Pobuna ugušena konformizmom

Ako obratimo pažnju na celokupni opus naše vodeće dramske spisateljice Biljane
Srbljanović, nedvosmisleno možemo uočiti tematike koje se konstantno i repetitivno javljaju
sa manjim ili većim varijacijama, a koje možemo svrstati u dve različite podgrupe. Prvu čine
teme koje se tiču porodičnih odnosa, generacijskih sukoba, starenja i umiranja, a drugu teme
koje se tiču autorkinog društvenog i političkog angažmana tj. položaja pojedinca u
savremenom (najčešće srpskom, ali ponekad i evropskom ili američkom) društvu. Ako bi
neko, međutim, pomislio da ove dve tematske struje nisu međusobno isprepletane ili da jedna
drugu isključuju – prevario bi se. Na primeru poslednje predstave rađene upravo po tekstu
Biljane Srbljanović – Vrat od stakla Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a u režiji Jagoša
Markovića – može se uočiti integralna povezanost intimističkog aspekta priče sa opštijim,
političkim kontekstom. Naime, jedna beogradska porodica srednje klase je u centru zapleta
ove predstave i sa razvitkom radnje pratimo odnose koji se unutar nje razvijaju. Bogdanka,
nekadašnja šezdesetosmašica, vatrena je politička tviterašica i ikona opozicije kako je unuka
naziva; Bogda se navodno svojim angažmanom bori za dobrobit svoje porodice, a zapravo ih
samo dovodi u nevolje. Nadežda i Svetlana su njene ćerke; prva ne uspeva zbog oholosti i
nerazumevanja svoje majke da nađe muža, dok druga ne uspeva da se izbori ni sa svojom ni
sa muževljevom depresijom te se na kraju razvode. I, konačno, najmlađa članica porodice,
starija tinejdžerka Mirna, do kraja se u potpunosti otuđeje od svoje porodice i napušta je.
Međutim, važno je naglasiti da – dok se sve ovo događa – porodici oduzimaju stan u kojem
žive usled denacionalizacije vlasništva. Dakle, politička klima najdirektnije utiče na likove i
pod njenim pritiskom se njihovi životi menjaju.
Dodamo li da se paralelno sa svim nabrojanim dešavaju masovni politički protesti
protiv određenog režima (koji se do kraja ipak eksplicitno ne imenuje) – postaje jasno da je
ovo priča intekako utemeljena u političkom kontekstu današnje Srbije. Međutim, pomenuta
Bogdanka, koja se predstavlja kao revolucionalna borkinja za slobodu, ipak na proteste isprva
reaguje kao malograđanka: "Ako opet spale džamiju, nikad nećemo oprati čađ sa zavesa". Na
kraju se ispostavlja da je Bogdanka čak i svoju mladalačku studenstku borbu prilikom protesta
1968. proneverila: izdala je mnoge svoje saborce prijavivši ih policiji. Od ove "ikone
opozicije" kada je reč o pozitivnim društvenim promenama, što bi se reklo, nema vajde. Sa
druge strane, vajde svakako nema ni od Svetlane ni od Nadežde koje ni ne znaju protiv čega
se tačno u gradu protestuje i čija je jedina briga kako će se probiti kroz gužvu. Svetlanin muž
Ljuba samo spava, a i kad to ne radi, ne izlazi iz kuće. A i šta bi i da izađe kad je član
vladajuće partije? Hronično nezainteresovanu Mirnu ovom prilikom nećemo dalje ni
pominjati. Nedvosmislena idejna pozadina predstave je da je apatija zavladala društvom i da
Srbiji, koja je oličena kroz tri generacije ove porodice, nema spasa i pozitivne promene.
Likovi ove drame se čak ni valjano ne pobune protiv restitucije koja im ugrožava pravo na
stanovanje, već se njihova pobuna završava na psovkama i praznim pretnjama.
Ovde dolazimo do prvog velikog problema ujedno drame i predstave koje su,
zanatski gledano, precizno uokvirene unutar klasičnog i realističkog dramaturškog obrasca.
Ispostavlja se da predstava, koja se prezentuje kao društveno angažovana, zapravo ima
pacifikujuće dejstvo na društvenu pobunu. Vrat od stakla nam govori da je svaki pokušaj
revolucije i rušenja korumpiranog režima neisplativ i pogrešan što zbog toga što ne postoji
mogućnost istinske promene per se, a što zbog toga što su ljudi koji predvode proteste
povodljivi, dekadentni hedonisti ili čak i podmitljivi poput Bogdanke. Demonstranti koji su se
podigli protiv trenutne vlasti su u predstavi opisivani kao konformisti koji odu na protest
samo da bi prošetali psa i dunuli dvaput u pištaljku; iste proteste prekidaju kada dođe vreme
letovanja a uz obećanje da će u septembru nastaviti sa buntom. Po protestima i
demonstrantima – drvlje i kamenje; a o aktuelnoj vlasti protiv koje se protstuje – niti jedne
jedine reči. Po svemu sudeći je navodna društveno angažovana predstava u najbolju ruku
benigna a, ako bismo želeli da budemo oštriji – čak i reakcionarna i naklonjena korumpiranoj
vlasti Republike Srbije.
Problem postaje još veći kada se u ovakvoj postavci nalaze i određeni stereotipni
likovi. Već pomenuta Mirna je predstavnica generacije milenijalaca koju ne interesuje ništa
osim eventualno pranja kose, slušanja muzike i neobaveznog seksa sa svojim vršnjakom
Vlajkom. Nju ne interesuju protesti niti razlozi zbog kojih ljudi protestuju, a istovremeno ne
podržava ni aktuelnu vlast. Nju se dešavanja u sopstevoj porodici ne tiču, a osim toga ona ni
ne studira jer nema nikakvu sferu interesovanja. Za kraj, da stereotip bude potpun, ona beži iz
države ni manje ni više nego u Nemačku jer, zaboga, šta mladi u Srbiji rade osim što
protestuju (u Mirninom slučaju čak ne ni to) i idu za Nemačku? Sličan problem se javlja i sa
likom Vlajka Mujića, mladog biznismena i bogataša koji porodici oduzima stan, jer – po
pravilima restitucije – stan sada pripada njemu. On je beskrupulozan biznismen bez empatije
čiji je jedini cilj profit. Pristaće da porodica ostane u stanu samo u slučaju da prihvate da rade
u hostelu koji bi trebalo da se izgradi u jednoj polovini stana. On je uglađen, prefinjeno
manipuliše i ni u jednom trenutku nema nikakav unutrašnji konflikt. Mujić ostavlja utisak
nekog nouveau riche mladog gotovo mefistofelovskog lika – dakle, lik je krajnje
jednodimenzionalan i stereotipan. Osim toga, ovako izgrađenim likom se ne može nikako na
ozbiljan način skrenuti pažnja na problem beskrupuloznih bogataša jer, ako su svi oni ovako
providno manipulativni, u čemu je utemeljena istinska društvena opasnost koju oni
predstavljaju?
Veći deo kritike je svakako posvećen priči i značenjima koja iz nje proizlaze jer
nema rediteljskih intervencija koje u značajnijoj meri unapređuju ili unazađuju tekstualni
predložak. To je, naravno, sasvim legitimno za praizvedbu jednog komada, ali se istovremeno
upada u zamku podilaženja nabrojanim problemima. Reditelj je u radu sa glumcima i
razvijenju karaktera koje oni glume uspeo da održi stanje kakvo nudi drama. Jelisaveta Sabljić
u ulozi Bogde, Vesna Trivalić kao Svetlana, Anita Mančić kao Nadežda i Dragan Mićanović
kao Ljuba svoje likove oživljavaju kao iznijansirane i sa izvesnim unutrašnjim sukobima, dok
Milica Gojković i Marko Janketić svoje likove zadržavaju na jednodimenzionalnom nivou.
Od ostalih intervencija najupečatljivija je scenografija koja je prepunjena nameštajem iz ovog
stana, sa posebnim osvrtom na dečije igračke koje se u povećem broju nalaze u određenim
delovima stana. Likovi se kroz ovakvu postavku, koja budi nostalgiju i saosećanje sa likovima
koji su tu odrasli, kreću u realističkim savremenim kostimima. Ovakva scenska postavka
postepeno postaje sve siromašnija kako se približava datum konfiskacije stana, da bi na kraju
scena ostala – potpuno ogoljena. Takođe su upečatljivi prelazi sa jedne na dugu scenu koji se
uvek rešavaju tako što se brzinski menja mizanscen dok se čuju pesme snimljene krajem
šezdesetih godina prošlog veka. Ovi postupci u međučinovima takođe nude nostalgiju za
davno prošlim vremenom. Dakle, nostalgija – to divno oružje pacifikacije – je jedino što nam
se nudi i kroz rediteljske postupke. Ispostavlja se da ove pojedinačne rediteljske intervencije
ostavljaju istovetni utisak kao i celokupna predstava koja je, zanatski gledano, jedna precizno
oblikovana struktura sa izvesnim manama ali koja se, ipak, ne može uzdići izvan domena
opšteg mesta. Ključni problem Vrata od stakla je što je pokušaj pobune ugušen
konformizmom, baš kao što su i protesti unutar predstave ugušeni konformizmom
demonstranata.

Borisav Matić