Edmond Rostan

SIRANO DE BARŽERAK

LICA:

SIRANO DE BERŽERAK
KRIS?IJAN DE NEVIJE?
KON? DE GIŠ
RAGNO
LE BRE
Kapetan KARBON DE KAS?EL-ŽALU
KADE?I
LINjIJER
VIKON? DE VALVER
PRVI MARKIZ
DRUGI MARKIZ
?REĆI MARKIZ
MONFLERI
BELROZ
ŽODLE
KIŽI
BRISAJ
NAME?LjIVAC
PRVI MUSKE?AR
DRUGI MUSKE?AR
ŠPANSKI OFICIR
PRVI KONjANIK
DRUGI KONjANIK
VRA?AR
GRAðANIN
NjEGOV SIN
KESAROŠ
GLEDALAC
GARDIS?
BER?RANDU, SVIRAC
KALUðER IZ REDA KAPUCINA
DVA SVIRAČA
PESNICI
KOLAČARSKI MOMCI
ROKSANA
SES?RA MAR?A
LIZA
PRODAVAČICA SLA?KIH PIĆA
MAJKA MARGERI?A IZ REDA ISUSOVACA
DRUŽBENICA ROKSANINA
SES?RA KLERA
GLUMICA
SUBER?A
PAŽEVI
CVEĆARKA

Svetina, grañani, markizi, musketari, kesaroši, kolačari, pesnici, gaskonjski kadeti,

glumci, svirači, paževi, deca, španski vojnici, gledaoci (ljudi i žene) precioze, glumice,
grañanke, kaluñerice, itd.

Prva četiri čina dogañaju se 1640, peti čin 1655. godine.

PRVI ČIN

PREDSTAVA U BURGONjSKOJ PALATI

Dvorana u Burgonjskoj palati, u godini 1640. To je neka vrsta prostorije za loptanje,

naročito udešena i ukrašena za predstave. Dvorana je dugačak pravougaonik: vidi se
koso, tako da jedna od njegovih strana čini pozadinu koja polazi od prve kulise desno do
poslednje kulise levo, i tu se, pod uglom, sastaje sa pozornicom koja se vidi u dnu.
S jedne i s druge strane te pozornice u dnu, duž kulisa, nameštene su klupe. Zavesa je
"načinjena od dva ćilima koji se razvlače sa strane. Nad ogrtačem Harlekinovim vidi se
kraljevski grb. Sa pozornice vode u dvoranu široke stepenice. Na njihovim stranama je
mesto za svirače. Red sveća na rampi.Sa strane dva reda galerija: gornji red je podeljen
na lože. U parteru koji je, u stvari, sama pozornica,nema sedišta, u dnu partera, dakle
spreda, desno, nekoliko klupa, jedna viša od druge, a ispod stepenica koje vode u gornja
sedišta i od kojih se vidi samo početak, nalazi se neka vrsta bifea; na njemu stoje mali
svećnjaci, sudovi sa cvećem, kristalne čaše, tanjiri s kolačima, boce, itd.
U dnu, u sredini, pod galerijama s ložama, ulazak u pozorište. Velika dvokrilna vrata
samo se upola otvaraju kad gledaoci ulaze. Na oba krila tih vrata, kao i u više uglova i
iznad bifea, prilepljene su crvene liste na kojima je napisano: KLORIZA.
Dok se zavesa diže, dvorana je u polutami i još prazna. Lusteri su spušteni nasred partera,
spremljeni da se upale.

PRVA POJAVA

Publika dolazi malo-pomalo. Konjanici, grañani, lakeji, paževi, kesaroši, vratar itd.
Zatim, markizi, KIŽI, BRISAJ, prodavačica slatkih pića, svirači, itd.
S one strane vrata čuje se žagor. Jedan konjanik uñe žurno.
VRATAR (idući za njime):
Ej! Petnaest sola!
KONjANIK:
Ja ne plaćam!
VRATAR:
Kako?
KONjANIK:
Ja sam gardist kraljev!
VRATAR (drugome konjaniku koji ulazi):
A vi?
DRUGI KONjANIK:
Isto tako!
VRATAR:
Ali...
DRUGI KONjANIK:
Musketar sam!
PRVI KONjANIK (drugome):
Rano do početka.
Prazno još... Za vežbu našu zgoda retka.
(Bore se uzanim mačevima koje su doneli.)
JEDAN LAKEJ (ulazeći):
Pst...
DRUGI LAKEJ (koji je već ušao):
Šampanjac?
PRVI LAKEJ (pokazuje mu karte koje vadi iz grudnjaka):
Karte!
(Seda na zemlju.)
Hoćeš?
DRUGI LAKEJ (sedne takoñe):
Što da neću!
PRVI LAKEJ (vadi iz džepa parče sveće, zapali ga i prilepi za zemlju):
Od svog gospodara digoh ovu sveću!
JEDAN GARDIST (cvećarki koja se približava):
Godi mi kad doñeš još po pomrčini!
(Obgrli je oko struka.)
JEDAN OD BORACA (pogoñen mačem):
Tak!
JEDAN OD KARTAŠA:
Tref!
GARDIST (hoće da poljubi cvećarku):
Samo jedan!
CVEĆARKA (otimajući se):
Vidi se!
GARDIST (vodeći je u pomrčinu):
Ne brini!
JEDAN ČOVEK (sedne na zemlju pored drugih koji su doneli ponešto za jelo):
Ko porani malo, može lepo jesti!
JEDAN GRAðANIN (vodeći sina):
Evo mesta, sine, ovde ćemo sesti!
JEDAN OD KARTAŠA:
Adut!
JEDAN ČOVEK (vadeći ispod ogrtača bocu vina, sedne takoñe):
Pijancu Burgonjska palata
Na...
(Pije.)
„Burgonjac"' mami!
GRAðANIN (svome sinu):
Već me groza hvata!
(Vrhom svoga štapa pokazuje na pijanicu.)
Pijanice...
(Jedan od boraca, uzmičući, gurne ga.)
Borci...
(Posrne meñu kartaše.)
Kockari...
GARDIST (iza njega, jednako dosañujući cvećarki):
Ta, stani!
GRAðANIN (hoće brzo da ukloni sina):
Strašno! Eto, sine, u toj je dvorani igran Rotri!
MLADI ČOVEK:
Korne j!
(Ulazi gomila paževa držeći se za ruke, igrajući farandolu i pevajući: tralalalala.)
VRATAR (oštro paževima):
Mir! Ko kakva deca!
PRVI PAŽ (s uvreñenim dostojanstvom):
Molim da gospodin tako se ne breca!
(Brzo drugome pažu, čim je vratar okrenuo leña.)
Daj kanapa!
DRUGI PAŽ:
Evo i udice ove!
PRVI PAŽ:
Ala će se ozgo vlasulje da love!
JEDAN KESAROŠ (zbijajući oko sebe više mladića sumnjiva izgleda):
Skupite se bliže, novajlije mlade,
Da vas ja poučim šta sve da se krade!
DRUGI PAŽ (dovikujući ostalim paževima,koji su se već popeli na galerije):
Ej! Bacite jednu duvaljku i meni!
TREĆI PAŽ (odozgo):
Evo ti i graška!
(Duva i obasipa ga graškom.)
GRAðANIN (svome sinu):
Sve glumci čuveni
Igraće sad, sine!
KESAROŠ (svojim pomoćnicima):
Oprezno i smelo...
GRAðANIN (svome sinu):
Monfleri, pa Belroz, Žodle...
MLADI ČOVEK (svome ocu):
Kakvo delo?
GRAðANIN:
Klorizu. Divna stvar!
MLADI ČOVEK:
Pisac?
GRAðANIN:
Vrlo slavan!
JEDAN GLEDALAC (pokazuje drugome jedno uzvišeno mesto).
Gle mog mesta, kad je Sid prvi put davan!
GRAðANIN (svome sinu):
Baro mu je ime.
NEKO (viče sa gornje galerije):
Šta s lampama rade!
KESAROŠ (prateći svoja uputstva pokre tima prstiju):
Marame, satove, čipke...
PRODAVAČICA (pojavi se iza bifea):
Limunade!
(Graja na vratima.)
JEDAN PISKAV GLAS:
Mesta!
JEDAN LAKEJ (čudeći se):
Gle, markizi! Otkud ovog puta u parteru?
DRUGI LAKEJ:
Samo na dva-tri minuta!
(Ulazi gomila malih markiza.)
JEDAN MARKIZ (videvši dvoranu još polu praznu):
Do vraga! Stigosmo ko ćifte, pre sveta!
Koga da nagaziš? Kome da se smeta?
Pih!
(Sretne druge plemiće koji su ušli malo ranije.)
O, Kiži, Brisaj!
(Grle se svečano.)
KIŽI:
Zdravo, dragi moji!
Ali zašto sala još u mraku stoji?
MARKIZ:
Mani! Zar čoveka to ne jedi, kaži!
DRUGI MARKIZ:
Evo lampadžije da ti jed ublaži!
DVORANA pozdravljajući dolazak lampadžije):
A!...
(Kupe se oko lampadžije koji pali lustere. Nekoliko lica već je zauzelo mesta na
galerijama. Linjijer ulazi u parter, ruku pod ruku sa Kristijanom de Nevijetom. Linjijer,
nemarno odeven, tip je otmene pijanice. Kristijan, obučen elegantno ali malo
staromodno, rasejan je i gleda u lože.)

DRUGA POJAVA

Isti, KRISTIJAN, LINjIJER, zatim RAGNO i LE BRE.

KIŽI:
Linjijer!
BRISAJ (smejući se):
Trezan!
LINjIJER (polako Kristijanu):
Da li biste hteli
Poznanstva?
(Kristijan klimne glavom u znak pristanka. Linjijer ga predstavlja.)
Baron Nevijet!
(Zdrave se.)
DVORANA (pozdravljajući dizanje prvog zapaljenog lustera):
A!...
KIŽI (Brisaju, posmatrajući Kristijana):
Lep, je li?
PRVI MARKIZ (čuvši to):
The!
LINjIJER (predstavljajući Kristijanu):
Gospoda Kiži, Brisaj...
KRISTIJAN (klanjajući se):
Milo mi je!
PRVI MARKIZ (drugome):
Lep, samo po modi odelo mu nije!
LINjIJER (Kižiju):
Gospodin je dosad bio u Turenu.
KRISTIJAN:
Pre dvaestak dana otuda me krenu
Želja da već sutra stupim u kadete.
PRVI MARKIZ (posmatrajući lica koja ulaze u lože):
Predsednikovica Obri...
PRODAVAČICA:
Mleka...
(Svirači udešavaju instrumente.)
KIŽI (Kristijanu, pokazujući na dvoranu koja se puni):
Glete
Puni se već!
KRISTIJAN:
Mnogo!
PRVI MARKIZ:
I to lepšim polom!
(Pominju dame koje, raskošno odevene, ulaze u lože. Šalju im pozdrave. Dame im
vraćaju s osmejkom.)
DRUGI MARKIZ:
Gemne...
KIŽI:
Boa-Dofen...
PRVI MARKIZ:
Njih pamtimo s bolom!
BRISAJ:
Šavinji...
DRUGI MARKIZ:
Od nje nam srce puno rana!
LINjIJER:
I gospodin Kornej došo iz Ruana!
MLADI ČOVEK (svome ocu):
Akademičari gde su?
GRAðANIN (pokazujući na grupu ljudi):
Eno, sine!
Njih osam na broju, same veličine!
Poršer, Burdon, Arbo... Njima ti se divi!
Kako je to lepo, kad se večno živi!
PRVI MARKIZ:
Mir! Već se i naše precioze vide.
Gle Irimedonte i Bartenoide,
Pa Felikserije, za njom Kasandase...
DRUGI MARKIZ (očaran):
Ti nadimci divni još više ih krase!
Markiže, sve ih znaš?
PRVI MARKIZ:
Znam ih sve, markiže!
LINjIJER (povede Kristijana u stranu):
Dragi moj, ta dama nikako ne stiže!
Ja odoh, jer moram sebe da napojim!
KRISTIJAN (moleći ga):
Stanite! Vi, koji stihovima svojim
Dvor i grad peckate, moraćete znati
Ko je ta zbog koje srce moje pati!
KAPELNIK (udara štapićem o pult):
Gospodo svirači!
PRODAVAČICA:
Soka od malina!
Svirači počinju da sviraju.)
KRISTIJAN:
Bojim se da nije lukava i fina!
Jer, kako se danas govori i piše,
Mene buni. Ja sam plašljiv vojnik više.
I što duha nemam, najgore me peče.
Prazna loža, desno, tu je svako veče.
LINjIJER (hoće da ide):
Zbogom!
KRISTIJAN (zadržavajući ga):
Ne, ne!
LINjIJER:
Silna muči me žeñ neka!
Uz to, d'Asusi me u kafani čeka.
PRODAVAČICA (prolazeći ispred njega, sa poslužavnikom na ruci):
Soka?
LINjIJER:
Pih!
PRODAVAČICA:
Mleka?
LINjIJER:
Brr!
PRODAVAČICA:
Tamjanike?
LINjIJER:
Stani!
(Kristijanu.)
Ostaću još malo'
(Prodavanici.)
Dsde, dušo, kani!
(Sedne ispred bifea. Prodavačica mu sipa tamjanike.)
GLASOVI (iz publike, pri ulasku omalena,
gojazna čoveka, dobroćudna izgleda):
Ragno!
LINjIJER (Kristijanu):
Slavni kuvar! Ličnost dobro znana!
RAGNO (u prazničnom poslastičarskom odelu, prilazi žurno Linjijeru):
Gospodine, da li videste Sirana?
LINjIJER (predstavljajući Ragnoa Kristijanu):
Kolačar glumaca i sviju poeta!
RAGNO (zbunjeno):
I suviše časti...
LINjIJER.
Već mu hvala smeta!
RAGNO:
Kod mene se hrane...
LINjIJER:
Na kredu, bez para!
I sam, pored toga, pesnik je od dara!
RAGNO:
Kažu!
LINjIJER:
Lud za stihom!
RAGNO:
Za jednu odicu...
LINjIJER:
Pružite im tortu...
RAGNO:
O, samo torticu!
LINjIJER:
Još se izvinjava, dobričina večna!
Za triolet daje...
RAGNO:
Tri hlepčića!
LINjIJER (ozbiljno):
Mlečna.
Pozorište voli...
RAGNO:
Ludo, idealno!
LINjIJER:
Ulaznicu plaća kolačima stalno!
Ded', na primer, danas šta vas mesto stalo?
RAGNO:
Četiri lepinje i bureka malo!
Baš nema Sirana! To mi čudno pada!
LINjIJER:
Što?
RAGNO:
Monfleri igra!
LINjIJER:
Da, zbilja ta klada
Igraće Fedona. Al' šta se Sirana
Tiče to?
RAGNO:
Ne znate? Za trideset dana
On je Fonfleriju, strašno ljut na njega,
Zabranio igru.
LINjIJER (ispijajući već četvrtu čašu):
Lepo, al' zbog čega...
RAGNO:
Pa Monfleri igra!
KIŽI (koji se odvojio od svoje grupe i približio njima):
Ništa ni ne haje!
Doñoh baš da vidim!
PRVI MARKIZ:
Taj Sirano šta je?
KIŽI:
Da je vičan maču o njemu glas kruži.
DRUGI MARKIZ:
Plemić?
KIŽI:
O, dovoljno! Sad u gardi služi.
(Pokazujući na jednog plemića koji ide po dvorani kao da traži nekoga.)
Le Bre znaće više...
(Dovikuje Le Breu koji im prilazi.)
Vama pogled bludi
Za Siranom?
LE BRE:
Strah me!
KIŽI:
Od reñih je ljudi!
LE BRE (nežno):
Najkrasnije biće!
RAGNO:
Sjajan stihotvorac!
BRISAJ:
Fizičar!
LE BRE:
Muzičar!
KIŽI:
I odličan borac!
LINjIJER:
Kakav je tek spolja!
RAGNO:
Zbilja, ja sam mnenja
Da nije za slike svečanog Šampenja.
Ali nastran, ćudljiv, plah i željan svaña,
On za ubojice izvrsna je graña
Kakvu nije našla Kalovljeva ruka:
Šešir s perjanicom od tri vitka struka,
Grudnjak s peševima; a kada korača,
Ogrtač mu ostrag diže vrh od mača,
Gordo, ko rep petlov. Od svih Artabana
Što Gaskonja rodi do današnjeg dana,
Ponosniji, njemu pulčinelska jaka
Šeta nos - ne to je nosina, još kak'a!
Kraj tog nosoroga kad god proñe neko,
On uzvikne: „Taj baš otera daleko!"
Misli: „Skinuće ga!" I krišom se smeši.
Al' Sirano nikad na to da se reši!
LE BRE (tresući glavom):
U nos nek mu gleda ko bi mreti hteo!
RAGNO (s patosom):
Makaza Parkinih mač mu jedan deo!
PRVI MARKIZ (sležući ramenima):
Sumnjam da će doći!
RAGNO:
Hoće, ovog trena!
Kladim se u petla po mojski pečena!
MARKIZ (smešeći se):
Primam!
(U dvorani se čuju uzvici divljenja. Roksana se pojavljuje u svojoj loži. Seda napred,
njena družbenica iza nje. Kristijan, koji baš u tom trenutku plaća prodavačici, ne opazi je
odmah.)
DRUGI MARKIZ (s prigušenim uzvikom):
Ah, gospodo! Zar ne očarava!?
Toliko zanosna!
PRVI MARKIZ:
Kao breskva prava!
Ko osmeh jagode!
DRUGI MARKIZ:
Uz to sveža tako
Da srce, izbliza, nazeblo bi lako!
KRISTIJAN (podigne glavu, spazi Roksanu i zgrabi živo Linjijera za ruku):
Ona!
LINjIJER (pogledavši):
To?
KRISTIJAN:
Da čujem! Brže! Već strah poče
Da me hvata!
LINjIJER (pijući u kratkim gutljajima svoju tamjaniku):
Još je slobodna. Siroče.
Magdalena Roben, inače Roksana.
Precioza...
KRISTIJAN:
Avaj!
LINjIJER:
Roñaka Sirana.
(U tom trenutku ulazi u ložu vrlo elegantan gospodin s ordenom Krsta na grudima i,
stojeći, razgovara neko vreme s Roksanom.)
KRISTIJAN (drhteći):
Onaj čovek?
LINjIJER (koga vino već počinje da hvata,žmirkajući):
He, He! To je kont od Giša.
Zet je Rišeljeu. Da strast svoju stiša,
Jer voli Roksanu, on podmuklo smera
Da uzme nju neki vikont od Valvera.
Svodnik. Ona neće na brak da se skloni.
Giš je moćan, može lako da je goni.
U pesmi sam jednoj otkrio tu bruku,
Te zbog toga sada mučim grdnu muku!
Kraj je zao... Čujte...
(Ustane posrćući i, sa čašom u ruci, hoće da peva.)
KRISTIJAN:
Ne! Laku noć želim!
LINjIJER:
Kud ćete?
KRISTIJAN:
Valveru!
LINjIJER:
Pazite šta velim:
Ubiće vas!
(Namiguje mu na Roksanu.)
Sad baš na vas pogled skreće!
KRISTIJAN:
Da!
(Stoji kao zapanjen. Gomila kesaroša, videvši ga tako unezverena i otvorenih usta,
približi mu se.)
LINjIJER:
Ja odoh! Žeñ me sve jače saleće!
(Ode posrćući.)
LE BRE (koji je obišao salu, vraća se umiren i govori Ragnou):
Ne spazih Sirana!
RAGNO (ne verujući):
Nisu posla čista!
LE BRE:
Mržda mu do ruku nije došla lista!
DVORANA (lupa nestrpljivo):
Počnite već jednom!

TREĆA POJAVA

Isti, sem LINjIJERA; kont de GIŠ, vikont de VALVER, zatim MONFLERI.

JEDAN MARKIZ (opazi Giša, koji je izišao iz Roksanine lože i prolazi kroz parter,
opkoljen suviše uslužnim plemićima, meñu kojima je i vikont de
Valver):
Gle, kont Giš sa svitom!
DRUGI MARKIZ (s omalovažavanjem):
Pih! Gaskonjac!
PRVI MARKIZ:
Hladan i umešan pri tom!
Priñimo mu!
(Upute se prema Gišu.)
DRUGI MARKIZ (posmatrajući trake na ogrtaču Giševu):
O, da divne boje nove!
Spomenak il' zdravac, kako li se zove?
GIŠ:
Bolestan Španjolac.
PRVI MARKIZ:
Tačan naziv boje!
U Flandriji stvari španske loše stoje.
Za taj uspeh vaša zasluga će biti.
GIŠ:
Hajdemo na binu!
(U pratnji svih markiza i plemića uputi se na pozornicu. Osvrne se i zove.)
Hajd, Valvere, i ti!
KRISTIJAN (koji sve ovo sluša i posmatra, zadrhti pri pomenu Valverova imena):
Vikont! Idem da mu bacim usred lica...
(Gurne ruku u džep i naiñe na ruku jednog kesaroša koji se baš spremao da ga opljačka.
Okrene se. Kesaroš jaukne, ali ga Kristijan ne pušta.)
Rukavicu htedoh...
KESAROŠ (sa plačljivim osmejkom):
Mesto rukavice,
Vi nañoste ruku!
(Promenjenim glasom, tiho i brzo.)
Otkriću vam tajnu,
Pustite me!
KRISTIJAN (držeći ga neprestano):
Šta to?
KESAROŠ:
Jednu ličnost sjajnu
Linjijer je pecno stihovima svojim.
Sto ljudi će, i ja meñ' njima se brojim,
Ove noći da se u zasedu skriju.
KRISTIJAN:
Sto ljudi? A znaš li na zapovest čiju?
KESAROŠ:
Tajna!
KRISTIJAN:
O!
KESAROŠ (dostojanstveno):
Poslovna!
KRISTIJAN:
Gde se napad sprema?
KESAROŠ:
Na kapiji Nelskoj. Drugi prolaz nema.
Obavestite ga!
KRISTIJAN (pusti mu ruku):
Al' gde da se nañe?
KESAROŠ:
Obiñite krčme, tu kod „Zlatne lañe",
Kod „Slavine", „Grozda", „Petla", kod „Tri duda",
Kod „Poslednjeg groša". Ostavite svuda
Cedulju za njega, o napadu rulje.
KRISTIJAN:
Otrčaću odmah. Sto na jednog! Hulje!
(Posmatra Roksanu pogledom punim ljubavi.)
Nju ostavljam!
(Besno, gledajući Valvera.)
Njega. Al' opasnost preti
Linjijeru!
(Ode žurno. Kont de Giš, vikont de Valver, markizi i ostali plemići iščezli su iza zavese,
da bi zauzeli svoja mesta na klupama na pozornici. Parter je pun.
Na galerijama i u ložama nema takoñe nijednog praznog mesta.)
DVORANA (lupa nestrpljivo):
Kad će jednom već početi!
JEDAN GRAðANIN (čija vlasulja, zakačena
udicom jednog paža s gornje galerije, poleti uvis):
Uh, vlasulja moja!
VESELI UZVICI:
Aj, ala je ćela!
GRAðANIN (besno preteći pesnicom pažu):
Huljo!
(Smejanje i uzvici, u početku jače, zatim sve slabije. Odjednom zavlada potpuna tišina.)
LE BRE (začuñeno):
Što se namah stiša sala cela?
(Jedan gledalac šapće mu nešto.)
A!...
GLEDALAC:
Tvrdi se tako. U loži se krije!
RAZNI GLASOVI (u žagoru):
Kardinal! U loži! Zbilja? Jeste! Nije!
JEDAN PAŽ (ozbiljno):
Bogme, sad ni okom ne sme da se trene!
(Na pozornici se čuju udarci. Sve se umiri. Napeta pažnja.)
GLAS JEDNOG MARKIZA (iza zavese):
Useknite sveću!
DRUGI MARKIZ (promoli glavu kroz rascep na zavesi):
Stolicu za mene!
(Jedna stolica leti preko glava, iz ruke u ruku. Markiz je dočeka i nestane iza zavese,
pošto je najpre bacio nekoliko poljubaca u pravcu loža.)
JEDAN GLEDALAC:
Mir!
(Na pozornici se ponovo čuju tri udarca. Zavesa se razvlači. Markizi sede raskalašno s
jedne i s druge strane. Zavesa u dnu pozornice predstavlja plavičast pastirski predeo.
Četiri mala kristalna lustera osvetljavaju pozornicu. Tiha i nežna muzika violine.)
LE BRE (polako Ragnou):
Da l' će izići Monfleri na binu?
RAGNO (takoñe polako):
Hoće! Baš počinje u prvome činu.
LE BRE:
Za Siranom briga više me ne kolje!
RAGNO:
Ja izgubih petla!
LE BRE:
Utoliko bolje!
(Čuje se pastirska frula. Monfleri se pojavi na pozornici, nezgrapan, u odelu planinskog
pastira; šešir mu okićen ružama i nakrivljen na jedno uvo. Duva u mešnice ukrašene
trakama. U parteru opšte pljeskanje.)
MONFLERI (u ulozi pastira Fedona, klanja se):
„Blago onom koji, daleko od dvora,
U izgaanstvo pusto sam sebe primora,
Koji, kada Zefir pirne povrh grana..."
JEDAN GLAS (iz sredine partera):
Zar ti nisam, huljo, za pun mesec dana
Zabranio igru?
(Opšte zaprepašćenje. Svi se okreću. Gunñanje.)
DVORANA:
Šta?
(Po ložama ustaju da vide.)
KIŽI:
On!
LE BRE:
O, strahote!
GLAS:
Tornjaj se sa bine! Čuješ li me, skote!
DVORANA (uvreñeno):
O!...
MONFLERI:
Ali...
GLAS:
Ni reči!
RAZNI GLASOVI (iz partera, iz loža):
Mir! Pst! Lakše! Tiše!
Monfleri! Igrajte! Ne bojte se više!
MONFLERI (nesigurnim glasom):
„Blago onom..."
GLAS (sve više preteći):
Gade, šta s tobom da radim?
Da li da ti šumu po leñima sadim?
(Nad glavama se vidi jedna ruka kako vitla štapom po vazduhu.)
MONFLERI (sve slabijim glasom):
„Blago..."
GLAS:
Marš!
PARTER:
A!...
MONFLERI (jedva čujno):
„Blago..."
SIRANO (iskoči iz partera, stane na stolicu, prekrštenih ruku, sa šeširom nabijenim na
čelo i spreman za boj, nakostrešenih brkova, grdna nosa):
Ljut sam, grom i pako!
(Njegova pojava izazove senzaciju.)

ČETVRTA POJAVA

Isti, SIRANO, zatim BELROZ, ŽODLE.

DRUGI GLAS:
Zašto...
SIRANO:
Upamtiće mene!
(Zasuče rukave.)
Sa tom kobasicom neću da se bočim!
Svu ću je iseći dok na binu skočim!
MONFLERI (pribravši sve svoje dostojanstvo):
Vreñajući mene, Talija se vreña!
SIRANO (vrlo učtivo):
Pre bi vas koturnom munula pod leña,
Da joj ukazaste tu čast i tu sreću
Da vas vidi glupa i ko punu vreću!
Ali ovoj muzi do vas hič ne staje!
PARTER:
Monfleri! Što komad dalje se ne daje?
SIRANO (onima što viču oko njega):
Molim vas za milost mojim koricama!
Ako rez izleti, teško svima vama!
(Krug oko njega biva sve širi.)
GOMILA (povlačeći se):
A!...
SIRANO (Monfleriju):
Dole!
GOMILA (ponovo se približuje, gunñajući):
O!...
SIRANO (okrene se živo):
Šta, zar gužva još ne presta?
(Gomila se opet povlači.)
JEDAN GLAS (peva, u dnu pozornice):
Gospodin Sirano
Tiranisati zna,
Ma se ne okano,
Kloriza nek se da!
CELA DVORANA (pevajući):
Kloriza nek se da!
SIRANO:
Smrviću vas smesta
Ako biste opet tako zapevali!
JEDAN GRAðANIN:
Jeste li vi Samson?
SIRANO:
Samo mi još fali
Ta vilica vaša!
JEDNA DAMA (iz lože):
Sve drskiji biva!
Užas!
JEDAN GOSPODIN:
Skandal!
JEDAN GRAðANIN:
Bruka!
JEDAN PAŽ:
Da čovek uživa!
PARTER:
Monfleri! Sirano!
SIRANO:
Ne dižite viku!
PARTER (dere se):
Ua! Be! Kss! Ciha! Ia! Kukuriku!
SIRANO:
Ja...
JEDAN PAŽ:
Mjau!
SIRANO:
... zahtevam da prestane lupa!
Pozivam na dvoboj ceo parter skupa!
Priñite, heroji! Svi će redom stati,
Zapisaću ime i broj ću im dati!
Napred! Ko sad hoće da s njim počne lista?
Vi? Ne! Vi? Ne! Vi? Ne! Prvog duelista
Dostojna će počast od mene da stigne!
Ko želi da umre, neka prst svoj digne!
(Tišina.)
Ili stid vaš, možda, vreña mač moj goli?
Nigde prst, ni ime? Znam dobro gde boli!
(Okrene se prema pozornici na kojoj stoji Monfleri drhteći od straha.)
Želim da ne gledam ovaj otok više.
Ne proñe li, mora...
(Metnu ruku na mač.)
... da se operiše!
MONFLERI:
Ja...
SIRANO (siñe sa stolice, sedne u sredinu kruga koji se napravio oko njega i zavali se kao
da je kod svoje kuće):
Meseče puni, još nam otud zračiš,
Al' triput kad pljesnem, ti da se pomračiš!
PARTER:
A!...
SIRANO (pljesnuvši rukama):
Jedan!
MONFLERI:
Ja mislim...
JEDAN GLAS (iz lože):
Ostanite!
PARTER:
Kako?
Ne sme!
MONFLERI:
Mislim da je...
SIRANO:
Dva!
MONFLERI:
... sad bolje ako...
SIRANO:
Tri!
(U tom trenutku Monfleri se izgubi, kao da je u zemlju propao. Burno smejanje i
zviždanje.)
DVORANA:
Ih, kukavico! Ta, vrati se, ludo!
SIRANO (zavali se zadovoljno u stolicu i prekrsti noge):
Ako sme, nek doñe!
JEDAN GRAðANIN:
E, ovo je čudo!
Gde je taj upravnik?
(Belroz se pojavi i pokloni se.)
LOŽE:
A!... Belroza evo!
BELROZ (elegantno):
Slavna...
PARTER:
Ne, ne! Žodle!
ŽODLE (pojavi se, hunjkajući):
Ološu i plevo...
PARTER:
Bravo! Vrlo dobro!
ŽODLE:
Nek ne viče niko!
Glumac, čiji trbuh volite toliko...
PARTER:
Kukavica!
ŽODLE:
Moli...
PARTER:
Što ga pretnje plaše?
JEDNI:
Nek doñe!
DRUGI:
Ne!
JEDAN MLAD ČOVEK (Siranu):
Šta je razlog mržnje vaše?
SIRANO (ljubazno, neprestano sedeći):
Dva su, žutokljunče, sam, dovoljan svaki!
Primo: što stihovi, da polete laki,
Kod njega se vuku. Uz to, strašno viče.
Sekundo: - al' to se vas ništa ne tiče!
STARI GRAðANIN (iza njega):
Pa vi nam kvarite predstavu Klorize!
Ja...
SIRANO (okrene stolicu prema njemu):
Mazgove stari, savest me ne grize,
Jer komad Barovljev ni pare ne vredi!
PRECIOZE (u ložama):
Ju, naš Baro! Draga, zar vas to ne jedi?
Strašno!
SIRANO (okrene stolicu prema ložama, galantno):
Lepe gospe, cvetajte i sjajte,
Zanos nam za snove i stihove dajte,
Vaš osmejak neka čak i smrt zaludi,
Al' nijedna neka o stihu ne sudi!
BELROZ:
Ali ko će nama štetu da podmiri?
SIRANO (okrene stolicu prema pozornici):
Jedva nešto mudro! Da Tespidu viri
Kroz ogrtač rupa, ja to neću dati!
(Ustane i baci na pozornicu kesu s novcem.)
Uzmite tu kesu, upravo će stati!
DVORANA (zapanjeno):
A!...
ŽODLE (podigne brzo kesu i odmerava je rukom):
Lepa sumica, kako mi se čini!
(Siranu.)
Po tu cenu uvek Klorizu prekini!
(Zviždanje u parteru.)
Ma tad dočekali sve nas zviždućući!
BELROZ:
Ispraznite salu!
ŽODLE (publici):
Odlazite kući!
(Svetina ponne da se razilazi. Sirano zadovoljno posmatra. Ali se gomila zaustavi,
slušajući prizor koji dolazi. Dame po ložama bile su već ustale i ogrnule ogrtače, ali sad i
one zastanu da čuju i, naposletku, opet sednu.)
LE BRE (Siranu):
Ludače!
JEDAN NAMETLjIVAC (priñe Siranu):
Monfleri! Biće sad skandala!
Znate l' da ga štiti herceg od Kandala!
A ko je vaš patron!
SIRANO:
Niko!
NAMETLjIVAC:
Niko?
SIRANO:
Niko!
NAMETLjIVAC:
Kakvo krupno ime...
SIRANO (nervozno):
Čujte, nisam sviko
Da triput ponavljam!
(Metne ruku na mač.)
Evo ko me štiti!
NAMETLjIVAC:
Morate se nekud izvan grada skriti!
SIRANO:
The, kako se uzme!
NAMETLjIVAC:
Kandal zlo zlim vraća,
Duga mu je ruka!
SIRANO:
Ali ipak kraća
Od moje, još kad se...
(Pokazujući na svoj mač.)
... ovo doda ruci!
NAMETLjIVAC:
Ne mislite...
SIRANO:
Mislim!
NAMETLjIVAC:
Al'...
SIRANO:
Kući se vuci!
NAMETLjIVAC:
Al'...
SIRANO:
Odlazi!
(Pauza.)
Što mi nos gledate sada?
NAMETLjIVAC:
Ja...
SIRANO (poñe k njemu):
Šta vam na njemu tako čudno pada?
NAMETLjIVAC (odstupajući):
Vaša milost greši...
SIRANO:
Je l' mlitav, pa klima
Ko surla?
NAMETLjIVAC:
Ja...
SIRANO:
Ili bradavicu ima?
NAMETLjIVAC:
Ja...
SIRANO:
Il' ko kljun sovin?
NAMETLjIVAC:
Ja...
SIRANO:
Il' muva šeta?
NAMETLjIVAC:
Ja...
SIRANO:
Il' spada meñu fenomene sveta?
NAMETLjIVAC:
Ja ga ne pogledah, ne, tako mi svega!
SIRANO:
A što, molim, niste gledali u njega?
NAMETLjIVAC:
O!
SIRANO:
Bez sumnje, onda, gadan vam izgleda?
NAMETLjIVAC:
O!
SIRANO:
Il' mu je boja nezdrava i bleda?
NAMETLjIVAC:
O!
SIRANO:
Il' biste, možda, drugi oblik hteli?
NAMETLjIVAC:
O!
SIRANO:
Što vam se lice mršti tad? Šta želi?
Il' bi lepši bio da je kraći, tanji?
NAMETLjIVAC (mucajući):
Ne, ne, to je nosić, niko nema manji!
SIRANO:
Šta? Kako? Zar opet poniženje novo?
To zar nosić?
NAMETLjIVAC (očajno):
Bože!
SIRANO:
Nosina je ovo!
Slušaj, šupljoglavče i prćasti gade,
Ponosim se što mi Bog tu izrast dade!
Veliki nos uvek kao dokaz služi
Da čoveka ništa ne kalja, ne ruži,
Da je učtiv, uman, hrabar i pun^časti,
Ko ja što sam! Tebi neće on porasti!
Jer to lice tvoje od kog mi se gadi,
Koje će sad ruka moja da pogladi...
(Opali mu šamar.)
NAMETLjIVAC:
Aj!
SIRANO:
Nema lirizma, duha, ni ponosa,
Šarenila, sjaja; rečju: ni po nosa!
(Uhvati ga zaramena i obrne, pa ga udara odnatrag nogom.)
Ko ni ovo što sad čizma moja gazi!
NAMETLjIVAC (bežeći):
Upomoć!
SIRANO (onima oko njega):
Nek dobro svaki klipan pazi
Kome smešna pada ova izrast moja!
Ako bi taj bio plemićkoga soja,
Njemu će odnapred, još jače i teže,
Čelik, a ne koža, beleg da zareže!
GIŠ (koji je sa markizima sišao s pozornice):
Dosadan postaje!
VALVER:
Razmetljivac pravi!
GIŠ:
Zar mu svi baš ćute?
VALVER:
Niko da se javi?
Ja ću da mu bacim nekoliko strela!
(Poñe prema Siranu, koji ga posmatra, i drsko se isprsi ispred njega.)
Hm... vaš nos je grdan..., nosekanja cela...
SIRANO (ozbiljno):
Tačno!
VALVER (smejući se):
Ha!
SIRANO:
To svega?
VALVER:
Ali...
SIRANO:
To je malo!
Bože! Šta bi stvari meni na um palo!
Menjajući glasom, evo šta bih reko:
Napadno: „Kada bih ja takav nos steko,
Smesta bih ga dao da se amputira!"
Drugarski: „Za nj čaša mora da se bira!
On može da pije samo iz bokala!"
Opisno: „Ko stena! Ne, stena je mala!
Greben! Šta? U poluostrva se broji!"
Radoznalo: „Šta u toj futroli stoji?
Pribor za pisanje ili makazice?"
Ljubazno: „Bez sumnje, vi volite ptice,
Pa im ljubav vaša tu sedalo mete
Gde mogu slobodno na odmor da slete?"
Grubo: „Kad pušite, toliki dim stvori
Da susedi dreknu: eno, odžak gori!"
Oprezno: „Zašto vam glava klone tako?
Pazite, taj teret srušiće vas lako!"
Nežno: „Ah, amrelčić za takav nos vredi,
Jer od jakog sunca može da izbledi!"
Cepidlački: „Samo životinjska fela,
Zvana Hipokampelefantokamela,
Mogla je da nosi, ne mareći ništa,
Na tolicnoj kosti toliko mesišta!"
Kavaljer: „Čiviluk sve modniji biva!
Da okačim šešir baš je zgoda živa!"
Zanosno: „Jedino mistral kada huče,
Kijavicu može ceo da navuče!"
Dramski: „Kad krvari, More je crveno!"
Mirisar: „Za firmu rado bih ga prenb!"
Lirski: „On je školjci Tritonovoj ravan!"
Naivno: „Je l' pristup u tu zgradu javan?"
Sa respektom: „Baš vam zavidim na sreći!
To se, bogme, zove kuću svoju steći!"
Seljak: „Šta, zar to nos? Avaj, mene slepa!
Mišljah da je krompir ili šargarepa!"
Vojnički: „Za nišan on je dušu dao!"
Praktičar: „Kad bi mi na lutriji pao,
O glavnom zgoditku ne bih sanjo više!"
Najzad, kao Piram, kad se parodiše:
„Taj nos svome gazdi skladnost crta kvari,
Zato i crveni taj izdajnik stari!"
Eto šta ste mogli otoič mi reći,
Da su vam pismenost i duh malo veći!
Al' ni atom duha mozak vaš ne krije,
O, bedno stvorenje, od svih najbednije!
U šest pismena sva pismenost vam stala,
Koja skupa čine jednu reč: budala!
Da u vama te se lude šale rode,
Pa, u krugu ove otmene gospode,
Pokušate reći meni redom ovo,
Ne biste ni prvo izustili slovo
Rečenice prve, a u prvoj reči,
Jer to sebi reći ništa me ne preči,
Ali ne dopuštam da mi drugi kaže!
GIŠ (hoće da odvede Valvera kojije potpuno zbunjen):
Manite, Valvere!
VALVER (prigušeno):
Već se prenemaže!
Zar da se još plašim i takva prostaka
Što je bez gajtana, rukavica, traka?
SIRANO:
Elegantnost moja drukčije se kiti!
Ja nalickan majmun nikad neću biti!
Što manje sam gizdav, to bolje mi stoji,
Niti ću da stupim ikad u red koji,
Dok uvredu najpre nisam dobro sprao,
Da mi savest drema, da mi ponos pao,
Da mi čast zgužvana! Sve blista na meni,
Jer su duh i srce moje odeveni
Slobodom i snagom. Struk svoj ne utežem,
Ali dušu uvek ko u steznik vežem,
Podvizima mesto traka se ogrnem,
Ko brkove svoje i duh svoj uvrnem,
Pa odvažno idem od kruga do kruga,
Istinom zvečeći ko zvekom ostruga!
VALVER:
Gospodine...
SIRANO:
Jeste, nemam rukavica!
Nekoj hulji bacih jednu posred lica!
Bila mi na smetnji, uz to vrlo stara,
Bog sveti bi znao od kojeg je para!
VALVER:
Nitkov, ludak, zvekan!
SIRANO (skine šešir i učtivo se pokloni, kao da mu se Valver predstavio):
O, molim! Čast tak'a!
(Predstavlja se.)
Sirano Savinjen, Herkul od Beržeraka!
(Smejanje.)
VALVER:
Lakrdijaš, klipan!
SIRANO (kao da ga je grč uhvatio):
Uh!
VALVER (koji je hteo da ode, okrene se):
Zar još ne ćuti!
SIRANO (sa grimasama bola, pokazujući na svoj mač):
Treba ga protresti da se ne ukruti!
Zbog toga i ne sme
da besposlen spava!
Uh!
VALVER:
Šta vam je opet?
SIRANO (ponovo pokazujući na mač):
Ko da je pun mrava!
VALVER (trgnuvši svoj mač):
Nek bude!
SIRANO:
Moj udar biće vam po volji!
VALVER (prezrivo):
Pesnik!
SIRANO:
Gospodine, pesnik, nigde bolji!
Ja ću vam u borbi, više ko u šali,
Spevati baladu!
VALVER:
Baladu?
SIRANO:
A zna li
Gospodin šta uopšte znači reč ova?
VALVER:
Al\..
SIRANO (kao da govori zadaću):
Ima tri strofe po osam stihova...
VALVER (nestrpljivo):
O!
SIRANO (isto):
Zadnja četiri...
VALVER:
Zar vi...
SIRANO:
I još nešto:
U poslenjem stihu, boreći se vešto,
Ubošću vas!
VALVER:
Ali ja se neću dati!
SIRANO (deklamujući):
,Dvoboj Sirana u Burgonjskoj palati
Sa jednim glupakom!"
VALVER:
Šta mu to sad znači?
SIRANO:
Naslov!
DVORANA (sa najvećim uzbuñenjem):
Ovo, zbilja, sve više privlači!
Mir! Uredite se! Larma nek je manja!
(Uparteru se napravio krugradoznalih, zatimmarkizi i oficiri pomešani s grañanima i
narodom; paževi se penju drugima na ramena da bolje vide. Dame po ložama stoje.
Desno Giš i njegovi plemići. Levo Le Bre, Ragno, Kiži itd.)
SIRANO:
Stihovi već tu su, stavljam vam do znanja!
(Reči u baladi propraća pokretima koji odgovaraju radnji.)
„Otmeno sad bacam šešir svoj
I ogrtač, da me ne sapleta;
Trzam i mač, neka počne boj,
Ruku moju ništa ne ometa!
Ko Seladon, elegantna kreta,
Ko Skaramuš, koji šale znade,
Unapred ti javljam, bubo kleta:
Ubošću te na kraju balade!"
(Prvo ukrštanje mačeva.)
„Što te nosi vrag, ćurane moj?
Al' je meni to briga deveta!
Da kroz trbuh isteram ti loj?
Gle, brzinom jednog muvljeg leta
Oko tebe mač moj sad obleta,
Na pobedu pruža meni nade.
Nek oglase doboš i trumbeta:
Ubošću te na kraju balade!
Sad mi treba jedan slik na oj...
Što si bleñi od krinova cveta?
Dršćeš? Klecaš? Sad sekunde broj!
Srce tvoje maču mom je meta!
Cak! Čuvaj se, mešino napeta,
Sakrij taj svoj ražanj od parade,
Zar te nije sramota od sveta?
Ubošću te na kraju balade!"
(Objavljujući svečano.)
Posveta:
„Nek ti duša sad Bogu odšeta,
Tu, kroz prorez, odmah ispod brade!
Režem, sečem, bodem..."
(Ubode Valvera.)
„Šta mi smeta?"
(Valver posrne. Sirano ga pozdravlja.)
„Ubodoh vas na kraju balade!"
(Radosni uzvici. Pljeskanje po ložama. Cveće i džepne marame lete dole. Oficiri opkole
Sirana i čestitaju mu. Ragno igra od oduševljenja. Le Bre izgleda srećan i tužan u isti
mah. Prijatelji pridrže Valvera i povedu ga napolje.)
SVETINA (otegnuto):
A\...
JEDAN KONjANIK:
Izvrsno!
JEDNA ŽENA:
Divno!
RAGNO (u zanosu):
Ah, piramidalno!
JEDAN MARKIZ:
Novo!
LE BRE:
Glupo!
MNOGI (gurajući se oko Sirana):
Slavno! Srećno! Genijalno!
JEDAN ŽENSKI GLAS:
Heroj!
JEDAN MUSKETAR (približi se Siranu, pružajući mu ruku):
Gospodine, to vam vredi zlata!
Čestitam! I ja sam majstor tog zanata!
Lupao sam nogom od oduševljenja!
(Udalji se.)
SIRANO (Kižiju):
Ko je taj?
KIŽI:
D'Artanjan.
LE BRE (Siranu, uhvativši ga za ruku):
Čuj...
SIRANO:
Malo strpljenja,
Dok svet ode.
(Belrozu.)
Smem li ostati po časa?
BELROZ (vrlo učtivo):
Molim!
(Spolja se čuje žagor.)
ŽODLE (pogleda napolje):
Monfleriju to sad zviždi masa!
BELROZ (svečano): sic transit! (*Tako prolazi svetska slava.)
(Promenjenim glasom, vrataru i lampadžiji.)
Čistite!
(Žodleu.)
Da jedemo brže,
Treba još za sutra probe da se drže!
(Lampadžiji i vrataru.)
Ostavite sveće! Neka se zatvara!
(Žodle i Belroz odu, poklonivši se najpre duboko pred Siranom.)
VRATAR (Siranu):
Niste gladni?
SIRANO:
Ne!
LE BRE (Siranu):
Što!
SIRANO (gordo):
Jer...
(Promenjenim glasom, pošto se vratar udaljio.)
... jer nemam para!
LE BRE (ubezeknuto):
Šta? Zar s onom kesom...
SIRANO:
Ode novac ceo!
LE BRE:
I sad mesec dana...
SIRANO:
The, makar ne jeo!
LE BRE:
Čuješ, to je ludost!
SIRANO:
Ali gest taj vredi!
PRODAVAČICA:
Hm... hm...
(Sirano i Le Bre okrenu se. Ona im priñe slobodno, obraćajući se Siranu.)
Ja bih da vam... pomognem u bedi...
(Pokazujući na bife.)
Imam sve što treba... da ne gladujete...
(Živo.)
Uzmite od svega!
SIRANO (skida šešir):
Drago moje dete,
Iako gaskonjski ponos meni brani
Da me vaša ruka u nevolji hrani,
Ipak, da ne vreñam vaše srce čedno,
Uzeću od grožña...
(Priñe bifeu i bira. Ona mu pruži ceo grozd, ali on otkine samo jedno zrno.)
Samo zrnce jedno...
Ovu čašu vode...
(Ona hoće da mu sipa vino, ali joj on ne dopušta.)
Samo čiste malo...
Pola kolačića...
(Vraggš joj drugu polovinu kolačića.)
LE BRE:
Ej, moja budalo!
PRODAVAČICA:
Još što?
SIRANO:
Da poljubim vašu ruku malu!
(Ona mu pruži ruku. Sirano je poljubi kao ruku kakve princeze.)
PRODAVAČICA:
Hvala!
(Pokloni se.)
Zbogom!
(Ode.)

PETA POJAVA
SIRANO, LE BRE, zatim vratar.

SIRANO:
Evo, sve je na astalu!
(Sedne za sto i prinese pola kolačića.)
Ručak...
(Prinese čašu vode.)
Piće...
(Prinese zrno grožña.)
Voće... Al' će da se jede!
Gladan sam ko hala!
(Jedući.)
Šta mi reći htede?
LE BRE:
Ove glupe hulje toliko te ljute
Da će, slušaš li ih, um tvoj da pomute!
Idi pa raspitaj razborite ljude
O ispadu tvome kako oni sude!
SIRANO (dovršujući kolačić):
Slavno!
LE BRE:
Kardinalu...
SIRANO (zadovoljno):
Zar je i on bio?
LE BRE:
Čini se da...
SIRANO:
Njemu ispad moj je mio!
LE BRE:
Ipak...
SIRANO:
I on piše, pa uživa kradom
Kada neko tuñim titra se komadom!
LE BRE:
Ti dušmane stvaraš kao iz rukava!
SIRANO (ubaci u usta zrno grožña):
Koliko sam noćas navukao glava?
LE BRE:
Pedeset, bez žena!
SIRANO:
Broj!
LE BRE:
Grañanin stari,
Giš, Monfleri, vikont, akademičari...
SIRANO:
Stani, jer i ovo suviše mi godi!
LE BRE:
Ali kuda način tvog života vodi?
Šta ti je načelo?
SIRANO:
Znao sam ih dosta,
I komplikovana, a i sasvim prosta!
Ja izabrah...
LE BRE:
Koje?
SIRANO:
Nema ravna njemu:
Uzvišen za svakog, uvek i u svemu!
LE BRE (sležući ramenima):
Bar meni sad reci zašto ti je mrska
Igra Monflerija?
SIRANO (ustane):
Što muca i vrska
I što tom Silenu trbuh napet krati
Da roñeni pupak prstima dohvati,
Al' misli još da je opasan po žene,
Pa očima žabljim strasno u njih blene!
Ja ga silno mrzim od jedne večeri,
Kad se gad taj drznu nju okom da meri!
Čini mi se gledah tada kako šeta
Dugačak puž ljigav preko jednog cveta!
LE BRE (zabezeknuto):
Šta? Je li moguće?
SIRANO (sa gorkim osmejkom):
Da me ljubav mori?
(Promenjenim glasom, ozbiljno.)
Da! Ja volim!
LE BRE:
Koju? Hajd' brže govori!
SIRANO:
Da snim najružnija žena da me voli
Smeta mi nos što se svud prvi pomoli
Za četvrt pre mene! Ipak ne zastrepih
Da zavolim... užas... najlepšu od lepih!
LE BRE:
Najlepšu?
SIRANO:
Nijedna od svih ženskih glava
Nije tako sjajna, fina...
(Utučeno.)
... tako plava!
LE BRE:
Koja je ta žena?
SIRANO:
Stvor što mozak muti,
Besvesno ubija! Ni sama ne sluti
Koliko je divna! Tako lepa nije
Ni ruža gde ljubav svoju zamku svije!
Njen osmejak mora svakog da očara,
Ona ni od čega savršenstvo stvara,
Na božanstvo liči kretanje joj svako!
Venero, u školjku ti ne staješ tako
Ko ona u kola! Dijana, ni blizu
Hod tvoj nije ko što njen je po Parizu!
LEBRE:
Do ñavola! To je...
SIRANO:
Znaš sigurno koja!
LE BRE:
Magdalena Roben?
SIRANO:
Da!
LE BRE:
Roñaka tvoja?
SIRANO:
Roksana!
LE BRE:
Što kriješ? Budi sad bar smeo,
Pa joj priznaj ljubav! Sam je slučaj hteo
Da ti slavu vidi!
SIRANO:
Pogledaj. pa kaži
Čudovište ovo šta može da traži?
Što da se zanosim? Katkad, u samoći,
Raznežim se i ja, pa u plavoj noći
Uñem u vrt neki, gde vazduh miriše,
I bednika ovog raširim da siše
April... A kad mesec srebrn jače sine
I kavaljer neki kraj mene promine
S kakvom ženom, ruku stisnuvši u njenu,
Ja sanjam! Ah, kako strasno u tom trenu
Stisnuo bih i ja ruku kakvoj ženi,
Da je samo data takva sreća meni!
I sav se zanesem... Al' trenutka toga
Ugledam na zidu senku nosa svoga!
LE BRE (dirnuto):
Prijatelju!
SIRANO:
Takav čas mi teško pada!
Osamljen i ružan...
LE BRE (živo, zgrabivši ga za ruku):
Da ne plačeš tada?
SIRANO:
Ne, ne, nikad! Pre će glave da me stane,
Nego što će suza na moj nos da kane!
Nikad neću dati, dok god vladam sobom,
Da mi se pomeša sa ovom rugobom
Božanska čar suze! Šta na svetu budi
Uzvišenost veću no suza u ljudi?
I ja u greh veći ne bih mogo pasti,
No da jednu suzu podsmeh obeščasti!
LE BRE:
Nemoj da si tužan! Ljubav to ne pita!
SIRANO (tresući glavom):
Volim Bereniku, ličim li na Tita?
Volim Kleopatru, zar sam Cezar, reci?
LE BRE:
Al' duh, hrabrost tvoja! Evo, i sam steci
Uverenje za to: ona mala ne bi,
Da si ružan tako, nikad prišla k tebi,
Niti bi ti dala da biraš od jela!
SIRANO (potreseno):
Da!
LE BRE:
Čak i Roksana, za vreme duela,
Bila je sva bleda!
SIRANO:
Bleda?
LE BRE:
Veruj meni!
Duh i srce su joj tobom opijeni!
Priñi joj...
SIRANO:
Da mi se još u nos nasmene?
Samo tog se plašim!
VRATAR (ulazi, ide prema Siranu vodeći sa sobom družbenicu Roksaninu):
Traže vas...
SIRANO (spazivši družbenicu, usplahireno):
A!... Njene
Družbenice evo!

ŠESTA POJAVA
SIRANO, LE BRE, družbenica.

DRUŽBENICA (duboko se pokloni Siranu):

Molim, gde se može
Hrabri roñak naći?
SIRANO (zbunjeno):
Ja?
DRUŽBENICA (opet se pokloni):
Vi. Krišom.
SIRANO (posrćući):
Bože!
DRUŽBENICA (uz reverans):
Važne stvari će se s vama da govore.
SIRANO (kao malopre):
Bože!
DRUŽBENICA:
Poći će se sutra, u cik zore,
U crkvu.
SIRANO (oslanjajući se na Le Brea):
Ah, Bože!
DRUŽBENICA:
Oko sedam sati
Gde će roñak biti?
SIRANO (sluñeno):
Gde?
DRUŽBENICA:
Brzo!
SIRANO:
Nek svrati
DRUŽBENICA:
Gde?
SIRANO (zbunjeno):
Kolačar Ragno..., tu...
DRUŽBENICA:
Ulica koja?
SIRANO:
Sent-Onore... Bože, ta zbunjenost moja...
DRUŽBENICA (odlazeći):
Tačno sedam sati!
SIRANO:
Da, kad ona želi!
(Družbenica ode.)

SEDMA POJAVA
SIRANO, LE BRE, zatim glumci, glumice, KIŽI, BRISAJ, LINjIJER, vratar, svirači.

SIRANO (padne na ruke Le Breu):

Ja! Sastanak!
LE BRE:
Više nisi tužan, je li?
SIRANO:
Ona zna da živim!
LE BRE:
Miruj!
SIRANO (van sebe):
Sad tek gorim!
Sa čitavom vojskom želim da se borim!
Ja sad deset srca, dvaest ruku nosim,
Ne kepece, hoću...
(Uzviknu gromko.)
... džinove da kosim!
(U tom trenutku na pozornici, u dnu, vide se senke glumaca i glumica kako se kreću,
šapućući: proba počinje. Svirani su ponovo zauzeli svoja mesta.)
JEDAN GLAS (s pozornice):
Ej, pst! Mir, vi tamo, kad se drži proba!
SIRANO (smejući se, Le Breu):
Hajd!
(Siñe. Kroz velika vrata, u dnu, ulaze Kiži, Brisaj, više oficira, pridržavajući Linjijera
koji je mrtav pijan.)
KIŽI:
Sirano!
SIRANO:
Šta je?
KIŽI:
Gle, u ovo doba
Koga ti vodimo!
SIRANO (poznavši Linjijera):
Zar tu staru pticu!
KIŽI:
Ne sme kući!
BRISAJ:
Strah ga!
SIRANO:
Što?
LINjIJER (promuklim glasom, pokazujući mu sasvim izgužvanu ceduljicu):
Tu ceduljicu...
Sto njih protiv mene... zbog mojih stihova...
Kod kapije Nelske... ispod tvoga krova...
Dopusti da noćim... tu se ja ne bojim...
SIRANO:
Sto? Noćićeš zato baš pod krovom svojim!
LINjIJER (uplašeno):
Al\..
SIRANO (strašnim glasom, pokazujući mu upaljenu lampu koju vratar ljulja u ruci i
radoznalo posmatra ovu scenu):
Uzmi tu lampu!
(Linjijer brzo zgrabi lampu.)
I ne smeš se kriti!
Ove noći ja ću tvoj pokrivač biti!
(Oficirima.)
Budite svedoci!
KIŽI:
Al' sto njih se skriše!
SIRANO:
To je malo! Noćas treba mi još više!
(Glumci i glumice, u raznim kostimima, silaze sa pozornice i prilaze njima.)
LE BRE:
Za takva pijanca...
SIRANO:
Ne gunñaj!
LE BRE:
... ko mari?
SIRANO (tapšući Linjijera po ramenu):
Al' to vinsko bure, taj rakijaš stari
Učini pokatkad izvrsnu stvar. Koju!?
Jedanput u crkvi, spaziv dragu svoju
Gde zamače prst u osvećenu vodu,
On, taj vodomrzac, uluči tad zgodu
Pa iskapi do dna to znamenje sveto!
JEDNA GLUMICA (u kostimu subrete):
Ala je to divno!
SIRANO:
Zar nije, subreto?
GLUMICA (ostalima):
Što sto ljudi preti tom jadnom poeti?
SIRANO:
Hajd'mo!
(Oficirima.)
Vašu pomoć, ma šta da mi preti,
Ne tražim!
DRUGA GLUMICA (skočivši sa pozornice):
I ja ću!
SIRANO:
Napred!
TREĆA GLUMICA (skočivši takoñe sa pozornice, jednom starom glumcu):
Hajd', Kasandre!
SIRANO:
Svi, svi, Izabela, Doktore, Leandre!
Sa italijanskom farsom ovo veče
Spojte špansku dramu i, dok huka teče,
Zveka praporaca neka je okruži!
SVE ŽENE (skačući od radosti):
Brže kapuljaču! Ogrtač mi pruži!
SIRANO (sviračima):
Svirajte nam!
(Svirači se pridruže povorci koja se obrazuje. Sa pozornice uzimaju upaljene lampe i dele
ih. Cela povorka dobija izgled bakljade.)
Glumci, oficiri, žene.
Ali ispred sebe...
(Stane ispred njih.)
... pustićete mene,
Sama, gorda, s perom koje slava vije,
Scipion Nosonja trostruk ravan nije!
Niotkud mi pomoć ne sme biti data!
Jedan! Dva! Vrataru, otvori nam vrata!
(Vratar otvori oba krila na vratima. Vidi se jedan živopisan kraj staroga Pariza, obasjan
mesečinom.)
Pariz!... Oko njega noć i magla siva,
Niz krovove plave mesec se razliva...
Divna pozornica! Onamo daleko
Sena, ko čarobno ogledalo neko,
Trepti ispod laña... Okvir lepši šta je?
A sad da gledate komad što se daje?
SVI:
Na kapiju Nelsku!
SIRANO (stane na prag):
Ja ću prvi stati!
(Pre polaska okrene se subreti.)
Gospoñice, malopre ste hteli znati
Što jednom pesniku stotina njih prete?
(Istrgne mač, mirno.)
Prijatelj je meni! Zato, drago dete!
(Ode. Povorka - Linjijer na čelu, posrćući, glumice ruku pod ruku s oficirima, glumci
skakućući - poñe za njim u mrak, uz svirku svirača i žmiravu svetlost lampi.)
(Zavesa.)

DRUGI ČIN
PEČENjARNICA PESNIKA

Dućan Ragnoa, penenjara-kolačara, na uglu ulice Sent-Onore i ulice L' Arbr-Sek. Kroz
staklena vrata vide se obe ulice, obvijene sivom jutarnjom maglom. Napred, levo, velik
dućanski sto. Nad njim gvozdeni obruč na kome vise guske, patke i beli pauni. U velikim
sudovima od porculana stoje dugački strukovi poljskog cveća, uglavnom suncokreta. Na
istoj strani, više u dnu, ogroman kamin, pred njime, izmeñu velikih sadžaka, prži se i
cvrči pečenje u tiganjima. Napred, desno, vrata. Iza njih, u dnu, stepenice koje vode u
omanju, uzdignutiju, pregrañenu sobu. Kroz otvorena vrata vide se namešten sto i mali
flamanski svećnjak sa upaljenom svećom: to je zasebno odelje-
nje gde se jede i pije. Od vrha stepenica nastavlja se drvena galerija, kao da vodi u druge
slične sobe. Na sredini pečenjarnice je veliki gvozdeni obruč koji se pomoću konopca
može spustiti i na kome je obešena razna krupna divljač.
Zažarene peći, ispod stepenica, sijaju u tami; bakarni sudovi se blistaju; ražnjevi se
okreću. Ureñena divljač diže se kao piramida. Šunke vise. Počinje jutarnje spremanje.
Debeli kuvari, žustri kolačari i njihovi mali šegrti žurno dolaze i odlaze; mnogima su
kape okićene kokošijim perom ili biserkinim krilom. U velikim tepsijama i korpama
donose kolače razne vrste.
Više stolova puni su činija i kolača. Drugi, okruženi stolicama, ostavljeni su za goste.
Jedan mali sto, u uglu, pretrpan je hartijama. Kad se zavesa digne, tu sedi Ragno i piše.

PRVA POJAVA

Ragno, kolačari, zatim LIZA. Ragno piše za malim stolom, odbrajajući, sav inspirisan,
stihove na prste.

PRVI KOLAČAR (noseći veliki tanjir ukrašen unaokolo):

Sudžuk!
DRUGI KOLAČAR (noseći tablu):
Halva!
TREĆI KOLAČAR (noseći tepsiju):
Paun!
ČETVRTI KOLAČAR (noseći tiganj):
Uštipci!
PETI KOLAČAR (noseći dugačku činiju):
Kolači!
RAGNO (prestane da piše i diže glavu):
Gle, već preko bakra srebro zore zrači!
Prestani da pevaš u meni, o, Bože!
Čas lire će doći, sad se peći lože!
(Ustane. Jednom kuvaru.)
Ovaj sos je kratak, treba ga razvući!
KUVAR:
Koliko?
RAGNO:
Tri stope!
(Ode.)
PRVI KOLAČAR:
Burek!
DRUGI KOLAČAR:
Čvarci vrući!
RAGNO (pred kaminom):
Muzo moja, beži sad od ove vatre,
Da ti lepe oči ljuti dim ne satre!
(Jednom kolačaru, pokazujući na hleb.)
Presek toga hleba nimalo ne vredi!
Upamti: cezura uvek je posredi!
(Drugom kolačaru, pokazujući na jedan nedovršen kolač.)
Dvorcu tom od testa krov da se sagradi...
(Jednom šegrtu koji sedi na zemlji i natiče živinu na ražanj.)
A ti na tom ražnju, prijatelju mladi,
Mešaj gorde petle i smirene patke,
Ko Malerb stihove dugačke i kratke,
I vrti na vatri strofe od pečenja!
DRUGI ŠEGRT (približi se, nosećijednu činiju pokrivenu čaršavom):
Majstore, da čujem kakva ste vi mnenja!
Mislio sam na vas, pa ne nañoh mira
Dok to ne ispekoh. Pogledajte!
RAGNO (ushićeno):
Lira!
ŠEGRT:
Od testa za torte!
RAGNO (zaneseno):
I voća sa strane!
ŠEGRT:
Šećerne joj žice!
RAGNO (dajući mu napojnicu):
Divna je, bez mane!
(Spazivši Lizu koja dolazi.)
Moja žena! Brže novac u džep met'i!
(Pokazuje Lizi liru, malo kao ustručavajući se.)
Lepo?
LIZA:
Smešno!
(Spusti na sto kese od hartije za pakovanje kolača.)
RAGNO:
Kese? Hvala!
(Posmatra hartiju.)
Bože sveti!
Pesme prijatelja! Šta te stvari znače!
Zar da u stihove zavijaš kolače?
Sve je iskidano, bez veze, bez reda...
Ti radiš ko nekad, tako mi izgleda,
S Orfejem menade!
LIZA (suvo):
Šta ja za to marim!
Kad od tih škrabala ništa ne pazarim,
Nek bar tako plate što nam se zaduže!
RAGNO:
Miruj, mrave! Nek se preda mnom ne ruže
Ti božanski popci!
LIZA:
Pre te šake jada
Ja vam mrav ne bejah, još manje menada!
RAGNO (očajno):
S poezijom tako!
LIZA:
Ali se zaštedi!
RAGNO:
Šta li onda, gospo, proza kod vas vredi?

DRUGA POJAVA

Isti. Dva deteta ulaze u poslastičarnicu.

RAGNO:
Šta želite, deco?
PRVO DETE:
Dajte tri paštete.
RAGNO (uslužujući ga):
Rumene i vruće.
DRUGO DETE:
Al' da zavijete!
RAGNO (uplašeno):
Da zavijem?
Bože! U koju ću kesu?
(Uzme jednu kesu i u trenutku kad hoće da zavije paštete, pročita.)
„Kada Uliks..." Ne ta! One druge gde su?
(Ostavi kesu na stranu i uzme drugu. Opet pre zavijanja pašteta, pročita.)
„Plavi Feb se..." Ni ta!
(Kao malopre.)
LIZA (nestrpljivo):
Hajde, šta si stao!
RAGNO:
Odmah! Evo, odmah!
(Više za sebe.)
Sviju mi je žao!
(Uzima treću kesu, sa rezignacijom.)
Ah, sonet Filidin!
LIZA (sležući ramenima):
Glupak! Sve mu smeta!
(Popne se na stolicu i namešta činije na jednom ormaru.)
RAGNO (čim mu je Liza okrenula leña, vikne decu s vrata):
Pst! Mesto tri, deco, evo šest pašteta!
Vratite mi sonet! Ja ga moram spasti!
(Deca mu vrate kesu, zgrabe brzo kolače i pobegnu. Ragno ispravlja kesu i čita
deklamujući.)
Slatko ime njeno u mrlji od masti!
(Sirano dolazi žurno.)

TREĆA POJAVA

RAGNO, LIZA, SIRANO, zatim musketar.

SIRANO:
Koliko je sati?
RAGNO (pozdravi ga snishodljivo):
Šest.
SIRANO (uzbuñeno):
Još sat do sedam!
(Ide po dućanu.)
RAGNO (prateći ga):
Sjajno!
SIRANO:
Šta?
RAGNO:
Vaš dvoboj! Ko da ga sad gledam!
SIRANO:
Koji?
RAGNO:
U dvorani Burgonjske palate!
SIRANO (s omalovažavanjem):
A! Sećam se!
RAGNO (diveći se):
Pa još stihovi ga prate!
LIZA (Siranu, pokazujući na Ragnoa):
On vas obožava!
SIRANO:
Ko to da mu krati!
RAGNO (učini iskorak, sa jednim ražnjem u ruci koji je zgrabio):
„Ubošću te, bubo..."
SIRANO (Ragnou):
Koliko je sati?
RAGNO (prestane da bode i pogleda u časovnik):
Šest i pet.
(Opet bode sa entuzijazmom.)
„... kroz prorez, odmah ispod brade..."
(U zanosu.)
Ah, što ne znam i ja pevati balade!
LIZA (Siranu koji joj je rasejano pružio ruku prolazeći pored njena stola):
Šta je to na ruci?
SIRANO:
Ogreboh se juče.
RAGNO:
Da se niste tukli?
SIRANO:
Ni traga od tuče!
LIZA (preteći mu prstom):
Vi lažete, kanda?
SIRANO:
Zar mi se nos miče?
No, ta laž bi bila grdna, vredna priče!
(Drugim tonom.)
Doñe li kog čekam, da budemo sami!
RAGNO (sumnjajući):
Teško! Pesnike će jutro da domami!
LIZA (ironično):
Gladnice!
SIRANO:
Ti s njima na znak moj izañi!
Sati?
RAGNO:
Šest i deset.
SIRANO (sedne za mali sto i uzme hartiju):
Jedno pero nañi!
RAGNO (pruži mu pero kojeje držao iza uva):
Od labuda!
JEDAN MUSKETAR (velikih brkova i gromka glasa ulazi):
Zdravo!
(Liza mu živo poñe u susret.)
SIRANO (okrene se):
Ko je taj? Šta traži?
RAGNO:
Jedan strašan ratnik, bar na reči važi!
Prijatelj mi ženi.
SIRANO (zgrabi pero i da znak Ragnou da se ukloni, za sebe):
Ovo je put kraći:
Napisati pismo, dati, pa umaći!
(Baci pero na stranu.)
Ali pre umreću, nego što smem...
(Ragnou.)
Sati?
RAGNO:
Šest i četvrt.
SIRANO (za sebe):
... reći, kad ona navrati,
Jednu reč od onih što mi...
{Lupi se u grudi.)
... ovde leže!
(Opet zgrabi pero.)
Pismom lakše ide, usmeno je teže.
Ja znam da će meni pasti sasvim lako
Da napišem pismo gde se slovo svako
Dahom duše moje po stoti put budi:
Treba samo da ga kopiram iz grudi!
(Piše. Iza staklenih vrata vidi se kako se kreću
mršave i lelujave senke.)

ČETVRTA POJAVA

RAGNO, LIZA, musketar, SIRANO, piše za malim stolom; pesnici u crno odeveni, sa
smaknutim čarapama uprskanim blatom.

LIZA (Ragnou):
Evo ti škrabala! Biće blata puno!
PRVI PESNIK (ulazeći, Ragnou):
Druže moj!
DRUGI PESNIK (tresući mu ruke):
Kolega!
TREĆI PESNIK:
Kolačarska kruno!
(Njuškajući.)
Al' miriše slatko!
ČETVRTI PESNIK:
Febe!
PETI PESNIK:
Apolone!
RAGNO (koga su pesnici opkolili, grle ga i tresu mu ruke):
Oh, kako njihova svaka reč me trone!
PRVI PESNIK:
Kod kapije Nelske grdna rulja stala,
Te smo jedva prošli!
DRUGI PESNIK:
Noćas krv je pala!
Osam mrtvih...
SIRANO (podigne za trenutak glavu):
Valjda njih sedam na broju?
(Piše dalje.)
RAGNO (Siranu):
A da li vi znate ime tom heroju?
SIRANO (ravnodušno):
Ja? Ne!
LIZA (musketaru):
Avi?
MUSKETAR (gladeći brkove):
Možda!
SIRANO (pišući, za sebe, mrmlja s vremena na vreme):
... volim...
PRVI PESNIK:
Svi se čude
Da od cele bande jedan jači bude!
DRUGI PESNIK:
Gomila štapova ceo kej pokriva!
SIRANO (isto):
oči...
TREĆI PESNIK:
Bezbroj kapa!
PRVI PESNIK:
Da strašnoga diva!
SIRANO (kao malopre):
usne vaše...
PRVI PESNIK:
Taj se ne plaši ni vraga!
SIRANO (i dalje mrmlja):
... kad vas vidim, klonem, izda me sva snaga...
DRUGI PESNIK (željno zgrabi jedan kolač, Ragnou):
Speva li što novo?
SIRANO (mrmlja):
... kao sunce sjati...
(U nedoumici da li da potpiše pismo, ustane i stavi ga u grudnjak.)
Neću da potpišem, lično ću ga dati!
RAGNO (odgovarajući Drugom pesniku):
Jedan recept skovah.
TREĆI PESNIK (namesti se pored jedne činije s kolačima):
Čitaj!
ČETVRTI PESNIK (posmatrajući parče pite, koje je zgrabio):
Ova pita
Nešto je zle volje!
PRVI PESNIK (ščepa jedan kolač):
S lica mu se čita
Da je dosad jedva čekao na mene!
DRUGI PESNIK (gušeći se kolačima):
Čujmo!
TREĆI PESNIK (prevrćući nemarno jedno
parče sudžuka):
Ovaj sudžuk počeo da vene!
RAGNO (koji se spremao da recituje, nakašlje se, natuče kapu, zauzme pozu):
Da, recept za torte u vezanu slogu.
DRUGI GTESNIK (prvom, gurajući ga laktom):
Doručkuješ?
PRVI PESNIK (drugom, isto tako):
Ručaš!
DRUGI PESNIK (zagrize u liru):
Sad bar reći mogu
Da i ja od lire videh vajdu neku!
RAGNO (recituje):
„Kako da se torte od badema peku.
Razbij najpre, vangli s kraja,
Dosta jaja;
Muti, pa u penu meku
Od limuna uspi soka
I, odoka,
Dodaj badem još u mleku.
Zatim sve to skupa suni,
Da ispuni
Svu tepsiju, dokle stane;
Uz to neka jedna vrsta,
Tako s prsta,
Od kajsija sok se kane.
Sad ostavi da se peče;
Kad proteče
Sat, ti vadi; i od sorte,
U kakvu si formu meto,
Začas eto
Od badema slatke torte!"
PESNICI (punih usta):
A!... Izvrsno! Divno!
JEDAN PESNIK (gušeći se):
Hu!
(Odu, jedući, u pozadinu. Sirano, koji ih je posmatrao, priñe Ragnou.)
SIRANO (Ragnou):
Vidiš šta rade?
Prosto se već guše!
RAGNO (poluglasno, smešeći se):
Vidim! Nek se slade!
Neću da ih bunim, sam oči obaram,
Al' time dvojaku radost sebi stvaram:
Dok stihove čitam, strasti svoje radi,
Ja pomažem one što pate od gladi!
SIRANO (tapšući ga po ramenu):
Bravo, Ragno!
(Ragno ode pesnicima. Sirano ga prati očima, zatim vikne malo oštrije.)
Lizo!
(Liza se trgne iz nežnog razgovora s musketarom i poñe prema Siranu. Pokazujući na
musketara.)
Taj nametljiv biva!
LIZA (uvreñeno):
U mom gordom oku pobeda se skriva,
Na vrline moje koji god navale!
SIRANO:
Zar kad i u zemlju oči se obale?
LIZA (stišavajući ljutinu):
Ali...
SIRANO (glasno):
Ragno, Lizo, prijatelj je meni.
Ne dopuštam da zbog kojekog crveni!
LIZA:
Al'...
SIRANO (još glasnije, da musketar čuje):
Ko ima uši, neka ih otvara!
(Pozdravi musketara, i pogledavši najpre u časovnik,ode na vrata u dnu da posmatra i
očekuje.)
LIZA (musketaru koji je mirno otpozdravio Siranu):
Tome se ne nadah od vas - musketara!
Što mu nos...
MUSKETAR:
Nos?
(Ode žurno. Liza za njim.)
SIRANO (daje s vrata znak Ragnou da ukloni pesnike):
Pst! Pst!
RAGNO (pesnicima, pokazujući vrata desno):
Tamo biće bolje...
SIRANO (nestrpljivo):
Pst! Pst!
RAGNO (gurajući pesnike):
Tu stihove čitajmo do volje!
GTRVI PESNIK (punih usta, očajno):
Dobro, ali šta će kolači da rade?
DRUGI PESNIK:
Ponesimo!
(Poñu svi za Ragnoom, u svečanoj povorci, pošto je najpre svaki uzeo što može više
kolača.)

PETA POJAVA

SIRANO, ROKSANA i njena družbenica.

SIRANO:
Malo osetim li nade,
Predaću joj pismo!
(Roksana, pod maskom, pojavi se iza staklenih vrata, u pratnji svoje družbenice. Sirano
otvori brzo vrata.)
Napred!
(Priñe družbenici.)
Reč, dve
DRUŽBENICA:
Molim!
SIRANO:
Jedete li mnogo?
DRUŽBENICA:
Čak se i razbolim!
SIRANO (uzme brzo nekoliko kesa sa stola):
Evo od Benzrada jednog madrigala...
DRUŽBENICA (kiselo):
U!...
SIRANO:
Zaviću njime kolače od sala...
DRUŽBENICA (razvedri lice):
A!...
SIRANO:
Volite l' pite?
DRUŽBENICA (dostojanstveno):
O!... S poviše krema!
SIRANO:
Metnuću tad šest u jednu od poema
Sent-Amana. Evo još i gurabija
U pesmi Šaplena...
DRUŽBENICA (zanosno):
Ala će da prija!
SIRANO (puneći joj ruke kolačima):
Jedite napolju, ovde sam ću biti.
(Gura je na ulicu.)
DRUŽBENICA:
Ali...
SIRANO:
Javite se kad budete siti!
(Zatvori vrata za njom, zatim se uputi prema Roksani i, skinuvši šešir, zastane na
pristojnoj daljini.)

ŠESTA POJAVA

SIRANO, ROKSANA, zatim družbenica.

SIRANO:
O, najlepši čase od svih što sam znao!
Još živim, još nisam u zaborav pao!
Kakve vi to... meni... donosite vesti?
ROKSANA:
Najpre hvala što sam mogla se otresti
Onoga glupaka! Za tog stvora huda
Jedna ličnost...
SIRANO:
Kont Giš?
ROKSANA (obori oči):
... htede da me uda!
SIRANO (pokloni se):
„Znači da ne beše uzrok borbe naše
Ružni nos moj nego lepe oči vaše!
ROKSANA:
Al' od ispovesti da me strah ne hvata,
Treba da u vama opet gledam... brata,
Ko nekada kad se igrasmo nas dvoje...
SIRANO:
Da, na selu, leti...
ROKSANA:
Za mačeve svoje
Vi ste trsku sekli...
SIRANO:
Kukuruzna svila
Beše kosa lutki...
ROKSANA:
To je radost bila!
Jurismo se...
SIRANO:
Brasmo kupine zelene...
ROKSANA:
Sve što sam želela činiste za mene!
SIRANO:
Roksana se onda zvala još Madlena
I kratka je bila haljinica njena...
ROKSANA:
Da li bejah lepa?
SIRANO:
O, nikada ružna!
ROKSANA:
Pamtim kad doñete k meni, lica tužna,
Kad vam od pentranja ogrebe se ruka,
A ja brižna mama, pa me stane muka
Da se ljuta pravim, i povičem jetko:
(Uhvati ga za ruku.)
„A otkud ta rana, je li ti, nesretko?"
(Zastane ubezeknuto.)
O!... I opet jedna! To je strašno!
(Sirano hoće da otrgne ruku.)
Stani!
U tim godinama! Šta je uzrok rani?
SIRANO:
Kod kapije Nelske... igrasmo se...
ROKSANA (sedne za jedan sto i umoči svoju
maramu u čašu vode):
Hodi!
SIRANO (sedne takoñe, više za sebe):
Kao nežna majka i sad brigu vodi!
ROKSANA (brišući mu krv sa ruke):
Pričajte mi! Dotle krv će da se zbriše!
Koliko ih beše?
SIRANO:
Sto njih, možda više!
ROKSANA:
Dalje?
SIRANO:
Ja ne, al' vi da li ćete hteti
Reći to što niste smeli...
ROKSANA (ne puštajući mu ruku):
Sad ću smeti!
Dah prošlosti hrabri srce da ne ćuti.
Ja volim...
SIRANO:
A!...
ROKSANA:
Ali taj to i ne sluti!
SIRANO:
A!.
ROKSANA:
Još ne!
SIRANO:
A!...
ROKSANA:
Skoro biće mu sve jasno!
SIRANO:
A!.
ROKSANA:
I on me voli plašljivo i strasno,
Ali ne sme reći!
SIRANO:
A!...
ROKSANA:
Vrela vam ruka!...
Na usni mu lebdi...
SIRANO:
A!...
ROKSANA (obvije mu ruku maramom):
On je iz puka
Gde ste vi!
SIRANO:
A!...
ROKSANA (smejući se):
Kadet!
SIRANO:
A!...
ROKSANA:
Reći se može
Da je uman, hrabar, gord i lep...
SIRANO (ustane, sav bled):
Lep?
ROKSANA:
Bože,
Šta je vama?
SIRANO:
Ništa! Malo...
(Pokazuje ruku, smešeći se.)
... rana boli!
ROKSANA:
Kažem vam, srce ga moje ludo voli!
Al' u pozorištu samo videh njega.
SIRANO:
Govorili niste?
ROKSANA:
Pogledima svega!
SIRANO:
Pa kako tad znate...
ROKSANA:
Prilika se pruži
Na Plas-Roajalu. Tu se čovek druži
S brbljivcima raznim te čuh...
SIRANO:
Kadet da je?
ROKSANA:
Da u gardi služi.
SIRANO:
Da l' ga ko poznaje?
Ime?
ROKSANA:
Baron Kristijan od Nevijeta.
SIRANO:
Kako? Ne, to ime nema naša četa!
ROKSANA:
Tek od jutros stupi. Komandir je četi
Karbon Kastel-Žalu.
SIRANO:
Kako srce leti
Olako i brzo! Vas više privlače...
DRUŽBENICA (otvori vrata u dnu):
Gospodine, ja sam pojela kolače!
SIRANO:
Čitajte stihove što na kesi stoje!
(Družbenica se izgubi.)
Vas više privlače, jadno dete moje,
Duh i lepe reči. Ako on, pak, nosi
Dušu prostu?
ROKSANA:
Ne, ne! Vidi se po kosi!
Ko heroj d'Irfeov!
SIRANO:
Ako ogovara,
Kao što se češlja?
ROKSANA:
Ni to! Da očara
Zna svakoga! Fin je, tako mi se čini!
SIRANO:
Da, reči su fine, kad su brci fini!
Al' glup ako bude?
ROKSANA (lupne nogom):
Umrla bih tada!
SIRANO (posle kratke pauze):
Zato ste me zvali, da to čujem sada?
Ali šta se, gospo, to sve mene tiče?
ROKSANA:
O četi sam vašoj čula strašne priče.
Ona, kažu, ima sve Gaskonjce same...
SIRANO (malo vatrenije):
Da, koji od besa čisto se pomame
Kada u njoj tuñom milošću se skrije
Kakav žutokljunac, a Gaskonjac nije!
Jeste li to čuli?
ROKSANA:
Sad me brige muče!
SIRANO (kroza zube):
S pravom!
ROKSANA:
Al' videći vašu hrabrost juče,
Kazniv one hulje i onog glupaka,
Rekoh: o, da hoće mišica mu jaka...
SIRANO:
Da, braniću vašeg maloga barona!
ROKSANA:
Dakle, ruka vaša biće njemu sklona?
O, nikad vam nisam prijateljstvo krila!
SIRANO:
Da!
ROKSANA:
Neka vas smatra kao druga mila!
SIRANO:
Da!
ROKSANA:
I neka samo, najviše vas molim,
Dvoboja se kloni!
SIRANO:
Da!
ROKSANA:
Kako vas volim!
Al' sad moram ići!
(Metne žurno masku na lice. Rasejano.)
Ne čuh ništa više
O toj borbi! Strašno! Nek mi često piše!
(Dobaci mu rukom poljubac.)
Ja vas volim!
SIRANO:
Da, da!
ROKSANA:
Sto njih? Grozne stvari!
Moram ići! Zbogom, prijatelju stari!
SIRANO:
Da!
ROKSANA:
Nek piše! Sto njih! Čuću posle! Sreća,
Al' i hrabrost vaša!
SIRANO (pokloni se):
Ovo beše veća!
(Roksana ode. Sirano stoji nepomično, oborene glave. Tišina. Vrapga, desno, otvore se.
Ragno pomoli glavu.)

SEDMA POJAVA

SIRANO, RAGNO, pesnici, KARBON KASTEL-ŽALU, kadeti, rulja, zatim LE BRE,

GIŠ.

RAGNO:
Slobodno?
SIRANO (ne mičući se):
Da...
(Ragno da znak pesnicima da se vrate. Uisto vreme, na vratima u dnu pozornice, pojavi
se Karbon Kastel-Žalu, u uniformi gardijskog kapetana. Spazivši Sirana, čini žive
gestove.)
KARBON:
Tu je! Bravo!
SIRANO (podigne glavu):
Kapetane...
KARBON (radosno):
A, naš heroj! Glas već ode na sve strane!
Triestak kadeta žele da te vide!
Piju preko puta!
SIRANO (uzmičući):
Ne!
KARBON (stane na vrata ijakim glasom viče
onima preko ulice):
Neće da ide!
JEDAN GLAS (spolja):
Gde je on?
(Galama na ulici, zvek mačeva sve bliži, čuju se i koraci.)
KARBON (trljajući ruke): .
Evo ih!
KADETI (ulaze):
Sto mu muka! Vraga!
Grom i pako! Gde je?
RAGNO (ustukne uplašeno):
O!...
(Ljubazno kadetima.)
Gospodo draga,
Jeste li vi, zbilja, svi Gaskonjci čisti?
KADETI:
Svi!
JEDAN KADET (Siranu):
Bravo!
SIRANO (pokloni se):
Barone!
DRUGI KADET (tresući mu ruke):
Slavno! Uvek isti!
SIRANO (kao malopre):
O, barone!
TREĆI KADET:
Sjajno! Hodi mi na grudi!
SIRANO (isto):
O, barone!
VIŠE GASKONjACA (opkole ga):
Zdravo!
SIRANO (ne znajući kome da odgovori):
O, ba... milost, ljudi!
RAGNO:
Vi ste svi baroni?
KADETI:
Svi!
PRVI KADET:
Time se kaže
Da se čitav toranj može da naslaže
Od grbova naših!
LE BRE (ulazi žurno, Siranu):
Jedna rulja hita!
Traži te ko luda! S njom noćašnja svita...
SIRANO (uplašeno):
Zna li gde sam?
LE BRE (trljajući ruke):
Rekoh!
JEDAN GRAðANIN (ulazi praćen gomilom):
Amo se uputi
Sav svet iz Marea!
(Ulica puna sveta. Nosiljke i kola stižu pred vrata.)
LE BRE (polako Siranu, smešeći se):
A Roksana?
SIRANO (živo):
Ćuti!
RULjA (derući se na ulici):
Sirano!
(Jedna gomila upadne u poslastičarnicu. Gužva. Uzvici.)
RAGNO (skoči na sto, oduševljeno):
Kod mene neka svi nagrnu!
Nek mi sve razbiju, nek dućan prevrnu!
Ovo je divota!
MNOGI (gurajući se oko Sirana):
Prijatelju... druže...
SIRANO:
Otkud svi ti znanci da me sad okruže?
LE BRE (ushićeno):
Uspeh!
JEDAN MALI MARKIZ (dotrči raširenih ruku):
Da ti kažem...
SIRANO:
Ti? Ti? Da li s vama
Čuvah ovce kadgod?
DRUGI MALI MARKIZ:
Više lepih dama
U kolima mojim sad poznanstvo traže...
SIRANO (hladno):
A vas ko će najpre meni da prikaže?
LE BRE (ubezeknuto):
Šta je tebi?
SIRANO:
Ćuti!
JEDAN LITERAT (s priborom za pisanje):
Detalje bih hteo...
SIRANO (suvo):
Ne!
LE BRE (mune ga u lakat):
Renodo! On je, to veli svet ceo,
Novine pronašb!
SIRANO:
Ćuti, sit sam svega!
LE BRE:
U njima se nañe vazdan koječega!
Ta ideja večno za budućnost osta.
JEDAN PESNIK (priñe Siranu):
Jedan pentakrostih...
NEKO (priñe takoñe):
Molim...
SIRANO (razjareno):
E, sad dosta!
(Guranje. Napravi se špalir. Kont Giš se pojavi u pratnji oficira. Zatim Kiži, Brisaj i oni
isti oficiri što su pratili Sirana na kraju prvoga čina. Kiži pristupi živo Siranu.)
KIŽI (Siranu):
Kont de Giš!
(Mrmljanje. Svi se razmaknu.)
Dolazi od strane maršala
Gasiona!
GIŠ (pozdravi Sirana):
On se divi, prepun hvala
Za podvig o kome glas već svud krstari!
RULjA:
Bravo!
SIRANO (pokloni se Gišu):
Maršal dobro razume te stvari!
GIŠ:
Verovao ne bi da to zbilja beše,
Ali mu gospoda ova se zakleše
Da su sve videla!
KIŽI:
Baš očima svojim!
LE BRE (tiho Siranu koji se zamislio):
Ali zašto...
SIRANO:
Ćuti!
LE BRE:
Slušaj, ja se bojim
Da ti patiš!
SIRANO (uplašeno, savlañujući se):
Šta, zar tu da bol me oda?
(Brkovi mu se nakostreše; lupi se u grudi.)
Nikad!
GIŠ (kome je Kiži nešto šaputao):
Podvig ovaj može da se doda
Karijeri vašoj, pored drugih čuda!
I vi ste u službi kod gaskonjskih luda?
SIRANO:
Kod kadeta.
JEDAN KADET (strašnim glasom):
Kod nas!
GIŠ (posmatrajući Gaskonjce koji su se pore-
ñali oko Sirana):
A\... Što se ne jave!
To su te čuvene usijane glave?
KARBON:
Sirano!
SIRANO:
Na službi!
KARBON:
Svi su tu na broju!
Dede sad prikaži kontu četu moju!
SIRANO (učini dva koraka prema Gišu, pa pokazujući na kadete):
To su, eto gaskonjski kadeti,
Komandir im Karbon Kastel-Žalu.
Ubojice, jedva ih podneti,
To su, eto, gaskonjski kadeti,
Lažovi, al' svakome na meti,
O grbu im se nadaleko ču!
To su, eto, gaskonjski kadeti,
Komandir im Karbon Kastel-Žalu;
Kraci tanki, mogu se prozreti,
Brci mačji, a zubi vični zlu.
Teško onom koji njima preti!
Kraci tanki, mogu se prozreti,
Na kapi, kad kuršum je poseti,
Perom tad rupu zapuše na dnu!
Kraci tanki, mogu se prozreti,
Brci mačji, a zubi vični zlu.
Trboseci ili probisveti,
Sva sreća i slast za njih leže tu!
Gotovi su za slavu umreti,
Trboseci ili probisveti!
Srce njima ne stoji u peti,
Gde se gine, tu njin je randevu!
Trboseci ili probisveti,
Sva sreća i slast za njih leže tu!
To su, eto, gaskonjski kadeti,
Što mir mužu ne daju ni u snu!
Čujte, žene, varljive pameti,
To su, eto, gaskonjski kadeti
Zbog kojih će muž da vam se sveti
I prosuti kletvu i mržnju svu!
To su, eto, gaskonjski kadeti,
Što mir mužu ne daju ni u snu!
GIŠ (nemarno sedne u fotelju koju mu je Ragno brzo doneo):
Danas je to luksuz držati poetu.
Stupite kod mene!
SIRANO:
Ni kod kog na svetu!
GIŠ:
Rišelje, moj ujak, divi se dvoboju.
Ja ću mu već reći, vas radi, još koju.
LE BRE (ushićeno):
Bože!
GIŠ:
Vi imate, valjda, što za binu?
LE BRE (Siranu na uvo):
Ti ćeš još da gledaš svoju Agripinu!
GIŠ:
Nosite mu!
SIRANO (u iskušenju i malo zagrejan):
Zbilja...
GIŠ:
On ume da ceni.
Možda će stihove gdegde da izmeni...
SIRANO (lice mu se opet pomrači):
Sva krv mi uzavri. Nema tog stvorenja
Koje sme da meni i zapetu menja!
GIŠ:
Al' kad mu stih koji divljenje probudi,
Nagradi ga dobro.
SIRANO:
Neka se ne trudi!
On me nikad bolje nagradio ne bi,
No ja kada stih svoj pevam samom sebi!
GIŠ:
Čini mi se da ste i suviše gordi!
SIRANO:
Zaista?
JEDAN KADET (ulazi s mačem u ruci, na koji su nabodeni razni šeširi s iskrzanim
perjem, izbušeni i izgaženi):
Sirano! To je onoj hordi
Ostalo pri bekstvu. Divljač nasred keja!
KARBON:
Neka ti posluži umesto trofeja!
(Smeh.)
KIŽI:
Taj što hulje posla mora da se ždere!
BRISAJ:
Ko li je to?
GIŠ:
Ja sam!
(Smeh prestane. Tišina.)
Vreñan preko mere
Od jednog pijanca, bilo mi je mučno
Da tog stihoklepca kaznim svojeručno.
(Nelagodna pššina.)
KADET (poluglasno Siranu, pokazujući na
šešire):
Svi su vrlo masni... Da li da se prže?
SIRANO (zgrabi mu mač iz ruke i, poklonivši se, pozdravljajući mačem, baci sve šešire
Gišu pred noge):
Prijatelji vaši neka ih zadrže!
GIŠ (skoči):
Nosiljku mi dajte! Ovo je strahota!
(Siranu, uvreñeno.)
Vi...
JEDAN GJTAS (na ulici, vičući):
Nosači konta!
GIŠ (stišavši se, s osmejkom):
Znate Don Kihota?
SIRANO (skinuvši šešir):
Slavnoga vetrogonju!
GIŠ:
Setite se...
JEDAN NOSAČ (u dnu, s nosiljkom):
Mesta!
GIŠ:
Vetrenjača onih...
SIRANO (poklonivši se):
Glava trinaesta!
GIŠ:
Kada se napadnu, biva više puta
Da baš napadači onoga minuta...
SIRANO:
Zar ti što napadam po vetru se kreću?
GIŠ:
U glib padnu!
SIRANO:
Ili meñ' zvezde uzleću!
(Giš ode. Vidi se kako se penje u nosiljku. Njegovi pratioci se razilaze šapućući. Le Bre
poñe donekle za njima. Rulja odlazi.)

OSMA POJAVA

SIRANO, LE BRE, kadeti koji su posedali levo i desno za stolove i služe se jelom i
pićem.

SIRANO (zajedljivo pratiocima Giševim, koji odlazeći ne smeju da ga pozdrave):

Gospodo... gospodo...
LE BRE (vrati se očajno podignutih ruku ka
nebu):
O\... Sad je sve kasno!
SIRANO:
Šta? Ti opet gunñaš?
LE BRE:
Zar ti nije jasno
Da se stalno protiv sreće svoje boriš?
To je preterano!
SIRANO:
Da, s pravom me koriš!
LE BRE (trijumfujući):
A!...
SIRANO:
Al' da se vidi dokle princip vodi,
Moja preteranost nimalo ne škodi!
LE BRE:
Svoj duh musketarski da stegneš bar malo,
Sreća, slava...
SIRANO:
Lepo, do čega ti stalo?
Da kraj zaštitnika, ko bršljan po kori,
Ližući je, sebi čvrst oslon da stvori,
Penjem se lukavstvom, ne snagom? Il' ode
Pevam punom džepu, ko u duhu mode?
Ne, hvala! Da budem lakrdijaš gnusni,
Pa da čekam gde na ministrovoj usni
Osmejak se raña? Da sam sebe sputam?
Ne, hvala! Da žabu svakog jutra gutam?
Prljava kolena, odran trbuh nosim
I, kršeći leña, tuñu milost prosim?
Da milujem kozu, a da kupus sadim.
Il' kladionicom neprekidno kadim?
Ne, hvala! Da letim iz krila u krilo,
Velikim nazivan ma od koga bilo?
Da mi madrigali budu vesla čunu
I uzdasi baba jedrila nadunu?
Ne, hvala! Il' da se još i za to brinem
Kako izdavača sa vrata da skinem?
Ili biti biran za papu od braće
Koja po krčmama dane svoje traće?
Zbog jednog soneta da za slavom žudim,
A pisati druge da se i ne trudim?
Ne, hvala! Škrabala talentom nazivam?
Kakvim šupljim listom terorisan bivam,
Pa da stalno mučim i tu muku šturu:
„O, da l' sam u volji Francuskom Merkuru?'
Ne, hvala! Da bledim, da budem u tremi,
Da uživam manje u kakvoj poemi
No u posetama? Da računam, brojim,
Da poznanstva pravim i planove krojim?
Ne, hvala! Ali da pesmom se zagrevam,
Da sam nezavisan, da usamljen snevam,
Da mi glas treperi i da okom živim
Stupam svud, smejem se i šešir nakrivim,
Pa za ubojicu il' pesnika važim,
Bez brige za slavu put na mesec tražim!
Samo što napišeš neka bude tvoje,
Da smeš sebi reći: eto, dete moje,
Sve te stvari, cveće, voće, lišće s grane,
U tvome su vrtu tvojom rukom brane!
Ako bi, slučajno, uspeh bio veći,
Ne moraš Cezaru za to hvalu reći,
Nego samom sebi! Rečju, nećeš biti
Parazitski bršljan, niti ćeš se viti
Kao bor visoko; možda mnogo niže,
Ali sam, tvoja će snaga da te diže!
LE BRE:
Sam se diži, al' ne protiv celog sveta!
Kakva ti je, vraga, ta manija kleta
Da dušmane stvaraš i navlačiš bede?
SIRANO:
Kad vidim šta vama prijatelji vrede
I kako napućen podsmeh vaš ih prati,
Volim što mi niko neće pozdrav slati,
Što se prijatelji svi od mene skriše,
Pa radosno kliknem: jedan dušman više!
LE BRE:
Ludost!
SIRANO:
Da, taj princip možda je i štetan,
Ali, kad me mrze, tek onda sam sretan!
Ne dopadati se, meni to baš godi!
Ti ne znaš koliko čovek slañe hodi
Pod paljbom očiju! Kakvu radost čine
Zavist kukavica, jed i bale njine!
Prijateljstvo vaše, bez čvrstine svake,
Liči na čipkaste 'talijanske jake
U kojima vrat vaš brzo omlitavi.
Ta jaka vam prija, ali škodi glavi.
Pošto vrat vaš nema više snage one,
Vama čelo lako popusti i klone.
Ali meni mržnja, taj vaš zlotvor ljuti,
Svakim danom jaku sve to jače kruti,
Te mi vrat i glava uvek čvrsto stoje.
Ja za venac smatram sve dušmane svoje.
Za mene taj venac tek je sreća prava;
On me malo steže, al' i ozarava:
Jer ličeći savim na jaku Španjola,
Mržnja jeste sindžir, al' i oreola!
LE BRE (posle kratke pauze uhvati ga pod ruku):
Viči iz sveg grla šta ti dugdžu skoli,
Al' mi tiho priznaj: ona te ne voli!
SIRANO (živo):
Ćuti!
(Za to vreme Kristijan je ušao i hteo je meñu kadete. Ovi neće ni da govore s njim.
Naposletku sedne sam za sto. Liza ga služi.)

DEVETA POJAVA

SIRANO, LE BRE, kadeti, KRISTIJAN DE NEVIJET.

JEDAN KADET (sedeći za stolom, u dnu pozornice, sa čašom u ruci):

Ej, Sirano!
(Sirano se osvrne.)
Pričaj o megdanu!
SIRANO:
Evo sad!
(Ode natrag, pod ruku sa Le Breom. Oni razgovaraju tiho.)
KADET (ustane i poñe napred):
Očitaj lekciju valjanu
Ovom šegri!
(Zastane kod Kristijanova stola.)
KRISTIJAN (podigne glavu):
Šegri?
DRUGI KADET:
Tom severcu koji
Mlakonja izgleda!
KRISTIJAN:
Mlakonja?
PRVI KADET (zajedljivo):
Postoji
Stvar koja se ne sme u reč da unese,
Ko uže u kući onog kog obese!
KRISTIJAN:
To je?
DRUGI KADET (strašnim glasom):
Pogledajte!
(Metne tajanstveno triput prst na nos.)
Sad znate!
KRISTIJAN:
A,tako!
To je...
DRUGI KADET:
Pst! Može vas vrag odneti lako!
(Pokazuje na Sirana koji, u dnu, razgovara sa Le Breom.)
Pobesni čim čuje jednu reč o nosu!
TREĆI KADET (koji je, kad se Kristijan okrenuo prema drugom kadetu, seo polako na
Kristijanov sto, iza njegovih leña):
Dvojici, tu skoro, svu utrobu prosu,
Samo što je glas njin malo hunjkav bio!
ČETVRTI KADET (grobnim glasom, pomaljajući se ispod stola gde se bio zavukao
četvoronoške):
Neka ne spominje, kom je život mio,
Kobnu hrskavicu!
PETI KADET (spusti Kristijanu ruku na rame):
Jednu reč ko zucne,
Ne, ko migne samo, zadnji čas mu kucne!
Ko maramu vadi, za pokrov se brine!
(Pauza. Svi kadeti oko Kristijana prekrstili ruke i posmatraju ga. Kristijan priñe Karbonu,
kojirazgovara sa jednim oficirom i pravi se da ništa ne vidm.)
KRISTIJAN:
Kapetane!
KARBON (okrene se, mereći ga očima):
Molim!
KRISTIJAN:
Šta severci čine
Kada od južnjaka čuju hvale same?
KARBON:
Dokažu da nisu ni severci mame!
(Okrene mu leña.)
KRISTIJAN:
Hvala!
PRVI KADET (Siranu):
Pričaj!
SVI:
Pričaj!
SIRANO (vraćajući se k njima):
Da vam pričam?... Hoću!
(Svi približe stolice i naprave krug oko njega ispruživši vratove. Kristijan objaši jednu
stolicu.)
Poñoh im u susret, potpuno sam, noću.
Mesec, ko srebrn sat, na nebu je sjao...
Kad sajdžija neki, sam Bog bi ga znao,
U omotač taman stade sat da skriva.
Nigde zračak jedan, nigde duša živa.
Na keju zavlada pomrčina grozna.
Do ñavola! Čovek jedva još da pozna...
KRISTIJAN:
Svoj nos!
(Tišina. Svi ustaju polako i užasnuto gledaju u Sirana koji, zaprepašćen, zastane u
pričanju. Očekivanje.)
SIRANO:
Ko je ovaj?
JEDAN KADET (poluglasno):
Jutros se upiko.
SIRANO (učini korak prema Kristijanu):
Jutros?
KARBON (poluglasno):
Baron Nevij...
SIRANO (zastane, živo):
A!...
(Čas bledi, čas crveni, kao da hoće svakoga trenutka da jurne na Kristijana.)
Ja...
(Odjednom se savlada, prigušenim glasom.)
Zgodna miso..
(Produžava priču.)
Dakle...
(Opet plane.)
Vraga!
(Nastavi priču običnim glasom.)
Beše mračno dozlaboga.
(Napeta pažnja. Svi posedaju gledajući u Sirana.)
Ja pomislih: zašto da zbog kojekoga
Zamerim se kakvu hercogu il' knezu?
Bolje da...
KRISTIJAN:
Nos čuvaš!
(Svi opet ustanu. Kristijan se klati.)
SIRANO (prigušenim glasom):
... budem na oprezu
I da ne zavlačim...
KRISTIJAN:
Nos!
SIRANO:
... meñu njih ruku,
Jer me lako mogu...
KRISTIJAN:
Za nos da povuku!
SIRANO (brišući znoj sa čela):
... po prstu da lupe! Al' beše već kasno.
Da se natrag vratim, ne bi bilo časno,
Te viknem: „Gaskonjče, napred, dužnost zove!"
Tad osetih...
KRISTIJAN:
Zvrčku!
SIRANO:
... smrdljive nitkove.
I stanem...
KRISTIJAN:
Nos u nos s njima!
SIRANO (jurne na njega):
Sto mu muka!
(Svi Gaskonjci potrče napred da vide. Sirano, došavši do Kristijana, savlada se i produži
prinu.)
Dignem...
KRISTIJAN:
Nos!
SIRANO (bled i smešeći se):
... mač! Bocnem dvojicu vrh kuka.
Jedan pisnu...
KRISTIJAN (kine):
Ci-ha!
SIRANO (plane, kadetima):
Idite!
(Kadeti jurnu na vrata.)
JEDAN KADET:
Lav planu!
SIRANO:
Ostaću sam s njime!
DRUGI KADET:
Gledam, ko na dlanu,
Kako ga pretvara u gomilu kaše!
RAGNO:
Šta kažete?
TREĆI KADET:
Taman za paštete vaše!
RAGNO:
Sav drhtim od straha! Jedva doñoh k sebi!
KARBON:
Hajdemo!
ČETVRTI KADET:
Već vidim gde mu kosti prebi!
PETI KADET:
Teško njemu kad on stane da mu sudi!
ŠESTI KADET (zatvarajući vrata desno):
Koža mi se ježi!
(Svi kadeti odu, jedni na vrata u dnu, drugi na vrata levo i desno, a neki uza stepenice.
Sirano i Kristijan ostanu sami, licem u lice, posmatrajući za trenutak jedan drugoga.)

DESETA POJAVA

SIRANO, KRISTIJAN.
SIRANO:
Hodi mi na grudi!
KRISTIJAN:
Ali...
SIRANO:
Bravo!
KRISTIJAN:
Kako?
SIRANO:
Svaka reč me zgodi!
KRISTIJAN:
Zbilja?
SIRANO:
Zagrli me! Ja sam brat njen! Hodi!
KRISTIJAN:
Čiji?
SIRANO:
Njen! Roksanin!
KRISTIJAN (potrči prema Siranu):
Šta?
SIRANO:
Čudno ti pada?
KRISTIJAN:
Vi njen brat?
SIRANO:
Od strica!
KRISTIJAN:
Pa vi znate tada...
SIRANO:
Znam sve!
KRISTIJAN:
Da l' me voli?
SIRANO:
Po rečima njenim,
Voli te!
KRISTIJAN (zgrabi ga zaruke):
Da znate koliko vas cenim!
SIRANO:
E? Ja čuh od tebe i mišljenja gora!
KRISTIJAN:
Oprostite!
SIRANO (posmatra ga i spusti mu ruku na rame, više za sebe):
Hulja, lep je, nema spora!
KRISTIJAN:
Divim vam se! Od sad svaka mržnja nesta!
SIRANO:
A nosevi oni?
KRISTIJAN:
Povlačim ih smesta!
SIRANO:
Ona čeka pismo...
KRISTIJAN:
Pismo?
SIRANO:
Odmah sedi!
KRISTIJAN:
Od same pomisli krv mi se već ledi!
SIRANO:
Što?
KRISTIJAN:
Glup sam!
SIRANO:
To pravi glupaci odriču!
Tvoj napad na mene ući će u priču.
KRISTIJAN:
S protivnikom lako prečistim račune.
Moj duh je vojnički. Al' me žene zbune!
U očima njinim ja vidim toplinu...
SIRANO:
A da li to vidiš i u srcu njinu?
KRISTIJAN:
Ne! ja sam od onih što, kad priñu ženi,
O ljubavi ćute kao zaliveni!
SIRANO:
Da mi je Bog samo lepši oblik dao,
Da govorim s njima još kako bih znao!
KRISTIJAN:
Umeti stvar reći! Ah, što nemam dara!
SIRANO:
Da mi je lik kakva lepa musketara!
KRISTIJAN:
Roksanu svi meñu precioze broje.
Razočaraću je!
SIRANO (posmatrajući Kristijana):
Kad bi reči moje
U njegovu dušu mogle sada stati!
KRISTIJAN (očajno):
Što rečitost nemam!
SIRANO (odlučno):
Ja ću ti je dati!
Ti lepotu meni, i još ovog dana
Stvoriće se od nas heroj iz romana!
KRISTIJAN:
Šta?
SIRANO:
Možeš li za mnom da reč izgovaraš?
KRISTIJAN:
Ti hoćeš...
SIRANO:
Tad nećeš da je razočaraš!
Da se udružimo! Reci da li može
Iz grudnjaka moga od bivolske kože
Da mi duša preñe u tvoj, sav od veza?
KRISTIJAN:
Al' Sirano...
SIRANO:
Hoćeš?
KRISTIJAN:
Mene hvata jeza...
SIRANO:
Da je ne rashladiš, kada se već bojiš
Da sam nećeš moći, hoćeš li da spojiš
Sa usnama svojim moje reči vrele?
KRISTIJAN:
Ti sav goriš!
SIRANO:
Hoćeš?
KRISTIJAN:
Da li te vesele
Takve stvari?
SIRANO (zanosno):
Mene...
(Trgne se, nemarno.)
Š?
Da, vreme mi skrate!
Pesniku su za to sve veštine date!
Ići ću kraj tebe, više sličan seni:
Ja ću duh tvoj biti, ti lepota meni!
KRISTIJAN:
Al' pismo što čeka! Da napišem... Kako?
Ja nikada ne bih...
SIRANO:
O, to je bar lako!
(Izvadi iz grudnjaka pismo koje je maločas napisao.)
Evo pisma!
KRISTIJAN:
Kako?
SIRANO:
Stavi još adresu!
KRISTIJAN:
Ja...
SIRANO:
Ne brini! Reči baš za nju i jesu!
KRISTIJAN:
Pa otkud ste znali...
SIRANO:
Pusti ga nek ide!
Mi imamo uvek za svoje Hloride
Pisamce u džepu. Nama u snu sine
Kakav lik lep, pa se ko mehur raspline,
Da nam duša posle željno za njim luta.
Uzmi ovo pismo i bar ovog puta
Nek se tvoja duša s takvim likom spoji,
Nek otidne onoj što stvarno postoji!
Sva priznanja pustih nek pate i žude:
Tu su sve te ptice što večito blude!
Uzmi ga i vidi, jer to nisam krio,
Da sam više rečit, manje iskren bio!
Uzmi ga!
KRISTIJAN:
Da l' ide sve baš za Roksanu?
SIRANO:
Kao rukavice što na ruke stanu!
KRISTIJAN:
Ali...
SIRANO:
Samoživost ni za šta ne pita:
Sve će verovati kad pismo pročita!
KRISTIJAN:
Dobri prijatelju!
(Padne mu u naručje. Stoje zagrljeni.)

JEDANAESTA POJAVA

SIRANO, KRISTIJLN, Gaskonjci, musketar, LIZL.

JEDAN KADET (odškrine polako vrata):

Svud grobni mir vlada.
Jedva smem...
(Promoli glavu.)
Šta?
SVI KADETI (ulaze i gledaju Sirana i Kri-
stijana kako stoje zagrljeni):
A!... O!...
JEDAN KADET:
Ko da se tom nada!
(Opšta zapanjenost.)
MUSKETAR (podrugljivo):
Šta?
KARBON:
E, baš je sladak! Da ga sada pljesnu
Po levoj nozdrvi, sam bi dao desnu!
MUSKETAR:
Da mu nos pomenem, neće da se ljuti?
(Zove Lizu pobedonosno.)
Lizo! Pazi!
(Uvlači vazduh kroz nos, afektirajući.)
Hm, hm! Već mi glavu muti
Miris ovaj!
(Poñe Siranu, gledajući mu drsko u nos.)
Vaš nos pogrešiti neće
Na šta to miriše?
SIRANO (opali mu šamar):
Na spomenak cveće!
(Urnebesan smeh i pljeskanje. Kadeti opkole Sirana i skaču od radosti.)

(Zavesa.)

TREĆI ČIN

ROKSANIN POLjUBAC

Mali prostor u starom predgrañu Mare. Starinske kuće. Perspektive uličica. Desno kuća
Roksanina i zid njene bašte, nad kojim štrči široko lišće. Nad kapijom prozor i balkon.
Kraj kapije klupa.
Po zidu se penje bršljan. Jasmin pokriva balkon, treperi i pada. Preko klupe i kamenja
koje viri iz zida, može se lako dospeti na balkon.
Preko puta starinska kuća istoga stila, od opeke i kamena, i kapija. Zvekir na kapiji
umotan je u platno, kao bolestan palac.
Kad se zavesa digne, družbenica Roksanina sedi na klupi. Vrata na balkonu Roksaninu
širom su otvorena.
Pred družbenicom stoji Ragno, obučen u nekakvh livreju: baš dovršava priču, brišući
suze u očima.
PRVA POJAVA

RAGNO, družbenica, zatim ROKSANA, SIRANO i dva paža.

RAGNO:
S jednim musketarom pobegla je tada!
Sam, propao, ja se obesih od jada!
Sirano me spase... Behu to zli dani!
Sad sam ovde kućni nastojnik Roksani.
DRUŽBENICA:
Šta je do propasti dovelo vas dvoje?
RAGNO:
Lizini ratnici i poete moje!
Mars i Apolon su sloški torte jeli:
Eto zašto smo se ovako proveli!
DRUŽBENICA (ustane i viče prema otvorenom prozoru na balkonu):
Roksana, požuri!
ROKSANIN GLAS (s prozora):
Samo dva minuta!
Ogrtač oblačim!
DRUŽBENICA (Ragnou, pokazujući na ulaz kuće preko puta):
Tamo, preko puta,
Čekaju nas. Tu se lepo društvo zbira.
Danas o ljubavi čitaće Klomira.
RAGNO:
O ljubavi?
DRUŽBENICA (zastiñeno):
Pa, da!
(Viče prema prozoru.)
Roksana, hajd' brže!
Znaš da o ljubavi govor će da drže!
ROKSANIN GLAS:
Evo idem!
(Čuje se svirka teorbi, koja se sve više približava. Sirano peva iza kulisa: la-la-la-la!)
DRUŽBENICA (iznenañeno):
Svirka? Šta će to da znači?
SIRANO (u pratnji dva paža koji sviraju na teorbe):
Akordi vam nisu čisti, ej, svirači.
PRVI PAŽ (ironinno):
A otkud vi znate da baš nisu čisti?
SIRANO:
Jer sam muzikalan, ko svi Gasendisti!
(Paž igra i peva: la-la-la-la! Sirano mu istrgne teorbu i sam produži pesmu.)
Daj meni teorbu da produžim dalje!
ROKSANA (pojavi se na balkonu):
Vi ste?
SIRANO (pevajući u melodiji):
Ja, Sirano koji pozdrav šalje
Ljiljanima vašim i vašem jasmi.. .nu!
ROKSANA:
Sad ću sići!
(Ode s balkona.)
DRUŽBENICA (pokazujući na paževe):
Šta vam to u pamet sinu?
SIRANO:
Te sam virtuoze na opkladi steko!
D' Asusi zapeo za pravilo neko.
Da! Ne! Tad odjednom viknu te dve ptice
Što svud za njim idu, grebući u žice,
I predloži ovo, kao kraj prepirke:
„Da se opkladimo u jedan dan svirke!"
On izgubi, i dok Feb ne počne sjati,
Svirka njina mora stalno da me prati.
Za sve što uradim ona svedok posta...
Sprva lepo beše, sad mi je već dosta!
(Sviračima.)
Dajte Monfleriju koncert ispred stana...
(Paževi se povuku u nameri da odu. Družbenici.)
Hteo bih da čujem da li još Roksana...
(Paževima koji odlaze.)
Dugo i što jače da ste mu se drali!
(Družbenici.)
Da li još Roksana svoga dragog hvali?
ROKSANA (izlazeći iz kuće):
On je lep, duhovit! Ja ga volim silno!
SIRANO (smešeći se):
Ima mnogo duha?
ROKSANA:
Mnogo, izobilno,
Više od vas!
SIRANO:
Tačno!
ROKSANA:
Kada razgovara,
Ništavne sitnice u čari pretvara!
Jeste, katkad muze okrenu mu leña,
Ali, odmah zatim, divne stvari reña!
SIRANO:
Sumnjam!
ROKSANA:
Strašno! Eto, ne veruje niko!
Zar da nema duha što je lep toliko?
SIRANO:
Priča li o srcu?
ROKSANA:
To tek čuti vredi!
SIRANO:
Piše li?
ROKSANA:
O!... Evo nekoliko redi:
(Deklamujući.)
„Ti mi srce čupaš, još veće je, žalim!.
(Trijumfujući, Siranu.)
No?
SIRANO:
Tja!
ROKSANA:
Čujte dalje: „Da mogu da patim,
Kad mi srce uze, ti mi svoje prati!..."
SIRANO:
Koliko u njemu srca mogu stati?
Čas ima, čas traži! Govori ko dete!
ROKSANA (lupne nogom):
To je ljubomora...
SIRANO (zadrhti):
Šta?
ROKSANA:
... jednog poete!
Zatim: „Blizu tebe srce mi ne diše,
A poljubac da se može da napiše,
Usnom bi čitala svako moje slovo!..."
SIRANO (i nehotice se smeši od zadovoljspgva):
He, he!
(Trgne se, pa potcenjujući.)
Naduveno!
ROKSANA:
Čujte još i ovo...
SIRANO (ushićeno):
Sva pisma napamet znate?
ROKSANA:
Jer ih volim!
SIRANO (gladeći brkove):
Laskavac!
ROKSANA:
Ne! Majstor!
SIRANO (skromno):
Majstor?
ROKSANA (odlučno):
Majstor!
SIRANO (poklonivši se):
Molim!
DRUŽBENICA (koja je dotle stajala u pozadini, doñe napred):
Kont Giš!
(Siranu, pokazujući mu kuću.)
Brže tamo sklonite se sada!
Da vas tu zateče, ne bih bila rada.
Može da nanjuši...
ROKSANA (Siranu):
Moju slatku tajnu!
On me voli, uz to, ima moć beskrajnu!
Zar za ljubav moju treba bede ljuće?
SIRANO (ulazeći u kuću):
Dobro... dobro...
(Kont de Giš se pojavi.)

DRUGA POJAVA

ROKSANA, GIŠ, družbenica u dnu pozornice.

ROKSANA (Gišu, napravivši reverans):

Sad baš iziñoh iz kuće!
GIŠ:
Ja putujem. Dsfoh da vam zbogom kažem.
ROKSANA:
Kud?
GIŠ:
U rat!
ROKSANA:
A!...
GIŠ:
Časa ne smem da odlažem!
ROKSANA:
A!...
GIŠ:
Opsesti Aras, takav nalog stiže.
ROKSANA:
A!...
GIŠ:
Odlazak moj vam stvara malo griže?
ROKSANA (učtivo):
O!...
GIŠ:
Ja drhtim! Da l' ću da vas vidim? Kada?
Znate l' da komandant puka postah sada?
ROKSANA (rasvnodušno):
Bravo!
GIŠ:
I baš gardu poveriše meni!
ROKSANA (iznenañeno):
A!...
GIŠ:
Vaš roñak tu je, hvališa čuveni!
Al' osveti mojoj sad umaći neće!
ROKSANA (uplašeno):
Zar i garda mora u rat da se kreće?
GIŠ (smejući se):
Mora!
ROKSANA (klone na klupu, za sebe):
Kristijane!
GIŠ:
Šta?
ROKSANA (sva utučena):
To... dušu... bode...
Kad se neko voli, a on u rat ode!
GIŠ (iznenañeno i zagrejano):
O!... Prva reč vaša zanosna i meka,
Na rastanku!
ROKSANA (drugim tonom, hladeći se lepezom):
Dakle, osveta ga čeka?
GIŠ (smešeći se):
Krivo vam!
ROKSANA:
Naprotiv!
GIŠ:
Viñate ga?
ROKSANA:
Reñe!
GIŠ:
S njim se druži kadet...
(Doseća se imena.)
Nev...
ROKSANA:
Dug?
GIŠ:
Kose smeñe!
ROKSANA:
Riñe!
GIŠ:
Lep!
ROKSANA:
The!
GIŠ:
Al' glup!
ROKSANA:
S lica mu se čita!
(Drugim tonom.)
Rsfak moj sav gori u rat da pohita!
To osveta nije, jer baš vatru voli!
Znam ja šta će njega jače da zaboli!
GIŠ:
To je?
ROKSANA:
Nek se za put druge čete spreme,
Al' skrštenih ruku, za sve ratno vreme,
Nek ostanu ovde i on i kadeti!
Ko mu život čuva, taj mu se tek sveti!
GIŠ:
Samo žena može tako što da smisli!
ROKSANA:
Budu li van vatre, od besa bi svisli!
Vama će to slatku osvetu da pruži!
GIŠ (približivši se):
Pa vi me volite?
(Roksana se smeška.)
Savet vaš mi služi
Kao dokaz vaše ljubavi, Roksana!
ROKSANA:
I jeste!
GIŠ (vadeći nekoliko zapečaćenih pisama):
Naredbe. Kad sa sviju strana
Čete se još noćas bojištu upute...
(Odvoji jedno pismo.)
Ostaće kadeti. Oni i ne slute!
(Metne pismo u džep.)
Zadržaću njega.
(Smeje se.)
Ha, ha! Baš mi prija
Da nasedne jednom i taj kavgadžija!
Volite li kad se za nos vuku ljudi?
ROKSANA (posmatrajući ga):
Katkad!
GIŠ (sasvim se približi Roksani):
Pored vas se mora da izludi!
Tek vam srce ganuh, da odem tog časa!...
Čujte! Osnovan od oca Atanasa,
Tu blizu manastar kapucina leži.
Laicima pristup u njega je teži,
Ali mene otac svaki će da skloni
U rukave svoje: široki su oni!
Jer, kako u službi Rišeljea stoje,
Oci se ujaka i nećaka boje.
Da sam otišao verovaće svako.
Pod maskom ću doći i tako ću lako
Ostati do sutra!
ROKSANA (živo):
A zar vas ne plaše
Slava, dužnost vaša...
GIŠ:
Ba!
ROKSANA:
Pa ime vaše?
GIŠ:
Čujte...
ROKSANA:
Ne!
GIŠ:
Dopusti!
ROKSANA (nežno):
Ne!
GIŠ:
O!...
ROKSANA (za sebe):
Kristijane,
Ti ćeš da ostaneš!
(Glasno.)
Želim, Antoane,
Da ste heroj!
GIŠ:
Reč ta nebesna me krepi*
Vi volite...
ROKSANA:
Onog za kim srce strepi!
GIŠ (ushićen od radosti):
Idem!
(Poljubi Roksani ruku.)
Je l' vam pravo što ispunih želju?
ROKSANA (nežno):
Jeste, prijatelju!
(Giš ode.)
DRUŽBENICA (učini za Gišem komičan reverans):
Jeste, prijatelju!
ROKSANA (družbenici):
Da mu rat ukradoh, pred Siranom ćuti,
Jer će se, dozna li, na mene da ljuti!
(Viče prema kući.)
Roñače!
TREĆA POJAVA
ROKSANA, družbenica, SIRANO.
ROKSANA:
Odosmo! Klomira nas zvala.
(Pokazuje preko puta.)
Biće i Alkandar.
DRUŽBENICA (zabrinuto):
Ja bih život dala
Da smo zakasnile!
SIRANO (Roksani):
Čeka vas ta luda!
(Sigli su pred Klomirina vrata.)
DRUŽBENICA (ushićeno):
A!... Gle, zvekir platnom obvijen je svuda!
(Zvekiru.)
Povili te, da ti metal sad ne zveči,
Da ne buniš, lolo, njine lepe reči!
(Podigne ga vrlo pažljivo i zakuca nežno. Vrata se otvaraju.)
ROKSANA (Siranu, stojeći na pragu):
Kristijan nek čeka! Čudo što ga nema?
SIRANO (brzo, baš kad Roksana hoće da uñe u kuću):
A!...
(Roksana se osvrne.)
O čemu danas biće vaša tema?
ROKSANA:
O...
SIRANO (živo):
O?
ROKSANA:
Al' ćutite!
SIRANO:
Ko zid!
ROKSANA:
O svačemu!
„Govorite smelo", ja ću reći njemu,
„O ljubavi, lepo, uzvišeno, mnogo!"
SIRANO (smešeći se):
Da!
ROKSANA (metne prst na usta):
Pst!
SIRANO:
Pst!
ROKSANA:
Ni reči!
(Uñe i zatvori vrata za sobom.)
SIRANO (poklonivši se):
Čuvaću se strogo!
(Vrata se opet otvore i Roksana pomoli glavu.)
ROKSANA:
Može da se spremi!
SIRANO:
Biću grob!
ROKSANA i SIRANO (istovremeno):
Ni slova!
(Vrata se zatvore.)
SIRANO (zove):
Kristijane!

ČETVRTA POJAVA

SIRANO, KRISTIJAN.

SIRANO (brzo, Kristpijanu):

Tebe čeka slava nova!
Ja znam sve što treba. Ne izgledaj glupo.
Pamćenje priberi. Vreme nam je skupo.
Hoću da te učim. Hajdemo kod tebe...
KRISTIJAN:
Ne!
SIRANO:
Šta?
KRISTIJAN:
Tu je čekam!
SIRANO:
Urazumi sebe!
Hajd' brzo da učiš...
KRISTIJAN:
Neću, kad ti kažem,
Da u govor više tuñe reči slažem!
Ona me sad voli. Što da mozak morim?
Hvala! Ne bojim se! Sam ću da govorim!
SIRANO:
Oho!
KRISTIJAN:
Misliš, možda, da još nisam sviko?
Videćeš da nisam ni ja glup toliko!
Lekcije su tvoje ostavile traga.
Sam ću da govorim! Valjda, do sto vraga,
Znam i ja da grlim!
(Spazi Roksanu koja se vraća od Klomire.)
Evo nje! Ne idi!
SIRANO (poklonivši se):
Govorite sami!
(Izgubi se iza bašpgenskog zida.)

PETA POJAVA

KRISTIJAN, ROKSANA, nekoliko gospode i precioza, zatim družbenica.

(Roksana izlazi iz Klomirine kuće. Oprašta se sa grupom koja je prati. Reveransi i

pozdravi.)
DRUŽBENICA (očajno):
Baš mi se ne svidi
Što zakasnih!
ROKSANA (klanjajući se):
Zbogom!
(Svi se klanjaju Roksani. Zatim se oproste meñusobno i odu na razne strane. Roksana
spazi Kristijana.)
Vi ste!
(Priñe k njemu.)
Noć je gusta.
Oni su daleko. Ulica sva pusta.
Sednimo! Ja slušam. Vazduh sav miriše...
KRISTŠAN (sedne na klupu, pored nje. Pauza):
Ja vas volim...
ROKSANA (zaklopi oči):
Lepo. Da čujem što više!
KRISTIJAN:
Ja te volim...
ROKSANA:
Dobro. A šta dalje znate?
KRISTIJAN:
Ja vas...
ROKSANA:
To je tema. Razvijte je!
KRISTIJAN:
Ja te...
ROKSANA:
Pa?
KRISTIJAN:
Ti da me voliš, slañe bi mi palo!
Reci da me voliš!
ROKSANA:
Opišite malo
Svoju ljubav!
KRISTIJAN:
Ja vas...
O!... Skinite veo
ROKSANA:
S osećanja svojih!
Kad bih sada smeo
Da tvoj vrat zagrlim!
KRISTIJAN (koji se približio Roksani i čisto proždire očima njen beli vrat):
Kad bih sada smeo
Da tvoj vrat zagrlim!
ROKSANA:
Samo dalje, molim!
KRISTIJAN:
Ja te volim...
ROKSANA (hoće da ustane):
Opet!
KRISTIJAN (zadržije, brzo):
Ne, ja te ne volim!
ROKSANA (sedne ponovo):
No, to je već bolje!
KRISTIJAN:
Ja te obožavam!
ROKSANA (ustane i ode dalje od njega):
O!...
KRISTIJAN:
Glup bivam!
ROKSANA (suvo):
Sve se više uveravam!
A glupost i samoj lepoti čar krati.
KRISTIJAN:
Ali...
ROKSANA:
Nek rečitost opet vam se vrati!
KRISTIJAN:
Ja...
ROKSANA:
Znam, volite me. Zbogom!
(Poñe u kuću.)
KRISTIJAN:
Ne, Roksana!
Ja vas...
ROKSANA (otvarajući vrata da uñe):
... obožavam! Neka, drugog dana!
Odlazite!
KRISTIJAN:
Ali...
(Roksana mu zatvori vrata ispred nosa.)
SIRANO (koji je malopre neviñen ušao, skidajući šešir, ironično):
Uspehu se divim!

ŠESTA POJAVA

KRISTIJAN, SIRANO, zapgim paževi.

KRISTIJAN:
Pomozi!
SIRANO:
Ne!
KRISTIJAN:
Znaj da ne mogu da živim,
Ne vrati li mi se odmah milost njena!
SIRANO:
Kako da je vratim, vraga, ovog trena?
Tek da učiš reči treba sad početi.
KRISTIJAN (zgrabi ga za ruku):
Pogledaj!
(Prozor na balkonu osvetli se.)
SIRANO (uzbuñeno):
Njen prozor!
KRISTIJAN (vičući):
Ah, ja ću umreti!
SIRANO:
Mir!
KRISTIJAN (sasvim polako):
Umreti!
SIRANO:
Mrak je...
KRISTIJAN:
Pa?
SIRANO:
Ići će lako...
Odatle, bedniče, da se nisi mako!
A ja ću onamo pod balkon se skriti
I za sve što treba šaptač tvoj ću biti!
KRISTIJAN:
Ali...
SIRANO:
Ćuti!
PAŽEVI (pojave se u dnu, Siranu):
Ej!
SIRANO:
Pst!
(Daje im znak da govore polako.)
PRVI PAŽ (poluglasno):
Naša serenada
Gotova je!
SIRANO (tiho):
Brzo u zasedu sada!
(Prvom pažu.)
Ti onde...
(Drugom pažu.)
Ti tamo! Budite na straži!
Ako ko nanfe, kao znak nek važi
Jedan akord!
DRUGI PAŽ:
Kakav? Dur il' mol?
SIRANO:
Na smenu:
Mol, ide li čovek, ali dur za ženu!
(Paževi odu, svaki na jedan ugao ulice. Kristijanu.)
Zovi je!
KRISTIJAN:
Roksana!
SIRANO (uzme nekoliko sitnih kamenčića i baci kroz prozor balkona):
Evo boljeg znaka!

SEDMA POJAVA

ROKSANA, KRISTIJAN, SIRANO koji se sakrio ispod balkona.

ROKSANA (otvori pola prozora):

Ko me viče?
KRISTIJAN:
Ja!
ROKSANA:
Ko?
KRISTIJAN:
Kristijan! Zbog mraka
Ne vidi se!
ROKSANA (sa potcenjivanjem):
A, vi!
KRISTIJAN:
Hoću da produžim!
ROKSANA:
Ne, ne! Danas moram da se na vas tužim!
Loše govorite!
KRISTIJAN:
Milost!
SIRANO (ispod balkona, Kristijanu):
Malo tiše!
ROKSANA:
Odlazite! Vi me ne volite više!
KRISTIJAN (kome Sirano šapuće reči):
Šta? Takva... optužba? O, pravedni... Bože!
Sve više vas... volim!
ROKSANA (koja je već htela da zatvori prozor):
Oho, to već može!
KRISTIJAN (stalno ponavlja Siranove reči):
Ljubav... ko u ljuljci... rasla mi u duši...
Svirepa... da htede... dušu da uguši...
ROKSANA (iziñe na balkon):
Što duša tu ljubav, da bi sebe spasla,
Ne udavi dok je u kolevci rasla?
KRISTIJAN (i dalje ponavlja):
Htede... ali grdna... teškoća se javi...
Novoroñenče je... bilo... Herkul pravi...
ROKSANA:
Lepo!
KRISTIJAN (isto):
U povoju... zadavi dve zmije...
Oholost i... sumnju...
ROKSANA (nasloni se preko balkona):
A, to zgoreg nije!
Al' što su vam reči danas tako trome?
Da bolovi kakvi maštu vam ne lome?
SIRANO (gurne Kristijana pod balkon a sam
stane na njegovo mesto):
Ovako je teško! Sam ću napred stati!
ROKSANA:
Što mucate tako volela bih znati?
SIRANO (poluglasno, kao Kristijan):
Noć je, pa vam reči uho jedva vide!
ROKSANA:
Kako moje reči!
SIRANO:
Njima lakše ide!
U srce mi slaze, pa su bolje sreće:
Uho vam je malo, moje srce veće!
Zatim, reči vaše k meni dole beže,
A moje se penju: to je, gospo, teže!
ROKSANA:
Ali ta teškoća sad je nešto manja?
SIRANO:
Jer već izučiše veštinu penjanja!
ROKSANA:
Zbilja, ja sam ovde mnogo na visini!
SIRANO:
Da bih mrtav pao, tako mi se čini,
Da reči vam tvrñe u srce me lupe!
ROKSANA (učini pokret):
Sići ću tad!
SIRANO (živo):
Ne, ne!
ROKSANA (pokazuje klupu ispod balkona):
Eno tamo klupe!
Popnite se!
SIRANO (povuče se uplašeno u mrak):
Ne, ne!
ROKSANA:
Što?
SIRANO (koga zanos sve više obuzima):
Kad smo već sami,
Govorimo tiho u tami...
ROKSANA:
U tami?
SIRANO:
Da se ne vidimo, šta divnije pada!
Vi nazrete jedva kako kroz noć sada
Crn i dug ogrtač vetrić zatalasa,
Ja haljinu letnju kako se belasa;
Ja sam senka samo, vi blesak što zrači!
Da znate šta meni trenut ovaj znači!
Jer ako se, katkad, više rečit biva...
ROKSANA:
Često!
SIRANO:
To što u dnu srca mog počiva
Ja prećutah!
ROKSANA:
Zašto?
SIRANO:
Uzrok tome jesu...
ROKSANA:
Šta to?
SIRANO:
Oči vaše što svakog zanesu!
Al' me ovo veče hrabro napred goni!
Da prvi put...
ROKSANA:
Zbilja, glas vam čudno zvoni!
SIRANO (približi se, grozničavo):
Sasvim čudno, jer ja smem da samo noću
Budem svoj! I zato...
(Zastane zbunjeno.)
Al' gde sam? Šta hoću?
Oprostite! Ne znam šta se zbiva ovo...
Za mene je sve to odveć divno... novo...
ROKSANA:
Novo?
SIRANO (uzalud pokušava da se pribere):
Novo, jer se dosad... uvek plaših...
Jedino podsmeha... i tuñih... i vaših...
ROKSANA:
Podsmeha? Zbog čega?
SIRANO:
Ja uzlećem, snevam,
Al' od stida srce duhom zaodevam!
Skinuo bih zvezdu, ali me strah preči:
Da me ne ismeju, ja sve kitim reči!
ROKSANA:
Pa to je baš lepo!
SIRANO:
Sad ne ko inače!
ROKSANA:
Čudim se! Šta treba te reči da znače?
SIRANO:
Amor, tul i strele neka dalje beže,
Sad su nam potrebne stvari više sveže!
Ne kap po kap što bi muza iz svog vrela,
U naprsku zlatnu, u dušu nam snela;
Iz prirodne reke što bujicom lije
Nek se duša naša do volje napije!
ROKSANA:
A duh?
SIRANO:
Što ste tu još, on mi pomoć pruži.
Al' će miris ovaj što oko nas kruži,
Čas i noć ta da se prave slasti liše,
Ako govorimo ko što pesnik piše!
Neka nam se pogled meñu zvezde vine,
Sve veštačko će se sa nas da raspline!
Alhemijom našom, slutnja me ne vara,
Pravo osećanje postalo bi para!
U toj praznoj pari ja za dušu strepim:
Da se i najlepše ne učini lepim!
ROKSANA:
Al duh?
SIRANO:
U ljubavi ja se njega gnušam!
Zločin je da njime dugo sreću kušam!
A doći će, zatim, i taj trenut sveti
Teško onom koji tu slast ne oseti!
Kad ljubav toliko otmena se javi
Da je duhovita reč samo skrnavi!
ROKSANA:
E, lepo! I mi se nadamo toj sreći!
Kakve reči ćete onda meni reći?
SIRANO:
Sve, sve što mi padnu, pred vas ću da met'em,
Razbacano, u struk neću da ih pletem:
Ja te volim, lud sam, pun bola i rana!
Srce mi sad liči na zvono, Roksana,
Gde je ime tvoje. Kako drhti ono,
Ime tvoje zvoni, jer se ljulja zvono.
Sve sitnice tvoje pamtim, jer mi gode:
Lani, osmog maja, ti ujutru ode
Drukče očešljana nego sedmog maja.
I kao što drugi od sunčeva sjaja
U očima dugo zlatne pruge nose,
I ja tad, od sjaja tvoje plave kose,
Videh, sav zanesen, samo pege plave!
ROKSANA (uzbuñeno):
To je ljubav...
SIRANO:
Jeste, od ljubavi prave,
Strašan, ljubomoran, u meni izbije
Taj osećaj! Ali samoživa nije!
Za tvoju bih sreću rado svoju dao,
Ti ne bi ni znala šta sam žrtvovao!
Jedino da čujem, skriven, pun spokoja,
Smeh te sreće koju rodi žrtva moja.
Svaki pogled tvoj mi svu dušu začara,
Vrlinu mi novu, hrabrost novu stvara!
Da li me razumeš i da li ćeš moći
Da osetiš dušu što u ovoj noći
Penje se ka tebi! Da l' me sreća kuša?
Divna noć, a ona reči moje sluša!
Ona!... Ne nadah se nikad takvoj sreći!
Sad mogu, Roksana, mirno u grob leći!
Moje reči tebi sav taj zanos čine,
Te, ko list meñ' lišćem, drhtiš od miline!
Jeste, vi drhtite usred plavih grana!
Ah, ti drhtiš, a ja osećam, Roksana,
To drhtanje slatko kako sa visina
Silazi polako niz grane jasmina!
(Poljubi strasno vrh jedne grane što visi.)
ROKSANA:
Da, ja drhtim, plačem, tonem sva u strasti!
Volim te, tvoja sam...
SIRANO:
Ah, božanska slasti!
Nek umrem! Moj zanos sav u nju se preli!
Ja želim...
KRISTIJAN (ispod balkona):
Poljubac!
ROKSANA (trgne se i malo povuče nazad):
Šta?
SIRANO:
O!...
ROKSANA:
Šta ste hteli?
SIRANO:
Da... ja...
(Tiho Kristijanu.)
Lakše malo! Nemoj kao s neba!
KRISTIJAN:
Ganuta je, sad se koristiti treba!
SIRANO (Roksani):
Da... ja... želeo bih... Ali šta sam hteo!?
Priznajem da bejah i suviše smeo!
ROKSANA (malo razočarana):
Šta? Zar vam do želje nije više stalo?
SIRANO:
Jeste, ali stid vaš biva tužan malo!
Poljubac! Iz mene lude želje lete...
KRISTIJAN (Siranu, vukući ga za ogrtač):
Što?
SIRANO (tiho Kristijanu):
Mir, Kristijane!
ROKSANA (nagne se preko balkona):
Nešto šapućete?
SIRANO (trgne se):
Zastrepeh da želja skupo me ne stane,
Zato rekoh sebi: miruj, Kristijane!
(Čuju se teorbe.)
Neko ide!
(Roksana zatvori prozor. Sirano osluškuje teorbe od kojih jedna svira tužnu, a druga
veselu ariju.)
Mol? Dur? Do ñavola, ko je?
Čovek ili žena? A!... Kaluñer to je!
(Ulazi kaluñer iz reda kapucina, s lampom u ruci, ide od kuće do kuće i gleda u vrata.)

OSMA POJAVA

SIRANO, ROKSANA, kaluñer.

SIRANO (kaluñeru):
Da li to Diogen nov se približava?
KALUðER:
Stanuje li ovde...
KRISTIJAN (ljutito):
Bestraga mu glava!
KALUðER:
Magdalena Roben...
KRISTIJAN:
Šta će?
SIRANO (pokazujući mu jednu pobočnu ulicu):
Pravo!
KALUðER:
Hvala!
Bog neka vam spase dušu od svih zala!
(Ode.)
SIRANO (vičući za kaluñerom):
Želim svaku sreću!
(Vrati se Kristijanu.)

DEVETA POJAVA

SIRANO, KRISTIJAN.

KRISTIJAN:
Poljubac izradi!
SIRANO:
Ne!
KRISTIJAN:
Pre ili posle...
SIRANO:
Da, živi u nadi!
Doći će čas kad će plave brke tvoje
S rumenom joj usnom poljupci da spoje!
Jedan korak dalje, ništa nije teži,
(Za sebe.)
Voleo bih više...
(Prozor se opet otvori. Kristijan se sakrije ispod
balkona.)

DESETA POJAVA

SIRANO, KRISTIJAN, ROKSANA.

ROKSANA (iziñe na balkon):

Kristijane, vi ste?
Reč je o...
SIRANO:
Poljupcu! Ako dosad niste,
Što vam usne danas tu slast ne bi stekle?
Ne bojte se, ma se malo i opekle!
Malopre baš smeh vam neosetno stade,
Pa uzdah naiñe, pa i suza pade!
A izmeñu suza i poljupca leži
Jedan drhtaj samo!
ROKSANA:
Ćutite!
SIRANO:
Šta mari!
Poljubac! Al' šta je to u samoj stvari?
Jedan bliži zavet, jedno obećanje
Odreñeno više, nečujno priznanje
Koje usne samo još jače osnaže;
Tajna što se usni, mesto uvu, kaže:
Trenutak večnosti, šum pčelina leta;
Pričešće što ima miris sveža cveta;
Način kako da se srce malo kusne,
Il' duša udane na vrhu od usne!
ROKSANA:
Ćutite!
SIRANO:
Poljubac otmen je toliko
Da lordu, što beše srećniji no oko,
Kraljica Francuske, gospo, jedan dade!
ROKSANA:
Pa?
SIRANO (zaneseno):
Kao Bekingem nemo snosim jade!
Volim vas, moj bol je silan, neizmeran!
Ko Bekingem i ja tužan sam i veran...
ROKSANA:
I lep tako!
SIRANO (došavši k sebi, u stranu):
I lep, to sam s uma smeo!
ROKSANA:
Penjite se! Cvet taj pade vam u deo...
SIRANO (gura Kristijana prema balkonu):
Hajd!
ROKSANA:
Dah srca...
SIRANO:
Brže!
ROKSANA:
Šum pčelina leta...
SIRANO:
Penji se!
KRISTIJAN (okleva):
Zar odmah? Ne smem, strah mi smeta...
ROKSANA:
Trenutak večnosti...
SIRANO (gura Kristijana):
Ta, penji se, stoko!
(Kristijan se, preko klupe, bršljana i kamenja u zidu,
uspuže na balkon.)
KRISTIJAN:
Roksana!...
(Zagrli je i pritisne poljubac na njene usne.)
SIRANO:
Ah!... Bol taj zadire duboko!
Poljubac! Ljubavi divna svečanosti!
Ja sam ubog Lazar dok se on sad gosti!
Ali doñoh i ja tu do mrve koje:
Na njegovoj usni ljubi reči moje!
(Čuju se teorbe.)
Mol, dur: kaluñer je!
(Kao da je toga časa stigao izdaleka, viče glasno.)
Čujte me, Roksana!
ROKSANA:
Ko to viče?
SIRANO:
Ja sam! Tražim Kristijana!
KRISTIJAN (tobože začuñen):
Sirano!
ROKSANA:
Sići ću!
(Nestane s balkona. U dnu pozornice pojavi se kaluñer.)
KRISTIJAN (spazi ga):
Opet!
(Ode za Roksanom.)

JEDANAESTA POJAVA

SIRANO, KRISTIJAN, ROKSANA, kaluñer, RAGNO.

KALUðER:
Mora da je
Ovde negde! Roben...
SIRANO:
Ro-len?
KALUðER:
Ben, ben!
ROKSANA (pojavi se na pragu kuće u pratnji Ragnoa, koji nosi fenjer, i Kristijana):
Šta je?
KALUðER:
Pismo...
KRISTIJAN:
Šta?
KALUðER (Roksani):
Tu neka sveta stvar se krije.
Pismo je od jednog...
ROKSANA (Kristijanu):
Konta Giša!
KRISTIJAN:
Čije?
Zar sme...
ROKSANA:
Neće dugo! Nek te to ne plaši!
(Otvori pismo.)
Ja te volim, pa ma...
(Pri svetlosti fenjera, koji drži Ragno, čita pismo polako, za sebe.)
„Gospoñice,
Naši
Doboši već biju; moj puk je pri putu.
Prikriven u jednom manastirskom kutu,
Ja ostajem, preko datog obećanja.
Po čoveku koji o tom i ne sanja.
Jer je prost ko ovca, da ću doći javljam.
Osmeh usne vaše još ne zaboravljam:
Da ga opet vidim, sve više me mami!
Uklonite svakog i budite sami.
Oprostite smelost koju ljubav šalje
Onom koji jeste vaš..." i tako dalje.
(Kaluñeru.)
Oče, evo šta u pismu stoji. Čujte:
(Svi joj priñu bliže. Ona čita glasno.)
„Gospoñice,
Ma i teške da su, štujte
Želje kardinala, jer su one svete.
Da veze na vaše lepe ruke metne,
Šaljem kaluñera, umna, pouzdana,
Nek vas noćas tajno, ma sred vašeg stana,
Venča..."
(Prevrne list.)
„... s Kristijanom. To kardinal želi.
Pristanite! Znam da ne biste baš hteli!
Ali u toj bedi nek vas krepi vera
Da i nebo samo, pored kaluñera,
Za tu žrtvu vašu svoj blagoslov šalje.
Ostajem pokorni vaš..." i tako dalje.
KALUðER (oči mu zasvetle):
Krasan čovek! Nek mu Bog sreću podari!
Kažem ja da piše neke svete stvari!
ROKSANA (polako Kristijanu):
Pročitati tako samo žene znaju!
KRISTIJAN:
Hf!
ROKSANA (glasno, u očajanju):
Grozno!
KALUðER (Siranu, uprevši fenjer u njega):
Vi ste taj?
KRISTIJAN:
Ja sam!
KALUðER (obrne fenjer prema Kristijanu i, ugledavši njegovu lepotu, kao da poče nešto
da sumnja):
Al'...
ROKSANA (živo):
Na kraju:
„Za manastir dajte dvadeset pistola!"
KALUðER:
Krasan čovek!
(Roksani.)
Dakle?
ROKSANA (u očajanju):
Moram, kraj sveg bola!
(Dok Ragno otvara kaluñeru vrata i Kristijan ga poziva da uñe unutra, Roksana šapne
Siranu.)
Zadržite Giša, može nas zateći,
Dok se mi...
SIRANO:
Razumem!
(Kaluñeru.)
Možete li reći
Trajanje venčanja?
KALUðER:
Oko četvrt sata.
SIRANO (gura ih u kuću):
Ja ostajem!
ROKSANA (Kristijanu):
Hodi!
(Svi uñu sem Sirana.)

DVANAESTA POJAVA

SIRANO, sam.

SIRANO:
Kako ispred vrata
Da zadržim Giša? A!... Evo mog plana!
(Skoči na klupu i, preko zida, puže se na balkon. U tom trenutku trube stanu tužno da
sviraju.)
Čovek!
(Čuje se jeziv tremolo.)
O!... Još kakav!
(Stane na balkon, nabije šešir na oči, skine mač, uvije se dobro u ogrtač, nagne se preko
balkona i gleda.)
Sad još jedna grana...
(Opkorači ogradu na balkonu, privuče dugačku granu jednog drveta, koja je bila visoko
nad baštenskim zidom, i obesi se čvrsto obema rukama, gotov da skoči dole.)
Pašću ispred njega, nek se iznenadi!

TRINAESTA POJAVA

SIRANO, GIŠ.

GIŠ (dolazi pod maskom, pipajući po mraku):

Prokleti kaluñer, šta li vazdan radi!
SIRANO:
Ako mi glas pozna? Vraga!
(Pusti granu jednom rukom i čini po vazduhu kao da o-
kreće ključ u bravi.)
Krika! Kraka!
(Svečano.)
Uzmite, Sirano, akcent Beržeraka!
GIŠ (osmatra kuću):
Jedva vidim. Maska pritisla mi oči.
Tu će biti.
(Hoće da uñe u kuću. Sirano skoči s balkona, držeći se čvrsto za granu koja se savije i
spusti ga izmeñu kapije i Giša; kao da je pao s velike visine, opruži se po zemlji; Giš
ustukne nazad.)
Kako?
(Kad je pogledao gore, grana se već bila digla. Vidi samo nebo i od svega ništa ne
razume.)
Otkud ovaj skoči?
SIRANO (uspravi se, s izvesnim akcentom):
S Meseca!
GIŠ:
SMe...
SIRANO (kao da sanja):
Sati?
GIŠ:
Lud, il' mene proba!
SIRANO:
Koja je to zemlja? Dan? Godišnje doba?
GIŠ:
Šta?
SIRANO:
Svest mi se muti!
GIŠ:
Ali...
SIRANO:
Izdaleka,
S Meseca čak padoh, kao bomba neka!
GIŠ (izgubivši strpljenje):
Ali, gospodine...
SIRANO (ustane, strašnim glasom):
Kao bomba prava!
GIŠ (ustukne):
Da, pali ste!
(Više za sebe.)
Ovom nije čista glava!
SIRANO (poñe k njemu):
Nije metafora, ja sam zbilja pao!
GIŠ:
Ali, gospodine...
SIRANO:
Ko bi tačno znao
Koliko sam svega proveo na putu:
Možda sto godina, možda u minutu
Sleteh s one kugle boje šafranove!
GIŠ (sleže ramenima):
Pustite me!
SIRANO (prepreči mu put):
Gde sam i kako se zove
Ovaj kraj? U koje mesto padoh sada,
Kao aerolit što sa neba pada?
GIŠ:
Do ñavola!
SIRANO:
Ništa ne krijte od mene!
Padajući brzo preko vaseljene,
Ja ne birah mesto! Je li zemlja koja,
Ili mesec gde me svuče teža moja?
GIŠ:
Gospodine, čujte...
SIRANO (s uzvikom užasa, od koga Giš ponovo ustukne):
Ha! Svemoćni Bože!
U ovoj su zemlji ljudi crne kože!
GIŠ (uhvati se za lice):
Šta?
SIRANO (užasnuto):
Uroñenik ste? Alžir, dakle!
GIŠ (seti se da ima masku na licu):
Nije!
To je maska...
SIRANO (kao da se malo umirio):
Tad sam usred Venecije
Il' ðenove?
GIŠ (hoće da ide):
Mene jedna dama čeka!
SIRANO (potpuno umiren):
E, onda je Pariz!
GIŠ (smeje se protiv svoje volje):
Smešna hulja neka!
SIRANO:
A, vi se smejete?
GIŠ:
Da, ali sad dosta!
SIRANO (užagrenih očiju):
Pariz!...
(Potpuno zadovoljan briše prašinu sa sebe, smejući se i pozdravljajući.)
Padoh zadnjim meteorom. Osta
Još etra na meni. Nisu stvari lake
Putovati tako!
(Kao da skida nešto sa svoga grudnjaka.)
Evo jedne dlake
Na grudnjaku mome od neke komete...
(Trese mamuzama.)
Mamuze mi pune kose od planete...
(Trlja oči.)
Od zvezdana praha gledati ne mogu...
GIŠ (van sebe):
Al\..
SIRANO (u trenutku kada Giš hoće da ga obiñe, ispruži nogu pred njega, kao da bi hteo
da mu pokaže nešto na njoj, te Giš zastane):
Veliki Medved ščepa me za nogu!
Odatle na Raka naiñem na putu.
I pošto znam dobro štipaljku mu ljutu,
Ja, bežeći, padnem baš u Terazije!
Izmerim se...
(Brzo prepreči put Gišu i uhvati ga za dugme na kaputu.)
Da mi kogod nos razbije,
Mleko bi poteklo...
GIŠ:
Mleko?
SIRANO:
S Puta Mlečnog!
GIŠ:
Grom i pako!
SIRANO:
Ne! Ja idem s neba večnog!
(Prekrsti ruke.)
Padajući, noću, usred moga puta,
Spazih gde Sirijus sa turbanom luta.
(Poverljivo.)
Znate, Mali Medved još je zuba slabih.
(Smejući se.)
U prolazu s Lire jednu žicu zgrabih.
(Ponosno.)
Mislim da napišem knjigu gde ću redom
Izneti sve borbe s nevoljom i bedom.
Zlatne zvezde, koje uz put uspeh skriti,
U toj mojoj knjizi zvezdice će biti!
GIŠ:
Ali najzad...
SIRANO:
Vama radoznalost budi...
GIŠ:
Molim vas...
SIRANO:
... ima li na toj tikvi ljudi?
I kako je Mesec sagrañen, od čega?
GIŠ (smejući se):
Ne! Ja bih...
SIRANO:
Il' kako popeh se na njega?
Nañoh sredstva! Čujte...
GIŠ (obeshrabren):
Čuću drugih dana!
SIRANO (prezrivo):
Nisu to ni orb Regiomontana,
Ni golub Arkitin!
GIŠ:
Učena budala!
SIRANO:
Misao je meni lično na um pala!
(Giš je, najzad, uspeo da obiñe Sirana i da se uputi prema kapiji Roksanina stana. Sirano
poñe za njim, spreman da ga silom zadrži.)
Da mogu kroz vazduh sebi put proseći.
Šest sredstava nañoh!
GIŠ (okrene se i zastane):
Šest?
SIRANO (s izvesnom afektacijom):
Da! Mogu leći
Ujutru na sunce, skinuvši odelo
I pokrivši golo kao sveća telo
Mnogim bočicama, punim sveže rose.
Usišući rosu, zraci mene nose!
GIŠ (iznenañen, učini korak bliže Siranu):
Jedno!
SIRANO (uzmiče da bi Giša što više udaljio od Roksanine kuće):
Kada se u kovčeg, sav u kedru,
Stave ogledala u ikosaedru
I zažare, da se gust vazduh razredi,
Vetar me ponese!
GIŠ (učini još jedan korak):
Dva!
SIRANO (sve više uzmiče):
I ovo vredi:
Majstor vatrometa, mašinist od struke,
Čeličnim skakavcem, mogu bez po muke
Da se vinem čak i u nebesa sama,
Služeći se snagom šalitrina plama!
GIŠ (ide za Siranom, ne sluteći ništa i broji na prste):
Tri!
SIRANO:
Sešću na kuglu punu gusta dima:
Dim se s kuglom penje, pa i ja sa njima!
GIŠ (sve više zapanjen):
Četiri!
SIRANO:
Feb voli da srž vola siše:
Diže me, kad njom se premažem što više!
GIŠ (uzbezeknut):
Pet!
SIRANO (postepeno je, pričajući, odvukao Giša na drugu stranu, blizu jedne klupe):
I, najzad, šesto sredstvo moga leta:
Kad bacim u vazduh parče od magneta,
Za ploču od gvožña stegnuv se što bolje,
Mogu da se penjem tad do mile volje!
Brzo bacam magnet napred, a to znači
Da i ploča leti, jer je on privlači!
GIŠ:
Šest! Izvrsna sredstva! Od tih šest sistema
Koji izabraste?
SIRANO:
Toga ovde nema!
Ja izabrah sedmi!
GIŠ:
Sedmi? Grom i pako!
SIRANO:
Bogme ga nećete pogoditi lako!
GIŠ:
E, ovo počinje već da me zanima!
SIRANO (čini tajanstvene pokrete podražavajući šum morskih talasa):
Hu!...
GIŠ:
No?
SIRANO:
Znate li?
GIŠ:
Ne!
SIRANO:
Oseka i plima!
Kupah se u moru. Ulučivši zgodu,
U času kad Mesec privuče svu vodu,
Ja ispružih glavu, jer vlakna zadrže
Uvek mnogo vode. Tad što mogu brže
Poleteh kroz vazduh, ko anñeo neki
Penjo sam se tako u prostor daleki,
Pravo, dugo, mirno, bez imalo jada,
Kad osetih udar! Tada...
GIŠ (sav zanesen sedne na klupu):
Tada?
SIRANO:
Tada...
(Svojim prirodnim glasom.)
Ima četvrt! Više neću da vas trudim:
Venčanje je prošlo!
GIŠ (skoči):
Još ću da izludim!
Taj glas?
(Vrata kuće se otvore. Pojave se lakeji s upaljenim svećnjacima. Sirano podigne obod
šešira.)
Nos!... Sirano!
SIRANO (poklonivši se):
Glas i nos Sirana!
Sad baš venčaše se!
GIŠ:
Ko?
(Osvrne se. Iza lakeja idu Roksana i Kristijan, ruku pod ruku. Kaluñer ih prati, smešeći se
zadovoljno. Ragno nosi buktinju. Poslednja je družbenica Roksanina u noćnom ogrtaču,
gleda začuñeno šta se zbiva.)
Nebo!...

ČETRNAESTA POJAVA

Isti, ROKSANA, KRISTIJAN, kaluñer, RAGNO, lakeji, družbenica.

GIŠ (Roksani):
Roksana!
(Poznavši Kristijana, ljutito.)
On!
(Pokloni se Roksani s divljenjem.)
Baš vešto!
(Siranu.)
Vi ste majstor od zanata!
Priča bi vam mogla ispred rajskih vrata
Sveca da zadrži! Ja vam tvrdim smelo:
Objavite knjigu, biće slavno delo!
SIRANO (poklonivši se):
Primam savet!
KALUðER (Gišu, pokazujući na Roksanu i Kristijana, zadovoljno gladeći svoju veliku
bradu):
Sine, ruka vaša združi
Divan par!
GIŠ (pogleda ga namršteno):
Da!
(Roksani.)
Nek vam muž sad ruku pruži
Za rastanak!
ROKSANA:
Kako?
GIŠ (Kristijanu):
Možete puk stići!
ROKSANA:
Kuda?
GIŠ:
U rat!
ROKSANA:
Zar će i kadeti ići?
GIŠ:
Da!
(Izvadi pismo koje je maločas stavio u džep i preda ga Kristijanu.)
Nosite nalog! Eto sad i mene!
ROKSANA (zagrli Kristijana):
Kristijane!
GIŠ (Siranu, zajedljivo):
Nema još noći svadbene!
SIRANO (za sebe):
Misli da mi time nešto naprkosi!
KRISTIJAN (Roksani):
Još jedan poljubac!
SIRANO (Kristijanu):
Brže nalog nosi!
KRISTIJAN (zagrli Roksanu):
Zar nju da ostavim? O, da strašnih muka!
(Siranu.)
Ti ne slutiš...
SIRANO (hoće da otrgne Kristijana):
Slutim!
(Izdaleka se čuju doboši koji udaraju neki marš.)
GIŠ (koji je otišao u dno pozornice):
Eno moga puka
Gde odlazi!
ROKSANA (Siranu, držeći čvrsto Kristijana koga ovaj neprestano pokušava da otrgne):
Vama sad ga poveravam!
Kad ga vi čuvate, ja bezbrižno spavam!
SIRANO:
Ruka moja uvek njega će da štiti!
Ali...
ROKSANA:
Obećajte da će mudar biti!
SIRANO:
Trudiću se! Ali...
ROKSANA (kao malopre):
Kad jače zamrazi,
Da se čuva zime!
SIRANO:
Moraće da se pazi!
Ali...
ROKSANA (uvek isto):
Da je veran!
SIRANO:
Za to se ne bojim!
Ali...
ROKSANA:
I da piše!
SIRANO (odlučno):
Za to dobar stojim!

(Zavesa.)

ČETVRTI ČIN

GASKONjSKI KADETI

Mesto na kome logoruje četa Karbona de Kastel-Žalua, pri opsadi Arasa.

U dnu, grudobran preko cele pozornice. S one strane vide se ravan horizont i polje
pokriveno opsadtš spravama. U daljini zidovi Arasa, niji se vrhovi kuća, kao siluete, dižu
prema nebu.
Šatori, razbacano oružje, doboši itd. Sviće. Mutno jutro. Straže na razmaku. Vatre.
Kadeti spavaju uvijeni u ogrtače. Kapetan de Kastel-Žalu i Le Bre su budni. Obojica
bledi i vrlo mršavi. Napred, meñu ostalima, spava Kristijan, takoñe uvijen u ogrtač. Lice
mu osvetljava vatra. Tišina.

PRVA POJAVA
KRISTIJAN, KARBON de KASTEL-ŽALU, LE BRE, kadeti, zatim SIRANO.

LE BRE:
Grozno!
KARBON:
Da!
LE BRE:
Do vraga!
KARBON (daje znakLe Breu da govori tiše):
Pst! Svaki još spava!
Tiše psuj!
(Kadetima koji su podigli glave.)
Lezite!
(Le Breu.)
San ih zasićava!
LE BRE:
Bogme, za budne je to uteha huda!
Da užasne gladi!
(U daljini se čuje nekoliko pucnjeva.)
KARBON:
Ta pucnjava luda!
Svaki čas mi decu iz sna slatka diže!
(Kadetima koji su opet podigli glave.)
Spavajte!
(Kadeti poležu. Čuje se ponovo pucanj, samo nešto
bliže.)
JEDAN KADET (uznemireno):
Zar opet?
KARBON:
To Sirano stiže!
(Kadeti ponovo spuštaju glave.)
STRAŽAR (iza grudobrana):
Stoj! Ko je?
SIRANOV GLAS:
Beržerak!
STRAŽAR (istrni na grudobran):
Ko?
SIRANO (pojavi se na vrhu grudobrana):
Beržerak, ludo!
(Siñe. Le Bre mu pojuri u susret, sav uznemiren.)
LE BRE:
O, za ime Božje!
SIRANO (daje mu znak da ne budi kadete).
Pst, mir!
LE BRE:
Pravo čudo
Što već nisi ranjen!
SIRANO:
Ti znaš da me oni
Redovno promaše!
LE BRE:
Zbilja, glupo zvoni
Da zbog jednog pisma tebi ode glava!
SIRANO (zastane ispred Kristijana):
Obećah da piše! Često!
(Posmatra Kristijana.)
Bled je. Spava.
Da zna, jadna mala, kako glad ga mori...
Ali lep!
LE BRE (Siranu):
Hajd, lezi!
SIRANO:
Le Bre, ne govori!
Gde se ja provlačim lako se probije,
Jer tu španska straža nikad trezna nije.
LE BRE:
Onda nam bar štogod od jela donesi!
SIRANO:
Smeta mi za prolaz. Al' će da se desi
Nešto novo. Dugo glad neće da traje.
Francuzi će jesti, il' umreti...
LE BRE:
Šta je?
SIRANO:
Ne znam pouzdano. Danas se prelama...
KARBON:
Opsadnici gladni! Da grdnoga srama!
LE BRE:
Ta opsada naša odista je glupa!
Mi opseli Aras. Iza naših trupa
Infant od Španije postavio čete...
SIRANO:
Sad nek iza njega neko vojsku met'e!
LE BRE:
Nije smešno!
SIRANO:
Oho!
LE BRE:
Objasni mi ovo:
što zbog jednog pisma...
(Sirano se uputi prema jednom šatoru.)
Kud?
SIRANO:
Da pišem novo!
(Razgrne platno i uñe unutra.)

DRUGA POJAVA

Isti, bez SIRANA.

(Sve više sviće. Ružičasta svetlost. Varoš Aras

blista se na horizontu kao pozlaćena od sunca. Čuje
se topovski pucanj, zatim odmah, s leve strane, vrlo
daleko, lupanje doboša. Drugi doboši lupaju takoñe,
čas dalje, čas bliže, čas odmah iza grudobrana, kao
da prolaze kroz ceo logor, i gube se desno. Kadeti
se bude. Žagor. Iz daljine se čuju razne komande ofi-
cira.)

KARBON (s uzdahom):
Moram da ih budim! Ustajte!
(Kadeti se miču u svojim ogrtačima i protežu se.)
Već sviće!
Njihov prvi uzvik znam o čemu biće!
JEDAN KADET (uspravi se, sedeći):
Gladan sam!
DRUGI KADET:
Umirem!
SVI:
O!...
KARBON:
Kako se vuku!
TREĆI KADET:
Jedva mičem nogu!
ČETVRTI KADET:
Jedva dižem ruku!
PRVI KADET (ogleda se na oklopu):
Vazduh je nesvarljiv, jezik mi sav beo!
Grb baronski daću, da bih sira jeo!
TREĆI KADET:
Ja ću, ako mi se sad u ovoj bedi
Malo stomačnoga soka ne nacedi,
Kao nekad Ahil pod šator se skriti!
ČETVRTI KADET:
Da, hleba!
KARBON (ode do šatora u koji je ušao Sira-
no, poluglasno):
Sirano!
SVI KADETI:
O!...
KARBON (na ulazu u šator, poluglasno):
Ti ih zasiti!
Da se raspolože, dobaci reč koju!
Ti to znaš!
DRUGI KADET (pritrči prvome koji nešto
žvaće):
Šta žvaćeš?
PRVI KADET:
Kučinu u loju,
Kojom top se maže kada se loj smlači.
Okolo Arasa ni trag od divljači!
JEDAN KADET (ulazi):
Ja pecah u Skarpu!
DRUGI KADET (takoñe ulazi):
Lovih na sve strane!
SVI (skoče i opkole ovu dvojicu):
Šta nam donosite? Šarane? Fazane?
Dajte brže!
LOVAC (pokunjeno):
Vrapca!
RIBAR (isto tako):
Kesegicu!
SVI (očajno):
Avaj!
Da se pobunimo!
KARBON:
Sirano, pomagaj!
(Već je potpuno svanulo.)

TREĆA POJAVA

Isti, SIRANO.

SIRANO (iziñe iz šatora, miran, za uvom

mu pero, u ruci knjiga):
Šta je?
(Tišina. Prvom kadešu.)
Što ti noge tako teško hode?
KADET:
Ne znam, u petama sve me nešto bode!
SIRANO:
Šta li je to?
KADET:
Stomak!
SIRANO:
Mene tako isto!
KADET:
Bode li i tebe?
SIRANO:
Ne, ja rastem čisto!
DRUGI KADET:
Ja sam strašno gladan!
SIRANO:
Ješćeš s više volje!
TREĆI KADET:
Kao da me nešto u crevima kolje!
Sve krče!
SIRANO:
Za juriš eto dobošara!
ČETVRTI KADET:
A meni zujanje stalno uši para!
SIRANO:
Nisu uši, to te prazan trbuh zavi!
PETI KADET:
Što na zejtinu nešto se ne spravi?
SIRANO (skine mu već dotrajali šešir i
baci u ruku):
Evo kupusare!
ŠESTI KADET:
Spasi me od gladi!
SIRANO (baci mu knjigu koju drži u ruci):
Gutaj Ilijadu!
SEDMI KADET:
Rišelje se sladi
U Parizu! Jede razna jela fina!
SIRANO:
Da ti divljač pošlje?
KADET:
Što da ne! I vina!
SIRANO:
Burgunca, if you pease?
KADET:
Da, po kaluñeru!
SIRANO:
O, eminencijo!
OSMI KADET:
Glad već preñe meru!
SIRANO:
Ti gloginje gloñi!
PRVI KADET (sleže ramenima):
Uvek igra reči!
SIRANO:
Uvek! I želim da ništa me ne spreči
Tako i da umrem, kad jedne večeri
Ružičastim sjajem nebo zatreperi,
S rečju nekom što bi zgodno pala tada!
O!... Umreti slavno! Duša mi je rada
Da ostavi grudi što su probodene
Mačem protivnika dostojnoga mene,
Na bojnome polju, s podvizima smelim
I sa lepom rečju na usnama vrelim!
SVI KADETI:
Gladni smo!
SIRANO (prekrsti ruke):
Brinete šta da stomak svari!
Ej, Bertrandu, svirče i pastiru stari,
Iz te kožne torbe frulu svoju vadi,
Pa tim jadnicima što pate od gladi
Sviraj pesme čiji ritam ih osvaja,
Gde sa dušom njinom svaki zvuk se spaja,
Gde je svaka nota dah sestrinskih grudi
I gde svaki glas im sladak spomen budi!
Sviraj, nek za pesmom sad se pesma niže,
Lagano i tiho, ko dim što se diže
S krova kuća njinih; nek se iz nje sliva
Muzika što ima draž sela i njiva!
(Starac sedne i vadi frulu.)
Nek se danas frula za trenutak seti,
Dok ti hitra ruka preko rupa leti,
Da je najpre bila samo trska prosta,
Pa docnije tek da mrk abonos posta.
I dok tihi zvuci svirke tvoje zvone,
U mladost seosku nek joj duša tone!
(Starac počne da svira narodne melodije iz Langedoka.)
Slušajte, Gaskonjci! U njegovoj ruci
Sad se ne razležu oštri bojni zvuci!
Nije to jek bitke što nam dušu dira,
To je frula šume, svirala pastira!
To su polja, njive, livade zelene,
Kozari što nose kapice crvene,
To je ljuljuškanje slatko na Dordonji...
Slušajte, Gaskonjci: sad smo u Gaskonji!
(Kadeti oborili glave. Kao da sanjaju. Kradom brišu
suze, neki i krajem ogrtača.)
KARBON (Siranu, polako):
Pa oni već plaču!
SIRANO:
Al' od nostalgije!
Bol otmen, moralan, to više glad nije.
Vidiš kako pesma teški teret skinu,
Te sad lepša patnja puni dušu njinu!
KARBON:
Al' ako ostane ona meka tako?
SIRANO (dade znak jednom dobošaru da pri-
ñe bliže):
Ne brini! Heroji razbude se lako!
Dovoljno je samo...
(Učini pokret. Dobošar zalupa.)
SVI (skoče i pojure za oružje):
Šta je? Šta se zbiva?
SIRANO (smeši se):
Vidiš kako gromko svaki se odziva!
Ode čežnja, ljubav, svirka što se čula...
Sve odnese doboš što je dala frula!
JEDAN KADET (pogledavši u dno pozornice):
A\... Giš ide!
SVI KADETI (mumlaju):
Hu!... Hu!...
SIRANO (smešeći se):
To je doček pravi!
JEDAN KADET:
Dosadan je!
DRUGI KADET:
U toj jaci što ga davi
Oholo ukrućen!
TREĆI KADET:
Ko kad se obvije
Gvožñe platnom!
ČETVRTI KADET:
Jer na vratu rane krije!
PETI KADET:
Ulizica dvorska!
ŠESTI KADET:
Nećak svog ujaka!
KARBON:
Pa, ipak, Gaskonjac!
PRVI KADET:
Al' sumnjiva znaka!
Čuvajmo se njega! Gaskonjci su lude.
Zlo je kad Gaskonjac kakav mudar bude!
LE BRE:
Bled!
DRUGI KADET:
Od gladi! Al' mu grč stomačni blista,
Pošto na oklopu ima zlata čista!
SIRANO (živo):
Ni traga od patnje! Nek se puši, karta
I kocka...
(Svi brzo posedaju i stanu da igraju karte i bacaju
kockice, neki na dobošu, neki na zemlji, a neki na
ogrtačima prostrtim po zemlji; zapale svoje dugač-
ke lule.)
A ja ću da čitam Dekarta!
(Šeta se gore-dole i čita knjižicu koju je izvadio iz
džepa. Tišina. Giš ulazi. Svi izgledaju udubljeni u
igru i zadovoljni. Giš je vrlo bled. Uputi se Karbo-
nu.)

ČETVRTA POJAVA

Isti, GIŠ.

GIŠ (Karbonu):
A!... Dobar dan!
(Posmatraju jedan drugoga. Za sebe, s švesnim zadovoljstvom.)
Zelen!
KARBON (isto tako):
Mršav, sav podbuo!
GIŠ (posmatra kadete):
To su te bundžije? Da, često sam čuo
Da za mene od vas tma je grdnji palo,
Da plemstvo sa sela nije, prosto, znalo
Kako komandanta svog već da naruži!
Kadeti, baroni, kako glas taj kruži,
Spletkaroš sam, vele, ulizica dvora,
I što nosim jaku krutu, punu bora,
Oni me zbog toga na sva usta kude.
Ali i Gaskonjac može ko da bude,
Pa da prosjak nije!...
(Tišina. Kadeti se kartaju, bacaju kockice i puše.)
To čuh sa svih strana.
Da vas kaznim preko vašeg kapetana?
Ne!
KARBON:
Jedino meni to do volje stoji...
GIŠ:
A!...
KARBON:
Ja sam platio i oni su moji!
Od vas primam samo ratna nareñenja!
GIŠ:
Dobro!
(Kadetima.)
Grdnja vaša moj ugled ne menja.
Poznato je da se tanadi ne klonim:
Juče, kod Bapoma, ne prezah da gonim
Žestinom lavine protivničke trupe.
Da ih sprečim da se ponovo ne skupe,
Ja triput jurišah!
SIRANO (ne dižući nos sa knjige):
A ešarpa bela?
GIŠ (iznenañen i zadovoljan):
Znate to? Povučen od jednoga dela
Begunaca, baš kad ulagah sve trude
Da za treći juriš skupim svoje ljude,
Dospeh pred front španski. I tada, od straha
Da me ne zarobe i da toga maha
Streljan budem, meni dobra miko sinu:
Odrešim ešarpu, znak o mome činu,
I bacim na zemlju. Nezapažen tako
Ja sam brzo ispred Španaca umako
I pribrao ljude. Bitka beše moja,
Jer kada je došlo ponovo do boja,
Španci su morali potpuno podleći.
E, pa šta možete na to sve mi reći?
(Kadeti kao da ništa ne slušaju; ali im karte i koc-
kice zastaju u vazduhu, a dim zadržavaju u ustima. Na-
peta pažnja.)
SIRANO:
Da Anri Četvrti u najžešćem boju
Ne bi dao belu perjanicu svoju!
(Meñu kadetima ćutljivo zadovoljstvo. Karte i koc-
kice padaju. Dim im pokulja na usta.)
GIŠ:
Ali to lukavstvo pobedu mi steče!
(Kadetima opet zastaju karte i kockice u vazduhu,
dim se ne koluta.)
SIRANO:
Zar čovek sme da se te časti odreče
Protivniku svome da bude na meti?
(Karte i kockice padaju. Dim se diže. Meñu kadetima
sve je jača pažnja i radost.)
Da sam ja tu bio, ma šta da mi preti,
U tome hrabrošću nad vama pretežem,
Digo bih je da je preko grudi vežem!
GIŠ:
The, gaskonjska hvala!
SIRANO:
Hvala? Može biti.
Dajte mi ešarpu. Ja ću je obviti
I usred juriša!
GIŠ:
Meni je ešarpa
Ostala na zemlji, na obali Skarpa.
Tu gde kuršum seva i gde karteč leti,
Nju tražiti sumnjam da će iko smeti!
SIRANO (izvadi iz džepa belu ešarpu i pru-
ži je Gišu):
Evo!
(Tišina. Kadeti se mune da kartama i kockicama pri-
kriju smeh. Giš se osvrne i pogleda ih. Oni se brzo
uozbilje i produže igru. Jedan od njih ravnodušno
zvižduće melodiju koju je pre toga svirao Bertrandu.)
GIŠ (uzme ešarpu):
Hvala! Daću jedan signal važan!
(Popne se na grudobran i zamahne nekoliko puta ešar-
pom.)
SVI:
Signal?
STRAŽAR (viče sa grudobrana):
Stoj! Ko trči?
GIŠ (siñe s grudobrana):
Španski špijun lažan.
Velike usluge špijun taj nam pravi,
Jer Špancima uvek samo ono javi
Što mu ja naredim. I tako u dlaku
Mogu da izmenim odluku im svaku.
SIRANO:
Podlac!
GIŠ (vezujući nemarno ešarpu):
Ali zgodan!... Šta sam reći hteo?
A!... Da vam saopštim jedan podvig smeo!
Da nam s municijom pribavi i hranu,
Maršal krišom uze put prema Durlanu,
Gde će hranonosce kraljeve zateći.
Da mu Španci ne bi mogli put preseći,
Poveo je trupa u tolikom broju
Da će pola vojske ostati u stroju
Kada Španci napad svoj izvrše danas.
KARBON:
Bogme, saznaju li, biće loma za nas!
Valjda nisu čuli?
GIŠ:
Za odlazak zna se.
Napašće!
KARBON:
A!...
GIŠ:
Špijun doneo mi glase.
„Mogu da odredim mesto", uz to reče.
„Koje za njin napad vama je najpreče?
Ja ću reći da se najslabije brani."
„Dobro", rekoh, „Budi bliže našoj strani,
Šetaj van bojišta, svaki pokret prati:
Gde će mesto biti, ja ću ti znak dati!"
KARBON (kadetima):
Na noge, gospodo!
(Svi poskaču. Čuje se zvek mačeva i opasača koje opasuju.)
GIŠ:
Još ne! Tek docnije,
Kroz sat!
PRVI KADET:
Tek tad?
(Svi posedaju i nastavljaju prekinutu igru.)
GIŠ (Karbonu):
Da se vremena dobije,
Dok maršal ne stigne. Način za to...
KARBON:
To je?
GIŠ:
Da vi žrtvujete sad živote svoje!
SIRANO:
A!... Osveta, dakle?
GIŠ:
Da mi vas je žao,
Ne bi izbor na vas i na vaše pao!
Kako, pak, o vama već i priča kruži,
Neka mržnja moja kralju mom posluži!
SIRANO (pokloni se):
Gospodine, ništa meni draže nije!
GIŠ (takoñe se pokloni):
Vi volite da se jedan sa sto bije!
Evo, za to zgodna prilika vam data!
(Ode natrag sa Karbonom.)
SIRANO (kadetima):
Šest polja od čista azura i zlata
Nosi grb Gaskonje. Sad je živa zgoda
Da mu se od krvi sedmo polje doda!
(Giš, u dnu pozornice, razgovara tiho s Karbonom.
Izdavanje zapovesti. Spremanje opsadnih sprava. Si-
rano priñe Kristijanu koji, prekrstivši ruke, stoji
nepomično. Spusti mu ruku na rame.)
Slušaj...
KRISTIJAN (tresući glavom):
Ah, Roksana!
SIRANO:
Znam!
KRISTIJAN:
Od nje daleko,
Sve pozdrave srca u pismu bih reko!
SIRANO:
Slutio sam da se danas stvari lome...
(Izvadi iz grudnjaka pismo.)
Evo pisma!
KRISTIJAN:
Daj ga!
SIRANO:
Hoćeš?
KRISTIJAN (zgrabi pismo):
Pa, dabome!
(Otvori pismo, čita ga i zastane.)
Gle!
SIRANO:
Šta?
KRISTIJAN:
Ova mrlja?
SIRANO (zgrabi pismo i posmatra ga naivno):
Mrlja?
KRISTIJAN:
Da, od suza!
SIRANO:
Pesnik se zanese igrom svojih muza!
Znaš... ovo je pismo... bilo tužno tako...
Da sam, pišući ga, i sam nad njim plako!
KRISTIJAN:
Plako?
SIRANO:
Jer... za život... ništa nas ne veže...
Al'... nju ne videti... da, to dušu steže!
(Kristijan ga pogleda.)
Mi je...
(Živo.)
Ti je...
KRISTIJAN (istrgne mu pismo):
Daj mi pismo!
(Iz daljine, u polju, čuje se larma.)
GLAS JEDNOG STRAŽARA (iza grudobrana):
Stani!
Do ñavola!
(Pucnji. Larma. Zvek praporaca.)
KARBON:
Šta je?
STRAŽAR (na grudobranu):
Kola na poljani!
(Svi pojure gore da vide.)
GLASOVI:
Kola? U logoru? Šta će to da znači?
Možda neprijatelj kroz nas se provlači?
Vraga! Da se puca! Ne! Kočijaš viče!
Šta? U ime kralja!
(Svi su na grudobranu i gledaju dole. Zvek praporaca
čuje se sve bliže.)
GIŠ:
Šta? Kralja se tiče?
(Kadeti siñu i stanu u red.)
KARBON (komanduje):
Kape dole!
GIŠ (viče meñu kulise):
U red! Nek s pompom zaviju!
(Kola uñu u kasu. Sva su poprskana blatom i praši-
nom. Zavese na prozorima spuštene. Ostrag dva lake-
ja. Stanu.)
Spustite papuču!
(Dvojica potrče.)
KARBON (viče):
Doboši nek biju!
(Doboši zalupaju. Kadeti stoje gologlavi.)
ROKSANA (iskoči iz kola):
Dobar dan!
(Svi su duboko pognuti, ali se na zvuk ženskog glasa
trgnu i usprave. Najveće iznenañenje.)

PETA POJAVA
Isti, ROKSANA.

GIŠ:
Vi ovde? Kralj vas šalje? Šta je?
ROKSANA:
Da, kralj Amor!
SIRANO:
Bože!
KRISTIJAN (požurivši joj u susret):
Ti?
ROKSANA:
I suviše traje
Ta opsada!
KRISTIJAN:
Zašto?
ROKSANA:
Samo trenut koji!
Čućeš!
SIRANO (koji je na zvuk njena glasa zastao
kao ukopan, ne sme da je pogleda):
Da li zbilja ona tu sad stoji?
GIŠ:
Ne smete ostati ovde ni minuta!
ROKSANA (veselo):
O, da! Jedan doboš!
(Sedne na doboš koji joj donesu.)
Hvala!
(Smeje se. Gordo.)
Više puta
Pucahu na kola! Na bundevu liče!
Odostrag lakeji, ko iz drevne priče!
(Posmatra sve njih.)
Zašto lica vaša radošću ne zrače?
(Pošalje Kristijanu poljubac.)
Dragi moj! Taj Aras! Gde leži!
(Spazi Sirana.)
Roñače.
SIRANO (približi se):
Kako...
ROKSANA:
Vojsku nañoh? Bez velika truda:
Gde pustoš ugledah! O, da strašnih čuda!
Da ne videh, ne bih verovala bedi!
Služba vašem kralju? Mome više vredi!
SIRANO:
Kud ste, vraga, prošli?
ROKSANA:
Kud? Kroz španske čete!
PRVI KADET:
Tom lukavstvu samo žene se dosete!
GIŠ:
Kako ste promakli kroz redove njine?
LE BRE:
Za to je trebalo velike veštine!
ROKSANA:
Ne! Vozih se prosto, u kasu, kroz straže,
A čim kakav gord se hidalgo ukaže,
Moj najlepši osmeh zavesu odškrine,
I ja proñem! Neka Francuzi izvine,
Španci su otmeni i kad su na straži!
KARBON:
Naravno, vaš osmeh kad za pasoš važi!
Da li vas pitahu kud žurite tako?
ROKSANA:
O, često! Ja kažem: „Draganu!" Tad svako,
Čak i onaj s licem surovim od rata,
Ozbiljno za kvaku mojih kola hvata,
Sa kraljevskim gestom vrata sam zatvara,
Uprtu musketu u zemlju obara,
Tresne potpetice obvijene čipkom,
Brzo skida šešir s perjanicom gipkom,
Klanja se i dalje ništa me ne pita,
Već galantno veli: „Napred, senjorita!"
KRISTIJAN:
Ali...
ROKSANA:
Reč „draganu" lukavstvo je čisto.
Oprosti! Da rekoh „mužu", ko bi pristb
Da me pusti dalje!
KRISTIJAN:
Ali...
ROKSANA:
Šta te trže?
GIŠ:
Vi morate ići!
ROKSANA:
Ja?
SIRANO:
Odmah!
LE BRE:
Što brže!
KRISTIJAN:
Idi!
ROKSANA:
Zašto?
KRISTIJAN (zbunjeno):
Jer kroz...
SIRANO (isto tako):
Tri četvrti sata...
GIŠ (isto tako):
Ili pre još...
KARBON (isto tako):
Biće...
LE BRE (isto tako):
Zapovest izdata...
ROKSANA:
Ostaću baš zato! Znam ja, biće boja!
SVI:
O!... Ne!...
ROKSANA (baci se Kristijanu u naručje):
S tobom neka umre žena tvoja!
KRISTIJAN:
Taj plam u očima...
ROKSANA:
Čućeš šta on krije!
GIŠ (očajno):
Najstrašnije mesto!
ROKSANA (osvrne se):
Kako? Najstrašnije?
SIRANO:
Zar bi palo nama inače u deo!
ROKSANA (Gišu):
Voljni ste da nosim udovički veo?
GIŠ:
Ne! Kunem se!
ROKSANA:
Tu ću biti s vama svima!
Ne idem! Luda sam! Sve me to zanima!
SIRANO:
Zar i precioza biva heroina?
ROKSANA:
Pa ja, gospodine, vaša sam kuzina!
JEDAN KADET:
Svi će da vas brane!
ROKSANA (sve razdraganija):
Hvala!
DRUGI KADET (sa zanosom):
Sad na cveće
Miriše sav logor!
ROKSANA:
Mislim da mi neće
Šešir ovaj loše stajati u boju!
(Pogleda na Giša.)
Vreme je da poñe kont na dužnost svoju:
Neka počne!
GIŠ:
Idem radi inspekcije
Topova. A dotle, jer još kasno nije,
Razmislite bolje!
ROKSANA:
Ne!
(Giš ode.)

ŠESTA POJAVA

Isti, bez GIŠA.

KRISTIJAN (Roksani, moleći je):

Popusti malo!
ROKSANA:
Ne!
PRVI KADET (ostalima):
Ostaje!
SVI (užurbano, muvajući se i čisteći se):
Brže češalj! Ogledalo!
Sapun! Iglu! Konac! Brkovez! Brijače!
Narukvice!
ROKSANA (Siranu koji je još moli):
Sve je uzalud, roñače!
Ne idem odavde!
KARBON (pošto se najpre, kao i ostali, do-
bro utegao, očetkao odelo i šešir, ispravio perjani-
cu i izvukao rukave, priñe učtivo Roksani, ceremoni-
jalno):
Koristim se zgodom
Da vas sad upoznam s nekojom gospodom
Što će sebi danas tu počast da stvore
Pred očima vašim hrabro da se bore
I umru!
(Roksana se pokloni i čeka, uhvativši Kristijana
pod ruku. Karbon predstavlja.)
Baron Pejresku od Kolinjaka!
KADET (pokloni se):
Gospoño...
KARBON (nastavlja):
Baron Kastrak od Kahizaka!
Vidam Malgujr Estresak od Eskarabiota!
Vitez d' Antinjak-Žize. Baron od Hijota
Od Blatnjak-Salešana...
ROKSANA:
Koliko postoji
Imena kod svakog?
BARON HIJO:
Jedva se nabroje!
KARBON (Roksani):
A sad izvolite otvoriti ruku
Što vam rubac drži!
ROKSANA (otvori ruku, maramica joj ispadne):
Što?
(Cela četa učini pokret da je dohvati.)
KARBON (podigne brzo maramicu):
U našem puku
Zastava još fali samo mojoj četi!
Nek najlepša u njoj bojištem poleti!
ROKSANA (smešeći se):
Suviše je mala!
KARBON (natakne maramicu na vrh svoga ka-
petanskog koplja):
Ali čipka vredi!
JEDAN KADET (ostalima):
Za takvu lepotu život se ne štedi!
Jedino još trbuh da ne muči mene...
KARBON (koji je to čuo, uvreñeno):
Fuj! Na jelo misliš kraj ovakve žene!
ROKSANA:
Poljski vazduh prija, doručak bih htela!
Donesite, molim, nešto sad od jela:
Mesa, testa, vina...
(Opšta zaprepašćenost.)
JEDAN KADET:
Otkud?
DRUGI KADET:
To je muka!
ROKSANA (mirno):
Iz kola!
SVI:
Šta?
ROKSANA:
Čovek kome je to struka
Spremiće doručak. Čudite se gde je
Taj što ume vešto svaki sos da zgreje?
Pogledajte bolje moga kočijaša!
KADETI (potrče prema kolima):
Ragno!...
(Radosni uzvici.)
A!...
ROKSANA (prati ih očima):
Jadnici!
SIRANO (poljubi joj ruku):
Dobra vilo naša!
RAGNO (stojeći na boku kola, kao komedijaš
pred šatrom):
Gospodo!
(Ushićenje.)
KADETI:
A!...
RAGNO (pokazujući na Roksanu):
Draž što iz oka joj bije
Mogla je da skrije tolike činije!
(Burno pljeskanje.)
SIRANO (polako Kristijanu):
Slušaj, Kristijane...
RAGNO:
Ta gospoda kruta
Ne spaziše zbog nje...
(Izvuče ispod svog sedišta jedan ovčji but nadeven
slaninom i podigne ga uvis.)
... ovaj komad buta!
(Pljeskanje. But ide od ruke do ruke.)
SIRANO (tiho Kristijanu):
Jednu reč...
RAGNO:
Venera mozak im zavrnu,
Te Dijana krišom...
(Izvuče jedan srneći but.)
... spase svoju srnu!
(Entuzijazam. Sa svih strana polete ruke i zgrabe but.)
SIRANO (tiho Kristijanu):
Da ti kažem nešto...
ROKSANA (kadetima koji se vraćaju, pre-
trpani drugim namirnicama):
Spustite sve dole!
(Stavlja posuñe na travu. Pomažu joj dva lakeja koji
su dotle nepomično stajala odostrag na kolima. Za-
tim Kristijanu, u trenutku kad Sirano pokušava da
ga odvuče u stranu.)
Pomozi mi!
(Kristijan pohita da joj pomogne. Sirano se uznemire-
no trgne.)
RAGNO (vadi razno posuñe):
Puni lonci i kastrole!
PRVI KADET (priñe ushićeno i odseče pove-
će parče šunke):
Vraga! Dok nas španski kuršumi ne sruše,
Da bar što valjano strpamo u guše...
(Spazivši Roksanu, brzo se popravi.)
Izvinte... u usta!
RAGNO (baca kadetima sedišta iz kola):
Jarebice, vina...
(Gužva. Sedišta budu rasporena. Smejanje. Radost.)
TREĆI KADET (oduševljeno):
Ovo valja!
RAGNO (baca im boce s belim vinom):
Topaz!
(Baci im boce sa crnim vinom.)
Evo i rubina!
ROKSANA (baci savijen čaršav Siranu na
glavu):
Prostrite taj čaršav! Da im radost stvorim!
RAGNO (mašući fenjerima koje je skinuo s kola):
Ormari za jelo!
SIRANO (polako Kristijanu, dok zajednič-
ki prostiru čaršav):
Treba da govorim
S tobom najpre...
RAGNO (padajući sve više u lirski zanos):
Ko bič mom držalju skine,
Kobasicu ima!
ROKSANA (sipa vino i služi):
Nek pije ko gine!
Ništa za drugoga, samo za Gaskonjce!
Nek Giš, ako doñe, vidi prazne lonce!
(Ide od jednoga do drugoga. Prvome.)
Ima još vremena!
(Drugome.)
Po volji još mesa?
(Trećem.)
Pijte!
(Četvrtom.)
Što plačete?
KADET:
Radost me potresa!
ROKSANA:
Crno ili belo? Nož i tanjir! Hleba!
Šunke? Jedno krilce? Vina? Šta još treba?
SIRANO (ide za njom natovaren činijama pu-
nim jela i pomaže joj u služenju; više za sebe):
Ja je obožavam!
ROKSANA (idući prema Kristijanu):
Ti?
KRISTIJAN:
Ništa!
ROKSANA:
Biskvita?
U vinu... dva prsta?
KRISTIJAN (hoće da je zadrži):
Što doñe?
ROKSANA:
Pst! Sita
Dok mi deca budu!
LE BRE (kojije otišao u pozadinu da, na vrhu
koplja, pruži parče hleba stražaru na grudobranu):
Giš!
SIRANO:
Nek se sve skrije!
Korpe, boce, ko da ničeg bilo nije!
(Ragnou.)
Ti beži na kola!
(Kadetima.)
Nema ništa više?
(Za tren oka bude sve sakriveno po šatorima, ispod
ogrtača i ispod šešira. Giš uñe žurno i odjednom za-
stane, mirišući. Tišina.)

SEDMA POJAVA

Isti, GIŠ.

GIŠ:
Osećam da nešto izvrsno miriše!
JEDAN KADET (pevuši zadovoljna lica).
To-lo-lo...
GIŠ (zastane i pogleda ga):
Šta vam je? Strašno ste crveni!
KADET:
Ja? Ništa! Za borbom krv kipi u meni!
DRUGI KADET:
Bum... bum... bum...
GIŠ (osvrne se):
Šta?
KADET (malo napit):
Ništa! Mala pesma stara!
GIŠ:
Veseli ste, lice blista vam od žara!
KADET:
Opasnost se bliži!
GIŠ (zove Karbona da mu izda neku zapovest):
Kapetane...
(Zastane, ugledavši mu lice.)
Vraga!
Ni na vama nigde od bledila traga!
KARBON (sav crven u licu, krijući iza leña
bocu vina poñe natrag):
O!...
GIŠ (pokazuje meñu kulise):
Jedan top smestih, odmah tu na visu,
U nuždi bez topa da vam ljudi nisu.
JEDAN KADET (povodeći se):
Bogme, krasna pažnja!
DRUGI KADET (smešeći se ljubazno):
Koliko se brine!
GIŠ:
Lude!
(Suvo.)
Nek paze, kada paljbu čine,
Na trzanje topa!
PRVI KADET:
Ft, ft!
GIŠ (poleti na njega besno):
Grom i pako!
KADET:
Nikad top gaskonjski nije se pomako!
GIŠ (zgrabi ga za ruke i trese):
Pijani! Od čega?
KADET (oholo):
Od barutnog dima!
GIŠ (sležući ramenima pusti ga i živo se
uputi Roksani):
Rešite se brzo dok vremena ima!
ROKSANA:
Ostajem!
GIŠ:
Bežite!
ROKSANA:
Ne!
GIŠ:
Kad njoj boj prija...
(Zapoveda.)
Pušku jednu!
KARBON:
Kako?
GIŠ:
Ostaću tad i ja!
SIRANO:
Gospodine, to se prava hrabrost zove!
PRVI KADET:
Pa vi ste Gaskonjac, kraj sve čipke ove!
ROKSANA:
O!...
GIŠ:
U nuždi žene treba da se brane!
DRUGI KADET (prvome):
Čuješ, da i njemu damo malo hrane?
(Sve namirnice dolete kao mañijom.)
GIŠ (oni mu zasvetle):
Jestivo?
TREĆI KADET:
Ko gine treba da se časti!
GIŠ:
Mislite na vaše ogriske ću spasti?
SIRANO (pokloni se):
Sve lepše!
GIŠ (oholo):
U borbi još više otpora
Daće mi glad!
PRVI KADET (skanući od radosti):
Naš je!
GIŠ (smejući se):
Da!
KADET:
Naš, nema zbora!
(Kadeti igraju od radosti.)
KARBON (koji je malopre otišao iza grudo-
brana, pojavi se na vrhu):
Kopljanici moji stoje već u stroju!
(Pokazuje na red kopalja koja štrče iznad grudobra-
na.)
GIŠ (Roksani, poklonivši se):
Za smotru nad njima pružam ruku svoju!
(Roksana ga galantno uzme pod ruku. Popnu se na grudo-
bran. Kadeti skinu kape i poñu za njima.)
KRISTIJAN (priñe Siranu, živo):
Reci brzo!
(Utrenutku kad se Roksana pojavi na vrhu grudobrana,
koplja budu, u znak pozdrava, oborena tako da se više
ne vide. Čuje se poklič. Roksana se pokloni.)
KOPLjANICI (spolja):
Vivat!
KRISTIJAN:
Dakle?
SIRANO:
Ja se bojim...
KRISTIJAN:
Šta?
SIRANO:
Kad bude reči o pismima tvojim...
KRISTIJAN:
Znam!
SIRANO:
Da se ne odaš!
KRISTIJAN:
Kako?
SIRANO:
Pribran budi!
Malopre se setih. Ništa se ne čudi
Što si...
KRISTIJAN:
Kazuj!
SIRANO:
Što si... ti njoj pisma slao
Više nego što si i sam za njih znao!
KRISTIJAN:
Ali...
SIRANO:
Bejah tumač plama što te peko:
Često sam joj piso, a nisam ti reko!
KRISTIJAN:
A!...
SIRANO:
Prosta stvar!
KRISTIJAN:
Pa zar i sada, u dane
Opsade?
SIRANO:
I sada! Još pre zore rane
Provučem se...
KRISTIJAN (prekrsti ruke):
To mi na um ne bi palo!
Pisah li nedeljno dvaput, triput...
SIRANO:
Malo!
Mnogo češće!
KRISTIJAN:
Dnevno?
SIRANO:
Dnevno više puti!
KRISTIJAN (žestoko):
Zar to te zanese da i život...
SIRANO (spazi Roksanu kako se vraća):
Ćuti!
Evo nje!
(Ode žurno pod svoj šator.)

OSMA POJAVA

ROKSANA, KRISTIJAN; kadeti u dnu pozorni-

ce, ulaze i izlaze; KARBON i GIŠ izdaju zapovesti.

ROKSANA (pritrči Kristijanu):

Mili moj!
KRISTIJAN (uhvati je za ruke):
Reci mi sad brže
Zbog čega te nisu mogli da zadrže
Svi putevi strašni i ratnici stari?
ROKSANA:
Zbog pisama tvojih!
KRISTIJAN:
Šta?
ROKSANA:
Da, njine čari!
Mene su opila divna pisma tvoja!
Ah!... Za ovaj mesec njima nema broja,
Sve lepša za lepšim!
KRISTIJAN:
Samo zato...
ROKSANA:
Ćuti!
Srce ti ne može draž tu ni da sluti!
Volim te od časa kada jednom, noću,
Glas i reči tvoje, neslućenom moću,
Ispod mog prozora dušu mi zaneše!
U pismima tvojim isti glas taj beše
Što me te večeri očara i opi,
I ja doñoh! Da je mudroj Penelopi
Uliks, ko ti meni, slao pisma ova,
Ostala ni časa ne bi ispod krova,
Već bacila vez i, luda ko Helena,
Jurnula za njime, strašću opijena!
KRISTIJAN:
Ali...
ROKSANA:
Čitah željno, čitah po sto puti,
Slabih, bejah tvoja! Kao otkinuti
S duše tvoje da su ti listići mali!
Kroz reč svaku što me sažiže i pali,
Ja osećah ljubav jaču svakog dana,
Iskrenu i moćnu...
KRISTIJAN:
Zaista, Roksana?
ROKSANA:
O!...
KRISTIJAN:
I zato doñe?
ROKSANA:
Saslušaj mi reči!
Tu, pred tobom, duša moja sada kleči,
Nju dići ne možeš, a mene bi digo,
Doñoh da te molim, čas smrti je stigo:
Oprosti što mi se reč ta ružna ote
Da sam te volela samo zbog lepote!
KRISTIJAN (uplašeno):
Roksana!
ROKSANA:
A posle, kad upoznah bliže,
Ptica najpre skokne pa se uvis diže,
Pored lika tvoga i čar duše tvoje,
Zavoleh u tebi tada obadvoje!
KRISTIJAN:
A sad?
ROKSANA:
Sad ne mogu više da odolim
Duši tvojoj: sada jedino nju volim!
KRISTIJAN (ustukne):
Roksana!
ROKSANA:
Zbog nečeg što vreme uništi
Biti voljen, to tek posle dušu tišti!
Za tebe je, veruj, ovo sreća prava!
Ispred misli tvoje lik tvoj iščezava!
Tu lepotu, što me umela da pleni,
Duša moja vidi, ali je ne ceni!
KRISTIJAN:
O!...
ROKSANA:
Zar ne veruješ u pobedu ovu?
KRISTIJAN (sa strahom):
Roksana!
ROKSANA:
Još sumnjaš u tu ljubav novu?
KRISTIJAN:
Ja neću tu ljubav! Više vredi stara!
ROKSANA:
Što samo za trenut može da očara?
Ne, ne, ja ću tebi ljubav bolju dati!
KRISTIJAN:
Ona bolja beše!
ROKSANA:
To ne možeš znati!
Sad mi ljubav dobi pravu snagu svoju,
Jer ja ću da volim samo dušu tvoju,
Čak i manje sjajan...
KRISTIJAN:
Ćuti!
ROKSANA:
... i lep da si,
Ta ljubav se nikad neće da ugasi!
KRISTIJAN:
Ćuti!
ROKSANA:
Kunem ti se!
KRISTIJAN:
Šta? Ružan?
ROKSANA:
I tada!
KRISTIJAN:
O!...
ROKSANA:
Šta može radost dublju da ti zada?
KRISTIJAN (prigušenim glasom):
Ali...
ROKSANA:
Šta?
KRISTIJAN (odgurne je nežno):
Onim se jadnicima vrati...
ROKSANA:
Šta?
KRISTIJAN (pokazujući joj na gomilu kade-
ta u dnu pozornice):
Ljubav im moja osmeh tvoj uskrati!
Život njima neće dugo još da traje!
Idi!
ROKSANA (raznežena):
Kristijane!
(Uputi se kadetima koji je učtivo opkole.)

DEVETA POJAVA

KRISTIJAN, SIRANO; u dnu ROKSANA razgo-

vara s KARBONOM i nekolicinom kadeta.

KRISTIJAN (viče u pravcu Siranova šatora):

Ej, Sirano!
SIRANO (iziñe, naoružan, spreman za boj):
Šta je?
Bled si!
KRISTIJAN:
Ne voli me!
SIRANO:
Šta govoriš, je li?
KRISTIJAN:
Ona tebe voli!
SIRANO:
Varaš se!
KRISTIJAN:
Jer veli
Da mi dušu voli!
SIRANO.
Ne!
KRISTIJAN:
Da! Tako isto
Ti nju voliš!
SIRANO:
Ja?
KRISTIJAN:
Znam!
SIRANO:
Tačno!
KRISTIJAN:
Lud si čisto!
SIRANO:
Više još!
KRISTIJAN:
Reci joj!
SIRANO:
Ne!
KRISTIJAN:
Što?
SIRANO (pokazujući na svoje lice):
Zbog ružnoće!
KRISTIJAN:
Voleće te čak i tada!
SIRANO:
Zbilja hoće?
KRISTIJAN:
Da!
SIRANO:
Ne veruj u tu besmislicu lako!
Ja sam zadovoljan što je rekla tako!
Ali bolje da ti lepota ne svene:
Dok si ti lep samo, voleće i mene!
KRISTIJAN:
Hoću da se reši!
SIRANO:
Ne, ne!
KRISTIJAN:
Neka bira!
Sve joj reci!
SIRANO:
Ne tu kaznu!
KRISTIJAN:
Mene dira
Da, što sam lep samo, tebi sreću branim!
SIRANO:
Ali ni ja neću tvoju da sahranim
Zato što ja umem lakše, možebiti,
Da izrazim ono što osećaš i ti!
KRISTIJAN:
Reci joj!
SIRANO:
Ne!
KRISTIJAN:
Neću da u samom sebi
Suparnika nosim!
SIRANO:
Šta je danas tebi?
KRISTIJAN:
Da raskinem tajni naš ugovor ceo,
Ako preživimo!
SIRANO:
Zašto bi to hteo?
KRISTIJAN:
Hoću sve il' ništa, ovo mi dosadi!
(Pokazujući na grudobran.)
Idem sad da vidim šta se tamo radi.
Reci joj! Nek bira kog će da usreći!
Vratiću se!
SIRANO:
Tebe!
KRISTIJAN:
To će ona reći!
(Viče.)
Roksana!
SIRANO:
Ne!
ROKSANA (dotrči):
Šta je?
KRISTIJAN (pokazujući rukom na Sirana):
Ima da ti kaže
Nešto važno...
(Roksana živo priñe Siranu. Kristijan ode.)

DESETA POJAVA

ROKSANA, SIRANO, zatimLE BRE, KARBON,

kadeti, RAGNO, kont GIŠ itd.

ROKSANA:
Važno?
SIRANO (van sebe):
Ništa ne pomaže!
(Roksani.)
Ne, ne! Sitnicama on sam sebe truje!
ROKSANA (živo):
Videh da u reči moje ne veruje!
SIRANO (zgrabi je za ruku):
Istinu ste rekli?
ROKSANA:
Voleću ga, mada...
SIRANO (smešeći se tužno):
Mislite li da mi reč ta teško pada?
ROKSANA:
Ali...
SIRANO:
Ne, u meni srce mirno kuca!
Mada ružan bude?
ROKSANA:
I tad!
(Čuje se pucanje spolja.)
Gle, već puca!
SIRANO (vatreno):
Gadan?
ROKSANA:
Da!
SIRANO:
Nakazan?
ROKSANA:
Neka se ne boji!
SIRANO:
Smešan?
ROKSANA:
Ništa smešno na njemu ne stoji!
SIRANO:
Trajaće vam ljubav?
ROKSANA:
Biće još i veća!
SIRANO (izgubivši glavu, za sebe):
Bože, možda se i meni smeši sreća!
(Roksani.)
Ja... Roksana... čujte...
LE BRE (uñe žurno, poluglasno):
Sirano!
SIRANO (osvrne se):
Govori!
LE BRE:
Pst!..'
(Kaže mu nešto sasvim tiho.)
SIRANO (ispustivši Roksaninu ruku, krik-
ne):
A!...
ROKSANA:
Šta je?
SIRANO (užasnuto, za sebe):
Nikad!
(Opet se čuje pucnjava.)
ROKSANA:
Šta? To se već bori?
(Ode natrag da gleda.)
SIRANO:
Nikad! Ovu tajnu u grob ću poneti!
ROKSANA (hoće da jurne napred):
Šta se zbiva tamo?
SIRANO (zadržije):
Ništa!
(Više kadeta ulazi noseći nešto što skrivaju, i
zbog toga prave krug da Roksana nemože prići bliže.)
ROKSANA:
Ti kadeti?
SIRANO (hoće da je udalji):
Pustite ih!
ROKSANA:
Šta ste hteli reći? Dakle?
SIRANO (svečano):
Ništa! Kunem se! Dve stvari su istakle
Kristijana: um i duša. Obadvoje
Behu...
(Trgne se užasnuto.)
Jesu...
ROKSANA:
Behu?
(Strašno krikne.)
A!...
(Poleti natrag i odgurne kadete.)
SIRANO:
Sad svršeno je!
ROKSANA (ugleda Kristijana opružena na
ogrtaču):
Kristijane!
LE BRE (Siranu):
Baš ga zgodi prvo tane!
(Roksana se baci na Kristijanovo telo. Novi pucnji.)
Zvek oružja. Larma. Lupa doboša.)
(Praćen kadetima, Le Bre preñe na onu stranu grudobrana.)
KARBON (s mačem u ruci):
Napad! Za oružje! Napred!
ROKSANA:
Kristijane!
GLAS KARBONOV (s one strane grudobrana):
Brže!
ROKSANA:
Kristijane!
KARBON (komanduje):
U stroj!
ROKSANA:
Gde te boli?
KARBON:
Ravnanje!
(Ragno došrči, noseći vode u šlemu.)
KRISTIJAN (glasom koji umire):
Roksana!
SIRANO (brzo šapuće nešto Kristijanu na
uvo dok Roksana, u očajanju, kvasi parče platna, koje je
otcepila sa svojih grudi da priveže ranu):
Samo tebe voli!
Ja sam joj sve reko!
(Kristijan zaklopi oči.)
ROKSANA:
Čuj me, Kristijane...
KARBON (i dalje komanduje):
Puni!
ROKSANA (Siranu):
Nije mrtav? Preboleće rane?
KARBON:
Nišani!
ROKSANA:
Lice mu biva sve hladnije!
(Nañe pismo na njegovim grudima.)
Pismo!
(Otvori ga.)
Meni!
SIRANO (za sebe):
Moje!
KARBON:
Pali!
(Užasna pucnjava. Uzvici. Jeka.)
SIRANO (hoće da istrgne ruku koju Roksana,
klečeći, čvrsto drži):
Boj se bije!
Ja moram...
ROKSANA (zadržavajući ga):
Još malo! Zar vam nije žao?
Mrtav je! Ko vi ga niko nije znao!
(Plače tiho.)
Divno biće! Niko ne beše mu ravan!
SIRANO (stoji gologlav):
Da, Roksana!
ROKSANA:
Pesnik redak, obožavan!
SIRANO:
Da, Roksana!
ROKSANA:
Duh mu uzvišen i sjajan!
SIRANO:
Da, Roksana!
ROKSANA:
Dubok, otmen, osećajan!
Srce čisto, um i duša uvek sveži!
SIRANO:
Da Roksana!
ROKSANA (baci se na Kristijanovo telo):
I sad sve to mrtvo leži!
SIRANO (za sebe, istrgnuvši mač):
Neka umrem danas! Zadnji čas već tu je!
Plačući za njime, mene oplakuje!
(Iz daljine se čuju trube.)
GIŠ (pojavi se na grudobranu sav razbarušen,
ranjen u čelo, promukla glasa):
To znak truba javlja povratak Francuza!
Držite se!
ROKSANA:
Pismo puno krvi, suza!
JEDAN GLAS (spolja vičući):
Predajte se!
KADETI:
Nikad!
RAGNO (skočivši na bok kola, posmatra boj
preko grudobrana):
Da strašnoga boja!
SIRANO (Gišu, pokazujući na Roksanu):
Nosite je!
ROKSANA (ljubi pismo, glasom koji umire
nad Kristijanom):
Tvoja krv i suza tvoja!
GIŠ (na grudobranu, vičući strašnim gla-
som kadetima):
Napred!
JEDAN GLAS (spolja):
Dole!
KADETI:
Nikad!
SIRANO (Gišu):
Vrednost vaša zna se!
(Pokazuje na Roksanu.)
Bežite s njom! Nek se barem ona spase!
GIŠ (pritrči Roksani i podigne je naruke):
Nek bude! Pobeda već daleko nije!
Treba samo da se vremena dobije!
Malo još istrajte!
SIRANO:
Da!
(Dovikuje onesvešćenoj Roksani koju Giš, uz pripomoć
Ragnoa, odnosi dalje.)
Zbogom, Roksana!
(Gužva. Uzvici. Ranjeni kadeti se pojavljuju i padaju
na pozornicu. Sirano hoće da jurne u borbu, ali ga kod
grudobrana zadrži Karbon sav obliven krvlju.)
KARBON:
Zlo je! Ja već dobih nekoliko rana!
SIRANO (viče Gaskonjcima):
Napred!
(Karbonu, koga pridržava.)
Ne bojte se! Ja sad svetim dvoje:
Kristijana i s njim spomen sreće svoje!
(Siñu dole. Sirano maše kopljem na kome je privezana
Roksanina maramica.)
Veselo lepršaj, dok se ovde bori!
(Zabode koplje u zemlju. Kadetima.)
Juriš!
(Svircu.)
Nek se gromko svirka tvoja ori!
(Bertrandu zasvira. Ranjeni se dižu. Kadeti silale sa
grudobrana i grupišu se oko Sirana i male zastave.
Neki se penju i na kola koja zbog oružja liče na redut.)
JEDAN KADET (pojavi se na grudobranu, idu-
ći natraške i boreći se):
Penju se na bedem!
(Sruši se na zemlju.)
SIRANO (komanduje):
Pozdrav u čast njinu!
(U tom trenutku, iza grudobrana se pojavljuje niz ne-
prijatelja. Vide se velike zastave carskih vojnika.)
Pali!
(Opšta paljba.)
JEDAN GLAS (s neprijateljske strane):
Pali!
(Protivna paljba. Kadeti padaju na sve strane.)
JEDAN ŠPANSKI OFICIR (pojavi se):
Ko su ti što tako ginu?
SIRANO (recituje, u kiši od kuršuma):
„To su, eto, gaskonjski kadeti,
Komandir im Karbon Kastel-Žalu!
Ubojice, jedva ih podneti..."
(Jurne na neprijatelja, praćen nekolicinom prežive-
lih.)
„To su, eto, gaskonjski kadeti..."
(Ostalo se izgubi u borbi.)

(Zavesa.)

PETI ČIN

SIRANOVE NOVINE

Posle petnaest godina: 1655. Bašta u manastiru

kaluñerica iz reda Krsta, u Parizu.
Lisnato drveće. Levo kuća. Širok peron na koji
vodi više vrata. Na sredini pozornice usamljeno ve-
liko drvo, kao središte omanjeg duguljastog prosto-
ra. Desno, napred, kamena polukružna klupa, sva ob-
rasla u šimšir.
Duž cele pozadine proteže se aleja zasañena keste-
novim drvećem i vodi desno, u dubinu, do vrata kapele
koja viri izmeñu grana. Kroz dvostruki red drveća, u
dnu bašte, vide se druge aleje, daleka polja, šumice,
nebo. Mala pobočna vrata kapele vode u hodnik sa stu-
bovima, obrastao u crveno lišće vinove loze, koji se
proteže desno i gubi napred, iza šimšira.
Jesen. Iznad zelenih ledina vidi se požutelo i
crveno lišće po drveću. Samo šimšir i tisa oduda-
raju kao tamnozelene mrlje. Lišće pokriva celu po-
zornicu, šušti pod nogama, rasuto je po peronu i
klupama.
Desno, napred, izmeñu klupe i velikog drveta, pove-
ći ñerñev; ispred njega mala stolica. Korpice pune
klupčadi i započet vez. Dok se zavesa diže, kaluñeri-
ce dolaze i odlaze, neke sede na klupi, meñu njima jedna
postarija kaluñerica.
Uvelo lišće pada.
PRVA POJAVA

Majka MARGERITA, sestra MARTA, sestra KLERA, sestre.

SESTRA MARTA (majcdž Margeriti):

Sestra Klera danas dva puta je stala,
Zbog kapice svoje, ispred ogledala!
MAJKA MARGERITA (sestri Kleri):
Ružno!
SESTRA KLERA:
Jutros spazih kako Marta krije
Jedno parče torte!
MAJKA MARGERITA (sestri Marti):
To je još ružnije!
SESTRA KLERA:
Jedan pogled svega!
SESTRA MARTA:
Nekoliko mrva!
MAJKA MARGERITA (strogo):
Kad Sirano doñe, to biće reč prva!
SESTRA MARTA (uplašeno):
Ne, ne!
SESTRA KLERA:
Rugaće se, majko Margerita,
Kako sam koketna!
SESTRA MARTA:
A ja nenasita!
MAJKA MARGERITA (smešeći se):
Ali dobre!
SESTRA KLERA:
Već je godina deseta
Kako do nas svake subote došeta.
MAJKA MARGERITA:
Otkad roñaka mu spoji za vek ceo
S belom kapom našom crn svileni veo,
Ravno četrnaest godina nas dele.
Ko kad crna ptica sleti meñu bele!
SESTRA MARTA:
Otkad ovde doñe da utehe traži,
On jedini može da joj bol ublaži.
SVE SESTRE:
Uvek dobre volje! Sve za šalu prima!
Pecka nas, al' ipak drag je nama svima!
Zato umesimo za njega slatkiše!
SESTRA MARTA:
Ali prema veri najbolje ne diše!
SESTRA KLERA:
Da ga obratimo!
SESTRE:
Da, da!
MAJKA MARGERITA (sestri Kleri).
Drago dete,
U to se nipošto pačati ne smete!
Jer ako mu neko time se zameri,
Dolaziće reñe!
SESTRA MARTA:
ABog?
MAJKA MARGERITA:
Ćuti, kćeri!
Poznaje Bog njega!
SESTRA MARTA:
Na post ne polaže.
Kad subotom doñe, on mi gordo kaže:
„Sestro, mrsih juče!"
MAJKA MARGERITA:
Baš mi ga je žao!
Poslednji put dva je dana gladovao!
SESTRA MARTA:
Majko!
MAJKA MARGERITA:
Siromah je!
SESTRA MARTA:
Ko vam je to reko?
MAJKA MARGERITA:
Le Bre.
SESTRA MARTA:
Zar ne može da se nañe neko
Ko će mu pomoći?
MAJKA MARGERITA:
Ne, jer to ga ljuti!
(U aleji, u dnu pozornice, pojavi se Roksana, obučena u
crno, sa udovičkom kapom i dugačkim velom. Giš,
ostareo, dostojanstveno korača pored nje. Idu pola-
ko. Majka Margeršpa ustane.)
Hajdmo! Eno gde se ovamo uputi
Gospsfa Madlena. Nije sama ona.
SESTRA MARTA (pšho sestri Kleri):
Da li je to maršal herceg od Gramona?
SESTRA KLERA (gleda tamo):
Da!
SESTRA MARTA:
Otkad ne doñe!
SESTRE:
Jedva je sad stigb!
Dvorska služba! Vojska!
SESTRA KLERA:
Tašta svetska brigo!
(Kaluñerice odu. Giš i Roksana dolaze ćuteći, i za-
stanu blizu ñerñeva. Pauza.)

DRUGA POJAVA

ROKSANA, herceg od GRAMONL, nekada kont

GIŠ, zatim LE BRE i RAGNO.

HERCEG:
Uvek tako plavi, tužni i skriveni?
ROKSANA:
Da!
HERCEG:
Verni?
ROKSANA:
Da!
HERCEG (posle male pauze):
Da li oprostiste meni?
ROKSANA (prostodušno, gledajući u mana-
stirski krst):
Čim sam ovde!
(Nova pauza.)
HERCEG:
Još ga duša vaša žali:
ROKSANA:
Divno biće!
HERCEG:
Možda. Slabo smo se znali.
Od poslednjeg pisma ima li još traga?
ROKSANA (pokazuje na srce):
Tu visi! Ko neka amajlija draga!
HERCEG:
I još ga volite, mada grob ga skriva?
ROKSANA:
Katkad mi se čini da ga gledam živa,
Da ljubav njegova oko mene kruži!
HERCEG (opet posle male pauze):
Doñe li Sirano?
ROKSANA:
Često. On mi služi
Umesto novina. Subote nijedne
Izostao nije. Kad je lepo, sedne
Ispod tog drveta. I meni tu prija,
Te doñem i vezem. Čekam. Sat izbija.
Po štapu ga poznam. Sedne u fotelju,
Pa se ruga kako ima samo želju
Da vidi hoće li vezu biti kraja!
Zatim mi hroniku nedeljnu nabraja...
(Le Bre se pojavi na peronu.)
Le Bre!
(Le Bre siñe dole.)
Naš prijatelj kako sad izgleda?
LE BRE:
Zlo!
HERCEG:
O!...
ROKSANA (hercegu):
Preteruje!
LE BRE:
Zaborav i beda!
Ali ja se nadah unapred toj bedi,
Jer on stihovima nikoga ne štedi!
Grdi nadriknjige, plemstvo, fariseje,
Razmetljivce! Hoće sav svet da ismeje!
ROKSANA:
Al' mač njegov svuda grozan strah uliva,
S njim na kraj izići, to je muka živa!
HERCEG (vrteći glavom):
Ko zna!
LE BRE:
Nego, sve to plašnju mi ne budi.
Ja strepim od gladi, samoće i studi
Što se već uvlače u mračnu mu sobu:
Ti zlotvori ljuti odvešće ga grobu!
On sve nove rupe na kaišu reže,
Nos mu nema više one boje sveže,
Već liči na neki pergamenat stari.
Sa odelom, jadnik, jedva se krpari!
HERCEG:
Zašto ga žalite? On je promašio...
LE BRE (s gorkim osmejkom):
Maršale!
HERCEG:
Suviše slobodan je bio!
Radio šta hoće i uvek sve reko!
LE BRE (gorko):
Herceže!
HERCEG (oholo):
Tako je! Ja sam svega steko,
Dok on ništa nema! Pa ipak ga cenim!
(Pozdravlja Roksanu.)
Zbogom!
ROKSANA:
Pratiću vas!
(Herceg pozdravi Le Brea i uputi se s Roksanom prema
peronu.)
HERCEG:
Da se s njim razmenim
Pokatkad zaželim. Kad čovek oseti
Da je doleteo svojoj krajnjoj meti
Uspevši kroz život, čak i da ne leži
Na njegovoj duši nikakav greh teži,
On se često tada gnuša sebe sama.
Ne, to nije griža, već ko vrsta srama!
Dok se uzdižemo, uz naše mantile
Povlače se mnoge iluzije gnjile,
Isto ko što sada kraj vašega skuta
Povlači za sobom hrpu lišća žuta...
ROKSANA (ironično):
Sanjate?
HERCEG:
Da!
(U trenutku kad hoće da ode, iznenada.)
Le Bre!
(Roksani.)
Dopustite!
(Priñe Le Breu, poluglasno.)
Zbilja,
Vašeg prijatelja svak' se ratosilja!
Juče, kod kraljice, čuh sa više strana:
„Uskoro smrt mučka čeka tog Sirana!"
LE BRE:
A!...
HERCEG:
Nek pazi! Neka kod kuće ostaje!
LE BRE (dižući ruke nebu):
Pazi? Reći ću mu. Al' uzalud!
ROKSANA (stojeći na peronu, jednoj kaluñe-
rici koja se uputila prema njoj):
Šta je?
SESTRA:
Ragno.
ROKSANA:
Pustite ga!
(Hercegu i Le Breu.)
Muku muči s bedom!
Propao ko pisac, on postade redom:
Pevač...
LE BRE:
Svirač...
ROKSANA:
Glumac...
LE BRE:
Klisar u dva hrama...
ROKSANA:
Ilidžar...
LE BRE:
Vlasuljar...
ROKSANA:
Sad ne znam ni sama
Šta je!
RAGNO (uleti sav uzbuñen):
Ah, gospoño!
(Spazi Le Brea.)
Le Bre!
ROKSANA (smešeći se):
Sve nevolje
Recite Le Breu! Doći ću.
RAGNO:
Al\..
(Roksana ode s hercegom, ne slušajući ga. Ragno žurno
priñe Le Breu.)

TREĆA POJAVA

LE BRE, RAGNO.

RAGNO:
Bolje
Da ona ne sazna, kad vas nañoh. Čuće!
Baš poñoh Siranu. Bejah blizu kuće.
Videh kad iziñe i za ćošak skrenu.
Potrčah za njime, ali u tom trenu
Nekakav je lakej, slučajno il' svesno,
S prozora cepanku o glavu mu tresno!
LE BRE:
Nitkov! A Sirano?
RAGNO:
Stigoh baš kad pade...
LE BRE:
Grozno!
RAGNO:
Videh kako krv mu teći stade.
Cepanka mu glavu čak do mozga probi!
LE BRE:
Mrtav?
RAGNO:
Nije! Leži sad u svojoj sobi.
Ja ga preneh tamo. O, ta šupa gola!
Nju videti treba!
LE BRE:
Pati li od bola?
RAGNO:
Van svesti je!
LE BRE:
Je li po lekara slano?
RAGNO:
Jedan silom doñe!
LE BRE:
Jadni moj Sirano!
Spremimo Roksanu, jer ne bismo smeli
Odjednom joj reći. Pa šta lekar veli?
RAGNO:
Zapaljenje mozga, sećam se toliko!
Ah, da ga vidite! Jadnik! Nisam sviko
Da mu gledam zavoj platnen oko rane!
Hajd'mo! Sam je! Može glave da ga stane
Digne li se!
LE BRE:
Da, da, on se ne sme maći.
(Vuče ga desno.)
Hajd'mo kroz kapelu, tuda je put kraći!
ROKSANA (pojavi se na peronu i gleda kako
Le Bre i Ragno žure kroz hodnik što vodi prema ma-
lim vratima kapele):
Gospodine Le Bre!
(Le Bre i Ragno odlaze žurno, ne odzivajući se.)
On se ne odziva?
Znam! Dobrog Ragnoa priča tom je kriva!
(Siñe sa perona.)
ČETVRTA POJAVA

ROKSANA, sama; zatim dve sestre.

ROKSANA:
Da lepa septembra! Na ovakvu danu
Tuga mi se smeši. Voli jesen ranu.
Proleće ne trpi.
(Sedne za ñerñev. Dve sestre donose iz kuće veliku na-
slonjaču i spuste je pod drvo.)
Fotelja gde seda
Moj prijatelj!
SESTRA MARTA:
Od svih najlepše izgleda!
ROKSANA:
Hvala!
(Sestre se udalje.)
Sad će doći.
(Namesti se da počne vez. Čuje se časovnik kako izbija.)
Sat već iskucava...
Kud naprstak denuh? Al' me začuñava
Što ga nema? Klupče gde li mi je palo?
Prvo zakašnjenje. Da ispašta malo!
Sestra vratarka će da ga opomene!
(Jedan žuti list padne na ñerñev.)
Žut list!
(Pauza.)
Možda sluša već prekore njene!
(Prstom odgurne list sa ñerñeva.)
Mora doći! Gde su makazice moje?
JEDNA SESTRA (pojavi se na peronu):
Gospodin Beržerak!

PETA POJAVA

ROKSANA, SIRANO, kasnije sestra MARTA.

ROKSANA (ne okrenuvši glavu):

Znam!
(Veze. Sirano se pojavi, bled i sa nabijenm šeširom na
čelo. Sestra koja ga je uvela vrati se. Sirano polako
silazi niz peron, oslanjajući se na svoj štap i napre-
žući se svom snagom da korača pravo. Roksana veze da-
lje.)
Te žute boje...
Kako njih da složim?
(Siranu, s prijateljskom srdnjom.)
To je prvo veče
Da vi zakasnite!
SIRANO (doñe do naslonjače i spusti se u
nju; njegova veselost nikako se ne slaže s njegovim iz-
gledom):
To i mene peče!
Zadrža me malo... Besnim, grom i pako!
ROKSANA:
Šta?
SIRANO:
Poseta glupa.
ROKSANA (vezući, rasejano):
Nezvan gost, je l' tako?
SIRANO:
Ne, gošća!
ROKSANA:
I vi joj pokazaste vrata?
SIRANO:
Da! Dsfite, rekoh, posle jednog sata!
Subota je danas, a ja toga dana,
Baš u ovo vreme, odlazim iz stana
Na izvesno mesto!
ROKSANA (nemarno):
Da utehe jadne!
Neću vas pustiti dok veče ne padne!
SIRANO (blago):
Možda i ranije!
(Zaklopi oči. Pauza. Sestra Marta prelazi preko
bašte iz kapele na peron. Roksana je opazi i maše joj
glavom.)
ROKSANA (Siranu):
Kamo s Martom šala?
SIRANO (otvori oči, živo):
Da, da!
(Krupnim komičnim glasom.)
Sestro Marto! Priñi, moja mala!
(Marta prilazi stidljivo, oborivši oči. Sirano se
nasmeje.)
Uvek lepe oči u zemlju obara!
SESTRAMARTA (podigne oči, smešeći se):
Ali...
(Opazi njegov promenjeni izgled i uzvikne začuñeno.)
O!..
SIRANO (tiho, pokazujući joj na Roksanu):
Pst! Ništa! Moja rana stara!
(Glasno, razmetljivim glasom.)
Sestro, mrsih juče!
SESTRA MARTA:
Baš sam reći htela!
(Za sebe.)
Zato je bled tako!
(Brzo i tiho.)
Ali čorba vrela
Smesta će tu ranu vašu da zaleči!
Hoćete li doći?
SIRANO:
Evo tvrde reči!
SESTRA MARTA:
Čudno! Danas mi se baš ništa ne krati!
ROKSANA (Siranu, čuvši njihovo šaputanje):
Možda hoće da vas u veru obrati?
SESTRA MARTA:
Ne, ne!
SIRANO (sestri Marti):
Na sveti način, brbljiv inače,
Ne predikujete? Šta te stvari znače?
(S komičnom žestinom.)
Do vraga! I ja vas začuditi mogu!
(Kao da traži kakvu zgodnu dosetku i kao da ju je našao.)
Po... pomolite se i za mene Bogu!
ROKSANA (iznenañeno):
O!...
SIRANO (smejući se):
Kako od čuda Marta boju menja!
SESTRA MARTA (blago):
Ja to uvek činim i bez dopuštenja!
(Ode u kuću.)
SIRANO (okrenuvši se Roksani kojaje nagnu-
ta nad ñerñev):
Da l' će mi Bog, veže, život da podari
Da ti kraj sagledam?
ROKSANA:
Znam taj podsmeh stari!
(U tom trenutku, usled jesenjeg povetarca, lišće
stane lagano padati.)
SIRANO:
Lišće!
ROKSANA (podigne glavu i gleda u daljinu
kroz aleje):
Puno plava venecijskog sklada!
Gledajte pad njegov!
SIRANO:
Kako lepo pada!
I u pad na zemlju, ko i u životu,
Kako zna uneti poslednju lepotu!
Ni strah od truljenja ništa mu ne smeta
Da u padu pokaže svu graciju leta!
ROKSANA:
Tako setni? Vi zar?
SIRANO (trgne se):
Nimalo, Roksana!
ROKSANA:
Ostavite lišće nek pada s platana...
Pričajte ima li dogañaja koga?
SIRANO:
Ima!
ROKSANA:
A!...
SIRANO (sve bleñi i bleñi, jedva savlañuju-
ći bolove):
Subota, devetnaestoga:
Kralj je osam puta grožñan pekmez jeo,
Te groznicu dobi. Taj nasrtaj smeo
Lancetom je kažnjen za uvredu kralja.
Sad puls mu uzvišen kuca kako valja!
U nedelju je kod kraljice na balu
Šest stotina sveća blistalo kroz salu!
Jovan Austrijski potučen je slavno.
Četiri veštice obesiše javno.
A gospoña d'Atis mora da klistira
Svoje pseto...
ROKSANA:
Molim da se izraz bira!
SIRANO:
Ponedeljak... ništa! Samo vest je ova:
Ligdamira ima ljubavnika nova!
ROKSANA:
O!...
SIRANO (čije se lice sve više menja):
Utornik: Sav dvor se u Fontenblo steče.
Sreda: Mongla kontu Fijesku „Ne!" reče!
Četvrtak: Mančini, kako svud se čuje,
Kraljica Francuske, il' uskoro tu je!
Petak: Mongla najzad svoj pristanak dade.
Predveče, subota...
(Zaklopi oči. Glava mu napred klone. Pauza.)
ROKSANA (iznenañena njegovim ćutanjem,
okrene se, pogleda ga i skoči uplašeno):
On u nesvest pade!
(Pritrči k njemu i krikne.)
Sirano!
SIRANO (otvori oči, iznemoglim glasom):
Šta? Šta je?
(Spazi Roksanu koja se nagnula nad njega. Brzo nabije
još jače šešir na čelo i užasnuto se zavali u naslo-
njaču.)
Ne, ne, ništa nije!
Pustite me!
ROKSANA:
Ipak...
SIRANO:
Rana me zavije...
ROKSANA:
Jadni prijatelju!
SIRANO:
... što dobih u boju
Kod Arasa...
(Silom se nasmeši.)
Proñe!
ROKSANA (stoji pred njim):
I ja imam svoju!
Uvek živa, tu je moja rana ljuta...
(Metne ruku na grudi.)
Ispod pisma. Već je sva hartija žuta,
Al' se krv i suze mogu raspoznati!
(Počinje da se smrkava.)
SIRANO:
Jednom obećaste da ćete mi dati
Da pročitam pismo...
ROKSANA:
Od mog Kristijana?
SIRANO:
Hoću... danas...
ROKSANA (pruži mu kesicu koja joj visi o
vratu):
Evo!
SIRANO (hoće da otvori kesicu):
Smem li?
ROKSANA:
Da!
(Vrati se ñerñevu, sklopi ga i prikuplja svilu kojom je
vezla.)
SIRANO (čita):
„Roksana,
Zbogom sad! Umreću!"
ROKSANA (zastane začuñeno):
Vi čitate glasno?
SIRANO (čita dalje):
„Ove noći, možda! Još te volim strasno!
Nikad oči moje, dušo najmilija,
I moj pogled, kome to je najdivnija..."
ROKSANA:
Izvrsno čitate!
SIRANO (nastavlja čitanje):
„... svečanost na svetu,
Poljubiti neće u duhu, u letu,
Sve pokrete tvoje! I sad slika stoji
Kako preko čela idu prsti tvoji,
Pa bih da uzviknem da me čuje svako..."
ROKSANA (uzbuñeno):
Vi čitate pismo neobično lako!
(Noć se sve više spušta.)
SIRANO (nastavlja čitanje):
„Zbogom..."
ROKSANA:
Čitate ga...
SIRANO:
„... mili, divni krine,
Blago moje..."
ROKSANA (sanjalački):
Glasom...
SIRANO:
„... ljubavi jedine!"
ROKSANA:
Glasom...
(Zadrhti.)
Već sam glas taj čula mnogo puta...
(Približi se polako, da je on ne opazi, stane iza na-
slonjače, nagne se oprezno nad njega i posmatra pismo.
Sve gušći mrak.)
SIRANO (nastavlja čitanje):
„Srce mi ne beše bez tvog ni minuta!
I na drugom svetu biće tebi verno,
Voleće te uvek, ludo, neizmerno..."
ROKSANA (spusti mu ruku na rame):
Noć je. Zar vidite?
(Sirano zadrhti, osvrne se, spazi nju pored sebe, pa se
užasne i obori glavu. Duga pauza. Smrklo se potpuno.
Roksana, sklopivši ruke, uzvikne.)
I on se pretvara
Toliko pod vidom prijatelja stara
Što se šali!
SIRANO:
Ne, ne!
ROKSANA:
Vi ste!
SIRANO:
Ne, Roksana!
ROKSANA:
Da ja ne pogodim još onoga dana!
SIRANO:
Ne, ja nisam bio!
ROKSANA:
Vi ste!
SIRANO:
Ne, reč časna!
ROKSANA:
Ta je plemenita obmana sad jasna!
Pisma behu vaša...
SIRANO:
Ne!
ROKSANA:
Uzdasi oni.
Reči...
SIRANO:
Ne, ne!
ROKSANA:
Duša...
SIRANO:
Ne! Bože, sakloni!
ROKSANA:
Vi ste me voleli!
SIRANO:
Taj davno počiva!
ROKSANA:
Vi ste!
SIRANO (glasom koji slabi):
Ne!
ROKSANA:
Što glas vam sve slabiji biva?
SIRANO:
Ne, ljubavi moja, ja taj nisam bio!
ROKSANA:
Toliko vremena on je ljubav krio!
Da je ne priznate šta vam hrabrost uze,
Kad na pismu ovom leže vaše suze?
SIRANO (pruži joj pismo):
Ali krv njegova!
ROKSANA:
Ti obziri vaši
Zašto danas...
SIRANO:
Zašto?
(Le Bre i Ragno dolaze žurno.)

ŠESTA POJAVA

Isti, LE BRE, RAGNO.

LE BRE:
Ničeg se ne plaši!
Rekoh da je ovde!
SIRANO (uspravi se, sa osmejkom):
Gle!
LE BRE (Roksani):
Nema mu spasa,
Kad se digb!
ROKSANA:
Bože! Ona slabost glasa...
SIRANO:
Da... tako je... treba da završim vesti:
Predveče, subota, dvadeset i šesti,
Gospodin Beržerak mučki je ubijen!
(Skine šešir. Oko glave vidi se zavoj.)
ROKSANA:
Šta kaže? Sirano! On zar? Sav uvijen?
Što?
SIRANO:
„S mačem u srcu, zgoñen od heroja!..."
To rekoh! Al' drukče htede sudba moja!
Padoh od cepanke, ispod kućnih streja.
U zasedi mučkoj, od jednog lakeja!
U životu mnoge nezgode sam podno,
Pa ni sama smrt mi ne ispade zgodno!
RAGNO (kroz suze):
Gospodaru!
SIRANO:
Ragno, što plačeš, zbog čega?
(Pruži mu ruku.)
Čime zarañuješ sebi hleb, kolega?
RAGNO (plačući):
Kod... kod... Molijera... useknjujem sveće!
SIRANO:
Molijer!
RAGNO:
Od sutra videti me neće!
Ljut sam i uvreñen! Juče, u Skapenu,
Videh da je od vas ukro jednu scenu!
LE BRE:
Celu!
RAGNO:
Ono slavno: „Što ga nosi ñavo..."
LE BRE (besno):
Molijer ti ukrb!
SIRANO:
Pst! On ima pravo!
(Ragnou.)
Sigurno da uspeh nije bio mali?
RAGNO (jecajući):
Ceo svet se slatko smejao toj šali!
SIRANO:
Da, to je moj udes! Ja sam onaj koji
Drugom šapće, a sam u zasenku stoji!
(Roksani.)
Da li još, Roksana, pamtite noć onu
Kad sa Kristijanom beste na balkonu?
U toj jednoj noći moj je život ceo:
Vaš poljubac slave pao je u deo
Drugom! Da se tužim nije mi ipak smer!
Kristijan beše lep, genije Molijer!
(U tom trenutku zvono na kapeli počne da zvoni. U
dnu pozornice, u aleji, vidi se kako kaluñerice odlaze
na službu.)
Zvoni! Sestre žure već sa svih strana!
ROKSANA (podigne se i viče):
Sestre!
SIRANO:
Ne, nemojte ići sad, Roksana!
Kada se vratite, mene biti neće!
(Kaluñerice su ušle u kapelu. Čuju se orgulje.)
Harmonija ova na dušu mi sleće!
ROKSANA:
Volim vas! Živite!
SIRANO:
Ne, ne! To se slaže
Kada se u priči ružnu princu kaže,
Pa mu reč ta divna svu rugobu zbriše...
Ali, eto, ja se ne izmenih više!
ROKSANA:
Ja bejah zlo vaše!
SIRANO:
Obratno bih reko!
Sladost ženska beše od mene daleko.
Majci bejah ružan. Sestru nisam znao.
Docnije kroz život sav sam strahovao
Večito od jedne jedine ideje:
Da mi se dragana u nos ne nasmeje!
Što haljina ženska život moj ozari,
Vama hvala!
LE BRE (pokazujući mu mesec koji sija kroz
grane):
Vidi, tvoj prijatelj stari!
SIRANO (smešeći se na mesec):
Vidim!
ROKSANA:
Zar da biće ljubavi jedine
Po drugi put gubim?
SIRANO (pokazujući na mesec):
Le Bre, bez mašine
Popeću se danas do onog opala...
ROKSANA:
Šta kažete?
SIRANO:
Da, od svojih ideala
U izgaanstvu tamo stvoriću raj ceo!
Tu su koje volim: Sokrat, Galileo...
LE BRE (revoltirano):
Ne, ne, to je grozno! Taj ubica, pseto!
Takav pesnik! Srce uzvišeno, sveto,
Pa tako da umre!
SIRANO (Le Breu):
Ne gunñaj... ne preti...
LE BRE (brizne u plač):
Prijatelju!
SIRANO (uspravi se, gledajući divlje):
To su gaskonjski kadeti...
Elementi... masa... zakon o težini...
LE BRE:
Znanje... u bunilu!
ROKSANA:
O!...
SIRANO:
Sve mi se čini
Da Kopernik reče... Da, da, to je pravo...
Ali što ga nosi na galiju ñavo?
Filozof, fizičar, stihotvorac,
Vazduhoplovac, muzičar, borac,
Doskakivalo najveće,
I ljubavnik, ali bez sreće!
Ova duboka raka
Pruži večna utočišta
Herkulu Savinijenu Siranu od Beržeraka,
Koji je bio sve i nije bio ništa!
Oprostite, sada ostaćete sami:
Eno gde me k sebi zrak mesečev mami!
(Klone u naslonjaču. Roksanine suze ga malo povrate.
On je pogleda i miluje njen veo.)
Ne žalite manje svoga Kristijana!
On je bio dobar, drag i lep, Roksana!
Al' jednom da kuca kad mi srce stane,
Nek i za mnom tada suza vaša kane!
Nek vam crni veo dvostruk smiko skrije:
Nek se bol za njime u bol za mnom slije!
ROKSANA:
Kunem vam se!
SIRANO (strese se i naglo ustane):
Ne tu, u ovoj fotelji!
(Hoće da ga pridrže. Sirano odbija pomoć i nasloni se
leñima na drvo.)
Sam, pored drveta... Hvala, prijatelji!
(Pauza.)
Ide! Da mramorne čizme mi obuče,
Olovo na ruke! Neka se dovuče...
(Isprsi se.)
Stojećki je čekam...
(Istrgne mač.)
... s mačem, vedra čela!
LE BRE:
Sirano!
ROKSANA (van sebe):
Sirano!
(Svi ustuknu uplašeno.)
SIRANO:
Šta je? Zar bi smela
U nos da mi pilji? Da prćasta gada!
(Uzdigne mač.)
Šta kažete? Da je sve uzalud sada?
Sa nadom na uspeh nikad se ne bije!
Ne! Uzalud kad je, mnogo je divnije!
Šta to gmiže tamo! O, sve sama čuda!
Sve dušmani stari! Glupost, predrasuda,
Podlost, kukavičluk...
(Bode kroz vazduh.)
Ko sporazum traži?
Nikad! Nikad!... Tu si i ti, gnusna laži!
(Bode opet mačem kroz vazduh.)
Znam, ja ću podleći kada se umorim!
Šta to mari? Ja se borim, borim, borim!
(Čini divlje zamahe. Odjednom zastane dašćući.)
Da, nek mi otrgnu ti dušmani moji
I lovor i ruže! Al' nešto postoji
Što ću da ponesem kada preko praga
Božjeg noćas stupim, što nikakva ljaga
Ne okalja, niti savi bora koja...
(Sa uzdignutim mačem poñe korak napred.)
To je...
(Mač mu isklizne iz ruke. On posrne i padne u naručje
Le Breu i Ragnou.)
ROKSANA (nagne se nad njega i poljubi ga u
čelo):
To je?
SIRANO (otvori još jednom oči, pozna Rok-
sanu i nasmeši se):
To je perjanica moja!

(Zavesa.)

KRAJ