On zaustavi pogled na gospođici u ljubičastom, i ona mu se jako svide; imala je lepa pleća i

ruke, pametno lice i divan glan. Gledajući je, Rjabovič zažele da baš ona, a ne neka druga, bude ona
nepoznata… ali, ona se nasmeja nekako pritvorno i malo namršti svoj dugi nos koji mu se učini
nekako starolik; onda on baci pogled na plavušu u crnoj haljini. Ona je mlađa, prostija i iskrenija, ima
divne slepoočnice i veoma lepo pijucka iz čašice. Rjabovič sad zažele da je to ona. Ali, ubrzo nađe da
je njeno lice banalno i skrenu svoj pogled na njenu susetku…

„Teško je pogoditi“, pomisli on sanjalački. „Kad bi od ljubičaste uzeli samo ruke i ramena, pa
od plavuše dodali slepoočnice, a oči od one što sedi levo od Lobitka, onda…“

On u svojoj svesti sve to sastavi i tako dobi lik devojke koja ga je poljubila, onu sliku koju je
želeo, ali je nikako nije mogao naći za stolom…

Posle večere gosti, siti i podnapiti, stadoše se opraštati i zahvaljivati. Domaćini se opet počeše
izvinjavati što ne mogu da ih zadrže na noćištu.

– Vrlo mi je drago, vrlo drago, gospodo! – reče general, ovoga puta iskreno (verovatno zato što
ljudi bivaju mnogo iskreniji i bolji kad goste ispraćaju, nego kad ih dočekuju). – Vrlo mi je
drago! Izvolite opet, kad se budete vraćali! Bez ustručavanja! Ali, kuda ste pošli? Hoćete li na
konjima? Nemojte, ovuda idite, kroz baštu dole – tu je bliže!

Oficiri uđoše u baštu. Posle jakog osvetljenja i huke, u bašti im se učini da je vrlo mračno i mirno.
Sve do kapije su išli ćutke. Behu polupijani, veseli, zadovoljni, ali pomrčina i tišina nagnaše ih da
se za trenutak pozamisle. Svaki od njih, kao i Rjabovič, verovatno je mislio isto: da li će jednom
doći vreme da i oni, kao i Rabek, imaju veliku kuću, porodicu, baštu, da i oni isto ovako, makar i
neiskreno, budu i nežni prema ljudima, da ih nahrane, napoje i da ih zadovolje.

Kad kroz malu kapiju izađoše, oni svi odjednom počeše da govore i da se bez razloga glasno
smeju… Sad su već išli putanjom naniže ka reci, koja ih je vodila pored same vode, zavijajući oko
obalskog žbunja, vododerina i vrba, nagnutih iznad vode. Obala i putanja jedva su se videle, a
druga obala gubila se u pomrčini. Ovde-onde u tamnoj vodi ogledale su se zvezde; one su
treptale i rasplinjavale se, i jedino po tome moglo se pogoditi da reka brzo teče. Bilo je tiho. Na
onoj obali jektale su sanjive šljuke, a na ovoj, u jednom žbunu, bez ikakvog obzira na gomilu
oficira, zvonko je izvijao slavuj. Oficiri zastadoše kod žbuna, dodirnuše ga, ali slavuj je i dalje
pevao.

– Gle ti njega! – začuše se odobravajući uzvici. – Mi stojimo pored njega, a on nas baš ne
primećuje. Nevaljalko jedan! – Pred kraj puta, putanja ih je vodila naviše, i blizu crkvene
ograde spajala se sa drumom. Ovde oficiri, umorni od penjanja uzbrdo, posedeše i popušiše
po cigaretu. Na drugoj obali pojavi se crven, nejasan plamičak, i oni, iz duga vremena, dugo
su nagađali šta je to: vatra ili svetlost sa prozora, ili nešto drugo… I Rjabovič je gledao u
svetiljku, učini mu se da se ona za njega osmejkuje i namiguje mu tako kao da je znala za
poljubac.

Kad uđe u stan, Rjabovič se brzo svuče i leže. U istoj seoskoj krovinjari sa njim su se nastanili
Lobitko i poručnik Merzljakov, miran i ćutljiv dečko, koga su u društvu smatrali za obrazovanog
oficira i koji je svuda, gde god je mogao, čitao Glasnik Evrope, koji je svuda vukao sa sobom.
Lobitko se takođe svukao, pa je dugo hodao tamo-amo, kao čovek koji nešto nije zadovoljan, i
poslao je posilnog po pivo. Merzljakov je legao, stavio sveću kraj uzglavlja i utonuo u čitanje
Glasnika Evrope.

„Ko li je ona?“ – mislio je Rjabovič, gledajući u čađavi tavan.