5.

Realne funkcije jedne realne promenljive

5.1. Osnovne definicije
Definicija 5.1. Pravilo f po kojem se svakom elementu x iz datog skupa X dodeljuje tačno jedan
element y iz datog skupa Y zovemo funkcijom-preslikavanjem, i kažemo da je data funkcija-
preslikavanje definisano na skupu X sa vrednostima u Y .
Skup X = Df nazivamo oblast definisanosti funkcije ili domen funkcije. Skup Y = Vf nazivamo
skupom vrednosti funkcije ili kodomenom funkcije. Promenljivom ili nezavisnom promenljivom
nazivamo x, dok y nazivamo zavisnom promenljivom. Uobičajeno je da funkciju označavamo
sa y = f (x) gde je x ∈ X i y ∈ Y , ili sa f : X → Y . Da bi istakli značaj oblasti definisanosti i
vrednosti funkcije f koristi se i oznaka (X, Y, f ) ili oznaka f (X) = Y .
Definicija 5.2. Grafik funkcije (X, Y, f ) je skup tačaka:

Γf = {(x, y) | x ∈ X, y ∈ Y, y = f (x)} .

Definicija 5.3. Preslikavanje f : X → Y je:

- surjekcija-,,na” ako je:
(∀y ∈ Y ) (∃x ∈ X) y = f (x) ,

- injekcija-,,1-1” ako je:

f (x1 ) = f (x2 ) ⇒ x1 = x2 ,

- bijekcija ako je istovremeno i surjekcija i injekcija.

5.2. Slaganje preslikavanja

Definicija 5.4. Neka funkcije f : X → U i g : U → Y , tada složenom funkcijom dobijenom
slaganjem funkcija f i g zovemo funkciju h koja

h:X→Y i h (x) = g (f (x)) = (g ◦ f )(x)

√
Primer 5.1. Ako je f (x) = x2 i g (x) = x tada je:
Dokaz. √
√
2
x ∈ R+


(f ◦ g)(x) = f (g (x)) = f x = x =x

√
(g ◦ f )(x) = g (f (x)) = g x2 = x2 = |x| (x ∈ R)

Teorema 5.1. Ako su f : X → U i g : U → Y bijekcije tada je i h = g ◦ f bijekcija.

Dokaz. Slaganje preslikavanja je ,,na”, jer iz definicije sledi:

h (x) = (g ◦ f )(x) = g (f (x)) = g (u) = y

što znači da se za bilo koje y može pronaći takvo x za koje važi h (x) = y, uz korišćenje činjenice
da su f i g ,,na” preslikavanja. Slaganje preslikavanja je ,,1-1”, jer:

h (x1 ) = h (x2 ) ⇒ (g ◦ f )(x1 ) = (g ◦ f )(x1 )

⇒ g (f (x1 )) = g (f (x2 ))
⇒ f (x1 ) = f (x2 )
⇒ x1 = x2

45
uz korišćenje činjenice da su g a zatim i f preslikavanje ,,1-1”.
Neke osobine slaganja preslikavanja:

a)

(f ◦ g) ◦ h = ((f ◦ g) ◦ h)(x)
= (f ◦ g)(h(x))
= f (g (h (x)))
 
= f (g ◦ h)(x)
= (f ◦ (g ◦ h))(x)
= f ◦ (g ◦ h)

b) preslikavanje ε : X → X takvo da je ε (x) = x trivijalno ispunjava uslove bijektivnosti i

važi:

ε◦f = (ε ◦ f )(x)
= ε (f (x))
= f (x) i f ◦ ε
= (f ◦ ε)(x)
= f (ε (x))
= f (x)

odakle je ispunjeno ε ◦ f = f ◦ ε = f .

5.3. Inverzna funkcija

Neka je f : X → Y bijekcija koja preslikava x u y na sledeći način y = f (x). Definišimo
preslikavanje f −1 : Y → X koje je definisano sa x = f −1 (y). Pokažimo da je tako definisano
f −1 bijekcija. Neka je x bilo koji element iz skupa X tada je sa y = f (x) definisan jedan y koji
se sa f −1 preslikava u x, sledi da je preslikavanje ,,na”. Da je ,,1-1”:

f −1 (y1 ) = f −1 (y2 ) ⇒ x1 = x2 ⇒ f (x1 ) = f (x2 ) ⇒ y1 = y2

Iz prethodnog sledi f −1 je bijekcija sa osobinama:

f ◦ f −1 = f ◦ f −1 (y) = f f −1 (y) = f (x) = y = ε (y) = ε

f −1 ◦ f = f −1 ◦ f = f −1 (f (x)) = f −1 (y) = x = ε (x) = ε

(x)

ispunjava f ◦ f −1 = f −1 ◦ f = ε i zove se inverzna funkcija.

5.4. Osobine funkcija i neke elementarne funkcije

Oblast definisanosti funkcije f (x) je simetrična ako je (∀x) x ∈ Df ⇒ −x ∈ Df i skup Df
nazivamo simetričnim skupom.

Definicija 5.5. Za funkciju f : Df → Vf gde je Df simetričan skup kažemo da je:

- parna funkcija ako (∀x ∈ Df ) f (−x) = f (x)

46
- neparna funkcija ako (∀x ∈ Df ) f (−x) = −f (x)
Iz same definicije parnosti i neparnosti može se uočiti da je grafik parne funkcije simetričan u
odnosu na y-osu, dok je grafik neparne funkcije simetričan u odnosu na koordinatni početak.
Ove činjenice znatno olakšavaju crtanje grafika funkcije. Veliki broj funkcija nije ni paran ni
neparan.
Definicija 5.6. Za funkciju f : Df → Vf kažemo da je periodična funkcija ako postoji T > 0
takav da je:
(∀x ∈ Df ) x + T ∈ Df ∧ f (x + T ) = f (x)
Broj T nazivamo periodom funkcije f (x), a ako je T najmanji pozitivan broj onda ga nazivamo
osnovnim periodom.
Primer 5.2. Za funkciju:
2x
f (x) = arcsin
1 + x2
naći oblast definisanosti i ispitati njenu parnost.
Dokaz. Neka je: h π πi
f: − , → [−1, 1]
2 2
restrikcija funkcije sin x. Tada se može definisati funkcija:
h π πi
f −1 : [−1, 1] → − ,
2 2

koja je bijekcija (dokazati !) koju nazivamo arcsin x. Na sličan način se mogu uvesti sve inverzne
funkcije trigonometrijskih funkcija. Može se zaključiti da je oblast definisanosti funkcije arcsin x
oblika Df = [−1, 1]. Na osnovu definicije grafika možemo nacrtati grafik inverzne funkcije
arcsin x, vidi sliku 1. Oblast definisanosti se dobija na sledeći način:

Slika 1: Elementarna funkcija sin x i arcsin x

 
 2x  2|x|
 1 + x2  ≤ 1 ⇒ 1 + x2 ≤ 1
 

⇒ 2 | x |≤ 1 + x2
⇒ 0 ≤ 1 − 2 | x | +x2
⇒ 0 ≤ 1 − 2x + x2 ∨ 0 ≤ 1 + 2x + x2 ∨ 0 ≤ 1
⇒ T

47
Sledi Df = R, dok se parnost i neparnost funkcije jednostavno dobija:

2 (−x) −2x 2x
f (−x) = arcsin 2 = arcsin 2
= − arcsin = −f (x)
1 + (−x) 1+x 1 + x2

Definicija 5.7. Funkcija f : Df → Vf naziva se:

- rastućom na Df ako:

(∀x1 , x2 ∈ Df ) x1 < x2 ⇒ f (x1 ) ≤ f (x2 ) ,

- strogo rastućom na Df ako:

(∀x1 , x2 ∈ Df ) x1 < x2 ⇒ f (x1 ) < f (x2 ) ,

- opadajućom na Df ako:

(∀x1 , x2 ∈ Df ) x1 < x2 ⇒ f (x1 ) ≥ f (x2 ) ,

- strogo opadajućom na Df ako:

(∀x1 , x2 ∈ Df ) x1 < x2 ⇒ f (x1 ) > f (x2 ) .

Ako funkcija ispunjava bilo koji od uslova prethodne definicije onda je zovemo monotonom
funkcijom, a ukoliko su ispunjeni uslovi strogo rastuće ili opadajuće funkcije onda je nazivamo
strogo monotonom funkcijom.

Definicija 5.8. Za funkciju f : Df → Vf kažemo da je:

- ograničena odozgo ako (∃M ) (∀x ∈ Df ) f (x) < M ,

- ograničena odozdo ako je (∃m) (∀x ∈ Df ) m < f (x)

Primer 5.3. Ispitati osnovne osobine funkcija sgnx i |x|.

Dokaz. 
−1 , x < 0

sgnx = 0 ,x = 0

1 ,x > 0


Definisana je na celom skupu realnih brojeva, to znači da je Df = R = (−∞, +∞). Oblast

vrednosti ima samo tri elementa Vf = {−1, 0, 1}. Ograničena je i odozgo i odozdo, i neparna
je. Zanimljivo je da je monotona na celom skupu realnih brojeva jer ispunjava uslove da je
rastuća funkcija. 
−x , x < 0

| x |= 0 ,x = 0

x ,x > 0


Definisana je na Df = R = (−∞, +∞), ali je Vf = [0, +∞). Odozdo je ograničena sa 0, ali

odozgo je neograničena, i parna je funkcija. Nije monotona na skupu realnih brojeva ali je strogo
monotono rastuća na skupu R+ = [0, +∞), a strogo monoto opadajuća na R− = (−∞, 0].

48
5.5. Granična vrednost funkcije
Definicija 5.9. Neka f : Df → Vf , kažemo da je b granična vrednost funkcije u tački a ako:

lim f (x) = b ⇔ (∀ε > 0) (∃δ > 0) (∀x ∈ Df ) 0 <| x − a |< δ ⇒| f (x) − b |< ε
x→a

Na sličan način se definišu desni i levi limes funkcije f(x):

lim f (x) = b ⇔ (∀ε > 0) (∃δ > 0) (∀x ∈ Df ) 0 < x − a < δ ⇒| f (x) − b |< ε
x→a+

lim f (x) = b ⇔ (∀ε > 0) (∃δ > 0) (∀x ∈ Df ) 0 < a − x < δ ⇒| f (x) − b |< ε
x→a−

pa je lako utvrditi da je:

lim f (x) = b ⇔ lim f (x) = lim f (x) = b

x→a x→a+ x→a−

Definicija 5.10. Neka je funkcija f definisana u okolini tačke a. Broj A je granična vrednost
po Hajneu funkcije f kada x teži ka a, ako je za svaki niz (xn ) tačaka iz oblasti definisanosti
različitih od a koji konvergira ka a ispunjeno da lim f (xn ) = A.
n→∞

Teorema 5.2. Definicije (5.9) i (5.10) su ekvivalentne.

Dokaz. Dokaz ove teoreme prevazilazi obim ovog kursa.

Značaj teoreme (5.2) je izuzetan jer se sve osobine nizova prenose na funkcije. Odnosno osobine
graničnih vrednosti funkcija se dokazuju svodenjem na osobine graničnih vrednosti nizova.

Teorema 5.3. Ako postoje granične vrednosti lim f (x) = A i lim g (x) = B onda postoje:
x→a x→a

lim (cf ) (x) = cA

x→a

lim (f + g) (x) = A + B
x→a

lim (f g) (x) = AB
x→a
 
f A
lim (x) = za B 6= 0
x→a g B
Dokaz. Pokazaćemo dokaz druge tačke. Neka je (xn ) niz brojeva u okolini tačke a takav da je
lim xn = a. Tada je na osnovu teoreme (5.2) imamo da je lim f (xn ) = A i lim g (xn ) = B
n→∞ n→∞ n→∞
odakle na osnovu teoreme o zbiru graničnih vrednosti nizova imamo lim (f + g) (xn ) = A + B.
n→∞
Kako je lim xn = a, na osnovu tereme (5.2) sledi da je lim (f + g) (x) = A + B.
n→∞ x→a

Navedeni dokaz se može primeniti za sve tačke prethodne teoreme. Karakteristično je da se teo-
rema o ekvivalenciji definicija graničnih vrednosti funkcija koristi dva puta u svim slučajevima.
Na sličan način se mogu pokazati i preuzeta tvrdenja iz nizova:

Teorema 5.4. Ako postoje granične vrednosti lim f (x) = A i lim g (x) = B i ako je za sve
x→a x→a
x-ove u nekoj okolini tačke a ispunjeno f (x) ≤ g (x) onda je A ≤ B.

Dokaz. Dokaz prevazilazi okvire ovog kursa.

49
Teorema 5.5. Ako je lim f (x) = A i lim h (x) = A i ako je funkcija g (x) definisana u
x→a x→a
okolini tačke a, i ako za sve x-ove u nekoj okolini tačke a važi f (x) ≤ g (x) ≤ h (x) onda je
lim g (x) = A.
x→a

Dokaz. Dokaz prevazilazi okvire ovog kursa.

Primer 5.4.
lim cos x = 1
x→0

Dokaz.    
 x  2 x
x
| cos x − 1 |= 2 sin2 = 2 sin ≤ 2 · 1 ·   =| x |
2 2 2
Odakle za svako ε > 0, postoji δ = ε > 0 takvo da za sve x za koje je:

0 <| x − 0 |< δ ⇒| cos x − 1 |< ε

Primer 5.5.
sin x
lim =1
x→0 x

π
Dokaz. Ograničnimo se za 0 < x < , jer tvrdenje važi zbog simetrije i za ostale slučajeve.
2

1 b
D b

C
b

b b b

O A B

Slika 2: Jedinični krug

Iz jediničnog kruga jednostavno se vidi da važi sledeći odnos izmedu površina:

P (OAC) < P (OBC) < P (OBD)

što znači:
sin x · cos x 1·x 1 · tgx
< <
2 2 2

50
gde smo iskoristili površinu kružnog isečka kruga poluprečnika 1 i dužine luka x.
sin x · cos x 1·x 1 · tg x sin x
< < ⇒ sin x · cos x < x <
2 2 2 cos x
1 1 cos x
⇒ > >
sin x · cos x x sin x
1 sin x
⇒ > > cos x
cos x x
Odakle prema lim cos x = 1 i teoremi (5.5) sledi da:
x→0

sin x
lim = 1.
x→0 x

Primer 5.6.
 x
1
lim 1+ =e
x→∞ x

Dokaz. Jednostavno je zaključiti da za bilo koji realni broj x važi [x] ≤ x < [x] + 1. Tada
jednostavno sledi:
1 1 1
[x] ≤ x < [x] + 1 ⇒ < <
[x] + 1 x [x]
1 1 1
⇒ 1+ <1+ <1+
[x] + 1 x [x]
 [x]  x  [x]+1
1 1 1
⇒ 1+ < 1+ < 1+
[x] + 1 x [x]
 [x]+1  −1  x  [x]  
1 1 1 1 1
⇒ 1+ 1+ < 1+ < 1+ 1+
[x] + 1 [x] + 1 x [x] [x]

Prema teoremi (5.4) možemo uzeti proizvoljan niz (xn ) → +∞, što znači da ([xn ]) → +∞ kao
njegov podniz. Ako iskoristimo činjenice da:
 −1  
1 1
1+ → 1 i 1+ → 1
[xn ] + 1 n→∞ [xn ] n→∞

kao i:  [xn ]+1  [xn ]

1 1
1+ → e i 1+ → e
[xn ] + 1 n→∞ [xn ] n→∞

sledi da:   xn
1
1+ → e
xn n→∞

što po istoj teoremi (5.4) znači da je

 x
1
1+ → e.
x x→∞

51
5.6. Neprekidnost funkcije
Definicija 5.11. Neka je a ∈ Df , kažemo da je funkcija f (x) neprekidna u tački a, ako i samo
ako je :
lim f (x) = f (a)
x→a

Jednostavno se može utvrditi neprekidnost elementarnih funkcija u odgovarajućim domenima

ili restrikcijama domena. Može se uvrditi da postoji velika sličnost izmedu granične vrednosti
funkcije i neprekidnosti, ali postoje i dve razlike:

- zahtevamo se da je a ∈ Df , što znači da je funkcija definisana u tački a, i

- tačka a može biti tačka bez okoline pa tada ne postoji granična vrednost funkcije.

Teorema 5.6. Neka je f : Df → Vf funkcija realne promenljive i a ∈ Df . Sledeća tvrdenja su

ekvivalentna:

- funkcija je neprekidna u tački a,

-
(∀ε > 0) (∃δ0) (∀x ∈ Df ) 0 < |x − a| < δ ⇒ |f (x) − f (a)| < ε

- za svaki niz (xn ) ∈ Df za koji je lim xn = a važi lim f (xn ) = f (a)

n→∞ n→∞

Dokaz. Ekvivalentnost prve i druge tačke proizilazi na osnovu same definicije (5.11), dok su
duga i treća tačka ekvivalentne prema teoremi (5.2).
Možemo uočiti da na osnovu ovih ekvivalencija proizilazi korisna jednakost za rad. Za nepre-
kidne funkcije važi:  
lim f (xn ) = f lim xn = f (a)
n→∞ n→∞

što se može nazvati ,,ulaženjem” granične vrednosti u funkciju. Ovo je posebno značjno u izradi
zadataka o graničnim vrednostima funkcija. Na primer, ako je potrebno izračunati sledeću
graničnu vrednost:
2x 2x
lim arcsin 2
= arcsin lim = arcsin 0 = 0
x→0 1+x x→0 1 + x2

Slično kao kod graničnih vrednosti funkcija možemo definisati neprekidnost funkcije sa leve i
desne strane, kao i formulisati sledeće tri teoreme:

Teorema 5.7. Neka su f i g dve neprekidne funkcije u istoj tački a, tada su u istoj tački
neprekidne funkcije:

f (x) ± g (x)

f (x) g (x)

f (x) /g (x) gde je g (a) 6= 0

|f (x)|

Dokaz. Dokaz prevazilazi okvire ovog kursa.

Teorema 5.8. Neka je A, B, C ⊂ R i f : A → B, g : B → C realne neprekidne funkcije u

tački a. Tada je složena funkcija h = g ◦ f neprekidna funkcija u a.

52
Dokaz. Pretpostavimo da smo izabrali W odredenu okolinu tačke h (a) = g (f (a)). Iz uslova
neprekidnosti neprekidnosti funkcija f i g jednostavno pronalazimo takve okoline za koje važi
sledeće:

V je okolina tačke f (a) takva da je g (V ) ⊂ W ,

za okolinu tačke a postoji okolina U takva da je f (U ) ⊂ V .

Tada je h (U ) = g (f (U )) ⊂ g (V ) ⊂ W .

Teorema 5.9. Neprekidna i strogo monotona funkcija f (x) na intervalu [a, b], ima svoju in-
verznu funkciju f −1 (x) na intervalu [f (a) , f (b)].

Dokaz. Dokaz prevazilazi okvire ovog kursa.

53