Школа “Шуматовац”

Наставни предмет Српски језик и књижевност

Разред Четврти

Датум реализације 01.04.2019

Наставник Снежана Станковић

ПОДАЦИ О ЧАСУ

Наставна тема Савремена књижевност

Наставна јединица Љубомир Симовић, Путујуће позориште „Шопаловић”

Тип часа Обрада

Циљ часа Даља анализа ликова који се појављују у драми.
Образовни задаци  Психолошка анализа ликова и њихових међусобних односа.
 Језичка анализа драме: примери ситуационе и вербалне
комике.
Функционални задаци  Развијање креативног мисаоно-емотивног односа према
уметничком делу.
 Подстицање ученика на уочавање естетских чинилаца и
тумачење њихове уметничке улоге у тексту.
 Снажење навике да се уметнички утисци поткрепљују
примерима из текста.
 Оспособљавање ученика за аргументовано анализирање
књижевног текста.
 Развијање способности ученика за откривање дубљег смисла
дела.
 Оспособљавање ученика за уочавање и тумачење симболике
мотива.
 Оспособљавање ученика за примену наученог кроз конкретну
анализу текста.
 Оспособљавање ученика за формалну анализу драме.
Васпитни задаци  Развијање естетског сензибилитета.
 Подстицање ученика на откривање универзалних значења
дела.
 Мотивисање ученика на континуиран рад на проучавању
књижевности.
 Подстицање ученика на исказивање властитих ставова и
осећања поводом књижевног дела.
  Развијање читалачког интересовања за савремену драму.
Кључни појмови Савремена драма, ситуациона и вербална комика.

Облици рада Фронтални, индивидуални

Наставне методе Монолошка, дијалошка, рад на тексту
Наставна средства Пројектор

Место извођења Мултимедијална учионица

наставе
Корелација /
Литература и додатни  Љубомир Симовић, Путујуће позориште „Шопаловић”, било
материјал за које издање;
наставнике  Љиљана Бајић, Миодраг Павловић, Зона Мркаљ, Читанка –
Уџбеник за четврти разред гимназија и средњих стручних
школа, Издавачка кућа „Klett”, Београд, 2016.
 Мр Миодраг Павловић, Књижевност у четвртом разреду
гимназија и средњих стручних школа, приручник за
наставнике, Издавачка кућа „Klett”, Београд, 2016.
Литература и додатни  Љубомир Симовић, Путујуће позориште „Шопаловић”, било
материјал за ученике које издање;
 Љиљана Бајић, Миодраг Павловић, Зона Мркаљ, Читанка –
Уџбеник за четврти разред гимназија и средњих стручних
школа, Издавачка кућа „Klett”, Београд, 2016.
Напомене /

ТОК ЧАСА

Уводни део часа Наставник подсећа ученике да су на прошлом часу почели са

(5 минута) анализом драме Љубомирa Симовићa, Путујуће позориште
„Шопаловић” и да на овом часу треба да тумаче и дају психолошку
анализу ликова.

Главни део часа „Путујуће позориште Шопаловић“ - на изглед једноставна прича у којој ништа
(30 минута) није једноставно. Радња се догађа за време немачке окупације кад у Ужице,
(родни град писца), долази путујућа позоришна трупа са Шилеровим
‘Разбојницима’. Како би привукли публику на представу, на главном тргу изводе
једну сцену из комада. Међутим, окупирани град, у којем су стрељања, вешања и
избеглице постале свакодневна ствар, не прихвати добро глумце – јер позориште
је и у нормалним околностима, а камоли ратним, нешто недолично. Грађани
извређају глумце, а у целу се ствар уплете и градска стража која глумце ухапси
јер припрости поднаредник Милун (Мило Мирановић ), не разуме разлику
између позоришта и стварног живота па дрвени мач прогласи хладним оружјем,
а то што се глумачка имена разликују од оних која носе у комаду – лажним
представљањем.

Прича се додатно закомпликује и тиме што ни главни глумац трупе, Филип

Трнавац, (Милан Гутовић ), има проблема с разликовањем позоришта и
стварности – њега свака ситуација подсећа на неки комад у којем је играо. То
збуњује примитивног поднаредника и изазива његов бес. Симовић је у својим
драмама близак трагикомедији у којој се трагични елементи на различите начине
преплићу са комичним. И Чудо у Шаргану и Путујуће позориште Шопаловић
гледају свет кроз хуморну оптику, иако се дешавају тамо где су други наши писци
пронашли извор смеха: ‘Шарган’ на периферији Београда, а ‘Шопаловић’ међу
глумцима. И једна и друга драма изазивају у појединим тренуцима смех код
публике, али смех је одмах праћен горчином живота или поетским узлетима, који
повод за смех ставља у изненађујуће нови контекст. Личности Симовићевих
драма имају неку безазленост која потиче од тога што нису свесне околности у
којима су се нашле. Та наивност презире опасност и на ивици је између хуморног
и драматичног.

У драми се појављује укупно 16 ликова, с тим што четири од њих

представљају анонимне грађанке Ужица које немају никакву важнију улогу, осим
да створе представу градске вреве и гужве и да нас обавесте о догађањима у
деветој слици. Глумци путујућег позоришта Шопаловић:

ВАСИЛИЈЕ ШОПАЛОВИЋ, вођа трупе

ЈЕЛИСАВЕТА ПРОТИЋ, глумица у златножутом

СОФИЈА СУБОТИЋ, глумица у љубичастом

ФИЛИП ТРНАВАЦ, глумац са две маске, испод којих се можда налази и трећа

Група глумаца стоји усамљено насупрот Немаца и народа који показују

једнаку мржњу и негодовање поводом извођења представе. Овај контраст се
преноси и на ликове, па можемо приметити њихове карактеристике које
испољавају у сучељавању. Ликови се контрастирају око две супротстављене
теме: смисао позоришта у рату и борба за ослобођење од окупатора. Ерос и
Танатос су мотиви који се преплићу са обе ове контрастне теме. На једној страни
посматрамо глумце, затворене у свет своје уметности, од које некад не виде
стварност, јер сматрају да је уметност нешто што је важније од обичних
животних неприлика. На другој страни су грађани Ужица, подједнако затворени
у муке свог стварног живота и у стварну драму која започиње. Између њих
покушава да посредује Симка, млада удовица артиљеријског мајора, која има
некакав минимум позоришног образовања, и помало чезне за тим светом
нестварне и прозрачне лепоте. И уместо позоришне представе, у којој су глумци
учесници, а грађани гледаоци, ми ћемо видети “крваво позориште” окупацијске
стварности, где су глумци најпре гледаоци, затим и учесници.

Глумци носе маске зато што глуме, а позориште постаје стварније од правог
живота, нарочито за Филипа, за којег и сам писац каже да се не зна више које је
његово право лице испод свих тих маски, а питање је да ли уопште Филип има
право лице. “Маска представља апсолутну баријеру, и тиме што је носи, глумац
изјављује да се у потпуности предао улози коју игра“

Настављамо са гледањем представе.

Каква осећања је у вама изазвала представа? (Осим хумора, присутно је и
жаљење због неразумевања глумаца од стране публике и страже, тако да су
осећања помешана).

Који лик је на вас оставио најјачи утисак? (Филип Трнавац, због веома
занимљиве улоге, која је пре свега изузетно вишеслојна).

Шта бисте ви урадили другачије од појединих ликова из представе? (Можда

бисмо поступили реалније и приземније у појединим ситуацијама, јер се радња
драме одиграва у време рата).

Какво је ваше мишљење о Софији? (Софија је слична Филипу јер не види

стварност, не види да су се околности промениле и да река више није сигурно
место за сунчање, купање и уживање. У близини су вешала, а у даљини се чују
пуцњи, но то Софији не смета, она има сопствене механизме одбране. Она види
руменило зоре, а не види рат око себе).

Да ли су у драми више заступљени мушки или женски ликови? (У драми су

подједнако заступљени и женски и мушки ликови ).

Да ли само Филип живи у илузији? (Није само Филип одсутан, и остали глумци
не живе у стварности. Глумци, као и већина уметника, поседују одређену дозу
ароганције и високо мишљење о свом раду и позиву, што у овој драми ствара
одређен конфликт, али глумци поседују и наивност и безазлености, што
симболично указује на наивност читаве уметности када покушава да уђе у
стваран живот. Уметник, као и уметност не могу бити изоловани од живота, а
привид који они стварају може бити некад стварнији од живота којим живе и
глумци и народ, што може бити кобно по саму уметност).

Драма се бави сукобима позоришта и живота и поставља питање да ли је

позориште битно када имамо пуно других проблема; ово питање је, на поетски
начин, формулисано у реплици: „Да ли глумци смеју да играју под сенком
вешала?”. Симовић, као песник, наравно, није експлицитно одговорио на то
оштро постављено питање једног од јунака његове драме, али се наслућује
ауторово уверење, као и уверење редитеља, да је позориште потребно свету и у
најтежим временима.

Ликови могу бити монодимензионални када су представљени типски са

веома блиским карактеристикама или малим скупом дистинктивних обележја,
док би вишедимензионалан лик имао сложен скуп различитих особина. Сличан
концепт, али не и исти, био би између отворене и затворене концепције лика.
Отворен лик би био енигматски, мистериозан, потпуно неразјашњен лик за
разлику од затвореног. “Стална неочекиваност у јунаковоме понашању постиже
се, прво тиме што се карактер не изграђује као једна унапред позната могућност
деловања, него као парадигма, скуп могућности – јединствен на нивоу текста“
(Лотман 1976: 329).

Мајцен, Милун, Дара и Томанија су монодимензионални ликови, остали ликови

у овој драми су углавном вишедимензионални. Они имају прошлост која, за
разлику од драме Чудо у Шаргану, није толико експлицитно приказана, али се
могу наслутити различите димензије и сложеност ликова.
Завршни део часа С обзиром на значај и статус позоришне уметности у одређеним
(5 минута) друштвено-историјским околностима, положај глумца је променљив: од
прихватање уметника као надбића са божанским талентом до потпуног
презира и потцењивања њихове професије. И на крају може се поставити
питање слично оном које поставља писац у Путујућем позоришту
Шопаловић: да ли је уметност потребна свету, да ли може променити свет,
утицати на њега? Можда је уметност немоћна и слаба у окрутном свету, али
би, свакако, свет био много гори без ње.
Домаћи задатак: завршити гледање преставе код куће и написати
задатак на тему “Зашто ћу заувек памтити једну представу”.

ИЗГЛЕД ТАБЛЕ

Љубомир Симовић
(1935-)
Путујуће позориште „Шопаловић”
Лица:

ВАСИЛИЈЕ ШОПАЛОВИЋ, вођа трупе

ЈЕЛИСАВЕТА ПРОТИЋ, глумица у златножутом
СОФИЈА СУБОТИЋ, глумица у љубичастом
ФИЛИП ТРНАВАЦ, глумац са две маске, испод којих се можда налази и трећа

Прилог

Дијалекат: Регионализми:

елебак – ментално ретардиран, будала дрчан – онај ко је арогантан, а, у

ствари, значи алав

притандрчио се – пришепртљио се џумити – чамити, чекати, (напољу) –

офурсатити се – бити пуштен као куче чамити чекајући

без ланца пурењак – печени кукуруз

тантуз – будала, глупак, и сл. утулити – гасити

али и лажни новац назор – урадити нешто преко воље

поавантрзати – вантрзати на силу

јербасма – врста крушке севап – нешто добро урадити зарад

чапљезгати – причати нечег доброг

замаријати се – зарадити се нечим часком – урадити нешто брзо

локмашити – јести и пити непрекидно,

обично на туђ рачун