Geštalt EAGT Evropski akreditovan obrazovni trening

institut za psihoterapiju
Studio za edukaciju Beograd

Seminarski rad
DRUGI DEO PREVODA OSMOG POGLAVLJA
KNJIGE
Taylor Miriam – Trauma therapy and clinical practice
neuroscience gestalt and the body

student:
Ivana Pajović

Beograd, novembar, 2017.

 OD OTUĐENOSTI DO KONTAKTA

Neuronauka i disocijacija

Postoje jasni neurobiološki procesi koji rade tokom disocijacije zajedno sa

psihološkim. Uloga endogenog endorfina u disocijaciji izgleda da služi kao
anelgetik, pomožući žrtvama traume da se nose sa bolom. Neuronske mreže
uključene u razdvajanje između misli, oseta, ponašanja i emocija su odvojene.
Ova odvojenost u integrisanoj organizaciji neuronske mreže utiče na emotivnu
regulaciju, privrženosti i izvršno funkcionisanje. Damasio daje interesantnu
sugestiju da u forntalnom kortekstu postoje ,,višestruke glavne kontrolne
lokacije” i prekidanje između njih uključuje talamus. Disocijacija inhibira insulu
(deo korteksa) i hipokampus od vezivanja traumatskog iskstva u koherentan
paket, tako da sećanja na traumu postanu slobodno lebdeća i bivaju vezana za
senzornu ili motornu situaciju koja dozvoljava sećanjima da se pojave u svest.
Primarna izvršna uloga leve hemisfere mozga objašnjava onaj neutralni
emocionalni ton koji disocijativni klijenti često pokazuju i moguće je da postoji
blokada u integraciji desne i leve hemisfere. Možemo da pretpostavimo izmene u
korpusu kalozuma, odnosno mostu između hemisfera. Disocijacija ide ruku pod
ruku sa dubokim hipoarausalom autonomnog nervnog sistema.

Fragmentirani self

Odvojena stanja selfa su stvarno promenljive kombinacije psiholoških i

fizioloških faktora, koje svi mi imamo do određenog stepena. Jedan od načina da
razmatramo ovaj fragmentirani self jeste da smatramo svaki somatski fenomen
kao izraz jednog od stanja selfa. Podjednako odvojena stanja selfa mogu da sadrže
različite delove priče ili sećanja. Disocirani delovi obično nisu viđeni kao
dramatični prekidi, kako su obično prikazani u popularnim medijima, već
predstavljaju mnogo suptilniju promenu u energiji i kvalitetu kontatka, kao da se
klijent kreće kroz prostor i menja smer bez očiglednog razloga. Disocijacija često
ima kvalitet da nešto baš i nije razumljivo, da nema smisla i da se ne uklapa kako
treba. Prekid kontakta nije uvek očigledan, ali terapeut može da ga ulovi jer se
pojavljuje kroz konfuziju koja govori o tome ,,kako smo odatle došli ovde”.

Kada se klijent opire nečemu hranljivom ili pozitivnom sa izgovorom ,,da,

ali” možete slobodno prepostaviti da je uključeno neko drugo self stanje.
Bromberg predlaže da se ovo pomeranje stanja selfa više osećaju nego što su
viđeni.

Geštalt terapeuti su poznati sa konceptima ,,top doga” i ,,under doga” koji

zaista predstavljaju podeljeni self. Polster je pisao opširno o različitim stanjima
selfa koji imaju različite uloge i kvalitete. Delisle ukazuje da su self funkcije
podeljeni self koji je podeljen na id i ego funkciju u geštalt terminologiji. Vratimo
se Filipsonu ,,Ono što je uključeno u koncept o selfu kao relaciji jeste mogućnost
da u interakciji osobe sa okolinom ona može formirati više od jednog selfa, i svaki
od njih može drugačije da se povezuje sa okolinom”.

Neki stepen splitinga je u ovom smislu zajednički za svakoga od nas.

Filipson nije neophodno govorio o disocijaciji jer spliting je kreiran kao odgovor
na stres pre nego na životnu pretnju, iako je proces sličan. Filipson kasnije opisuje
disocirane delove sebe kao procesne, usklađujuđi svoje mišljenje sa geštalt
konceptom selfa kao proces. Polster se poziva na ,,suštinske” selfove koji mogu
postati fiksni. Obraćajući se sa psihoanalitičkog stanovišta, ali u skladu sa
diskusijom, Bromberg kaže:,,Ako se sve odvija relativno dobro u ranoj životnoj
dobi, onda smene ovih self stanja su obično neopažene kao što je neopaženo i
kucanje srca, i usaglašenost selfa nastavlja se bez prekida”. Stern sugeriše da je
self sinhronija bitna karakterisitka usaglašenosti selfa i izgleda da je ova
sinhronija ona koja biva prekinuta u disocijativnom odgovoru na traumu, onda
neće sve proći kako treba. Stern takođe predlaže da sposobnost integracije
senzornog iskustva u modalitetima igra važnu ulogu, naglašavajući da osećaj selfa
nije kognitivni konstrukt već iskustvo koje se oseća; opet ovo su funkcije selfa
koje manje ili više budu diskonektovane u traumi. Jontef ima ovo da kaže o
fragmentiranom selfu:,,Ova (ideja samog jezgra selfa) nije samo gubitak celine,
on ograničava osobu na taj strukturalni entite. ,,To” postaje usaglašeno ili ,,to”
postaje fragmentovano.

Iako Jontef govori o redukcionističkom konceptu selfa pre nego

iskustvenom procesu koji je biološki napravljen da se reguliše, on takođe opisuje
i posledice. Šta se dešava u frametisanoj i traumatizovanoj osobi nije svedeno i
ograničeno, već je pre složeni sloj stanja selfa. Najvažniji faktor u self teoriji o
traumi čini se da je self kao funkcija polja. Ogden i saradnici imaju probem da
istaknu nešto možda očigledno ali ipak suštinski važno; da su ,,delovi”
jednostavno metafore koje nam pomažu da razumemo proces pre nego stvarne
podele. Imajući u vidu maksimalno prihvaćen od strane geštalta model da je celina
više od sume delova, mi se okrećemo modelu disociranog selfa, koji je zasnovan
na funkciji pre nego na ulogama ili karakteristikama, koji pomaže da se da smisao
procesu u terminima kreativnog prilagođavanja, a ne patologiji.

Strukturni model disocijacije

Ovaj model polazi od pretpostavke da se sa povećanjem izloženosti traumi

osoba postaje više fragmentisana. Kako bi se suočili sa unutrašnjim konfliktom i
nastavila nekakvu prividnost ,,normalnog” života, žrtve traume teže da se
reorganizuju tako da podele self u različite funkcije, onaj koji drži traumu i onaj
koji ispunjava svakodnevne zadatke, što ponekad funkcioniše sasvim dobro. Ovo
se zove ,,Primarna disocijacije strukture” koja se dešava kod traume koja se desila
samo jedanput kao npr saobraćajna nesreća i često reaguje na kognitivno
bihejvioralni pristup ili EMDR pristup. Ako trauma traje ili se ponavlja,
traumatizovani deo može da se podeli još više i onda se povezuje sa oslabljenim
odbrambenim funkcijama, nazvane sekundarne strukturalne disocijacije, dok
tekući funkcionalni self nastavlja kao i pre. Sekundarna strukturalna disocijacija
će biti glavni fokus ove diskusije. Ovaj nivo disocijacije odnosi se na kompleksnu
traumu, i verovatno je prisutan kod većine traumatizovanih klijenata u redovnoj
kliničkoj praksi. Dalji nivo fragmentacije jeste ,,Tercijalna Strukturalna
Disocijacija”, koji se više odnosi na disocijativni poremećaj i zahteva specijalnu
terapiju.

U poglavlju 6 tri mobilizovana i tri imobilizovana mehanizma odbrane su

bili opisani. Oni su inicirani od strane limbičkog sistema pod pretnjom: borba,
beg, zamrzavanje, potčinjavanje i pripajanje. Žrtve traume imaju nedovršen posao
sa svakom od ovih pet funkcija preživljavanja i to je razlog zbog čega oni nisu u
potpunosti postali fiksni kao deo strukture već kao nesinhroni aspekti ličnosti.
Klijent je, nesvesno, stalno zabrinut i traži kako da ih angažuje i dovrši bilo koji
od ovih pet ili svih ovih pet odbrana kako bi ublažio patnju, kako god da je to
minijutarno to bilo. Ono što se izgleda dešava jeste da jedna od ovih self funkcija
može preuzeti ,,izvršnu kontrolu” u bilo kom trenutku, uključujući i ovaj deo koji
nastavlja da vodi svakodnevni život. Kada biva okinut van okvira tolerancije
klijent je nadvladan od strane ovog dela selfa koji je pod stresom, uhvaćen u
beskrajnom ciklusu ponavljanja i ponovnog uspostavljanja.

Bilo bi pogrešno razmišljati da su ovi delovi diskretni kako to model

ukazuje; stvar nije baš tako jednostavna. Ponekad delovi se prikriveno prikazuju
kroz pozitivne osobe, kao što je kreiranje jednostavnog stila života kada uslovi u
polju to podržavaju, dok u drugim vremenima njihova poruka o funkciji
preživljava može biti teško razumljiva. Samoubilački deo može verovati da
zauzima odbrambeni stav, na primer. Ovaj model implicira da su sve odbrambene
funkcije predstavljene u unutrašnjem sistemu čoveka, čak i i gde se klijent može
odreći svog borilačkog dela ili potrebe za privrženošću, na primer.

Međutim ovo ne znači da su svi delovi svesni onog drugog dela; ,,ko-
svesnost” je tehnički izraz za svesnost između samih self stanja. Kao i kod
amnezije, neki delovi ili funkcije mogu biti efikasno skriveni iza disocijativne
barijere, kao da su zatvoreni u drugoj sobi. U nekim stanjima mnogi klijenti su
sposobni da priznaju neke od svojih stanja selfa, dok u drugim nisu. Klijenti koji
su traumatizovani mogu se odnositi ubilački ili mogu biti uplašeni ili da odbacuju
jedan ili više svojih delova. Primeri ovoga mogu biti viđeni kod klijenata koji žele
da se otarasi adolescentskog dela koji ih je sprečavao da nastave sa svojim
životom i kod klijenta koji je postao potpuno fobičan u odnosu na ojeđeni dečiji
deo sebe i ,,priče” koju je taj deo nosio. Baš kao i kod top-dog/underdog koncepta,
čak i kada postoji svesnost između disocijativnih delova, oni mogu biti
antagonistički jedan prema drugome. Unutrašnji sukob karakteriše proces
disocijativne fragmentacije.

Diskonekcija između stanja selfa je ključni faktor u razumevanju poteškoća

koje imaju pri rešavanju konflikata, mobilizaciji ili donošenju odluka. Međutim
ako se samo malo zamislimo nad tim možemo da uočimo da su ovi delovi zapravo
različiti resursi. Ono što je suštinski važno za razumevanje jeste ta kreativna i
odbrambena uloga koju svaki deo predstavlja i pozitivni doprinos koji oni daju
životu žrtve. Implikacija u odnosu na terapiju jeste da razumevanjem ovih delova
i veza između njih terapeut dostiže do novog pogleda na tu celinu koju će gledati
sa poštovanjem, i onda one mogu da funkcionišu tečno i ujedinjeno.

Jedna stvar koja nedostaje u ovom modelu jeste koncept zdravog odraslog
selfa. Jer ipak je to model disocijacije, a ne bavi se zdravim funkcionisanjem.
Kako god da je self bio oranizovan pre traume on je ipak kompletno uništen ovim
događajima. Ovo je bespotrebno pesimistički pogled na situaciju. Može biti da je
zdravi self je u određenoj meri nastavio da funkcioniše u podsvesti kao da se ništa
nije desilo, i to se zove ,,očigledno normalna ličnost” u ovom modelu. Ali tu nema
pretpostavke da postoji deo individue koji nije bio pod uticajem traume, deo kome
ličnost može da se vrati, ili da ga koristi kao vodič ili kao hranljivo mesto u
procesu oporavka. Pogled koji je najsličniji geštaltističkih vrednostima u odnosu
na zdravlje dat je od strane Schwartzsovih Internalnih porodičnih sistema, u kom
vodeću ulogu može preuzeti deo selfa. Koristeću metaforu orkestra on predlaže
da ,,individualni muzičari su analogni delovima selfa, a da je dirigent self.” Bez
obzira koliko je mali ovaj deo klijenti mogu da pristupe pojmu zdravog odraslog
,,dirigenta” u sebi, koji može da pomogne da se uspostavi svesnost o dvojanoj
perspektivi ,,sadašnjosti i prošlosti”, ,,odraslog i deteta”. Ujedinjenje jeste ponovo
uspostavljanje sa pretraumatizovanim selfom, i idejom da nije ceo self uništen
zbog traume, i to daje nadu i utehu.

Eksperiment

Samim tim što postajete svesni različitih delova može biti od pomoći. Kada
ste sa klijentom koji je proživeo traumu probajte jednostavno da pratite kako se
smenjuju različita stanja selfa, dok klijenti govore šta su uradili, osetili ili mislili.
Uradite ovo tako što ćete govoriti sebi dok se pojavljuju nove figure:,,To je deo,
to je drugi deo, to je drugi deo” i tako dalje. Ne morate ništa da uradite ili kažete
o tome šta primećujee, samo dozvolite da postanete svesni toga. Sugeriše se da
održavate miran pogled tokom ovih promena stanja selfa kroz sesiju. Kasnije
možete misliti o tome šta ste videli, šta je pomoglo u eksperimentu i koji obrazci
su se pojavili i možda napravite par beleški o njima.
 Disocijacija i veze

Nivo strukturalne disocijacije može biti povezan sa pitanjima granica. Što

je veća trauma to je veći problem sa granicama. Govoreći geštalt terminologijom
tamo gde je ,,self” stvoren na granici sa okolinom, disocijacija je potpuno u vezi
kontakt granicama, prisustvom i mogućnošću za kontakt. Zapravo žrtva koja je u
stanju disocijacije zapravo redefiniše granice, efikasno uklanjajući svoj self iz
jedne nepodnošljive situacije: u ovom procesu postoji snažan osećaj ,,NE” koji
treba da bude jasno određen. Katastrofalni osećaj otuđenja prikazan je u uvodnom
citatu ovog poglavlja naglašavajući sve interakcije, sve self koncepte, sve nade,
sve žudnje za povezivanjem.

Kada zlostavljanje ili trauma proisteknu iz detinjstva, žrtva možda nikada

nije imala pravi osećaj pripadanja:,,Trauma... individualizuje nas, ali na način koji
se manifestuje kroz mučan osećaj samosti i samoće”. Delisle uznemireno navodi
da ,,često ovi subjekti nisu bili držani dovoljno blizu da osete da su u svetu”.
,,Duboka izolacija, žudnja i usamljenost su obeležja traumatizovanih ljudi, to su
simptomi žrtve”.

Geštalt pogled na odnose dugo je bio takav da je bio veoma vezan za

kontakt, i ovaj pogled se potvrđuje kroz vreme i potvrđuje se učenjem iz
neuronauke. Bromberg smatra da je disocijacija interpersonalni proces i ova ideja
se provlači u trećem delu ove knjige. Napuštanje autentičnog selfa odražava i
sadrži nepodnošljivo iskustvo realnog napuštanja u širem životnom kontekstu.

Postoje nekoliko mogućih granica koje se odnose na vezu između

organizma i sredine. One uključuje kožu, sigurnu zonu, lični prostor, seks, auru i
nivo tolerancije, utičući na odnose sa drugima u svim sferama života. Na drugom
nivou terapije druge granice (osim seksa naravno) mogu postati relevantne, ali u
najvećoj meri naša zabrinutost je u vezi sa uspostavljanjem dovoljno sigurnog
prostora u kom klijent može biti prisutan. U vezi sa tim, podsećamo da terapijsko
iskustvo može takođe biti potencijalni okidač ili podrška, i obično tu postoji jako
tanka linija između ova dva.

Klijenti pod traumom su često izuzetno osetljivi na pitanja daljine i

bliskosti, uprkos iskrivljenoj percepciji u odnosu na distancu koja može da se
pojavi u različitim stanjima disocijacije i mogu imati intenzivne rekacije kada im
neko pređe granicu koliko god da su suptilni. Ponekad klijenti moraju da definišu
terapijski prostor u odnosu na razdaljinu između njih i terapeuta tako što će pitati
teraputa da postave njihovu stolicu ,,baš tako”, možda čak i da pomere par
centimetara kako bi se osećali sigurnim. Mudar terapeut će ovo proveriti sa
ekstremno traumatizovanim klijentom. Terapeuti mogu naučiti da osete neku
vrstu energetskog balona kod svojih klijenata i da osete njihove granice, na
telesnom nivu da osete da nemaju dozvolu da priđu blize i svesnost o tome da su
već upali u taj prostor. Pažljivim merenjem moguće je osigurati da rastojanje nije
previše niti premalo. Naravno kada se šire polje ne percipira kao prijemčivo za
traumu ili intenzivno stradanje, žrtve se povlače i održavaju trajnost svog iskustva.

To je uobičajeno iskustvo za žrtve traume da budu nepoverljivi ili da

njihova patnja ne bude viđena ili da bude pogrešno shvaćena. Ovo može biti
posledica ,,ne sasvim prisutnog“ kvaliteta bivanja žrtve; njih nema dovoljno tako
da ne mogu biti shvaćeni ozbiljno. Funkcionalniji deo ličnosti često ,,ide sam“,
ponekad odbacujući svaku potrebu za kontaktom. Disocijacija takođe štiti
povezanost u odnosu, držeći ,,loše” aspekte veze van svesnosti. Otkrivanje i
potraga za povezanošću i podrškom uključuje gubitak ovih, s mukom stvorenih,
kreativnih sistema prilagođavanja.

Među ovim klijentima ima i onih koji su visoko nezavisni, i koji su se

zaštititili od izloženosti bolu i ranjivosti. Nesvesni svog praga tolerancije oni
mogu da se nose sa neverovatnim, gotovo vanljudskim nivoom stresa bez traženja
pomoći. Nisu imali prilike da nauče šta je podrška i da u zdravim odnosima ljudi
posežu jedni za drugima. Takođe mogu da budu veoma osetljivi na znakove
napuštanja ili odbačenosti i mogu da rezoniraju sa promenom prisustva terapeuta
ili sposobnošću za kontakt čak i pre nego što ih upoznaju. Traumatizovani klijenti
moraju da nauče da tolerišu samoću i usamljenosti koja može da reguliše
uzbuđenje, razdvajajući ove situacije tako da ih više ne asociraju na napuštanje.

Sada dolazi na red razmatranje sa fascinantnim implikacijama koje dolazi

iz neuronauke. Istraživanje ukazuje na odrednicu za relacionu perspektivu,
predstavljajući izazov za geštalt da to integriše u već uspostvljeno razmišljanje o
selfu, drugome i granicama kontakta. Sada znamo da empatija, relaciona veština,
može biti razvijena kroz individualnu praksu o praktikovanju svesnosti (mindful
awareness). Sagel navodi sledeće:,,Mi možemo zamisliti da društvena priroda
našeg mozga možda ima neke veze sa našim umovima u samosti”. Izgleda da on
ovde sugriše da se proces neuronske rekonekcije odvija u samosti koji pomaže
stvaranju uslova za društvene veze. Potrebno je da se obnove veze koje su
zadužene za kontakt. Ali ako je disocijacija interpesonalni kontakt u svom
nastajanju, održavanju i oporavku, onda možemo da pretpostavimo da je
neuronski opravak u samosti takođe funkcija relacionog polja. Nije u domenu
individualne paradigme, niti one druge, već obe. U geštalt teoriji polja veruje se
da ništa, čak ni misao, se ne dešava bez povezivanja sa poljem:,,Kretanje toka
uma može da uključuje obe vrste aktivnosti, jedna je aktivnosti u samom umu, a
druga je u interakciji sa drugim umovima (Segel).