ПСИХОНЕУРОТИЧНА РЕАГОВАЊА ДЕЦЕ КОЈА СЕ

ИСПОЉАВАЈУ У ПОРОДИЦИ И ПРЕДШКОЛСКОЈ

УСТАНОВИ
Неуроза
Неуроза је термин означава лакши, функционални облик душевног обољења,
код којег није нађен органски узрок (http://sr.wikipedia.org/wiki/neuroza). За
неуротичне поремећаје специфично је да су психогени, па се неурозе још
називају психонеурозе и неуротични поремећаји. Неурозу карактеришу напади
узнемирености, одређени облици депресије, хипохондрија, хистеричне
реакције, опсесивно-компулзивни поремећаји, фобије, различите сексуалне
дисфункције и неки тикови. Традиционално се сматра да је узрок неурозе
емоционални конфликт у коме блокирни импулс покушава да се испољи као
маскиран одговор или симптом. Бихејвиористички психолози сматрају их
наученим, неодговарајућим одговором на стрес.

Психонеурозе
Особености ове сметње (http://svetzdravlja.com/Tekst-208-15-Psihoneuroze.htm) налазе се
у формалној, повишеној психичкој активности у односу на самог себе.
Болесници су преокупирани својим сметњама, излажу околини најситније
детаље и траже разумевање и сажаљење. Према њиховом мишљењу, болести
од којих пате нису обичне, свакодневне, већ ретке, до сада још неоткривене.
Чест је случај да болесник тврди како је својим сметњама довео многе лекаре у
забуну, да су се многи познати стручњаци преварили у процењивању његових
сметњи, и да су га они најстручнији прогласили за медицински феномен.
Природно, овакво излагање зависи како од образовања, васпитања и речника
самог болесника тако и од тих квалитета његове околине. Због тога се мање
образовани и нешколовани задовољавају обичном "дијагнозом" ( довољно је да
је на латинском), док се школованији заустављају тек на ретким и мање
познатим обољењима. За све ове болести карактеристична је дијагноза
болести која се тешко може потврдити, и још теже одбацити.
Болесници претварају речи у саму садржину свог психичког живота: бекство од
проблема и напора које пружа свакидашњица у постизању одабраног циља у
ужи, мањи свет сопственог самопосматрања.
Неправедно је и нетачно сматрати да ови болесници то чине намерно, свесно,
другим речима, да обмањују околину. То уопште није тачно, јер се овакве
реакције јављају без утицаја болесникове воље и свести. Чак, напротив,
болесник вољно и искрено жели да се ослободи сметњи, јер он у суштини пати,
често дуже или више него болесник који болује од неког органског обољења.
Болесник који болује од неког органског обољења данас, када је медицинска
наука на високом ступњу развоја, зна да ће за његово излечење бити потребно
недељу-две дана, можда месец-два, и то сазнање чини да објективне сметње
подноси много лакше. Насупрот њему, неуротичар нема такво убеђење, јер га
лутањем од једног до другог лекара није могао ни стећи пошто сваки пут чује
да су му плућа, срце, желудац или који други орган у најбољем реду, и ако он
заиста пати.
Лечење, поред употребе бројних средстава за смирење, састоји се и у
психотерапији: после анализе и упознавања болесникових ставова, постепено
се усклађују болесникове тежње са објективним могућностима.
ПСИХОНЕУРОТИЧНА РЕАГОВАЊА ДЕЦЕ КОЈА СЕ ИСПОЉАВАЈУ У
ПОРОДИЦИ И ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ

Особености ове сметње (психонеурозе) налазе се у формалној, повишеној

психичкој активности у односу на самог себе. Болесници су преокупирани
својим сметњама, излажу околини најситније детаље и траже разумевање и
сажаљење. Према њиховом мишљењу, болести од којих пате нису обичне,
свакодневне, већ ретке, до сада још неоткривене. Чест је случај да болесник
тврди како је својим сметњама довео многе лекаре у забуну, да су се многи
познати стручњаци преварили у процењивању његових сметњи, и да су га они
најстручнији прогласили за медицински феномен. Природно, овакво излагање
зависи како од образовања, васпитања и речника самог болесника тако и од
тих квалитета његове околине. Због тога се мање образовани и нешколовани
задовољавају обичном "дијагнозом" ( довољно је да је на латинском), док се
школованији заустављају тек на ретким и мање познатим обољењима. За све
ове болести карактеристична је дијагноза болести која се тешко може
потврдити, и још теже одбацити.
Болесници претварају речи у саму садржину свог психичког живота: бекство од
проблема и напора које пружа свакидашњица у постизању одабраног циља у
ужи, мањи свет сопственог самопосматрања.
Неправедно је и нетачно сматрати да ови болесници то чине намерно, свесно,
другим речима, да обмањују околину. То уопште није тачно, јер се овакве
реакције јављају без утицаја болесникове воље и свести. Чак, напротив,
болесник вољно и искрено жели да се ослободи сметњи, јер он у суштини пати,
често дуже или више него болесник који болује од неког органског обољења.
Болесник који болује од неког органског обољења данас, када је медицинска
наука на високом ступњу развоја, зна да ће за његово излечење бити потребно
недељу-две дана, можда месец-два, и то сазнање чини да објективне сметње
подноси много лакше. Насупрот њему, неуротичар нема такво убеђење, јер га
лутањем од једног до другог лекара није могао ни стећи пошто сваки пут чује
да су му плућа, срце, желудац или који други орган у најбољем реду, и ако он
заиста пати.
Лечење, поред употребе бројних средстава за смирење, састоји се и у
психотерапији: после анализе и упознавања болесникових ставова, постепено
се усклађују болесникове тежње са објективним могућностима. (Преузето са:
http://www.svetzdravlja.com/Tekst-208-15-Psihoneuroze.htm)
У детињству неурозе настају као последица сукоба између дечјих жеља и
ограничења која постављају одрасли. Ово не би смело да доведе до закључка
да се дечје неурозе лече попуштањем дечјим жељама; напротив, оне се тиме,
често, само продубљују. Неурозе код деце настају због недостатка разумљивог,
прихватљивог и чврстог мерила за добро и лоше, лепо и ружно, допуштено и
забрањено. Због тога неурозе код деце настају у оним породицама где су
мерила за добро, похвалу и награду једна код оца, друга код мајке, а сасвим
супротно код бабе или деде. Исто важи за исхрану, понашање према другима,
успех у школи, одевање. Уколико су та, и ако различита, мерила одраслих
стална, дете не реагује неуротично, јер зна шта може да очекује од појединих
чланова породице. Неуроза код деце настаје ако једна иста особа (отац, мајка,
бака, дека) у једној ситуацији нема доста похвалних речи, за исто дело, у другој
на то не обраћа пажњу, а у трећој се чак грубо ослобађа детета да јој не смета.
Бесомучно витлање детета по собама, додиривање, обарање и
употребљавање скупоцених предмета, уз попуштање чак и рушилачким
жељама, понекад су предмет дивљања не само родитеља него и окупљених
гостију. Други пут, мого невинија игра или дечји смех завршавају се шамаром
или грубим ударцем нерасположеног родитеља.
У оваквој средини дете постаје пуно ишчекивања, није у стању да предвиди
последице, да се правилно одлучи. Ова стална напетост и губитак спонтаности
и сигурности доводе до најразличитијих неуротичних сметњи код деце, као што
су немиран сан, ноћни страх, нервозан смех, различити грчеви мишића лица,
рамена, руку (тикови услед сталне напетости, мишићи се споро и отежано
опуштају у време одмора), гризење ноктију, муцање, мокрење у постељи итд.
О наведеним психонеуротичним реаговањима деце погледати следеће
изворе: Grupa autora (1997):Problemi vašeg deteta. Zavod ya udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd; Ђорђевић, М. и сар. (1994):Како успешно васпитавати. Гра-
дина, Ниш; Zlotović, M. (1989): Strahovi kod dece. Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd; Јовановић, П. (1996): Родитељи и дете. Ауторско издање,
Панчево; Košiček, M. i Košiček, T. (1965): I vaše dijete je ličnost. Panorama,
Zagreb; Кроња, Т (2005):Менталнохигијенски аспекти периода детињства. У:
Николић, Р. и Јовановић, Б., Школска и породична педагогија – практикум,
Учитељски факултет у Ужицу, Ужице; Kuburić, Z. (2001): Porodica i psihičko
zdravlje dece. Čigoja štampa, Beograd; Макарић, Ђ. (2000): Дечји страхови.
Мама, Београд, стр. 12-14; Savić, M. (1988): Kako da dete odraste u psihički zdra-
vu ličnost. Dečje novine, Gornji Milanovac; Stanojlović, B. (1999): Porodica i razvoj
ličnosti deteta. Beograd, Pedagogija, 1-2, str. 86-93;Шпадијар-Џинић, Ј.
(1988): Социјална патологија. Београд, Научна књига.

Oметеност у говору
Муцање
Поремећаји говора могу настати као последица порођајних оштећења мозга
или због мане у говорном апарату – који се састоји од гласница, меког и тврдог
непца, језика, усана, носа идр. Због тога је пре лечења муцања неопходно да
преглед изврше стручњаци ради утврђивања настајања оваквих поремећаја.
Муцање, без органских оштећења, је последица грча у мишићима који служе за
говор. Напети мишићи нису у стању да довољно брзо прате процес затезања и
лабављења појединих мишићних влакана, тј. радње неопходне за артикулисан
говор.
Лечење треба спроводити рано, чим се појави сметња, по могућству пре
поласка у школу, код стручњака за говорне мане. Уколико се благовремено не
почне лечење, муцање постаје навика која остаје и после отклањања узрока
који су до ње довели. Упоредо са вежбама говора треба отклањати све што је
довело до појаве говорне мане, јер је она само делимичан одраз опште
несигурности, несналажљивости, неравнотеже у породици.

Поремећаји нагона
Продужено мокрење у постељи
Поновно мокрење у постељу код деце обично се јавља око четврте, пете или
седме године. Разлози за то леже у унутрашњем сукобу детета коме се, зато
што је старије, нагло, грубо и без објашњења ограничавају ранија права. Повод
за то је, обично, рођење млађег детета (старије у поређењу са бебом постаје
"велико"), полазак у обданиште или школу, запошљавање мајке, заузетост баке
око млађег унучета, васпитни методи раније незаитересованог а сада
нестрпљивог родитеља, ограничење куповања нових, поред безбројних
играчака (веће дете захтева и скупље играчке које превазилазе могућности
родитеља), и низ других фактора. Нагло спутавање неприпремљеног детета
доводи до његовог несвесног враћања у доба када су му се испуњавале жеље
без грубих ограничења и без обавеза.
Лечење се састоји у свестраној анализи узрока, ноћном буђењу, ограничавања
узимања течности у поподневним часовима, изградња "златног" моста то јест
чињењу ситних уступака детету да би лакше пребродило овај критични период
суочавања са ограничењима које намеће заједница. Упоредо са овим,
неопходно је прегледати мокраћу и столицу на паразите, јер су промене у
бешици и мокраћном каналу, као и паразити на крају изводног канала чест
узрок ноћном мокрењу у постељи.

Поремећаји нагона
Тик поремећаји
Тикови су невољани, брзи, понављајући и неритмички моторни покрети који не
служе јасно утврђеном циљу. Они се најчешће јављају у пределу главе и лица,
а у најтежим случајевима могу захватити готово читаво тело када говоримо о
тзв. Маладие дес тицс. Известан број деце има и гласовне тикове који се могу
јавити самостално или у комбинацији са моторним тиковима.
Једноставни моторни тикови јављају се у виду изненадних, брзих кретњи
појединачних мишићних група за шта су најбољи примери жмиркање, пућење
усана, плажење језика, трзаји главе, “извијање” рамена, гримасирање,
шкљоцање зубима итд. У малом броју случајева моторни тикови производе
самоозљеђивање код деце која стално гризу језик или усну.
Сложени моторни тикови, за разлику од претходних, се јављају као понављани
обрасци кретњи које укључују већи број мишићних група. Деца која имају
овакву врсту тикова могу љуљати главу с једне на другу страну, или је упорно
окретати десно-лево. Велики број деце има и кревељење, скакање, понављано
дотицање неког дела тела, “њушкање” предмета или дела тела, “тапкање”
ногама, извијање трупа. Дете може сатима исписивати исто слово или неку реч,
или може упорно цепати свеске или књиге.
Једноставни гласовни тикови су такођер врло разнолики: може се радити о
бесмисленим звуцима које дете понављано продукује, али може да се ради и о
одређеној врсти речи. Овакав тип тикова се може дијагностиковати у виду
накашљавања, “прочишћавања” грла, роктања, шмркања, подврискивања,
“пуцкетања” језиком. Некада деца понављају изразе попут “ух, ух” или “еее”.
Одређени број деце у склопу клиничке слике имају и изговарање безобразних
речи (копролалија) док друга деца упорно понављају туђе речи.
Облик тика код кога постоје, или су постојали, сложени моторни тикови и један
или више гласовних тикова се назива синдром Гиллес де ла Тоуретте. Овај
вид тик поремећаја је веома онеспособљавајући за дете које је оболело, али на
срећу релативно ретко се среће у свакодневнојклиничкој пракси. Болест се
обично јавља између шесте и девете године живота и има наследан карактер.
Ако један родитељ има овај синдром постоји 50% шансе да и деца наследе
болест. Међутим, иако се болест наследи у генетском материјалу то немора да
значи да ће дете и оболети, поготово ако је женског пола јер је доказано да
само 20-30% девојчица оболи. Са дечацима је потпуно другачије јер ако су они
наследили ген који изазива синдром Гиллес де ла Тоуретте у 99% случајева
имаће неку од манифестације ове болести.
Тикове неправедно називамо “невољни покрети” јер они нису потпуно изван
контроле пошто их дете може одложити на одређено време и по томе се они
разлликују од неке друге врсте грчева (нпр. грчева у току епилептичког напада).
Деца која имају тикове су способна да их обуздавају и сатима, али након тога
долази до наглог погоршања, па они постају јачи и дуже трају. За нас који
немамо тикове тај осећај можемо најбоље упоредити са уједом комарца. Свраб
који осећамо након уједа можемо игнорисати за извесно време, али након првог
чешања он постаје још несноснији, па смо приморани да наставимо са још
интезивнијим чешањем на месту убода.
Наставницима и родитељима је најважније сазнање да моторне тикове делимо
на пролазне и хроничне.
Пролазни моторни тикови јављају се више пута дневно готово сваког дана
током најмање четри седмице, али не дуже од 12 месеци. Почетак је увек пре
18. године. Пролазни моторни тикови су у највећем броју случајева и
једноставни, тј. захватају само одређену групу мишића. Пролазни тикови су у
већини случајева психогеног порекла што значи да настају као последица
стреса или неког другог психичког узрока. Обично се појачавају у току неког
конфликта, а склони су и спонтаном враћању клиничке слике. Лечење
пролазних моторних тикова у благим случајевима није потребно, док се у
тежим случајевима могу применити технике релаксације, антистрес програми,
аутогени тренинг и психотерапија (разградња емотивних проблема који су
проузроковани тиковима).
Хронични моторни тикови су, у ствари, синдром Gilles de la Tourette. Код њих
се у преко 50% случајева налазе ЕЕГ ненормалности и допамински поремећаји
(поремећај у лучењу хемијски супстанци у мозгу). Лечење хроничних моторних
тикова се састоји у давању лекова као што су допамински антагонисти
(Халоперидол) или трициклички антидепресиви (Имипрамин) или
психостимуланси (Метилфенидат) уз обавезан додатак психотерапије и вежба
релаксације.
На крају, можемо констатовати да тикови нису само медицински проблем већ
имају последице по укупно функционисање детета јер деца која болују од
тикова имају слабији успех у школи, мање су прихваћени од својих вршњака и
имају већи број додатних проблема као што су муцање, ноћно мокрење, ноћни
страх (Преузето са: http://www.stosljevic.co.yu/tikovi.php).

Поремећаји моторике
Хиперактивно дете
Хиперактивност детета се у стручној литератури назива АДХД (Attention Deficit
Hyperactivity Disoreder) синдром што би у преводу требало да значи поремећај
пажње удружен са моторном хиперактивношћу. АДХД синдром је дијагноза која
подразумева тачно одређено понашање које настаје пре седме године живота
и које траје најмање шест месеци у континуитету. Основне карактеристике тога
понашања су:
- дистрактибилност пажње,
- импусливност и
- хиперактивност.
Поред наведених симптома АДХД се код извесног броја деце јавља и у
следећем облику (према ДСМ-ИВ):
- необраћање пажње на детаље,
- немогућност држања пажње на одређеном задатку,
- невођења рачуна о прављењу грешака,
- неслушању приликом директног обраћања,
- неспровођењу датих инструкција, пажљиво и до краја,
- заборављању важних напомена,
- честој узнемирености,
- врпољењу,
- нервозним покретима руку и/или ногу,
- немотивисаним трчењем или пентрањем,
- екцесивним говором праћеним логорејом,
- “лупетањем” одговора пре саслушаног питања и
- отежаним прекидањем активности које су напред наведене.
АДХД синдром се поставља као дијагноза само уколико наведени симптоми из
клиничке слике проузрокују поремећај у смислу неадекватног функционисања у
школи, кући, током организованог рада или у ширем социјалном пољу. Дакле, у
свакодневној клиничкој пракси можемо да имамо дете које нема АДХД синдром
у класичном смислу, али да има неке елементе из клиничке слике који могу
утицати на стање ноћног мокрења (најчешћи случај је изолована моторна
хиперактивност без осталих елемената АДХД-а).
Епидемиолошки подаци нам показују да 4-6% опште популације има овај
синдром, а да 60-70% АДХД деце има перзистирајуће симптоме овога стања у
току читавог живота. Повезаност АДХД синдрома и енурезе се у стручној
литератури креће од 30-80% у зависности од дијагностички критеријума који су
постављени од стране различитих аутора. Наша истраживања су показала да
68% енуретичне деце има два и више симптома АДХД синдрома (Стошљевић
Мирјана и сар. 2003).
Родитељии треба да знају да АДХД синдром није проузрокован лошим
односима у породици, проблемима у школи, прекомерним гледањем ТВ или
конзумирањем велике количине слаткиша како се то у пракси веома често
мисли. Напротив, вероватан узрок настанка АДХД синдрома се налази у
поремећају неуротрансмитера који се јавља на доказаној наследној
основи (Према: http://www.stosljevic.co.yu/hiperaktivnost.php).

Поремећај емоција
Плашљиво дете
У раном је детињству нормална појава да се дете плаши разних ситуација којих
се касније више неће бојати. Сва деца се у одређеној фази емоционалног
развоја мање-више плаше мрака, самоће, непознатих животиња, страних људи
итд. Међутим, ако се дете развија на здрав начин, ти страхови постепено
нестају. Плашљивост као патолошка појава у младој психи сасвим је нешто
друго. Она постаје чешћа што је дете старе; она није одраз неке моментане
ситуације у којој се дете нашло, већ његовог сталног става према околини и
самоме себи. Плашљивост је знак да се дете осећа несигурно, угрожено, да је
његово самопоуздање врло лабаво. Тај поремећај понашања значи да дете не
верује у могућност своје афирмације, да се не усуђује да изрази себе, да ступи
с другима у такмичење и брани свој престиж. Плашљиво дете осећа се бес-
помоћно; оно у свему око себе види неку опасност по своју личност, а не
налази у себи енергије да се томе одупре.
Такво дете се боји било шта самостално да предузме, да се сретне с непо-
знатом ситуацијом, с непознатим људима; оно се плаши сваке акције, опте-
рећења, задатка, одговорности. Нарочито се боји самосталног наступања,
показивања својих способности, свог знања и вештине. Страх га је сваке
прилике у којој би могло да доживи неуспех, приговоре или подсмех. Не воли
нигде да иде само, боји се да оде у продавницу, у мрачну собу, пред стране
људе, у дечји вртић, у школу. Ту се плашљива деца непрестано боје
одговарања, или наступа на разним приредбама. У доба младости
бојажљивост се највише концентрише око испитних ситуација, наступања у
јавности, стварања контакта с другим људима, нарочито онима супротног пола.
Плашљивост кочи спонтаност младог човека, ослабљује његову иницијативу и
умањује му способност акције. То му не допушта да у својој делатности, нпр. у
школи, па касније у звању доживљава успехе који би били адекватан одраз
његових способности. Бојажљивост чини човека сапетим и збуњеним у контакту
с другим људима, па је и његов друштвени успех мањи него што је стварна
вредност његове личности. Плашљив човек је неодлучан; зато у животу често
пропушта ситуације где му је нека брза одлука или одважно излагање ризику
могло донети више животног задовољства. Све то увлачи бојажљивог човека у
зачарани круг његове плашљивости: његови неуспеси га све више
обесхрабрују и он у све већој мери постаје плашљив.
Плашљива деца често трпе од разних неуроза, највише од мокрења у кревет,
муцања и недостатка апетита. То се слаже с већ класичним запажањем
Хомбургера да су изразито плашљива деца склона тзв. неурозама
ишчекивања. Муцање и мокрење у кревет у многим су случајевима такве
неурозе. Плашљиво дете живи у сталној бојазни око будућих догађаја, па и око
оних својих функција због којих лако дође у сукоб с родитељима (контрола
сфинктера), или с којима треба да ступи у социјални контакт (говор). Зато су те
функције оптерећене емоционалном напетошћу, па се поремећују.
Честа попратна појава плашљивости је и ноћни страх као несвесна
манифестација тескобе која никако не напушта младу личност. Код плашљивих
девојчица чешће запажамо ноћни страх него у плашљивих дечака. Плашљива
деца размерно слабо и немирно спавају. То је такође знак да негативна
емоција тескобе непрестано ремети усклађеност њихове психе не допуштајући
им миран, дубок сан. Девојчице чешће од дечака испољавају и друге неуротске
симптоме, као што је раздражљивост, грицкање ноктију и разне психогене
сметње (главобоља, сметње у подручју срца, несвестице итд.).
Плашљива деца постижу у школи размерно слаб успех; страх од неуспеха
блокира њихове интелектуалне функције, смањује иницијативу, а слаб успех
смањује и мотивацију за учење. Међу плашљивом децом сусреће се и доста
такве која су интелектуално слабије развијена или трпе од специфичних
школских тешкоћа као што је дислексија, дисграфија и слично.
Код дечака који се истичу плашљивошћу размерно често опажамо да су врло
несамостални. Код девојчица се несамосталност ређе јавља као попратна
појава бојажљивости. И пркос као активна компонента у психи
плашљивог детета чешћи је код мушке него код женске деце. То је зато што
постоје извесне разлике међу главним узроцима плашљивости код девојчица
и код дечака.
Женска деца најчешће реагују плашљивошћу на ауторитативан поступак својих
родитеља. То није тешко разумети кад се узме у обзир да такви родитељи
редовно употребљавају страх као основно средство васпитања детета. Они га
непрестано нечим застрашују, прете му, наступају према њему на строг начин
па се дете никада не ослобађа осећаја угрожености. Будући да ауторитативано
васпитање чини дете несигурним, неповерљивим према самом себи, оно се све
више плаши и оних животних ситуација које нису у директној вези с поступком
његових родитеља. Дете постаје уопштебојажљиво кад се од њега захтева да
се у нечему лично ангажује, да наступи, да да нешто од себе.
Плашљивост на ауторитативан начин васпитаваног детета може имати и друге
мотиве. Каткад дете несвесно користи свој страх да би родитеље присилило на
попуштање, на блажи поступак, односно на одступање од својих захтева. То је
покушај детета да изврши известан притисак на савест својих родитеља, да их
смекша или да их наведе на то да почну да гледају на своје дете као на
„нервног болесника“ који има право на већу пажњу. То се најчешће догађа онда
кад се строгом васпитањупридружи и претерана амбициозност родитеља. Ако
родитељи или васпитачи превише од детета захтевају, оно својом „тремом“,
дрхтањем, збуњеношћу, сметњама памћења и другим симптомима страха
несвесно жели постићи да се од њега мање тражи.
Ту је, дакле, страх израз пасивног отпора детета сујети родитеља. Оно жели
несвесно да се прикаже мање способним него што јесте како би амбиције
родитеља у погледу његовог успеха учинило апсурдним. Али тиме дете ретко
када постиже правилнији став родитеља према себи. Ако почну да га сматрају
„живчаним“, често почну да га мазе, а тиме нипошто не смањују његов осећај
несигурности. Ако поверују да им је дете глупо и неспособно, често га
потцењују и запостављају; то само појачава његов осећај угрожености.
Јак страх изазива у детету и злостављање, физичко, психичко или обоје, које
често прати ауторитативни поступак. Ауторитативни родитељи готово увек туку
децу, подједнако женску као и мушку. Интензивније злостављање
мотивише дете да се свети родитељима. Батине, понижавање и други облици
злостављања уносе у бојажљиво понашање детета активну компоненту. Она се
обично испољава у прикривеном пркосу који погађа родитеље у најосетљивија
места њихове личности – у њихову сујету, понос, осетљивост на своје „ја“. Не
треба заборавити да су изразито ауторитативни родитељи обично неуротичне
личности које нарочито осетљиво реагују на повреду свог угледа.
Освећивањем дете не смањује строгост својих родитеља, него је обично још и
повећава; али зато себи прибавља задовољство освете која редовно погађа
циљ.
На такву мотивацију дечје бојажљивости треба мислити ако се примети да је
ограничена само на неке одређене ситуације или је у њима нарочито
наглашена. Тако се, нпр. дете збуни ако треба у присуству родитеља пред
страним људима да рецитује неку песмицу; или се одједном плаши мрака или
улице кад треба отићи у продавницу да би родитељима учинило неку услугу;
или наједном „заборави“ све што је научило о нечему када васпитач то очекује
од њега. Да не би сносило одговорност за такве ситне пакости и подвале
родитељима и васпитачима, дете се несвесно служи страхом који му служи као
оправдање и заштита од казне.
Плашљиви дечаци нису толико често као девојчице од почетка изложени
одвише строгом васпитању. Обично их најпре у већој или мањој мери размазе,
јер родитељи који су склони мажењу чешће то чине с мушком него са женском
децом. Вероватно се у тој појави крију остаци патријархалног вредновања
полова које мушкарцима даје већу вредност него женама. Мажење је такође
значајан узрочни фактор плашљивости. Она постаје разумљива из саме
суштине мажења: дете које није навикло ни на какву самосталност, осећа се
угрожено чим се од њега почну да захтевају самосталну активност, способност
прилагођавања непознатој средини или подношење тешкоћа и решавање
задатака. Зато размажено дете постаје плашљиво кад треба да пође само у
страну средину, страној особи, у дечји вртић, у школу и слично. Такво је дете
код куће обично врло живахно, слободно, чак наметљиво и дрско, а у
вртићу, или на другом месту постаје повучено, плахо, ћутљиво и врло
плашљиво кад треба да покаже своје способности. Несвестан циљ таквог
понашања је тај да се ауторитету покаже своја беспомоћност, да се натера на
већу обазривост и послуживање и да се у новој средини постигну повластице,
заштита, самилост – као и могућност да се постане средиште пажње као и код
куће. Али, плашљивост размаженог детета постаје још јача кад његови
родитељи изгубе стрпљење због његове беспомоћности, несамосталности,
пасивности, хировитости и готованства. У већини случајева надовезује се на
мажење, пре или касније, ауторитативан поступак с дететом. То досад
размажено дете још теже подноси од детета које није навикло на мажење.
Његов осећај угрожености због родитељеве строгости постаје нарочито
интензиван, па су и симптоми страха код таквог детета обично јаче изражени
него код онога које познаје само ауторитативан поступак са собом.
Родитељи који су се разочарали у размаженом детету склони су томе да га и
злостављају због последица њиховог мажења. То, свакако, још више
продубљује несигурност детета у самог себе и неповерење у друге људе. Чини
се да су такве крајности у васпитању деце – попустљивост с једне и
злостављање с друге стране – чешће у поступку с мушком него са женском
децом.
Ljубомора једног детета на друго може такође допринети плашљивости у
понашању. Ако је дете навикло на повлашћени положај у породици, вероватно
ће се доласком новог члана породице осетити угрожено у свом положају
„принца“. Уколико се од тога часа осећа још и запостављено, или мање
вољено, лако је могуће да ће се појавити неки страх. Оно се
почиње плашити мрака, самоће, страних људи, друге деце и сл. Тиме пажњу
својих родитеља поново или још више концентрише на себе, како би их још
више запослило са собом и тако доживело осећај сопствене вредности или чак
посебне важности. То је несвестан циљ његовог болесног понашања. Али
попустљивост родитеља не помаже; дете на тај начин не постаје сигурније у
себе, јер неуротским уцењивањем околине не постиже стваран већ само
фиктиван осећај сопствене вредности.
Страни аутори истичу да многа деца постају плашљива због хладног,
нељубазног поступка. Осећај недовољне емоционалне прихваћености изазива
у детету осећање угрожености, а ово се испољава у облику тескобе. И у нашим
се случајевима понекад појављује васпитање без љубави, емоционална
запуштеност или запостављеност детета као значајан фактор
у настанкуплашљивости. Такво дете се боји људи који му ускраћују основну
психичку храну, за родитељску љубав, па се и касније тешко ослобађа осећаја
да из контакта с људима извиру само неугодности, разочарања и психичке
трауме.
Кад се дете васпитава на бојажљив начин, јер су његови родитељи и сами
плашљиви људи па стрепе над сваким кораком свог детета, онда је разумљиво
да ће њихова бојажљивост прећи и на дете. Ту делује процес идентификације.
Плашљивост се сусреће и у понашању деце која заиста нису дорасла
задацима. Ментално недовољно развијена деца или с разним физичким недо-
стацима често испољавају тај облик поремећеног понашања. Непрестани
неуспеси и немогућност адекватне афирмације личности испуњава их сталном
тескобом због све мањег поверења у себе.
У анализи психичког развоја плашљиве деце и омладине неретко наилазимо на
чињеницу да је дете сведок честих сукоба међу родитељима. Складан
родитељски брак важан је фактор осећаја сигурности. Раздор међу
родитељима уноси у младу психу осећај да губи један ослонац у изграђивању
своје животне оријентације. То га чини несигурним, па се осећај тескобе све
више увлачи у његов емоционални живот.
Ако се исправљањем васпитних поступака на време не уклони плашљивост из
склопа младе личности, мало је вероватно да ће је нестати кад одрасте. Стога
многи људи који су патили од плашљивости имају и у зрелим годинама
тешкоће у решавању животних проблема. Занимљива су запажања Morrisa,
Sorokera и Burrusa о понашању једне групе одраслих људи који су пред 16-27
година због своје плашљивости били пацијенти разних установа за помоћ
особама са психичким сметњама. Ти су људи махом мирне, тихе, повучене
личности. У свом звању избегавају већа оптерећења и одговорности, а због
тога постижу и слабији професионални успех него што би то одговарало
њиховим способностима и стручности. Повученост и сапетост пред другим
људима отежава им друштвену афирмацију јер смањује могућност стицања
симпатије међу људима и знатно ограничава круг њихових пријатеља и
сарадника. Плашљиви људи у групи ових испитаникасразмерно
често бирају ауторитативног брачног друга – дакле копију свога строгог роди-
теља. Такав избор партнера знатно им отежава изградњу сретне брачне
заједнице.
Правилним васпитањем може се спречити плашљивост у понашању или се
барем свести на незнатну меру. У лечењу плашљивости треба пре свега
испитати шта ју је проузроковало. Тада ваља уклонити негативности у поступку
родитеља с дететом које су га учиниле бојажљивим. У исто време треба у што
већој мери применити сва начела исправног васпитања. Тежиште треба да
буде систематско храбрење и осамостаљивање детета, чешће излагање
ситуацијама које му омогућују афирмацију, као и упорно признавање сваке
стварне вредности у понашању.

Повучено дете
„О повучености говоримо кад је дете или омладинац у друштву одвише миран,
тих, нерадо се дружи са својим вршњацима, а кад се и нађе међу њима одвише
је стидљив и несналажљив. Такво дете обично нема сталних пријатеља,
најрадије је само; кад се прикључи игри друге деце, доскора је напушта и
незадовољно је с њоме. Тешко га је наговорити да оде у друштво, не зна
створити присан контакт са својим друговима и често се радије креће у друштву
одраслих. Или се дружи с много млађом децом према којој не наступа као друг,
него као заштитник или заповједник. Такво дете одвише машта и много чита“
(Кошичек, 1965: 423).
Повученост је симптом којим млада личност испољава своју несигурност пред
себи једнаким и неповерење у њих. Она је честа пропратна појава
плашљивости. Код бојажљивих дечака је чешће сусрећемо него код
бојажљивих девојчица. То потврђује нашу претпоставку да се плашљивост и
повученост код мушке деце јављају с већим интензитетом него код женске
деце. Али девојчице су, како смо већ уочили, чешће плашљиве и повучене од
дечака. Повученост женске деце још се више појачава уочи пубертета и у
његовом почетку. Вероватно је то барем делимично у складу с
њиховомурођеном психичком конституцијом. Када се код дечака, који су по
природи, вероватно, склонији одважном понашању него девојчице, ипак појави
плашљивост, онда су томе сигурно дубљи разлози. Сигурно је да дечак мора
бити у просеку изложен тежим повредама свога емоционалног живота од
девојчице да би постао плашљив, и онда је то у већој мери. Зато се код њега уз
плашљивост чешће јављају и други облици пасивног поремећаја понашања,
као што је повученост, несналажљивост, претерана стидљивост,
несамосталност итд.
Видели смо да код мушке деце размаженост више доприноси њиховој
плашљивости него код женске деце. А размаженост, односно егоцентричност,
неприлагођеност и преосетљивост на своју особу појачавају повученост детета
јер му отежавају стварање природног социјалног контакта са себи
једнакима. Али, међу повученом децом и омладином нису сва подједнако
сапета у свакој средини у којој се нађу. Управо размажена деца често се не
сналазе међу друговима, у вртићу, на игралишту, свугде где морају нечим да се
афирмишу да би их запазили, да би их прихватили као пуновредне чланове
неког колектива. Такво дете је понекад сасвим другачије док се налази у кругу
породице. Тамо је навикло да буде средиште свачије пажње, да му се попушта
и да га послужују. Зато у тој средини допушта себи да буде дрско и агресивно;
оно родитељима пркоси, док је предваспитачицом „мање од маковог зрна“; оно
гњави и туче браћу, а изван куће се не усуђује да се супротстави ни од себе
слабијем вршњаку.
Кад имамо пред собом повучено и сувише мирно дете, треба најпре
помислити да ли се случајно не ради о неком подмуклом физичком обољењу
које нагриза здравље, па се одражава и у психичким функцијама. Слабокрвна,
изразито потхрањена, рахитична и друга болешљива деца често су повучена.
Тада треба најпре санирати њихово физичко стање, а тек онда мислити на
исправљање васпитних поступака.
Ментално недовољно развијено дете често постаје повучено ако је стално
изложено такмичењу с вршњацима који су способнији од њега. То се догађа
интелектуално слабијем детету које је присиљено да похађа редовну школу.
Тамо доживљава непрестане неуспехе, све мање верује да може ићи у корак
са својим друговима па напушта сарадњу с њима и повлачи се у себе и у
пасиван став према раду. Слично реагују и многа наглува деца тако дуго док се
не уочи њихов недостатак, па их не подвргну рехабилитацији, односно
адекватном начину школовања.
Деца која пате од разних физичких недостатака или су „жигосана“ неком
функционалном сметњом, као што је нпр. муцање, у многим случајевима
такође постају повучена. Она не верују да могу постићи признање међу својим
вршњацима, сматрају се међу њима мање вреднима и недораслима њиховим
подухватима и успесима, па се повлаче из контакта с њима. Такав став према
себи највише подржава погрешно васпитање које није успело младог човека
довољно да охрабри на успешну компензацију свог физичког недостатка.
Разни стварни или само умишљени недостаци у спољашњости младог човека
постају нарочито чест узрок повучености у пубертету и адолесценцији. Ту се
повученост, стидљивост и сапетост највише испољавају у односу према осо-
бама другог пола. Томе доприноси чињеница да у тим годинама млади људи
носе у себи нарочито јаку потребу за афирмацијом своје личности, пре свега на
сексуалном подручју, које постаје ново и нарочито привлачно подручје
вредновања властите личности. Зато су и девојка и младић који се не осећају
пуновредни у својој полности врло склони томе да се затварају у себе, па
постају неприступачни, неповерљиви, отресити и мрзовољни.
Повученост се јавља и онда кад родитељи држе дете непрестано уз себе, не
дају му прилике да вежба у стварању социјалног контакта са себи једнакима.
Тада се дете у млађим годинама грчевито држи мајчиних скута и не усуђује да
се од ње одвоји. Касније се таква млада личност држи по страни од својих
вршњака, не зна да се укључи у њихово друштво, не учествује у њиховим
подухватима, остаје усамљена у школи, у спортском клубу, на излету и на
плесу. Својом повученошћу жели да се одбрани од евентуалних неприлика,
неуспеха и непредвиђених тешкоћа у друштву вршњака. Боји се тог друштва и
не верује му јер није имало прилике да га поближе упозна, да му се прилагоди
и да стекне сигурност у њему.
Кад се млади човек дружи претежно с одраслима, развија се у стармалога.
Повученост је редовна особина тог типа деце поремећеног понашања.
Емоционално запуштена и без љубави одгајана деца су такође често повучена.
Хладан поступак са њима у току низа година директно је оштетио њихову
социјалност, одузео им мотивацију за сарадњу са другим људима, спречио је
развој социјалних осећања у њима. Тада је повученост израз њихове
саможивости која може нарасти до потпуне асоцијалности.
Има случајева кад се упркос изразитој повучености и усамљености детета не
могу открити негативни фактори околине који би били довољно одговорни за
изолованост младе личности. У таквом случају треба претпоставити извесну
конституционалну диспозицију детета за усамљивање, односно за недовољно
емотивно повезивање с другим људима. То су деца која носе у себи елементе
тзв. схизотимне личности.
Повучена деца, нарочито она која испољавају јаку несналажљивост међу
другом децом, често постају жртве својих вршњака. Према несналажљивом
детету вршњаци обично заузимају став потцењивања, ругања и агресије. Тада
га задиркују, туку, терају из свог друштва ако покуша да им се прикључи. То,
наравно, појачава плашљивост и повученост већ ионако бојажљивог детета.
Зато оно понекад тражи друштво мале, од себе много млађе деце која се не
могу с њим ни у чему такмичити. На тај начин несналажљиво дете покушава да
створи компромис између своје природне тежње за друштвом и своје
емоционалне сапетости. Али такав покушај решавања конфликта га не може
увек задовољити. Дете ипак не може прежалити што га вршњаци одбацују, па
се за тај свој неуспех понекад освећује малим друговима, терорише их и
злоставља на разне начине.
У отклањању дечје повучености, усамљености и
несналажљивости треба применити углавном исте методе као и у санирању
плашљивости. То је зато што у лечењу психичких сметњи нема користи ни
успеха од сузбијања појединих симптома; увек треба лечити болест. Зато нема
смисла борити се против плашљивости, повучености или било које друге
појединачне тегобе у душевном животу. Увек треба захватити читаву личност
детета и узроке поремећаја. А исти узроци, исти негативни фактори околине
могу у понашању детета изазвати многобројне и врло различите болесне
промене.
Недруштвену децу треба постепено уводити у друштво вршњака, најпре у
мало, па у све веће. Ту могу помоћи дечја забавишта, игралишта, вртићи, па
школа, разне дечје организације и друго. Бојажљиво дете треба опрезно и
постепено, али што чешће излагати оним ситуацијама којих се највише плаши.
Ту морамо рачунати са отпором, а можда и са појачањем тескобе. Али
родитељ треба да игнорише евентуалне нове облике страха, јер су пролазне
природе и знак дететовог отпора против сваког новог оптерећења. Задатак
родитеља је да се прави невешт, да остане доследан, да се не узбуђује и не
губи стрпљење. Упорно храбрење, осамостаљивање и социјализовање детета
пре или касније увек показује позитивне резултате.
Потиштено дете
Пролазна, краткотрајна стања потиштености у детињству врло су честа појава.
Дете се зачас ражалости, расплаче кад му се не испуни нека жеља, кад му
нешто није по вољи. Али оно се исто тако брзо и умири. Што је старије, дете
све споре и ређе реагује потиштеношћу на разне неуспехе и разочарања, али
та стања постају зато интензивнија и дуготрајнија, нарочито у пубертету. Ипак,
у већини случајева брзо пролазе не остављајући битне промене. Родитеље
треба да забрину дуготрајна стања потиштености код деце и омладине, која не
пролазе ни након више дана, или постају сталном цртом младе личности.
Потиштено дете је мрзовољно, отресито, безвољно, ћутљиво, повучено и
пасивно; осећа се уморно, жали се на неодређене болове, трпи од нејасне
тескобе; склоно је плачу, нема апетита за јело, немирно спава; увек је
озбиљно, не смеје се. У таквом психичком стању дете је у вртићи или у
школи расејано, непокретно, не прати активности, ни за шта се не занима, држи
се по страни од својих другова. Уз то тешко памти, сатима седи над књигом,
али мало шта може научити. Каткад постаје раздражљиво и нетрпељиво према
људима око себе.
Хронична потиштеност редовно је последица врло мучних животних искустава.
Она прати његову плашљивост и повучено држање кад је поремећајима узрок
непрестано психичко злостављање. Запостављена, невољена, емотивно
запуштена, од својих родитеља одбачена деца често су потиштена. Ова пси-
хичка промена неретко се сусреће код домске деце којој је ускраћена топлина
нормалне породичне средине.
Дете које се иначе развија на мање-више нормалан начин може реаговати
изненадном, акутном депресијом кад доживи тешко разочарање. Такав
психички ударац може задати нпр. губитак једног или оба родитеља, изненадно
одвајање од родитеља, тежак сукоб међу њима, сазнање детета да је усвојено
и слично. Ипак, од целокупног дотадашњег психичког развоја детета зависи да
ли ће на такве доживљаје реаговати потиштеношћу и у којој мери. То много
зависи и од узраста детета. Тако ће одвајање од родитеља лакше изазвати
депресију што је дете млађе. Напротив, сукоб међу родитељима или сазнање
да је усвојено много ће теже повредити старију децу, односноадолесценте.
У доба пубертета, а још више у раздобљу адолесценције млади људи најчешће
реагују потиштеношћу на разне негативне представе о сопственој личности.
Дете постаје жалосно због неког свог недостатка тек кад му се друга деца
ругају. Адолесцент, напротив, лако пада у депресију и онда кад само себи
умишља да нешто с њим није како треба. Тако су незадовољства са својом
спољашњошћу, уверење у своју сексуалну недораслост, сумња у своје
интелектуалне способности и слично најчешћи узроци депресивних реакција
омладине.
Има људи који носе у себи урођену склоност за депресивно реаговање на
разне животне ударце, сукобе и емоционалне потресе, на које други људи
радије реагују страхом, тескобом, агресијом или неуротским сметњама. То су
људи тзв. циклотимне конституције. Она се испољава већ у детињству, а у
младалачким годинама и у одраслом добу може понекад бити основа за појаву
манично-депресивне психозе.
У адолесценцији, а понекад чак и раније, потиштеност може изазвати
самоубилачке идеје. Тада треба посумњати да је депресија прешла у психозу,
мада то не мора бити.

Стидљиво дете
Није потребно бити јако упућен да би се по његовом понашању препознало
стидљиво дете. Оно, уопште узевши, оклева, несигурно је, нема елана и лако
одустаје од започетог, и одаје утисак личности коју у исто време вуку две
супротне силе.
Стидљивост детета представља симптом по коме је његов хендикеп више
истакнут за њега и видљивији за друге. На тај начин показује своју стидљивост,
као да би рекло: „Зар не видите да ми то смета, оставите ме на миру.“
„Један од највидљивијих симптома стидљивости је црвенило лица, које
захвата и нос и уши при првој реакцији“ (Група аутора, 1997: 83).
Довољно је да мајка пред њим каже „Видите како је стидљив“, па да одмах
поцрвени. Такво дете поцрвени при самој помисли да ће поцрвенети. То је
парадоксална ситуација коју ствара стидљивост: дете које све чини да не би
било примећено, да се не истиче, много више таквим манифестацијама својих
емоција привлачи пажњу, него да се понаша природно и да на то не обраћа
пажњу.
Други непријатан симптом је знојење руку. Дете које има те проблеме избегава
да некоме пружи руку при поздрављању из страха да се то не примети.
Још већа непријатност је потреба за честим пишкањем. Нека од те деце не
желе да иду у вртић и школу из страха да им неће дозволити да излазе са часа
због тих проблема. Из истих разлога не воле да иду у госте код пријатеља.
„Стидљиво дете врло често има изражене и говорне проблеме. Муца из страха
да неће знати довољно добро да се изрази“ (Група аутора, 1997: 84).
Његова мана нарочито долази до изражаја пред оним лицима до чијег му је
суда стало. Дешава му се, напротив, да говорећи пред онима који се према
њему уобичајено понашају, уопште не муца.
Учитељи ће понекад срести толико збуњену децу која када нешто треба да
одговоре, потпуно забораве на питање. Та деца ће можда објаснити да им
нешто бруји у ушима и да ништа не чују.
Друга, стидљива деца се жале да им се за време разговора који за њих има
неки значај испред очију појављује нека магла, због које не могу да виде
саговорника. То представља један од начина да се изолују.

Поремећаји моторике
Споро дете
Замерке на спорост (пипавост) детета врло су честе, али се односе на веома
различите случајеве, према којима је потребно заузимати и различите ставове.
Оставићемо по страни оне случајеве чији су узроци органске природе.
Можемо да их поделимо у неколико група. У првој су она деца која су тако рећи
увек спора; у другу групу сврстаћемо ону децу која су обично спора при
извесним активностима; у трећој групи ћемо посматрати децу која обично нису
спора, али то постају одједном, у одређеним ситуацијама.
„Оваквој деци чула служе као антене које их повезују са светом, преко којих
примају мноштво утисака, слика, које не могу увек да уобличе и пренесу
другима. Они имају изражену потребу да све додирују, да буду у контекту, како
на конкретном тако и на афективном плану, и, веома су осетљиви на
боје.
Понекад, међутим, извесна импулсивност пресеца уобичајени спори ритам.
Они нису ни лењи, ни расејани, ни одсутни. Међутим, чињеница је да је чим из
обданишта пређу у школу, почињу да заостају за осталом децом. Углавном се
интересују за многе ствари. Рекло би се да су сувише радознали с обзиром на
време којим располажу. Увек им једно питање повлачи друго... и никако да дођу
до краја“ (Група аутора, 1997: 132).
Понекад као да експлодирају, као да све слике које су нагомилали у себи могу
да испоље само путем наглог пражњења у виду наступа беса. Потребно је
знати да су ово, у ствари, две крајности исте конституције чији је један начин
испољавања бес и импулсивност а други спорост и кашњење.

Лењо дете
Лења деца су веома различита. Да би се постигли резултати, потребно је
свакоме детету прићи на посебан начин и применити различите методе
подстицања и санкција.
„Лењост није мана, него последица споријег развоја“ (Група ауторам 1997: 141).
Постоје деца која су увек у заостатку за својим вршњацима током развоја:
ходала су, говорила, осмехивала се мајци касније од осталих. Када пођу у
предшколски програм, не успевају да науче да читају, пишу или рачунају истом
брзином као њихови другови. Уколико се ова деца подвргну тестирању које
показује ниво менталног узраста, добиће се резултати који показују да је он
нижи од узрасног. Ово кашњење може бити само годину-две дана и да остане
незапажено, јер се дете у осталим активностима адекватно понаша, а понекад
показује сасвим добре способности за помоћ у кући или обављање неких
других радњи.
Ако дете нормалне интелигенције не постиже адекватне резултате у раду,
потребно је, пре свега, одвести га лекару, који ће му испитати;
Очи; дете које не види добро не може да прати све оно што наставник показује,
посебно шта пише на табли,
Уши; имајући у виду да се већина знања у вртићу преноси на ђаке усменим
путем, дете које не чује добро не може да прати наставу, плаши се да одговара
јер није сигумо да је добро чуло питање, страхује да ће га друга деца због свега
тога исмејавати,
Опште стање; дете које лоше дише, чије здравствено стање није добро,
веома тешко може да постиже добре резултати у школи и вртићу (примедба О.
Д.). Његов организам се брани од претераног трошења енергије, која му иначе
недостаје (Група аутора, 1997: 141).

Форме ометености у социјалном развоју

Немарно дете
Дечја немарност опажа се понекад већ у предшколском узрасту. Немарно дете
је тромо, лењо, без иницијативе, не прихвата спонтано никакве активности, у
свему очекује подстицај и помоћ одраслих, све ради преко воље, површно и
неуредно. Ако се дете тако понаша у свакој прилици, треба пре
свега посумњати на неко физичко обољење, односно на неки недостатак, нпр.
на недовољну менталну развијеност. Тек кад се искључе ови евентуални
узроци дечје немарности,потражити узрок у емоционалним особинама детета,
у његовом ставу према околини, односно у поступку родитеља.
На психичко порекло немарног понашања највише указује чињеница да дете
није увек и у свим ситуацијама подједнако тромо и незаинтересовано. Ако је
његова лењост последица болести или дефектности, дете ће бити такво
у већини својих делатности. Чешће се догађа да је дете страховито споро,
непокретно, неспретно и површно кад треба да уради нешто за своју тоалету,
да се обуче, умије се, очешља, кад треба да поспреми своје играчке, да оде у
продавницу или да родитељима учини неку другу услугу. Али то исто дете
одједном постаје врло живахно, активно, када га оставе да се игра или када га
пошаљу по слаткише. У том случају је јасно да се не ради ни о каквом
обољењу, већ је немарност израз негативне мотивације детета у односу према
околини. Негативан је пре свега став детета према раду, према задацима који
му се намећу, према свакој оној активности која није израз спонтане његове
жеље, већ представља захтев родитеља. Зато је дечја лењост уједно и знак
негативног става младе личности према одраслима.
Немарност избија у пуној мери на видело тек кад дете пође у школу, мада њени
узроци обичнопочињу деловати већ у првим годинама живота. Пре поласка у
школу већина деце нема никакве сталне обавезе. Она се претежно играју, а у
игри су углавном препуштена властитој иницијативи и ништа се одређено од
њих не тражи. Кад почне да похађа школу, дете се мора привићи на
систематски рад, на сталне задатке, на извесну одговорност према школи, на
радну дисциплину, на обавезе у смислу тачности, уредности и слично. То су
захтеви који су потпуно у раскораку с психичким особинама немарног детета.
У сукобу с њима дете у још већој мери показује свој одбојни став према
конструктивној делатности. Оно не мари за своје задатке, „заборавља“ на њих,
„не може да се сети“ шта је учитељица задала у школи. Такво дете се прихвата
посла тек када га натерају на то, када му се подвикне или му се нечим
запрети. Но у раду је споро, непажљиво, сваки час прекида посао, измишља
различите потребе („гладно“ је, нешто га „сврби“, „мора“ у тоалет итд.), само да
би могло макар на кратко побећи од посла. Уз то је нестрпљиво, мрзовољно,
раздражљиво, брзо се умара, зачас губи интересовање, површно је, неуредно
или се уопште не труди да размисли о задатку и како да га правилно реши.
Сасвим је јасно да је тада и успех детета у школи слаб; али лоше оцене ретко
подстичу такво дете на марљивије учење. Обично му још више одузимају
мотивацију за рад.
Немарно дете користи сваку прилику да измакне надзору родитеља и да се
позабави игром. Зато се за њега обично каже да је неозбиљно, заиграно, да не
схвата своје дужности. Нормално је да се и школско дете још увек игра. Али је
исто тако природно да оно у себи успоставља извесну равнотежу између
љубави према игри и воље за радом и да систематским учењем све више
замењује несистематичну, стихијску игру. Код немарног се детета таква
равнотежа не успоставља. Оно се никада спонтано не прихвата рада, већ ради
само под присилом кад надмоћ родитеља сломи његов отпор. Игра је сама по
себи корисна активност детета; она је припрема за рад, његов претеча, али му
није пуновредна замена. Ако дете које је дорасло систематском учењу и
продуктивној делатности замени рад игром, онда је то знак његове
емоционалне незрелости, раскорака између његова биолошког и
интелектуалног сазревања, с једне стране, и карактерног дозревања, с друге
стране. Најтежи облици немарности у младалачком узрасту; могу нарасти до
безвољности, до недостатка интересовања за било какву корисну активност.
Формирају се млади људи оба пола који су углавном равнодушни према
основним вредностима живота, који немају идеала, који су лењи, површни,
обузети досадом, не знају шта би са собом, чега би се прихватили, сами су
себи терет. Са слабим успехом провлаче се кроз школу, бесконачно студирају,
нерадо се прихватају запослења, склони су лакој заради и паразитском животу.
Безвољном младом човеку се не учи, он нема у животу никакав циљ, његов дан
пролази стихијски, без плана, без правог садржаја. Немарни адолесценти
ничим се не заносе, ништа их не може одушевити. Недостатак конструктивног
садржаја у свом животу покушавају да надоместе плитким забавама. Обично
крате време беспосличарењем, похађањем безвредних филмских представа,
„навијањем“ на утакмицама, испразним наклапањем у групи себи сличних
вршњака, картањем, уживањем алкохола и упуштањем у вулгарне
сексуалне активности. Одатле није далек пут у скитњу, у потпуно напуштање
школовања или запослења, у којекакве испаде и „беспризорно“ понашање.
Што је адолесцент старији, то су веће његове одговорности, било у школи било
на радном месту. Ако је још из детињства оптерећен негативним
емоционалним ставом према раду, његова ће реакција на оптерећења
бити јача што су она већа. Зато немарни адолесцент не узмиче пред радом
само у игру, попут детета, односно сада у „забаву“; он узмиче још и даље – у
сасвим безвредно понашање. У најтежим случајевима његово владање постаје
чак антисоцијално; оно прелази у активан облик, у напад на околину која од
њега тражи да буде користан члан заједнице.
Најчешћи мотив немарности је несамосталност. Када је дете за свој узраст
превише несамостално, оно не зна и не усуђује се да прихвати никакве
делатности на властиту одговорност и властитим снагама. Нашавши се пред
било каквим задатком такво дете остаје пасивно јер нема никаквих радних
навика. Оно је обесхрабрено, не верује да је способно савладати оптерећења,
уверено је да није дорасло задатку. Зато и не покушава да се с њим ухвати
укоштац, већ чека помоћ одраслих.
Својом мрзовољом, нестрпљивошћу, недостатком упорности у раду,
несамостално дете показује да сваки рад сматра превеликим теретом за себе.
Уједно на тај начин испољава и свој страх од неуспеха. Оно не верује да би
могло постићи успех, обично зато што га никад није ни доживело, јер му
родитељи нису за то дали прилику. Уверено у неуспех сваког
свог подухвата, оно се боји за свој престиж, па радије настоји избећи само-
стално решавање задатка него да се изложи ризику неуспеха. Својом
спорошћу, својим пасивним и незаинтересираним држањем при раду, својом
неспретношћу и површним решавањем задатака, дете несвесно жели
извршити притисак на своју околину. Таквим понашањем покушава показати да
„не може само“, да му се у свему мора помоћи, да су други дужни да обављају
његове послове.
Несамосталност је редовна последица мажења деце. Она постају
несамостална кад им се силом одузме њихова природна тежња да буду
самостална. Установљава се да су та деца до крајности размажена. Код
већине се накалемио на првобитно мажење ауторитативан поступак, па и
злостављање најчешће пред крај предшколског раздобља, односно у почетку
школовања.
Из тога би неко могао закључити да је можда ауторитативност онај васпитни
поступак који је најодговорнији за појаву несамосталности код деце. Истина је,
додуше, да и велика строгост, као и друге васпитне грешке у склопу
ауторитативности доприносе поремећају дечјег понашања у смислу
несамосталности. Врло често се тај поремећај јавља још у фази мажења, тј.
пре него су родитељи почели с њима да поступају на крут начин. Каснија
ауторитативност само је фиксирала и појачала дечју несамосталност.
Већ смо установили да су дечаци чешће размажени од девојчица. Одатле су и
чешће несамостални. Вероватно је то основни разлог да се код мушке деце
чешће него код женске јавља и немарност.
Код несамосталне деце често се јавља и плашљивост и немирно понашање у
школи. То нам указује на то колико се несамостално дете осећа угрожено
задацима које поставља и породица и школа. Немир за време наставе знак је
„нервозе“ таквог детета, нестрпљивости, односно психичке напетости због тога
што је стално изложено опасности да се од њега затражи нека активност,
решавање неког проблема.
Несамосталност прате и други симптоми поремећеног понашања, најчешће
пркос, све до напада беса. Ако дете може у себи смоћи иоле одважности за то,
оно прелази у активну одбрану свога досадашњег положаја у породици и
другим животним срединама; оно се опире захтевима, постаје пркосно, реагује
бесомучним испадима кад његов осећај угрожености достиже кулминацију.
Понекад дете постаје несамостално кад је љубоморно. Тада је несамосталност
израз несвесне психичке регресије детета на ранији ниво емоционалне
развијености. Ljубоморно дете почиње да се понаша као да је млађе него што
јесте. Тиме жели да постигне да се околина њиме више бави, да му посвећују
више пажње него што то тренутно чини. Млађе дете има више „права“ од
старијег детета да га послужују. Својом несамосталношћу љубоморно дете,
оптерећено осећајем запостављености, покушава да увери родитеље да је још
„малено“, да требају да га служе барем толико као и његовог млађег супарника.
Дечја несамосталност и плашљивост имају обично заједнички узрок. То је
ауторитативан поступак родитеља који уноси у дете страх и тескобу и кочи
његову иницијативу, одузима му могућност спонтаног приступања некој
делатности и афирмисања својих личних интереса. Одвише строго
васпитавано дете често је несамостално зато што су га навикли на то да увек
слуша само другога, односно да све ради само на заповест, а ништа по власти-
тој одлуци.
Али ауторитативано васпитање, сувише велики захтеви и злостављање могу у
детету побудити и друге мотивације за немаран однос према раду и дужно-
стима. То је пре свега пркос, а онда и потреба за осветом. Строги родитељи
суочавају дете са његовим задацима на такав начин да оно при томе увек
доживљава осећај нелагодности. Дужности му се указују на крут, заповедни
начин, с претњама, придикама и застрашивањем. То мора изазвати отпор;
најчешће се испољава на тај начин да дете за неку активност показује све
мање интересовања што га више присиљавају да је се прихвати. Воља за неки
посао јавља се спонтано ако искуство учи човека да у раду може наћи
задовољство. Али рад с којим се повезује низ неугодних емоција – страх,
досада, осећај мање вредности, понижења и слично – човека мора
демотивисати и навести га на одбојан став. То је природан закон који важи за
децу као и за одрасле.
Отпор детета према раду може у себи носити и компоненту осветољубивости.
Амбициозном,сујетном родитељу обично је највише стало до тога да се може
похвалити успесима свог детета, поготово његовим оценама у школи. Зато га
ништа не може толико да разбесни као немарност његовог детета. Дете то
инстинктивно осећа; оно схвата мотиве свог родитеља и у његовим слабостима
налази мету својих напада на њега. Лењост, тобожњи недостатак сваке
амбиције, површност у раду и слабе оцене у школи врло су успешно средство
освећивања насилном родитељу. Дете налази у томе извесно задовољство за
тортуре којима га излаже ауторитативни родитељ. Овај на жалост у већини
случајева не увиђа своју грешку, већ је наставља и појачава, па и дечја
немарност постаје све већа. Када се у младој личности појави потреба за
осветом, она је редовно јача од природних амбиција и урођене склоности за
конструктивну делатност. Зато је дете све упорније у својој лењости, иако тиме
и себи штети, наносећи себи непрестане неуспехе и сукобе с околином.
Немарност детета у раду понекад наводи родитеље на мисао да је слабоумно.
Ментално недовољно развијено дете је, заиста, у раду често споро, лењо,
незаинтересовано ако је оптерећено задацима којима није дорасло. Тада је
немарност израз његове капитулације пред таквим оптерећењима. Али, чим се
интелектуално заостало дете запосли на адекватан начин, његово се
понашање мења – оно постаје активније, уколико га погрешно васпитање није
емоционално оштетило.
Има, међутим, деце која нису слабоумна, а ипак се понашају као да су тупа,
неспособна за било какав интелектуални рад. Понекад и приликом психолошког
исптивања њихове интелигенције тестовима постижу слабије резултате од
својих способности. Тада говоримо о привидној слабоумности.
Погрешан поступак родитеља с таквим дететом све више га обесхрабрује па
оно и само све више верује у своју неспособност. Зато се иницијатива за рад не
јавља код њега ни онда кад ауторитативни родитељи више не врше притисак
на њега. Постоји низ људи који и када одрасту дају од себе много мање него
што би могли дати, јер су у детињству и младости потпуно изгубили веру у себе
и не могу се ослободити уверења о својој тобожњој неспособности. А ко не
верује да је способан да нешто постигне, он и не покушава да то постигне.
Успех не долази сам по себи, а то је обесхрабреном човеку доказ да му успех
није доступан.
Понекад се срећу деца која се понашају на немаран начин, пасивна су и
незаинтересирана, а ипак носе у себи велике амбиције. То су обично деца која
су навикла да код куће буду „једина“, у свему „прва“, увек у средишту свачије
пажње. У породици им мажење аутоматски даје повлашћен положај па ништа
не морају да учине да га осигурају. Кад такво дете дође у школу, оно и тамо
хоће да у свему буде прво. Али, у школи му се такав положај у колективу не
пружа сам по себи. Дете мора тек да га избори у току упорног такмичења са
својим друговима. Зато се тражи енергија, издржљивост и марљив рад, а
размаженом детету управо те особине највише недостају. Сад се дете нађе у
сукобу са самим собом. Оно од себе очекује врхунски успех и не може се
задовољити с осредњим; али не налази у себи снаге ни за постизање осредњег
успеха. Будући да не може да постигне „све“, одустаје од сваког покушаја и не
чини ништа. Ово „све или ништа“ постаје његова девиза у односу према
животној делатности. Ако таквом детету не помогнемо да стекне реалнији став
према себи и својим задацима, оно ће и кад одрасте понети са собом уверење
да увек мора бити „на врху“; ако то не може бити, постаје пасивно, и такво
остаје читав живот. Немаран однос детета према учењу лако је разумети кад
трпи од обективних тешкоћа у свладавању наставне грађе. То је осим. већ
споменуте менталне ретардације још и наглувост или слабовидост, дислексија
и дисграфија, леворукост, муцање и слично. Ако се такве сметње не уоче на
време и детету се не помогне да их превлада, у искуству о самом себи
нагомилаваће се непрестани неуспеси. То ће га пре или касније обесхрабрити
и одузети му мотивацију за рад. Осећај властите недораслости неком задатку
мора човека одвратити од бављења тим послом и одузети му сваки интерес за
њега, јер је успех једини пуновредан мотив који у човеку подржава мотивацију
за било какву дугорочнију активност.
И код емоционално запуштене деце и омладине наилазимо на немарност. Она
има сложену мотивацију. Немарност детета које расте без осећајне топлине
делом је последица његове опште пасивности и емоционалног сиромаштва,
делом је израз помањкања интереса за многе животне вредности и опште
скепсе према животу, делом је симптом дубоке обесхрабрености и врло малог
самопоуздања. Због тако дубоке и комплексне мотивисаности њихове
немарности врло је тешко емоционално дефицитарну децу извући из њихове
безвољности и подстаћи их на конструктивну делатност.
Средства спречавања дечје немарности ваља тражити у општен правилном
васпитању младе личности, у прилагођавању њеним индивидуалним
особинама и у избегавању свих погрешних поступака. За уклањање дечје и
младалачке немарности не могу се дати специфични рецепти. Младу личност
треба лечити у целини, уклонити или бар ублажити негативне утицаје околине
на њу и подвргнути је што правилнијем васпитном поступку. Уз то је потребна и
психотерапија, нарочито кад је реч о старијој деци и омладини. Младом човеку
треба систематски развијати интерес и неуморно га храбрити.
Наметљиво дете
Сви облици наметљивог понашања имају заједнички циљ: привући на себе
пажњу своје околине, забавити собом људе око себе, истаћи се по сваку цену,
упасти људима у очи, искочити изнад просека, бити нарочито занимљив, права
сензација, предмет туђег дивљења, па и зависти. Најблажи облици наметљивог
понашања понекад се сусрећу и код деце која се психички нормално развијају.
Тек када пређу одређен интензитет могу се сматрати патолошким. То је нпр.
позната навика многе, нарочито младе деце, да одраслима ускачу у реч, да
брбљају кад се нађу санепознатим људима. Такво се понашање најчешће
примећује код јединчади која се осећају усамљена, имају осећај да се
родитељи довољно не баве њима, да немају за њих времена. Такве повремене
мале љубоморе на родитеље, на њихов рад, на озбиљне активности одраслих,
на њихове међусобне разговоре у којима дете не може учествовати, наводе га
понекад на то да им се намеће својом брбљивошћу, да безобзирно упада у
њихове разговоре својим дечјим примедбама, питањима и захтевима.
Систематско наметање детета брбљивошћу кад у кућу дођу страни људи или
родитељи оду с њим у посету, упозорава непристрасног проматрача да је то
дете вероватно стално у страху за свој престиж, за свој повлашћени положај у
породици. Обично је реч о размаженом детету које је навикло да се сви њиме
баве, да увек буде у центру свачије бриге, пажње и разговора. Кад се нађе у
непознатој средини постоји опасност да му се ту можда неће одмах имати
такав изузетанположај. То би за размажено дете био сувише тежак ударац;
његово крхко самопоуздање одмах би се претворило у тескобу, у осећај да га
одбацују, заборављају или омаловажавају. Размажено дете не сме себи
допустити да се поколеба његова ионако лабава сигурност у себе.
Зато се наметљивом брбљивошћу труди да себи обезбеди повлашћени
положај где се год нађе. То му често и успева. Догађа се да се тада цела група
одраслих, који су се састали на разговор, бави само дететом, напуштајући
стварну сврху свог сусрета. Ако детету успе да таквим понашањем постигне
циљ, сигурно је да ће наставити таквим понашањем све упорније.
За млађу је децу карактеристичан још један облик наметљивог понашања, то је
извођење разних „церемонија“, неке врсте пренемагања, па и читавих
представа у вези са разним ситуацијама за које су родитељи обично живо
заинтересовани, нпр. узимање хране, облачење, обављање нужде, полазак на
спавање итд. Тада дете зева, љуља се на столици, несташно трчи по соби,
измиче од родитеља, прави се поспано, жали се на тобожње болове у стомаку,
у глави, изводи разне гримасе и слично. Родитељи различито реагују на те
мале дечје изазове; једни се играју дететом и продужавају у
бесконачност те дечје трикове; други се љуте, грде и пожурују га. У сваком
случају се баве њиме више и дуже него што би то учинили да дете задовољава
своје основне животне потребе на природан начин. А то дете баш и жели да
постигне. Својим наметљивим понашањем јасно изражава жељу да му више
пажње посвећују, да му чешће дају доказе своје наклоности.
Такви случајеви су безазлени. Треба игнорисати дечју наметљивост, доследно
и мирно истрајати у свом захтеву, не обазирући се на несташлуке. Оно својом
наметљивошћу не сме постизати циљ. Уз то му треба омогућити да се забави,
да буде с другом децом, треба се с њим поиграти, па неће више бити
наметљиво. Више забрињава наметљиво понашање детета кад постане
систем у његовом ставу према околини, кад почне озбиљно да смета. Тада
дете има дубље разлоге за своју наметљивост. Оно се обично осећа сасвим
запостављено, мање вољено или чак одбачено. Најчешће је то љубоморно
дете. Својом наметљивошћу покушава да поново освоји пажњу својих
родитеља који су га занемарили, било стварно, било само у свести
љубоморног детета, а у корист његова супарника у породици. У таквом случају
наметиљивост ће нестати тек кад се исправљањем поступка ослободи
љубоморе.
Старија деца, нарочито у претпубертетским годинама, су на други начин
наметљива, нпр. врло су склона хвалисању кад носе у себи потребу да не-
престано истичу себе, да наглашавају своју присутност, своју вредност. Хвали-
сање је знак да дете себе не поштује; оно мора непрестано слушати у
властитим речима потврду своје вредности, мора је доживљавати у дивљењу
или зависти своје околине. Такво понашање је карактеристично за размажену
децу која немају ни довољно прилике, ни довољно иницијативе да се стварно
афирмишу. Будући да не доживљавају доста често стварну вредност своје
личности, морају себи да је уображавају да би бар фиктивно задржали добро
мишљење о себи.
Хвалисање није увек довољно средство да несигурном детету пружи фиктиван
осећај сигурности. Тада дете развија друге, интензивније облике
наметљивости, постаје уображено и почне да се пренемаже. Његово
понашање је намештено, извештачено, неприродно, срачунато на то да упада у
очи, да одскаче од уобичајеног понашања деце истог узраста. Пренемагање се
испољава у држању, у гостовима, говору, мимици, у начину изражавања,
ходања, облачења итд.
Уображеност и пренемагање наставља се и у младалачко доба. Млади људи
појављују се на улици упадљиво одевени, очешљани на необичан начин,
извештаченог држања, са шатровачким изразима у свом речнику. Разна
„каубојска“ одела, „тарзанске“ фризуре и „фрајерске“ ципеле младића, па наме-
штена стидљивост или исфорсирана „слобода“ у понашању, читаве наслаге
боје на лицу и рашчупана коса девојака постају знаци таквог пренемагања.
Наметљиво понашање младих људи је покушај да се рекламирају у туђим
очима, али пре свега у сопственим. Познато је да се солидна роба не мора
много рекламирати; реклама је њен квалитет. То важи и за човека. Кад се у
њему јави потреба за пренемагањем, онда је то знак да не верује у то да ће га
заједница без посебних „трикова“ с његове стране прихватити као свога
пуновредног члана.
Хвалисање, уображеност и пренемагање карактеристични су не само за
размажену већ и засујетно васпитавану децу и омладину. Сујетни, саможиви,
социјално изоловани родитељи често детету утувљују у главу да му његови
другови нису дорасли по способностима, животном стандарду или друштвеном
положају. Уједно му усађују уверење да је нешто боље и вредније од других
људи, уче га да омаловажава околину и да има потребу да увек и свуда
изиграва супериорност. Такви родитељи су и сами уображени, и сами се
пренемажу на сваком кораку, у њиховом понашању па ни у најинтимнијим брач-
ним и породичним односима нема спонтаности, ни природности. Дете се с њи-
ма идентификује па и тим путем усваја неприродно држање према другим
људима.
Наметљивост детета огледа се понекад и у његовом настојању да се међу
другом децом увек намеће за вођу. Ако му то не успева, оно се вређа или
растужи и напушта друштво. Овај облик наметљивости најчешће је знак да
дете није стекло довољну сигурност у контакту са себи једнакима, да не зна да
сарађује са њима, па тај свој дефицит социјалности покушава
да надокнадитиме што сарадњу замењује заповедањем. У другим случајевима
реч је о размаженој, саможивој деци која у заповедничком односу према својим
вршњацима налазе наставак свога повлашћеног положаја у породици. Понекад
дете у заповедању својим друговима у игри опонаша ауторитативне родитеље
и тиме покушава да компензује повреду свог поноса које му наноси строг
поступак родитеља.
Такве мале „вође“ обично и у младалачко доба, па и касније кад порасту,
задржавају потребу да заповедају. У било којој заједници да се нађу, нису
задовољни док не заузму водећи положај, док не избију на врх, где ће опет
бити сами. Ljуди који у себи носе страствену тежњу да буду надмоћни својој
околини, да владају, редовно су слабе социјалне природе. Они знају
да живе поред других људи, али не знају да живе са њима. Диктаторска
асоцијалност у ствари тиња у свакој ауторитативној личности.
Постоји још један облик понашања који представља нарочито наглашено
привлачење туђе пажње и истицање свога тобожњег значења. То је будаласто
владање детета које пред другим људима, пре свега у друштву својих
вршњака, радо изиграва лакрдијаша, понаша се попут неког лутка који служи
увесељавању околине. Такво дете се у ствари прави важно својим
обешењаштвом, па и у озбиљним ситуацијама збија којекакве неслане шале.
То је тип детета које у групи,разреду, по могућности за време наставе, изводи
гримасе, збија шале с малим животињама које је донело у школу, за време
одмора се накарадно облачи, прља лице бојом или кредом и слично.
Лакрдијашко понашање махом старије деце редовно је знак дубљо
обесхрабрености детета. Обично је реч о запостављеној, невољеној, емотивно
запуштеној деци, или о деци с неким физичким недостатком који им одузима
самопоуздање. Понекад су то саможива, усамљена деца, па и стар-мали, која
се никако не сналазе међу себи једнакима. Тада покушавају да задобију
наклоност своје околине на начин који је у ствари сасвим стран њиховој
природи и сушта супротност њиховом уобичајеном владању; повучено дете
својим лакрдијама одједном ступа у контакт не са појединцима, већ са читавом
групом вршњака; потиштено дете претерује у својој извештаченој веселости;
озбиљан стар-мали постаје неприродно неозбиљан; наглашено пристојно дете
влада се врло разуздано.
У таквом извртању самог себе дете се на неки начин одриче свога „ја“, свега
онога у структури своје личности што га мучи, што му не допушта да живи на
нормалан начин. У тој негацији себе дете изражава снажну жељу да буде
другачије него што јесте. Али оно не зна себе да измени на реалан,
конструктиван начин, јер је болесна личност. Зато се пребацује у супротност
свог понашања, чиме само привидно мења своју природу. То је понашање исто
тако неприродно као и оно од кога би дете хтело да побегне. Зато оно у њему
не налази трајно задовољство, већ само тренутну превару да није оно што
јесте. Оно и даље остаје несигурно у себе, обесхрабрено, неповерљиво и
према себи и према другима, јер му лакрдијашки испади не доносе праву
афирмацију. Они, додуше, доводе дете у средиште пажње његових вршњака,
али га уједно извргавају подсмеху и задиркивању. То дете добро осећа, мада
то не жели себи да призна; али га то више обесхрабрује.
Настојање да се будаластим понашањем доживи вредност своје личности не
престаје увек на крајудетињства. Оно се понекад наставља у младалачком
добу, а понекад се сусреће и упонашањуодраслих људи.
Када је дечја наметљивост задобила изразито болесне размере, потребно је
анализирати читаву личност и однос према околини. Треба пронаћи и уклонити
разлоге његове обесхрабрености, треба му помоћи да стекне више само-
поуздања и да се у својој животној средини осети прихваћено као пуновредна
индивидуалност.

Непослушно дете
Једна од првих бебиних речи (и пре навршене две године) у односу са
одраслима је: не. Она каже „не“ кад јој се нуди колач, али га једе. Одушевљава
је да донесе мајци неки предмет, али је исто тако одушевљена да тај исти
предмет одбије кад јој га мајка понуди. Бити послушан, бити непослушан, за њу
је то исто што радити или не радити; у оба случаја ради се о покушају да се
покаже; беба се осећа задовољном реагујући „за“ и „против“ одраслих.
Оно што је својствено детету које се одгаја слободно то је постојање периода
када му причињава задовољство да буде чисто и периода када му причињава
задовољство да то не буде. Смењивање ових појава наизменично завршава се
истинском самосталношћу (ако се детету остави слободан избор).
Детету прија да се нађе у кожи великих и са задовољством учествује у
активностима одраслих, при чему за њега бити послушан значи расти. Дете,
дакле, неминовно пролази кроз кризе беса и отпора: оне су му потребне да би
одрасло.
На мајци је да пусти да олуја прође а да јој не придаје важност. Дете мора
осетити у таквим тренуцима да је вољено а не да је одбачено.
Заједљиво дете
Заједљивост не спада у велике грехове, против којих се васпитање некада
много борило, застрашујући децу, вероватно зато што су деца врло често
заједљива у својој потпуној наивности. Чак и најстрожији моралисти не убрајају
га у пороке или мане. У најгорем случају третирају је као настраност. Уосталом,
настраност доста непријатну, која је за околину често непријатнија од неких
моралних мана; а поред тога она је специфично дечја.
Али, да би се правилно говорило о заједљивом детету, као уосталом и о детету
уопште, треба се, пре свега, ослободити оних речи које осуђују пре него што се
нешто схвати:грешка. настраност, грех, порок, недостатак.
„Треба оставити по страни сваки морални суд о заједљивости да би се то
понашање посматрало као начин делања и говора, који треба, пре свега
разумети и објаснити“ (Група аутора, 1997: 71).
У породицама са више деце заједљивост (пецкање) налази најпогоднији терен.
„Без душе“, „без срца“, није добра квалификација, јер заједљивост није
окрутност. „Заједљиво дете неће заиста да учини жао својим жртвама, већ
само жели да их избаци из такта“ (Група аутора, 1997: 72).

Пркосно дете
Једна од најчешћих тешкоћа васпитања је дечја непослушност. Непослушно
дете не чини оно што му се каже, избегава да изврши задатак, или га обавља
само делимично и површно. Непослушност је најлакши облик пркоса. Кад дете
отворено каже „нећу“ или напросто не чује, односно тачније речено: неће да
чује шта се од њега тражи, онда већ говоримо о пркосу у пуном смислу речи.
Он се може испољавати на најразличитије начине и у разној јачини. Једном се
отворено показује, други пут се манифестује на скривен начин. Пркос је једном
само пролазна и не много важна реакција на одређену ситуацију, други пут је
то сталан облик дечјег понашања, а понекад представља основну линију
водиљу у ставу према околини.
Осим непослушности и привидне глувоће за захтеве родитеља, пркосно дете је
често тврдоглаво, упорно остаје при спровођењу своје намере или хира, или се
тврдокорно опире захтеву. Уз то је отресито и дрско кад родитељ жели да
силом сломи његову вољу. У свом пркосу дете говори раздражљиво,
повишеним тону, увек спремно на отпор и борбу. Мало дете обично пркоси
упорним плакањем и викањем, или добија нападе беса, удара ногама о под,
лупа рукама око себе, ваља се по земљи (по могућности у чистом или чак у
свечаном оделу!). Таква је реакција карактеристична за децу у прве четири
године живота. Нису ретки случајеви да дете пркоси при јелу, неће да једе, игра
се храном, изводи за столом којекакве несташлуке. И дечја хировитост може
бити оруђе пркоса.
Важно је уочити прикривене облике дечјег пркоса. Њима родитељи че-
сто поверују јер ретко када схватају њихово право значење. Дете скрива свој
пркос и изражава га на веома скривени начин кад отворено пркошење постане
преопасно, јер родитељи покушавају да га сузбију оштрим казнама. Догађа се
да дете пркоси својој околини помоћу мокрења у кревет или неком другом
неурозом. Ту је пркос постао несвестан, али веома успешан облик отпора, јер
дете има за њега уверљиво оправдање –оно није криво што у сну не може да
задржи мокраћу; оно и само пати због тога и радо би се ослободило свог
недостатка.
У другим случајевима види се потпуни недостатак амбиције кад пркосно дете
пође у школу. Оно ништа не учи, за школу се уопште не занима и понаша се
као да је слабоумно, иако поседује нормалну, а често и натпросечну
интелигенцију. Понекад дете пркоси потпуном безосећајношћу и
хладнокрвношћу приликом физичког кажњавања. А познато је да бруталног
родитеља ништа не може толико да разбесни као чињеница да дете ни гласа
не пусти, ни заплаче када га туче.
Пркос је честа појава у понашању емоционално оштећене деце. И њихове неу-
розе – најчешће мокрење у кревет, муцање, ноћни страх и тикови – такође су
симптоми скривеног пркоса, односно емоционалног конфликта. Јер пркосно
дете је и агресивно, ако не увек отворено а оно прикривено, у себи.
Непријатељски став према родитељима се у њему сукобљава с природном
потребом да се емотивно зближи с одраслим људима око себе. Агресивност
уједно изазива и осећај кривице ако је дете у себи развило било каква пози-
тивна осећања према родитељима. Резултат свега је психичка напетост која се
понекад испољава у неуротским сметњама.
Дечаци су склонији пркосу од девојчица, барем оном отвореном који се лако
уочава. То је израз урођене веће склоности мушког пола за борбено, активно
реаговање према околини. Од осталих попратних симптома пркосног
понашања честа је раздражљивост и преосетљивост, која говори о психичкој
напетости у којој пркосно дете непрестано живи. Оно има осећај да мора
стално да брани своју личност, да мора стално бити опрезно у борби за свој
престиж. Пркос је пре свега одбрана –активна одбрана детета које се у својој
околини осећа угрожено. Његова раздражљивост, „нервоза“ – како се то каже у
свакодневном говору – знак је да дете непрекидно живи „под пуном ратном
спремом“.
Колико је пркосно дете у ствари несигурно у себе, мада нам се у први мах чини
да је врло самоуверено и пуно одважности, најбоље нам говори чињеница да је
међу себи једнакима често несналажљиво, плашљиво и повучено, док је код
куће дрско и агресивно. Дволично понашање, велике разлике у понашању код
куће, у вртићу, школи и међу другом децом – највише се сусрећу баш код
пркосне деце. Тамо где је дете навикло на повластице и попуштање, тј. у
породици, оно је пркосно кад се од њега захтева самосталност или осећај
одговорности. Тада оно пркосом покушаваодбранити свој повлашћени положај,
улази с родитељем у борбу за престиж, покушава да му покаже своју снагу не
би ли га присилило на попуштање, на враћање на раније васпитне поступке.
Против родитеља који су га размазили дете се усуђује понашати нападачки,
борбено, јер већ има довољно искуства о недоследности и попустљивости
одраслих око себе. Они су у очима детета већ одавна изгубили ауторитет,
више му не импонују, па се усуђује да покаже оно мало одважности што
поседује. Осим тога дете је већ искусило да родитељи наседају његовим
изазовима, упуштају се с њим у борбу и на крају капитулирају. Ово искуство о
беспомоћности родитеља јак је мотив који подржава и појачава пркосно
понашање.
Своја искуства о родитељима пркосно дете често преноси и на остале
вапситаче, пре свега на наставнике. Будући да се и у вртићи и у школи
осећа осећа угрожено задацима, оно – подложно процесу генерализације –
аутоматски реагује на њих на исти начин као што је то навикло код куће. Оно и
васпитачима и учитељу „показује зубе“, покушавајући да и њих наведе да
одустану од својих захтева.
Васпитач, ипак није детету толико познат као родитељ, нити је имао толико
прилике да пред дететом компромитује свој ауторитет. Зато
дете васпитачу ређе пркоси на отворен начин него родитељима. Осећајући се
у вртићу или школи мање храбро, оно ту прелази у скривени пркос, најчешће у
облику систематског ометања активности. Пркосно дете је у вртићу и
школи често немирно, недисциплиновано, разговара за време активности,
шушка папирима, задиркује другове и слично. То понекад чини на лукав начин,
скривајући се иза друге деце, покушавајући да на друге пребаци кривицу за
своје испаде. Тиме најбоље признаје свој кукавичлук, недовољну храброст да
се упусти у отворену борбу са васпитачима, јер их још увек сматра преопасним
по себе.
У сасвим другој ситуацији налази се пркосно дете међу својим вршњацима. О
њима нема довољно искуства, јер му родитељи често не дају прилике да се у
довољној мери дружи са њима. Вршњаци га не мазе, не попуштају му, чекају да
покаже што зна и што се усуђује, ругају се његовим недостацима,
плашљивости, неспретности и спремни су да га отерају из свог круга ако им се
не прилагоди. У таквој средини несигурност пркосног детета избија
на површину у пуној мери. Оно се плаши друге деце, не сналази се међу њима,
избегава их, радије се игра само или тражи друштво од себе млађе деце.
Ако родитељи дају детету – нарочито у предшколском периоду – више
могућности да се дружи савршњацима, оно са њима лакше успоставља контакт
и не испољава поремећаје у односу према другој деци. Али то не значи да је
његов став према друговима много позитивнији. Пркос према родитељима знак
је непријатељског, неповерљивог, одбојног става. Он је подвргнут процесу
генерализаце, па га дете не мења тако лако ни у друштву својих вршњака.
Неповерење, бојазан за свој престиж и непрестано ишчекивање напада на
своју личност не допуштају пркосном детету дасарађује са друговима на
конструктиван начин. Будући да се и од њих осећа угрожено – па и онда кад
нема за то никакав објективан разлог – оно сматра да и у односу према њима
мора увек бити „будно“, спремно на борбу. И најбезазленији повод тера га у
напад, у агресивност. Ова непрестана спремност детета да на сваки и најмањи
изазов реагује жестоком агресијом најбољи је доказ непрестане тескобе у којој
то дете живи.
Родитељи пркосног детета веома размазе свога потомка у току неколико
година, а онда постану строги према њему; кад не извршава њихове захтеве,
почну да га туку. Дешава се да истовремено један родитељ мази дете, а други
је с њим строг и злоставља га. Догађа се и то да исти родитељ час дете
обасипа претераним нежностима, сентименталношћу и попуштањем, а час га
бесомучно туче.
Колико је мажење значајан фактор у појави пркосних реакција у понашању
потврђује и чињеница да су пркосна деца понекад врло несамостална. То звучи
као противуречност, али је ипак истина. Ту је пркос израз паничне тежње
детета да некако одбрани своју несамосталност, своју потребу да му се увек
помаже и да га увек штите. Тескоба таквог детета толико је јака да оно понекад
сасвим губи контролу над својим понашањем и реагује на сасвим
примитиван начин ако му васпитачиускрате своју апсолутну послушност. Тада
је дете склоно да падне у дивљи бес, у бесомучно урликање и лупање око
себе.
Мотивацију пркосног понашања младе личности треба потражити и у њеном
отпору против непрестаног потискивања, зауздавања и гушења њене
индивидуалности, против вређања њеног поноса и негирања слободе
личности. То су поступци с дететом који су карактеристични за ауторитативан
став према њему. Пркос ауторитативном родитељу природна је одбрана детета
од насиља одраслих. Човек се увек опире сваком притиску на своју личност –
без обзира да ли је дете или одрастао. Једном то чини отворено, други пут на
прикривен начин, под велом покорног понашања, али у ствари то увек чини.
Зато и дете које се васпитава на крут начин не може а да не пркоси. На то га
терају природни захтеви људске психе. Узалуд родитељи мисле да могу да
сломе дете, дасруше његов отпор и потпуно му наметну своју вољу. Ако оно и
„увуче душу у себе“ под притиском крутог родитеља, негде ће му свакако
вратити мило за драго; тамо где то родитељ најмање очекује показаће пркос на
добро закамуфлирани начин.
Дете које се развија у таквом васпитном режиму носи у себи снажну потребу да
у борби сародитељима избори себи извесно значење, да их напросто присили
да му признају његову индивидуалност, његову вољу и личну слободу.
Суштина пркоса на груб начин васпитаваног детета је непрестани двобој
са родитељем за надмоћ. Строгим наређењима одраслих деца се супротстав-
љају тврдоглавошћу, упорно одбијају наређења, непослушна су, дрска су и
супротно се понашају од онога што родитељ очекује. Своју потребу за
доминацијом, за осећањем супериорности над другима преноси пркосно дете и
на своје другове.
Ауторитативан поступак најлакше изазива пркосно реаговање детета у
појединим раздобљима његовог живота, кад је оно нарочито склоно борбеном
ставу према околини. То су тзв. пркосне фазе у психичком развоју детета. Прва
се појављује око 3-4 године, друга у претпубертетско доба (10-12 година), а
трећа у току пубертета и у почетку адолесценце (15-17 година). У раздобљу од
3-4 године дете стиче основне вештине које га оспособљавају за самосталан
живот. Оно научи да хода и да се сигурно креће, да регулише своје телесно
пражњење, затим да говорити и самостално се храни. Све то у детету појачава
његову потребу за самосталношћу, за слободним изра-
жавањеминдивидуалности. Тада у дететовој свести јасније се диференцира
његово „ја“. Сазнање о независности своје личности појачава тежњу за
афирмацијом. Будући да то још не зна да оствари на други начин, дете
покушава да доживи вредност свога „ја“ тиме што настоји да околини наметне
своју вољу, односно успротиви се туђој вољи. То је доба кад човек први пут
упозна сласт речи „нећу“.
Нешто се слично догађа и у претпубертету. И ту се новом снагом јавља
потреба за доживљавањем и афирмисањем индивидуалности, што се
онда изражава у импулсивном, несређеном, често и разулареном понашању. У
току пубертета и у почетку адолесценце, пред младим човеком отварају се
нови видици, нова интересовања и жеље. Јавља се потреба за слободом, за
необичношћу, за остваривањем својих идеала, за доживљавањем снажних
емоција и неспутаним иживљавањем своје снаге. Све је то врло
често супротно схватањима и устаљеним обичајима околине, пре свега
родитеља. Старија генерација понекад се тешко прилагођава младој; не
разуме је и не може се уживети у њене потребе, па лако са њом долази у сукоб.
У фазама кад деца и омладина нагињу пркосу, не мора се пркосно понашање
заиста и развити. Све зависи од поступака васпитача. Ако сачувају мирно,
природно и реално држање у односу према детету, пркосна фаза ће протећи са
сасвим благим симптомима, или се уопште неће појавити. Битно је да се
родитељи не упусте с дететом у борбу за надмоћ.
Чест мотив пркоса родитељима је љубомора детета на брата или сестру.
Отпором према родитељима и њиховим захтевима дете жели изразити своје
негодовање што га стварно или само у његовој машти запуштају откад им се
родило друго дете. Родитељи обично не схвате стваран разлог пркоса, па
почну силом сузбијати дететове негативне особине, тј. пређу на ауторитативан
поступак и оштро кажњавање. Дете сад долази до закључка да га родитељи
стварно више не воле или да га мање воле од млађег брата. Оно стиче
уверење да је његова љубомора сасвим оправдана, а строгост његових
родитеља му је нов повод за још јачи пркос. Сличан мотив пркоса је љубомора
на очуха или маћеху.
Одрастање без љубави, запуштање детета и хладан однос такође је чест узрок
пркоса, нарочито ако је такав поступак попраћен физичким и психичким
злостављањем. Тако одгајано дете емоционално одбија околину која га није
емотивно прихватила. Будући да она ипак поставља пред њега извесне
захтеве и очекује послушност па чак и оданост, дете прелази у отпор, у тежим
случајевима и у отворену агресију против својих родитеља. Својим пркосним
понашањем као да им каже: „Ништа ми не дајете, па немате право ни да
захтевате. Ако то ипак покушате, показаћу вам зубе!“
Не треба заборавити да је пркосно понашање понекад реакција ментално
недовољно развијеног детета на превелико оптерећење које му намеће
неувиђавна околина. Ретардирано дете инстинктивно се опире активностима
којима није дорасло, уз то и онима који га терају на такве активности.
Ако родитељи на време не увиде погрешност својих поступака којима су дете
натерали на пркос, мотиви његовог понашања одржаће се у младој психи и
онда кад дете пређе у младалачко доба. Млади човек који је већ низ година
навикао да пркоси родитељима аутоматски ће појачати свој отпор према њима
кад зађе у последњу „фазу пркоса“. Пркосно понашање адолесцената нарочито
подржава ауторитативност родитеља који никако не могу да схвате да њихово
дете више није дете, да оно има нове потребе, нове тежње у животу, да сад
има још веће право на личну слободу, на своју индивидуалност, на независност
у одређивању свог животног пута.
Пркос мотивише омладину на разне облике поремећеног понашања који знатно
успоравају емоционално сазревање. Понекад омладина из пркоса отказује
послушност сваком ауторитету, прелази у начелну опозицију против свих
норми друштвеног живота и културног понашања. Пркос одузима омладини и
интерес за школовање или било какав користан рад. Заостајање у школи, не-
маран однос према оспособљавању за звање, неодговорност према свом
запослењу – све су то понекад симптоми принципијелног отпора према свему
што се захтева од младих људи. Догађа се да омладина испољава свој пркос
на тај начин да се понаша управо онако како то може старе највише да разљу-
ти или да их натера у очај; пркос може бити разлог да млади људи губе време у
беспослици, да се одају алкохолу, да неодговорно расипају новац или да се
упуштају у површан, вулгаран полни живот. И делинквентно понашање
омладине може бити израз њеног отпора према устаљеном реду у људском
друштву којег заступају њихови ауторитативни родитељи.
Последице ранијег пркоса опажају се и у понашању одраслих људи. Пркос
постаје основа за развој различитих типова мање или више неуротичних
личности. На њему се изграђују многе особине „тешких“ људи, као што је
свадљивост, нетрпељивост, ауторитативност, склоност наметању своје воље,
неподношење реда и дисциплине, начелан отпор сваком претпостављеном,
неприлагодљивост, мушичавост и друго.
Превенција и терапија дечјег пркоса састоји се у свему ономе што смо рекли о
правилном поступку с децом и о избегавању васпитних грешака. Родитељи
пркосног детета морају поново стећи његово поверење, морају успоставити
свој поколебани ауторитет и створити здрав емоционални однос с младом
личношћу. Они морају напустити своје васпитне грешке, а уједно не смеју
допустити да дете пркосним понашањем нешто постигне. Његов пркос мора
постати јалов, бесмислен, мора се претворити у пуцање у празно. Дете треба
што чешће да доживи природне последице свог понашања. Кад схвати да
пркосним понашањем ни на кога више не може оставити утисак, да никога не
може разбеснети ни увући у борбу са собом, да не може извојевати никакве
повластице нити коме напакостити, а уз то доживљава само неугодности, дете
ће онда напустити пркос. Да би развој дечје личности заиста кренуо
исправнијим путем, родитељи морају систематски да храбре дете. У томе
треба да покажу много стрпљивости и доследности и
морају вежбати избегавањесукоба.
Агресивно дете
Од пркоса до агресивности само је један корак. Узроци агресивног понашања
углавном су једнаки узроцима пркосног реаговања. Од снаге мотива отпора и
непријатељства према околини зависи хоће ли дете остати само пркосно или
ће прећи у напад. О факторима околине који га изазивају на агресивно
понашање нема ништа ново да се каже. Једино треба нагласити да су поступци
околине с младим човеком обично још негативнији кад он реагује агресијом,
него кад на поступак родитеља одговара само пркосом.
Кад деца и омладина нападају своју околину, наводе их на то различите
емоције: срџба, мржња, љубомора, раздраженост, непријатељство. Или је у
игри тежња за отпором, за супротстављањем, понижавањем, уништавањем, за
надмоћи; затим жеља да се други прогони, мучи, исмева, да му се наносе
неугодност и бол. Свака агресивност садржи у себи макар само назначену
садистичку црту. Агресивност се испољава у врло различитим облицима
понашања. Често се јавља вербална агресивност, нападање речима: дете се
радо свађа, било с родитељима или с другом децом, вређа их погрдним
изразима, напада псовкама и другим грубим речима. Вербална агресивност
састоји се и у томе да се други оговара, тужака и оцрњује. И систематско
потцењивање других људи или исмевање њихових особина и поступака садржи
елементе агресивности. Сви ти облици нападања имају сврху да детету (као
уосталом и одраслом човеку) прибаве осећај извесне надмоћи, веће вредности
над другима, односно задовољства у уверењу да је други понижен, увређен,
онемогућен у својим настојањима или на било који начин оштећен. И
уцењивање је облик вербалне агресивности.
Друга категорија агресивног понашања садржи физичко нападање на друге
људе. Оно сеиспољава у томе да дете или адолесцент диже руку на родитеље
или још чешће на другове у игри, у вртићу и у школи. Ту се појављује и жеља за
осветом. Тако се несигурно дете агресивношћу свети својим друговима што су
успешнији, сналажљивији од њега. Ментално заостало или физички дефектно
дете се свети другој деци зато што су способнија или здравија од њега.
Злостављано дете свети се родитељу за батине и понижења која прима од
њега. Ljубоморно дете се свети супарнику за свој осећај запостављености.
Емоционално запуштено дете свети се зато што му је ускраћена љубав других
људи, итд.
Каткад се дете свети прикривеном агресивношћу која се огледа у
деструктивном понашању – дете намерно или тобоже случајно, али системат-
ски разбија разне предмете у кући, по могућности вредне и оне до којих је
родитељима много стало. Оно квари или уништава различите предмете, нпр.
играчке или свеске свог брата или сестре. Нека деца показују своју агресивност
тако што отимају својим друговима различите предмете па их скривају и онда
уживају у забуни, љутњи или страху свог друга. Има деце која своју
агресивност иживљавају у облику крађе. Али, не краду нешто вредно, или од
чега би имали корист, најчешће краду предмете који за покраденога имају
посебно значење или су му нарочито драги.
Облик дечје агресивности је и мучење животиња.Таква деца редовно имају
бездушне родитеље који их немилице злостављају или их емотивно потпуно
запуштају.
Своју агресивност дете може да усмери и против самога себе. Тада се прети
самоубиством, или чак покушава да га изврши. Самоубилачке тежње јављају
се већ код старије деце, у претпубертетским годинама, нарочито
код адолесцената. Обично су израз тешке потиштености, али могу послужити и
као средство уцењивања околине. Претећи се самоубојством дете настоји
присилити васпитаче да му учине по вољи, да му посвећују више пажње и да
напусте своје захтеве.
На дечју агресивност не треба реаговати противударцима, јер ће то заоштрити
борбу с дететом и подстакнути га на још борбенији став према околини.
Изразито агресивно дете треба подврћи психотерапији. Ако његови досадашњи
васпитачи нису способни да довољно брзо исправе своје поступке с дететом,
или је њихов однос према њему већ одвише болестан, потребно је дете на неко
време издвојити из његове редовне животне средине и подврћи га
преваспитању у некој васпитној установи. Али, то ће показати позитиван
резултат само ако у таквој установи раде људи који су стручно оспособљени за
психотерапију и преваспитање на основу познавања динамике болесне лич-
ности.
Лажљиво дете
Посебан облик дечје агресивности је лагање. У просуђивању дечје лажи
морамо бити врло опрезни. Није наиме лаж свака она дечја изјава која не
одговара истини. Мало дете још не разликује потпуно стварност од производа
своје маште. Оно на свој, сасвим субјективан начин обрађује опажања о
спољашњем свету и одева их у рухо своје маште. Зато није ништа необично да
мало дете приказује поједине догађаје на сасвим искривљен начин. Оно је
уверено да говори истину, па према томе не лаже иако не говори истину.
Његово запажање је нетачно, фантазија још не подлеже довољној контроли
мишљења, па не може да одвоји оно што је заиста запазило од онога што је
додало својом маштом. Код малог детета још није развијен појам времена,
способност да повезује догађаје у њиховом временском току. И снажно
емоционално реаговање, које је карактеристично за мало дете, доприноси
неспособности да веродостојно репродукује доживљаје и сазнања. Дечји
афекти превладавају над мишљењем, па мало дете још не може према
стварности заузети довољно објективан став. Тек од шесте године дете боље
разликује стварност од маште, тада почиње свесно да говори неистину.
Мотиви лажи врло су шаролики. Дете често лаже да би избегло
оптерећење, непријатан задатак. Тај мотив лажи доста је честа и готово
нормална појава код млађе деце која радо тврде да су учинила нешто што се
од њих захтева, иако то нису учинила. Али што је дете старије, такво
избегавање дужности помоћу лажи је све мање нормална појава, па се над
њом морамо замислити. Тада је то израз дететове неспособности да
се суочава са обавезама, да самостално решава неке задатке и да за нешто
сноси одговорност. Зато тај мотив лажи налазимо код плашљиве,
несамосталне и обесхрабрене деце, а најчешћи узрок је мажење.
Најчешћи је циљ лагања: одбрана од неугодних последица неког свог поступка,
да избегне батине или неки други облик казне. Из тога неће бити тешко
закључити да највише лажу деца ауторитативних родитеља и она која су
васпитавана на груб начин, застрашивањем и злостављањем.
Лагање често служи хвалисању. Претерано истицање својих стварних
способности и успеха лако прелази у претеривање, а онда и у право
измишљање. Хвалисање помоћу лажи може заузети фантастичне
размере. Понекад дете измишља читаве романе у настојању да се било како
афирмише, да компензује своју обесхрабреност, да се прикаже нарочито
занимљивим или чак као „херој“. Томе обично служе разне дечје измишљотине
о свом тобоже високом пореклу, о нарочитим економским могућностима својих
родитеља, о неким својим „јуначким“ подвизима, о фантастичној будућности
која га чека итд.
Лаж може бити израз и сасвим асоцијалних тежњи. Догађа се да дете лаже
зато да би некога оштетило, нанело му неку непријатност, или му на било који
начин напакостило. Иза такве лажи обично се крије жеља за осветом. Она се у
детињству често испољава клеветањем друге деце због разних измишљених
преступа. То се види код врло љубоморног детета које се на тај начин свети
свом супарнику када се осећа запостављено. Такав мотив лагања среће се и
код физички и психички злостављане и понижаване и без љубави одгајане
деце. Тада се у лажи често скривају садистичке тежње које су последица
бруталног или чак садистичког васпитања.
Понекад опажамо да дете лаже зато да би сакрило неке недостатке својих
родитеља. У том мотиву лажи изражава се емоционална амбиваленција де-
тета, тј. истовремено постојање супротних осећања. Дете можда има грубу
мајку, па ипак ће тврдити да му је добра; можда се боји или стиди оца алкохо-
личара, па ипак ће порицати да га отац злоставља, итд. Амбивалентност у осе-
ћањима до неке мере је урођена у сваком човеку, па и у детету, а јако је
развијена код несређених, неуротичних личности. И детету се често догађа да
се ломи између љубави и мржње према својим родитељима, између пркоса
према њима и страха од њих, између своје зависности од њих и жеље да их се
ослободи. Изразита амбивалентност увек је болесна појава и знак да се дете
развија у емоционално нездравој околини која у њему изазива унутрашњу
напетост.
Кад се срећемо са дечјом лажи треба мислити и на то да дете својим лагањем
понекад опонаша своје родитеље, или га ови чак наговарају на лаж и уче како
ће се помоћу лажи „снаћи“ у појединим незгодним ситуацијама.
Поставља се питање, што да се ради с дететом које лаже. Против привидне
лажи малог детета не треба ништа предузети јер је то нормална појава. С
интелектуалним развојем она ће нестати сама по себи. Сасвим је непотребно
исправљати неистине у дечјим изјавама и доказивати детету погрешност ње-
гових запажања. То му неће користити јер нас неће схватити, а без потребе
ћемо га оптеретити и можда изазвати тескобу.
Кад дете лаже да би избегло извршење неког задатка, његово
лагање треба игнорисати и доследно захтевати извршење одређене дужности.
У овом као у сваком другом случају лагања било би сасвим погрешно
кажњавати или досађивати моралним проповедима. Тиме би се само појачали
мотиве његовог лагања. Дете треба одучити од лажи само тако да му
је треба учинитинепотребном. У ту сврху ваља уклонити све оне неповољне
утицаје околине који су изазвали потребу за лагањем.
Родитеље треба упозорити да припазе на своју сопствену истинољубивост и
подучити их да се не служе лажима у васпитању свог детета.
Аутистично дете
Аутизам (Текст преузет из брошуре Београдског Удружења за помоћ особама
са аутизмом:"Аутистични спектар: брошура за родитеље и старатеље") је
развојни поремећај комуникације и социјалне интеракције који се јавља у раном
детињству и траје до краја живота. Чешће се јавља код особа мушког пола.
Особе са аутизмом имају проблем у учењу, почев од раног усвајања основних
навика па до стицања апстрактних знања и социјалних вештина. Сметње су
највише изражене у домену комуникације, у разумевању и прихватању правила
и захтева које социјалне ситуације постављају и усклађивању сопственог
понашања тим ситуацијама.
Аутистични спектар је термин који се данас користи да би се указало на
постојање великог броја различитих облика испољавања аутизма и да би се
све те разлике обухватиле једним појмом. Развој деце са проблемима из
аутистичног спектра је често успорен, и увек неуједначен.
Свака особа са аутизмом је јединствена. Већина деце са аутизмом је у неким
вештинама изразито боља него у неким другим. Слабије развијене вештине и
способности више заокупљају нашу пажњу док оне високо развијене, обично
остају не примећене или занемарене. Понашање сваке особе са аутизмом
укључујући и понашање вашег детета је јединствено. Ипак, без обзира на
различите способности, овладаност вештинама и знањима и различитост
личности, све особе са аутизмом имају тешкоћу да свет око себе разумеју
онако како га разуме већина људи. Ма колико контакт детета са аутизмом са
његовом околином може да изгледа необично, потреба за социјалним
контактом код њих увек постоји.
Аутизам се не лечи, али се на проблеме из аутистичног спектра може
утицати. Правовременим постављањем дијагнозе, третманом заснованим на
потребама детета, примереним поступцима и методама и укључивањем детета
у природно окружење вршњака (образовно васпитни систем), постижу се
охрабрујући резултати. Ако се понашање детета не посматра као непримерено
и неадекватно, већ се сагледа као покушај детета да разуме и контролише свет
око себе који је за њега непредвидив, збуњујући и одбацујући, може му се
постепено помоћи да побољша своје разумевање и прилагоди понашање
спољашњим околностима и очекивањима.
Сва деца са аутизмом могу да уче. Родитељи су први природни учитељи свом
детету. Учење самопомоћи и стицање основних навика је од велике важности
за развој детета са аутизмом. Кроз ово учење може му се помоћи да постане
самосталније и тиме се може учинити лакшим живот и њему и целој породици.
Програм едукације мора да буде индивидуално прилагођен како би дете
оптимално развијало своје комуникативне, социјалне, сазнајне и друге
вештине.

Дете које краде

Дигнути – украсти – почистити – оробити – смотати – оглобити – смакнути...
била би подужа листа глагола коју на француски језик и арго стављају на
располагање да би се могло рећи: узети оно што није наше. Чим има много
речи да се искаже иста ствар, то значи да постоји потреба за некаквим
прикривањем када се о томе говори. Лопов каже „дигнути“. Жртва каже „лопов“.
Неуобичајено богатство речника говори о разноврсности осећања које изазива
крађа; украсти, оробити, сматра се срамотним чином – смотати, смакнути,
сматра се вештином - дигнути је занимљиво - почистити је некако спортски...
Кажемо да дете „крадуцка“, јер како је било речи о томе ова реч је узета у
добром или рђавом смислу, са иронијом или озбиљношћу. Узети једну бомбону
од своје млађе сестре, пару од мајке, десет пара од оца, воћку са дрвета или
са полице у пиљамици, двадесет а затим сто пара из благајне послодавца,
организовати крађу или оружани напад, све је то врло различито; а врло је
тешко сазнати где почиње преступ. Због крађе једне бомбоне из ормана у
трпезарији, Жан је сазнао да је омражено дете које срамоти своје родитеље, да
их је недостојан, да га у животу чека најгоре. Са друге стране, Жилијену
намигују са занимањем и саучеснички док прича како је збунио контролора и
возио се бесплатно или пак како је купио ситнице у једном већем дућану и
заборавио да дође на касу.
Ми данас нећемо говорити о детету преступнику, ономе који изазива проблеме
за кривични поступак – већ о детету које „крадуцка“ у кући, вртићу или у школи:
то није опасно али је непријатно а каткад и узнемирујуће; најчешће родитељи
не поклањају пажњу у почетку; то је таква маленкост.

Ометеност у процесу учења и наставе учења

Дете са проблемима у учењу
Деца са проблемима у учењу нису нека посебна субпопулација у структури
ученика редовних основних школа. Она су у једном значајном проценту потпуно
уклопљена у друштвену средину у којој егзистирају. Преостали део ове деце
има извесних проблема у социјалном интегрисању, делом због неповољног
социјалног окружења, а већим делом и због својих психофизичких
карактеристика.
Психофизичке карактеристике ове деце нису униформне и, у многоме,
зависе од генетског наслеђа. Дакле, свако дете из ове групе морамо
посматрати "суи генерис", па према томе и организовати наш приступ. Иако су
ова деца посебност "свако за себе" она имају неке заједничке карактеристике
које је могуће уочити у више области њиховог функционисања.
Жеровник и Голли (1982.) су спровели једно истраживање у којем су родитељи
и наставници описивали психофизичке карактеристике ове деце, као и
потешкоће које се код њих јављају. Све ове карактеристике поделили су у низ
категорија у које спадају: перцепција, представе, памћење и заборављање,
мишљење, пажња и концентрација, говор, мотив циља и самоупоуздање у
учењу, емоције, социјална зрелост, учење, рад, радне навике и искуства,
оријентација у простору, латерализованост, слух и ритам, замор, дисциплина,
лоши и добри дани и моторика.
Детаљан опис ових проблема се налази на следећим странама.
Потешкоће у перцепцији:
1. "понекад не види" иако је очигледно да је чуло вида неоштећено,
2. "не чује" иако је очигледно да слуша,
2. има потешкоће у избору правца,
4. слабије разликује ликове међусобно,
5. тешко издваја лик из позадине (нпр. тражено слово у дужој речи или реч
у тексту),
6. има потешкоћа при одређивању времена (током дана, у дужим временским
јединицама),
7. тешко повезује визуелне, акустичке и друге перцепције у мисаону целину,
8. прецртава непотпуно, са недостацима,
9. оно што чује нетачно понови".
"Одређивање нивоа визуо-перцептивно-моторних (ВПМ) способности, за нас је
есенцијална компонента..." (Цаппуте А. Ј., Аццордо П. Ј., 1980.), која нам
говори о важном аспекту структуре ове деце. У пракси се често дешава да деца
просечне интелигеницје, услед поремећаја у перцепцији, буду категоризована
као "гранична", тако да на овај проблем морамо обратити посебну пажњу и
извршити врло прецизну диференцијалну дијагностику.
Потешкоће у формирању представа:
Представе су најчешће некомплетне по сећању, а деца из ове категорије
јављају се и у визуелном и у акустичном и у моторичком типу. Пошто су
представе "помак слике перципираног у односу на реални повод или драж,
прожете осећањима" (Бојанин С., 1985.), оне су као такве у
зависности одквалитета дражи, перцепције и квалитета осећања, што значи да
изостанак било које од ове три карике може да доведе до оштећења представа.
Потешкоће у памћењу:
1. "памћење је краткотрајно,
2. забораван је,
3. тешко запамти оно што је видео,
4. тешко запамти оно што је чуо,
5. тешко запамти поједине групе симбола,
6. добро памти једино оно што је практично употребио или испробао,
7. заборавља упутства које је дао учитељ или васпитач,
8. заборавља оно што је већ научио,
9. има добро механичко памћење".
Проблем памћења, који се овде јавља, је у уској корелацији са функцијом
учења јер ова деца "градиво уче методом која није у складу са њиховим
способностима па зато довољно ни не науче" (Шоља Б., 1977.).
Ова деца боље памте садржаје који су емоционално обојени, иако они могу
бити неважни, него оне садржаје који су битни и логични. Деца са граничним
стањима интелигенције слабије памћење имају и услед флуктуирајуће пажње,
као и услед немогућности потпуног коришћења апстрактног
мишљења. Надаље, ова деца боље памте уколико су у сазнајном процесу
користили мултисензорна искуства, односно, ако се наставник користи само
једним начином презентирања садржаја, заборављање је обимније.
Мишљење:
1. "има стваралачке идеје,
2. своје стваралачке идеје не реализује,
3. својим решењима се сувише брзо задовољи,
4. понавља раније грешке,
 5. ток мисли је несређен, мисли му беже,
6. асоцијативно мишљење је слабо,
7. мишљење је на нивоу конкретног,
8. логичко закључивање му причињава потешкоће,
9. теже градиво неочекивано брзо схвати,
10. лако градиво које већина ученика одмах схвати разумева са потешкоћама,
11. тешко преоријентише мисли са једног садржаја на други,
12. мисаоно је не флексибилан,
13. мисаоно је успорен,
14. ако мисаоно брзо реагује, резултат је најчешће погрешан,
15. мисаоне проблеме најчешће решава по методу покушаја и погрешке,
16. његова машта је сиромашна".
"Мишљењем се ствари разумевају, препознавају у њиховој појединачности"
(Бојанин С., 1985.), теуколико дете нема адекватно мишљење за свој узраст,
оно и није у стању да коректно разуме садржаје који се пласирају његовом
узрасту. Мишљење ове деце је "непосредно, конкретно, недостаје општост
мишљења..." (Јурић-Шимунчић А. и др. 1982.), што за последицу има висок
ниво непродуктивности ове деце у школи.
Пажња и концентрација:
1. "Тешко је привући дечију пажњу,
2. пажња је краткотрајна,
3. пажња се брзо прекида,
4. пошто дете није пажљиво, недовољно се удубљује у градиво,
5. пажња "скаче" са предмета на предмет,
6. обим пажње је мали,
7. у новим ситуацијама дечија пажња је знатно слабија,
8. више пута је потпуно "одсутан",
9. у активностима га ометају спољни надражаји,
10. пажња је недовољна на часовима појединих наставних предмета".
Из овога видимо да је пажња један од основних проблема код ове деце. Код
њих су оштећени и тенацитет и вигилност, тј. ова деца нису у могућности за
одржавање пажње на одређеном садржају, односно, нису у могућности
квалитетног пребацивања пажње са садржаја на садржај. "Обрасци пажње
постају важни када деца почињу да читају" (Феин Г.Г., 1978.), што значи да је
она битна на оном узрасту када деца полазе у школу. Поред тога, пажња је
битна и за остале способности које су неопходне у школском функционисању.
Уколико је она превише флуктуирајућа, то доводи до неуједначеног праћења
наставног садржаја, што за собом повлачи и неуједначено памћење и
репродуковање истог. Ово опет за последицу има појаву карактеристичних
проблема који децу са граничним стањима интелигенције обично прати кроз
читаво школовање.

Потешкоће у говору:
1. "говори детињасто,
2. говори брзо и због тога је говор неразумљив,
3. тешко изговара поједине гласове,
4. боји се да гласно говори,
5. омета га неправилан ритам говора, па због тога замуцкује,
6. боји се слушаоца,
7. има сиромашан фонд речи,
 8. говорно се мало изражава,
9. у вербалном изражавању тешко проналази адекватне речи,
10. реченице су незграпне,
11. глас је монотон, рапав,
12. говор је уњкав,
13. веома тихо говори,
14. у речима замењује редослед гласова,
15. поједине гласове надокнађује са другим,
16. испушта поједине гласове или их не изговара правилно,
17. додаје поједине гласове".
Напред наведени поремећаји говора се често јављају код ове популације. Они
су врло значајни због чињенице да говор представља једну од "основних
комуникативних функција" (Басхир А., Схане М.Ц., 1980.), тј. он је један од
основних начина експресије интелектуалних способности. Уколико говор није
адекватно развијен, може да нам пружи "лажну слику" о интелектуалним
способностима детета, што може да отежа диференцијалну дијагностику. Цонн
П. и Рицхардсон М. (1976) су дали резултате истраживања који говоре о
значајности утицаја начина говора учитеља у тзв. ЕСН-оделењима, односно, о
чињеници да су ова деца пријемчљивија за усвајање и незгоднија за
исправљање говорних погрешака које настају као последица неправилног
изговора учитеља. Све ово нам указује да приликом анализе говора ученика са
проблемима у учењу треба да имамо све параметре у виду јер, уколико је она
коректна, биће и наша оцена укупног интелектуалног функционисања коректна.
Мотив циља и самопоуздања у учењу:
1. "несигуран је, потребно га је стално бодрити,
2. ради једино ако га стално подстичемо,
3. несигуран је кад почне да ради,
4. избегава учење, веће интересовање показује за друге активности,
5. брзо му досади рад,
6. без иницијативе је,
7. грдње га веома демотивишу,
8. и најмањи неуспех изазива фрустрационо понашање".
Демотивисаност се код ове деце јавља услед нестабилности у њиховој
емоционално-вољној сфери. На програмиране задатке реагују споро и пасивно,
"међутим, када се играју самостално цртају или слушају приче она су живахна,
продуктивна и имају свој циљ" (Ђачков А.И., 1973.). Снижен ниво
самопоуздања је последица нагомиланог негативног искуства, тако да ова деца
веома лако одустану од свог првобитног циља који су себи поставили.
Могуће емоционалне потешкоће:
1. "емоционално се не одазива,
2. емоционално је оштећен, прикраћен,
3. раздражљив је,
4. осетљив је,
5. емоционално је веома лабилан,
6. емоције интензивно и отворено изражава,
7. емоционално сувише брзо реагује,
8. емоционални проблеми расту, емотивно превише реагује,
9. постаје тврдоглав, нестрпљив,
10. емоционално је закочен".
Као што је речено сфера интелектуалног функционисања је неодвојива од
емоционално-вољне сфере. С поласком у школу ова деца ступају у окружење
које има знатно другачије норме понашања, па она "задовољења морају
одгађати на један битнији начин, разрешавати заобилазније, задовољавајући
претходно све "логичке" или "могуће" претпоставке у низу догађаја како на
плану представа и игре, тако и у реалности" (Бојанин С., 1985.).
Међутим, услед нестабилности у емоционално-вољној сфери деца са
проблемима у учењу нису у могућности да одложе извршење својих тренутних
емоционалних потреба, што се реперкутује на њихово понашање. На тај начин
се ствара неприлагођено понашање, тј. оно није примерено хронолошкој доби у
којем се ова деца налазе. Крајња последица се види и у њиховом слабијем
функционисању школи, из чега се може закључити да су "емоционална
оштећења један од примарних узрока поремећаја у учењу..." (Цапуте А.Ј.,
Аццордо П.Ј., 1980.).
Социјална зрелост:
1. "слабије се социјално прилагођава,
2. не критичан је према свом понашању,
3. не самосталан је,
4. из страха од неуспеха више воли кад је сам,
5. неуспех га узнемирује и љути,
6. наметљив је,
7. не зна да се адекватно социјално дистанцира,
8. детињасто имитира вршњаке и одрасле,
9. у индивидуалним контактима га је лакше усмеравти него у групи".
Недовољна социјална зрелост ове популације представља једну од њених
основних карактеристика. Део ове деце има поремећај социјалне интеграције
баш услед недовољне социјалне зрелости која је, најблаже речено,
бифакторијалне природе. Она је проузрокована сниженим интелектуалним
способностима, али и социјалним окружењем које може неповољно утицати на
ову децу. "Иако је по годинама узрасло за школу, такво дијете по свом
понашању остаје предшколско" (Ђачков А.И., 1973.), што за собом носи и све
особине таквог недозрелог понашања за школске услове.
Потешкоће у учењу, раду, радним навикама и искуству:
1. "пре почетка рада потребно му је више времена за загревање,
2. брзо му досади рад,
3. у раду и учењу је аљкав,
4. нерадо учи, а воли физичке послове,
5. у знању има пуно празнина,
6. несигуран је, чак и оно што уме или зна, не уме да покаже,
7. активан је тек кад доживи успех,
8. учи једино за оцену,
9. ако време није ограничено, ради боље и прецизније,
10. према школском прибору је непажљив, уништава га,
11. на наставу доноси различите предмете с којима се игра,
12. има непотпуна животна и практична искуства
13. опште искуство је скромно,
14. нема радних навика,
15. вербалне способности су непотпуне (говор, читање, рачунање),
16. моторне способности недовољно су развијене".
Примарно поље деловања, у којем се рефлектују снижене интелектуалне
способности, јесте учење, рад и радне навике. Баш овде се виде све
потешкоће укупног социјалног дисфункционисања, јер ова деца, услед својих
способности, нису у могућности адекватног смештања у наставне планове и
програме.
"Учење је промена активности као последица искуства. У већини случајева
усмерено је на задовољење неког мотива" (Мц Геоцх према Ђорђевић Д.,
1976.). Дакле, услед непотпуног искуства и немотивисаности код ове деце
долази до поремећаја у учењу.
Рад и радне навике су више социјално детерминисане од учења, иако снижене
интелектуалне способности у многоме доприносе квалитету рада и формирању
радних навика. Ова деца се брже замарају а дуже одмарају, што значи да им
треба више времена да би извршили исти рад који њихови вршањаци заврше у
краћем временском периоду. Такође, код ове деце је тешко формирати радне
навике (и навику времена и навику места), те у овом случају родитељи морају
да одиграју пресудну улогу.
Орјентација у простору:
1. "има потешкоћа у визуелно-моторичкој координацији,
2. способност просторних представа је слаба,
3. има потешкоћа при одређивању облика, величине и растојања".
Све три наведене потешкоће оријентације у простору се чешће јављају код
деце са граничним стањима интелигенције него код њихових вршањака.

Латерализованост:
Проблеми латерализованости се јављају у облику леворукости или
амбивалентности. Такође, ова деца могу бити превежбани леваци, што може
да створи извесне проблеме у укупном функционисању. Пошто ћемо
латерализованост обрадити у посебном поглављу на овом проблему се овде
нећемо дуже задржавати.
Слух и ритам:
Код деце са проблемима у учењу има значајан број деце са недостатком
осећаја за ритам, као и са недостатком музичког слуха. Овај недостатак осећаја
за ритам и недостатак слуха је проузрокован наследним факторима у већој
мери него што је последица социјалног окружења.
Замор:
1. "брже се замори од вршњака,
2. пред крај наставе зева, подупире главу,
3. належе на клупу, седи опуштено,
4. при писању греши, рукопис му је лошији,
5. постаје деконцентрисан, пажња је лабилна,
6. пред сам крај наставе се смеје".
Као што је већ напред речено, ова деца се лакше замарају а спорије одмарају
од својих вршњака. Замор је смањена способност за извршење рада и он се
најчешће јавља као последица неадекватног пласирања наставних садржаја
овој деци која морају да улажу повећане напоре да би завршили школске
задатке. Све ово доводи до симптома који су горе наведени.
Дисциплина:
1. "за време наставе се врпољи, окреће,
2. цело тело је у ритму, покретима,
3. немирним понашањем омета и друге,
 4. немир је безразложан,
5. за време одмора је још немирнији".
"Овакво понашање ученика обично је урођено и према томе условљено
одликама ЦНС..." (Шоља Б., 1977.). Наравно, уз благодатно социјално
окружење могуће је корективно деловати на овакво понашање и умногоме га
поправити. Недостатак дисциплине своје узроке има и у чињеници да велики
број ове деце има хиперактивни синдром и да неодложно морају да изврше
моторно пражњење.
Лоше и добре навике:
1. "има лоше и добре дане,
2. има лоше и добре периоде,
3. у лошим данима га је теже подучавати,
4. у лошијим данима га је теже усмеравати,
5. осетљив је на промене времена".
Флуктуација рада постоји у укупној популацији ученика, међутим, она је од
огромног значаја за децу са граничним стањем интелигенције. Сазнање о
најпвољнијем периоду подучавања ове деце може нам доста помоћи у њихвом
третирању. Флуктуација рада постоји у току дана као и у току недеље и године,
па наставне планове и програме морамо правити и у складу са овим
параметрима. У гарфикону бр. 2 је пластично приказана седмична флуктуација
“добрих” и “лоших” дана код ученика са “граничним стањима интелигенције”.

Моторика:
1. "неспретан је,
2. покрети су некоординирани,
3. слабо обликује линије, ликове, слова,
4. у раду се запрља,
5. понекад има нехотичне покрете тела,
6. не рационално кретање (непотребни, додатни покрети),
7. има потешкоћа код усклађивања покрета и перцепција,
8. често пада".
Моторика је окосница око које се формира укупно функционисање човека, те
њена оштећења "превазилазе опсег локалног оштећења" (Стошљевић Л. и
сар., 1996.), тј. "неоштећен моторни развој предуслов је здравог развоја
целокупне дечије личности" (Бегер А., Теодоровић Б., 1971.).
Поред горе наведених, поремећаји моторике се могу манифестовати у још
безброј варијација од оних најлакших дисграфија до најтежих облика ЦП са
очуваним интелектом. Сви ови поремећаји имају комбинован третман у облику
"специјалних метода тренирања, физикалне терапије, лекова и ортопедске
хирургије..." (Феин Г.Г., 1978.). Постизање добрих успеха на плану моторике
неизоставно се позитивно рефлектује и на остала поља функционисања ове
деце.
Сублимирајући ове опште психофизичке карактеристике деце са потешкоћама
у учењу, а узевши у обзир хронолошку доб на којој се наша циљна група
налази, можемо констатовати да су следећи проблеми најчешћи:
1. "заостајање у стицању вештине читања...,
2. хиперактивност, немогућност улагања знатнијих напора, сиромашна
селективна пажња, расејаност,
3. отежано извршавање наредби,
4. проблеми у интеграцији,
 5. хронична агресивност, депресија, смањено самопоштовање,
6. моторна инкоординација,
7. тешкоће у усвјању и задржавању нових способности,
8. конфузија у вршењу редоследа радњи, недовољно поштовање сложенијих
инструкција,
9. слаба диференцијација схеме тела,
10. неконтролисана брбљивост..." (Левине М.Д., 1980.).
Ова деца имају наведене поремећаје понашања чешће него њихови вршњаци,
између осталог, и због чињенице да њиховим интелектуалним капацитетом се
не може у довољној мери објективно и критички сагледати свет као и њихово
постојање у њему. Поред овога, и социјално окружење игра значајну улогу у
формирању њихове личности тако да ова деца у највећем броју случајева
одрасту као неприлагођени чланови друштва уколико им је и социјално
окружење било нестимулативно.

Дислексија
Дислексија је поремећај у учењу читања и поред постојања нормалне
интелигенције, доброг вида и слуха, систематске обуке, адекватне мотивације и
осталих повољних едукативних, психолошких и социјалних услова.
(Голубовић,1998)
Поремећај је чешћи код дечака него код девојчица а познато је и да девојчице
доста брже савладавају учење читања од дечака. Истраживања су показала да
је дислексија у великом проценту наследна, чак у 85%. У случају једнојајчаних
близанаца оба су дислексична.
Читање је засновано на препознавању графема (слова) као и на унутрашњем
говору на коме се остварује симболичка конверзија графема у фонеме (слова у
гласове) .
Истраживања до сада показују и да је повишен ниво тестостерона у трудноћи
(5. и 6. месец ) узрочник овог феномена. Даље, узрок тешког облика
поремећаја читања је често последица заостајања у сазревању нервног
система. Генетска основа дислексије заснива се на повезаности дислексије са
хромозомом 15q.
Тешкоће у читању односе се на брзину и прецизност читања и на ниво
разумевања прочитаног. Деца с дислексијом дуго спелују, задржавају навику
тихог изговора речи при читању, не читају течно. Слушајући их кад читају
наглас, стичемо утисак да не уочавају знакове интерпункције. Ритам и начин
читања углавном су одређени повременим застојима због непрецизног
ишчитавања речи, али и одсутношћу паузе, силазне или узлазне интонације
када се читају изјавне и упитне реченице, што све заједно даје утисак нетечног,
лошег читања. Понекад је непрецизност подједнака при читању кратких речи
као што су "од" , "до", "уз", "из", као и при читању вишесложних, мање
фреквентних речи.
У читању постоје различите замене, скраћивања или додавања слова, делова
речи и целих речи којих у тексту заправо нема. Тако се замењују графички
слична слова као "д" и "б" па реч "бео" постаје "део". Кратке речи попут
предлога "до" и "од", било да су самосталне речи или сложенице, постају
готово несавладиве и "пут до куће" најчешће ће бити "пут од куће". Ако неко
нешто "односи", то ће се прочитати као да "доноси", а уместо да птица "брзо
долети", она "брзо одлети". Замењују се и речи сличне основе; тако
"пресавијање" може постати "пресађивање", "подерао" - "побрао", а
"сумњичав" постаје "сумњив". Неке речи добијају непостојеће делове:
"радознала успаванка" чита се као "радознавала успаванка", а неке се
потпуно скраћују, па "одмахивала" прелази у "одмах", а реч "поређаних"
скраћује се у реч "поред". Непрецизно прочитане речи и спорост у читању
нарушавају разумевање прочитаног текста, иако се многа деца с дислексијом
служе контекстом тј. ширим склопом речи и реченица који им помаже у
одгонетавању значења.
Дисграфија
Дисграфија је „сваки поремећен или недограђен рукопис“ (Бојанин С., 1985,
Према:
www.defektologija.co.yu/logopedijastruktura logopedije/vrste i ostecenja govornog je
zika).Владисављевић С. наводи следеће симптоме дисграфије: непознавање
писања графеме, инверзију слова у простору, огледалско писање, супституцију
слова на бази супституције гласова, изостављање слова, слогова и речи,
немогућност анализе и синтезе реченица, немогућност држања реда итд.

Поремећаји исхране
Дете које неће да једе
Када мајке међусобно разговарају о свакодневним проблемима, једна од
незаобилазних тема је и исхрана деце.
Једно има слаб апетит или му је апетит променљив; друго има проблеме са
варањем; неке мајке покушавају са разним дијетама, јер у великом броју
случајева ови проблеми немају физичко порекло.
Постоје тешкоће са исхраном од којих дете пати у току неке болести или којима
је у основи физички узрок , болест јетре или желуца. За њихово лечење
свакако је потребан лекар. Али, чак и у тим случаиевима став родитеља је
веома значајан и њиме стање може да се побољша или погорша.
Ми посебно желимо да дамо одговор на познату констатацију родитеља: "Моје
дете није болесно, али неће да једе."
Храна је извор живота. На психичком плану, она је веза детета са спољашњим
светом после рођења, јер се мајка или особа која је замењује бави њиме,
нарочито док још сиса.
Одмах по рођењу, неколико сати касније, дете је гурано према храни полетом
целог свог бића и тај полет је један од најдубљих видова инстикта
самоодржања. Ово се једноставније назива апетитом. Дете које једе нормално,
са задовољством и добро вари, углавном је здраво дете, добро уравнотежено,
живи у хармонији са својим организмом и са спољном средином.
Али, ово идеано стање, несумњиво врло пријатно за околину, а посебно за
мајку, као и сва друга људска бића подложно је променама и може се нагло или
постепено претворити у кризно стање.
Ради се о томе да се у детету одвија унутрашња еволуција која се среће са
многим незгодама и производи његове мање или више изражене реакције,
посебно у односу на храну. Ове реакције изненађују родитеље, затим их
забрињавају, јер им не знају узроке и питају се какав ће им бити исход.
Врло често, уосталом, све се сређује, нарочито ако су родитељи стрпљиви и
мудри и пустили да криза сама еволуира и ако су што мање интервенисали у
односу на дете.
Ово стање се скоро увек компликује ако мајка и цела породица изражавају
неспокојство, болећивост или ауторитет пред дететовим недостатком
апетита.
Одбијање хране може достићи значај правог болесничког феномена
названог анорексија и који се мора подвргнути специјалистичким лекарским
испитивањима у једном од психо-педагошких центара или на дечјој
неуропсихијатрији.
Ово може да се појави већ првих дана, везано за непријатности са првим
оброцима: дајемо детету да једе брже него што хоће или може; стављамо га у
положај који му је неудобан, или усред буке и немира, или у средину која му се
не допада; терамо га да једе оно што му се не свиђа. Дете почиње да се брани.
Мајка инсистира и отпор постаје све одређенији и јачи. И с једне и с друге
стране поставља се питање престижа. Настаје борба, и због тврдоглавости и
навика она се понавља и постаје све чешћа при сваком оброку. Међутим, овде
се ради о најједноставнијим случајевима које бисмо морали сами да решавамо.
У другим случајевима сукоб има индиректне разлоге. Дете неће да једе зато
што је несрећно или незадовољно, депримирано или револтирано из
најразлижитијих разлога, често несвесних и због тога тешко препознатљивих.
Можда се осетило напуштеним, можда је изгубило поверење у себе, осећање
сигумости које му је врло потребно? У том случају одбијање јела је једна
сметња која се додаје другим.