Стање веће вјероватноће

(о књизи „Простор-време“ Растка Вуковића)

У предговору књиге „Простор-време“ Растко Вуковић помиње, између осталих, Да

Винчија, Паскала и Теслу који су, сваки на свој начин, пркосили академијама и научној
интелигенцији свога времена. Тај пркос ће, вијековима касније, српски пјесник
Станислав Винавер срочити у цинични афоризам: „Треба ведро презирати“ и тиме ће
показати да је дух генија слободан тачно онолико колико катедре нису и никада неће
бити. Та врста презира и пркоса својствена је онима који виде даље у времену; такви не
маре за звања, њих не интересују каријере, с лакоћом се одричу титула. Геније или онај
који трага за њиме гори у ватри идеје, све остало за њега је тек јутарња, јануарска жар на
којој се ледени прсти не могу огријати.
Готово је извјесно да не знам ништа о Лоренцовим трансформацијама и о теорији
скупова, али понешто о нашим академијама и академцима ипак знам. Небројено много
пута сам констатовао да се код нас оргиналност научног рада мјери цитатима и
фуснотама; што више навођења, што више позивања на друге ауторе и туђа истраживања
– то је научни рад оригиналнији! Парадокс је, наравно, очигледан, али то нико не види
или је све заправо дио веће игре. Годинама сам се исмијавао научним радовима или чак
дисертацијама које су истраживале и анализирале акумулацију првобитног капитала у
Дефоовим романима, али сада видим да су исти ти направили завидне академске каријере
на основу псеудонаучних трућања. У таквом поретку ствари мјеста за оригиналне нема.
Уосталом, сјетите се како је прошао Ајнштајн са појединим открићима која су тек
касније, након његове смрти, слављена као револуционарна.
Наше високо образовање је такво какво је: да би млади научник постао доцент потребан
му је извјестан број научних радова, један магистар, учешћа на међународном
скуповима; пет година касније научник више није толико млад, али га каријера чека и
даље и пред њим је звање ванредног професора, а за то је потребно два пута више радова,,
два пута више скупова и један или два уџбеника, односно монографије; но, наш научник,
који сада сањиво гледа уназад и пита се гдје су му и у шта прошле године, пред собом
има још један редовни циљ, а он је, дабоме, и најтежи... У таквом поретку ствари, јасно
је, мјеста за оригиналност нема. Идеју су убиле догма и бирократија. Уосталом, постоји
та анегдота према којој је Ајнштајн остао без одређене научне титуле јер није био
довољно оригиналан. Оне који су о томе одлучивали нико више не помиње, чак ни у
фусноти.
Оригиналност Вуковићеве књиге је наупитна; као писац и новинар могу да пратим њену
филозофску страну; о оној математичкој и физичкој мораће други да суде и пресуђују.
Вјерујем да су његови ставови тачни, али не зато што их разумијем у коначници, већ зато
што су његови потенцијални рецензенти одбијали да препоруче књигу издавачу уз лабав
аргумент: Све је то тачно, али ниси у праву! Увјерења достојна фанатика. Вуковић је
јеретик; он ни у шта не вјерује, јер напросто ни у шта не мора да вјерује. Ако нешто није
тачно, онда није тачно и нема тог департмана који може да докаже да је другачије. То је,
чини ми се, Вуковићев мото. Драге су ми колеге, али ми је истина дража, вели Вуковић
и на томе се прича завршава. Нама млађима, како би рекао проф, остаје да видимо да ли
ће га цитирати за коју деценију као што данас цитирају Лајбница.
Академци не вјерују у идеју; идеја је све у шта Вуковић вјерује. У томе је, наиме, разлика.