Женски ликови у дјелу Борисава Станковића

Борисав Бора Станковић био је српски приповједач, романсијер, драматичар и један од

најзначајнијих писаца српског реализма. Рођен је у Врању и врло рано је остао без родитеља, па га
је одгајила мајка његовог оца, баба Злата. Завршио је Правни факултет у Београду 1902. године.
Године 1900. издаје у часопису Звезда трећи чин дјела Коштана, које је по његовим ријечима
позоришна игра у четири чина. Цијела драма штампана је Српском књижевном гласнику 1902.
године, иако је Станковић више пута преправљао коначне верзије. Исте године завршава Правни
факултет у Београду и жени се Београђанком Ангелином Милутиновић. Са њом је имао три кћери.
Објављује роман Нечиста крв 1910. године, који је одмах проглашен за ремек дјело српске
књижевности. 1920. године постаје чиновник Министарства просвјете у Умјетничком одјељењу. У
априлу 1924. године слави тридесетогодишњицу књижевног стваралаштва и његова драма Коштана
се опет штампа и игра. 22. октобра 1927. године умро је у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу.
Од осталих дјела најпознатија су му: Из старог јеванђеља, Божји људи, Стари дани, Покојникова
жена, Под окупацијом, Газда Младен, Увела ружа.
Крај 19. и почетак 20. вијека, доноси у књижевност радикалије промјене, оставља
искључивост критичког реализма и одлучније прихвата модерне токове западних литература. Проза
модерне развијала се мирније од поезије, излазила је са мање буке и није брисала тако снажно
наслаге прошлости, напротив, ослањала се у многоме на реалистичку прозу, али истовремено
обогаћујући је психологизацијом, проматрањем унутрашњег живота личности, његових доживљаја,
обојивши све у извјесној мјери лирским, субјективним елементима. Код Борисава Станковића,
писца умјерене модерне оријентације, који је највише квалитетно обогатио критички реализам
психологичношћу и лиричношћу, постоје три мотива, који се измјењују, испреплићу, надопуњују.
То су родни крај – Врање, судбина жене и питанње неумитне пролазности „његова бол та младост“.
Бора Станковић приказује судбину жене, трагичнију од оне из неких народних пјесама или бајки.
То је судбина сагледана кроз призму једне патријархалне средине везане култом угледа: „да се чува
име“ и „да се не укаља образ“. Свако кршење традиционалних обзира нарушава укоријењен ритам
живота и изазива тешке унутрашње сукобе. Психу патријархалне жене Станковић одлично познаје
и дубоко осјећа: осјећа њен интимни живот, чује њене нечујне вапаје, понире у скривену трагику
њеног бића и живота и зна каква разарања и сукоби сламају њену придору. Жена је робиња средине
и обичаја, која нема права на своју сопствену егзистенцију: прије удаје је очева, када се уда постаје
супругова, своје име не добија, као што не добија ни своју егзистенцију ни након смрти мужа – тада
постаје покојникова жена. Осврнућемо се само на најупечатљивије судбине женских ликова.
У приповјеци Покојникова жена јавља се изражена ропска психологија патријархалне жене.
То је прича о једној Врањској удовици која већ годинама уназад оплакује свог мужа, којег није ни
вољела. И поред тога што према покојнику никада није осјећала топлу наклоност и праву љубав,
удовица у приповјеци Покојникова жена лично је везана за покојника, чак и више него што је била
док је био жив: Толико му је већ излазила, а и сада излази на гроб, да га је као живога готово
заборавила и памти га само по гробу. Обичај се морао поштовати. Варошки обичај, то је нешто
много више него и сам живот каквог оваквог јадног и малог човјечјег створења. Сваки њен повратак
са гробља био је праћен брзим ходом, подстакнутим страхом од људи и ширине пута који са собом
увијек носи неко потенцијално искушење. Ослободила би се тек када би ушла у своју, добро познату
улицу, да би се потпуно слободном осјетила тек када уђе у своју собу и затвори врата за собом.
Једино се у затвореном простору осјећала сигурно. Осјећа се као да је мужевљевом смрћу и она
свршила своје, а сузе којима залива његов гроб у ствари су сузе за њеним животом, па би јој тај плач
на гробљу бивао као мелем на отворену рану, давао јој неке насладе и уносио у њу живота и ватре.
Новица Петковић примјећује како многи Станковићеви ликови, посебно женски, имају неку врсту
страха од отвореног простора. Наиме, све што је лично и присно бива окренуто ка унутра, сакривено
од очију спољашњег свијета. „Стога тек у кући, када осјете да су сигурно, кућом, капијом ограђени,
затворени, Станковићеви ликови, прије свега женски, могу опустити своје тијело, смију се слободно
кретати... Ослобађање тијела у затвореном простору, пуштање на вољу своме чулно-чувственом
животу међу блиским људима у породично-родбинском кругу, опонирано је са извјесним, час јачим,
час слабијим, страхом од отвореног простора, наводи Новица Петковић у свом дјелу Софкин
силазак. Покојник је, дакле, и након смрти имао потпуно право над својом женом. Смрт је, изгледа,
важнија од њиховог пређашњег заједничког живота. У овој младој жени увела је љубав, али је увео
и њен љуски лик. Све оно што је вриједно и драгоцијено у жени изложено је суровој и деспотској
самовољи мушкарца, а онда и средине.
Свакако најтрагичнији лик цјелокупног књижевног дјела Борисава Станковића је лик Софке
из романа Нечиста крв. Друштвена прошлост одређује судбину Софке, једине кћери ефенди-Мите.
Њен лик не зрачи само дјевојачком чедношћу, већ носи у себи истински животни дах, страсти и
интимне побуде. Софка је диван лик жене обасјане сјајем љепоте и гордости, изузетно уздигнута у
својој средини ријетким чарима и особинама, карактером и темпераментом и цијелим својим бићем.
Годинама сања и прижељкује младића коме би слободно и са љубавним жаром поконила сву своју
љепоту. Њена надања временом прожима црна слутња да ће не само дјевојаштво, већ и цијели живот
провести у старењу, блудњи и осами. Осјећала је да су њени дјевојачки идеали велики и смјели за
вријеме и средину у којој живи. Софкин пристанак да се уда за невиђеног и недораслог дјечака
одлучујући је тренутак у заокруживању њеног живота. То је тачка из које је описан круг њеног
трагичног живота. Свјесна да је отац нечасно продаје и а са њеном младошћу и љепотом води
нечасну трговину, она се отворено супротставља. Дјелом под принудом, дјелом из сажаљења и
љубави према оцу и кући, одлучује се на жртву и привидно заустављање породичне пропасти. Она
показује дивну снагу да буде жртва и има држање жене чији је понос кадар да побиједи сваку
природну слабост. Покушавајући великомученичким гестом да спаси своје већ убијено
достојанство, Софка схвата, док се са другарицама купа пред свадбу да се својом страшном жртвом
није одбранила од уобичајне дјевојачке судбине и да је она до јуче славна и недостижна само једна
од многих паћеница. Она мора жртвовати своју срећу, одрећи се својих снова, и то узалуд за нешто
што не може поновити. Своју жртву плаћа тешким животом. Њен пут у сељачку кућу пун је дуката.
Свог мужа Томчу ког је годинама његовала и васпитавала почиње да воли, а и он њун. Ту кратку
срећу прекида њен отац који тражи поново куповну цијену за Софку. Од тог тренутка Софка пропада
биједно и срамно. Пије ракију, прљава је, муж је бије, рађа свакојаку дјецу коју вија и удара папучом
и нанулом и куне. Шара по пепелу без смисла и жеља.
Лик Софке одликује изузетна снага сугестивности и у њему нема ничег идиличног.
Патријархално друштво одређује њену судбинуи уништава њене снове и жудњу за личном срећом.
Зато у лику Софке постоји вјечита туга и патња. Силином патње она подсјећа на Ану Карењину.
Стварањем овако животног лика Бора Станковић је додирнуо врхове свјетског приповиједања.
Трећи али не и мање трагичан лик у овој плејади јесте лик Коштане из истоименог дјела.
Коштана је Циганка, пјевачица и играчица, она оличава буран, весео живот, плаху раздраганост
младости. Она је једна од оних љепота од чијег бљеска очи заслијепе и које као блудећи огањ воде
људе у пропаст. Поред свога заната, она је остала поштена у чарпијском смислу ријечи: још су њене
косе незамршене, још јој је грло негрижено, и још јој нико није пио оне црне очи од којих се памет
губи. Њене пламене очи дубоко се загледају у мрку кестенову шуму, у „ону голему, пусту, тамну
гору“, и она осјећа како „мирише гора“. Она неће да јој се на камену жувот суши и вене. Још мање
је за њу студени живот домаћинске куће, да двори да клечи, да старима ноге пере. Коштана
представља срж живота. Њена љепота све око ње води у проклетство патње и бола, па чак и њу саму.
Она не жели да буде господарица куће, жели да буде слободна. Патријархално друштво у коме живи
спутава човјека, гуши љубав и претвара је у бол. У Коштани се сукобљавају двије стране живота и
два става према животу. На једној страни је затворени и строги живот чорбаџијских газдинских
породица, заробљених и спутаних патријархалним моралом. У њему се гуши младост, уништава
љубав, живот чини прозаичним и празним. На другој страни је живот испуњен радостима и
страстима, уживањем и опуштањем. Тај живот припада младости али га живе и неки представници
чорбаџијског слоја који су раскинули са стегама и регулама и пружили руке ка животним радостима
које су им биле ускраћене у младости. Коштана је достојанствена и морално чиста, не пјева за новац,
него зато што је пјесма њен живот. Не жели да жртвује своју слободу за живот у господској кући:
Нећу! Не могу! Код тебе? Зар само код тебе? И само хаџију, оца твога и мајку твоју да дворим и
да служим? Да пред њима клечим и ноге да им перем? Из собе да не изиђем, већ само да седим,
ћутим и трпим! Ох, а кад ноћ падне, месечина дође, сан не хвата, око се рашири, снага разигра...
Шта онда?

Извори:
1. https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Борисав_Станковић
2. Јован Скерлић – О Коштани
3. Новица Петковић – Софкин силазак
4. Даница Петровић – Да се не укаља образ