http://www.balkandownload.

org/
2
Dvadeset godina Kler Randal je krila svoju tajnu… Sada je došlo vreme da se neke stvari napokon
otkriju. Svi oni koji su uživali u avanturama Kler Randal i u prvoj knjizi o ovoj izuzetnoj ženi,
uživaće i u ovoj sjajno napisanoj uzbudljivoj i krajnje nepredvidivoj knjizi. Mnoštvo likova,
neverovatnih dogodovština, romansi u vrtlogu ratnih dešavanja, a sve to ispričano u stilu Dajane
Gabaldon, darovite književnice kojoj uspeva da nas sasvim uvuče u svet svojih junaka, a da to i ne
osetimo.

3
Za moga supruga
Doug Watkinsa

4
 Prolog

robudila sam se tri puta po mraku pred svitanje. Prvo u tuzi, zatim u veselju, i
konačno, u samoći. Suze zbog bolnog gubitka su me probudile polako, kupajući mi
lice kao utešni dodir vlažne maramice u rukama koje teše. Okrenula sam lice ka
mokrom jastuku i otplovila slanom rekom u špilje zapamćene žalosti, u podzemne
dubine sna.
Zatim sam se probudila u neobuzdanoj radosti, tela izvijenog u luk u naporu fizičkog
sjedinjavanja, a njegov dodir je bio svež na mojoj koži, umirao je duž mojih nerava dok su se iz
mene širili talasići ispunjenja. Oterala sam svest, okrećući se opet, tražeći oštar, topli miris
zadovoljene požude muškarca, u utešnim rukama svog ljubavnika, sna.
Treći put sam se probudila sama, van dodira ljubavi i tuge. Prizor kamenja mi je bio svež u
mislima. Mali krug, uspravno kamenje na vrhu strmog zelenog brda. Ime brda je Kreg Na Dan –
Vilinsko brdo. Neki kažu da je to brdo začarano, drugi kažu da je prokleto. I jedni i drugi su u
pravu. Ali niko ne zna funkciju ili namenu kamenja.
Osim mene.

5
DEO PRVI
Kroz ogledalo, mračno
Invernes, 1968.

6
 1
Savladavanje spiska

odžer Vejkfild je stajao nasred sobe, osećajući se okruženim. Mislio je da je to osećanje

uglavnom opravdano utoliko što je i bio okružen; stolovima pokrivenim suvenirima i
uspomenama, teškim nameštajem u viktorijanskom stilu, prepunim rustikli, pliša i
štrikanih prekrivača, maleckim tkanim ćilimima koji su ležali na uglancanom drvetu,
lukavo čekajući priliku da kliznu pod neopreznim stopalom. Okružen sa dvanaest
soba nameštaja, odeće i novina. I knjigama – o bože, knjigama!
Radna soba u kojoj je stajao bila je sa tri strane oivičena policama za knjige, od kojih je svaka
bila prepuna toliko da pukne. Jeftini krimići u mekom povezu ležali su u jarkim, otrcanim
gomilama ispred tomova uvezanih u teleću kožu, zgurani odmah do izbora književnih klubova,
prastarih knjiga maznutih iz ugašenih biblioteka, i hiljada i hiljada pamfleta, letaka i ručno
povezanih rukopisa.
Slična situacija je prevladavala i u ostatku kuće. Knjige i novine su zatrpavale svaku
horizontalnu površinu, a svi plakari su ječali i škripali na spojevima. Njegov pokojni poočim je
proživeo dug, ispunjen život, dobrih deset godina duže od onih biblijski dodeljenih sedamdeset. A
za osamdeset i nešto godina, velečasni g. Redžinald Vejkfild nikada ništa nije bacio.
Rodžer je obuzdao želju da istrči kroz ulazna vrata, uskoči u svoj „moriš majnor“ i ode nazad
za Oksford, prepuštajući svešteničku kuću i njenu sadržinu vremenskim prilikama i vandalima.
Smiri se, govorio je sebi, udišući duboko. Možeš da se izboriš sa ovim. Knjige su lakši deo; treba
samo da probereš po njima i onda pozoveš nekoga da dođe i da ih pokupi. Istina, tome će trebati
kamion veličine vagona, ali se to može obaviti. Odeća – nema problema. To će dobiti Oksfam.
Nije znao šta će Oksfam učiniti sa primercima crnih odela od serža, približno iz 1948, ali
možda oni siromasi koji ih zaslužuju i nisu tako probirljivi. Počeo je da diše malo lakše. Uzeo je
jednomesečno odsustvo sa katedre za istoriju na Oksfordu da bi raščistio zaostavštinu velečasnog.
Možda će to, na kraju krajeva, biti i dovoljno. U njegovim depresivnijim trenucima izgledalo je
kao da taj zadatak može potrajati godinama.
Pošao je prema stočiću i uzeo malu keramičku posudu. Bila je ispunjena malim metalnim
pravougaonicima; olovni gaberlunzi, značke koje su u osamnaestom veku parohije izdavale
prosjacima kao neku vrstu dozvole. Zbirka keramičkih flaša je stajala pored lampe, a burmutica od
ovnovskog roga okovana srebrom ležala je kraj njih. Da ih da nekom muzeju? pomislio je
sumnjičavo. Kuća je bila ispunjena jakobitskim artefaktima; velečasni je bio istoričar amater, a
osamnaesti vek mu je bio omiljeno razdoblje.
Njegovi prsti su sami od sebe pomilovali površinu burmutice, prateći crne linije urezanog
teksta – imena i datume đakona i blagajnika Udruženja krojača Kenongejta, iz 1726, u Edinburgu.
Možda bi trebao da zadrži poneki atraktivan predmet koji je velečasni nabavio... ali se zatim
odmaknuo, odlučno odmahujući glavom. „Neće moći, drugar“, rekao je naglas, „to je put ka
ludilu.“ Ili bar uvod u život hrčka. Počni da čuvaš pojedine stvari i završićeš tako što ćeš sačuvati
sve, živeti u ovom monstrumu od kuće, okružen đubretom nekoliko generacija. „i pričati sa
sobom“, promrmljao je.

7
 Pomisao o nekoliko generacija đubreta podsetila ga je na garažu, i kolena su mu malo
popustila. Velečasni, u stvari stric Rodžerove majke, usvojio ga je kada mu je bilo pet godina, a
roditelji su mu poginuli u Drugom svetskom ratu: majka od bombardovanja, otac u mračnim
vodama Lamanša. Sa svojim uobičajenom navikom za čuvanje, velečasni je sačuvao sve stvari
Rodžerovih roditelja, zapečaćene u sanduke i kutije u dnu svoje garaže. Rodžer je pouzdano znao
da te sanduke niko nije otvorio u poslednjih dvadeset godina.
Sada je ispustio starozavetni jecaj pri pomisli da prekopava po uspomenama na svoje
roditelje. „Oh, bože“, rekao je naglas. „Sve, samo to ne!“
Taj komentar nije bio zamišljen baš kao molitva, ali se začula zvonjava kao odgovor na to,
terajući Rodžera da se ugrize za jezik od iznenađenja.
Ulazna vrata su se često zaglavljivala po vlažnom vremenu, što znači da su bila zaglavljena
gotovo stalno. Rodžer ih je trgao uz škripu kao da se kidaju, i pred njima zatekao neku ženu.
„Mogu li da vam pomognem?“
Bila je srednje visine i veoma lepa. On je stekao uopšteni utisak o finim kostima i belom
lanu, nad kojima je stajalo obilje kovrdžave smeđe kose koja je donekle obuzdana u punđu. A
usred svega toga, izuzetan par svetlih očiju boje dobro odležalog šerija.
Pogled joj je preleteo sa patika broj četrdeset pet do lica trideset centimetara iznad njenog.
Iskošeni osmeh se raširio. „Ne sviđa mi se da počinjem klišeom“, rekla je, „ali, pobogu, koliko si
porastao, mladi Rodžere!“
Rodžer je osetio kako crveni. Žena se nasmejala i pružila ruku. „Ti jesi Rodžer, zar ne? Ja sam
Kler Randal, stara prijateljica velečasnog. Ali nisam te videla od vremena kada si imao pet godina.“
„Hm, kažete da ste bili prijateljica mog oca? Pa onda već znate...“
Osmeh je nestao, smenio ga je izraz žaljenja.
„Da, veoma mi je žao što sam to čula. Srce, je li tako?“
„Ovaj, jeste. Vrlo iznenada. Ja sam upravo došao iz Oksforda da bih počeo da raspetljavam...
sve.“ Odmahnuo je neodređeno, obuhvatajući smrt velečasnog, kuću iza sebe i sve u njoj.
„Po onome što sam zapamtila o biblioteci tvog oca, to malo zaduženje bi trebalo da potraje
do sledećeg Božića“, primetila je Kler.
„Ako je tako, možda ne bismo trebale da vas ometamo“, rekao je blagi američki glas.
„Oh, zaboravila sam“, kazala je Kler i iskrenula se ka devojci koja je stajala izvan vidokruga u
uglu trema. „Rodžer Vejkfild – moja ćerka Brajana.“
Brajana Randal je prišla sa stidljivim osmehom na licu. Rodžer se na tren zapiljio, a onda se
prisetio pravila ponašanja. Zakoračio je unazad i vrata širom otvorio, načas se pitajući kada li je
poslednji put promenio košulju.
„Ma nema veze, nema veze!“, rekao je srdačno. „Upravo sam hteo da napravim pauzu.
Hoćete li da uđete?“
Mahnuo je ženama da odu niz hodnik do radne sobe velečasnog, primetivši da je ćerka ne
samo umereno privlačna, već i jedna od najviših devojaka koje je ikada izbliza video. Mora da je
viša od sto osamdeset, pomislio je, videvši da joj je glava u nivou podupirača u hodniku kojim je
prolazila. Dok je išao za njom, nesvesno se ispravio do svojih punih sto devedeset. U poslednjem
trenutku je pognuo glavu da ne bi tresnuo o dovratak radne sobe dok je ulazio za ženama u sobu.

*****

„Nameravala sam da dođem ranije“, kazala je Kler, smeštajući se dublje u fotelju. Četvrti zid radne
sobe velečasnog činili su prozori od poda do tavanice, i sunčevi zraci su namigivali po bisernoj
šnali u njenoj svetlosmedoj kosi. Kovrdže su počinjale da beže iz svojih stega i ona je odsutno
zatakla jednu iza uva dok je govorila.

8
 „Sredila sam da dođemo prošle godine, zapravo, a onda je došlo do neodložne situacije u
bolnici u Bostonu – ja sam doktor“, objasnila je, a usne su joj se malo izvile na izraz iznenađenja
koji Rodžer nije uspeo sasvim da sakrije. „Ali mi je žao što nismo; toliko bih volela da ponovo
vidim vašeg... tvog oca.“
Rodžer se prilično čudio zašto li su došle sada, znajući da je velečasni umro, ali bi bilo
neučtivo da to pita. Umesto toga je upitao: „Uživate malo u razgledanju, zar ne?“
„Da, dovezle smo se iz Londona“, odgovorila je Kler. Nasmešila se svojoj čerki. „Htela sam da
Bri vidi zemlju; nećeš to pomisliti kada je čuješ kako govori, ali je Engleskinja koliko i ja, mada
nikada nije živela ovde.“
„Stvarno?“ Rodžer je kratko pogledao u Brajanu. Nije izgledala kao Engleskinja; osim visine,
imala je i gustu riđu kosu koja joj je slobodno padala na ramena, i snažno, koščato lice, sa nosom
dugim i pravim – možda malčice predugim.
„Ja sam rođena u Americi“, objasnila je Brajana, „ali i mama i tata su... bili su... Englezi.“
„Bili?“
„Moj muž je umro pre dve godine“, objasnila je Kler. „Poznavao si ga, rekla bih – Frenk
Randal.“
„Frenk Randal! Naravno!“ Rodžer se pljesnuo po čelu, i osećao je kako mu se obrazi žare od
Brajaninog kikota. „Pomislićete da sam apsolutni kreten, ali sam tek sada shvatio tko ste.“
To ime je objašnjavalo mnogo toga; Frenk Randal je bio istaknuti istoričar i dobar prijatelj
velečasnog; razmenjivali su deliće jakobitskih misterija godinama, mada je prošlo bar deset godina
otkad je Frenk Randal poslednji put posetio sveštenikov dom.
„Znači – vi ćete obilaziti istorijske lokacije u blizini Invernesa?“, nagađao je Rodžer. „Da li ste
već obišli Kaloden?“
„Nismo još“, odgovorila je Brajana. „Mislile smo da tamo odemo krajem ove nedelje.“
Odgovor koji je propratio njene reči bio je učtiv, ali ništa više.
„Rezervisale smo vožnju po Loh Nesu za danas po podne“, objasnila je Kler. „i možda ćemo
se odvesti do Fort Vilijama sutra, ili se samo muvati po Invernesu; mesto je znatno naraslo otkad
sam ga poslednji put posetila.“
„Kada je to bilo?“ Rodžer se pitao da li bi trebalo da dobrovoljno ponudi da im bude vodič.
Zapravo ne može da odvoji vreme za to, ali su Randali bili dobri prijatelji velečasnog. Sem toga,
putovanje do Fort Vilijama u društvu dve atraktivne žene delovalo je znatno privlačnije od
čišćenja garaže, što mu je bilo sledeće na spisku.
„Oh, pre više od dvadeset godina. Davno je to bilo.“ U Klerinom glasu se osetila neka
neobična nota koja je naterala Rodžera da je pogleda, ali je ona njegov pogled dočekala sa
smeškom.
„Pa“, usudio se, „ako ima nešto što mogu da učinim za vas dok ste u Hajlendsu...“
Kler se i dalje smeškala, ali se nešto na njenom licu promenilo. Gotovo da je mogao da
pomisli da je jedva čekala zgodnu situaciju. Pogledala je u Brajanu, a zatim ponovo u Rodžera.
„Kad si već to pomenuo“, kazala je, a osmeh joj je postao širi.
„Oh, majko!“, rekla je Brajana, uspravljajući se u stolici. „Nećeš valjda da gnjaviš g. Vejkfilda!
Pogledaj koliko ga posla čeka!“ Mahnula je rukom po natrpanoj radnoj sobi sa prepunim kutijama
i beskrajnim nizovima knjiga.
 “Oh, to nije gnjavaža!“, protestovao je Rodžer. „Ovaj... šta to?“
Kler je pogledom prostrelila ćerku da se primiri. „Nisam planirala da ga tresnem po glavi i da
ga odvučem“, otresito je rekla. „Ali možda zna nekoga ko može da nam pomogne. Reč je o malom
istorijskom projektu“, objasnila je Rodžeru. „Treba mi neko ko je prilično verziran u jakobite
osamnaestog veka – princa Čarlija Lepog i tu bratiju.“
Rodžer se nagnuo napred, zainteresovan. „Jakobiti?“ pitao je. „Taj period mi nije
specijalnost, ali znam ponešto – teško je ne znati kada živite blizu Kalodena. Tamo se odigrala

9
završna bitka, znaš“, objasnio je Brajani. „Gde se bratija princa Čarlija Lepog sukobila sa vojvodom
od Kamberlenda i bila pobijena posle onolikog truda.“
„Tako je“, rekla je Kler. „i to je, zapravo, povezano sa onim što hoću da otkrijem.“ Zavukla je
ruku u tašnu i izvadila savijeni list papira.
Rodžer ga je razvio i na brzinu pogledao njegovu sadržinu. Bio je to spisak imena – možda
tridesetak, sve muškaraca. Na vrhu je stajao naslov: „JAKOBITSKI USTANAK, 1745 – KALODEN“.
„Oh, četrdeset peta?“, rekao je Rodžer. „Ti ljudi su se, znači, borili kod Kalodena?“
„Jesu“, odgovorila je Kler. „Ja hoću da otkrijem koliko je njih preživelo tu bitku.“
Rodžer je počešao bradu i proučavao spisak. „To je jednostavno pitanje“, rekao je, „ali će
možda biti teško naći odgovor. Toliko je pripadnika klanova koji su bili sledbenici princa Čarlija
poginulo na Kalodenskom polju da nisu sahranjivani pojedinačno. Stavljani su u masovne
grobnice, nad kojima je samo jedan kamen kao oznaka klana.“
„Znam“, kazala je Kler. „Brajana nije bila tamo, ali ja jesam – davno.“ Učinilo mu se da vidi
proletanje senke u njenim očima, mada je to brzo prikrila posežući u tašnu. Nije ni čudo što se to
desilo, pomislio je. Kalodensko polje je mesto koje vas ne ostavlja ravnodušnim; njemu je dozvalo
suze u oči, gledanje u tu prostranu pustaru i prisećanje na galantnost i hrabrost škotskih
Hajlendera koji su masakrirani ležali pod travom.
Ona je raširila još nekoliko listova i pružila ih njemu. Dugačak beli prst je prelazio duž
margine jedne stranice. Divne šake, zapazio je Rodžer; fino oblikovane, pažljivo održavane, sa
samo jednim prstenom na svakoj. Onaj srebrni na njenoj desnoj ruci je bio izuzetno upadljiv;
široki jakobitski prsten sa hajlendskom šarom, ukrašen cvetom čička.
„Koliko sam uspela da saznam, ovo su imena njihovih žena. Mislila sam da bi to moglo da
pomogne, jer ako su muževi stradali u Kalodenu, ne može se očekivati da su se ponovo udavale ili
emigrirale posle toga. To sigurno postoji negde u parohijskim zapisima? One su sve iz iste
parohije; crkva je bila u Broh Mordi – prilično južno odavde.“
„To je vrlo korisna ideja“, rekao je Rodžer pomalo iznenađen. „To je upravo ono kako bi
istoričar razmišljao.“
„Teško da sam istoričar“, suvo je rekla Kler Randal. „Sa druge strane, kada živite s onim ko to
jeste, povremeno pokupite neke čudne ideje.“
„Naravno.“ Nešto je Rodžeru palo na pamet pa se digao sa stolice. „Ja sam užasan domaćin.
Molim vas, dopustite da vam donesem nešto za piće, a onda mi možete više ispričati o tome.
Možda oko toga mogu i ja da vam pomognem.“
Uprkos neredu, znao je gde stoje flaše pića pa su gošće ubrzo ponuđene viskijem. Dodao je
poprilično sode u Brajanin, ali je primetio da ga ona pijucka kao da je u čaši sredstvo za
uništavanje mrava, a ne najbolji singl malt Glenfidih. Izgleda da je Kler, koja je zatražila da njen
bude čist, uživala mnogo više.
„Dobro.“ Rodžer se vratio na svoje mesto i opet dohvatio papire. „To je interesantan
problem, posmatrano kao istorijsko istraživanje. Rekli ste da su ovi muškarci iz iste parohije?
Pretpostavljam da dolaze iz istog klana ili plemena – vidim da se mnogo njih preziva Frejzer.“
Kler je potvrdila, ruku skrštenih u krilu. „Oni dolaze sa istog imanja; male hajlendske farme
po imenu Broh Tuarah – lokalno je bila poznata kao Lalibroh. Bili su deo klana Frejzera, mada
nikada nisu formalno položili zakletvu lordu Lovatu kao zapovedniku. Ti ljudi su se rano
pridružili Ustanku; borili su se u bici kod Prestonpansa – dok su se Lovatovi ljudi uključili tek
pred Kaloden.“
„Stvarno? To je interesantno.“ Pod normalnim uslovima kakvi su vladali u osamnaestom
veku, takvi sitni napoličari bi umrli tamo gde su i živeli, i bili uredno poredani u dvorištu crkve,
uredno zavedeni u parohijski registar. Pa, ipak, pokušaj princa Čarlija Lepog da povrati tron u
Škotskoj 1745. nesumnjivo je poremetio normalan tok stvari.

10
 Zbog gladi posle katastrofe kod Kalodena, mnogi Hajlenderi su se iselili u Novi svet; ostali su
odlutali iz dolina i močvara prema gradovima, u potrazi za hranom i poslom. Malobrojni su ostali,
tvrdoglavo se držeći svoje zemlje i tradicije.
„To bi moglo da bude dobra osnova za izvrstan članak“, kazao je Rodžer razmišljajući naglas.
„Pratiš sudbinu nekoliko pojedinaca, vidiš šta se desilo sa njima. Manje je interesantno ako su svi
stradali u Kalodenu, ali postoje izgledi da je nekolicina uspela da se spase.“ Bio je sklon da taj
projekat prihvati kao dobrodošli predah, čak i da nije Kler Randal bila ta koja ga je pitala.
„Da, mislim da vam mogu pomoći oko toga“, rekao je i bio je zahvalan za srdačan osmeh koji
mu je upućen.
„Mogao bi, stvarno? Pa to je divno!“, rekla je.
„Biće mi zadovoljstvo“, rekao je Rodžer. Presavio je papir i položio ga na sto. „Počeću sa tim
smesta. Ali recite mi, da li ste uživale u vožnji iz Londona?“
Razgovor se okrenuo opštim temama dok su ga žene častile pričama o svom transatlantskom
putovanju i vožnji od Londona. Rožerova pažnja je malo odlutala dok je počinjao da planira taj
projekat. Malo je osećao krivicu što se toga prihvatio; zaista ne bi trebalo da tome posvećuje
vreme. Sa druge strane, to je interesantno pitanje. I moguće je da taj projekat uskladi sa nužnim
raščišćavanjem materijala velečasnog; znao je zasigurno da u garaži postoji četrdeset osam kutija,
sve sa oznakom JAKOBITI, RAZNO. Sama pomisao na to bila je dovoljna da oseti malaksalost.
Na silu je odvratio misli od garaže, i uvideo da se tema razgovora naglo promenila.
„Druidi?“ Rodžer se osećao ošamućeno. Zurio je sumnjičavo u svoju čašu da bi proverio da li
je zaista dodao sodu.
„Nisi čuo za njih?“ Kler je izgledala malo razočarano. „Tvoj otac – velečasni – je znao prilično
o njima, mada samo nezvanično. Možda nije mislio da treba da ti priča o tome; to je smatrao
nekom vrstom šale.
Rodžer se počešao po glavi, razbarušujući gustu tamnu kosu. „Ne, zaista se ne sećam. Ali ste
u pravu, on je verovatno mislio da to nije nešto ozbiljno.“
„Pa ja zapravo ne znam da li je tako.“ Prekrstila je noge. Zrak sunca je sinuo niz cevanicu,
naglašavajući prefinjenost njene duge kosti.
„Kada sam poslednji put bila ovde sa Frenkom – bože, to je bilo pre dvadeset tri godine! –
velečasni mu je rekao da postoji neka lokalna grupa – pa, savremeni druidi, verujem da biste ih
tako nazvali. Ne znam koliko su bili autentični; verovatno ne baš mnogo.“ Brajana se sada
naginjala napred, zainteresovana, zaboravivši na trenutak na čašu sa viskijem u ruci.
„Velečasni nije smeo zvanično da obraća pažnju na njih – paganizam i te stvari, znaš – ali je
njegova domaćica, gđa Grejam, bila uključena u grupu pa je on slušao o njihovom delovanju s
vremena na vreme, i otkrio je Frenku da će biti nekakva ceremonija u zoru na Beltejn, tačnije, za
prvi maj.“
Rodžer je klimnuo glavom, pokušavajući da spoji predstavu o postarijoj gđi Grejam, onoj
izuzetno ispravnoj osobi, sa učešćem u paganskim obredima i plesanju oko kamenih krugova u
svitanje. Jedino što se on sam mogao setiti od druidskih ceremonija bilo je da su neke od njih
uključivale spaljivanje žrtava u pletenim kavezima, što se još neverovatnije uklapalo u ponašanje
škotske prezbiterijanske dame u poodmaklim godinama.
„Blizu, na vrhu brda, postoji krug uspravnog kamenja. Otišli smo tamo pre zore da, pa, da ih
špijuniramo“, nastavila je, sležući ramenima u znak izvinjenja. „Znaš kakvi su naučnici; nemaju
nimalo savesti kada je reč o njihovoj oblasti, a da ne pominjemo osećaj društvene prefinjenosti.“
Rodžer se malo štrecnuo na to, ali je kiselo pokazao da se slaže.
„I one su došle tamo“, kazala je. „Uključujući i gdu Grejam, sve su nosile čaršave, pevale su
nešto i igrale posred kamenog kruga. Frenk je bio fasciniran“, dodala je uz osmeh. jeste bilo
impresivno, čak i meni.“
Zastala je na trenutak i dobro odmerila Rodžera.

11
 „Čula sam da je gđa Grejam preminula pre nekoliko godina. Ali se pitam... znaš li da li je
imala neke rođake? Verujem da se učešće u takvim grupama često nasleđuje; možda postoji neka
njena ćerka ili unuka koja bi mi mogla nešto reći.“
„Pa“, polako je kazao Rodžer. „Postoji jedna unuka – zove se Fiona, Fiona Grejam. Zapravo,
ona je došla ovde da pomaže u kući kada je njena baka umrla; velečasni je zaista bio previše star
da živi sam.“
Ako je išta moglo da potisne sliku gđe Grejam kako igra odenuta čaršavom, to je bila
pomisao na devetnaestogodišnju Fionu kao na čuvara drevnih mističnih znanja, ali se Rodžer
revnosno pribrao i nastavio.
„Ona nije ovde u ovom času, plašim se. Mada bih zbog vas mogao da se raspitam za nju.“
Kler je to odbila odmahujući svojom vitkom rukom. „Nemoj da se mučiš. Može to i nekom
drugom prilikom. Već smo ti oduzele suviše vremena.“
Rodžer je bio obeshrabren kada je video da je praznu čašu spustila na stočić između stolica i
da je Brajana dodala svoju punu kao da su u žurbi. Zapazio je da Brajana Randal grize nokte. Taj
mali dokaz nesavršenosti mu je pomogao da skupi petlju za naredni potez. Zainteresovao se za
nju i nije hteo da ona ode bez ikakve sigurnosti da će je opet videti.
„Kada je reč o kamenim krugovima“, brzo je rekao, „verujem da znam taj koji ste pomenuli.
Prilično je živopisan i nije predaleko od grada.“ Nasmešio se direktno Brajani Randal, istovremeno
zapažajući da ona ima tri pegice visoko na jagodici. „Mislio sam da ovaj projekat počnem
odlaskom u Broh Tuarah. To je na istu stranu kao i kameni krug, pa možda... aaah!“
Naglo trgnuvši svoju krupnu tašnu, Kler Randal je oborila obe čaše sa stola, kvaseći
Rodžerovo krilo i butine singl malt viskijem i popriličnom količinom sode.
„Veoma mi je žao“, izvinila se vidljivo usplahirena. Sagnula se i počela da skuplja komadiće
razbijenog kristala, uprkos Rodžerovim nespretnim pokušajima da je spreči.
Brajana je, dolazeći da pomogne sa nekoliko lanenih salveta koje je dohvatila sa komode,
rekla: „Stvarno, mama, nije mi jasno kako te uopšte puštaju da operišeš. U tvojim rukama je
opasno sve što je manje od kutije za hleb. Pazi, i njegove cipele si natopila viskijem!“ Kleknula je
na pod i počela žustro da briše prosuti viski i da sakuplja deliće kristala. „A i pantalone.“
Dohvatajući još jednu salvetu sa štosa naredanog preko ruke, marljivo je izglancala
Rodžerove cipele; njena crvena griva je letela kraj njegovih butina dok je energično upijala vlažna
mesta na teksas-platnu. Rodžer je zažmurio i frenetično mislio na užasne saobraćajne nesreće na
autoputu i popunjavanje poreskih obrazaca i na Boba Svemirca – na bilo šta što ga može sprečiti
da se propisno obruka dok oseća topli dah Brajane Randal kroz vlažnu tkaninu svojih pantalona.
„Hm, možda bi voleo da ostalo obaviš sam?“ Glas je stigao odnekud u visini njegovog nosa,
pa je otvorio oči i zatekao par tamnoplavih očiju zagledanih u njega iznad širokog osmeha.
Prilično mlitav, uzeo je salvetu koju mu je pružila, dišući kao da je upravo jurio za vozom.
Sagnuo je glavu da istrlja pantalone i uhvatio pogled Kler Randal koja ga je posmatrala sa
izrazom u kome su se mešali dobro raspoloženje i saosečanje; ništa od onog bleska za koji mu se
učinilo da ga je video pred samu katastrofu. Onako uzrujan, sigurno je to umislio. Jer zašto bi,
pobogu, to učinila namerno?“
„Otkad si ti zainteresovana za druide, mama?“ Izgleda da je Brajana pokazivala sklonost da
nađe nešto urnebesno u toj zamisli; primetila sam da grize unutrašnju stranu obraza dok sam
ćaskala sa Rodžerom Vejkfildom, i osmeh koji je skrivala sada joj je bio zalepljen preko celog lica.
„Hoćeš li da uzmeš svoj ćaršav i da im se pridružiš?“
„Moralo bi biti zabavnije od lekarskih konzilijuma svakog četvrtka“, kazala sam. „Mada ima
malo promaje.“ Ona je zaurlala od smeha, prepadajući dve senice na stazi ispred nas.
„Ne“, rekla sam, opet ozbiljna. „Nisu druidske žene baš ono što tražim. Postojao je u
Škotskoj neko koga sam nekad poznavala i hoću da je nađem, ako mogu. Nemam njenu adresu –
nisam sa njom bila u vezi više od dvadeset godina – ali je ona bila zainteresovana za takve čudne

12
stvari: veštičarenje, stara verovanja, narodna predanja. Sve i svašta. Nekada je živela ovde u blizini;
pomislila sam da bi, ako još živi ovde, mogla biti uključena u neku takvu grupu.“
„Kako se zove?“
Odmahnula sam glavom, grabeći otkačenu šnalu koja mi je kliznula iz lokni. Promakla mi je
kroz prste i pala u duboku travu kraj staze.
„Do đavola!“, rekla sam saginjući se da je dohvatim. Prsti su mi bili nesigurni dok sam tražila
po gustim vlatima, i imala sam problema da pokupim šnalu, klizavu od vlažne trave. Od pomisli
na Gejlis Dankan su mi radili živci, čak i sada.
„Ne znam“, kazala sam sklanjajući uvojke sa pocrvenelog lica. „Hoću da kažem –prošlo je
toliko vremena, sigurna sam da sada živi pod nekim drugim imenom. Ostala je udovica. Možda se
preudala ili koristi devojačko prezime.“
„Oh.“ Brajana je izgubila interesovanje za tu temu pa je neko vreme išla ćuteći. Iznenada je
upitala: „Šta misliš o Rodžeru Vejkjildu, mama?“
Kratko sam je pogledala; obrazi su joj bili ružičasti, ali to bi moglo biti od prolećnog vetra.
„Izgleda da je vrlo fini mladić“, oprezno sam odgovorila. „Nesporno je inteligentan; on je
jedan od najmlađih profesora na Oksfordu. „Za tu inteligenciju sam znala; pitala sam se ima li
imalo mašte. Ti naučnički tipovi je obično nemaju. A mašta bi dobro došla.
„Ima stvarno fantastične oči“, kazala je Brajana, sanjarski ignorišući pitanje njegovog mozga.
„Zar to nisu najzelenije oči koje si ikada videla?“
„Da, vrlo su upadljive“, složila sam se. „ Oduvek su bile takve;pamtim da sam ih zapazila
kada sam ga upoznala kao dete.“
Brajana je pogledala dole u mene, mršteći se.
„Da, mama, stvarno! Jesi li morala da kažeš: ‘Pobogu, kako si porastao?’ kada je otvorio vrata.
Stvarno bruka!“
Nasmejala sam se.
„Pa vidiš, ako ti je neko poslednji put kad si ga videla bio do pupka, i iznenada se zatekneš
da u njega zuriš naviše“, branila sam se, „ne možeš odoleti da pomeneš promenu. “
„Mama!“ Ali je šištala od smeha.
„Ima i vrlo zgodnu zadnjicu“, napomenula sam, tek da je navedem da nastavi. „Primetila sam
kada se sagnuo da dohvati viski.“
„Ma-maaaa! Čuće te ljudi!“
Bili smo blizu autobuskog stajališta. Tu su bile dve-tri žene i jedan postariji džentlmen u
odelu od tvida koji je stajao pored znaka; okrenuli su se prema nama dok smo se približavale.
„Da li ovde staje autobus za ture oko Loha?“, upitala sam, zagledajući obeshrabrujuće obilje
obaveštenja i oglasa zalepljenih na oglasnu tablu.
„Oh, jeste“, ljubazno je rekla jedna od dama. Autobus će naići za desetak minuta.“ Odmerila
je Brajanu, tako očito Amerikanku u farmerkama i beloj vetrovci. Poslednju patriotsku notu je
dodavalo zajapureno lice, crveno od obuzdavanja smeha. „ Vi sigurno idete da vidite loh Nes? Prvi
put vam je, zar ne?“
Nasmešila sam joj se. „Plovila sam po jezeru sa mužem pre dvadeset i nešto godina, ali je
mojoj ćerki ovo prvi dolazak u Škotsku.“
„ Oh, je li tako?“ To je privuklo pažnju ostalih dama i one su se nagurale oko nas, iznenada
prijateljski nastrojene, nudeći savete i postavljajući pitanja sve dok veliki žuti autobus nije
brundajući stigao iza ćoška.
Brajana je zastala pre nego što se popela, diveći se živopisnom crtežu zelenih zmijolikih
krivina koje se uvijaju po plavom jezeru oivičenom crnim borovima.
„Ovo će biti zabavno“, rekla je smejući se. „Misliš li da ćemo videti čudovište?“
„Nikad se ne zna“, odgovorila sam.

13
 *****

Rodžer je ostatak dana proveo odsutan duhom, lutajući rasejano s jednog zadatka na drugi. Knjige
koje treba spakovati da se poklone Društvu za očuvanje antikviteta prelivale su se iz kutije,
prastari kamionet velečasnog je na prilaznom putu stajao podignute haube jer nije završio
proveru motora, a šolja čaja dopola ispijena i bez mleka bila mu je kraj lakta dok je piljio napolje u
predvečernju kišu.
Ono što treba da uradi, znao je, jeste da se baci na raščišćavanje ključne stvari u radnoj sobi
velačasnog. Ne na knjige; koliko god to bio obiman posao, samo treba da reši koje će zadržati za
sebe, a koje će poslati u DOA ili u biblioteku starog koledža velečasnog. Ne, pre ili kasnije moraće
da se suoči sa ogromnim stolom u kome papiri ispunjavaju svaku veliku fioku do ruba i vire iz
desetine malih skrovišta. I moraće da poskida i reši celu onu zbrku koja ukrašava plutom
pokriveni zid na jednoj strani sobe; zadatak dovoljan da uplaši i najodvažnije srce.
Osim potpunog odsustva raspoloženja da počne sa mukotrpnim poslom, Rodžera je ometalo
još nešto. On ne želi da radi ove stvari, koliko god da su nužne; želi da radi na projektu Kler
Randal, da prati sudbinu pripadnika klana koji su se borili u Kalodenu.
To je bio dovoljno zanimljiv projekat i sam po sebi, mada verovatno tek mali istraživački
zadatak. Ali nije reč o tome. Ne, pomislio je, ako odabere da bude iskren prema sebi, projekat Kler
Randal hoće da počne jer želi da svrati do prenoćišta gđe Tomas da rezultate položi pred noge
Brajane Randal, kao što se od vitezova očekivalo da učine sa glavom zmaja. Čak i ako ne postigne
takav rezultat, hitno mu treba neki izgovor da je vidi i da opet razgovara s njom.
Ona ga podseća na Bronzinovu sliku, zaključio je. I ona i njena majka daju taj čudan utisak
da su nekako skicirane, nacrtane tako živim pokretima i finim detaljima da odskaču od pozadine
kao da su urezane. Ali Brajana ima te briljantne boje, i onaj apsolutni osećaj prisustva od koga
izgleda da vas Bronzinovi portreti prate pogledom, da mogu da progovore iz svojih ramova. On
nikada nije video Bronzinovu sliku da se beči na čašu viskija, ali ako postoji takva, siguran je da bi
izgledala baš kao Brajana Randal.
„Pa, do đavola s tim“, rekao je naglas. „Neće oduzeti puno vremena da se samo pregledaju
zapisi u Kalodenskoj kući sutra, zar ne?“ Ti“, rekao je obraćajući se stolu i njegovom višestrukom
bremenu, „možeš da sačekaš jedan dan. A možeš i ti“, rekao je zidu i inadžijski iščupao neki
krimić sa police. Ratoborno je pogledao okolo, kao da izaziva komade nameštaja da nešto
prigovore, ali nije bilo nikakvog zvuka sem zujanja grejalice. Isključio ju je i, sa knjigom pod
miškom, izašao iz radne sobe ugasivši svetlo.
Minut kasnije se vratio, prešao sobu po mraku i sa stola dohvatio spisak imena.
„Pa nek sve ide do đavola!“, kazao je i zavukao ga u džep košulje. „Ne želim ovu prokletu
stvar da zaboravim ujutru.“ Potapšao je džep, osećajući tiho šuškanje hartije baš nad srcem, a
zatim je otišao u krevet.
Sa Loh Nesa smo se vratile produvane vetrom i smrznute od kiše u topli komfor sa vrućom
supom i vatrom u kaminu gostinske sobe. Brajana je počela da zeva nad kajganom, i uskoro se
izvinila i otišla da se istušira. Ja sam ostala dole još malo, ćaskajući sa gđom Tomas, gazdaricom, i
bilo je skoro deset sati pre nego što sam se popela da se i ja okupam i legnem.

*****

Brajana je od onih koji ustaju rano i imaju lak san; njeno tiho disanje me je pozdravilo kada sam
otvorila vrata kupatila. Ona rano leže i spava mirno; pažljivo sam se kretala po sobi, kačeći svoju

14
odeću i praveći red oko sebe, ali nije pretila velika opasnost da ću je probuditi. Kuća se stišala dok
sam završavala posao, pa mi je i šuškanje mojih pokreta delovalo bučno.
Ponela sam nekoliko Frenkovih knjiga sa sobom u nameri da ih poklonim biblioteci u
Invernesu. Ležale su uredno na dnu mog kofera, praveći osnovu za one stvari koje se lakše mogu
zgnječiti. Izvadila sam ih jednu po jednu, polažući ih na krevet. Pet tomova u tvrdom povezu,
blistavih i sjajnih korica.
Lepe, solidne stvari; pet ili šest stotina stranica svaka, ne računajući indeks i ilustracije.
Sabrana dela mog pokojnog muža, u izdanju sa svim dodatnim napomenama centimetri
zadivljenih kritika pokrivale su preklope omota, komentari svih priznatih stručnjaka u oblasti
istorije. Nije loše za Životno delo, pomislila sam. Dostignuće kojim se može ponositi. Kompaktno,
značajno, merodavno. Uredno sam naslagala knjige na sto pored svoje tašne, da ih ne zaboravim
ujutru. Naslovi na koricama bili su različiti, naravno, ali sam ih naredala tako da svima zajedničko
„Frenk V. Randal“ na kraju bude poravnano jedno iznad drugog. Blistale su kao dragulji u lokvi
svetla lampe krnj kreveta.
Ceo pansion je utihnuo; još nije sezona za posetioce, a i oni koji su se tu zatekli davno su
otišli spavati. U drugom krevetu Brajana je na tren tiho zastenjala i u snu se okrenula na drugu
stranu, tako da su joj dugački pramenovi riđe kose ostali razbacani po usnulom licu. Jedno dugo,
golo stopalo je provirivalo iz posteljine pa sam nežno navukla ćebe preko njega.
Impuls da se dodirne usnulo dete nikad ne slabi, čak i ako je to dete dosta veće od majke, i
ako je već i sama žena – makar i mlada. Sklonila sam joj kosu sa lica i pomilovala je po temenu.
Ona se nasmešila u snu, sa refleksom zadovoljstva koji je proleteo čim se pojavio. Moj prst se malo
zadržao dok sam je posmatrala i šaputala njenim delimično gluvim ušima, kao i puno puta ranije:
„Bože, toliko ličiš na njega.“ Progutala sam malu knedlu u grlu – to je do sada postala skoro navika
i uzela svoju kućnu haljinu sa stolice. Bilo je prokleto hladno noću u škotskom Hajlendsu u aprilu,
ali još nisam bila spremna da potražim toplo utočište svoga kreveta.
Od gazdarice sam zatražila da ostavi vatru da gori u dnevnoj sobi, uveravajući je da ću je
zagasiti pre odlaska na počinak. Tiho sam zatvorila vrata, još uvijek gledajući opružene dugačke
udove, rasutost crvene svile preko plavog jorgana
„Ni to nije loše za životno delo“, prošaptala sam u mračnom hodniku. „Možda nije tako
kompaktno, ali je prokleto autoritativno.“
Mala dnevna soba je bila mračna i ugodna, vatra je utihnula u postojani plamen duž velike
cepanice. Privukla sam malu fotelju pred vatru i podigla noge na zaštitnu rešetku. Čula sam sve
uobičajene slabašne zvuke savremenog života oko sebe: tiho zujanje frižidera dole u podrumu,
brujanje i huk centralnog grejanja koje je vatru činilo više poželjnom nego nužnom, povremeni
zvuk prolaska nekog automobila napolju.
Ali ispod svega toga je postojala duboka tišina hajlendske noći. Sedela sam veoma mirno,
pružajući joj ruke. Prošlo je dvadeset godina otkad sam je poslednji put osetila, ali utešna moć te
tame još postoji, ušuškana među planinama.
Zavukla sam ruku u džep kućne haljine i izvukla presavijeni papir – kopiju spiska koji sam
dala Rodžeru Vejkfildu. Bilo je suviše mračno za čitanje pri svetlosti vatre, ali mi nije bilo
potrebno da vidim imena. Raširila sam papir po svili preko mog kolena i sedela slepo zureći u
svaki red, mrmljajući za sebe ime svakog čoveka poput molitve. Oni pripadaju hladnoj prolećnoj
noći više nego ja. Ali sam nastavila da zurim u plamen, puštajući mrak oko mene da ispuni
prazninu u meni.
I izgovarajući njihova imena kao da ih prizivam, napravila sam prve korake povratka,
prelazeći kroz prazan mrak ka mestu gde me čekaju.

15
 2
Zaplet se zahuktava

odžer je Kalodensku kuću napustio narednog jutra sa dvanaest strana pribeležaka i

rastućim osećajem zgranutosti. Ono što je na početku izgledalo kao prilično
jednostavan zadatak istorijskog istraživanja naglo se zapetljavalo, u to nema sumnje.
Našao je svega tri imena sa spiska Kler Randal na listama mrtvih u Kalodenu. To
samo po sebi nije bilo nešto izuzetno. Armija Čarlsa Stjuarta je retko imala uredne
spiskove regrutovanih jer su se poglavice nekih klanova princu Čarliju Lepom pridruživale kako
im je bio ćef, a mnogi su je napuštali iz još bezveznijih razloga pre nego što su imena njihovih
ljudi zapisana u neki zvanični dokument. Evidencija hajlendske vojske, nepouzdana i u najboljim
danima, raspala se gotovo sasvim pred kraj; na kraju krajeva, malo je bilo svrhe da se održava
platni spisak ako nemate čime da plaćate ljude sa spiska.
Pažljivo je savio dugačko telo i zavukao se u svoj prastari „moris“, automatski se saginjući da
ne lupi glavom. Uzeo je fasciklu koja mu je bila ispod pazuha, otvorio je i namrštio se stranicama
koje je iskopirao. Ono što je bilo čudno u vezi sa ovim bilo je to što su gotovo svi ljudi sa Klerine
liste bili viđeni na drugom vojnom spisku.
Iz redova puka nekog klana ljudi su mogli dezertirati kada su razmere nadolazeće katastrofe
postajale jasnije; to ne bi bilo nešto neobično. Ne, ono što je celu stvar činilo tako neshvatljivom
bilo je da se ceo Klerin spisak imena pojavio – u celosti i potpun – kao deo puka gospodara Lovata.
Taj puk je stigao tek pred konačni okršaj, čime je ispunjeno obećanje da će Sajmon Frejzer, lord
Lovat, podržati Stjuarte.
A Kler je nesporno rekla – čak i kratak pogled na njene originalne listove to potvrđuje – da
svi ti ljudi dolaze sa malog imanja Broh Tuarah, podosta na jug i zapad od zemlje Frejzera –
zapravo na granici sa zemljama klana Makenzi. Štaviše, rekla je da su ti ljudi bili sa hajlendskom
vojskom od Bitke kod Prestonpansa, koja se odigrala u početnim danima vojnog pohoda.
Rodžer je odmahnuo glavom. Ovo nema nikakvog smisla. Tačno, Kler je mogla da pobrka
vremenski raspored – i sama je rekla da nije istoričar. Ali ne valjda i lokaciju? I kako su ljudi sa
imanja Broh Tuarah, koji nisu položili zakletvu odanosti zapovedniku klana Frejzer, mogli biti na
raspolaganju Sajmonu Frejzeru? Istina, lord Lovat je bio poznat kao Stari Lisac, i to s razlogom, ali
je Rodžer sumnjao da je čak i strašni stari grof bio dovoljno prefrigan da izvede nešto takvo.
Mršteći se, Rodžer je upalio auto i krenuo sa parkinga. Arhive Kalodenske kuće bile su
poražavajuće nepotpune; većinom mnogo živopisnih pisama lorda Džordža Mareja koji kuka na
probleme sa snabdevanjem, i one stvari koje turistima izgledaju dobro u muzejskim vitrinama.
Njemu treba više od toga.
„Stani malo, drugar“, podsetio je sebe, zagledajući u retrovizor pred raskrsnicom. „Od tebe
se očekuje da pronađeš šta se desilo sa onima koji nisu ostavili kosti kod Kalodena. Kakve veze
ima kako su tamo dospeli, samo ako su bitku napustili u jednom komadu?“
Ali nije to mogao da ostavi na miru. To su bile tako čudne okolnosti. Imena često prave
zbrku, naročito u Hajlendsu, gde izgleda kao da polovina stanovništva u svakom trenutku nosi
ime „Aleksander“. Shodno tome, muškarci obično ostaju upamćeni po nadimcima, kao i po klanu

16
ili prezimenu. Ponekad i nauštrb prezimena. „Lohijel“, jedan od najistaknutijih jakobitskih
poglavica, bio je zapravo Donald Kameron od Lohijela, pa su ga tako lepo razlikovali od stotina
drugih Kamerona čije je ime Donald.
A svi hajlendski muškarci koji nisu nazvani Donald ili Alek, dobili su ime Džon. Od tri
imena koja je našao na spiskovima poginulih a slagala su se sa Klerinom listom, jedno je bilo
Donald Marej, jedno je bilo Aleksander Makenzi Frejzer, a jedno Džon Grejam Frejzer. Svi bez
zapisanih nadimaka; samo prosto ime, i puk kome su pripadali. Puk gospodara Lovata, puk
Frejzera.
Ali bez nadimaka on nije mogao biti siguran da su to zaista ljudi sa Klerinog spiska. Na
spisku poginulih je bilo bar šest ljudi po imenu Džon Frejzer, a i sam spisak je nepotpun; Englezi
se nisu mnogo trudili da podatke zapisu potpuno ili tačno – većina zapisa je načinjena posle
događaja, tako što su poglavice klanova brojale glave i utvrđivale ko se nije vratio kući. Često se ni
same poglavice nisu vratile kući, što je dalje komplikovalo stvari.
Snažno se počešao po kosi od frustracije, kao da će mu masaža skalpa podstaći mozak. A ako
ta tri imena nisu isti ljudi, misterija postaje samo još zagonetnija. Dobra polovina vojske Čarlsa
Stjuarta je posečena kod Kalodena. A Lovatovi ljudi su bili posred toga, u samom središtu bitke.
Bilo je nezamislivo da je grupa od trideset ljudi preživela na takvom mestu bez ijednog poginulog.
Ljudi gospodara Lovata su se kasno priključili ustanku; iako je dezerterstvo bilo rašireno u drugim
pukovima koji su bili uključeni dovoljno dugo da bi stekli predstavu šta ih čeka, Frejzeri su bili
neverovatno odani – i platili su za to.
Bučan zvuk sirena iza njega ga je prenuo i on je skrenuo u stranu da propusti veliki
razbesneli kamion da protutnji. Razmišljanje i vožnja nisu aktivnosti koje se dobro slažu,
zaključio je. Ako nastavi ovako završiće spljeskan o kameni zid.
Sedeo je nepokretno načas, premišljajući. Njegov prirodni impuls bio je da ode do pansiona
gđe Tomas i kaže Kler šta je do sada saznao. Činjenica da bi to značilo uživanje u nekoliko
trenutaka u društvu Brajane Randal je ovu ideju činilo još privlačnijom.
Sa druge strane, svi instinkti istoričara su vrištali da je potrebno još podataka. A nije bio ni
sasvim siguran da je Kler prava osoba da mu ih pruži. Nije mogao da zamisli zašto bi ga
angažovala da obavi ovaj projekat a da ga istovremeno ometa dajući mu netačne podatke. To nije
bilo razumno, a Kler Randal je na njega ostavila utisak izuzetno razložne osobe.
Pa ipak, bio je tu i onaj incident sa viskijem. Obrazi su mu se zažarili kad se toga setio. Bio je
siguran da je ona to uradila namerno – a pošto nije izgledala kao neko sklon neslanim šalama, bio
je prinuđen da pretpostavi da je to učinila da bi ga sprečila da pozove Brajanu u Broh Tuarah. Da
li se trudila da njega drži podalje od tog mesta ili je samo htela da ga spreči da Brajanu odvede
tamo? Što je više razmišljao o tom incidentu, bio je sve ubeđeniji da Kler Randal nešto krije od
svoje ćerke, ali šta je to nije mogao ni da zamisli. Još manje je mogao da smisli kakve veze to ima
sa njim, ili sa projektom koji je započeo.
Digao bi ruke od toga da nije imao dva razloga: Brajanu i prostu znatiželju. Hteo je da zna
šta se zbiva i bio je prokleto rešen da to otkrije.
Lupkao je šakom po volanu, razmišljajući, ignorišući vozila koja su prolazila. Konačno je
doneo odluku, upalio motor i uključio se u saobraćaj. Na sledećem kružnom toku je napravio tri
četvrtine kruga i skrenuo ka centru Invernesa i železničkoj stanici.
Leteći Škotlandanin ga može odvesti do Edinburga za tri sata. Kustos zadužen za prepisku
Stjuarta bio je blizak prijatelj velečasnog. A on ima jedanm ali trag od kog može da počne, ma
koliko da zbunjuje. Spisak one tridesetorice u puku gospodara Lovata pokazivao je da je njih
trideset bilo pod komandom kapetana Džejmsa Frejzera – od Broh Tuaraha. Taj čovek je bio
jedina vidljiva veza između Broh Tuaraha i Lovatovih Frejzera. Pitao se zašto se Džejms Frejzer ne
nalazi na Klerinom spisku.

17
 Sunce je granulo; redak doživljaj za sredinu aprila, i Rodžer ga je maksimalno koristio
spuštajući mali prozor sa vozačke strane, da bi omogućio da mu vetar duva pored uva.
Morao je da prenoći u Edinburgu, a kada se vraćao sutradan, bio je toliko umoran od duge
vožnje vozom da je samo pojeo toplu večeru koju je Fiona insistirala da mu spremi, i odmah se
sručio u krevet. Ali se danas probudio pun obnovljene energije i rešenosti, pa se odvezao do seoca
Broh Morda, blizu imanja Broh Tuarah. Ako njena majka ne želi da Brajana Randal ode u Broh
Tuarah, njega ništa ne može sprečiti da obiđe to mesto.
Zapravo je našao i sam Broh Tuarah, ili je bar tako pretpostavljao; bila je tu ogromna hrpa
popadalog kamenja oko srušenog ostatka nekakve prastare kule, kakve su se u davnoj prošlosti
koristile i za stanovanje i za odbranu. Zna dovoljno gelskog da bi razumeo da to ime znači
„severna kula“ pa se kratko čudio kako je kružna građevina mogla dobiti takvo ime.
Bila je tu vlastelinska kuća sa pomoćnim zgradama u blizini, takode urušena, mada je od nje
mnogo više ostalo. Znak nekog trgovca nekretninama, gotovo nečitljiv od izloženosti vremenu,
stajao je na kolcu u dvorištu. Rodžer je zastao na kosini iznad kuće, zagledajući okolo. Na prvi
pogled, ne može da vidi ništa što bi objašnjavalo Klerinu želju da spreči dolazak svoje ćerke
ovamo.
Parkirao je „moris“ u dvorište i izašao. Predivno mesto, mada vrlo zabačeno; trebalo mu je
gotovo četrdeset pet minuta pažljivog manevrisanja da spusti svoj „moris“ razrovanim seoskim
putem sa magistrale tako da ne polomi karter.
Nije ušao u kuću; očito je napuštena, i možda opasna – u njoj neće biti ničega. Ime FREJZER
je bilo urezano u gredu nad ulaznim vratima, istina, a isto ime se nalazilo na većini nadgrobnih
spomenika u nečemu što mora da je porodično groblje – bar na onima koji su bili čitljivi. To i nije
velika pomoć, pomislio je. Ni na jednom kamenu nije stajalo ime nekog od ljudi sa njegovog
spiska. Moraće da produži putem; prema auto-karti, selo Broh Morda se nalazi pet kilometara
dalje.
Kao što se i plašio, mala seoska crkva je prestala da služi svojoj svrsi i srušena je pre nekoliko
godina. Uporno kucanje na vrata je izazvalo prazno zurenje, ljute poglede, i konačno sumnjičavo
nagađanje jednog ostarelog farmera da su stari crkveni zapisi možda odneti u muzej u Fort
Vilijamu, ili možda u Invernes; tamo je bio neki sveštenik koji je skupljao takvo đubre.
Umoran i prašnjav, ali još ne obeshrabren, Rodžer se odvukao do svojih kola zavučenih u
uličicu blizu seoske kafane. To je bilo jedno od onih nazadovanja koja često prate terenska
istorijska istraživanja, i on je naviknut na to. Čaša nečeg osvežavajućeg na brzinu – pa, dve možda,
pošto je neobično toplo – a onda dalje ka Fort Vilijamu.
Tako mi i treba, kiselo je pomislio, ako se ispostavi da zapisi koje traži sve vreme čekaju u
arhivi velečasnog. To dobija zato što je zapostavio svoj posao i krenuo u bezveznu poteru da bi
impresionirao devojku. Njegovo putovanje u Edinburg je poslužilo zapravo samo eliminisanju tri
imena koja je našao u Kalodenskoj kući; pokazalo se da su sva trojica iz drugih pukova, ne iz
grupe iz Broh Tuaraha.
Hartije Stjuarta su zauzimale tri cele prostorije, kao i nebrojene sanduke u podrumu muzeja
pa teško može da tvrdi da ih je iscrpno proučio. Ipak, našao je duplikat platnog spiska koji je
video u Kalodenskoj kući, na kome su ljudi koji su se pridružili puku čiji je vrhovni zapovednik
bio gospodar Lovata – sin Starog Lisca, tako će biti, Mladi Sajmon. Lažljivi starac je igrao na obe
karte, pomislio je Rodžer; poslao je naslednika da se bori za Stjuarte, a sam je ostao kod kuće,
tvrdeći da je sve vreme bio odani podanik kralja Džordija. Veliku vajdu je imao od toga.
Taj dokument je navodio Sajmona Frejzera Mlađeg kao komandanta i nije ni pominjao
Džejmsa Frejzera. Neki Džejms Frejzer je, međutim, pominjan u mnogim vojnim depešama,
beleškama i ostalim dokumentima. Ako je reč o istom čoveku, onda je on bio prilično aktivan
tokom ratnog pohoda. Ipak, samo sa imenom Džejms Frejzer bilo je nemoguće reći da li je to onaj
iz Broh Tuaraha; Džejms je u Hajlendsu ime često koliko i Dankan ili Robert. Samo na jednom

18
mestu je Džejms Frejzer naveden sa srednjim imenom koje bi moglo pomoći u identifikaciji, ali u
tom dokumentu nisu pominjani njegovi ljudi.
Slegnuo je ramenima, nervozno rasterujući iznenadni oblak alavih mušica. Da se ti
dokumenti dosledno prouče, potrebne su godine. Pošto nije uspeo da rastera mušice, zavukao se
u mračnu pivsku atmosferu kafane, ostavljajući ih da se roje napolju, mahnito obuzet istragom.
Pijuckao je hladan gorak tonik i razmišljao o koracima koje je preduzeo do sada i
mogućnostima koje su mu na raspolaganju. Ima vremena da ode do Fort Vilijama danas, mada to
znači kasni povratak u Invernes. I ako se u muzeju Fort Vilijama ne nađe ništa vredno, preturanje
po arhivi velečasnog je logičan, mada ironičan, sledeći korak.
A posle toga? Ispio je poslednje kapi tonika i dao znak gostioničaru da hoće još jednu čašu.
Pa, ako dođe do toga, skitanje po svakoj crkvi i groblju u okolini Broh Tuaraha je verovatno
najbolje što može da ostvari u kratkom roku. Iskreno je sumnjao da će majka i ćerka ostati u
Invernesu naredne dve ili tri godine, strpljivo čekajući rezultate.
Potražio je u džepu svesku koja je stalni pratilac istoričara. Pre nego što je otišao iz Broh
Morde, treba bar da pogleda šta je ostalo od stare crkve. Nikad se ne zna šta se može naći, a time
će i uštedeti ponovni dolazak.

*****

Sledećeg popodneva su majka i ćerka došle na čaj po Rodžerovom pozivu, i da bi čule šta je uspeo
da ostvari.
„Našao sam nekoliko ljudi sa vašeg spiska“, rekao je Kler, vodeći ih u radnu sobu. „To je vrlo
čudno; još nisam našao nikoga ko je zasigurno poginuo u Kalodenu. Mislio sam da sam našao
trojicu, ali se pokazalo da su to različiti ljudi sa istim imenima.“ Kratko je pogledao doktorku
Randal; stajala je prilično mirno, stežući jednom rukom naslon fotelje kao da je zaboravila gde se
nalazi.
„Hm, zar nećete da sednete?“, pozvao ih je Rodžer, a ona je malim, iznenađenim trzajem
klimnula i naglo sela na ivicu sedišta. Rodžer ju je radoznalo odmerio, ali je produžio, izvukao je
fasciklu sa istraživačkim beleškama i pružio je njoj.
„Kao što rekoh, to je čudno. Nisam uspeo da otpratim sva imena; mislim da ću morati da
pronjuškam po parohijskim evidencijama i grobljima oko Broh Tuaraha. Većinu ovih zapisa sam
našao među papirima mog oca. Mada biste pomislili da će se naći bar jedan ili dvojica koji su tu
poginuli, ako su svi oni bili u Kalodenu. Naročito ako su, kao što ste rekli, bili u nekom od pukova
Frejzera; oni su gotovo svi bili u središtu bitke, gde su borbe bile najžešće.“
„Znam.“ U njenom glasu je bilo nečeg što ga je nateralo da je pogleda, zbunjen, ali joj je lice
bilo nevidljivo jer je bila pognuta nad stolom. Većina zapisa su bile kopije načinjene Rodžerovom
rukom pošto egzotična tehnologija fotokopiranja još nije dospela do državnog arhiva koji je čuvao
hartije Stjuarta, ali je bio tu i poneki original, iskopan iz obilja dokumenata iz osamnaestog veka
pokojnog velečasnog Vejkfilda. Ona je nežno prstom prevrtala zapise, pazeći da krhki papir ne
dodiruje više nego što je nužno.
„U pravu si; to jeste čudno.“ Sada je on prepoznao osećanje u njenom glasu – bilo je to
uzbuđenje, ali izmešano sa zadovoljstvom i olakšanjem. Ona je to nekako očekivala – ili se tome
nadala.
„Kaži mi...“ Oklevala je. „Ona imena koja si našao. Šta se desilo sa njima ako nisu stradali u
Kalodenu?“
Bio je malo iznenađen što joj je to bilo tako važno, ali je poslušno izvukao fasciklu sa
istraživačkim beleškama i otvorio je. „Dvojica od njih su bili na brodskom spisku; emigrirali su u
Ameriku ubrzo posle Kalodena. Četvorica su umrla prirodnom smrću otprilike godinu dana

19
kasnije – nije ni čudo, posle Kalodena je zavladala strašna glad i mnogo je ljudi pomrlo po
Hajlendsu. A ovog sam našao u parohijskom popisu – ali ne u onoj parohiji odakle je. Međutim,
prilično sam siguran da je to jedan od vaših ljudi.“
Tek kada je primetio da napetost u njenim ramenima popušta, shvatio je da je bila stegnuta.
„Hoćete li da ipak pogledam ostatak?“, upitao je, nadajući se potvrdnom odgovoru.
Posmatrao je Brajanu preko ramena njene majke. Stajala je pored zida pokrivenog plutom, napola
okrenuta kao da je ne zanima majčin projekat, ali je spazio malu uspravnu boru između njenih
obrva.
Možda je ona osetila isto što i on, čudnu atmosferu potisnutog uzbuđenja koja je okruživala
Kler poput električnog polja. On je toga bio svestan otkad je ušla u sobu, a njegova otkrića su to
samo pojačala. Zamišljao je da bi, ako bi je dotakao, između njih skočila ogromna varnica
elektriciteta.
Kucanje na vrata radne sobe mu je omelo misli. Vrata su se otvorila i ušla je Fiona Grejam,
gurajući kolica za čaj napunjena čajnikom, šoljama, podmetačima, sendvičima od tri vrste,
filovanim kolačima, kohom, kolačićima sa džemom i krofnicama sa šlagom.
„Njam!“, kazala je Brajana na taj prizor. „Da li je to sve za nas, ili očekujete još deset ljudi?“
Kler Randal je pogledala pripremljeni obrok, smeškajući se. Električno polje je još bilo
prisutno, ali prigušeno uz puno napora. Rodžer je video da joj je jedna šaka toliko stegnuta u
prevoju suknje da se rub prstena urezao u meso.
„Toliko toga ste spremili da nećemo morati da jedemo nedeljama“, rekla je. „Izgleda
predivno!“
Fiona je sinula. Bila je niska, punačka i lepa kao mala smeđa koka. Rodžer je uzdahnuo u
sebi. Iako mu je bilo drago da svojim posetiocima ponudi gostoprimstvo, bio je svestan da tolika
izdašnost osveženja ima za cilj da impresionira njega, ne njih. Fiona, sa svojih devetnaest godina,
ima jednu žarku ambiciju u životu. Da bude supruga. Po mogućstvu muškarca od karijere. Bacila
je oko na Rodžera kada je stigao nedelju dana ranije da sredi za velečasnim, i rešila da je asistent
istorije najbolja šansa koju Invernes pruža.
Od tada, on je tovljen kao guska za Božić, cipele su mu glancane, papuče i četkica za zube
redani, krevet razmeštan i nameštan, kaput četkan, večernje novine donošene i stavljane mu kraj
tanjira, vrat trljan kada je za stolom dugo radio, i uporno je pitan da li mu je udobno, kako je
raspoložen i kakvo mu je zdravlje. Nikada ranije nije bio izložen tolikoj familijarnosti.
Ukratko, Fiona ga je izluđivala. Njegov sadašnji neobrijan i nedoteran izgled bio je više
reakcija na njeno neumorno proganjanje nego zapadanje u prirodnu zapuštenost čoveka
privremeno oslobođenog poslovnih i društvenih zahteva.
Od pomisli da bude vezan stegama svetog braka sa Fionom Grejam smrzavale su mu se
kosti. Ona bi ga stalnim dosađivanjem oterala u ludilo za manje od godinu dana. Sem toga, tu je
Brajana Randal, sada zamišljeno zagledana u kolica za čaj, kao da se pita odakle da počne.
Celog popodneva je pažnju čvrsto usmeravao na Kler Randal i njen projekat, izbegavajući da
pogleda njenu kćer. Kler Randal je lepa, sa onim finim kostima i prozračnom kožom sa kojima će
sa šezdeset izgledati slično kao i kada je imala dvadeset. Ali ga je pogled na Brajanu Randal
pomalo ostavljao bez daha.
Držala se kao kraljica, nije se pogurila kao što visoke devojke često čine. Zapažajući prava
leđa i elegantno držanje njene majke, bilo mu je jasno odakle je ta crta nasleđena. Ali ne i izuzetna
visina, slapovi riđe kose do struka koja svetluca zlatno i bakarno, prošarana ćilibarom i cimetom,
nemarno se kovrdža oko lica i ramena kao ogrtač. Oči, tamnoplave tako da postaju gotovo crne
pod nekim svetlom. Ni ta široka, izdašna usta, sa punom donjom usnom koja izaziva poljupce i
grickanje od strasti. Te crte mora da je nasledila od oca.

20
 Rodžeru je sve zajedno bilo prilično drago što njegov otac nije prisutan jer bi sigurno osetio
roditeljsku uvredu zbog misli koje su Rodžeru prolazile kroz glavu; misli za koje se očajnički
plašio da mu se čitaju na licu.
„Čaj, eh?“, rekao je od srca. „Divno. Sjajno. Izgleda izvrsno, Fiona. Ovaj, hvala, Fiona. Ja, hm,
mislim da nam ne treba ništa više.“
Ignorišući nedvosmisleni znak da treba da ode, Fiona je graciozno klimnula na komplimente
gostiju, položila podmetače i šolje vrlo racionalnim pokretima, nasula čaj, podelila okolo prvi
tanjirić kolača i izgledala kao da namerava da ostane za stalno i da predsedava kao gazdarica kuće.
„Stavi šlaga na krofnice, Rodž... Hoću da kažem, g. Vejkfilde“, predložila je i stavila ga ne
čekajući njegov odgovor. „Mnogo si mršav; treba neko da te nagoji.“ Zaverenički je pogledala
Brajanu Randal govoreći: „Znate kakvi su muškarci, nikad ne jedu kako treba ako nema neke žene
da pazi na njih.“
„Prava je sreća što on ima tebe da brineš o njemu“, učtivo je odgovorila Brajana.
Rodžer je duboko uzdahnuo i razgibavao prste nekoliko puta, dok želja da zadavi Fionu nije
prošla.
„Fiona“, rekao je. „Hoćeš li, hm, da li bi možda htela da mi učiniš malu uslugu?“
Sinula je kao mala svetiljka načinjena od bundeve, usta su joj se raširila u zadovoljni osmeh
od pomisli da učini nešto za njega. „Naravno, Rodž... g. Vejkfild! Bilo šta!“
Rodžer se malo postideo sebe, ali se branio da je to, na kraju krajeva, za njeno dobro koliko i
za njegovo. Ako ona ne ode, on će uskoro prestati da odgovara za svoje postupke i učiniće nešto
zbog čega će oboje zažaliti.
„Oh, hvala ti, Fiona. Nije to nešto naročito; samo sam naručio neki... neki“, razmišljao je
panično, pokušavajući da se seti nekog od lokalnih trgovaca, „neki duvan od g. Bakana iz Visoke
ulice. Pitam se da li bi htela da odeš i da mi ga doneseš; baš bi mi dobro došla dobra lula posle
ovog izvrsnog čaja.“
Fiona je već odvezivala svoju kecelju – kitnjastu, obrubljenu čipkom; sumorno je zapazio
Rodžer. Zažmurio je na tren od olakšanja kada su se vrata radne sobe zatvorila za njom,
previđajući načas činjenicu da ne puši. Uzdahnuo je od olakšanja, i okrenuo se razgovoru sa
svojim gošćama.
„Pitao si da li hoću da pogledam ostatak imena sa svog spiska“, rekla je Kler, gotovo istog
časa. Rodžer je imao čudan osećaj da je i njoj laknulo što je Fiona otišla. „Da, hoću – ako to nije
previše truda?“
„Ne, ne! Ni slučajno“, rekao je Rodžer, tek pomalo neiskreno. „Rado ću to uraditi.“
Rodžerova ruka je nesigurno zastala pred tolikim obiljem na kolicima za čaj, a onda
odmigoljila da dohvati kristalnu flašu sa dvanaest godina starim viskijem „mjuir brim“. Posle
okršaja sa Fionom, osećao je da duguje sebi.
„Hoćete li malo ovoga?“, učtivo je upitao gošće. Spazivši izraz gađenja na Brajaninom licu,
brzo je dodao: „Ili možda čaj?“
„Čaj“, rekla je Brajana kojoj je laknulo.
„Ne znaš šta propuštaš“, kazala je Kler svojoj ćerki, ushićeno udišući isparenja viskija.
„Oh, znam“, odgovorila je Brajana. „Zato i propuštam.“ Slegnula je ramenima i veselo podigla
obrvu prema Rodžeru.
„Treba da imaš dvadeset jednu godinu pre nego što ti je zakonski dozvoljeno da piješ u
Masačusetsu“, objasnila je Kler Rodžeru. „Bri mora da sačeka još osam meseci, pa zapravo nije
navikla na viski.“
„Ponašaš se kao da je zločin ne voleti viski“, protestovala je Brajana, smeškajući se Rodžeru
preko šolje.
On je u odgovor podigao obrve. „Draga moja“, rekao je oštro. „Ovo je Škotska. Naravno da je
zločin ne voleti viski!“

21
 „Oh, je li tako?“ ljupko je upitala Brajana, savršeno imitirajući njegov blag škotski naglasak
sa kotrljanjem glasa „r“ . „Pa, nadam se da nije težak zločin kao krrrađa i prrrevarrra?“
Uhvaćen nespreman, zasmejao se i zagrcnuo viskijem. Kašljući i lupajući se po grudima,
pogledao je u Kler da podeli uspelu šalu. Na njenim usnama je stajao usiljeni smešak, ali joj je lice
vrlo ubledelo. Zatim je trepnula, osmehnula se prirodnije i taj trenutak je prošao.
Rodžer je bio iznenađen kako lako teče razgovor među njima – i o trivijalnostima i o
Klerinom projektu. Brajana je očito bila zainteresovana za posao svog oca i o jakobitima je znala
znatno više nego njena majka.
„Zadivljujuće je što su uopšte stigli do Kalodena“, kazala je. „Da li si znao da su Hajlenderi
pobedili u Bici kod Prestonpansa sa svega dve hiljade ljudi? Protiv engleske vojske od osam
hiljada? Neverovatno!“
„Pa, i Bitka kod Falkirka je bila gotovo ista“, saglasio se Rodžer. „Malobrojniji, lošije
naoružani, bez konja... prosto nisu mogli da izvedu ono što su ostvarili... a ostvarili su!“
„Um-hm“, rekla je Kler otpijajući dobar gutljaj viskija. „Jesu.“
„Nešto sam razmišljao“, rekao je Rodžer Brajani, glumeći nonšalantnost. „Možda bi htela da
sa mnom obiđeš neka od tih mesta – poprišta bitaka i ostala mesta? Interesantna su i siguran sam
da bi to znatno doprinelo istraživanju.“
Brajana se zasmejala i sklonila kosu koja samo što joj nije upala u čaj. „Ne znam da li će
pomoći, ali bih volela da pođem.“
„Divno!“ Iznenađen i oduševljen njenim pristankom, trapavo je uhvatio flašu i zamalo je
ispustio. Kler ju je spretno dohvatila i precizno napunila njegovu čašu.
„To je najmanje što mogu da učinim, nakon što sam ga prosula prošli put“, kazala je
smeškajući se u odgovor na njegovo zahvaljivanje.
Gledajući je sada, pribranu i opuštenu, Rodžer je posumnjao u svoju raniju procenu. Možda
je to ipak bila samo nezgoda? To lepo smireno lice nije mu govorilo ništa.
Pola sata kasnije sto sa priborom za čaj bio je u potpunom neredu, flaša je ostala prazna, a
njih troje su sedeli u zajedničkoj omamljenosti zadovoljstvom. Brajana se pomerila jednom ili
dvaput, dobacila pogled Rodžeru i konačno pitala može li da se posluži njegovim kupatilom.
„Oh, klozetom? Naravno.“ Digao se na noge, trom od „dandi“ kolača i koha sa bademima.
Ako uskoro ne zbriše od Fione, imaće sto dvadeset kila do povratka u Oksford.
„To je jedan od onih starinskih“, objasnio je, pokazujući niz hodnik prema toaletu. „Sa
rezervoarom ispod plafona i lancem za povlačenje.“
„Videla sam takve u Britanskom muzeju“, rekla je Brajana, klimajući. „Samo nisu bili među
eksponatima, već u upotrebi.“ Oklevala je, a onda upitala: „Da nemaš i istu vrstu toalet-papira kao
u Britanskom muzeju? Jer ako je tako, imam neke papirne maramice u tašni.“
Rodžer je zažmurio na jedno oko i odmerio je drugim. „Ili je to vrlo čudan nepovezani
zaključak“, kazao je, „ili sam popio mnogo više nego što mislim.“ Zapravo, on i Kler su vrlo
zadovoljno dokusurili „mjuir brim“, mada se Brajana zadržala na čaju.
Kler se nasmejala kada je čula to prepucavanje, pa je ustala da doda Brajani nekoliko
papirnih maramica iz svoje tašne. „Neće biti voštani papir sa žigom Vlasništvo države Nj. V.’ kao u
muzeju, mada verovatno neće biti ni mnogo bolji“, rekla je svojoj ćerki. „Britanski toalet-papir je
često prilično grub.“
„Hvala.“ Brajana je uzela maramice i okrenula se ka vratima, a onda se vratila. „Zašto bi,
pobogu, ljudi namerno pravili toalet-papir koji nije nežniji od šmirgle?“, htela je da zna.
„Naši ljudi su kao hrastovi“, recitovao je Rodžer, „a zadnjice su im kao nerđajući čelik. Time
se gradi karakter nacije.“
„Što se Škota tiče, očekujem da je reč o naslednom odumiranju nervnih završetaka“, dodala
je Kler. „Sorta ljudi koji su bili u stanju da jašu samo u kiltovima ima zadnjice otvrdle kao sedla.“

22
 Brajana je zašištala od smeha. „Ne bih volela da vidim šta su umesto toalet papira koristili
tada“, kazala je.
„Zapravo, i nije bilo tako loše“, iznenađujuće je rekla Kler. „Listovi divizme su zapravo bili
vrlo prijatni; jednako dobri kao dvoslojni toalet papir. A zimi ili u zatvorenom, obično se koristila
mokra krpa; nije baš higijenski, ali je dovoljno udobno.“
Rodžer i Brajana su načas oboje zinuli.
„Hm... pročitala sam to u nekoj knjizi“, kazala je i iznenađujuće se zacrvenela.
Dok je Brajana, i dalje se kikoćući, odlazila da potraži pomoćne prostorije, Kler je ostala da
stoji kraj vrata.
„Veoma je lepo s tvoje strane što si nas tako divno zabavio“, rekla je smešeći se Rodžeru.
Trenutni gubitak prisebnosti je nestao, zamenila ga je njena uobičajena pribranost. „1 vrlo
ljubazno od tebe što si pronašao za mene ta imena.“
„To mi je predstavljalo zadovoljstvo“, uveravao ju je Rodžer. „Bila je to lepa promena u
odnosu na paučinu i naftalin. Javiću vam čim saznam još nešto o vašim jakobitima.“
„Hvala ti.“ Kler je oklevala, bacila pogled preko ramena i utišala glas. „Zapravo, pošto je Bri
otišla na trenutak... hoću nešto da te pitam, nasamo.“
Rodžer je pročistio grlo i ispravio kravatu koju je stavio u čast ove prilike.
„Pitajte“, rekao je, osećajući se raspoloženo zbog uspeha zabave. „Potpuno sam vam na
usluzi.“
„Pitao si Bri da li bi pošla sa tobom na terensko istraživanje. Htela sam da te pitam... ima
jedno mesto gde bih volela da je ne vodiš, ako ti to ne smeta.“
Istog časa u Rodžerovoj glavi se uključio alarm. Da li će sada saznati u čemu je tajna Broh
Tuaraha?
„Krug uspravnog kamenja – zovu ga Kreg Na Dan.“ Klerino lice je bilo iskreno kada se
nagnula malo bliže.’“Postoji vrlo ozbiljan razlog, inače ne bih to tražila. Hoću da Brajanu do tog
kruga odvedem ja, ali se plašim da ne mogu u ovom času da ti kažem razlog. Reći ću ti ga nekom
prilikom, ali ne sada. Hoćeš li to da mi obećaš?“
Misli u Rodžerovoj glavi sustizale su jedna drugu. Znači, ipak nije Broh Tuarah mesto kog
Kler želi da se devojka kloni! Jedna misterija je objašnjena, tek da bi se produbila druga.
„Ako tako hoćete“, konačno je rekao. „Naravno.“
„Hvala ti.“ Ona mu je dotakla ruku jednom, lako, i okrenula se da pođe. Kad je video njenu
siluetu prema svetlu, to ga je iznenada podsetilo na nešto. Možda nije zgodan trenutak da to pita,
ali neće naneti nikakvu štetu.
„Oh, dr Randal – Kler?“
Kler se okrenula licem ka njemu. Pošto Brajana nije bila prisutna da ga ometa u tome, video
je da je Kler Randal i sama veoma lepa žena. Lice joj je bilo užareno od viskija, a oči su joj imale
veoma neobičnu svetlu, zlaćanosmeđu boju, pomislio je – kao ćilibar u kristalu.
„U svim zapisima koje sam našao a koji se odnose na te ljude“, kazao je Rodžer pažljivo
birajući reči, „pominje se kapetan Džejms Frejzer, koji im je izgleda bio vođa. Ali ga nema na
vašem spisku. Samo sam se pitao da li ste znali za njega.“
Stajala je kao ukopana na trenutak, podsećajući ga na ono kako se ponašala odmah nakon
što su došle tog popodneva. Ali se ubrzo malo prodrmala i odgovorila naizgled ravnodušno.
„Da, znala sam za njega.“ Govorila je mirno, ali joj je sa lica nestala sva boja i Rodžer je video
kako joj puls ubrzano kuca u dnu vrata.
„Nisam ga stavila na spisak pošto već znam šta mu se desilo. Džejmi Frejzer je umro u
Kalodenu.“
„Jeste li sigurni?“
Kao da joj se žuri da ode, KJer je pokupila svoju tašnu i bacila pogled niz hodnik, gde je
zvečanje prastarog mehanizma ukazivalo na to da se Brajana sprema da izađe.

23
 „Da“, rekla je, ne gledajući nazad. „Sasvim sam sigurna. Oh, g. Vejkfilde... Rodžere, hoću da
kažem.“ Sada se okrenula nazad, fiksirajući ga onim očima čudne boje. Pri ovom svetlu deluju
gotovo žuto, pomislio je; oči velike mačke, oči leoparda.
„Molim te“, kazala je, „ne pominji Džejmija Frejzera mojoj ćerki.“

*****

Bilo je kasno i trebao je odavno da bude u krevetu, ali Rodžer nije mogao da spava. Da li zbog
Fioninog uznemiravanja, zbog zbunjujućih kontradikcija Kler Randal, ili od oduševljenja
izgledima da terensko istraživanje obavlja sa Brajanom Randal, bio je sasvim budan i po svemu
sudeći će tako i ostati. Umesto da se premešta, vrti ili broji ovce, rešio je da ovu razbuđenost
upotrebi za nešto korisno. Preturanje po papirima velečasnog će ga verovatno začas uspavati.
Fionino svetio niz hodnik je još bilo upaljeno, ali je on na prstima sišao stepeništem da je ne
remeti. Zatim je, upalivši svetio u radnoj sobi, zastao na tren razmišljajući o razmerama zadatka
pred sobom.
Zid je oličavao misli velečasnog Vejkfilda. Potpuno je prekrivao jednu stranu sobe, bio je
prostranstvo plute gotovo šest metara sa tri i po. Praktično nimalo originalne plute nije bilo
vidljivo ispod slojeva i slojeva hartija, beleški, fotografija, šapirografiranih dokumenata, računa,
priznanica, ptičjeg perja, otkinutih ćoškova koverata sa zanimljivim poštanskim markama, adresa,
privezaka za ključeve, razglednica, gumica i ostalih drangulija, prikačenih ili okačenih kanapima.
Trivijalne stvari su mestimično dostizale dvanaest slojeva, pa ipak je velačasni uvek mogao
da ruku položi tačno na ono što mu treba. Rodžer je smatrao da je zid organizovan po nekom
skrivenom sistemu koji je tako suptilan da ga ni stručnjaci američke svemirske agencije ne bi
mogli odgonetnuti.
Rodžer je sumnjičavo odmerio zid. Nije postojala neka logična tačka od koje treba početi.
Neodlučno je pošao ka šapirografiranom spisku datuma okupljanja generalne skupštine koji je
poslat iz biskupske kancelarije, ali mu je pažnju skrenuo krejonima nacrtani zmaj ispod, sa
živopisno dočaranim oblačićima dima iz blistavih nozdrva i zelenim plamenovima koji su izbijali
iz razjapljenih usta.
RODŽER – pisalo je krupnim, nesigurnim velikim slovima u dnu lista. Nejasno se prisećao
kako je objašnjavao da zmaj bljuje zelenu vatru jer ne jede ništa sem spanaća. Pustio je stranicu
generalne skupštine da padne nazad na mesto i okrenuo se od zida. Na tu gomilu će se baciti
kasnije.
Radni sto, ogromni komad orahovine sa pomičnim poklopcem i najmanje četrdeset malih
skrovišta punih i prepunih, izgledao je kao šala i komika u poređenju sa tim. Sa uzdahom, Rodžer
je privukao izubijanu stolicu i seo da uhvati smisao svih dokumenata za koje je velačasni smatrao
da ih treba sačuvati.
Štos računa koje tek treba platiti. Još jedan sa dokumentima zvaničnog izgleda: saobraćajne
dozvole, izveštaji o premeru, građevinske dozvole. Još jedan sa istorijskim beleškama i zapisima.
Još jedan sa porodičnim uspomenama. Još jedan – daleko najveći – za đubre.
Duboko zanet zadatkom, nije čuo kad su se vrata otvorila iza njega niti dolazeće korake.
Iznenada se ogroman čajnik pojavio na stolu pred njim.
„Eh?“ Ispravio se, žmirkajući.
„Pomislila sam da bi vam dobro došlo malo čaja, g. Vejk... mislim, Rodžere.“ Fiona je spustila
mali poslužavnik sa šoljom i tacnom i tanjirićem kolačića.
„Oh, hvala.“ Zapravo je bio gladan i uputio je Fioni prijateljski osmeh od kog je krv pokuljala
u njene oble, sveže obraze. Naizgled osokoljena time, nije otišla već je sela na ćošak stola,
ushićeno ga posmatrajući dok se bavio poslom između zalogaja čokoladnog kolačića.

24
 Osećajući nejasno da bi trebao nečim da pokaže da je svestan njenog prisustva, Rodžer je
zaustavio napola pojedeni kolačić i promumlao: „Dobro.“
„Jesu li? Ja sam ih pravila, znaš.“ Fiona se još više zacrvenela. Atraktivna devojčica, Fiona.
Mala, zaobljena, sa tamnom kovrdžavom kosom i krupnim smeđim očima. On se iznenada
uhvatio kako razmišlja o tome da li Brajana Randal zna da kuva, a zatim je stresao glavom da
otera tu sliku.
Očigledno shvatajući to kao gest neverice, Fiona se nagnula bliže. „Ne, stvarno“, insistirala
je. „To je recept moje bake. Uvek je govorila da su ti velečasnom omiljeni.“ Velike smeđe oči su se
malo zamaglile. „Ostavila mi je sve svoje kuvare i stvari. Pošto sam ja jedina unuka, razumeš.“
„Žao mi je zbog tvoje bake“, iskreno je kazao Rodžer. „Bilo je brzo, zar ne?
Fiona je snuždeno klimnula. „Oh, da. Bilo joj je dobro celog dana, a onda je posle večere
rekla da se oseća malo umorno i otišla u krevet.“ Devojka je podigla ramena i pustila ih da padnu.
„Zaspala je i više se nije probudila.“
„Dobar način da se ode“, rekao je Rodžer. „Drago mi je zbog toga.“ Gđa Grejam je bila
neizostavna u sveštenikovoj kući i pre nego što je Rodžer došao, uplašeni petogodišnjak koji je
upravo ostao siroče. Sredovečna već tada i udovica sa odraslom decom, ona je ipak pružila
izdašnu količinu čvrste, ozbiljne materinske ljubavi tokom školskih raspusta kada se Rodžer
vraćao kući kod sveštenika. Ona i velečasni su činili čudan par, a opet su svako na svoj način
doprineli da stara kuća bude dom.
Uzdrman prisećanjima, Rodžer je ispružio ruku i stegao Fioninu šaku. Ona je uzvratila
stisak, a smeđe oči su se naglo rastopile. Male usne nalik ružinom pupoljku su se malo razdvojile,
i ona se nagnula prema Rodžeru tako da je on mogao da oseti njen topao dah na svom uvu.
„Uh, hvala ti“, istrtljao je Rodžer. Povukao je ruku iz njenog stiska kao da se opržio. „Hvala ti
puno. Za... ovaj... čaj i ostalo. Dobro. Bilo je dobro. Vrlo dobro. Hvala.“ Okrenuo se i žurno
dohvatio naredni štos papira da bi prikrio svoju konfuziju, grabeći smotuljak novinskih isečaka iz
jednog pregratka koji je nasumce odabrao.
Razmotao je požutele isečke i raširio ih po stolu, držeći ih između palčeva. Mršteći se od
koncentracije, nagnuo je glavu nad umrljani tekst. Trenutak kasnije, Fiona se podigla uz duboki
uzdah i krenula ka vratima. Rodžer nije podigao pogled.
I sam je duboko uzdahnuo, a zatim je nakratko zažmurio i ponudio brzu molitvu
zahvalnosti za spas iz guste situacije. Da, Fiona je atraktivna. Da, nesumnjivo je dobra kuvarica.
Takođe je i preterano znatiželjna, meša se, nervira ga i čvrsto je rešena da se uda. Položi li ruku na
tu ružičastu kožu još jednom, objava venčanja će uslediti narednog meseca. Ukoliko uopšte dođe
do nekakve objave braka, ime povezano sa Rodžerom Vejkfildom u crkvenom registru biće ime
Brajane Randal, ako se Rodžer išta pita u celoj stvari.
Dok je razmišljao o tome koliko će se o tome pitati Rodžer je otvorio oči, a onda trepnuo jer
je ispred njega bilo ime koje je zamišljao na venčanom listu – Randal.
Ne, naravno, Brajana Randal. Kler Randal. Naslov je glasio VRAĆENA IZ MRTVIH. Ispod je
bila slika Kler Randal, dvadeset godina mlađe, ali samo malo drugačije nego što je sada, izuzev
izraza na licu. Fotografisana je kako sedi uspravno u bolničkom krevetu, kose raščupane tako da
se razletela na sve strane, delikatnih usta stegnutih kao čelična klopka, a one izuzetne oči su
besno gledale pravo u aparat.
U šoku, Rodžer je brzo prelistao svitak isečaka, a onda se vratio da ih pročita pažljivije. Mada
su novine od te priče pravile što su mogle veću senzaciju, činjenica je bilo malo.
Kler Randal, supruga istaknutog istoričara dr Frenklina V. Randala, nestala je tokom boravka
u Škotskoj, u Invernesu, kasno s proleća 1945. godine. Auto koji je vozila je nađen, ali je žena
nestala bez traga. Kada su se sve pretrage pokazale uzaludnim, policija i ožalošćeni muž su na
kraju zaključili da je Kler Randal morala biti ubijena, možda od nekog lutajućeg probisveta, i da je
njen leš sakriven u neki stenoviti procep u tom području.

25
 A 1948, gotovo tri godine kasnije, Kler Randal se vratila. Nađena je, neuredna i u ritama,
kako luta blizu mesta gde je nestala. Iako je izgledalo da je fizički dobro, mada malo pothranjena,
gđa Randal je bila dezorijentisana i rastrzana.
Podižući malo obrve na pomisao da je Kler Randal ikada bila takva, Rodžer je prelistao
ostatak isečaka. U njima je bilo malo toga sem informacije da je gđa Randal u lokalnoj bolnici
lečena od izloženosti šoku. Bile su tu fotografije verovatno oduševljenog supruga, Frenka Randala.
Delovao je pre zapanjeno nego oduševljeno, kritički je pomislio Rodžer, mada i ne može da ga
krivi.
Radoznalo je proučavao slike. Frenk Randal je bio mršav, zgodan čovek aristokratskog
izgleda. Taman, sa nekom neobuzdanom elegancijom koja se pokazivala u silueti njegovog tela
dok je stajao na vratima bolnice, kada ga je fotograf iznenadio na putu da poseti nedavno vraćenu
suprugu.
Pratio je liniju duge uske vilice i krivinu glave, i shvatio da traži tragove Brajane u njenom
ocu. Zaintrigiran tom pomisli, ustao je i sa police dohvatio jednu knjigu Frenka Randala. Okrenuo
je zadnju stranu korica i našao bolju sliku. Na omotu je Frenk Randal bio prikazan u koloru tako
da se videlo celo lice. Ne, kosa je nesporno bila tamnosmeđa, ne riđa. Taj usplamteli sjaj mora da
je došao od neke babe ili nekog dede, zajedno sa tamnoplavim očima, zakošenim kao kod mačke.
Bile su divne, ali ni nalik majčinim. A nisu ličile ni na očeve. Koliko god da se trudio, na licu
čuvenog istoričara nije mogao da prepozna ništa od usplamtele boginje.
Uzdahnuo je, zatvorio knjigu i pokupio isečke. Zaista mora da prestane sa ovom sluđenošću
i baci se na posao, ili će sedeti ovde cele naredne godine.
Taman se spremao da isečke odloži među papire koje će sačuvati, kada mu jedan, sa
naslovom KIDNAPOVALE JE VILE? zapade za oko. Tačnije, ne sam isečak, već datum koji je
stajao odmah iznad naslova, 6. maj 1948. godine.
Isečak je spustio nežno, kao da je to bomba koja mu može eksplodirati u ruci. Zažmurio je i
pokušao da prizove razgovor sa majkom i ćerkom Randal. „Treba da imaš dvadeset jednu godinu
da bi smeo da piješ u Masačusetsu“, rekla je Kler. „Brajani je ostalo još osam meseci dotle.“
Dvadeset, znači. Brajana Randal ima dvadeset godina.
Nesposoban da dovoljno brzo broji unazad, ustao je i počeo da pretura po večitom
kalendaru koji je vikar držao na delu pretrpanog zida očišćenom samo za njega. Našao je taj
datum i stajao pritiskajući prstom papir, bez kapi krvi u licu.
Kler Randal se vratila posle misterioznog nestanka neuredna, pothranjena, rastrzana – i
trudna.

*****

Kada je tome došao čas Rodžer je konačno zaspao, ali se usled kasnog leganja probudio dockan i
oči su ga pekle, sa glavoboljom koju ni tuširanje hladnom vodom ni rascvrkutanost Fione za
doručkom nisu uspele da rasprše.
Osećaj je bio toliko neugodan da je napustio svoj posao i izašao iz kuće da prošeta. Hodajući
po laganoj kiši osetio je da svež vazduh pomaže protiv glavobolje, ali mu je, nažalost, dovoljno
raščistio misli, toliko da je ponovo počeo da misli o implikacijama noćašnjeg otkrića.
Brajana ne zna. To je bilo dovoljno jasno, po onome kako je govorila o pokojnom ocu – ili o
čoveku za kog je mislila da je njen otac, Frenku Randalu. A Kler verovatno nije ni htela da sazna,
inače bi devojci sama rekla. Sem ako putovanje po Škotskoj nije smišljeno kao uvertira za takvo
priznanje? Pravi otac je morao biti Škot; na kraju krajeva, Kler je nestala – i ponovo se pojavila – u
Škotskoj. Da li je on još tu?

26
 Bila je to zapanjujuća misao. Da li je Kler ćerku dovela da bi je upoznala s njenim pravim
ocem? Rodžer je sumnjičavo odmahnuo glavom. To bi bilo vrlo rizično. Zbunilo bi Brajanu i bilo
bi pakleno bolno samoj Kler. Otac bi se načisto prepao. A devojka je, očigledno, privržena Frenku
Randalu. Kako li će se ona osećati ako uvidi da čovek koga je volela i idealizovala celog života
uopšte nije krvno povezan s njom?
Rodžer je sažaljevao sve koji su povezani sa tim, uključujući i sebe. Nije tražio da bude
umešan u to i poželeo je da se nalazi u istom blaženom neznanju kao i juče. Dopada mu se Kler
Randal, veoma mu se dopada, i smatrao je da je njena preljuba nešto neukusno. Istovremeno se
rugao sebi zbog zastarele sentimentalnosti. Ko zna kakav je bio njen život sa Frenkom Randalom?
Možda je imala dobar razlog da ode sa drugim muškarcem. Ali zašto se onda vratila?
Oznojen i zlovoljan, Rodžer je odlutao nazad kući. Skinuo je jaknu u hodniku i popeo se da
se okupa. Ponekad mu kupanje pomaže da se smiri, a to mu je sada bilo veoma potrebno.
Prešao je rukom preko niza vešalica u svom plakaru, tražeći čupavo rame iznošenog belog
frotirskog mantila. Zatim je, zastajući na tren, sklonio vešalice u stranu da dohvati ono što traži.
Ofucani stari kućni mantil mu je bio drag. Žuta svila naličja je izbledela u oker, ali su
višebojni paunovi bili izraženi kao i uvek, repova raširenih u grofovskoj ležernosti, posmatrajući
gledaoca očima poput crnih perli. Prineo je meku tkaninu do nosa i udahnuo duboko, zatvorivši
oči. Blaga aroma omekšivača i prosutog viskija prizvala je nazad velečasnog Vejkfilda, onako kako
čak ni njegov zid sa bezveznim sitnicama nije mogao.
U mnogim prilikama je omirisao baš tu utešnu aromu, i kolonjsku vodu „old spajs“, lica
pritisnutog uz glatku površinu ove svile, sa debeljuškastim rukama velečasnog koje su zaštinički
savijene oko njega i koje obećavaju utočište. Ostalu odeću starca je dao Oksfamu, ali od ovoga
nekako nije mogao da se rastane.
Nešto mu je nadošlo na trenutak i navukao je mantil preko svojih golih ramena, pomalo
iznenađen njegovom lakom toplinom, kao da ga neki prsti miluju po koži. Od uživanja je pomerio
ramena ispod svile, a onda je pojas nemarno vezao u čvor.
Na oprezu u slučaju da Fiona upadne, otišao je gornjim hodnikom do kupatila. Bojler je
stajao u zaglavlju kade kao čuvar svetog izvora, zdepast i večit. Još jedna od uspomena iz njegovih
mladih dana bio je užas koji se događao jednom nedeljno kad bi pokušao da upali bojler
upaljačem na kremen da bi zagrejao sebi vodu za kupanje, dok gas beži pored njegove glave uz
preteče šištanje, a njegove ruke, znojave u strahu od eksplozije i trenutne smrti, beskorisno
klizaju po metalu upaljača.
Odavno automatizovan jednom operacijom nad njegovom misterioznom iznutricom, bojler
je sada tiho grgoljio za sebe, prsten gasa pri njegovom dnu je kloparao i hučao od nevidljivog
plamena ispod metalnog štitnika. Rodžer je zakrenuo napuklo dugme sa oznakom „topla“ do
kraja, za pola kruga okrenuo dugme „hladna“, a onda stao da se zagleda u ogledalu dok čeka da
mu se kada napuni.
Ništa bitno mu ne fali, razmišljao je, uvlačeći stomak i uspravljajući se pred velikim odrazom
na poleđini vrata. Čvrst je. Uredan. Dugonog, ali ne vretenast. Možda malo koščat kod ramena?
Kritički se namrštio, uvijajući telo napred i nazad.
Prolazio je rukom kroz svoju gustu crnu kosu sve dok nije ostala da stoji kao četka za
brijanje, i pokušavao da zamisli sebe sa bradom i dugom kosom, kakve su imali neki njegovi
studenti. Da li bi izgledao zanosno, ili samo staromodno? Možda i jedna minduša, kad je već kod
toga. Tada bi mogao da izgleda kao gusar, kao Edvard Tič ili Henri Morgan. Skupio je obrve i
iskezio se.
„Grrr“, rekao je svom odrazu.
„G. Vejkfild?“, kazao je odraz.
Rodžer je odskočio, zapanjen, i nezgodno nožnim prstom udario u nožicu prastare kade.
„Jao!“

27
 „Jeste li dobro, g. Vejkfilde?“, pitalo je ogledalo. Porcelanska kvaka se tresla.
„Naravno da jesam!“, razdraženo je prasnuo, besno gledajući u vrata. „Odlazi, Fiona, kupam
se!“
S druge strane vrata začuo se kikot.
„Ooh, dvaput u jednom danu. Da možda ne preterujemo sa lickanjem? Hoćete li malo onog
sapuna sa lorberom? Tu je u plakaru, ako hoćete.“
„Ne, neću“, zarežao je. Nivo vode se podigao do pola kade, pa je zavrnuo slavinu. Iznenadna
tišina je bila utešna i Rodžer je udahnuo paru punim plućima. Štrecajući se malo od vreline,
zagazio je u vodu i snebivljivo se spustio, osećajući kako mu laki znoj probija po licu kada je
vrelina pojurila uz njegovo telo.
„G. Vejkfilde?“ Glas se vratio i cvrkutao s one strane vrata kao crvendać koji izaziva.
„Odlazi, Fiona“, škrgutao je zubima dok se opuštao u kadi. Para se dizala oko njega, prijatna
kao ruke ljubavnice. „Imam sve što mi treba.“
„Ne, nemate“, kazao je glas.
„Da, imam.“ Pogledom je preleteo preko impresivne postavke flašica, teglica i pribora
raspoređenih na polici iznad kade. „Šampon, tri vrste. Regenerator za kosu. Brijač. Sapun za telo.
Sapun za lice. Losion za posle brijanja. Kolonjska voda. Dezodorans u stiku. Ne fali mi ništa,
Fiona.“
„Kako je sa peškirima?“, ljupko je upitao glas.
Nakon mahnitog pogleda po kupatilu bez ijednog peškira, Rodžer je zažmurio, stegao zube i
polako izbrojao do deset. Pošto se to pokazalo nedovoljnim, produžio je do dvadeset. A tada je,
osećajući da je u stanju da odgovori a da mu ne izbije pena na usta, mirno rekao:
„U redu, Fiona. Stavi ih pred vrata, molim te. A onda, molim te... molim te, Fiona... idi.“
Posle šuškanja napolju čulo se neodlučno udaljavanje koraka, i Rodžer se, sa uzdahom
olakšanja, posvetio uživanju u privatnosti. Mir. Tišina. Nema Fione.
Sada, kada je mogao da objektivnije sagleda uznemirujuće otkriće, uvideo je da je više nego
znatiželjan u pogledu Brajaninog misterioznog oca. Sudeći po ćerki, taj je čovek bio izuzetno
atraktivan; da li bi to samo po sebi bilo dovoljno da privuče ženu poput Kler Randal?
Već se pitao da li bi otac Brajane Randal mogao biti Škot. Da li živi – ili je Živeo – u
Invernesu? Računao je da bi takva blizina mogla da objasni Klerinu nervozu i utisak da ona tu
nešto krije. Ali, da li to može da objasni i zbunjujuće zahteve koje mu je postavila? Nije želela da
on odvede Brajanu do Krega Na Dan niti da kapetana iz Broh Tuaraha pominje njenoj ćerki. Zašto,
za ime sveta?
Iznenadna pomisao ga je naterala da se uspravi u kadi, tako nepažljivo da je voda
zapljusnula stranice od livenog gvožđa. Šta ako ona nije zabrinuta za jakobitskog vojnika iz
osamnaestog veka, već samo za njegovo ime? Šta ako se čovek sa kojim je začela ćerku 1947.
takode zove Džejms Frejzer? To je dovoljno često ime u Hajlendsu.
Da, pomislio je, to bi prilično objasnilo stvari. A što se tiče Klerine želje da kameni krug
sama pokaže ćerki, možda je i to nekako povezano sa misterijom njenog oca; možda je tu srela
čoveka, ili je možda to mesto gde je Brajana začeta. Rodžeru je dobro poznato da se kameni krug
često koristi kao mesto ljubavnih sastanaka; i sam je tamo odvodio devojke u srednjoj školi,
uzdajući se da će atmosfera paganske misterije oslabiti njihovu uzdržanost. Uvek je palilo.
Iznenada mu se javila vizija finih belih udova Kler Randal, spojenih u neobuzdanom
zaboravu sa golim, napregnutim telom riđokosog muškarca, dva tela klizava od kiše i umrljana
ugaženom travom kako se izvijaju u ekstazi među uspravnim kamenjem. Ta vizija je bila toliko
šokantna svojom detaljnošću da ga je ostavila uzdrhtalog, sa znojem koji mu se slivao niz grudi i
nestajao u vrućoj vodi kade.
Hriste! Kako će pogledati Kler Randal u oči kada se sretnu sledeći put? Šta će reći Brajani,
kad smo već kod toga? „Da li si pročitala neku dobru knjigu u poslednje vreme?“

28
 „Da li si pogledala neki dobar film?“
„Znaš li da si vanbračno dete?“
Odmahnuo je glavom, pokušavajući da je razbistri. Istina je da ne zna šta da učini sledeće.i
Ovo je zbrkana situacija. Ne želi da u nju bude umešan, a ipak jeste. Dopada mu se Kler Randal;
dopada mu se Brajana Randal, takođe – i mnogo više od toga, ako ćemo pravo. Želi da je zaštiti i
da je poštedi bola koliko može. A opet, izgleda da nema načina da to izvede. Jedino što može jeste
to da drži jezik za zubima dok Kler Randal ne uradi ono što je smislila. I da se onda nađe tu da
pokupi deliće.

29
 3
Majke i ćerke

itala sam se koliko malih čajdžinica ima u Invernesu. Visoka ulica je sa obe strane
oivičena kafićima i prodavnicama za turiste, dokle pogled seže. Kada je kraljica
Viktorija jednom Hajlends učinila bezbednim za putnike dajući kraljevsku pohvalu
tom mestu, turisti su nagrnuli na sever u sve većem broju. Škoti, nenaviknuti da sa
juga primaju bilo šta sem invazija i političkih mešanja, izvanredno su odgovorili na
takav izazov.
Na svakih nekoliko metara u glavnoj ulici svakog hajlendskog gradića možete naleteti na
radnju gde se prodaju hajlendski kolačići, kopije Edinburške stene, maramice sa izvezenim
čičkom, male gajde, značke klanova livene od aluminijuma, noževe za pisma u obliku dvoseklog
mača, novčanike za sitnice nalik škotskim vrećicama koje se nose oko pasa (ponekad sa anatomski
ispravnim „Škotom“ ispod), izbor koji štipa oko tartanima raznih klanova koji krase sve moguće
odevne predmete od tkanine, počev od kapa, kravata i servijeta, zaključno sa izuzetno groznim
žutim „bakanan“ kariranim materijalom koji čini prednju stranu najlonskih muških gaća.
Zagledajući izbor peškirića na kojima je iscrtan neprecizan opis čudovišta iz Loh Nesa kako
peva Auld Lang Syne, pomislila sam kako je Viktorija odgovorna za mnogo toga.
Brajana je polako tumarala uskim prolazom kroz radnju, glave zabačene dok je zapanjeno
piljila u robu koja je visila sa krovnih greda.
„Da li misliš da su ovi pravi?“, pitala je, pokazujući nagore u par jelenskih rogova koji su
svoje paroške stidljivo gurali kroz pravu šumu gajdi.
„Rogovi? Oh, da. Ne bih rekla da je tehnologija plastike baš tako dobra, za sada“, odgovorila
sam. „Sem toga, pogledaj cenu. Sve što košta više od sto funti vrlo verovatno je pravo.“
Brajana je razrogačila oči, a zatim je oborila glavu.
„Pobogu. Mislim da ću Džejn radije kupiti tartana dovoljno za suknju.“
„Kvalitetan vuneni tartan neće koštati mnogo manje“, suvo sam rekla, „ali će biti mnogo
lakše odneti ga kući avionom. Hajdemo preko kod krojača kiltova, oni imaju najbolji kvalitet.“
Počela je kiša – naravno – pa smo svoje u papir umotane pakete zavukle pod kabanice za
koje sam mudro insistirala da ih ponesemo. Brajana je frknula jer ju je nešto iznenada
oraspoložilo.
„Toliko se navikneš da ove stvari zoveš ‘mak’ da na kraju zaboraviš kako se zapravo zovu. Ne
čudi me što su ih baš Škoti izmislili“, dodala je, gledajući vodu koja se poput čaršava slivala sa
nadstrešnice. „Da li ovde sve vreme pada kiša?“
„Manje-više“, rekla sam, zureći kroz pljusak da vidim dolaze li neka kola. „Mada sam uvek
smatrala da je g. Makintoš bio od bojažljive sorte, većina Škota koje sam upoznala gotovo se ne
obazire na kišu.“ Iznenada sam se ugrizla za usnu, ali Brajana nije zapazila moju omašku, onako
malu; merkala je do članaka duboku bujicu koja je tekla kroz slivnik.
„Znaš šta, mama, možda je bolje da odemo gore do pešačkog prelaza. Nećemo uspeti da tek
tako pretrčimo ulicu.“

30
 Klimajući da se slažem, otpratila sam je ulicom, a srce mi je lupalo od adrenalina pod
lepljivim pokrivačem kabanice. Kada ćeš da okončaš to?, insistirao je moj mozak. Ne možeš
nastaviti da paziš na reči i gutaš pola onoga što si zaustila da kažeš. Zašto joj jednostavno ne kažeš?
Ne još, pomislila sam za sebe. Nisam kukavica – a i da jesam, to nije važno. Ali još nije
vreme. Htela sam da prvo vidi Škotsku. Ne ove gluposti – dok smo prolazili pored izloga sa
stvarčicama od tartana za bebe – već predele. I Kaloden. Više od svega, hoću da smognem snage
da joj ispričam kraj priče. A za to mi treba Rodžer Vejkfild.
Kao da su ga moje misli prizvale, spazila sam drečavonarandžasti krov izdrndanog „morisa“
na parkingu s leve strane kako poput svetionika sija u vlažnoj magli.
Videla ga je i Brajana – nemoguće je da u Invernesu ima mnogo automobila baš te boje i u
tako neuglednom stanju – i pokazala ga je, govoreći: „Vidi, mama, zar ono nije auto Rodžera
Vejkfilda?“
„Da, mislim da jeste“, kazala sam. Sa desne strane je bio kafić iz koga su se mirisi svežih
krofni, bajatog tosta i kafe mešali sa vazduhom svežim od kiše. Dograbila sam Brajanu za ruku i
uvukla je u kafić.
„Posle svega mislim da sam gladna“, objasnila sam. „Hajde da popijemo kakao uz neki
kolačić.“
Još uvek dovoljno dete da je mami čokolada i dovoljno mlada da može da jede u svako doba,
Bri se nije usprotivila, već je odmah sela i dohvatila čajem izmrljani list zelene hartije koji je služio
kao dnevni meni.
Nije mi se naročito pio kakao, ali mi je trebalo malo vremena da razmislim. Na betonskom
zidu parkinga preko puta stajao je veliki natpis PARKING ISKLJUČIVO ZA ŠKOTSKU
ŽELEZNICU, sa propratnim pretnjama o tome šta će se desiti vozilima ljudi koji parkiraju tu a ne
putuju vozom. Osim ako Rodžer zna nešto o čuvarima reda u Invernesu što ja ne znam, velike su
šanse da je nekuda otputovao vozom. Tačno je da je mogao otići bilo kuda, ali su Edinburg i
London delovali kao najverovatnija odredišta. Jadni momak je ozbiljno shvatio svoje istraživanje.
Mi smo i same došle vozom iz Edinburga. Pokušala sam da se prisetim reda vožnje, bez
naročitog uspeha.
„Pitam se da li će se Rodžer vratiti večernjim vozom“, kazala je Bri, kao odjek mojih misli na
neki jeziv način od kojeg sam se zagrcnula svojim kakaoom. Činjenica da se pita o ponovnom
pojavljivanju Rodžera naterala me je da se upitam da li je zapazila mladog g. Vejkfilda.
Poprilično, po svemu sudeći.
„Razmišljala sam“, nehajno je rekla, „možda bismo trebale da kupimo nešto Rodžeru
Vejkfildu dok smo u gradu – da mu na neki način zahvalimo za projekat koji obavlja za tebe.“
„Dobra ideja“, rekla sam raspoloženo. „Šta misliš da bi mu se dopalo?“
Namrštila se u svoju šolju, kao da tamo traži inspiraciju. „Ne znam. Nešto lepo; izgleda kao
da će ovaj projekat zahtevati puno posla.“ Iznenada je pogledala u mene, podignutih obrva.
„Zašto si to zatražila od njega?“, pitala je. „Ako si htela da uđeš u trag ljudima iz
osamnaestog veka, postoje firme koje se time bave. Genealogijom i sličnim stvarima, hoću da
kažem. Tata je uvek koristio Scot-Search, ako je morao da utvrdi rodbinske veze, a nije imao
vremena da to obavi sam.“
„Da, znam“, rekla sam i duboko udahnula. Sad smo na klizavom terenu. „Ovaj projekat – to
je nešto izuzetno... za tvog oca. On bi želeo da Rodžer Vejkfild to obavi.“
„Oh.“ Ćutala je neko vreme, posmatrajući kišu kako dobuje i svetluca na prozoru kafića.
„Da li ti nedostaje tata?“, upitala je iznenada, nosa ukopanog u šolju i trepavica spuštenih da
ne bi gledala u mene.
„Da“, rekla sam. Prešla sam kažiprstom po rubu svoje netaknute šolje, brišući kapljicu
prosutog kakaoa. „Nismo se uvek najbolje slagali, to znaš, ali... da. Poštovali smo se-međusobno, a
to mnogo znači. I bili dragi jedno drugom, uprkos svemu. Da, nedostaje mi.“

31
 Klimnula je glavom bez reči, spustila ruku preko moje i malo je stisnula. Savila sam prste
oko njenih, dugih i toplih, i sedele smo tako povezane neko vreme, pijuckajući kakao u tišini.
„Znaš“, konačno sam progovorila, odgurujući stolicu tako da je metal zaškripao po
linoleumu, „nešto sam zaboravila. Treba da pošaljem pismo bolnici. Htela sam to da uradim pri
dolasku u grad, ali sam zaboravila. Ako požurim, mislim da mogu da stignem skupljanje pošte.
Zašto ti ne odeš do krojača kiltova – on je odmah niz ulicu, sa druge strane – a ja ću ti se tamo
pridružiti čim završim u pošti.“
Bri je izgledala iznenađena, ali je dovoljno spremno prihvatila.
„Oh. Okej. Ali, zar pošta nije prilično daleko? Bićeš mokra ko miš.“
„To nije važno. Uzeću taksi.“ Ostavila sam novčanicu od jedne funte da platim obrok, i opet
se zavukla u kabanicu.
U većini gradova, uobičajena reakcija taksija na kišu jeste da nestanu, kao da ih voda rastapa.
U Invernesu bi, međutim, takvo ponašanje brzo dovelo do izumiranja vrste. Prešla sam manje od
jednog bloka pre nego što sam našla dva zdepasta crna taksija kako vrebaju pred hotelom pa sam
kliznula u topao enterijer sa aromom duvana i prijatnim osećajem nečeg poznatog. Osim većeg
prostora za noge i komfora, britanski taksiji i mirišu drugačije od američkih – jedna od onih
sitnica za koje nikada nisam zapazila da mi nedostaju tokom poslednjih dvadeset godina.
„Broj šezdeset četiri? To je stara sveštenička kuća, zar ne?“ Uprkos dobrom grejanju u
taksiju, vozač je do ušiju bio utopljen šalom i debelom jaknom, sa kačketom koji ga je čuvao od
eventualne promaje. Moderni Škoti su postali malo meki, primetila sam; daleko od dana kada su
žilavi Hajlenderi spavali pod vedrim nebom bez ičega sem košulje i pleda. S druge strane, ni ja baš
nisam preterano želela da odem i spavam u gustišu u mokrom pledu. Klimnula sam glavom
vozaču, i mi smo pošli prskajući na sve strane.
Osećala sam se malo prevratnički, iskradajući se tako da razgovaram sa Rodžerovom
domaćicom kad on nije kod kuće i pri tome varajući Bri. S druge strane, bilo bi teško ma kom od
njih dvoje objasniti upravo ovo što činim. Još nisam odlučila kako i kada ću im reći ono što imam,
ali sam znala da još nije trenutak.
Prstima sam ispipavala unutrašnji deo svoje vetrovke, primirena šuštanjem koverta od firme
„Scot-Searcb“. Iako nisam mnogo obraćala pažnju na Frenkov posao, znala sam za tu firmu koja
ima pet-šest profesionalnih istraživača specijalizovanih za škotsku genealogiju; ne neko ko bi vam
poslao porodično stablo koje pokazuje porodičnu povezanost sa kraljem Robertom Brusom i time
završio posao.
Oni su, kao i obično, obavili temeljan, diskretan posao u vezi sa Rodžerom Vejkfildom.
Znam ko su mu roditelji i ko su njihovi roditelji, unazad sedam ili osam generacija. Ono što ne
znam jeste kakav je on. Vreme će mi to reći.
Platila sam taksisti i odgacala preplavljenom stazom do stepeništa sveštenikove kuće. Na
tremu je bilo suvo pa sam imala priliku da veći deo vode otresem dok se vrata na koja sam
pozvonila ne otvore.
Fiona je sijala od dobrodošlice; imala je nekakvo okruglo, veselo lice kome je prirodan izraz
smešak. Na sebi je imala farmerke i čipkastu kecelju i osećala se na aromu limuna iz sredstva za
čišćenje i na nešto sveže ispečeno što je upila odeća.
„Oh, gđo Randal!“, uzviknula je. „Mogu li nešto da vam pomognem?“
„Mislim da bi mogla, Fiona“, rekla sam. „Htela sam da pričam sa tobom o tvojoj baki.“

*****

„Jesi li sigurna da si dobro, mama? Mogu da pozovem Rodžera da mu kažem da sam ode sutra ako
hoćeš da ostanem s tobom.“ Brajana se zadržala na vratima sobe. Zabrinuto se namrštila

32
naboravši čelo. Bila je obučena za hodanje, u čizme, farmerke i džemper, ali je dodala predivan
narandžastoplavi svileni šal koji joj je Frenk doneo iz Pariza baš pred svoju smrt dve godine ranije.
„U boji tvojih očiju, lepotice mala“, rekao je, smešeći se dok joj je ogrtao šal oko ramena,
„narandžast.“ Tada je to postala njihova šala, ono „lepotice mala“ pošto je Bri nadvisila Frenkovih
umerenih 178 centimetara kada je napunila petnaest godina. Tako ju je zvao još od vremena dok je
bila beba, istina, i nežnost tog obraćanja se zadržala i kad se propinjao da joj dotakne vrh nosa.
Šal – njegov plavi deo – bio je zaista boje njenih očiju; škotskih jezera i letnjeg neba, i
magličastoplav kao udaljene planine. Znala sam da ga izuzetno ceni pa sam svoju procenu njene
zainteresovanosti za Rodžera Vejkfilda korigovala za nekoliko stepeni naviše.
„Ne, sve će biti u redu“, uveravala sam je. Pokazala sam prema stočiću, ukrašenom čajnikom
koji je pažljivo održavan da se ne ohladi ispod štrikanog pokrivača i posrebrenim držačem za tost
koji je podjednako pažljivo održavao tost lepim i hladnim. „Gđa Tomas mi je donela čaj i tost;
možda ću gricnuti malo kasnije.“ Nadala sam se da ne čuje zavijanje mog praznog stomaka pod
jorganom, koji je izražavao zaprepašćenu nevericu zbog takvih izgleda.
„Pa dobro.“ Neodlučno se okrenula vratima. „Vratićemo se pravo posle Kalodena.“
„Ne žurite zbog mene“, doviknula sam za njom.
Sačekala sam da čujem zvuk zatvaranja vrata u prizemlju, da se uverim da je otišla. Tek tada
sam posegnula u fioku stočića za povelikim komadom čokolade sa bademima koju sam tamo
sakrila prethodne večeri.
Kada su srdačni odnosi sa mojim stomakom ponovo uspostavljeni, legla sam na jastuk,
dokono posmatrajući kako se siva izmaglica zgušnjava po nebu napolju. Vrh napupele grane
limunčića povremeno je češao prozor; vetar se pojačava. U spavaćoj sobi je bilo dovoljno toplo, sa
izlaznim otvorom centralnog grejanja koji je hujao u dnu kreveta, ali sam zadrhtala i pored toga.
Biće hladno na Kalodenskom polju.
Ne možda onako hladno kako je to bilo aprila 1746, kada je princ Čarli Lepi poveo svoje ljude
na to polje da stoje naspram ledene kiše i urlika engleske topovske vatre. Izveštaji o tom danu
govore da je bio ljuti mraz i da su ranjeni Hajlenderi ležali na gomilama pomešani sa leševima,
natopljeni krvlju i kišom, iščekujući samilost engleskih pobednika. Vojvoda od Kamberlenda,
zapovednik engleske armije, nije je dao nimalo onima koji su pali.
Mrtvi su nabacani na gomile kao drva za ogrev i spaljeni da bi se sprečilo širenje bolesti, a
istorija kaže da su mnogi ranjenici doživeli istu sudbinu, bez milosti završnog metka. Svi oni sada
leže izvan domašaja rata ili vremenskih prilika, pod travom Kalodenskog polja.
Videla sam to mesto jednom, gotovo trideset godina ranije, kada me je Frenk poveo tamo na
medeni mesec. Sada je i Frenk mrtav, a ja sam svoju ćerku dovela nazad u Škotsku. Htela sam da
Brajana vidi Kaloden, ali me nikakva sila na svetu nije mogla naterati da ponovo kročim na
smrtonosnu poljanu.
Pretpostavljala sam da je bolje da ostanem u krevetu, jer bi bilo uverljivije moje iznenadno
loše stanje koje me je sprečilo da se pridružim Brajani i Rodžeru na njihovom izletu; Gđa Tomas
bi mogla da izbrblja ako ustanem i poručim ručak. Virnula sam u fioku; još tri čokoladice i krimić.
Uz malo sreće, to će mi poslužiti za ceo dan.
Roman je bio dosta dobar, ali je sve jači vetar napolju delovao hipnotički, a zagrljaj toplog
kreveta primamljivo. Mirno sam zapala u san i sanjala o Hajlenderima u kiltovima i blagom
govoru Škota koji slovo „r“ kotrljaju oko vatre nalik zujanju pčela u vrzinama.

33
 4
Kaloden

akvo gadno praseće lice!“ Brajana se sagnula i fascinirano zagledala u lutka sa crvenim
mundirom koji je preteći stajao u hodniku Centra za posetioce Kalodena. On je bio
malo viši od sto sedamdeset centimetara, a napuderisana perika bila je ratoborno
gurnuta napred na nisko čelo i obešene ružičaste obraze.
„Pa on je bio debeli mali stvor“, složio se Rodžer, zabavljajući se. „Čudo od generala,
bar u poredenju sa njegovim elegantnim rođakom tamo preko.“ Mahnuo je rukom prema višoj
figuri Čarlsa Edvarda Stjuarta sa druge strane hodnika, koji je otmeno piljio u daljinu ispod plavog
plišanog šešira sa belom kokardom, nadmeno posmatrajući vojvodu od Kamberlenda.
„Zvali su ga Kasapin Bili.“ Rodžer je pokazao na vojvodu, tromog u belim jahaćim
pantalonama do kolena i zlatom izvezenom kaputu. „S razlogom. Osim onoga što su uradili ovde“,
mahnuo je prema prostranstvu prolećnozelenog polja napolju, boje prigušene niskim nebom,
„Kamberlendovi ljudi su bili odgovorni za najgoru vladavinu engleskog terora ikada viđenog u
Hajlendsu. Gonili su preživele posle bitke po brdima, spaljujući i harajući gde god su prošli. Žene i
deca su naterani da umiru od gladi, a muškarci su ubijani tamo gde su se zatekli – bez ikakvog
truda da se utvrdi da li su se ikada borili za Čarlija. Jedan od vojvodinih savremenika je za njega
rekao: ‘On je stvorio pustinju i nazvao je mirom’ – pa se plašim da je vojvoda od Kamberlenda i
dalje veoma nepopularan u ovim krajevima.“
To je bila istina; kustos muzeja za posetioce, Rodžerov prijatelj, ispričao im je da iako se
figura Lepog Princa tretira sa smernim poštovanjem, dugmad sa vojvodinog kaputa stalno nestaju,
dok je sama figura ne jednom bila predmet sprdnje.
„Kaže da je jednog jutra stigao rano i uključio svetio, i zatekao hajlendski bodež kako viri iz
stomaka Njegove milosti“, kazao je Rodžer, klimajući ka dežmekastoj maloj figuri. „Kaže da ga je
to pokazalo u pravom svetlu.“
„Tako bih i rekla“, promrmljala je Brajana, gledajući u vojvodine podignute obrve. „Ljudi ovo
još tako ozbiljno shvataju?“
„Oh, da. Škoti dugo pamte i nisu baš skloni praštanju.“
„Zaista?“ Radoznalo ga je pogledala. „Jesi li ti Škot, Rodžere? Vejkfild ne zvuči kao škotsko
prezime, ali ima nešto u tome kako pričaš o vojvodi od Kamberlenda...“ Oko usta joj je zatitrao
osmeh i on nije bio siguran da li ga zadirkuje, ali joj je odgovorio dovoljno ozbiljno.
„Oh, da“, nasmešio se dok je to govorio. „Ja sam Škot. Vejkfild nije moje prezime, razumeš;
velečasni mi ga je dao kad me je usvojio. On je bio ujak moje majke – kada su mi roditelji poginuli
u ratu, uzeo me je da živim s njim. Moje pravo prezime je Makenzi. A što se tiče vojvode od
Kamberlenda“, klimnuo je ka prozoru kroz koji su se lepo videli spomenici na Kalodenskom polju,
„tamo stoji kamen klana na kome je urezano ime Makenzi i podosta mojih rođaka leži pod njim.“
Pružio je ruku i trgnuo zlatnu epoletu, ostavljajući je da se klati. „Nemam tako lična osećanja
kao neki, ali nisam ni zaboravio.“ Pružio joj je ruku. „Hoćemo li da izađemo?“

34
 Napolju je bilo hladno, sa naletima vetra koji je šibao dve zastavice, na vrhovima jarbola
postavljenih sa obe strane pustog polja. Jedna žuta, druga crvena, označavale su položaje gde su
komandanti stajali iza svojih trupa, iščekujući ishod bitke.
„Prilično iza zbivanja, vidim“, suvo je napomenula Brajana. „Nije bilo šanse da ih pogodi
zalutali metak.“
Rodžer je zapazio da ona drhti pa je povukao njenu ruku više ispod svoje. Pomislio je da bi
mogao da pukne od navale sreće koje mu je to dodirivanje donelo, ali je pokušao da to prikrije
bežeći u istorijski monolog. „Pa, tako su generali vodili bitke, u to vreme – otpozadi. Naročito
Čarli; pobegao je tako brzo na kraju bitke da je ostavio za sobom svoj izletnički komplet od čistog
srebra.“
„Izletnički komplet? Pravio je piknik na bojnom polju?“
„Oh, da.“ Rodžer je uvideo da mu se prilično dopada da bude pravi Škot pred Brajanom.
Obično se mnogo trudio da svoj naglasak prikrije fino modulisanim govorom kojim se koristio u
univerzitetskim sredinama i koji mu je tamo dobro služio, ali mu je sada pustio na volju zarad
smeška koji bi joj izmamio kada ga čuje.
„Znaš li zašto su ga zvali ‘princ Čarli’?“, pitao je Rodžer. „Englezi su oduvek smatrali da je to
ime od milja, da pokazuje koliko su ga ljudi voleli.“
„A nije?“
Rodžer je odmahnuo glavom. „Zapravo, ne. Njegovi ljudi su ga zvali princ Čarlah“, pažljivo je
izgovorio slovo po slovo, „što je gelski ekvivalent za Čarls. Čarlah Mak Simus, ‘Čarls, sin
Džejmsov.’ Vrlo formalno i sa respektom, zapravo. Reč je samo o tome da Čarlah na gelskom
zvuči vraški slično reči Čarli u engleskom.“
Brajana se široko osmehnula. „Znači, on nikada nije bio ‘princ Čarli Lepi’?“
„Ne tada.“ Rodžer je slegnuo ramenima. „Naravno, sada jeste. Jedna od onih malih istorijskih
omaški koja je usvojena kao činjenica. Ima ih mnogo.“
„A ti si istoričar!“, rekla je Brajana, zadirkujući ga.
Rodžer se kiselo nasmešio. „Zato i znam da je tako.“
Tumarali su polako pošljunčanim stazama koje vode po bojnom polju, a Rodžer je pokazivao
položaje pojedinih pukova koji su se tu borili, objašnjavajući tok bitke i pričajući anegdote o
zapovednicima.
Dok su hodali, vetar je stao i poljem je ponovo zavladala tišina. Polako je zamro i njihov
razgovor, postao sporadičan, tihim glasom, gotovo šapatom. Nebo je bilo sivo od oblaka koji su se
pružali po celom horizontu, i sve pod kapom nebeskom izgledalo je prigušeno, ostao je samo
šapat poljskih biljaka koje su govorile glasovima ljudi koji ih hrane.
„Ovo mesto zovu Izvor smrti.“ Rodžer je stao kraj malog izvora. Manji od pola metra u
prečniku, bila je to bara tamne vode koja je izvirala ispod kamena. „Jedan od hajlendskih
poglavica je poginuo ovde; njegovi sledbenici su mu sa lica isprali krv vodom sa ovog izvora. A
tamo su grobovi klanova.“
Kamenje klanova su bile poveće stene od sivog granita, zaobljene vremenom i prošarane
lišajevima. Stajale su na delovima poravnate trave, raštrkane po ivici polja. Na svakoj je stajalo
samo jedno ime, a urezana slova su bila toliko izbledela od vremena da ih je ponekad bilo gotovo
nemoguće pročitati. Makgilivrej. Makdonald. Frejzer. Grant. Čizolm. Makenzi.
„Pogledaj“, rekla je Brajana skoro šapatom. Pokazala je na jedan od kamenova. Gomilica
zelenkastosivih grančica je ležala tamo; nekoliko cvetova ranog proleća, sparušenih, promaljalo se
iz grančica.
„Vresak“, rekao je Rodžer. „Uobičajeniji je leti, kada cveta – tada ćeš takve hrpe videti ispred
svakog kamena klana. Ljubičasti, a tu i tamo i grančica belog vreska – bela je za sreću i za
kraljevstvo; to je bio Čarlijev amblem, to i bela ruža.“
„Ko ih ostavlja?“ Brajana je čučnula pored staze, nežno dodirujući grančice.

35
 „Posetioci.“ Rodžer je čučnuo pored nje. Prstom je pratio izlizana slova u kamenu –
FREJZER. „Ljudi koji su potomci onih koji su ovde poginuli. Ili prosto oni kojima se dopada da ih
pamte.“
Ona ga je pogledala sa strane, dok joj je kosa vijorila oko lica. „Da li si nekad to uradio?“
Oborio je pogled, smešeći se i gledajući svoje ruke kako vise između kolena.
„Da. Pretpostavljam da je to vrlo sentimentalno, ali jesam.“
Brajana se okrenula ka cestaru poljskih biljaka uz rub staze sa druge strane.
„Pokaži mi vresak“, rekla je.
Na povratku kući, melanholija Kalodena je iščilela, a atmosfera zajedničkog osećanja se
zadržala, pa su razgovarali i smejali se kao stari prijatelji.
„Prava je šteta što mama nije mogla da dođe sa nama“, napomenula je Brajana dok su
skretali u ulicu u kojoj se nalazi pansion u kom su odsele.
Koliko god da mu se dopada Kler Randal, Rodžer se nije slagao da je prava šteta što nije
pošla. Troje bi, pomislio je, bilo gužva, i tu nema greške. Ali je neodređeno zabrundao, a trenutak
kasnije upitao: „Kako je tvojoj majci? Nadam se da se nije gadno razbolela.“
„Oh, nije, samo je pokvarila stomak – bar je tako rekla.“ Brajana se namrštila na tren, a onda
se okrenula Rodžeru i lagano spustila ruku na njegovu nogu. On je osetio kako mu se mišići grče
od kolena do prepona i bilo mu je teško da obrati pažnju na ono što ona govori. Još uvek je pričala
o svojoj majci.
„... misliš li da je dobro?“, završila je. Odmahnula je glavom i bakar je zasvetlucao iz uvojaka
njene kose, čak i po slabom svetlu u autu. „Ne znam; deluje veoma zabrinuto. Ne baš bolesno –
više kao da je muči nekakva briga.“
Rodžer je naglo osetio težinu u dnu stomaka.
„Mfm“, rekao je. „Možda je razlog samo to što je daleko od svog posla. Siguran sam da će joj
biti dobro.“ Brajana mu se zahvalno osmehnula kada su se zaustavili ispred male kamene kuće
gde Tomas.
„Bilo je divno, Rodžere“, kazala je, lagano mu dodirujući rame. „Mada tamo nema mnogo
toga što bi pomoglo majčinom projektu. Mogu li da ti pomognem da se izboriš sa onom
prljavštinom?“
Rodžeru se raspoloženje znatno popravilo pa joj se nasmešio. „Mislim ua se to može
organizovati. Hoćeš li da dođeš sutra i sa mnom navališ na garažu? Prljavštine ima koliko hoćeš,
teško je naći nešto prljavije.“
„Odlično.“ Nasmešila se, oslanjajući se na auto da pogleda u njega. „Možda će mama hteti da
nam se pridruži i pomogne.“
Osetio je kako mu se lice koči, ali se i dalje galantno smeškao.
„Tako je“, rekao je. „Odlično. Nadam se tome.“

*****

Kako je ispalo, Brajana je sama došla do sveštenikove kuće sutradan.

„Mama je u biblioteci“, objasnila je. „Pregleda stare telefonske imenike. Pokušava da nađe
nekog koga je nekad poznavala.“
Rodžerovo srce je preskočilo jedan takt. Proverio je imenik velečasnog prethodne večeri. Bila
su tri lokalna broja pod imenom Džejms Frejzer i još dva različita prva imena, ali sa srednjim
inicijalom Dž.
„Nadam se da će ga naći“, rekao je i dalje pokušavajući da bude nonšalantan. „Jesi li sasvim
sigurna da hoćeš da pomogneš? To je dosadan, prljav posao.“ Rodžer je sumnjičavo pogledao u
Brajanu, ali je ona klimnula glavom, nimalo izbačena iz takta.

36
 „Znam. Nekada sam povremeno pomagala svom ocu u prekopavanju starih zapisa i
nalaženju usputnih beleški. Sem toga, ovo je mamin projekat; najmanje što mogu jeste da ti
pomognem oko toga.“
„U redu.“ Rodžer je kratko pogledao u svoju belu košulju. „Samo da se presvučem pa ćemo
otići da pogledamo.“
Vrata garaže su zaškripala, zaječala, a onda se predala neizbežnom i naglo poletela nagore,
uz zvečanje opruga i oblake prašine.
Brajana je mlatila rukama ispred lica, kašljući. „Bljak!“, rekla je. „Koliko je vremena prošlo
otkad je neko ušao ovamo?“
„Eoni, pretpostavljam.“ Rodžer je odgovorio odsutno. Uperio je lampu u unutrašnjost garaže,
kratko osvetljavajući naredane kutije i sanduke, stare kovčege za brodska putovanja sa kojih su se
odlepljivale nalepnice i amorfne oblike prekrivene ciradama. Tu i tamo, prevrnute noge nameštaja
provirivale su kroz tamu nalik skeletima malih dinosaurusa koji vire iz okamenjenih formacija.
Postojao je nekakav procep u gomili; Rodžer se zavukao u njega i istog časa nestao u tunelu
ograničenom prašinom i senkama, a njegovo napredovanje je označavala svetla tačka lampe koja
bi povremeno zasvetlela po plafonu.
Konačno je, uz trijumfalni poklič, zgrabio kanap koji je visio sa tavanice i garažu je naglo
osvetlio blesak jedne ogromne sijalice.
„Ovuda“, kazao je Rodžer kada se opet naglo pojavio i uhvatio Brajanu za ruku. „Ima
nekakva čistina tamo pozadi.“
Jedan prastari sto je bio oslonjen o zadnji zid. Možda je to originalno bio ključni komad
trpezarije velečasnog Vejkfilda, ali je očito preživeo nekoliko različitih inkarnacija kao kuhinjski
element, tezga za alat, magarac za testerisanje i površina za farbanje pre nego što se skrasio u
ovom prašnjavom utočištu. Iznad njega se nalazio prozor sa debelim slojem paučine, i kroz njega
je slabo svetio sijalo na oštećenoj, farbom isflekanoj površini.
„Možemo da radimo ovde“, kazao je Rodžer, cimajući hoklicu iz gužve i površno skidajući
prašinu sa nje velikom maramicom. „Sedi, a ja ću videti ako mogu nekako da otvorim prozor. U
suprotnom ćemo se pogušiti.“
Brajana je klimnula glavom, ali umesto da sedne, počela je znatiželjno da pretura po bližim
gomilama đubreta, dok je Rodžer zapinjao oko izvitoperenog rama prozora. Čuo ju je iza leđa
kako čita oznake na pojedinim kutijama. „Ovde je od 1930. do 1933“, rekla je, „a ovde od 1942 do
1946. Šta je ovo?“
„Dnevnici“, rekao je Rodžer hukčući dok je laktovima upirao u prljavu dasku pod prozorom.
„Moj otac – velečasni, hoću da kažem – on je vodio dnevnik. Pisao ga je svake večeri posle večere.“
„Izgleda da je našao dosta toga o čemu će da piše.“ Brajana je podigla nekoliko kutija i
naredala ih sa strane da bi istražila naredni sloj. „Ovde je mnogo kutija na kojima su imena –
Kerse, Livingston, Balnejn. Parohljani?“
„Ne. Sela.“ Rodžer je na tren prekinuo svoj napor, dahćući. Obrisao je čelo, ostavljajući trag
na rukavu košulje. Na sreću, oboje su bili u staroj odeći, prikladnoj za kopanje po prljavštini. „To
će biti beleške o istoriji raznih hajlendskih sela. Neke od tih kutija su završile kao knjige, zapravo.
Videćeš ih u nekim prodavnicama za turiste po Hajlendsu.“
On se okrenuo prema tabli sa ekserčićima sa koje je visio izbor razvaljenih alatki i odabrao
odvijač da mu pomogne u ataku na prozor.
„Traži one sa oznakom ‘Registri parohije’, posavetovao ju je. „Ili sa imenima sela u oblasti
Broh Tuaraha.“
„Ne znam nijedno selo u toj oblasti“, ukazala mu je Brajana.
„Oh, da. Zaboravio sam.“ Rodžer je vrh odvijača ugurao između ivica prozora, natmureno se
probijajući kroz slojeve prastare boje. „Potraži imena Broh Morda... hm, Marijanan, i... oh, Sent

37
Kilda. Ima ih još, ali za njih znam da su imala crkvu pristojne veličine koja je zatvorena ili
srušena.“
„Okej.“ Gurajući u stranu komad cirade koji je visio, Brajana je iznenada poskočila uz oštar
uzvik.
„Šta? Šta je to?“ Rodžer se okrenuo od prozora, držeći odvijač spreman.
„Ne znam. Nešto je klisnulo kada sam dotakla ciradu.“ Brajana je pokazala, a Rodžer je
spustio oružje jer mu je laknulo.
„Oh, samo to? Miš, najverovatnije. Možda pacov.“
„Pacov! Ovde imate pacove. “ Brajana je bila vidno uznemirena.
„Nadam se da nemamo, jer ako je tako, onda su sigurno grickali zapise koje tražimo“,
odgovorio je Rodžer. Pružio joj je svetiljku. „Evo, osvetli ovim tamna mesta; bar nećeš biti
uhvaćena na iznenađenje.“
„Baš ti hvala.“ Brajana je prihvatila lampu, ali je poredane kutije i dalje merkala neodlučno.
„Pa, hajde onda“, rekao je Rodžer. „Ili hoćeš da ti spremim pacovsku satiru na licu mesta?“
Brajana se osmehnula. „Pacovsku satiru? Šta je to?“
Rodžer je sačekao sa odgovorom dovoljno dugo da još jednom pokuša sa prozorom. Gurao je
sve dok nije osetio kako mu se mišići napinju o tkaninu košulje, ali je konačno, uz škripu kao da
se nešto čepa, prozor popustio i spasonosni nalet hladnog vazduha pokuljao je kroz procep od
petnaestak centimetara koji je uspeo da napravi.
„Bože, ovako je bolje.“ Prenaglašeno je mahao da se provetri, cereći se ka Brajani. „A sad,
hoćemo li dalje?“
Pružila mu je svetiljku i odmakla se. „Kako bi bilo da ti nađeš kutije, a ja da prebiram po
njima? I šta je to pacovska satira?“
„Kukavice“, rekao je, saginjući se da vi preturao ispod cirade. „Pacovska satira je stari škotski
običaj; ako imaš pacove ili miševe u kući ili štali, možeš da ih oteraš time što ćeš smisliti pesmu –
ili je možeš otpevati – u kojoj ćeš reći pacovima kako je slaba hrana tamo gde su, a kako je dobra
negde drugde. Kažeš im kuda da odu i kako će tamo stići, i moguće je – ako je satira dobra – da će
otići.“
Izvukao je kutiju označenu sa JAKOBITI, RAZNO i odneo je do stola, pevajući:
„Vi, pacovi, ima vas previše, ako mislite da se dobro najedete, morate otići, morate otići.“
Spustio je kutiju uz tresak i naklonio se u odgovor na Brajanin kikot, a zatim se okrenuo
nazad nastavljajući prodornim glasom:
„Idite u Kembelov vrt, gde nema mačaka stražara, a gde kelj raste zelen.
Idite i napunite stomake, ne ostajte ovde da mi grizete čizme – odlazite, pacovi jedni, idite!“
Brajana je zahvalno frktala. „Jesi li ovu sad smislio?“
„Naravno.“ Rodžer je spustio još jednu kutiju na sto likujući. „Dobra pacovska satira uvek
mora biti originalna.“ Bacio je pogled ka gusto zbijenim kutijama. „Posle ovakve predstave ne bi
trebalo da bude pacova kilometrima od kuće.“
„Dobro.“ Brajana je izvukla nožić iz džepa i rasekla traku kojom je bila zalepljena gornja
kutija. „Treba da dodeš i otpevaš jednu u pansionu. Mama kaže da je sigurna da ima jedan miš u
kupatilu. Nešto je grickalo njenu kutiju za sapun.“
„Samo Bog zna šta je potrebno da se otera miš koji je u stanju da jede sapun; to nadmašuje
moje nejake sposobnosti, rekao bih.“ Iskotrljao je ofucani tabure iza nestabilno naredanih
zastarelih enciklopedija, pa se sručio pored Brajane. „Evo, ti uzmi registre parohije, oni su malo
lakši za čitanje.“
Radili su celo jutro u prijatnom druženju, ponekad nalazeći interesantne odlomke, ponekog
moljca i povremene oblake prašine, ali malo korisnog za tekući projekat.

38
 „Bolje je da uskoro napravimo pauzu za ručak“, konačno je rekao Rodžer. Osećao je izrazitu
odbojnost prema povratku u kuću, gde će opet biti prepušten na milost i nemilost Fioni, ali je
Brajanin stomak počeo da zavija glasno kao njegov.
„Okej. Možemo još da radimo posle jela, ako nisi crkao.“ Brajana je ustala i protegnula se, a
njene skupljene pesnice su bezmalo dotakle grede stare garaže. Obrisala je ruke o nogavice
farmerki i zavukla se između dve gomile kutija.
„Hej!“ Ukopala se u mestu, blizu vrata. Rodžer, koji je pošao za njom, zaustavio se naglo,
nosom gotovo dodirujući njen potiljak.
„Šta je? upitao je. „Nije valjda još jedan pacov?“ Zadovoljno je primerio da sunce obasjava
njenu debelu pletenicu tako da se presijava bakarno i zlatno. Sa malim zlaćanim oblakom prašine
oko nje i podnevnim svetlom koje je ocrtavalo njen profil sa dugim nosom, pomislio je kako ona
izgleda prilično srednjovekovno: Gospa od Arhiva.
„Ne. Pogledaj ovo, Rodžere“ Pokazala je kartonsku kutiju otprilike na sredini naredane
gomile. Sa strane je, oštrim slovima velečasnog, bila napisana samo jedna reč – Randal.
Rodžer je osetio ubod pomešanog uzbuđenja i zebnje. Brajanino uzbuđenje je bilo
nepomućeno.
„Možda je u njoj ono što tražimo!“, uzviknula je. „Mama je rekla da je to nešto za šta je moj
otac bio zainteresovan; možda je već pitao velečasnog u vezi sa tim.“
„Moguće. Rodžer je potisnuo naglu strepnju koja ga je pogodila kada je ugledao to ime.
Klekao je da izvuče kutiju sa mesta na kom je stajala. „Hajde da je ponesemo u kuću; možemo da
je pregledamo posle ručka.“

*****

Kada su kutiju otvorili u radnoj sobi velečasnog, pokazalo se da sadrži čudnu mešavinu stvari. Bile
su tu stare kopije stranica iz raznih parohijskih registara, dva ili tri spiska vojnih prozivki,
nekoliko pisama i razbacanih papira, mala tanka sveska Uvezana u sivi karton, paket starih
fotografija koje su se krivile po rubovima i kruta fascikla na čijem je omotu pisalo „Randal“.
Brajana je dohvatila fasciklu i otvorila je. „Šta, pa ovo je tatin rodoslov!“, uzviknula je. „Vidi.“
Dodala je fasciklu Rodžeru. Unutra su bila dva lista debelog pergamenta, sa rodbinskim vezama
uredno iscrtanim uspravno i vodoravno. Početni datun, je bio 1633; poslednji unos, u dnu druge
strane pokazivao je:
Frenk Vulverton Randal o. Kler Elizabet Bošam, 1937.
„Napravljen je pre nego što si rođena“, promrmljao je Rodžer. Brajana je virila preko ramena
dok je njegov prst polako pokazivao niz linije porodičnog stabla. „Ovo sam viđala ranije; tata je
imao kopiju u svojoj radnoj sobi. Stalno mi ju je pokazivao. Ali i ja sam bila upisana u dnu; ovo
mora da je starija kopija,“
„Možda je velečasni obavio nekakvo istraživanje za njega.“ Rodžer je vratio fasciklu Brajani i
dohvatio jedan od papira sa gomile na stolu.
„E sad, ovo je porodično blago za tebe“, rekao je. Pratio je grb ugraviran u zaglavlju stranice.
„Pismo o postavljenju u vojsci koje je potpisalo Njegovo kraljevsko veličanstvo kralj Džordž II.“
„Džordž Drugi? Isuse, pa to je pre Američke revolucije.“
„Znatno ranije. Godina je 1735. Na ime Džonatana Vulvertona Randala. Znaš li to ime?“
„Aha.“ Brajana je klimnula glavom tako da su joj slobodni pramenovi popadali po licu.
Sklonila ih je nehajno i uzela pismo. „Tata je ponekad pričao o njemu; jedan od malobrojnih
predaka o kome je mnogo znao. Bio je kapetan u vojsci koja se borila protiv princa Čarlija Lepog
kod Kalodena.“ Podigla je pogled u Rodžera, trepćući. „Mislim da je možda i stradao u toj bici. On
ne bi bio sahranjen ovde, zar ne?“

39
 Rodžer je odmahnuo glavom. „Ne bih rekao. Englezi su raščišćavali polje posle bitke. Većinu
svojih su poslali kući radi sahranjivanja – oficire, u svakom slučaju.“
Bio je sprečen da nastavi sa daljim zapažanjima kada se na vratima iznenada pojavila Fiona
koja je nosila perjanu pajalicu kao ratni steg.
„G. Vejkfilde“, pozvala je. „Došao je čovek koji treba da otera kamionet velečasnog, ali ne
može da ga upali. Pita da li biste hteli da mu pomognete.“
Rodžer se trgnuo sa osećanjem krivice. Ranije je odneo akumulator u garažu da ga testira i
on je još ležao tamo na zadnjem sedištu njegovog „morisa“. Nije ni čudo što kamionet velačasnog
neće da upali.
„Moraću ovo da sredim“, rekao je Brajani. „Plašim se da bi to moglo potrajati.“
„To je u redu.“ Nasmešila mu se, plave oči su se skupile u trouglove. „I ja treba da pođem.
Mama se do sada sigurno vratila; mislile smo da odemo do Klava Kernsa, ako bude vremena.
Hvala na ručku.“
„Zadovoljstvo je moje – i Fionino.“ Rodžer je bolno zažalio što ne može da se ponudi da pođe
sa njom, ali dužnost zove. Bacio je pogled na papire raširene po stolu, a onda ih pokupio i odložio
nazad u kutiju.
„Evo“, rekao je. „To su sve zapisi tvoje familije. Ponesi ih. Možda će tvoja mama biti
zainteresovana.“
„Stvarno? Pa, hvala, Rodžere. Jesi li siguran?“
„Apsolutno“, rekao je, pažljivo polažući fasciklu sa porodičnim stablom odozgo. „Oh,
sačekaj. Možda ne sve to.“ Ugao sive sveske je virio ispod pisma o postavljenju; on ju je izvukao, a
zatim je poravnao pomaknute papire u kutiji. „Ovo izgleda kao jedan od dnevnika velečasnog.
Nije mi jasno šta traži ovde, ali mislim da je bolje da ga stavim sa ostalima; istorijsko društvo kaže
da hoće ceo komplet.“
„Oh, svakako.“ Brajana se digla da pođe, stežući kutiju uz grudi, ali je oklevala gledajući u
njega. „Da li... hoćeš li da dođem opet?“
Rodžer joj se nasmešio. U njenoj kosi je bilo paučine, a na grebenu nosa je imala dugu
prljavu štraftu.
„Ništa me ne bi više obradovalo“, kazao je. „Vidimo se sutra, eh?“

*****

Pomisao na dnevnik velečasnog bila je Rodžeru na umu sve vreme napornog zadatka pokretanja
prastarog kamioneta, i odmah posle toga posete procenjivača nameštaja koji je došao da razdvoji
vredne antikvitete od đubreta i odredi vrednost nameštaja velečasnog za aukciju.
Ovo otuđivanje vlasništva velečasnog je u Rodžeru izazvalo nespokojnu melanholiju. To je,
na kraju krajeva, rasturanje njegove sopstvene mladosti isto koliko i rasturanje beskorisnih
sitnica. U vreme kada je seo u radnu sobu posle večere, nije mogao da kaže da li ga je znatiželja u
vezi sa Randalom naterala da dohvati dnevnik ili prosto potreba da nekako ojača oslabljenu
povezanost sa čovekom koji mu je bio otac tokom mnogih godina.
Dnevnici su vođeni pedantno, jednaki redovi mastilom pisanih zapisa svih važnijih događaja
u parohiji i društvu čiji je deo velečasni g. Vejkfild bio toliko godina. Osećaj obične sive sveske
pod rukom i pogled na njene stranice prizvali su Rodžeru trenutnu viziju velečasnog čija se ćelava
glava presijava od svetlosti stolne lampe dok marljivo zapisuje dnevna zbivanja.
„To je disciplina“, objasnio je jednom Rodžeru. „Velike su prednosti od toga kada se redovno
radi nešto što misli dovodi u red, znaš. Katolički monasi imaju mise u zadato vreme svakog dana,
sveštenici imaju svoje molitve. Plašim se da ja nemam smisao za takvu neposrednu odanost, ali

40
ispisivanje zbivanja svakog dana pomaže mi da pročistim misli; tada svoje večernje molitve mogu
da obavim mirna srca.“
Mirna srca, Rodžer je poželeo da može sebi to da priušti, ali se nije mogao smiriti otkad je
našao one isečke u stolu velečasnog.
Otvorio je svesku nasumce i polako okretao stranice, tražeći ime Randal. Datumi na
naslovnoj stranici sveske glasili su januar-jun 1948. Iako je ono što je Brajani rekao za istorijsko
društvo bila istina, to mu nije bio glavni motiv da zadrži ovu svesku. Maja 1948, Kler Randal se
vratila posle svog misterioznog nestanka. Velečasni je dobro poznavao Randale; taj dogadaj je
sigurno pomenuo u svom dnevniku.
Kao što je i očekivao, unos za 7. maj je glasio:
„Poseta Frenka Randala ove večeri; ono u vezi sa njegovom ženom. Tako mučno! Video sam
je juče – tako krhka, ali njene oči zure – bilo mi je neprijatno da sedim s njom, jadna žena, mada je
govorila razložno.
Ono kroz šta je prošla dovoljno je da svakoga izbaci iz takta – šta god da je bilo. Užasna
ogovaranja u vezi sa tim – tako je nemarno od dr. Bartolomjua da kaže da je trudna. Tako
neprijatno za Frenka – iza nju, naravno! Saosećam sa oboma.
Gđa Grejam je bolesna ove nedelje – nije mogla izabrati gori trenutak; velika prodaja
naredne nedelje i trem je pun stare odeće.
Rodžer je brzo prelistao stranice, tražeći sledeće pominjanje imena Randalovih, i našao ga
kasnije u istoj nedelji.
„10. maj – Frenk Randal na večeri. Trudio sam se iz sve snage da se javno družim i sa njim i
sa njegovom ženom; sedim sa njom po jedan sat gotovo svakog dana u nadi da ću obuzdati deo
ogovaranja. Sada je to gotovo za žaljenje; raširio se glas da je poludela. Znajući Kler Randal, nisam
siguran da li bi je više uvredilo da je smatraju ludom ili da je smatraju nemoralnom – mada se
pitam da li mora biti jedno od to dvoje?
U više navrata sam pokušavao da razgovaram sa njom o njenom iskustvu, ali na to ne
odgovara ništa. Priča prihvatljivo o svemu ostalom, mada večito ostaje osećaj da misli o nečem
drugom.
Moram da zapišem da ove nedelje održim propoved protiv zala ogovaranja – mada se plašim
da bi prizivanje pažnje na taj slučaj kroz propoved stvari samo učinilo gorim.“
„ 12. maj -... Ne mogu se osloboditi utiska da Kler Randal nije otkačena. Čuo sam govorkanja,
naravno, ali u njenom ponašanju ne vidim ništa što deluje imalo nestabilno.
Stvarno mislim da ona nosi nekakvu užasnu tajnu koju je rešila da zadrži za sebe.
Razgovarao – oprezno – sa Frenkom o tome; on je uzdržan, ali sam uveren da mu je ona nešto
rekla. Pokušao sam da učinim jasnim da hoću da pomognem, kako god mogu.“
„ 14. maj – Poseta Frenka Randala. Vrlo zbunjujuća. Zatražio je pomoć od mene, ali ne vidim
zašto. Mada deluje da mu je to veoma bitno. Obuzdava se, ali je sav nategnut kao opruga sata.
Plašim se otpuštanja – ako do njega dođe.
Kler je dovoljno dobro da bi mogla da putuje – on namerava da je odvede nazad u London
ove nedelje. Uveravao sam ga da ću mu rezultate javiti pismom na univerzitetsku adresu; nikakav
nagoveštaj njegovoj ženi.
Imam nekoliko interesantnih stvarčica o Džonatanu Randalu, mada ne mogu da sagledam
značenje Frenkovog pretka u ovim tužnim zbivanjima. 0 Džejmsu Frejzeru, kao što sam rekao
Frenku – ni nagoveštaja; potpuna misterija.“
Potpuna misterija. I to ne u samo jednom smislu, pomislio je Rodžer. Šta li je Frenk Randal
zatražio da velečasni uradi za njega? Da sazna sve što može o Džonatanu Randalu i Džejmsu
Frejzeru, izgleda. Znači da je Kler rekla svom mužu za Džejmsa Frejzera – rekla mu bar nešto, ako
ne i sve.

41
 Ali kakva bi razumljiva veza mogla postojati između kapetana engleske vojske koji je
poginuo u Kalodenu 1746. i čoveka čije je ime nerazmrsivo povezano sa misterijom Klerinog
nestanka 1945. godine – i dodatne misterije Brajaninog očinstva?
Ostatak dnevnika bio je ispunjen uobičajenom mešavinom događaja u parohiji; hronično
pijanstvo Derika Gauana je kulminiralo vađenjem iz reke Nes leša koji je reka izbacila krajem
maja; žurno venčanje Megi Braun i Vilijama Dandija, jedan mesec pre krštenja njihove ćerke
Džun; operacija slepog creva gđe Grejam i pokušaji velečasnog da se izbori sa posledičnim
prilivom jela koja su spremile velikodušne dame iz parohije – izgleda da se Herbert, tadašnji pas
velečasnog, najviše ovajdio od njih.
Čitajući stranu po stranu, Rodžer je uhvatio sebe kako se smeška, čuvši živu
zainteresovanost velečasnog za njegovu parohiju kako se vraća u rečima starog propovednika.
Prelistavajući i preskačući, zamalo da promaši ovo – poslednji zapis u vezi sa zahtevom Frenka
Randala.
„18. jun – Dobio kratku poruku od Frenka Randala u kojoj me obaveštava da je zdravlje
njegove supruge pomalo neizvesno; trudnoća je opasna i on traži moje molitve.
Odgovorio sam uveravanjima za molitve i dobre želje i za njega i za njegovu suprugu.
Priključio sam i informacije koje sam do sada pronašao za njega; ne mogu da kažem koliko čemu
poslužiti, ali to mora da proceni sam. Rekao sam mu za iznenađujuće otkriće groba Džonatana
Randala u Senf Kildi; pitao sam ga da li želi da fotografišem nadgrobni kamen.“
I to je bilo sve. Nije bilo daljeg pominjanja Randala ni Džejmsa Frejzera. Rodžer je spustio
svesku i izmasirao slepoočnice; čitanje zakošenih redova rukopisa mu je izazvalo umerenu
glavobolju.
Osim što je potvrdilo njegove sumnje da je čovek po imenu Džejms Frejzer umešan u sve to,
stvar je ostala nedokučiva kao i pre. Kakve, pobogu, veze ima Džonatan Randal sa svim tim i zašto
je, za ime sveta, taj čovek sahranjen u Sent Kildi? Pismo o naimenovanju je za mesto rođenja
Džonatana Randala imalo upisano nekakvo imanje u Saseksu; kako je on završio u dvorištu
zabačene crkve u Škotskoj? Istina, to i nije tako daleko od Kalodena – ali zašto ga nisu odvezli
nazad u Saseks?
„Hoće li vam trebati još nešto večeras, g. Vejkfilde?“ Fionin glas ga je razbudio iz besplodne
zanetosti. Uspravio se, trepnuo i ugledao je kako drži metlu i krpu za glancanje.
„Šta? Hm, neće. Ne, hvala, Fiona. Ali šta ti radiš sa tom metlom? Nije valjda da još čistiš
ovako kasno?“
„Pa to je zbog dama iz crkve“, objasnila je Fiona. „Sećate se, rekli ste im da redovni mesečni
sastanak mogu da održe ovde sutra? Mislila sam da bi bilo najbolje da malo pospremim.“
Dame iz crkve? Rodžer se štrecnuo od pomisli na četrdeset domaćica, prekomerno
saosećajnih, kako se obrušavaju na sveštenikovu kuću kao lavina tvida, bluza i pulovera, i gajenih
bisera.
„Hoćete li piti čaj sa damama?“, pitala je Fiona. „Velečasni je to uvek radio.“
Pomisao da zabavlja Brajanu Randal i crkvene dame istovremeno bila je više od onoga što je
Rodžer mogao staloženo da podnese.
„Hm, ne“, naglo je rekao. „Imam nešto dogovoreno za sutra.“ Ruka mu je pala na telefon,
napola zakopan pod kršem na stolu velečasnog. „Ako bi me izvinila, Fiona, moram da obavim
jedan razgovor.“

*****

Brajana je ušetala nazad u spavaću sobu, smešeći se sebi. Podigla sam pogled sa knjige i upitno
izdigla obrvu.

42
 „Telefonski poziv od Rodžera?“, rekla sam.
„Otkud znaš?“ Delovala je na trenutak zaprepašćeno, a onda se nasmešila, svlačeći haljinu.
„Oh, zato što je to jedini momak kog znam u Invernesu?“
„Nisam mislila da bi neki od tvojih momaka zvao čak iz Bostona“, rekla sam. Pogledala sam
u sat na stolu. „Bar ne u ovo doba, ako ništa drugo; svi su na fudbalskom treningu.“
Brajana je to ignorisala i zavukla je stopala pod pokrivač. „Rodžer nas je pozvao da sutra
odemo na mesto koje se zove Sent Kilda. Kaže da je to interesantna stara crkva.“
„Čula sam za nju“, rekla sam zevajući. „U redu, zašto da ne? Poneću svoje prese za biljke;
možda mogu da nađem krunastu grahoricu – obećala sam to doktoru Abernatiju za njegova
istraživanja. Ali ako ćemo dan provesti trupkajući okolo i čitajući stare nadgrobne spomenike,
ležem odmah. Kopanje po prošlosti je naporan posao.“
Usledio je kratak blesak Brajaninog lica i pomislila sam da će nešto reći. Ali je samo klimnula
glavom i pružila ruku da ugasi svetlo, dok je tajnoviti osmeh još vrebao iz uglova njenih usana.
Ležala sam gledajući naviše u mraku, slušajući kako se mala premeštanja i okretanja
pretvaraju u regularne kadence disanja u snu. Sent Kilda, eh? Nikada nisam bila tamo, ali sam
znala za to mesto; bila je to jedna stara crkva, kako je Brajana rekla, odavno napuštena i van
turističkih ruta – samo bi poneki istraživač retko svratio tamo. Možda je to prilika na koju sam
čekala?
Imaću tamo Rodžera i Brajanu zajedno, i to same, bez prave bojazni da će nas neko omesti. I
možda je to prikladno mesto da im kažem – tamo među odavno mrtvim parohljanima Sent Kilde.
Rodžer još nije proverio gde leži ostatak ljudi iz Lalibroha, ali je delovalo prilično sigurno da su
bar Kalodensko polje napustili živi, a to je bilo sve što sam zapravo htela da saznam. Tako da
mogu Bri da ispričam kraj te priče.
Usta su mi se osušila od pomisli na predstojeći razgovor. Gde ću naći reči za to? Pokušavala
sam da u mislima stvorim sliku kako bi se to moglo odvijati, šta bih mogla da kažem i kako bi oni
mogli da reaguju, ali me je mašta izdala. Više nego ikad pre, zažalila sam zbog obećanja Frenku
koje me je sprečavalo da pišem velečasnom Vejkfildu. Da sam to uradila, bar bi Rodžer mogao već
da zna. Ili možda ne; možda mi velečasni ne bi verovao.
Okretala sam se nemirno, tražeći inspiraciju, ali me je svladao umor. Zato sam konačno
odustala i okrenula se na leđa, zatvarajući oči prema tami nada mnom. Kao da je moje
razmišljanje o njemu prizvalo duh velečasnog, biblijski citat je lebdeo u mojoj svesti koja se
gubila: Dovoljno za jedan dan - kao da mi je mrmljao glas velečasnog; dovoljno za jedan dan je zlo
u njemu.

*****

Probudila sam se u senovitoj tami, sa rukama stegnutim oko posteljine i sa srcem koje je lupalo
tolikom silinom da me je treslo kao kožu talambasa. „Isuse!“, rekla sam.
Svila moje spavaćice bila je vrela i lepila se; pogledala sam nadole i videla da mi se bradavice
probijaju kroz nju, tvrde kao mermer. Drhtavi spazam je još kuljao kroz zglobove i butine, kao
naknadni udari zemljotresa. Nadam se da nisam kriknula. Verovatno nisam; preko sobe čujem
Brajanino disanje, bez problema i regularno.
Pala sam nazad na jastuk, tresući se od slabosti, a naglo uzbuđenje mi je orosilo slepoočnice.
„Isuse Ruzvelte Hriste“, promrmljala sam, dišući duboko dok mi se srce polako vraćalo u
normalu.
Jedna od posledica poremećenog ciklusa spavanja jeste da čovek prestane povezano da sanja.
Kroz mnoge godine ranog majčinstva, a zatim stažiranja, specijalizacije i noćnih dežurstava,
navikla sam se da istog časa kad legnem padnem u zaborav, sa snovima koji se javljaju samo kao

43
odlomci i bleskovi, nemirni treptaji u mraku dok se sinapse aktiviraju nasumice, ponovo se puneći
za dnevni posao koji će ubrzo naići.
Poslednjih godina, sa ponovnim uspostavljanjem nečega što podseća na normalan raspored,
ponovo sam počela da sanjam. Uobičajenu vrstu snova, bilo ružnih ili lepih – dugačke nizove
slika, tumaranje šumama misli. A poznata mi je i ova vrsta snova; uobičajeni su u onome što bi se
nežno moglo nazvati periodima uskraćenosti.
Obično su ipak takvi snovi dolazili lebdeći, meki kao dodir satenskog čaršava i, ako bi me
probudili, istog časa bih opet zapala u san, blago užarena od uspomene koja neće potrajati do
jutra.
Ovo je bilo drugačije. Mada se i nisam sećala mnogo toga, ipak sam imala nejasan utisak da
me neke šake grabe, grube i užurbane, ne preklinjući već zahtevajući. I glasa, bezmalo vike, koji je
odjekivao u komorama mog unutrašnjeg uva, zajedno sa zvukom udaraca srca koji su slabili.
Spustila sam ruku na grudi preko pomahnitalog pulsa, osećajući meku punoću svojih dojki
ispod svile. Brajanin dah je prešao u tiho hrkanje, a zatim se vratio u ravnomernu kadencu.
Prisetila sam se kako sam slušala taj zvuk kad je bila mala; spor, težak umirujući ritam koji se
razleže zamračenom dečijom sobom, ujednačen kao otkucaji srca.
I moji otkucaji su usporavali ispod šake, ispod tamnoružičaste svile boje bebinih obraza
rumenih od sna. Kada podignete dete na dojku da ga podojite, krivina male glave se tačno uklapa
sa krivinom dojke dok sisa, kao da ta nova osoba tačno kopira meso od kog potiče.
Bebe su meke. Svako ko ih pogleda može da vidi nežnu, osetljivu kožu i zna po mekoći nalik
latici ruže da mami da se dodirne prstom. Kada poživite sa njima i volite ih, osetite da mekoća ide
na unutra, da su okrugli obrazi drhtavi kao puding, a da se ručice šire kao da nemaju kosti.
Njihovi su zglobovi rastopljena guma, i čak i kada ih žestoko poljubite, u strasti izazvanoj samim
njihovim postojanjem, vaše usne uranjaju i kao da nikada ne stižu do kosti. Kada ih držite uza se
one se tope i poprimaju oblik kao da bi se mogle svakog časa uliti nazad u vaše telo.
Ali od samog početka postoji ona trunčica čvrstine u svakom detetu. Ono što kaže „ja sam“ i
formira srž ličnosti.
U drugoj godini kosti otvrdnjavaju i dete stoji uspravno, lobanja je široka i čvrsta, kaciga
koja štiti unutrašnju mekoću. I „ja sam“ raste, takođe. Kada ih gledate, gotovo da možete to da
zapazite, jedro kao najtvrđe drvo, kako zrači kroz prozirnu kožu.
Kosti lica se pojavljuju u šestoj godini, a duša unutar se uobliči u sedmoj. Proces sažimanja
se nastavlja da bi vrhunac dostigao u blistavom dobu puberteta, kada je sva mekoća skrivena
ispod sedefnih slojeva brojnih novih ličnosti koje tinejdžeri iskušavaju da bi se zaštitili.
Narednih godina očvršćavanje se širi iz središta, kada pojedinac nalazi i doteruje fasete duše
sve dok „ja sam“ ne stekne svoje mesto, prefinjeno i razrađeno kao insekt u ćilibaru.
Pomišljala sam kako sam davno prošla taj stadijum, izgubila sve tragove mekoće i da sam
dobro odmakla na putu ka nerđajućem čeliku sredovečnosti. Ali sada smatram da sam zbog
Frenkove smrti na neki način napukla. I pukotine se šire tako da ih više ne mogu zakrpiti
poricanjem njihovog postojanja. Dovela sam ćerku nazad u Škotsku, nju sa tim kostima snažnim
kao rebra hajlendskih planina, u nadi da je njena ljuštura dovoljno jaka da je sačuva na okupu,
dok se još nekako može dopreti do središta njenog „ja sam“.
Ali moja sopstvena srž više ne pruža izolaciju tog „ja sam“ i nemam ništa da me zaštiti od
mekoće u meni. Više ne znam šta sam ili šta će postati od nje; znam samo šta moram da učinim.
Zato sam se vratila i sanjala još jednom na hladnom vazduhu Hajlendsa. I glas iz mog sna još
odjekuje kroz uši i srce, ponovljen zvukom Brajaninog disanja u snu.
„Ti si moja“, rekao je. „Moja! I neću te pustiti da odeš.“

44
 5
Voljena supruga

rkveno dvorište Sent Kilde je mirno ležalo na suncu. Ne sasvim ravno, zauzimalo je
plato urezan u obronku brda nekakvom geološkom ćudi. Zemlja se spuštala i pravila
krivinu tako da su nadgrobni spomenici ležali skriveni u malim udubljenjima ili bi naglo
provirili sa grebena uspona. Klizište je izmestilo mnoge, pijano ih naginjući ili ih skroz
rušeći, da leže poravnati i slomljeni u visokoj travi.
„Malo je neuredno“, rekao je Rodžer pravdajući se. Zastali su na kapiji crkvenog dvorišta
zagledajući malu zbirku prastarog kamenja, zaraslih i zasenčenih drvoredom gigantskih tisova,
posađenih davno da pruže zavetrinu od oluja koje se valjaju sa severnog mora. Oblaci su se sada
tamo nagomilali, daleko iznad zaliva, ali je na vrhu brda sunce sijalo i vazduh je bio miran i topao.
„Moj otac bi skupio radnu brigadu od ljudi iz crkve jednom ili dvaput godišnje, pa bi ih
doveo da mesto održi urednim, ali se plašim da je u poslednje vreme dosta propalo.“ Probao je da
otvori kapiju i zapazio da je šarka napukla i da držač reze visi na jednom ekseru.
„Ovo je divno, mirno mesto.“ Brajana se pažljivo provukla kroz polomljenu kapiju. „Stvarno
je staro, zar ne?“
„Aha, jeste. Tata je mislio da je sama crkva napravljena na mestu nekadašnje crkve ili
nekakvog još starijeg hrama; zato je ovde na tako nepristupačnom mestu. Jedan od njegovih
prijatelja iz Oksforda je večito pretio da će doći ovamo i pokrenuti iskopavanje da bi video šta je
ispod, ali, naravno, nije mogao dobiti saglasnost crkvenih vlasti iako je mesto već godinama bilo
van upotrebe.“
„Ovo je priličan uspon.“ Rumenilo od napora je počelo da bledi na Brajaninom licu dok se
hladila mašući turističkim priručnikom. „Mada je divno.“ Odmerila je fasadu crkve, diveći joj se.
Sazidana u prirodnom otvoru u litici, kamenje i grede crkve su uzidani ručno, a razmaci su
zaptiveni tresetom i blatom, tako da je izgledala kao da je izrasla tu, kao prirodni deo pročelja
litice. Prastare rezbarije su ukrašavale prag i ram prozora, neke sa simbolima hrišćanstva, neke
očito mnogo starije.
„Da li je nadgrobni kamen Džonatana Randala tamo?“ Mahnula je prema dvorištu crkve,
vidljivom iza kapije. „Majka će biti tako iznenađena!“
„Aha, očekujem to. Ni sam ga nisam video.“ Nadao se da će iznenađenje biti prijatno; kada je
Brajani oprezno spomenuo kamen u telefonskom razgovoru prethodne večeri, ona je bila
ushićena.
„Znam za Džonatana Randala“, rekla je Rodžeru. „Tata mu se uvek divio; kazao je da je on
jedan od retkih interesantnih pojedinaca u rodoslovu. Nagađam da je bio dobar vojnik; tata ima
mnoge pohvale i stvari koje je dobio.“
„Stvarno?“ Rodžer je pogledao nazad, tražeći Kler. „Da li je tvojoj majci potrebna pomoć sa
presama za biljke?“
Brajana je odmahnula glavom. „Ne. Upravo je kraj staze našla biljku kojoj nije mogla da
odoli. Stići će za minut.“

45
 Mesto je bilo tiho. Čak su i ptice zaćutale kako se podne približilo, i tamni četinari po rubu
platoa su mirovali, bez vetra da im uskomeša grane. U odsustvu ožiljaka od nedavnih grobova ili
buketa plastičnog cveća kao dokaza još sveže tuge, crkveno dvorište je odisalo samo mirom davno
umrlih. Daleko od vreve i nevolja, ostala je samo činjenica da su živeli kao nekakav dokaz ljudskog
prisustva na usamljenim visovima puste zemlje.
Napredovanje troje posetilaca bilo je sporo; tumarali su nehajno po dvorištu stare crkve,
Rodžer i Brajana zastajući da naglas pročitaju neobične natpise sa vetrom šibanog kamenja, Kler,
zasebno, zastajući povremeno da otkine puzavicu ili iz korena iščupa neku procvetalu biljku.
Rodžer se sagnuo nad jednim kamenom i smešeći se pozvao Brajanu da pročita natpis.
„‘Priđite i pročitajte, bez svojih šešira’“, čitala je, „‘Jer ovde leži Bejli Vilijam Votson / Koji je
bio čuven po svom razmišljanju / i umerenosti u piću.“‘ Brajana se pridigla posle ispitivanja
kamena, a lice joj se užagrilo od smeha. „Bez datuma – pitam se kada je Vilijam Votson živeo.“
„U osamnaestom veku, najverovatnije“, kazao je Rodžer. „Kamenje iz sedamnaestog veka je
uglavnom suviše izlizano da bi se moglo čitati, a ovde niko nije sahranjen za poslednjih dvesta
godina; crkva se ne koristi od 1800.“
Trenutak kasnije Brajana je ispustila prigušeni usklik. „Evo ga!“ Ustala je i mahnula Kler koja
je stajala na daljem kraju dvorišta, upitno zureći u zeleniš u svojoj ruci. „Mama! Dođi da vidiš
ovo!“
Kler je takođe mahnula i prišla do mesta gde su stajali pored ravnog, četvrtastog kamena,
pažljivo gazeći preko gustih grobova.
„Šta je to?“, upitala je. „Našli ste neki interesantan grob?“
„Rekao bih da je tako. Prepoznajete li ime?“ Rodžer je zakoračio nazad, tako da bi ona dobro
videla.
„Isuse Ruzvelte Hriste!“ Pomalo zapanjen, Rodžer je kratko pogledao Kler i zabrinuo se
koliko je pobledela. Ona je zurila u izlizani kamen, a mišići njenog grla su se mrdali od grčevitog
gutanja. Biljka koju je ubrla bila je zdrobljena u šaci, mada ona toga nije bila svesna.
„Dr Randal – Kler – da li ste dobro?“
Ćilibarske oči bile su prazne i na trenutak je izgledalo kao da ga ne čuje. Zatim je trepnula i
podigla pogled. I dalje je bila bleda, ali je sada izgledala bolje; povratila je kontrolu.
„Dobro sam“, rekla je ravnim glasom. Sagnula se i prstima prešla preko slova u kamenu kao
da ih čita Brajovom azbukom.
„Džonatan Vulverton Randal“, tiho je rekla, „1705-1746. Rekla sam ti, zar ne? Kopile jedno,
rekla sam ti!“ Njen glas, tako ravan samo trenutak ranije, iznenada je postao sonoran, ispunjen
obuzdavanim besom.
„Mama! Jesi li dobro?“ Brajana, očito zabrinuta, povukla je majku za ruku.
Rodžer je pomislio da je to kao da je nekakva senka pala iza Klerinih očiju; osećanja koja su
sijala tamo kao da su naglo skrivena, kao da se trgla i postala svesna da dvoje ljudi zuri u nju,
prestravljeno. Nasmešila se kratkom mehaničkom grimasom i klimnula glavom.
„Da. Da, naravno. Dobro mi je.“ Njena se šaka otvorila, i stabljika mlitave biljke pala je na
zemlju.
„Mislila sam da ćeš biti iznenađena.“ Brajana je zabrinuto gledala svoju majku. „Zar to nije
tatin predak? Onaj vojnik koji je poginuo u Kalodenu?“
Kler je pogledala nadgrobni kamen pred svojim nogama.
„Da, jeste“, rekla je. „i jeste mrtav, zar ne?“
Rodžer i Brajana su se zgledali. Osećajući se odgovornim, Rodžer je dotakao Kler po ramenu.
„Danas je prilično vruće“, rekao je pokušavajući da to iskaže ležerno kao činjenicu. „Možda
bismo mogli da uđemo u crkvu radi malo hlada. Ima nekih vrlo interesantnih rezbarija na
krstionici; stvarno ih vredi videti.“

46
 Kler mu se nasmešila. Pravim osmehom ovog puta, pomalo umornim, ali očito zdravog
razuma.
„Vi idite“, rekla je. „Meni treba malo vazduha. Ostaću ovde neko vreme.“
„Ostaću sa tobom.“ Brajana se zadržala, očigledno nevoljna da ostavi majku samu, ali se Kler
povratila iz ravnodušnosti i ponovo stekla zapovednički ton.
„Besmislica“, odrešito je rekla. „Dobro mi je. Otići ću i sesti u hlad onog drveća. Vi pođite.
Radije ću ostati sama neko vreme“, dodala je odlučno, videvši da se Rodžer sprema da negoduje.
Bez dalje priče, ona se okrenula i otišla prema redu tamnih tisa na rubu dvorišta prema
zapadu. Brajana je oklevala, gledajući za njom, ali je Rodžer dohvatio devojku za lakat i povukao
je prema crkvi.
„Najbolje je da je ostavimo samu“, promrmljao je. „Na kraju krajeva, tvoja majka je lekar, zar
ne? Znaće da li joj je dobro.“
„Aha... Valjda je tako.“ Još jednom zabrinuto pogledavši prema Kler koja se udaljavala,
Brajana mu je dopustila da je odvede.

*****

Crkva nije bila ništa više od jedne prazne prostorije sa drvenim podom i napuštenom krstionicom
koja je ostala na mestu samo zato što se nije mogla odneti. U kamenoj izbočini koja se pružala
jednom stranom prostorije izdubljena je plitka bara. Iznad te bare, urezani lik sv. Kilde prazno je
zurio ka tavanici, očiju pobožno okrenutih naviše.
„To je verovatno prvobitno bio neki od paganskih bogova“, kazao je Rodžer, prateći prstom
liniju rezbarije. „Vidiš gde su dodali veo i šal originalnoj figuri – da ne pominjemo oči.“
„Kao poširana jaja“, složila se Brajana i zakolutala očima oponašajući to. „Šta predstavlja ova
rezbarija? Veoma liči na šare na onom piktskom kamenju pred Klavom.“
Ležerno su šetali oko zidova crkve udišući prašnjav vazduh, ispitujući drvene rezbarije u
kamenim zidovima i čitajući male drvene plakete koje su davno umrli parohljani stavili kao
uspomenu na svoje umrle pretke. Govorili su tiho, oboje osluškujući nekakav zvuk iz dvorišta, ali
je sve bilo mirno i polako su počeli da se opuštaju.
Rodžer je otpratio Brajanu do prednjeg dela prostorije, posmatrajući kovrdžave vitice koje su
pobegle iz njene pletenice i zalepile joj se za vrat.
Sve što je sad ostalo u prednjem delu crkve bila je ravna drvena izbočina iznad rupe na
mestu odakle je sklonjen kameni oltar. Pa ipak, Rodžer je osećao nekakav titraj uz kičmu dok je
stajao pored Brajane i gledao prema nestalom oltaru.
Intenzitet njegovih osećanja kao da je odjekivao tim praznim mestom. Nadao se da ga ona
ne može čuti. Poznaju se jedva nedelju dana, na kraju krajeva, i jedva da su ikada razgovarali
nasamo. Ona bi bila zatečena, sigurno, ili uplašena, kada bi saznala šta on oseća. Ili još gore,
smejala bi se.
Pa ipak, kada ju je krišom pogledao, njeno lice je bilo mirno i ozbiljno. I gledalo je u njega sa
takvim izrazom u tamnoplavim očima da ga je to nateralo da se okrene njoj i nesvesno ispruži
ruke.
Poljubac je bio kratak i nežan, jedva nešto više od formalnosti posle venčanja, pa ipak,
razoran svojim uticajem kao da su se ovog časa verili.
Rodžerove ruke su pale, ali je njena toplota ostala u rukama i usnama i telu, tako da se
osećao kao da je još drži. Stajali su na tren, tela su im se doticala, udisali su dah jedno drugom, a
onda se ona odmakla. On je još na dlanovima osećao njen dodir. Zgužvao je šake u pesnice,
pokušavajući da sačuva taj osećaj.

47
 Miran vazduh u crkvi je naglo zadrhtao, odjeci krika poplašili su čestice prašine. Pre nego
što je i razmislio, Rodžer se našao napolju, trčao, saplitao se i grebao preko prevrnutog kamenja,
jureći ka tamnom drvoredu tisa. Progurao se između preterano naraslih grana, ne misleći na to da
ljuspaste grančice skloni sa puta Brajani, koja mu je bila za petama.
Ugledao je lice Kler Randal, bledo u senkama. Bez imalo boje, izgledala je kao avet prema
tamnim granama tisa. Stajala je na trenutak, njišući se, a onda se spustila na kolena u travu, kao
da noge više ne mogu da je drže.
„Majko!“ Brajana je pala na kolena pored sklupčane figure i trljala jednu mlitavu šaku.
„Mama, šta je to? Jesi li malaksala? Treba da staviš glavu među kolena. Evo, zašto ne legneš ovde?“
Kler se opirala dobronamernom guranju svoje ćerke, i klonula glava na njenom vitkom vratu
se opet uspravila. „Ne želim da legnem“, dahtala je. „Hoću... oh, Bože. Oh, dragi sveti Bože.“
Klečeći u nekošenoj travi pružila je drhtavu ruku prema kamenu. Bio je istesan od granita, prosta
ploča.
„Dr Randal! Hm, Kler?“ Rodžer se spustio na jedno koleno sa druge strane i zavukao šaku
pod njenu drugu ruku da je pridrži. Bio je istinski zabrinut zbog njenog izgleda. Fini znoj joj je
izbio na slepoočnicama i izgledala je kao da bi se mogla preturiti svakog časa. „Kler“, rekao je
opet, žurno, pokušavajući da je pokrene iz zapiljenog transa u koji je zapala. „O čemu je reč? Da li
je to neko ime koje znate?“ Još dok je govorio, sopstvene reči su mu zvonile u ušima. Niko ovde nije
sahranjen od osamnaestog veka, rekao je Brajani. Ovde niko nije sahranjen dvesta godina.
Kler je sklonila njegovu ruku i prstima dodirivala kamen, milujući ga kao da dodiruje kožu,
nežno prateći slova, ureze koji su s vremenom postali plitki, ali i dalje čitljivi.
„‘DŽEJMS ALEKSANDER MALKOLM MAKENZI FREJZER’“, pročitala je naglas. „Da, znam
ga.“ Ruka joj je pala niže, sklanjajući travu koja je gusto rasla oko kamena, zaklanjajući manja
slova u dnu.
„‘VOLJENI SUPRUG KLER’“, pročitala je.
„Da, znala sam ga“, rekla je opet, tako tiho da ju je Rodžer jedva mogao čuti. „Ja sam Kler.
Bio je moj muž.“ Podigla je pogled na lice svoje ćerke, bledo i šokirano. „A i tvoj otac“, rekla je.
Rodžer i Brajana su zurili dole u nju, a crkveno dvorište je bilo tiho. Samo se čulo šuštanje
tisa.

*****

„Ne!“, rekla sam, prilično ljuta. „Po peti put – ne! Ne želim da pijem vode. Nije me udarila
sunčanica. Nisam malaksala. Nisam bolesna. I nisam izgubila razum, takođe, mada
pretpostavljam da to mislite.“
Rodžer i Brajana su razmenili poglede koji su jasno davali do znanja da baš to misle. Njih
dvoje su me, između sebe, izveli iz crkvenog dvorišta i smestili u auto. Odbila sam da me vode u
bolnicu pa smo se vratili u sveštenikovu kuću. Rodžer mi je dao malo viskija zbog šoka, ali mu je
sada pogled skretao na telefon kao da se pita da li da pozove dodatnu pomoć – u vidu luđačke
košulje, pretpostavljam.
„Mama“, Brajana je govorila utešno i rukom mi kosu sklanjala sa lica. „Uznemirena si.“
„Naravno da sam uznemirena!“, prasnula sam. Nesigurno sam duboko udahnula i stiskala
usne dok nisam uspela da se nateram da govorim mirno.
„Nema sumnje da sam uznemirena“, počela sam, „ali nisam luda.“ Zastala sam, trudeći se da
se kontrolišem. Nisam nameravala da to obavim ovako. Ne znam tačno šta sam mislila, ali ovo
nisam, da tresnem istinu bez pripreme i vremena da organizujem svoje misli. Kad sam videla
prokleti grob, poremetili su se svi moji planovi.

48
 „Proklet bio, Džejmi Frejzeru!“, rekla sam, besna. „Šta uopšte radiš tamo; to je kilometrima
od Kalodena!“
Brajanine oči kao da su iskočile iz duplji, a Rodžerova ruka se zadržala blizu telefona. Naglo
sam prekinula i pokušala da se priberem.
Smiri se, Bošamova, davala sam sebi instrukcije. Diši duboko. Jednom... dvaput... još
jednom. Bolje. Sad. To je vrlo prosto; treba samo da im kažeš istinu. Zato si i došla u Škotsku, zar
ne?“
Zaustila sam da nešto kažem, ali nije izašao nikakav zvuk. Zatvorila sam usta i oči, nadajući
se da ću skupiti hrabrost ako ne budem gledala u ta dva pepeljasta lica pred sobom. Samo... me...
pustite... da... kažem... istinu, molila sam se, bez predstave kome se obraćam. Džejmiju, pomislila
sam.
Već sam jednom ranije rekla istinu. Nije dobro prošlo.
Čvršće sam stisnula zatvorene kapke. Opet sam mogla da namirišem karbolni miris koji
okružuje bolnicu i da osetim nepoznatu uštirkanu jastučnicu pod obrazom. Spolja je iz hodnika
dopirao Frenkov glas, zagušen zbunjenim besom.
„Kako to mislite, ne navaljuj na nju? Da ne navaljujem na nju? Moja žena je bila odsutna
gotovo tri godine, i vraća se prljava, zlostavljana i trudna, za ime boga, a ja ne treba ništa da
pitam?“
I doktorov glas, koji utešno mrmlja. Uhvatila sam reči „zabluda“ i „traumatično stanje“ i
„ostavi to za kasnije, stari – samo malo“ dok je Frenkov glas, koji je i dalje svađalački često
upadao, ipak bio nežno ali odlučno potiskivan niz hodnik. Taj tako poznati glas, koji je iznova
probudio oluju tuge i besa i užasa u meni.
Sklupčala sam se, stisnula jastuk na grudi i grizla ga što sam jače mogla, dok nisam osetila da
jastučnica popušta i da mi je svilenasto perje među zubima kojima škrgućem.
Škrgutala sam i sada, oštećujući novu plombu. Prestala sam i otvorila oči.
„Pazite“, rekla sam što sam razložnije mogla. „Žao mi je, znam kako to zvuči. Ali to je istina,
i to ničim ne mogu da promenim.“
Taj govor nije nimalo ohrabrio Brajanu, koja je prišla bliže Rodžeru. Rodžer više nije delovao
onako unezvereno, istina, i pokazivao je znake opreznog interesovanja. Da li je moguće da on
stvarno ima dovoljno mašte da shvati istinu?
Ponadala sam se zbog takvog njegovog izraza i raširila ruke.
„To je prokleto kamenje“, rekla sam. „Znate, krug uspravnog kamenja na Vilinskom brdu,
tamo na zapad?“
„Kreg Na Dan“, promrmljao je Rodžer. „Je l’ taj?“
„Tako je.“ Svesno sam izdahnula. „Možda znate legende o vilinskim brdima – znate li? O
ljudima koji se zaglave u kamenim brdima i probude se dvesta godina kasnije?“
Brajana je svakog časa delovala sve zabrinutije.
„Majko, zaista mislim da bi trebalo da se popneš i legneš“, rekla je. Već je počela da se diže.
„Mogu da odem po Fionu...“
Rodžer je spustio ruku na njenu mišicu da je zaustavi.
„Ne, sačekaj“, rekao je. Pogledao je u mene sa nekakvom obuzdavanom znatiželjom kakvu
naučnik pokazuje kada novi preparat stavlja pod mikroskop. „Nastavite“, rekao mi je.
„Hvala“, suvo sam odgovorila. „Ne brini, neću početi da bulaznim o vilama; samo sam mislila
da biste voleli da znate da postoji izvestan osnov za te legende. Nemam predstavu šta je zapravo
tamo gore niti kako funkcioniše, ali je činjenica da...“ Duboko sam udahnula. „Pa, činjenica je da
sam prošla kroz prokleti raspukli kamen u tom krugu 1945, i završila na kosini pod brdom u 1743.“
Tačno tako sam rekla i Frenku. On me je na trenutak besno gledao, dohvatio vazu sa
susednog stočića i tresnuo je o pod.

49
 Rodžer je izgledao kao naučnik čiji se novi mikrob pokazao kao uspešan. Pitala sam se zašto,
ali sam bila previše obuzeta naporom da nađem reči koje bar donekle zvuče razumno.

*****

„Prva osoba na koju sam naletela bio je engleski konjanik u punoj opremi“, rekla sam. „Što mi je
prilično ukazivalo na to da je nešto naopako.“
Iznenadni osmeh je ozario Rodžerovo lice, mada je Brajana i dalje izgledala užasnuta. „Mogu
zamisliti“, kazao je.
„Problem je bio u tome što nisam mogla da se vratim, razumeš.“ Pomislila sam da je bolje da
svoje napomene upućujem Rodžeru koji je bar delovao voljan da ih sasluša, bez obzira na to da li
mi veruje ili ne.
„Reč je o tome da se dame nisu kretale bez pratnje, a i ako jesu, nisu išle u cicanim haljinama
i mokasinama“, objasnila sam. „Svi koje sam srela, počev od konjičkog kapetana, znali su da je
nešto naopako sa mnom – ali nisu znali šta. Kako su pa mogli? Nisam im mogla objasniti ništa
bolje nego što mogu sada – a ludnice su u to doba bile znatno neprijatnija mesta od ovih
današnjih. Nisu se tamo bavili pletenjem korpi“, dodala sam, pokušavajući da se našalim. Nije mi
baš uspelo; Brajana je napravila grimasu i delovala je još zabrinutije nego pre.
„Taj konjanik“, kazala sam i kroz telo mi je proleteo kratak drhtaj od prisećanja na
Džonatana Vulvorta Randala, kapetana Osme dragonske Njegovog veličanstva. „Prvo sam mislila
da haluciniram jer je čovek toliko ličio na Frenka; na prvi pogled sam pomislila da je to on.“ Bacila
sam pogled prema stolu gde je ležala jedna od Frenkovih knjiga na čijoj je zadnjoj korici bila
fotografija tamnog i zgodnog muškarca uskog lica.
„To je poprilična koincidencija“, kazao je Rodžer. Oči su mu bile pripravne, pogled fiksiran
na mene.
„Pa, i jeste i nije“, rekla sam mu i naterala sebe da otrgnem pogled sa naslaganih knjiga. „Ti
znaš da je on bio Frenkov predak. Svi muškarci u toj familiji dosta liče jedni na druge – fizički, u
najmanju ruku.“ To sam dodala kada sam pomislila na vrlo upadljive razlike nevezane za fizički
izgled.
„Kakav – kakav je bio on?“ Brajana kao da se otrgla iz omamljenosti, makar delimično.
„Bio je jebeni, prljavi perverznjak“, kazala sam. Dva para očiju se razrogačilo i zgledalo,
podjednako zaprepašćeno.
„Ne treba tako da gledate“, rekla sam. „Perverzije su postojale i u osamnaestom veku; to nije
nešto novo, znate. Samo je tada bilo gore, možda, pošto zapravo niko nije mario, pod uslovom da
ne pričaju o tome i da naizgled budu pristojni. A Blek Džek Randal je bio vojnik; kapetan na čelu
garnizona u Hajlendsu, zadužen da klanove drži pod kontrolom – imao je popriličan obim
aktivnosti, sve zvanično sankcionisano.“ Da bih se povratila, otpila sam gutljaj viskija iz čaše koju
sam i dalje držala.
„Dopadalo mu se da povređuje ljude“, rekla sam. „Mnogo mu se to dopadalo.“
„Da li je... povredio vas?“ Rodžer je pitanje postavio uz dosta taktičnosti, posle duže pauze.
Bri se, izgleda, povukla u sebe, koža joj se zategla preko jagodica.
„Ne direktno. Ili bar ne mnogo.“ Odmahnula sam glavom. Mogla sam da osetim hladnu
tačku u dnu stomaka, a tu ni viski nije puno pomogao. Džek Randal me je tu udario, jednom.
Pamtila sam to, osećala kao bridenje davno zarasle rane.
„Imao je prilično neuobičajen ukus. Ali je Džejmi bio taj koga je... želeo.“ Ni pod kojim
okolnostima ne bih upotrebila reč voleo. Grlo mi se skupilo i progutala sam poslednje kapi viskija.
Rodžer je podigao bocu, jedne obrve upitno podignute, a ja sam klimnula i pružila čašu.
„Džejmi. To je Džejmi Frejzer? I on je bio...“

50
 „On je bio moj muž“, kazala sam.
Brajana je odmahnula glavom kao konj koji rasteruje muve.
„Ali ti si imala muža“, rekla je. „Nisi mogla... čak i ako... hoću da kažem... nisi mogla!“
„Morala sam“, odgovorila sam ravnodušno. „Nisam to uradila namerno, na kraju krajeva.“
„Majko, ne možeš se udati slučajno!“ Brajana je gubila svoj manir ljubazne medicinske sestre
koja se obraća mentalnom bolesniku. Mislila sam da je verovatno dobro što je tako, čak i ako je
bes alternativa za to.
„Pa nije to baš bila slučajnost“, rekla sam. „To je bila bolja opcija nego da budem predata
Džeku Randalu. Džejmi se oženio mnome da bi me zaštitio – i to je bilo prokleto velikodušno s
njegove strane“, dovršila sam, besno gledajući Bri preko čaše. „Nije to morao da uradi, ali uradio
je.“
Borila sam se protiv naviranja uspomena na našu prvu bračnu noć. On je bio nevin; ruke su
mu se tresle kada me je dodirnuo. Plašila sam se i ja – s više razloga. A onda me je u zoru držao,
gola leđa uz gole grudi, njegove butine tople i snažne iza mojih, i mrmljao u oblak moje kose,
„Nemoj se plašiti. Sada nas je dvoje.“
„Vidiš“, opet sam se okrenula Rodžeru, „nisam mogla da se vratim. Bežala sam od kapetana
Randala kada su me Škoti našli. Grupa kradljivaca stoke. Džejmi je bio sa njima, to su bili ljudi
njegove majke, Makenziji iz Leoha. Nisu znali gde da me svrstaju, ali su me poveli kao
zarobljenicu. I opet nisam mogla da pobegnem.“
Prisećala sam se svojih jalovih pokušaja da pobegnem iz zamka Leoh. A onda i dana kada
sam Džejmiju rekla istinu, a on me je – ne verujući, ništa više nego Frenk, ali bar voljan da postupi
kao da je to istina – odveo nazad do brda sa uspravnim kamenjem.
„Možda je mislio da sam veštica“, rekla sam, sklopljenih očiju i smešeći se zbog te pomisli.
„Sada misle da si luda; u to vreme su mislili da si veštica. Kulturne konvencije“, objasnila sam,
otvarajući oči. „Psihologija je danas zamena za magiju. Mada su razlike prokleto male.“ Rodžer je
klimnuo, delujući malo sluđeno.
„Sudili su mi zbog veštičarenja“, rekla sam. „U selu Krejnsmuir, baš ispod zamka. Džejmi me
je, istina, spasao, i tada sam mu ispričala. A on me je odveo na brdo i rekao mi da se vratim
Frenku.“ Zastala sam i opet duboko udahnula, prisećajući se tog oktobarskog popodneva kada mi
je kontrola nad mojom sudbinom, tako dugo van moje moći, iznenada data nazad u ruke, i izbor
ne samo da mi je omogućen, već se i zahtevalo da ga načinim.
„Vrati se!“, rekao je. „Ovde nema ničega za tebe! Ničega sem opasnosti.“
„Zar ovde zaista nema ničega za mene?“, upitala sam. I suviše čestit da bi nešto rekao, ipak
mi je dao odgovor i ja sam prelomila.
„Bilo je prekasno“, rekla sam, zureći dole u svoje ruke koje su mi ležale na kolenima.
Smrkavalo se od nadolazeće kiše, ali su moja dva venčana prstena i dalje svetlucala na sve slabijem
svetlu, zlatni i srebrni. Nisam skinula Frenkovu zlatnu burmu sa leve ruke kada sam se udala za
Džejmija, ali Džejmijev srebrni prsten nosim na domalom prstu desne ruke svakog dana već više
od dvadeset godina.
„Volela sam Frenka“, tiho sam rekla, ne gledajući u Bri. „Veoma ga volim. Ali je dotle Džejmi
već postao moje srce i dah mog tela. Nisam mogla da ga ostavim. Nisam mogla“, rekla sam,
podižući glavu naglo, preklinjući Bri. Ona je zurila u mene skamenjenog lica.
Opet sam se zagledala dole u svoje šake i nastavila.
„Odveo me je u svoj dom – Lalibroh, tako su ga zvali. Divno mesto.“ Opet sam zažmurila da
pobegnem od izraza Brajaninog lica i namerno sam prizvala sliku imanja Broh Tuarah – Lalibroha,
za one koji su tamo živeli. Divna hajlendska farma, sa šumama i potocima; čak i malo plodne
zemlje – retkost u Hajlendsu. Divno, mirno mesto, zavučeno među visoka brda iznad planinskog
prevoja koji ga je držao po strani od čestih razdora koji su potresali Hajlends. Ali se ispostavilo da
je čak i Lalibroh samo privremeno utočište.

51
 „Džejmi je bio hajduk“, rekla sam, videvši iza spuštenih kapaka ožiljke od bičevanja koje su
mu Englezi ostavili na leđima. Mreža tankih belih linija koje su se pružale po širokim ramenima
kao neobična rešetka. „Glava mu je bila ucenjena. Jedan od njegovih napoličara ga je izdao
Englezima. Oni su ga zarobili i odveli u zatvor Ventvort – da ga obese.“
Rodžer je ispustio dug, dubok zvižduk.
„To mesto je pravi pakao“, napomenuo je. „Jeste li ga videli? Zidovi mora da su debeli tri
metra!“
Otvorila sam oči. „Jesu“, kiselo sam rekla. „Bila sam unutra. Ali čak i najdeblji zidovi imaju
vrata.“ Osetila sam treptaj onog plamena očajničke hrabrosti koji me je odveo unutar zatvora
Ventvort u potrazi za svojim srcem. Ako sam mogla to da učinim za tebe, u sebi sam rekla
Džejmiju, mogu onda i ovo. Ali pomozi mi, ti prokleti krupni Škote – pomozi mi!
„Izvukla sam ga“, rekla sam, duboko udišući. „Ono što je ostalo od njega. Džek Randal je
zapovedao garnizonom u Ventvortu.“ Sada nisam želela da se sećam slika koje su moje reči
prizvale, ali one nisu htele da stanu. Džejmi, go i krvav, na podu Eldridž Manora, gde smo našli
utočište.
„Neću im dopustiti da me opet tamo odvedu, Sasenah“, rekao mi je, stežući zube od bola
dok sam nameštala smrskane kosti njegove šake i čistila mu rane. „Sasenah.“ Tako me je zvao od
početka, gelska reč za tuđinca, stranca. Engleza. Isprva iz šale, potom od milja.
A ja im nisam dopustila da ga nađu; uz pomoć pripadnika njegovog klana, malog čoveka po
imenu Murtag iz klana Frejzer, prebacila sam ga preko Lamanša u Francusku i sklonila u opatiju
Sent An de Bopre, gde je jedan od njegovih stričeva bio opat. Ali kada smo se našli tamo na
sigurnom, uvidela sam da spasavanje njegovog života nije kraj zadatka koji mi je postavljen.
Ono što mu je Džek Randal učinio utisnulo mu se u dušu isto onako kao što su se repovi
biča utisnuli u njegova leđa, i ostavilo je ožiljke isto tako neizbrisive. Nisam sigurna, čak ni sada,
šta sam učinila kada sam prizvala njegove demone i borila se sa njima jednom rukom, u tami
njegovih misli; vrlo je mala razlika između medicine i magije, kada je reč o takvom načinu
izlečenja.
Još mogu da osetim hladan, tvrd kamen koji me je grebao i snagu gneva koji sam izmamila iz
njega, ruke koje su mi se sklopile oko vrata i usplamtelog stvora koji me je ganjao po mraku.
„Ah sam ga izlečila“, tiho sam rekla. „Vratio mi se.“
Brajana je polako mlatila glavom napred-nazad, u konfuziji, ali sa tvrdoglavošću koju zaista
dobro poznajem. „Grejami su glupi, Kembeli su prevaranti, Makenziji su šarmantni ali prepredeni,
a Frejzeri su tvrdoglavi“, rekao mi je jednom prilikom Džejmi, dajući mi time svoju predstavu
generalnih
Dijana Gabaldon karakteristika klanova. Nije mnogo pogrešio; Frejzeri jesu užasno
tvrdoglavi, a on tu ne zaostaje. Ni Bri.
„Ne verujem u to“, rekla je glatko. Sela je uspravnije, odmeravajući me pažljivo. „Čini mi se
da si možda previše mislila o tim ljudima u Kalodenu“, rekla je. „Na kraju krajeva, u poslednje
vreme si bila pod pritiskom, i možda je tatina smrt...“
„Frenk nije bio tvoj otac“, rekla sam otvoreno.
„Bio je!“ Istog časa je planula, tako brzo da smo se obe zaprepastile.
S vremenom, Frenk je popustio pred insistiranjem lekara da bi bilo kakav pokušaj „da me
natera da prihvatim stvarnost“, kako bi to oni rekli, mogao škoditi mojoj trudnoći. Bilo je dosta
mrmljanja u hodnicima – i vike, povremeno – ali je odustao od toga da me pita za istinu. A ja sam,
krhkog zdravlja i bolesna u srcu, odustala od ideje da mu objasnim.
Ovog puta neću odustati.
„Obećala sam Frenku“, rekla sam. „Pre dvadeset godina, kada si se ti rodila. Pokušala sam da
ga napustim, ali me nije puštao. Voleo te je.“ Osećala sam kako mi se glas smekšava dok sam
gledala u Brajanu. „Nije mogao da poveruje u istinu, ali je znao – naravno – da nije tvoj otac.

52
Tražio je od mene da ti ne kažem – da mu pustim da ti bude jedini otac – dok je živ. Posle toga,
rekao je, stvari prepušta meni.“ Progutala sam pljuvačku i olizala suve usne.
„Toliko sam mu dugovala“, kazala sam. „Zato što te je voleo. Ali sada je Frenk mrtav – i ti
imaš pravo da znaš ko si.“
„Ako sumnjaš u to“, rekla sam, „idi u Nacionalnu galeriju portreta. Tamo imaju sliku Elen
Makenzi, Džejmijeve majke. Ona nosi ovo.“ Dotakla sam ogrlicu na svom vratu. Niska baroknih
slatkovodnih bisera iz škotskih reka, nanizanih na tanko zlato. „Džejmi mi ih je dao na dan našeg
venčanja.“
Pogledala sam u Brajanu, koja je sedela uspravna i ukočena, kostiju lica stegnutih u znak
protesta. „Usput ponesi ogledalce“, rekla sam. „Dobro pogledaj taj portret, a onda se pogledaj u
ogledalu. Nije to apsolutna sličnost, ali mnogo ličiš na svoju baku.“
Rodžer je zurio u Brajanu kao da je nikada ranije nije video. Šarao je pogledom između nas
dve, a onda, kao da je smislio, iznenada je ispravio ramena i podigao se sa sofe na kojoj je sedeo
kraj nje.
„Imam nešto što mislim da treba da vidiš“, rekao je odlučno. Brzo je prišao starom radnom
stolu velečasnog i izvukao gumicom uvezan svežanj požutelih novinskih isečaka iz jednog
skrovitog mesta.
„Kad ih pročitaš, obrati pažnju na datume“, rekao je Brajani, pružajući joj ih. Zatim se, i dalje
stojeći, okrenuo prema meni i odmerio me dugim i nepristrasnim pogledom koji sam prepoznala
kao pogled naučnika odškolovanog da bude objektivan. On još nije poverovao, ali je imao
dovoljno mašte da sumnja.
„Hiljadu sedamsto četrdeset treća“, rekao je kao za sebe. Odmahnuo je glavom, čudeći se. „A
ja sam mislio da je to neki čovek koga ste sreli ovde, 1945. Bože, nikada ne bih pomislio – pa,
Hrista mu, ko bi?“
Bila sam iznenađena. „Znao si? Za Brajaninog oca?“
Klimnuo je ka isečcima u Brajaninim rukama. Ona nije još ni pogledala u njih, samo je zurila
u Rodžera, napola zbunjena, napola besna. Videla sam oluju kako se sprema u njenim očima, a to,
pomislila sam, vidi i Rodžer. On je žurno skrenuo pogled sa nje, okrećući se da me upita.
„Onda su ti ljudi čija ste mi imena dali oni koji su se borili kod Kalodena – vi ste ih
poznavali?“
Malo sam se opustila. „Da, poznavala sam ih.“ Začula se tutnjava grmljavine prema istoku i
kiša je počela da prska po dugim prozorima koji su od patosa do poda činili jednu stranu sobe.
Brajanina glava je bila pognuta nad isečcima tako da joj je kosa skrivala sve sem vrha nosa, koji je
bio jarkocrven. Džejmi bi uvek pocrveneo kada se razbesni ili uznemiri. To mi je bio i suviše
poznat prizor nekog Frejzera na rubu da eksplodira.
„A bili ste u Francuskoj“, promrmljao je Rodžer kao za sebe, i dalje me pažljivo zagledajući.
Šok na njegovom licu se ublažio u nagađanje i nekakvo uzbuđenje. „Pretpostavljam da niste
znali...“
„Da, znala sam“, rekla sam mu. „Zato sam otišla u Pariz. Rekla sam Džejmiju za Kaloden – u
45. i šta će se desiti. On je otišao u Pariz da pokuša da zaustavi Čarlsa Stjuarta.“

53
DEO DRUGI
Pretendenti
Le Havre, Francuska: februar 1744.

54
 6
Talasanje

leba“, slabašno sam promrmljala, držeći oči čvrsto zatvorene. Nije bilo nikakvog
odgovora od velikog, toplog stvorenja pored mene, sem tihog daha njegovog disanja.
„Hleba!“, rekla sam, malo glasnije. Usledilo je naglo zapanjeno podizanje čaršava i ja
sam zgrabila ivicu madraca i zategla sve mišiće, nadajući se da ću zaustaviti
naginjanje i zakretanje svojih unutrašnjih organa.
Nekakvo preturanje je nastalo na drugoj strani kreveta, a zatim otvaranje fioke, prigušeni
uzvik na gelskom, tiho trupkanje bosih stopala po podnim daskama i onda je madrac utonuo pod
teškim telom.
„Evo, Sasenah“, rekao je zabrinuti glas i osetila sam suvu koru hleba na donjoj usni. Pipajući
naslepo bez otvaranja očiju, dograbila sam ga i počela oprezno da žvaćem, terajući svaki zalogaj
koji me je gušio niz sasušeno grlo. Znala sam da ne smem da zatražim vodu.
Suvi komadići hleba su se polako spuštali niz grlo i zaustavili se u stomaku, gde su ležali kao
male gomile balasta. Mučno tumbanje talasa u meni se polako smirilo i konačno mi se utroba
usidrila. Otvorila sam oči i zatekla zabrinuto lice Džejmija Frejzera nadneto nekoliko centimetara
iznad mene.
„Ah!“, rekla sam, prepadnuta.
„U redu, znači?“, upitao je. Kada sam potvrdila i slabašno pokušala da se pridignem, stavio je
ruku pod moja leđa da mi pomogne. Sedeo je kraj mene na grubom krevetu gostionice i nežno me
privukao sebi milujući me po raščupanoj kosi.
„Jadna ljubavi“, rekao je. „Da li bi malo vina pomoglo? Ima flaša rajnskog u mojim
bisagama.“
„Ne. Ne, hvala ti.“ Kratko sam se stresla od pomisli da pijem vino – kao da sam namirisala
tamna, voćna isparenja već od samog njihovog pominjanja – pa sam se uspravila.
„Biće mi dobro za čas“, rekla sam, sileći se da budem vesela. „Ne brini, za trudnu ženu je
normalno da izjutra oseća mučninu.“
Džejmi me je sumnjičavo pogledao, a onda se digao i otišao da pokupi svoju odeću sa stolice
blizu prozora. Francuska je u februaru hladna kao zaleđeni pakao i prozorska okna su bila
pokrivena debelim slojem mraza.
Bio je go, od zime se malo naježio po ramenima i nakostrešile su mu se crvenozlatne dlake
po rukama i nogama mada je bio naviknut na hladnoću i nije se ni tresao ni žurio dok je navlačio
čarape i košulju. Zastao je sa oblačenjem pa se vratio do kreveta i kratko me zagrlio.
„Vrati se u krevet“, predložio je. „Poslaću sobaricu da založi vatru. Možda možeš malo da se
odmoriš, sada kad si jela. Više ti neće biti muka?“ Nisam bila sasvim sigurna, ali sam klimnula
glavom da bih ga uverila.
„Ne bih rekla.“ Bacila sam pogled nazad na krevet; ni ovi pokrivači, kao i većina onih koje su
nudile gostionice, nisu bili naročito čisti. Pa ipak, srebro iz Džejmijevog novčanika nam je
pribavilo najbolju sobu u pansionu, a uski krevet je bio punjen guščijim perjem, a ne plevom ili
vunom.

55
 „Hm, možda i hoću malčice da prilegnem“, promrmljala sam, povlačeći stopala sa ledenog
poda i zavlačeći ih pod pokrivače, u potrazi za poslednjim ostacima toplote. Kao da mi se stomak
smirio dovoljno da bih rizikovala gutljaj vode, pa sam nasula punu šolju iz napuklog bokala.
„Šta si ono gazio?“, pitala sam, pijući oprezno. „Nije valjda da ovde ima paukova?“
Pričvršćujući kilt oko pojasa, Džejmi je odmahnuo glavom.
„Oh, ne“, rekao je. Pošto su mu ruke bile zauzete, glavom je mahnuo prema stolu. „Samo
pacov. Došao zbog hleba, pretpostavljam.“
Bacila sam pogled i ugledala mlitav sivi oblik na podu, a mali biser krvi je blistao na njušci.
Izletela sam iz kreveta.
„U redu je“, slabašno sam rekla nešto kasnije. „Više nemam šta da povratim.“
„Isperi usta, Sasenah, ali ne gutaj, za ime boga.“ Džejmi mi je pridržao šolju, obrisao mi usta
krpom kao da sam malo umazano dete, a onda me podigao i pažljivo spustio nazad na krevet.
Zabrinuto se namrštio ka meni.
„Možda je bolje da ostanem ovde“, rekao je. „Mogu da javim.“
„Ne, ne, dobro sam“, kazala sam. I bila sam dobro. Koliko god da sam se borila protiv
jutarnjeg povraćanja, ništa nisam mogla da zadržim dugo. A opet, kada bi taj nalet prošao, osećala
sam se sasvim oporavljeno. Izuzev kiselog ukusa u ustima i blage osetljivosti u mišićima. Odbacila
sam pokrivač i ustala, da mu to pokažem.
„Vidiš? Biće mi dobro. A ti moraš da ideš. Nema svrhe da svog rođaka ostaviš da čeka.“
Opet sam počinjala da bivam vesela, uprkos ledenom vazduhu koji je nadirao ispod vrata i
pod nabore moje spavaćice. Džejmi je još oklevao da me ostavi pa sam otišla do njega i čvrsto ga
zagrlila da bih ga uverila a i zato što je bio tako topao.
„Brrr“, rekla sam. „Kako, pobogu, možeš da budeš topao kao tost, a nemaš na sebi ništa sem
kilta?“
„Imam i košulju“, bunio se smešeći mi se.
Držali smo se neko vreme, uživajući u toploti onog drugog u tiho i hladno rano francusko
jutro. U hodniku su se sve bliže čuli treskanje i koraci sobarice sa naramkom drva za potpalu.
Džejmi se malo pomerio, privijajući se uz mene. Zbog teškoća putovanja po zimi, gotovo
nedelju dana smo proveli na putu od Sent An do Avra. I kako smo kasno stizali u jadne krčme,
mokri, prljavi i tresući se od umora i hladnoće, uz sve neredovnije ustajanje kako su moje jutarnje
mučnine postajale sve gore, jedva da smo dotakli jedno drugo od poslednje noći u opatiji.
„Dođi u krevet sa mnom“, pozvala sam tiho.
Oklevao je. Snaga njegove želje bila je očigledna kroz tkaninu njegovog kilta, a ruke su mu
bile tople na mojoj hladnoj koži, ali se nije primakao da me uzme u naručje.
„Pa...“, rekao je u nedoumici.
„Želiš to, zar ne?“ pitala sam, zavlačeći ledenu ruku pod njegov kilt da se uverim.
„Oh! Hm... aha. Aha, želim.“ Dokaz pri ruci podržavao je njegovu izjavu. Slabašno je zaječao
kada sam ruku obavila između njegovih nogu. „Oh, gospode. Ne radi to, Sasenah; ne mogu ruke
da držim podalje od tebe.“
Tada me je zagrlio, obavijajući duge ruke oko mene i povlačeći moje lice u snežne nabore
svoje košulje sa blagim mirisom na štirak koji je u perionici opatije koristio brat Alfons.
„A i zašto bi?“ rekla sam, glasom prigušenim od lana. „Sigurno imaš malo vremena? Ne treba
puno vremena da se odjaše do dokova.“
„Nije reč o tome“, rekao je, zaglađujući moju buntovnu kosu.
„Oh, suviše sam debela?“ Zapravo, stomak mi je još uvek bio gotovo ravan i bila sam
mršavija nego obično zbog bolesti. „Ili je to...?“
„Nije“, rekao je smešeći se. „Pričaš previše.“ Sagnuo se i poljubio me, a onda me je pokupio i
seo na krevet, držeći me u krilu. Ja sam legla i odlučno ga povukla na sebe.
„Kler, ne!“, protestovao je kada sam počela da mu raskopčavam kilt.

56
 Zurila sam u njega. „A zašto?“
„Pa“, rekao je trapavo, pomalo crveneći. „Dete... hoću da kažem, neću da te povredim.“
Nasmejala sam se.
„Džejmi, ne možeš da ga povrediš. Za sada nije veće od vrha mog prsta.“ Podigla sam prst da
mu to predstavim, a onda sam njime ispratila punu, zakrivljenu crtu njegove donje usne. On mi je
zgrabio šaku i povukao me u poljubac iznenada, kao da hoće da počeše golicanje izazvano mojim
dodirom.
„Jesi li sigurna?“, upitao je. „Mislim... Uporno mislim da ne bi trebalo da budeš bacana
okolo...“
„Ono to neće ni primetiti“, uveravala sam ga, ponovo zaposlivši ruke oko njegovog kilta.
„Pa... ako si sigurna u to.“
Začulo se odlučno kucanje na vrata i sa besprekornim galskim osećajem za najgori čas,
sobarica se ugurala idući unazad, bezobzirno lupajući u vrata cepanicom dok se okretala. Po
izgrebanim površinama vrata i kvake sticao se utisak da je to njen uobičajeni postupak.
„Bonjour, Monsieur, Madame“, promrmljala je, uz kratak naklon prema krevetu dok se
odvlačila prema ognjištu. To je u redu za neke, govorio je njen stav glasnije nego reči. Pošto sam
se do tada već navikla na najdirektnije ophođenje posluge pansiona prema gostima koji su u bilo
kom stepenu razgaćeni, samo sam promrmljala: „Bonjour; Mademoiselle“ kao odgovor i ostavila
stvari na tome. Pustila sam Džejmijev kilt i kliznula pod jorgan, povlačeći prekrivač da sakrijem
svoje skerletne obraze.
Nešto hladnokrvniji od mene, Džejmi je stavio jedan jastuk preko svog krila, spustio laktove
na njega, bradu položio na dlanove i prijatno ćaskao sa sobaricom hvaleći kuhinju gostionice.
„A odakle dobavljate vino, Mademoiselle“ učtivo je pitao.
„Odavde–odande.“ Slegnula je ramenima, stavljajući uvežbanim potezima sitna drva za
potpalu pod veće komade. „Tamo gdje je najjeftinije.“ Bucmasto ženino lice se malo zboralo dok je
iz pravca ognjišta iskosa gledala Džejmija.
„Toliko sam shvatio“, rekao je smešeći joj se, i ona je kratko frknula od raspoloženja.
„Kladim se da mogu da postignem cenu koju plaćate, i udvostručim kvalitet“, ponudio je.
„Recite gazdarici.“
Jednu obrvu je skeptično podigla. „A kolika je vaša cena, Monsieur?“
Napravio je jedan potpuno galski pokret nipodaštavanja sebe. „Ništa, Mademoiselle. Ići ću
da posetim jednog rođaka koji prodaje vino. Možda mu mogu doneti novi posao da osiguram
dobrodošlicu, zar ne?“
Klimnula je glavom uvidevši koliko je to pametno pa je zabrundala dok se dizala sa kolena.
„Dovoljno dobro, Monsieur. Razgovaraću sa patronne.“
Vrata su lupnula za sobaricom usled spretnog zamaha njenih kukova u prolazu. Sklanjajući
jastuk, Džejmi je ustao i počeo opet da vezuje kilt.
„Gde to misliš da ideš?“ bunila sam se.
Pogledao je u mene i neodlučni osmeh mu je zakrivio široka usta.
„Oh. Pa... jesi li sigurna da si u stanju, Sasenah?“
„Sigurna sam ako si ti“, rekla sam, ne mogavši da odolim.
Strogo me je odmerio.
„Samo zbog toga, trebalo bih da odem istog časa“, rekao je. „Pa ipak, čuo sam da treba
ugađati budućim majkama.“ Pustio je da mu kilt padne na pod i seo je pored mene u košulji a
krevet je zaškripao pod njegovom težinom.
Video mu se dah kada je zabacio prekrivač i raširio prednju stranu moje spavaćice da mi
otkrije dojke. Pognuo je glavu i poljubio jednu, istančano dodirujući bradavicu jezikom, tako da se
podigla kao od magije, ispupčena tamnoružičasta naspram bele kože dojke.

57
 „Bože, tako su lepe“, mrmljao je, ponavljajući isto sa druge strane. Obuhvatio je obe, diveći
im se.
„Teže su“, rekao je, „samo malo. A i bradavice su tamnije.“ Jedan kažiprst je pratio gipku
krivinu jedine fine dlačice koja je rasla blizu tamne areole, srebrna na ledenom svetlu jutra.
Podigao je jorgan i dokotrljao se do mene, a ja sam se okrenula u njegov zagrljaj, grabeći
krivine njegovih leđa, puštajući rukama da obuhvate čvrste obline njegove zadnjice. Njegova gola
koža je zebla od jutarnjeg vazduha, ali se iako naježena, zategla pod toplinom mog dodira.
Pokušala sam odmah da ga privučem sebi, ali mi se nežno opirao, terajući me dole na jastuk
dok je grickao rubove vrata i ušiju. Jedna ruka je kliznula uz moju butinu, tanki materijal
spavaćice klizio je u talasima pred njom.
Glavu je savio niže i njegove ruke su mi nežno razmakle butine. Zadrhtala sam kada je ledeni
vazduh stigao do gole kože mojih nogu, a onda se potpuno opustila u toplim zahtevima njegovih
usta.
Kosa mu je bila puštena, još nije bila vezana za taj dan, i mek crveni čuperak mi je očešao
butine. Solidna težina njegovog tela se udobno smestila među moje noge, široke ruke su
obuhvatile obline mojih butina.
„Mmmm?“, stigao je upitni zvuk odozdo.
Izvila sam malo kukove i kratak kikot mi je očešao vrat toplinom.
Ruke su kliznule ispod mojih kukova i podigle me, pa sam se opustila i topila se kada je mali
drhtaj narastao i širio se, dižući se u nekoliko sekundi do ispunjenja koje me je ostavilo bez daha,
a Džejmi se odmarao sa glavom na mojoj butini. Sačekao je trenutak da se oporavim, milujući
moju podignutu nogu, pre nego što se vratio zadatku koji je sam sebi postavio.
Zagladila sam tu raščupanu kosu, milujući te uši, tako neskladno male i uredne za tako
krupnog, beskompromisnog čoveka. Gornja krivina je svetlucala slabašno, prozračno, ružičasto pa
sam prstom prešla preko nje.
„Šiljate su na vrhovima“, rekla sam. „Samo malo. Kao kod fauna.“
„Oh, je li tako?“, pitao je, prekidajući svoj trud na tren. „Kao kod malog jelena, hoćeš da
kažeš, ili kod onih stvari koje viđaš na klasičnim slikama, sa kozjim nogama, kako jure gole žene?“
Podigla sam glavu i virnula preko smotuljka posteljine, spavaćice i golog mesa, u tamnoplave
mačje oči koje su blistale iznad mokrih uvojaka smeđe kose.
„Ako ti cipela odgovara“, rekla sam, „nosi je.“ I pustila sam glavu da mi padne nazad na
jastuk od prigušenog smeha koji me je uhvatio, vibrirajući po mojoj preosetljivoj koži.
„Oh“, kazala sam, mučeći se da se uspravim. „Oh, pobogu. Džejmi, dođi ovamo.“
„Ne još“, rekao je, radeći vrhom jezika nešto od čega sam se nekontrolisano izvijala.
„Sada“, rekla sam.
Nije se ni potrudio da odgovori, a ja nisam imala daha da kažem još nešto.
„Oh“, rekla sam nešto kasnije. „To je...“
„Mmmm?“
„Dobro“, promrmljala sam. „Dođi ovamo.“
„Ne, ja ću“, rekao je lica nevidljivog iza riđeg i cimetnog spleta. „Da li bi ti se dopalo ako ja...“
„Džejmi“, rekla sam. „Hoću tebe. Dođi ovamo“
Uzdahnuo je rezignirano, podigao se na kolena i pustio me da ga povučem naviše,
smeštajući se konačno tako da je težinu rasporedio na laktove, ali ipak čvrsto preko mene, stomak
do stomaka i usne na usnama. Otvorio je usta da još protestuje, ali sam ga istog časa poljubila i on
je kliznuo među moje butine pre nego što je mogao da se zaustavi. Blago je zaječao od nevoljnog
zadovoljstva dok je ulazio u mene, mišići su se napinjali dok mi je grabio ramena.
Bio je nežan i spor, zastajući povremeno da me duboko poljubi, odgovarajući na moje
neizgovoreno navaljivanje. Prešla sam blago rukama preko njegovih leđa, pazeći da ne pritiskam

58
izbočine novih ožiljaka koje su još zarastale. Dugi mišići njegovih butina su nakratko zadrhtali uz
moje, ali se uzdržao, nevoljan da se pomera onako brzo kako je želeo.
Pribila sam kukove uz njegove, da ga prihvatim dublje.
On je zažmurio i čelo mu se malo izboralo od koncentracije. Usta su mu bila otvorena i dah
mu je bio naporan.
„Ne mogu...“ rekao je. „Oh, gospode, ne mogu da sprečim.“ Njegova zadnjica se naglo stegla,
zategnuta pod mojim rukama.
Uzdahnula sam od dubokog zadovoljstva i čvrsto ga privukla na sebe.
„Jesi li dobro?“, upitao je nekoliko trenutaka kasnije.
„Neću se slomiti, znaš“, rekla sam, smešeći mu se u oči.
On se promuklo nasmejao. „Možda i nećeš, Sasenah, ali možda ja hoću.“ Privukao me je uza
se tako da je njegov obraz bio pritisnut na moju kosu. Prevrnula sam jorgan i ušuškala ga oko
njegovih ramena, zatvarajući nas u džep toplote. Toplota vatre još nije doprla do kreveta, ali se led
na prozorima topio, skoreli rub inja se rastopio u svetlucave dijamante.
Ležali smo ćutke neko vreme, slušajući povremeno pucketanje jabukovog drveta u ognjištu i
tihe zvuke krčme kako su gosti ustajali. Čuli su se pozivi sa balkona preko dvorišta, šljiskanje i
topot kopita po otopljenom snegu na kamenu napolju i povremena cika odozdo, od prasića koje je
gazdarica gajila u kuhinji iza šporeta.
„Très français n’est-ce pas? “ rekla sam, smešeći se na zvuke rasprave koji su se dizali kroz
pod, prijateljsko sređivanje računice između gazdine žene i lokalnog snabdevača vinom.
„Crknuti sine boginjave kurve“, čuo se ženski glas. „Brendi od prošle nedelje je imao ukus
konjske pišaćke.“
Nije mi trebalo da gledam scenu da bih mogla da zamislim sleganje jednim ramenom koje je
propratilo odgovor.
„Otkud bih ja to znao, madam?“ Posle šeste čaše, svi imaju isti ukus, zar ne?
Krevet se malo zatresao kada se Džejmi zasmejao sa mnom. Podigao je glavu sa jastuka i
zadovoljno omirisao aromu pržene šunke koja se probijala kroz razmaknute daske poda.
„Aha, to je Francuska“, složio se. „Hrana i piće – i ljubav. Potapšao je moje golo bedro pre
nego što je zgužvanu spavaćicu povukao nazad preko njega.
„Džejmi“, nežno sam rekla, „jesi li srećan zbog bebe?“ Pošto je bio stavljen van zakona u
Škotskoj, u nemogućnosti da živi u sopstvenom domu i sa samo nejasnom perspektivom u
Francuskoj, moglo bi mu se oprostiti i da baš ne bude oduševljen što dobija dodatnu obavezu.
Ćutao je na trenutak, samo me grleći jače, a onda je uzdahnuo pre nego što je odgovorio.
„Aha, Sasenah.“ Ruka mu je zalutala nadole i nežno je protrljao moj stomak. „Srećan sam. I
ponosan kao pastuv. Ali se i užasno plašim.“
„Zbog porođaja? Biću dobro.“ Teško da sam ga mogla kriviti zbog strepnje; njegova majka je
umrla na porođaju, a porođaj i prateće komplikacije bili su najčešći uzrok umiranja žena u to
vreme. Pa ipak, znam ponešto i sama i nemam nameru da se izlažem onome što ovde prolazi kao
medicinska nega.
„Aha, zbog toga – i svega“, tiho je rekao. „Hoću da te zaštitim, Sasenah – da se raširim preko
tebe kao ogrtač i štitim tebe i dete svojim telom.“ Glas mu je bio nežan i promukao, ali sa nekom
smicalicom u sebi. „Učinio bih sve za tebe... a opet... nema ničega što mogu da uradim. Nije važno
koliko sam jak niti koliko voljan; ne mogu da odem sa tobom tamo gde moraš da odeš... čak ni da
ti ikako pomognem. I da samo mislim na sve što bi se moglo desiti dok sam bespomoćan da to
zaustavim... aha, plašim se, Sasenah.“
„A ipak“, okrenuo me je ka sebi, ruka se nežno spustila preko jedne dojke, „ipak kada mislim
na tebe sa mojim detetom na dojci... onda osećam kao da sam postao šupalj kao balon sapunice i
možda ću prsnuti od radosti.“
Čvrsto me je privio na grudi i ja sam ga zagrlila iz sve snage.

59
 „Oh, Kler, srce mi puca od ljubavi prema tebi.“

*****

Spavala sam neko vreme i probudila se polako, slušajući zvuk crkvenog zvona koje je odzvanjalo
na obližnjem trgu. Tek došla iz opatije Sent An, gde se sve dnevne aktivnosti odvijaju prema ritmu
zvona, automatski sam pogledala u prozor da procenim intenzitet svetla i pogodim koje je doba
dana. Blistavo, čisto svetlo i prozor bez leda. Zvona, znači, zvone za molitvu i podne je.
Protegla sam se, uživajući u blaženom saznanju da ne moram odmah da ustanem. Rana
trudnoća me je umarala, a napori putovanja su pojačavali taj umor, čineći da mi dugi odmor
dvostruko prija.
Kiša i sneg su padali bez prestanka na putu dok su zimske oluje navaljivale na francusku
obalu. Pa ipak, moglo je biti i gore. Prvobitno smo nameravali da idemo za Rim, ne za Avr. To bi
bilo tri ili četiri nedelje putovanja po ovakvom vremenu.
Suočen sa perspektivom da za život zarađuje u inostranstvu, Džejmi je pribavio prevodilačku
preporuku za Džejmsa Frensisa Edvarda Stjuarta, kralja Škotske u egzilu – ili za kavaljera sv.
Džordža, pretendenta na presto, u zavisnosti od vaše lojalnosti – i rešili smo da se pridružimo
pretendentovom dvoru blizu Rima.
Pri svemu tome, malo je falilo; već smo se spremali da pođemo u Italiju kad nas je Džejmijev
stric Aleksander, opat u opatiji svete Ane, pozvao u svoju radnu sobu.
„Dobio sam vesti od Njegovog veličanstva“, objavio je bez uvoda.
„Kog?“, upitao je Džejmi. Nevelika porodična sličnost dvojice muškaraca bila je naglašena
njihovim pozama – obojica su sedela uspravno u stolicama, ispravljenih ramena. Kod opata je
takva poza bila posledica prirodnog asketizma; kod Džejmija izbegavanja da sveže zaraslim
ožiljcima na leđima dopusti dodir sa naslonom stolice.
„Njegovog veličanstva kralja Džejmsa“, odgovorio je njegov stric malo se mršteći. Pazila sam
da moje lice ne pokazuje ništa; moje prisustvo u radnoj sobi opata Aleksandera bilo je znak
poverenja i nisam htela da ga nečim ugrozim. Poznavao me je jedva šest nedelja, od dana posle
Božića, kada sam se na toj kapiji pojavila sa Džejmijem, koji je bio na samrti od torture i
zatočeništva. Upoznavanje koje je usledilo po svemu sudeći je kod opata stvorilo poverenje prema
meni. Sa druge strane, i dalje sam bila Engleskinja. A ime engleskog kralja bilo je Džordž, a ne
Džejms.
„Aha? Znači, ne treba mu prevodilac?“ Džejmi je još uvek bio mršav, ali je radio na
otvorenom sa braćom koja su brinula o štalama i poljima opatije pa mu se u lice vratilo malo
njegove normalne zdrave boje.
„Treba mu odani sluga – i prijatelj.“ Opat Aleksander je dobovao prstima po savijenom
pismu koje mu je ležalo na stolu, sa polomljenim pečatom. Napućio je usne i šarao pogledom
između mene i svog bratanca.
„Ono što ću vam sada reći ne sme biti ponovljeno“, strogo je rekao. „To će se saznati uskoro,
ali za sada...“ Pokušavala sam da izgledam pouzdano i ćutljivo; Džejmi je samo klimnuo, sa
primesom nestrpljenja.
„Njegovo veličanstvo princ Čarls Edvard napustio je Rim i stići će u Francusku tokom
naredne nedelje“, kazao je opat, malo se naginjući napred kao da hoće da naglasi značaj onoga što
govori.
A to jeste bilo važno. Džejms Stjuart je 1715. napravio jedan neuspešan pokušaj da povrati
tron – loše smišljena vojna operacija koja je propala gotovo odmah zbog nedostatka podrške. Od
tada je – prema Aleksanderu – prognani Džejms od Škotske radio neumorno, bez prestanka pišući
drugim monarsima, a naročito svom rođaku Luju od Francuske, uporno ponavljajući legitimnost

60
svog prava na tron Škotske i Engleske, i položaja njegovog sina, princa Čarlsa, kao naslednika tog
trona.
„Njegov kraljevski rođak Luj bio je tužno gluv na ove potpune pravične zahteve“, rekao je
opat, mršteći se prema pismu kao da je ono Luj. „Ako je sada konačno shvatio svoju odgovornost
u tome, to je veliki razlog za radost među onima kojima je drago sveto pravo kraljevstva.“
Drugim rečima, među jakobitima, Džejmsovim sledbenicima od kojih je opat Aleksander iz
opatije Sent An – rođen kao Aleksander Frejzer u Škotskoj – bio jedan. Džejmi mi je ispričao da je
Aleksander bio jedan od onih sa kojima je prognani kralj najčešće vodio prepisku, povezan sa
svima koji su bili od uticaja na Stjuartovu borbu.
„Na dobrom je položaju za nešto takvo“, objasnio mi je Džejmi, raspravljajući o iskušenjima
koja nas čekaju. „Papski sistem glasnika preseca Italiju, Francusku i Španiju možda i brže nego
bilo koji drugi. A papske glasnike ne mogu ometati državni carinici pa su manje šanse da pisma
koja oni nose budu presretnuta.“
Džejmsa od Škotske, u izgnanstvu u Rimu, u velikoj meri je podržavao papa, zbog izrazitog
interesa da se u Engleskoj i Škotskoj ponovo uspostavi katolička monarhija. Prema tome, najveći
deo Džejmsove privatne pošte nosili su papski glasnici – i ona je prolazila kroz ruke lojalnih
pristalica u crkvenoj hijerarhiji, kao što je opat Aleksander iz Sent An de Bopre, na koga se moglo
osloniti da će komunicirati sa kraljevim pristalicama u Škotskoj, uz manji rizik nego da se pisma
otvoreno šalju iz Rima u Edinburg i Hajlends.
S interesovanjem sam posmatrala Aleksandera dok je obrazlagao značaj posete princa Čarlsa
Francuskoj. Nabijen čovek približno moje visine, bio je taman i znatno niži od svog rođaka, ali je
sa njim imao zajedničke blago zakošene oči, oštru inteligenciju i talenat da razazna skrivene
motive, koji je izgleda zajednički svim Frejzerima koje sam upoznala.
„Dakle“, privodio je kraju priču, gladeći svoju gustu, tamnosmeđu bradu, „ne mogu da
kažem da li je Njegovo veličanstvo u Francuskoj na Lujev poziv ili je došlo nepozvano, u ime svog
oca.“
„To malčice menja stvar“, primetio je Džejmi, skeptično podižući obrvu.
Njegov stric je klimnuo glavom i lukavi osmeh se kratko ukazao ispod guste brade.
„Istina, momče“, rekao je, puštajući da mu blagi naglasak rodnog škotskog probije kroz
formalni engleski. „Sasvim tačno. I tu ti i tvoja supruga možete da se pokažete od koristi, ako
hoćete.“
Predlog je bio jednostavan; Njegovo veličanstvo kralj Džejms će podmiriti putne troškove i
dati malu stipendiju ako se bratanac njegovog najlojalnijeg i veoma cenjenog prijatelja složi da
otputuje u Pariz da bi tamo pomogao njegovom sinu, Njegovom veličanstvu princu Čarlsu
Edvardu, na svaki način na koji bude potrebno.
Bila sam zapanjena. Prvobitno smo nameravali da odemo u Rim jer je to izgledalo kao
najbolje mesto da započnemo naš zadatak: sprečavanje Drugog jakobitskog ustanka – 1745. Prema
mom poznavanju istorije, znala sam da će ustanak, finansiran iz Francuske i pokrenut od Čarlsa
Edvarda Stjuarta, stići mnogo dalje nego pokušaj njegovog oca 1715. godine – ali ni približno
dovoljno daleko. Ako se stvari budu odvijale kako sam mislila da hoće, onda će trupe pod princom
Čarlijem Lepim doživeti strahovit poraz u Kalodenu 1746, a stanovništvo Hajlendsa će od
posledica tog poraza patiti još dva veka posle toga.
Sada, u 1744, očigledno sam Čarli tek počinje svoju potragu za podrškom u Francuskoj. Gde
je bolje pokušati da se zaustavi pobuna nego uz samog njenog vođu?
Pogledala sam u Džejmija koji je preko ramena svog strica gledao u mali oltar sagrađen u
zidu. Pogled mu se zaustavio na pozlaćenoj figuri svete Ane i malog svežnja cveća iz staklene
bašte položenog pred njene noge, dok je razmišljao iza bezizražajnog lica. Konačno je jednom
trepnuo i nasmešio se svom stricu.

61
 „Svaku pomoć koja može zatrebati Njegovom veličanstvu. Aha“, tiho je rekao. „Mislim da to
mogu. Otići ćemo.“
Tako je i bilo. Umesto da produžimo pravo za Pariz, otišli smo duž obale od Sent Ana do
Avra, da prvo sretnemo Džejmijevog rođaka Džareda Frejzera.
Imućni škotski emigrant, Džared je bio uvoznik vina i žestokih pića, sa malim skladištem i
velikom kućom u Parizu, i zaista velikim skladištem ovde u Avru, gde je od Džejmija zatražio da
se sretnu kada mu je Džejmi napisao da smo na putu za Pariz.
Sada već dovoljno odmorna, počela sam da osećam glad. Bilo je hrane na stolu; mora da je
Džejmi dok sam spavala rekao sobarici da je donese.
Nisam imala kućnu haljinu, ali je moj teški somotski putni ogrtač bio pri ruci; sela sam i
navukla njegovu toplu težinu preko ramena pre nego što sam se digla da se olakšam, dodam još
jedno drvo na vatru i sednem za kasni doručak.
Zadovoljno sam žvakala tvrde zemičke i pečenu šunku, zalivajući ih donetim bokalom
mleka. Nadala sam se da je i Džejmi prikladno nahranjen; insistirao je da je Džared dobar prijatelj,
ali sam ipak donekle sumnjala u gostoljubivost Džejmijevih rođaka jer sam neke već upoznala.
Istina, opat Aleksander nam je ukazao dobrodošlicu – koliko god se to može reći za nekoga na
položaju opata kada dočeka bratanca odmetnika sa sumnjivom suprugom koji mu zapadne
iznenada. Ali me je naš boravak sa Džejmijevim rođacima sa majčine strane, Makenzijima iz
Leoha, zamalo koštao glave prethodne jeseni, kada sam uhapšena i kada mi je suđeno kao veštici.
„Tačno je“, rekla sam, „da je ovaj Džared od Frejzera, a oni deluju malčice pouzdanije nego
tvoji rođaci Makenzi. Ali, da li si ga zapravo sreo ranije?“
„Živeo sam sa njim neko vreme kada mi je bilo osamnaest godina“, rekao mi je, šarajući
voskom sveće po svom odgovoru i pritiskajući očev svadbeni prsten na dobijenu zelenkastosivu
baricu. Mali grubo obrađeni rubin imao je na prstenu ugraviran moto klana Frejzera: je suis prest,
„spreman sam.“
„Naterao me je da ostanem sa njim kada sam došao u Pariz, da dovršim školovanje i
upoznam malo sveta. Bio je vrlo ljubazan prema meni; on je dobar prijatelj mog oca. I nema
nikoga ko zna više o pariškom društvu od čoveka koji prodaje piće“, dodao je, bučno odvajajući
prsten od stvrdnutog voska. „Hoću da razgovaram sa Džaredom pre nego što ušetam na Lujev
dvor pokraj Čarlsa Stjuarta; voleo bih da mi osećaj govori da postoji nekakva šansa da opet
izađem“, dovršio je kiselo.
“Zašto? Mislis li da će biti problema“ pitala sam. Bez obzira na pomoć koja zatreba
Njegovom veličanstvu.“ To je delovalo kao da nude dosta širine.
Nasmejao se mom zabrinutom izrazu lica.
„Ne, ne očekujem nikakve teškoće. Ali šta ono Biblija kaže, Sasenah? ‘Ne poklanjaj poverenje
prinčevima’?“ Ustao je i brzo me poljubio u čelo, zavlačeći prsten nazad u svoju torbicu. „Ko sam
ja da ignorišem reč Božiju, eh?“

*****

Popodne sam provela u čitanju jedne knjige o biljkama koju mi je moj prijatelj brat Ambrouz
tutnuo u ruke kao poklon za srećan put, a potom obavljajući nužne popravke iglom i koncem.
Nijedno od nas nije imalo mnogo odeće i, mada putovanje sa malo prtljaga ima svojih prednosti,
to je značilo da čarape sa rupama i oparani šavovi zahtevaju da im se odmah ukaže pažnja. Pribor
za šivenje mi je bio gotovo podjednako dragocen kao i kutija u kojoj sam nosila svoje biljke i
lekove.
Igla je ulazila u tkaninu i izlazila iz nje, namigujući na svetlu sa prozora. Pitala sam se kako li
se odvija Džejmijeva poseta Džaredu. Još više sam se pitala kako li će izgledati princ Čarls. On

62
treba da bude prva istorijski čuvena osoba koju srećem i, mada nisam bila toliko naivna da
poverujem u sve legende koje su (ne koje su, već koje će biti, podsećala sam sebe) ispletene oko
njega, kakav je čovek u stvari ostalo je misterija. Sudbina ustanka 1745. će gotovo u potpunosti
zavisiti od ličnosti tog mladog čoveka – njegov neuspeh ili uspeh. Da li će do njega uopšte doći
možda će zavisiti od napora jednog drugog mladog čoveka – Džejmija Frejzera. I mene.
Još sam bila zaneta krpljenjem i svojim mislima kada su me teški koraci u hodniku povratili
da shvatim da je već kasno; kapanje vode sa greda se usporilo kako je temperatura pala i
plamenovi zalazećeg sunca su svetlucali u ledenicama koje su visile sa krova. Vrata su se otvorila i
Džejmi je ušao.
Nasmešio se neodređeno u mom pravcu, a onda se ukopao u mestu kraj stola, lica zanetog
kao da pokušava da se seti nečega. Skinuo je ogrtač, presavio ga i uredno obesio preko donjeg dela
kreveta, ispravio se, odmarširao do druge stolice, seo na nju i zažmurio.
Sedela sam mirno, stvari koje sam krpila ležale su mi u krilu dok sam posmatrala ovu
predstavu sa dosta zainteresovanosti. Trenutak kasnije je otvorio oči i nasmešio mi se, ali nije
rekao ništa. Nagnuo se napred i veoma pažljivo proučavao moje lice, kao da me nije video
nedeljama. Konačno je izraz dubokog otkrivenja prešao njegovim licem i on se opustio, a ramena
su se pognula kada je laktove oslonio na kolena.
„Viski“, rekao je sa ogromnim zadovoljstvom.
„Razumem“, rekla sam oprezno. „Je li puno?“
Polako je vrteo glavom kao da je veoma teška. Skoro da sam mogla da čujem bućkanje njene
sadržine.
„Ne ja“, rekao je, vrlo razgovetno. „Ti.“
„Ja“ rekla sam ozlojeđeno.
„Tvoje oči“, kazao je. Radosno se nasmejao. Njegove su oči bile nežne i sanjive, naoblačene
kao bazen s pastrmkama po kiši.
„Moje oči? Kakve veze imaju moje oči sa...“
„One su boje vrlo finog viskija, sa suncem koje probija kroz njega. Mislio sam jutros da
izgledaju kao šeri, ali sam pogrešio. Nije šeri. Ni brendi. To je viski. Eto šta je.“ Izgledao je tako
zadovoljno kada je to rekao da nisam mogla da se ne nasmejem.
„Džejmi, ti si užasno pijan. Šta si radio?“
Izraz lica mu je prešao u lako mrštenje.
„Nisam pijan.“
„Oh, nisi?“ Ono što sam krpila sklonila sam u stranu i došla da mu položim šaku na čelo.
Bilo je hladno i vlažno, mada je bio crven u licu. Istog časa je obavio moj struk i privukao me,
zaljubljeno njuškajući moje grudi. Miris pomešanih pića dizao se od njega poput magle, tako gust
da je bio skoro vidljiv.
„Dođi kod mene, Sasenah“, promrmljao je. „Moja devojko sa očima boje viskija, ljubavi moja.
Pusti da te odvedem u krevet.“
Mislila sam da bi se dalo raspravljati o tome ko ima izgleda koga da odvede u krevet, ali se
nisam protivila. Nije ni važno zašto on misli da ide u krevet, na kraju krajeva, pod uslovom da
tamo stigne. Sagnula sam se i poturila rame pod njegov pazuh da mu pomognem da ustane, ali se
on izvio i ustao polako i veličanstveno sopstvenom snagom.
„Ne treba mi pomoć“, rekao je i posegao za učkurom na okovratniku svoje košulje. „Rekao
sam ti, nisam pijan.“
„U pravu si“, kazala sam. „‘Pijan’ nije ni približno dovoljno da opiše tvoje trenutno stanje.
Džejmi, sav si popišan.“ Njegov pogled je prelazio niz prednju stranu kilta, po podu, i uz prednju
stranu moje haljine.
„Ne, nisam“, rekao je sa puno ponosa. „To sam obavio napolju.“ Zakoračio je ka meni, sijajući
od žudnje. „Priđi mi, Sasenah; spreman sam.“

63
 Pomislila sam kako je „spreman“ izvesno preterivanje u jednom pogledu; dugmad su mu bila
dopola raskopčana, a košulja je stajala nakrivo na njegovim ramenima, ali je izgledalo da će samo
dotle i stići bez tuđe pomoći.
U drugim pogledima, međutim... Široko prostranstvo njegovih grudi bilo je izloženo,
pokazujući malo udubljenje u sredini gde sam navikla da odmaram bradu, i male ukovrdžane
dlake su se radosno podigle oko njegovih bradavica. Video je da gledam u njega pa je dohvatio
jednu moju ruku i prineo je svojim grudima. Bio je zapanjujuće topao i ja sam mu se instinktivno
primakla. Druga ruka me je obišla i on se sagnuo da me poljubi. Tako dobro je to izveo da sam se
osetila malo opijeno, već od samog udisanja njegovog daha.
„U redu“, rekla sam smejući se. „Ako si ti spreman, spremna sam i ja. Pusti da te prvo
skinem, uostalom dosta mi je krpljenja za danas.“
Stajao je mirno dok sam ga svlačila, gotovo se ne pomerajući. Nije se mrdao ni dok sam se
pozabavila sopstvenom odećom i otkrivala pokrivač.
Zavukla sam se i okrenula da ga posmatram, rumenog i veličanstvenog pri sjaju sunca na
zalasku. Bio je građen divno kao grčki kip, sa dugim nosom i visokim jagodicama poput profila na
rimskom novčiću. Široka, meka usta bila su raširena u sanjivi smešak, a zakošene oči zagledane u
daljinu. Bio je savršeno nepokretan.
Zagledala sam ga pomalo zabrinuto.
„Džejmi“, rekla sam, „kako tačno određuješ da li si pijan?“
Uzbuđen od mog glasa, on se opasno zaklatio u stranu, ali se uhvatio za policu iznad
ognjišta. Oči su mu lutale po sobi, a onda su se zaustavile na mom licu. Na trenutak su bistro
blesnule i postale prozračno inteligentne.
„Oh, lako, Sasenah. Ako možeš da stojiš, nisi pijan.“ Pustio je policu, napravio korak ka meni
i polako se skljokao na ognjište, praznih očiju i sa širokim slatkim osmehom na sanjivom licu.
„Oh“, rekla sam.

*****

Kukurikanje napolju i zveckanje posuđa su me probudili odmah posle svanuća narednog jutra.
Figura pored mene se trgla, iznebuha probuđena, a onda se smrzla kada joj je nagli pokret
uzdrmao glavu.
Izdigla sam se na jedan lakat da ispitam kako izgleda posle sinoćne epizode. Nije preterano
loše, kritički sam pomislila. Žmurio je da bi se odbranio od zalutalih sunčevih zraka i kosa mu se
pružala na sve strane kao ježeve bodlje, ali mu je koža bila bleda i čista, a ruke koje su stezale
pokrivač bile su mirne.
Na silu sam mu otvorila jedan kapak, zavirila unutra i veselo upitala: „Ima li koga kod kuće?“
Blizanac oka koje sam posmatrala otvorio se polako, da pridruži besni pogled onom prvom.
Spustila sam ruku i šarmantno mu se osmehnula.
„Dobro jutro.“
„To je, Sasenah, isključivo stvar tačke gledišta“, rekao je i opet zažmurio.
„Imaš li ikakvu predstavu koliko si težak?“, upitala sam razgovorljivo.
„Ne.“
Spremnost njegovog odgovora je ukazivala na to da ne samo da ne zna, već ga nije ni briga,
ali sam bila uporna u svom trudu.
„Negde oko devedeset pet kila, rekla bih. Otprilike isto kao i dobar vepar. Na nesreću, nisam
imala nikakve hajkače da te obesim naopačke na koplje i odnesem u pušnicu.“
Jedno oko se opet otvorilo, zabrinuto pogledalo mene, a onda u ognjište na drugom kraju
sobe. Jedan ugao njegovih usta se podigao u neodlučan smešak.

64
 „Kako si me uterala u krevet?“
„Uopšte nisam. Nisam mogla ni da te mrdnem pa sam samo prebacila prekrivač preko tebe i
ostavila te na ognjištu. Ti si živnuo i dobauljao sopstvenom snagom, negde usred noći.“
Delovao je iznenađeno pa je opet otvorio drugo oko.
„Jesam?“
Klimnula sam glavom i pokušala da zagladim kosu koja je provirivala preko njegovog levog
uva.
„Oh, da. Bio si jako usmjeren prema jednom cilju, nema sumnje.“
„Jednom cilju?“ Namrštio se zamišljeno, a zatim se protegao, pružajući ruke iznad glave.
Izgledao je zapanjeno.
„Ne. Nisam mogao.“
„Da, mogao si. Dvaput.“
Začkiljio je niz grudi, kao da traži potvrdu ove neverovatne tvrdnje, a onda je ponovo
pogledao u mene.
„Stvarno? To baš i nije fer; ne sećam se ničeg u vezi s tim.“ Oklevao je na trenutak, delujući
stidljivo. „Da li je to onda valjalo? Nisam uradio nešto blesavo?“
Prevrnula sam se pored njega i ugnezdila glavu u krivinu njegovog ramena.
„Ne, ne bih to nazvala blesavim. Mada nisi baš bio raspoložen za priču.“
„Hvala bogu na malim milostima“, rekao je i zakikotao se.
„Mm. Zaboravio si da govoriš išta drugo sem ‘Volim te’, ali si to ponovio mnogo puta.“
Zakikotao se, ovog puta jače. „Oh, je li tako? Moglo je biti i gore, pretpostavljam.“
Uvukao je dah, a onda zastao. Okrenuo je glavu i ispod podignute ruke sumnjičavo onjušio
pramen boje cimeta.
„Hriste!“, rekao je. Pokušao je da me odgurne. „Ti ne želiš da priđeš blizu mog pazuha,
Sasenah. Smrdim kao vepar koji je mrtav nedelju dana.“
„I odležao u brendiju tu nedelju“, složila sam se, uglavljujući se bliže. „Kako si, pobogu,
uspeo da se – hm – tako napiješ, da mi je znati?“
„Džaredovo gostoprimstvo.“ Namestio se na jastuke uz duboki uzdah i prebacio je ruku
preko mog ramena.
„Odveo me je dole da mi pokaže svoje skladište u pristaništu. I prostoriju u kojoj čuva
izuzetno dobra godišta, kao i portugalski brendi i jamajkanski rum.“ Napravio je malu grimasu
prisećajući se toga. „Vino nije bilo tako loše jer ga samo isprobaš i ispljuneš na pod kada napuniš
usta. Ali nijedan od nas nije mogao da se pomiri da i brendi tako rasipamo. Sem toga, Džared je
rekao da treba da ga pustiš da ti klizne zadnjom stranom grla da bi u potpunosti uživao u njemu.“
„U koliko toga ste uživali?“, upitala sam radoznalo.
„Izgubio sam računicu nasred druge flaše.“ U tom trenutku crkveno zvono je počelo da zvoni
u blizini; poziv na jutarnju misu. Džejms se uspravio istog časa i zagledao kroz prozor, blistav od
sunca.
„Pobogu, Sasenah! Koliko li je sati?“
„Oko šest, pretpostavljam“, rekla sam zbunjena. „Zašto?“
Malo se opustio, iako je nastavio da sedi.
„Oh, onda je to u redu. Uplašio sam se da je to podnevno zvono. Skroz sam izgubio
predstavu o vremenu.“
„Tako bih i ja rekla. Da li je to važno?“
U naletu energije odbacio je jorgan i ustao. Malo se zateturao, ali je održao ravnotežu, mada
su mu obe ruke pošle ka glavi, da provere da li je i dalje na svom mestu.
„Aha“, rekao je malo zadihano. „Imamo dogovoren sastanak ovog jutra kod dokova, u
Džaredovom skladištu. Nas dvoje.“

65
 „Stvarno?“ I sama sam se iskobeljala i dohvatila nošu ispod kreveta. „Ako on planira da
dovrši posao, ne bih rekla da mu treba svedok.“
Džejmijeva glava je provirila kroz otvor u košulji, sa podignutim obrvama.
„Da dovrši posao?“
„Stiče se utisak da većina tvojih ostalih rođaka hoće da ubije tebe ili mene; zašto ne i
Džared? Sasvim je dobro započeo da te truje, čini mi se.“
„Baš smešno, Sasenah“, rekao je kiselo. „Imaš li nešto pristojno da obučeš?
Do tada sam na našim putovanjima nosila sasvim zgodnu haljinu od sivog serža, do koje sam
došla zahvaljujući uslužnosti sveštenika zaduženog za dobrovoljne priloge u opatiji Sent An, ali
sam imala i haljinu u kojoj sam pobegla iz Škotske, poklon ledi Anabel Makranoh. Lep somot
zelene boje lišća, u kojoj sam izgledala bledo, ali prilično elegantno.
„Čini mi se da imam, ako na njoj nema suviše fleka od morske soli.“
Kleknula sam kraj malog putnog sanduka i razmotala zeleni somot. Džejmi je kleknuo kraj
mene i podigao poklopac mog medicinskog kovčega. Proučavao je bočice i kutije i komade biljaka
uvezane gazom.
„Imaš li ovde išta za vrlo gadnu glavobolju, Sasenah?“
Virnula sam preko njegovog ramena, a onda pružila ruku i dotakla jednu bočicu.
„Nana bi mogla da pomogne, mada to nije najbolje. I čaj od vrbine kore sa struganim
moračem bi dobro poslužio, ali mu treba vremena da uvri. Znaš šta – što da ti ne spremim recept
za zeznutu jetru? Divan lek za mamurluk.“
Sumnjičavo me je pogledao plavim okom.
„To zvuči opako.“
„1 jeste“, veselo sam rekla. „Ah ćeš se osećati znatno bolje kada povratiš.“
„Mfm.“ Ustao je i nogom gurnuo nošu ka meni.
„Povraćanje izjutra je tvoj posao, Sasenah“, kazao je. „Završi s tim i oblači se. Podneću
glavobolju.“

*****

Džared Munro Frejzer je bio mali, suvonjav, crnook čovek koji je po mnogo čemu podsećao na
svog dalekog rođaka Murtaga, pripadnika klana Frejzer koji nas je otpratio do Avra. Kad sam prvi
put ugledala Džareda kako veličanstveno stoji u otvorenim vratima svog skladišta, tako da su
lučki radnici koji su promicali bili prinuđeni da ga obilaze, sličnost je bila dovoljno jaka da
trepnem i protrljam oči. Koliko sam bila upoznata, Murtag se još nalazi u gostionici i pazi na
hromog konja.
Džared je imao istu tanušnu, tamnu kosu i prodorne oči; isto žilavo telo koje podseća na
majmunsko. Ali tu je sva sličnost prestajala i dok smo se približavali, tako što mi je Džejmi
kavaljerski laktovima i ramenima raščistio put kroz gužvu, bila sam u prilici da uočim i razlike.
Džaredovo lice je bilo zaobljeno, a ne ćoškasto, sa veselim, prćastim nosom koji je zapravo kvario
utisak otmenosti koji su sa udaljenosti stvarali divno skrojeno odelo i uspravno držanje.
Uspešni trgovac, a ne kradljivac stoke, on je znao i kako da se nasmeši – za razliku od
Murtaga čiji je prirodni izraz bio izraz neutešne mrzovolje – pa mu se široki osmeh dobrodošlice
razlio po licu dok smo gurani i muvani uz rampu da mu se pridružimo.
„Draga moja!“, uzviknuo je hvatajući me za ruku i cimajući me umešno sa puta dvojici
pozamašnih obalskih radnika koji su džinovsku kacu kotrljali kroz ogromna vrata. „Tako mi je
drago da te konačno upoznam!“ Kaca je bučno lupila o daske rampe pa sam mogla da čujem
bućkanje njene sadržine dok je promicala pored mene.

66
 „Sa rumom možeš tako da postupaš“, napomenuo je Džared, posmatrajući nespretno
napredovanje ogromne kace između prepreka po skladištu, „ali ne i sa portom. Njega uvek
donosim lično, kao i flaširana fina. Zapravo, upravo sam se spremao da dočekam novu pošiljku
portoa Bel ruž. Da li biste možda bili zainteresovani da mi se pridružite?“
Kratko sam pogledala u Džejmija koji je klimnuo pa smo odmah pošli za Džaredom,
sklanjajući se u stranu bučnom prolasku buradi i kaca, zaprežnih kola i kolica, svakakvih ljudi i
dečaka koji su nosili rolne tkanine, kutije žita i namirnica, namotaje kovanog bakra, vreće brašna i
sve ostalo što se transportuje brodom.
Avr je bio važan centar pomorskog saobraćaja i dokovi su bili srce grada. Dug, solidan kej se
pružao gotovo četvrt milje po rubu luke, sa manjim dokovima koji su se nastavljali na njega, duž
kojih su bili usidreni veći i manji prekomorski brodovi, čamci i male galije – čitav spektar brodova
koji su snabdevali Francusku.
Džejmi me je čvrsto držao za lakat da bi mogao bolje da me cimne s puta nadolazećim
kolicima, buradi kaja se kotrlja i bezobzirnim trgovcima i mornarima koji su imali običaj da ne
gledaju kuda idu, već se više uzdaju u inerciju da ih sprovede kroz metež po dokovima.
Dok smo išli duž keja, Džared je otmeno vikao u moje drugo uvo, pokazujući mi u prolazu
interesantne objekte i objašnjavajući istorijat i vlasništvo raznih brodova, nesuvislo i nepovezano.
Brod Arijana, koji smo pošli da nađemo, zapravo je bio jedan od Džaredovih brodova. Koliko
sam razumela, brodovi mogu pripadati pojedinačnom vlasniku, češće kompaniji trgovaca koji ih
poseduju kolektivno, ili, ponekad, kapetanu koji nudi pod ugovor lađu, posadu i uslugu prevoza.
Videvši koliko je brodova u posedu kompanija u poređenju sa relativno malim brojem u vlasništvu
pojedinaca, počela sam da stičem predstavu koliko Džared vredi.
Arijana je bila usred usidrenog niza, blizu velikog skladišta na kojem je ime FREJZER bilo
ispisano aljkavim belim slovima. Kada sam spazila to ime, to me je čudno uzbudilo, iznenada sam
imala osećaj bliskosti i pripadanja kada sam shvatila da i ja delim to ime i da mi je time priznato
srodstvo sa ostalima koji ga imaju.
Arijana je bila brod sa tri jarbola, dugačak dvadesetak metara, sa širokim pramcem. Na boku
kojim je brod bio okrenut prema doku stajala su dva topa; za slučaj pljačke na moru, pretpostavila
sam. Ljudi su se razmileli svuda po palubi, verovatno da završe određene zadatke, mada su
izgledali samo kao mravinjak pod opsadom.
Sva jedra su bila smotana i uvezana, ali je plima malo pomerala brod, ljuljajući kljun broda
prema nama. On je bio ukrašen figurom natmurenog lica; onako sa impresivnim golim grudima i
upetljanim uvojcima svuda posutim solju, dama je izgledala kao da joj morski vazduh naročito ne
prija.
„Prava lepotica, zar ne?“, upitao je Džared, pompezno mašući rukom. Pretpostavljam da je
mislio na lađu, ne na figuru na pramcu.
„Vrlo lepo“, učtivo je rekao Džejmi. Uhvatila sam njegov nelagodan pogled prema liniji gaza,
gde su tamnosivi talasići zapljuskivali trup. Videla sam da se nada da nećemo morati da se
popnemo na brod. Galantni ratnik, briljantan, odvažan i hrabar u bici, Džejmi Frejzer je bio
najgori strašljivac kada je more u pitanju.
Definitivno ne jedan od onih srčanih škotskih morskih vukova koji su lovili kitove iz
Tarvatija ili obilazili svet u potrazi za bogatstvom, patio je od morske bolesti tako akutne da ga je
naše putovanje preko Lamanša u decembru zamalo ubilo, onako slabog od posledica torture i
tamničenja. I mada jučerašnje pijančenje sa Džaredom nije bilo stvar tog ranga, male su šanse da
ga je to učinilo išta spremnijim za more.
Videla sam kako mu mračne uspomene promiču preko lica dok je slušao svog rođaka kako
hvali čvrstinu i brzinu Arijane, pa sam se primakla da mu došapnem.
„Nije valjda i dok je brod usidren?“

67
 „Ne znam, Sasenah“, odgovorio je, uz pogled na brod u kome su mržnja i rezignacija bili fino
pomešani. „Ali pretpostavljam da ćemo saznati.“ Džared je već bio na pola utovarne rampe i
pozdravljao je kapetana bučnim povicima dobrodošlice. „Ako pozelenim, možeš li da se pretvaraš
da si pala u nesvest ili nešto slično? Ostaviće ružan utisak ako se ispovraćam Džaredu na cipele.“
Potapšala sam ga po ruci u znak podrške. „Ne brini. Verujem u tebe.“
„Nije reč o meni“, rekao je uz poslednji pogled koji se zadržao na čvrstom tlu, „već o mom
stomaku.“
Međutim, brod je ostao udobno ravan pod našim cipelama pa su se i Džejmi i njegov stomak
ponašali otmeno – možda uz pomoć brendija koji nam je kapetan nasuo.
„Dobar je“, rekao je Džejmi, prolazeći čašom kratko ispod nosa i zažmurivši u znak priznanja
bogatim, aromatičnim isparenjima. „Portugalski, zar ne?
Džared se oduševljeno nasmejao i munuo kapetana.
„Vidiš li, Portise? Rekao sam ti da ima prirodno čulo ukusa! Probao ga je samo jednom
ranije!“
Ugrizla sam unutrašnju stranu obraza i izbegavala Džejmijev pogled. Kapetan, krupan čovek
dronjavog izgleda, delovao je kao da mu je to dosadno, ali je učtivo napravio grimasu u
Džejmijevom pravcu, pokazujući tri zlatna zuba. Čovek koji voli da svoje bogatstvo nosi sa sobom.
„Ung“, rekao je. „Je l’ to onaj momak koji će ti isprazniti ceo brod?“
Džared je iznenada izgledao postiđeno, malo crvenila se javilo ispod grube kože njegovog
lica. Fasciniralo me je kad sam zapazila da je jedno uvo probušeno za mindušu i zapitala sam se iz
kakvog li je miljea stigao do sadašnjeg uspeha.
„Aha, dobro“, rekao je, prvi put se odajući malo škotskim naglaskom: „to ćemo tek videti. Ali
mislim...“ Pogledao je po luci u aktivnosti na doku, a onda nazad u kapetanovu čašu, ispražnjenu
u tri gutljaja dok smo mi polako pijuckali. „Hm, inače, Portise, da li bi mi dopustio da načas
upotrebim tvoju kabinu? Hteo bih da se dogovorim sa svojim bratancem i njegovom ženom – a
čini mi se da u krmenom prostoru ima nekakvih problema sa kargo mrežama, sudeći prema
zvuku.“ Ova spretno dodata napomena bila je dovoljna da kapetan Portis izleti iz kabine kao
vepar u jurišu, grubi glas se pojačao u govoru mešavine španskog i francuskog koju, na sreću,
nisam razumela.
Džared je delikatno prišao vratima i zatvorio ih čvrsto iza kapetanovog kabastog tela, znatno
obarajući nivo buke. Vratio se do malog kapetanskog stola i ceremonijalno dopunio naše čaše pre
nego što je progovorio. Zatim je pogledao u Džejmija pa u mene i nasmešio se još jednom,
šarmantno snishodljiv.
„Ispalo je dramatičnije nego što sam hteo da postavim jedan zahtev“, rekao je. „Ali vidim da
mi je dobri kapetan već prilično otkrio karte. Prava istina glasi“, podigao je čašu tako da su odrazi
vode pristaništa lagano zatitrali u brendiju, mestimično se sudarajući sa treperavim svetlom
mesinga po kabini, „treba mi čovek.“ Pružio je čašu prema Džejmiju, a onda je prineo usnama i
popio.
„Dobar čovek“, pojačao je izjavu dok je spuštao čašu. „Vidite, draga moja“, naklanjajući se
meni, „imam mogućnost da izuzetno dobro investiram u novu vinariju u oblasti Mozel. Ali
procena je takva da mi ne bi bilo prijatno da to poverim nekom od mojih podređenih; treba da je
vidim svojim očima i da se posavetujem kako je treba razvijati. Takav poduhvat bi zahtevao
nekoliko meseci.“
Zurio je zamišljeno u svoju čašu, nežno vrtložeći mirišljavu smeđu tečnost tako da je njena
aroma ispunila majušnu kabinu. Ja sam popila samo malo iz svoje čaše, ali sam počela da osećam
malu vrtoglavicu, više od narastajućeg uzbuđenja nego od pića.
„To je i suviše dobra prilika da bi bila propuštena“, rekao je Džared. „I postoji mogućnost da
se napravi nekoliko dobrih ugovora sa vinarijama duž Rone; proizvodi odande su izvrsni, ali
relativno retki u Parizu. Bože, prodavali bi se među plemstvom kao sneg u leto!“ Njegove

68
prepredene crne oči su trenutno zasjale od pohlepnih vizija, a zatim duhovito zaiskrile kada je
pogledao u mene.
„Ali–“ rekao je.
„Ali“, završila sam umesto njega, „ne možete ostaviti svoje poslovanje ovde bez nekoga ko će
pripaziti.“
„Inteligencija pored lepote i šarma. Čestitam ti, rođače.“ Nagnuo je lepo podšišanu glavu ka
Džejmiju, podigavši raspoloženo jednu obrvu da oda priznanje.
„Moram priznati da sam se upetljao i ne znam kako dalje“, rekao je spuštajući svoju čašu na
stočić, poput čoveka koji sklanja u stranu nevažne manire da bi se posvetio ozbiljnom poslu. „Ali
kad si pisao iz Sent An, govoreći da nameravaš da posetiš Pariz...“ Nakratko je oklevao, a onda se
nasmešio Džejmiju, uz čudnu malu igru ruku.
„Znajući da ti, momče moj“, klimnuo je ka Džejmiju, „imaš glavu za brojke, ozbiljno sam
shvatio tvoju najavu dolaska kao uslišenje molitve. Pa ipak, mislio sam da bismo prvo trebali da se
sretnemo i ponovo upoznamo pre nego što se definitivno odlučim da ti to predložim.“
Zapravo si mislio da je bolje da vidiš na šta ja ličim, pomislila sam cinično, ali sam se
smeškala uprkos tome. Uhvatila sam Džejmijev pogled i jedna obrva mu se izvila naviše. Ovo nam
je nedelja za predloge, očito. Za jednog odbeglog hajduka i jednu za koju se sumnja da je engleski
špijun, izgleda da se naše usluge prilično traže.
„Ni slučajno, ni slučajno“, rekao je Džared kada je Džejmi pokušao da iznese tu teoriju.
Pritisnuo je prst na vrh nosa, šarmantno se smešeći ka meni. „Lepa žena da bude domaćica
svečanih večera je velika prednost u vinarskom poslu, rođače. Nemaš predstavu koliko vina možeš
da prodaš ako mušterijama prvo daš da ga probaju.“ Odlučno je odmahnuo glavom. „Ne, to bi bila
velika usluga meni ako bi tvoja supruga htela da se pomuči oko zabava.“
Pomisao da budem domaćica večernjih zabava za pariško visoko društvo bila je zapravo
pomalo zastrašujuća. Džejmi je pogledao u mene, obrva upitno podignutih, ali sam teško
progutala i nasmešila se, klimajući glavom. Bila je to dobra ponuda; ako se on oseća
kompetentnim da preuzme vođenje uvozničkog posla, najmanje što ja mogu da uradim jeste da
poručujem večeru i obnovim svoju živahnu konverzaciju na francuskom.
„Nikakav problem“, promrmljala sam, ali je Džared unapred računao na moju saglasnost pa
je nastavljao – intenzivne crne oči bile su fiksirane na Džejmija.
„A onda, mislio sam da će vam možda trebati nekakav smeštaj – što bi vam poslužilo i za
druga interesovanja koja vas dovode u Pariz.“
Džejmi se neobavezujuće nasmešio, na šta se Džared kratko osmehnuo i dohvatio svoju čašu
sa brendijem. Svako od nas je dobilo i po čašu vode, da ispiramo nepca između gutljaja, pa je
privukao jednu od tih drugom rukom.
„Pa, da nazdravimo!“, uzviknuo je. „Za naše udruživanje, rođače – i za Njegovo veličanstvo!“
Podigao je čašu sa brendijem u pozdrav; zatim je njom nametljivo prešao preko čaše s vodom i
prineo je usnama.
Iznenađeno sam gledala ovo čudno ponašanje, ali je to očito nešto značilo Džejmiju jer se
nasmešio Džaredu, dohvatio svoju čašu i prešao njom preko vode.
„Za Njegovo veličanstvo“, ponovio je. A onda, videvši da zaprepašćeno zurim u njega,
osmehnuo se i objasnio mi. „Za Njegovo veličanstvo – preko vode, Sasenah“
„Oh?“, rekla sam, a tek onda shvatila, „oh!“ Kralj preko vode – kralj Džejms. Što je pomalo
objašnjavalo iznenadnu žurbu svih da dočekaju da se Džejmi i ja nastanimo u Parizu, što bi inače
izgledalo kao neverovatna koincidencija.
Ako je Džared takođe jakobit, onda je njegova prepiska sa opatom Aleksanderom vrlo
verovatno više od puke slučajnosti; dobri su izgledi da je Džejmijevo pismo kojim najavljuje naš
dolazak stiglo zajedno sa pismom od Aleksandera u kom je objasnio angažman od strane kralja
Džejmsa. A ako se naše prisustvo u Parizu uklapa u Džaredove planove – utoliko bolje. Iznenada

69
sam počela da cenim složenost jakobitske mreže, pa sam podigla svoju čašu i popila za Njegovo
veličanstvo preko vode – i naše novo partnerstvo sa Džaredom.
Džared i Džejmi su tada zaseli u razgovor o poslu i ubrzo su bili glavom uz glavu, nagnuti
nad mastiljavim listovima hartije, najverovatnije tovarnim listovima i priznanicama o
preuzimanju robe. Mala kabina je zaudarala na duvan, isparenja brendija i neoprane mornare pa
sam opet počela da se osećam malo nelagodno. Pošto sam uvidela da im neću biti potrebna neko
vreme, tiho sam ustala i našla put ka palubi.
Pazila sam da izbegnem svađu koja je još bila u toku oko zadnjeg tovarnog prostora i
provlačila sam se između namotaja konopca, nekakvih objekata za koje sam pretpostavila da su
klinovi za vezivanje, i gomile zgužvanih jedara, do mirnog mesta na pramcu. Odatle sam imala
čist pogled po celoj luci.
Sedela sam na nekom kovčegu uz ogradu, uživajući u slanom vetru i smolastom ribljem
mirisu brodova i luke. I dalje je bilo hladno, ali sam bila umotana u ogrtač i bilo mi je dovoljno
toplo. Brod se polako ljuljao, dižući se na plimi; videla sam brade od algi na stubovima obližnjeg
doka kako se podižu i kovitlaju, zaklanjajući svetlucave crne dagnje.
Pomisao na dagnje navela me da se setim barenih dagnji na puteru koje sam jela prethodne
večeri, i iznenada sam crkavala od gladi. Paradoks trudnoće kao da me je stalno terao da budem
svesna svoje probave; ako nisam povraćala, crkavala sam od gladi. Pomisao na hranu naterala me
je da razmišljam o jelovnicima, a to me je dalje odvelo u razmišljanje o zabavljanju koje je Džared
pomenuo. Večernje zabave, hm? To je izgledalo kao čudan način da se započne spašavanje
Škotske, a opet, nisam zapravo mogla da smislim nijedan bolji.
Ako budem imala Čarlsa Stjuarta preko puta stola, moći ću da pripazim na njega, pomislila
sam, smešeći se toj šali. Ako nečim najavi da se sprema da uskoči u brod za Škotsku, možda mogu
da mu ubacim nešto u supu.
Možda to i nije tako smešno, na kraju krajeva. To me je navelo da pomislim na Gejlis
Dankan i moj osmeh je izbledeo. Žena poreskog namesnika u Krejnsmuiru, ubila je svog muža
ubacujući prah cijanida u njegovu hranu na banketu. Ubrzo potom optužena da je veštica,
uhapšena je kada sam bila sa njom pa su i mene oterali na suđenje; suđenje sa kog me je Džejmi
spasao. Uspomena na nekoliko dana provedenih u hladnoj tami lopovske rupe u Krejnsmuiru bila
je i suviše sveža, tako da sam stekla utisak da je vetar naglo postao vrlo hladan.
Zadrhtala sam, ali ne isključivo od hladnoće. Nisam mogla da pomislim na Gejlis Dankan, a
da mi taj ledeni prst ne siđe niz kičmu. Ne toliko zbog onoga što je ona učinila, već zbog toga ko
je bila. Jakobit, takođe; jedan od onih čija je podrška Stjuartima bila poprilično isprepletana sa
ludilom. Što je još gore, bila je isto što i ja – putnik kroz uspravno kamenje.
Nisam znala da li je dospela u prošlost kao ja, slučajno, ili je njeno putovanje bilo namerno.
Niti sam znala tačno odakle je došla. Ali moja poslednja vizija nje, kako prkosno viče na sudije
koji će je osuditi na spaljivanje, bila je pogled na visoku plavokosu ženu, ruku ispruženih visoko
tako da se na jednoj video izdajnički krug ožiljka od vakcinisanja. Automatski sam pružila ruku ka
malom komadu ogrubele kože na svojoj nadlaktici, ispod prijatnih nabora ogrtača, i zadrhtala
sam kada sam ga našla.
Iz ovih neprijatnih uspomena me je trgao sve veći metež na susednom keju. Velika grupa
ljudi bila je okupljena oko utovarne rampe broda i bilo je puno vike i guranja. Ne tuča; zagledala
sam se u prepirku štiteći rukom oči od sunca, ali nisam videla razmenu udaraca. Umesto toga,
izgleda da se radilo na tome da se pročisti prolaz kroz masu prema vratima velikog skladišta na
gornjem kraju keja. Masa je tvrdoglavo osujećivala takve napore, vraćajući se poput plime posle
svakog odgurivanja.
Džejmi se iznenada stvorio iza mene, a odmah za njim i Džared, koji se zagledao u gužvu
dole. Obuzeta tom vikom, nisam ih ni čula kad su došli.

70
 „Šta je to?“ Ustala sam i oslonila leđa na Džejmija, da budem u skladu sa njihanjem broda
pod našim nogama. Ovako izbliza, bila sam svesna njegovog mirisa; okupao se u gostionici i
mirisao je na čisto i toplo, sa blagom primesom sunca i prašine. Izoštravanje čula mirisa bio je još
jedan od efekata trudnoće, očigledno; mogla sam da ga namirišem i između sijaset smradova i
mirisa pristaništa, kao što možete čuti dubok glas blizu vas u bučnoj gužvi.
„Ne znam. Nekakav problem sa drugim brodom, izgleda.“ Pružio je ruku i položio je na moj
lakat da mi pruži stabilnost. Džared se okrenuo i grlenim francuskim dreknuo nekakvo naređenje
jednom od najbližih mornara. Čovek je istog časa preskočio ogradu i spustio se niz konopac do
keja, a katranisana pletenica je ostala da se klati nad vodom. Posmatrali smo sa palube kako se
pridružuje gomili, uvaljuje lakat nekom mornaru u rebra i dobija odgovor, zajedno sa izražajnim
gestikulacijama.
Džared se mrštio dok se njegov mornar vraćao utovarnom rampom. Mornar mu je rekao
nešto istim onim zbijenim francuskim, suviše brzim da bih ga razumela. Posle još nekoliko
razmenjenih reči, Džared se naglo okrenuo i stao pored mene, mršavim rukama grabeći ogradu.
„On kaže da je na Patagoniji bolest.“
„Kakva bolest?“ Nije mi palo na pamet da ponesem medicinsku kutiju sa sobom pa nisam
mogla mnogo da učinim, ali sam bila znatiželjna. Džared je izgledao zabrinut i nesrećan.
„Plaše se da bi mogle biti velike boginje, ali nisu sigurni. Pozvani su lučki inspektor i šef
pristaništa.“
„Hoćete li da ja pogledam?“, ponudila sam. „Mogu bar da vam kažem da li je bolest zarazna
ili nije.“
Džaredove obrve su nestale ispod mršavog crnog ruba kose. Džejmi je izgledao pomalo
postiđeno.
„Moja žena je dobro poznata kao iscelitelj, rođače“ objasnio je, ali se potom okrenuo i
odmahnuo glavom prema meni.
„Ne, Sasenah. To ne bi bilo bezbedno.“
Lako sam mogla da vidim utovarnu rampu Patagonije; sada je okupljena gomila naglo
uzmakla, uz puno guranja i gaženja po nogama. Dva mornara su sišla sa palube noseći između
sebe komad platna kao nosila. Belo platno jedra se ugibalo pod teretom čoveka kog su nosili, a
gola, pocrnela ruka visila je iz improvizovane nosiljke.
Pomorci su nosili komade tkanine vezane oko nosa i usta, i lica su držali okrenuta od nosila,
trzajući glavama dok su režali jedan na drugog i manevrisali svojim tovarom preko ispucalih
dasaka. Prošli su ispred fascinirane mase i nestali u obližnjem skladištu.
Hitro sam donela odluku, okrenula se i pošla ka zadnjoj istovarnoj rampi Arijane.
„Ne brini“, dobacila sam Džejmiju preko ramena, „ako su velike boginje, to ne mogu da
dobijem.“ Jedan od mornara koji me je čuo, naglo je zastao i ostao razjapljenih usta, ali sam mu se
samo nasmešila i prošla kraj njega.
Masa se sada primirila, nije se više talasala napred-nazad pa mi nije bilo tako teško da se
probijem kroz grupice mornara koji su mrmljali između sebe, a mnogi su se mrštili i bili zapanjeni
kada bih se provukla kraj njih. Skladište je bilo van upotrebe; nikakve bale ni burad nisu
ispunjavali akustičnu tamnu prostoriju, ali su se mirisi piljevine, dimljenog mesa i ribe još
zadržali, lako raspoznatljivi među mnogim drugim mirisima.
Bolesnik je žurno spušten blizu vrata, na gomilu odbačene slame za pakovanje. Pomorci koji
su ga doneli progurali su se kraj mene dok sam ulazila, željni da što pre odu.
Približila sam mu se oprezno, zastajući na metar od njega. Bilo je crven od groznice, koža
mu je bila neobično tamnocrvena, gusto prošarana belim prištićima. Ječao je i nemirno tresao
glavom sa jedne na drugu stranu, ispucala usta je pomerao kao da traži vode.
„Donesi mi vode“, rekla sam jednom mornaru koji je stajao u blizini. Čovek, nizak i mišićav
tip brade upletene u ukrasne šiljke, samo je zurio kao da mu se iznenada obratila riba.

71
 Nestrpljivo sam mu okrenula leđa, kleknula kraj bolesnika i rastvorila njegovu prljavu
košulju. Odvratno je smrdeo; verovatno nije bio čistunac ni pre toga, a posle su ga ostavili da leži
u sopstvenoj prljavštini, jer su kolege strahovale da ga dodirnu. Ruke su mu bile relativno čiste, ali
su se prištići gusto pružali duž grudi i stomaka. Koža mu je na dodir bila vrela.
Dok sam obavljala pregled naišao je Džejmi u pratnji Džareda. Sa njima je bio sitan čovek u
zlatom nakićenom sakou zvaničnika i još dvojica, od kojih je jedan, sudeći po odeći, bio plemić ili
bogati buržuj. Drugi je bio visok, vitak, očito pomorac ako bi se sudilo po tenu. Verovatno
kapetan broda na kome je došlo do zaraze, ako je o njoj ovde bila reč.
A izgleda da jeste. Viđala sam velike boginje mnogo puta ranije, u necivilizovanim delovima
sveta u koje me je moj stric Lamb, eminentni arheolog, vodio dok sam bila mala. Ovaj čovek nije
pišao krv, kao što se nekad dešava kada bolest napadne bubrege, ali je imao sve klasične
simptome.
„Plašim se da jesu velike boginje“, rekla sam.
Kapetan Patagonije je iznenada ispustio bolan krik i zakoračio prema meni, izobličenog lica,
podižući ruku kao da će me udariti.
„Ne!“, povikao je. „Glupa ženo! Salope! Femme sans cervelle! Hoćeš li da me upropastiš?“
Poslednja reč se izgubila u krkljanju kada ga je Džejmi rukom stegao oko grkljana. Drugom
rukom je žestoko zakrenuo prednji deo čovekove košulje, izdižući ga na prste.
„Više bih voleo da se mojoj ženi obraćate sa poštovanjem, msje“, kazao je Džejmi prilično
blago. Kapetan, čije je lice postalo ljubičasto, uspeo je da kratko, grčevito klimne pa ga je Džejmi
pustio. Čovek je zakoračio unazad, šišteći, i stao pored svog kompanjona kao da traži utočište,
trljajući grlo.
Zdepasti mali činovnik se oprezno naginjao nad bolesnika, držeći pri tom veliki srebrni
privezak sa mirišljavim sadržajem blizu svog nosa. Napolju se sve naglo utišalo, dok se rulja
razmicala od vrata skloništa da propusti još jedna nosila.
Čovek pred nama je iznenada seo, prepadajući malog činovnika toliko da je zamalo pao.
Čovek je neobuzdano piljio po skladištu, a onda je zakovrnuo očima i pao unazad na slamu kao
pokošen.
„Mrtav je“, rekla sam, nepotrebno.
Činovnik, koji je povratio dostojanstvo i opet uhvatio svoje mirišljave biljke koje navodno
treba da ga zaštite od zaraze, ponovo je prišao, pomno se zagledao u leš, ispravio se i proglasio:
„Velike boginje. Dama je u pravu. Izvinjavam se, gospodine grofe, ali znate zakone podjednako
dobro kao i ma ko drugi.“
Čovek kome se obratio nestrpljivo je uzdahnuo. Kratko je pogledao u mene mršteći se, a
onda pokazao glavom ka činovniku.
„Siguran sam da se to može srediti, msje Pamplmus. Molim vas za trenutak razgovora
nasamo...“ Pokazao je prema napuštenoj predradničkoj kućici malo dalje, maloj derutnoj zgradi
unutar veće. Plemić i po odeći i po tituli, grof je bio od onih visokih, elegantnih, sa gustim
obrvama i tankim usnama. Ceo njegov stav je ukazivao na to da je navikao da sve bude po
njegovom.
Ali mali činovnik je uzmicao, dižući ruke ispred sebe kao da se brani.
„Non, gospodine grofe“, rekao je, „je le regrette, mais cest impossible... To se ne može izvesti.
I suviše ljudi već zna za to. Novosti su se sigurno već raširile po dokovima.“ Bespomoćno je
pogledao u Džejmija i Džareda, a onda neodređeno mahnuo prema vratima skladišta gde su se
brojne glave posmatrača oslikavale samo kao siluete, a popodnevno sunce im je dodavalo zlatne
oreole.
„Ne“, ponovio je, a njegovo punačko telo se odlučno steglo. „Izvinite me, msje – i madam“,
dodao je sa zakašnjenjem, kao da me vidi prvi put. „Moram da idem i organizujem proceduru za
uništenje broda.“

72
 Kapetan je na to ispustio još jedan prigušeni krik i uhvatio činovnika za rukav, ali se on
otrgao i odjurio iz zgrade.
Atmosfera nakon njegovog odlaska bila je pomalo napeta pošto su me i msje grof i njegov
kapetan besno gledali, a Džejmi je ljutito gledao njih, dok je mrtvac slepo zurio u tavanicu
dvanaest metara iznad.
Grof je napravio korak prema meni, a oči su mu svetlucale. „Imate li ikakvu predstavu šta ste
uradili?“, zarežao je. „Budite upozoreni, madam, platićete za ovo što ste danas učinili!“
Džejmi se naglo pomerio u pravcu grofa, ali je Džared bio brži, povukao je Džejmija za rukav
i blago me gurnuo prema vratima, pri tom promrmljao nešto nerazumljivo zgranutom kapetanu
koji je samo tupavo odmahnuo glavom.
„Jadničak“, rekao je Džared napolju, odmahujući glavom. „Fju!“ Na keju je bilo ledeno od
hladnog sivog vetra koji je ljuljao ukotvljene brodove, ali je Džared obrisao lice vrat velikom,
neprikladnom maramicom od crvenog platna za jedra koju je izvukao iz džepa svog kaputa.
„Hajdemo, momče, da nađemo kafanu. Treba mi piće.“
Bezbedno ušuškani u gornju sobu jedne od kafana duž keja, sa bokalom vina na stolu,
Džared se sručio u svoju stolicu, mašući da se rashladi i bučno izdišući.
„Bože, kakva sreća!“ Natočio je dobru porciju vina u čašu, sručio je i nalio drugu. Kada je
video kako zurim u njega, nasmešio se i gurnuo bokal prema meni.
„Pa, postoji vino, devojko“, objasnio je, „a postoji i ono što služi da spereš prašinu. Zabaci ga
brzo, pre nego što stigneš da mu osetiš ukus, i dobro će poslužiti.“ Prihvatajući sopstveni savet,
ispraznio je čašu i opet se mašio bokala. Bilo mi je jasno šta se Džejmiju desilo prethodnog dana.
„Dobra sreća ili loša?“, znatiželjno sam upitala Džareda. Očekivala sam da će odgovor glasiti
„loša“, ali je sitni trgovac delovao suviše veseo da bi to bilo posledica crvenog vina koje je veoma
podsećalo na kiselinu za akumulatore. Spustila sam čašu, nadajući se da će gled mojih zuba ostati
neoštećena.
„Loša za Sen Žermena, dobra za mene“, kratko je odgovorio. Ustao je sa stolice i zagledao se
kroz prozor.
„Dobro“, rekao je, sedajući opet i delujući zadovoljno. „Istovariće vino i do zalaska sunca
smestiće ga u skladište. Na sigurno.“
Džejmi se zavalio u stolici, posmatrajući rođaka sa podignutom obrvom i smeškom na
usnama.
„Da li treba da shvatimo da je brod msje grofa Sen Žermena takođe prevozio alkoholna pića,
rođače?“
Kez od uva do uva kojim je odgovorio otkrio je dva zlatna zuba u donjoj vilici, zbog čega je
Džared još više ličio na gusara.
„Najbolje godište portoa iz Pinjaoa“, rekao je srećno. „Koštao ga je čitavo bogatstvo. Pola
roda iz vinograda Noval, što znači da se više neće moći dobaviti ove godine.“
„A pretpostavljam da je druga polovina Noval portoa ono što se istovara u vaše skladište?“
Počinjala sam da shvatam njegovo oduševljenje.
„Tačno tako, devojče, baš tako!“, kikotao se Džared, gotovo grleći sebe od te pomisli. „Imaš li
predstavu za koliko će se to prodati u Parizu?“, insistirao je, ljuljajući se i treskajući čašu na sto.
„Ograničene količine, i ja sa monopolom? Bože, napraviću zaradu za celu godinu!“
Ustala sam i pogledala kroz prozor. Arijana je stajala na sidru, već upadljivo viša na vodi, dok
su se ogromne mreže za tovar ljuljale sa krana postavljenog na zadnju palubu, da bi bile pažljivo
istovarene, bocu po bocu, u ručna kolica, i odvezene u stovarište.
„Ne bih htela da kvarim opšte slavlje“, rekla sam pomalo sramežljivo, „ali zar niste rekli da
vaš porto dolazi sa istog mesta kao i Sen Žermenova pošiljka?“

73
 „Aha, jesam.“ Džared je prišao i stao pored mene, zureći dole u povorku radnika koji su
istovarali. „U Novalu se pravi najbolji porto u celoj Španiji i Portugalu; hteo sam da otkupim celu
berbu, ali nisam imao kapitala. Pa šta s tim?
„Samo hoću da kažem, ako već brodovi dolaze iz iste luke, postoje veliki izgledi da i neki od
vaših mornara ima velike boginje“, rekla sam.
Ta pomisao je izbledela vinsko crvenilo na Džaredovim mršavim obrazima pa je otpio gutljaj
da se oporavi.
„Bože, kakva pomisao!“, rekao je dahćući dok je spuštao čašu. „Ali mislim da je to u redu“,
rekao je, ubeđujući sebe. „Porto je već dopola istovaren. Mada bi bilo najbolje da ipak
porazgovaram s kapetanom“, dodao je mršteći se. „Nateraću ga da isplati ljude čim se završi
istovar – i ako neki deluje bolesno, može da dobije platu i da smesta ode.“ Odlučno se okrenuo i
izleteo iz sobe, zastajući na vratima tek koliko da dobaci preko ramena: „Naručite nešto za
večeru!“, pre nego što je nestao stepeništem tutnjeći kao malo krdo slonova.
Okrenula sam se Džejmiju, koji je zbunjeno zurio u svoju nepopijenu čašu.
„Ne treba tako da radi!“, uzviknula sam. „Ako na brodu ima velike boginje, mogao bi da ih
raširi po celom gradu otpuštajući zaražene ljude.“
Džejmi je polako klimao glavom.
„Onda pretpostavljam da se nadamo da niko od njegovih nije zaražen“, blago je
prokomentarisao.
Istog časa sam se okrenula ka vratima. „Ali, zar ne treba nešto da preduzmemo? Mogu bar
da odem i pogledam njegove ljude. I da im kažem šta da učine sa telima ljudi sa drugog broda...“
„Sasenah.“ Duboki glas je i dalje bio blag, ali je imao nespornu notu upozorenja.
„Šta je?“ Okrenula sam se i zatekla ga pognutog napred, kako me ravno posmatra preko ruba
svoje čaše. Gledao me je zamišljeno jedan minut pre nego što je progovorio.
„Da li misliš da je ono što smo namerili da učinimo važno, Sasenah?“
Ruka mi je skliznula sa kvake.
„Da sprečimo Stjuarte da pokrenu ustanak u Škotskoj? Da, naravno da tako mislim. Zašto
pitaš?“
Klimnuo je glavom, strpljiv kao učitelj sa detetom koje sporo shvata.
„Aha, dobro. Ako tako misliš, onda ćeš doći ovde, lepo sesti i piti vino sa mnom dok se
Džared ne vrati...“ Zastao je i ispustio dug dah od koga je zalepršao riđi talas nad njegovim čelom.
„Ako ne misliš tako, onda ćeš otići dole na kej pun pomoraca i trgovaca koji misle da je
prisustvo žene blizu brodova znak loše sreće i koji već šire glasine da si ti bacila kletvu na brod
Sen Zermena, i reći ćeš im šta moraju da urade. Uz malo sreće, biće suviše uplašeni da te siluju pre
nego što ti preseku grkljan i bace te u luku, a mene za tobom. Ako te Sen Zermen ne zadavi prvi.
Zar nisi videla izraz na njegovom licu?“
Vratila sam se za sto i malo naglo sela. Kolena su mi klecala.
„Videla sam ga“, rekla sam. „Ah može li on... ne bi on...“
Džejmi je podigao obrve i gurnuo čašu vina preko stola ka meni.
„Mogao bi i hteo bi, ako misli da to može da izvede nenametljivo. U ime gospoda, Sasenah,
koštala si tog čoveka gotovo ceo jedan godišnji prihod! A ne deluje da je od onih koji će takav
gubitak primiti filozofski. Da nisi ti rekla upravniku pristaništa da su to velike boginje, onako
naglas pred svedocima, nešto diskretnog mita bi završilo stvar. Ovako kako je, zašto misliš da nas
je Džared doveo gore tako brzo? Zbog kvalitetnog pića?“
Usne su mi delovale ukočeno, kao da sam zaista popila dosta vitriola iz bokala.
„Hoćeš da kažeš... da smo u opasnosti?“
Zavalio se, klimajući glavom.
„Sad si ukapirala“, rekao je blago. „Pretpostavljam da Džared nije hteo da se uspaničiš.
Pretpostavljam da je otišao da nam organizuje nekakvu stražu, kao i da se pobrine za svoju

74
posadu. On sam će verovatno biti bezbedan – njega svi znaju, i njegova posada i radnici koji rade
na utovaru su napolju.“
Protrljala sam se po koži. Naježenost mi se širila duž nadlaktica. U ognjištu je gorela vatra,
prostorija je bila topla i zadimljena, ali je meni bilo hladno.
„Kako to da ti znaš toliko o onome što bi grof Sen Zermen mogao da učini?“ Uopšte nisam
sumnjala u to što je Džejmi rekao – i suviše dobro sam zapamtila zluradi mračni pogled kojim me
je grof prostrelio u stovarištu – ali sam se čudila otkud on poznaje tog čoveka.
Džejmi je otpio malo svog vina, napravio grimasu, a zatim spustio čašu.
„Kao prvo, prati ga reputacija da je nemilosrdan – i još nešto. Čuo sam ponešto o njemu kada
sam živeo u Parizu, mada sam imao sreće da mu se tada ničim ne zamerim. Kao drugo, Džared je
juče potrošio nešto vremena upozoravajući me na njega; on je glavni Džaredov poslovni rival u
Parizu.“
Položila sam laktove na izubijani sto i spustila bradu na prekrštene ruke.
„Znači da sam svojski uprskala, zar ne?“, rekla sam utučeno. „Pomogla sam ti da fino
započneš poslovanje.“
On se nasmešio a onda ustao i prišao mi s leđa, i sagnuo se da me zagrli. Ja sam još uvek bila
iznervirana zbog onoga što mi je otkrio, ali mi je bilo znatno bolje jer sam osećala njegovu snagu i
masu iza sebe. Lako me je poljubio u teme.
„Ne brini, Sasenah“, kazao je. „Mogu da brinem o sebi. A mogu da brinem i o tebi – ako mi
to dopustiš.“ U njegovom glasu se osećao smešak, ali i pitanje, pa sam klimnula, puštajući da mi
glava padne na njegove grudi.
„Dopustiću ti“, rekla sam. „Građanstvo Avra će prosto morati da iskuša svoju sreću sa
boginjama.“
Prošao je gotovo ceo sat do trenutka kada se vratio Džared, ušiju crvenih od hladnoće, ali
bez prerezanog vrata i očito u ništa gorem stanju. Bilo mi je drago što ga opet vidim.
„U redu je“, objavio je, zračeći zadovoljstvom. „Na brodu nema ničeg sem skorbuta i
uobičajenog kašlja i prehlade. Nema boginja.“ Pogledao je po sobi, trljajući ruke. „Gde je večera?“
Obrazi su mu bili crveni od vetra i izgledao je veseo i sposoban. Očigledno je sređivanje
poslova sa rivalima koji račune izmiruju ubistvom bila sastavni deo posla za ovog trgovca. A zašto
i ne bi? pomislila sam cinično. Na kraju krajeva, on je krvavi Škot.
Kao da je hteo da potvrdi takvo viđenje, Džared je naručio obrok, pribavio izvrsno vino koje
prikladno ide uz jelo, poslavši da ga donesu iz njegovog skladišta, a posle jela je sa Džejmijem
počeo da razgovara o načinima poslovanja sa francuskim trgovcima.
„Banditi“, rekao je. „Svaki od njih bi ti zabio nož u leđa čim te ugleda. Prljave lopine. Ne
veruj im nimalo. Pola unapred, pola pri isporuci – i nikad ne puštaj plemiće da plaćaju na kredit.
Uprkos Džaredovim uveravanjima da je ostavio dva čoveka dole na straži, bila sam pomalo
nervozna pa sam se posle večere smestila uz prozor gde sam mogla da pratim ko dolazi a ko
odlazi duž mola. Moje zagledanje nije služilo ničemu i svaki drugi čovek na doku mi je izgledao
kao ubica.
Oblaci su se navlačili nad luku; noćas će opet padati sneg. Podvezana jedra su luđački
podrhtavala na sve jačem vetru, lupajući o jarbole tako bučno da su bezmalo nadjačavala viku
lučkih radnika. Luka je na tren zasjala prigušenozelenim svetlom kada su oblaci koji su pritiskali
oterali sunce na zalasku u vodu.
Kako se smrkavalo, vreva je polako zamirala, radnici su sa svojim kolicima nestali u ulicama
prema gradu, a mornari su nestali u osvetljenim vratima objekata poput onog u kom sam sedela.
Pa ipak, mesto ni slučajno nije bilo napušteno; naročito se isticala mala rulja i dalje okupljena
blizu zlosrećne Patagonije. Ljudi u nekakvim uniformama formirali su kordon u dnu utovarne
rampe; nesumnjivo da bi sprečili svakoga ko hoće da se ukrca ili da snese neki tovar. Džared je

75
objasnio da će zdravim članovima posade biti dozvoljeno da se iskrcaju, ali neće smeti da snesu sa
broda ništa sem odeće na sebi.
„Bolje nego kako to rade Holanđani“, rekao je, češkajući grube crne čekinje brade. „Ako brod
dolazi iz luke za koju se zna da njome vlada nekakva zaraza, prokleti Holanđani nateraju mornare
da otplivaju goli do obale.“
„Šta rade za odeću kada se dokopaju obale?“, radoznalo sam upitala.
„Ne znam“, odsutno je rekao Džared, „ali pošto će naći kupleraj čim stupe na kopno, valjda
im nije ni potrebna – izvinjavam vam se, draga moja“, dodao je žurno, iznenada se prisećajući da
se obraća dami.
Prikrivajući svoju trenutnu zbunjenost srdačnošću, ustao je i došao do mene da bi gledao
kroz prozor.
„Ah“, rekao je. „Pripremaju se da zapale brod. Ako se ima u vidu šta nosi, bolje bi bilo da ga
prvo odvuku daleko od luke.“
Konopci za teglenje su zakačeni za osuđenu Patagoniju, i nekoliko manjih brodova sa
veslačima stajalo je spremno, čekajući na signal. Njega je dao upravnik pristaništa čije su se zlatne
pletenice jedva videle kao sjaj na umirućem svetlu dana. On je vikao, mlateći obema rukama
polako napred i nazad iznad glave, kao semafor.
Na njegov povik su kao jeka odgovorili povici kapetana čamaca na vesla i galija i vučni
konopci su se polako digli iz vode kako su se zatezali, voda se slivala niz jake spirale konopca uz
bučno pljuskanje u nagloj tišini koja je obuzela dokove. Povici sa vučnih brodova bili su jedini
zvuči kada je tamni trup broda osuđenog na smrt zaškripao, zadrhtao i okrenuo se u vetar. Užad
su zaječala kada je brod pošao na svoje poslednje kratko putovanje.
Ostavili su ga nasred zaliva, na bezbednom rastojanju od ostalih brodova.. Palube su bile
natopljene naftom, i kada su vučni konopci odbačeni i galije se odmakle, mala okrugla figura
upravnika pristaništa se podigla sa sedišta u čamcu koji ga je do tamo odveo. On se sagnuo,
približio glavu nekome ko je tu sedeo, a onda se podigao sa iznenadnim jarkim plamenom baklje
u ruci.
Veslač iza njega se nagnuo kada je zamahnuo rukom i bacio baklju. Teška močuga umotana
u petrolejom natopljene krpe se prevrnula, vatra se smanjila u plavičasti sjaj i pala izvan vidika, iza
ograde. Upravnik pristaništa nije čekao da vidi rezultat svoje akcije; odmah je seo, mahnito
gestikulirajući veslaču koji je upro veslima, i mali čamac je poleteo preko tamne vode.
Nekoliko dugih trenutaka se ništa nije dešavalo, ali je masa na doku stajala mirno, tiho
mrmljajući. Videla sam bled odblesak Džejmijevog lica, kako lebdi iznad mog u tamnom staklu
prozora. Staklo je bilo hladno i brzo se zamaglilo od našeg daha; očistila sam ga rubom svog
ogrtača.
„Eno“, tiho je rekao Džejmi. Vatra je naglo planula iza ograde, mala plava blistava linija.
Zatim je zatreperila i koprena se raširila napred, narandžastocrvene linije prema nebu. Iznenadni
skok i plameni jezici zaigrali su po petrolejom natopljenim ogradama, a jedno smotano jedro je
zaiskrilo i zapalilo se.
Za manje od minuta plamen je zahvatio i zadnje jedro, a jedro glavnog jarbola se razmotalo,
držači su mu progoreli i ono se sručilo zahvaćeno plamenom. Vatra se širila prebrzo da bi se
posmatralo njeno napredovanje; kao da je sve gorelo odjednom.
„Sad“, iznenada je rekao Džared. „Dođite dole. Vatra će uhvatiti tovarni prostor za minut i
tada je najbolje da zbrišemo. Niko nas neće primetiti.“
Bio je u pravu; dok smo se pažljivo izvlačili na vrata taverne, dva čoveka su se stvorila pored
Džareda – njegovi mornari, naoružani pištoljima i kopljima za sabljarke – ali niko drugi nije
primetio naše pojavljivanje. Svi su bili okrenuti prema luci, gde je gornji deo Patagonije sada bio
vidljiv kao crni skelet u telu uskomešanih plamenova. Usledio je niz pucnjeva, tako zbijenih da je

76
zvučalo kao pucnjava mitraljeza, a zatim moćna eksplozija koja se digla iz središta broda u fontani
varnica i zapaljenog drveta.
„Hajdemo.“ Džemi je rukom čvrsto stezao moju nadlakticu, a ja se nisam usprotivila. Prateći
Džareda dok su nas čuvali mornari, iskrali smo se sa keja, krišom, kao da smo mi zapalili vatru.

77
 7
Kraljevski prijem

žaredova kuća u Parizu se nalazila u ulici Tremulin. Bio je to bogat kraj grada čije su
kuće imale kamena pročelja i dva, tri i četiri sprata, zbijene gusto jedna uz drugu.
Tu i tamo je veoma velika kuća stajala sama u svom parku, ali je u najvećem broju
slučajeva relativno spretan lopov bez problema mogao da skoči sa jednog krova na
drugi.
„Mmfm“, glasio je jedini Murtagov komentar nakon što je ugledao Džaredovu kuću. „Sam ću
sebi naći smeštaj.“
„A ako te toliko čini nervoznim da imaš pristojan krov nad glavom, čoveče, možeš da spavaš
u štali“, predložio je Džejmi. Iscerio se dole prema malom, nadurenom kumu. „Naručićemo da ti
sluga donese kašu.“
Unutrašnjost kuće je bila opremljena udobno i elegantno, mada sam kasnije uvidela da je
zapravo spartanska u poređenju sa većinom kuća plemstva i bogate buržoazije. Pretpostavljam da
je to bar delimično bilo tako zato što u kući nije bilo dame; Džared se nikada nije ženio, a nije ni
pokazivao nikakve znake da mu žena nedostaje.
„Pa, ima ljubavnicu, naravno“, objasnio je Džejmi kada sam počela da nagađam o ličnom
životu njegovog rođaka.
„Oh, naravno“, promrmljala sam.
„Ali je ona udata. Džared mi je jednom rekao da poslovni čovek nikada ne treba da se petlja
sa neudatim ženama – rekao je da zahtevaju previše, i novca i vremena. A ako se oženiš njima one
će ti spiskati novac i završićeš kao siromah.“
„Fino mišljenje ima o suprugama“, kazala sam. „Šta li misli o tvom braku, uprkos tom
korisnom savetu?“
Džejmi se nasmejao. „Ja nisam ni imao novca, tako da mi teško može biti gore. On misli da
si vrlo atraktivna, mada kaže da moram da ti kupim novu haljinu.“
Raširila sam suknju od jabuka-zelenog somota, koja je podosta pretrpela.
„Verovatno je tako“, složila sam se. „Ili ću neko vreme ići okolo umotana u čaršav, ova mi je
već uska u struku.“
„I na drugim mestima“, rekao je, smejući se dok me je odmeravao pogledom. „Povratio ti se
apetit, zar ne, Sasenah?“
„Budalo“, rekla sam hladno. „Savršeno dobro znaš da je Anabel Makranog građena kao drška
lopate, a ja nisam.“
„Nisi“, složio se, pohvalno me merkajući. „Hvala bogu.“ Prisno me je potapšao po zadnjici.
„Ja ću se ovog jutra pridružiti Džaredu da prođe poslovne knjige, a onda ćemo posetiti neke
od njegovih klijenata, da me predstavi. Hoćeš li moći sama?“
„Da, naravno“, rekla sam. „Malo ću istraživati kuću i upoznati se sa poslugom.“ Poslugu sam
upoznala grupno kada smo stigli sinoć, ali pošto smo večerali u svojoj sobi, nisam videla nikog
sem sluge koji je doneo hranu i sobarice koja je došla rano ujutru da razmakne zavese, pospremi
sobu i zapali vatru i odnese nošu. Strepela sam od pomisli da ću iznenada biti zadužena za

78
poslugu, ali sam se hrabrila mišlju da to ne može biti mnogo drugačije od izdavanja naređenja
bolničarima i mlađim sestrama, a to sam radila ranije, kao starija sestra u poljskoj bolnici u
Francuskoj 1943.
Posle Džejmijevog odlaska, natenane sam obavila toaletu četkom i vodom, koji su činili
jedini raspoloživi pribor. Ako je Džared ozbiljno mislio da budem domaćica zabava, bilo mi je
jasno da će nova haljina biti samo početak toga.
U bočnom džepu svoje medicinske torbe imala sam vrbovo pruće kojim sam prala zube pa
sam uzela jedan prut i dala se na posao, premišljajući o neverovatnoj sreći koja nas je dovela
ovamo.
Pošto nam je bilo zabranjeno da odemo u Škotsku, morali smo da nađemo mesto da
stvaramo svoju budućnost, bilo u Evropi ili da emigriramo u Ameriku. A ako se ima u vidu ono što
sam znala o Džejmijevoj naklonosti prema brodovima, nisam bila nimalo iznenađena što se od
početka nadao Francuskoj.
Frejzeri su imali jake veze sa Francuskom; mnogi od njih su, poput opata Aleksandera i
Džareda Frejzera, živeli tu, retko ili nikada ne odlazeći u rodnu Škotsku. A bilo je i mnogo
jakobita, rekao mi je Džejmi, onih koji su ispratili svog kralja u egzil pa su sada živeli najbolje što
su znali u Francuskoj ili Italiji, čekajući da se on ponovo vrati na presto.
„Večito se govori o tome“, rekao je. „Uglavnom u kućama, ne i u kafanama. Zato se ništa nije
izrodilo iz toga. Kada bude stiglo do kafana, znaćeš da je ozbiljno.“
„Kaži mi“, rekla sam, posmatrajući ga kako četka prašinu sa kaputa, „da li se svi Škoti rađaju
upoznati sa politikom, ili si samo ti takav?“
„Pa, reći ću ti, Sasenah, da to ne znam. Ali onako kako sam se rodio, između Makenzija i
Frejzera, nisam se mnogo pitao o tome. A ne možeš provesti godinu dana u francuskom društvu i
dve godine u vojsci a da ne naučiš da slušaš šta se govori i šta ljudi hoće time da kažu, i koja je
razlika između te dve stvari. S obzirom na to kakva su vremena došla, nisam samo ja takav. Uu
Hajlendsu nema ni gazde ni napoličara koji može ostati po strani u onome što dolazi.“
„Što dolazi.“ A šta to dolazi?, pitala sam se. Ono što će se dogoditi ako ne uspemo u onom
oko čega se trudimo ovde jeste oružana pobuna, pokušaj povratka na vlast monarhije Stjuarta,
koji će predvoditi princ Čarls Edvard Kazimir Marija Silvester Stjuart, sin prognanog kralja.
„Princ Čarli Lepi“, rekla sam tiho za sebe, posmatrajući svoj odraz u velikom zidnom
ogledalu. Ono je ovde, sada, u istom gradu, možda ne ni tako daleko odavde. Kako li će on
izgledati? O njemu sam mogla da mislim samo u okvirima uobičajenog istorijskog portreta, koji je
prikazivao zgodnog, pomalo ženskastog mladića od nekih šesnaest godina, sa mekim ružičastim
usnama i napuderisanom kosom, u skladu sa modom tog vremena. Ili kroz imaginarne slike koje
su pokazivale robusniju verziju istog toga, kako se razmeće sabljom dok sa broda stupa na tlo
Škotske.
Škotske koju će upropastiti i opustošiti u pokušaju da je povrati za svog oca i sebe. Osuđen
na propast, privući će dovoljno podrške da napravi razdor u zemlji i vodiče svoje pristalice kroz
građanski rat do krvavog kraja na Kalodenskom polju. Zatim će pobeći nazad u sigurnost
Francuske, ali će odmazda njegovih neprijatelja biti izvršena nad onima koje je ostavio za sobom.
Mi smo došli da bismo sprečili takvu katastrofu. To je delovalo neverovatno, kada se o tome
misli u miru i luksuzu Džaredove kuće. Kako neko može da zaustavi ustanak? Pa ako se ustanci
kuju u kafanama, možda se mogu zaustaviti preko večernje trpeze. Slegla sam ramenima svom
liku u ogledalu, oduvala zalutali uvojak ispred oka i sišla da nasamarim kuvara.

*****

79
Posluga, koja me je u početku posmatrala uplašeno i sumnjičavo, ubrzo je shvatila da nemam
nameru da se mešam u njen posao pa se opustila u raspoloženje opreznog ugađanja. Prvo sam
pomislila, onako sluđena od umora, da je bar dvanaest slugu postrojeno u hodniku za moju
inspekciju. Zapravo ih je bilo šesnaest, računajući konjušara, štalskog momka i kuhinjskog
momka, koje nisam zapazila u opštoj gužvi. Bila sam još više impresionirana Džaredovim
uspehom u poslu dok nisam shvatila kako su sluge malo plaćene; novi par cipela i dve livre za
livrejisanog slugu, trunku manje za sobarice i kuvarice, malko više za takve uzvišene primere kao
što su glavna kuvarica madam Vijonet i batler Magnus.
Dok sam istraživala način funkcionisanja domaćinstva i odlagala one informacije koje sam
uspela da napabirčim po kući od ogovaranja među sobaricama, Džejmi je bio napolju sa
Džaredom svakog dana, posećivao mušterije, sretao se sa ljudima, pripremao se da „pomaže
Njegovoj visosti“ praveći društvene veze koje bi se mogle pokazati vrednim za jednog princa u
egzilu. Među posetiocima večera mogli bismo naći saveznike – ili neprijatelje.
„Sen Zermen?“, pitala sam, iznenada prepoznajući poznato ime usred Margeritinog
čavrljanja dok je polirala parket. „Grof Sen Zermen?“
„Oui, madam.“ Ona je bila niska, debela devojka sa čudno pljosnatim licem i izbečenim
očima zbog kojih je izgledala kao spljeskana riba, ali se ponašala prijateljski i bila voljna da ugodi.
Sada je usta napućila u kružić, najavljujući time da će izreći neku stvarno skandaloznu sitnicu.
Pogledom sam je podstakla što sam više mogla.
„Taj grof, madam, ima vrlo lošu reputaciju“, rekla je značajno.
Pošto je to važilo – prema Margeriti – za praktično svakoga ko je dolazio na večeru, podigla
sam obrve i sačekala još detalja.
„On je svoju dušu prodao đavolu, znate“, poverila mi se, utišavajući glas i osvrćući se kao da
bi džentlmen mogao da vreba ili zida dimnjaka. „On slavi Crnu misu, na kojoj se krv i meso
nedužne dece dele među zlima!“
Baš si našla pravog da od njega napraviš neprijatelja, pomislila sam za sebe.
„Oh, to svi znaju, madam“, uveravala me je Margerita. „Ali to nije važno; žene su lude za
njim, bez obzira; kuda god pođe, bacaju se na njega. Osim toga, on je i bogat.“ Očito je ova
poslednja odlika bila dovoljna makar za ravnotežu, ako ne i da pretegne u odnosu na ono pijenje
krvi i jedenje mesa.
„Baš interesantno“, kazala sam. „Ali mislila sam da je gospodin grof takmac msje Džareda,
zar i on ne uvozi vina? Zašto ga onda msje Džared poziva ovamo?“
Margerita je podigla pogled sa glancanja parketa i nasmejala se.
„Kako zašto, madam? To je tek da bi msje Džared mogao da posluži najbolji ‘bon za
večerom, kaže msje grofu da je upravo kupio deset kutija, i da mu na kraju velikodušno ponudi
jednu bocu da ponese kući!“
„Razumem“, rekla sam, cereći se. „A i msje Džared isto tako biva pozvan da večera sa msje
grofom?“
Klimnula je glavom, a bela marama je skakutala nad njenom flašom ulja i krpom. „O, da,
madam. Ali ne tako često!“
Na sreću, grof Sen Zermen nije bio pozvan to veče. Večerali smo jednostavno en famille tako
da je Džared mogao da proveri Džejmija na nekim detaljima koje je trebalo obaviti pre njegovog
odlaska – najvažniji je bio kraljev lever u Versaju.
Biti pozvan na kraljev lever smatralo se izrazitim znakom naklonošću, objašnjavao je Džared
tokom večere.
„Ne prema tebi, momče“, ljubazno je rekao, mašući viljuškom ka Džejmiju. „Već prema
meni. Kralj hoće da se uveri da se vraćam iz Nemačke – ili to bar hoće Diverni, ministar finansija.
Poslednji talas poreza je gadno pogodio trgovce i podosta stranaca je otišlo – što se veoma loše

80
odrazilo na kraljevu riznicu, kao što možeš zamisliti.“ Napravio je grimasu od pomisli na poreze,
mrko gledajući malu jegulju na svojoj viljušci.
„Nameravam da odem do idućeg ponedeljka. Čekam samo da mi jave da je Vilhelmina
bezbedno stigla u Kale, a zatim odlazim.“ Džared je pojeo još jedan zalogaj jegulje i klimnuo
Džejmiju, pričajući punim ustima. „Posao ostavljam u dobrim rukama, momče; po tom pitanju me
ništa ne brine. Mada bismo pre odlaska mogli porazgovarati o nekim drugim stvarima. Sredio sam
sa erlom Marišalom da odemo sa njim za dva dana na Monmartr, da iskažeš poštovanje Njegovoj
visosti princu Čarlsu Edvardu.“
Osetila sam nagli udar uzbuđenja u dnu stomaka i brzo sam razmenila pogled sa Džejmijem.
On je klimnuo Džaredu, kao da to nije ništa naročito, ali su mu oči zasjale u iščekivanju kada je
pogledao u mene. To je, znači, početak toga.
„Njegova visost živi vrlo povučeno u Parizu“, govorio je Džared dok je jurio poslednje jegulje,
klizave od putera, po rubu svog tanjira. „Za njega ne bi bilo prikladno da se pojavljuje u društvu
sve dok ga kralj ne primi zvanično, ako ga uopšte bude primio. Zato Njegova visost retko napušta
kuću i viđa malo ljudi, izuzev onih pristalica njegovog oca koji dolaze da mu iskažu poštovanje.“
„Ja sam čula drugačije“, upala sam.
„Šta?“ Dva para zapanjenih očiju okrenula su se ka meni i Džared je spustio viljušku,
prepuštajući poslednju jegulju njenoj sudbini.
Džejmi je izvio obrvu ka meni. „Šta si ti čula, Sasenah, i od koga?“
„Od posluge“, rekla sam, koncentrišući se na svoje jegulje. Videvši da se Džared mršti, prvi
put mi je palo na pamet da se od gazdarice kuće možda ne očekuje da tračari sa sobaricama. Pa,
do đavola s tim, pomislila sam buntovno. Nije mi ostalo mnogo drugog što mogu da radim.
„Sobarica kaže da je Njegova visost princ Čarls odlazio u posete princezi Lujzi de la Tur de
Roan“, rekla sam, skidajući jednu jegulju sa viljuške i žvaćući je polako. Bile su izvrsne, ali je
osećaj uznemiravajući kada ih progutate cele, kao da je stvorenje još živo. Žvakala sam pažljivo. Za
sada bez problema.
„U odsustvu daminog muža“, dodala sam delikatno.
Džejmi je izgledao kao da ga to zabavlja, Džared užasnuto.
„Princeza D’Roan?“, rekao je Džared. „Mari-Lujza-Enrijet-Zan de laTur d’Overnj? Porodica
njenog muža je vrlo bliska kralju.“ Protrljao je prstima usne, ostavljajući puterasti sjaj oko usta.
„To bi moglo biti vrlo opasno“, promrmljao je, kao za sebe. „Pitam se da nije mala budala... ali ne.
Sigurno ima bar toliko razuma. Mora da je reč samo o neiskustvu; nije toliko proveo u visokim
krugovima, a stvari su drugačije u Rimu. Pa ipak...“ Prekinuo je gunđanje i okrenuo se Džejmiju sa
donetom odlukom.
„To će biti tvoj prvi zadatak, momče u službi Njegovog veličanstva. Približno si istih godina
kao Njegova visost, ali imaš iskustvo i znaš da proceniš stvari na osnovu vremena koje si proveo u
Parizu – i moje obuke, da polaskam sebi.“ Kratko se osmehnuo Džejmiju. „Možeš da se sprijateljiš
sa Njegovom visosti. Olakšaj mu posao sa svim onim ljudima koji mu mogu koristiti; većinu njih
si već upoznao. I objasni Njegovoj visosti – što taktičnije možeš – da galantnost u pogrešnom
pravcu može naneti znatnu štetu ciljevima njegovog oca.“
Džejmi je odsutno klimnuo, očito misleći na nešto drugo.
„A kako je to naša sobarica saznala za posete Njegove visosti, Sasenah?“ upitao je. „Ne
napušta kuću češće nego jednom nedeljno da bi otišla na misu, zar ne?“
Odmahnula sam glavom i progutala naredni zalogaj da bih odgovorila.
„Koliko sam uspela da saznam, naša kuvarica je to čula od kuhinjskog momka, koji je to čuo
od štalskog momka, koji je to saznao od komšijskog konjušara. Ne znam koliko je još ljudi
između, ali je kuća Roanovih treća od naše. Mogu zamisliti da i princeza zna sve o nama“, veselo
sam dodala. „To sigurno zna pod uslovom da razgovara sa svojom kuvaricom.“

81
 „Dame ne tračare sa svojom poslugom“, hladno je rekao Džared. Besno je pogledao Džejmija
u nemom preklinjanju da bolje pripazi na svoju ženu.
Videla sam da se ugao Džejmijevih usana krivi, ali je samo pijuckao svoj montraše i
promenio temu pričom o poslednjem Džaredovom poduhvatu – pošiljci ruma koja je pošla sa
Jamajke.
Kada je Džared pozvonio da se skloni posuđe i donese brendi, ja sam se izvinila. Jedan od
Džaredovih običaja bio je da uz brendi uživa u dugim crnim cigarama, a ja sam imala nejasan
osećaj da jegulje koje sam pojela, bilo da su žvakane pažljivo ili ne, neće postati još bolje ako se
nadime.
Legla sam na svoj krevet i pokušala, sa umerenim uspehom, da ne mislim 0 jeguljama.
Zažmurila sam i pokušala da mislim na Jamajku – prijatne bele plaže pod tropskim suncem. Ali su
misli o Jamajci navodile na razmišljanje o Vilhelmini, i to o brodovima podstaklo me je da mislim
o moru, što je direktno vodilo razmišljanju o džinovskim jeguljama, kako se smotavaju i uvijaju
kroz narastajuće zelene talase. Dobro mi je došlo što me je Džejmi prekinuo svojim
pojavljivanjem, pa sam s olakšanjem sela čim je ušao.
„Fju!“ Oslonio se na zatvorena vrata, hladeći se svojim žaboom. „Osećam se kao dimljena
kobasica. Džared mi je drag, ali će mi biti drago kad odnese svoje proklete cigare u Nemačku.“
„Pa nemoj mi prilaziti ako smrdiš kao cigara“, kazala sam. „Jeguljama ne prija dim.“
„Nimalo ih ne krivim zbog toga.“ Skinuo je kaput i raskopčao košulju. „Mislim da to radi
namerno, razumeš“, poverio mi se, cimajući glavom ka vratima dok je skidao košulju. „Kao sa
pčelama.“
„Pčelama?“
„Kako premeštaš roj pčela?“ započeo je objašnjenje, otvarajući prozor i kačeći košulju
napolje. „Napuniš lulu najjačim duvanom koji možeš da nađeš, zavučeš je u košnicu i duvaš dim u
saće. Pčele sve popadaju ošamućene i možeš ih odneti gde god hoćeš. Mislim da Džared to radi sa
svojim mušterijama; nadimi ih tako da skroz otupe i potpišu narudžbine za triput onoliko vina
koliko su mislili, pre nego što im se čula povrate.“
Zakikotala sam i on se nacerio, stavljajući prst na usta na zvuk Džaredovih lakih koraka koji
su dopirali hodnikom, kada je pored naše sobe prolazio prema svojoj.
Kad je opasnost da ćemo se odati prošla, došao je i pružio se pored mene, samo u kiltu i
čarapama.
„Nije ti previše loše?“, upitao je. „Ako jeste, ja mogu da spavam u sobi za presvlačenje ili da
izbacim glavu kroz prozor da se provetri.“
Onjuškala sam njegovu kosu, gde se miris duvana zadržao među riđim talasima. Svetlost
sveće ih je činila crvenim sa zlatnim nitima, i ja sam prošla prstima kroz njih, uživajući u njihovoj
gustoj mekoći i tvrdim osećajem kosti ispod.
„Ne, nije suviše loše. Znači, nisi zabrinut što Džared tako brzo odlazi?“
Poljubio mi je čelo i legao, položivši glavu na jastuk. Nasmešio se nagore ka meni,
odmahujući glavom.
„Ne. Upoznao sam glavne mušterije i kapetane, i znam sve skladištare i funkcionere, a
cenovnike i inventare sam popamtio i držim ih u memoriji. Ono što je ostalo da se nauči o poslu
naučiću u praksi; Džared me ne može naučiti više od ovoga.“
„A princ Čarls?“
Napola je zažmurio i malo zastenjao od rezignacije. „Ah, dobro. Što se toga tiče, moram se
pouzdati u Božju milost, a ne u Džareda. I usuđujem se da kažem da će biti lakše ako nema
Džareda u blizini da gleda šta radim.“
Legla sam pored njega i on se okrenuo prema meni, obuhvatajući moj struk da bismo bili
bliže.
„Šta ćemo da radimo?“ upitala sam. „Imaš li neku ideju, Džejmi?“

82
 Njegov dah je bio topao na mom licu, sa primesom brendija, pa sam nagnula glavu da ga
poljubim. Njegova meka, široka usta su se otvorila i rastegao je poljubac pre nego što mi je
odgovorio.
„Oh, imam ja ideja“, rekao je, odmičući se uz uzdah. „Bog zna šta će ispasti od njih, ali imam
neke ideje.“
„Kaži mi.“
„Mmfm.“ Namestio se udobnije, okrenuvši se na leđa i obuhvatajući me jednom rukom tako
da mi je glava bila na njegovom ramenu.
„Pa“ , počeo je, „onako kako ja to vidim, to je pitanje novca, Sasenah.“
„Novca? Ja sam mislila da je to pitanje politike. Zar Francuzi ne žele da se Džejms vrati na
vlast jer to znači nevolje za Engleze? Iz ono malo čega se mogu prisetiti, Luj je želeo – će želeti“,
ispravila sam se, „da Čarls Stjuart skrene kralju Džordžu pažnju sa onoga što je namerio u
Briselu.“
„Ubeđen sam da je tako“, rekao je, „ali vraćanje kraljeva na vlast traži novac. A Luj ga ni sam
nema toliko da bi mogao da ga koristi i za vođenje ratova u Belgiji i da finansira invaziju Engleske.
Čula si šta je Džared rekao o kraljevskoj riznici i porezima?“
„Da, ali...“
„No, nije Luj taj koji će to izazvati“, rekao je, objašnjavajući mi. „Mada se i on ponešto pita o
tome, naravno. Ne, postoje drugi izvori novca koje će Džejms i Čarls isprobati, a to su francuske
bankarske porodice, Vatikan i španski dvor.“
„Pri čemu Džejms pokriva Vatikan i Špance, a Čarls francuske bankare, misliš?“,
zainteresovano sam upitala.
Klimnuo je glavom, zureći u izrezbarene daske na tavanici. Orahove daske bile su meke,
svetlosmeđe na treperavoj svetlosti sveće, a nešto tamnije rozete i trake su se ponavljale u svakom
uglu.
„Aha, tako mislim. Stric Aleks mi je pokazao prepisku Njegovog veličanstva kralja Džejmsa, i
sudeći po tome, rekao bih da su mu Španci najbolja šansa. Papa je prinuđen da ga podrži,
razumeš, kao katoličkog monarha; papa Klement je podržavao Džejmsa dosta godina, a sada kada
je Klement mrtav, Benedikt to nastavlja, ali ne na tako visokom nivou. Ipak su i Filip od Španije i
Luj Džejmsovi rođaci; obaveza prema burbonskoj krvi je ono na šta se on poziva.“ Nasmešio mi se
kiselo, iskosa. „A prema onome što sam ja video, mogu ti reći da kraljevska krv postaje prokleto
retka kada dođe do novca, Sasenah.“
Podižući lagano noge, jednom rukom je skinuo čarape i bacio ih na stočić.
„Džejms je dobio neki novac od Španije pre trideset godina“, napomenuo je. „Malu flotu
brodova i nešto ljudi, takođe. To je bio ustanak 1715. Ali ga je pratila zla kob i Džejmsove snage su
poražene kod Šerifsmuira – pre nego što je Džejms uopšte stigao. Zato bih rekao da Španci možda
nisu preterano voljni da finansiraju drugi pokušaj povratka Stjuarta – bar ne bez vrlo jasnog
uverenja da bi to moglo da uspe.“
„Zato je Čarls došao u Francusku da obrađuje Luja i bankare“, premišljala sam. „A prema
onome što ja znam o istoriji, uspeće. Što nas ostavlja gde?“
Džejmi je sklonio ruku sa mojih ramena i istegao se, a premeštanje njegove težine je
pomerilo madrac ispod mene.
„To ostavlja mene da prodajem vino bankarima, Sasenah“, rekao je, zevajući. „I tebe da
pričaš sa sluškinjama. A ako podignemo dovoljno dima, možda ćemo omamiti pčele.“

*****

83
Baš pred svoj polazak, Džared je odveo Džejmija do male kuće na Monmartru gde je stanovala
Njegova visost princ Čarls Edvard Kazimir, itd. Stjuart, čekajući priliku da vidi šta će Luj učiniti ili
neće učiniti za svog rođaka kome treba novac i ima aspiraciju na tron.
Ispratila sam ih, obojicu, obučene u najbolje što imaju, i dok su bili odsutni, vreme sam
provela zamišljajući njihov susret i pitajući se kako će proći.
„Kako je bilo?“, upitala sam Džejmija čim sam se našla sama sa njim posle povratka. „Kako
on izgleda?“
Počešao se po glavi, razmišljajući.
„Pa“, konačno je rekao, „boleo ga je zub.“
„Šta?“
„Tako je rekao. I izgledalo je da je to bilo vrlo bolno. Lice mu se iskrivilo u stranu i vilica mu
se malo nadula. Ne mogu da kažem da li se uvek ponaša ukočeno ili ga je bolelo da govori, ali nije
rekao mnogo.“
Posle formalnog predstavljanja, oni malo stariji kao Džared, erl Marišal i prilično zlovoljna
osoba kojoj su se nemarno obraćali sa Balhaldi, skupili su se i počeli da pričaju o škotskoj politici,
ostavljajući Džejmija i Njegovu visost manje-više same.
„Obojica smo popili po čašu brendija“, poslušno je izvestio Džejmi na moje podsticanje.
„Pitao sam ga kako mu se dopada Pariz, a on je rekao da ga smatra prilično dosadno
ograničavajućim pošto ne može nikuda u lov. I tako smo razgovarali o lovu. Više voli da lovi sa
psima nego sa hajkačima, a ja sam rekao da je tako i sa mnom. Zatim mi je kazao koliko je fazana
ubio na jednoj lovačkoj turi u Italiji. Pričao je o Italiji dok nije rekao da mu hladan vazduh sa
prozora utiče na zub – to nije baš dobro sazidana kuća – samo mala vila. Zatim smo popili još
brendija za njegov zub i ja sam mu pričao o lovu na jelena u Hajlendsu a on je rekao da bi voleo da
to proba nekada i pitao da li dobro gađam lukom i strelom. Kazao sam da sam dobar u tome, pa je
rekao da se nada da će me jednom pozvati da lovim sa njim u Škotskoj. A tada je Džared rekao da
mora da svrati do skladišta na povratku. Njegova visost mi je pružila ruku, ja sam je poljubio i
otišli smo.“
„Hmm“, rekla sam. Kako je razum nalagao da se prirodno slavni – ili oni koji će postati
slavni, ili bar imaju izglede za slavu – ponašaju manje-više isto kao i ostali, morala sam da
priznam da me je izveštaj o Princu Lepom malo razočarao. Pa ipak, Džejmi je pozvan da dođe
ponovo. Ono što je važno, naglasio je, jeste upoznati se sa Njegovom visosti da bi mogao da
pripazi na to kako se njegovi planovi razvijaju. Pitala sam se da li bi kralj Francuske bio malčice
impresivnija osoba.

*****

Nije nam trebalo mnogo vremena da to otkrijemo. Nedelju dana kasnije, Džejmi se probudio po
hladnoj, crnoj tami i obukao se za dugo jahanje do Versaja da bi prisustvovao kraljevom lever. Luj
se budio tačno u šest svakog jutra. U to vreme bi se malobrojni povlašćeni koji su odabrani da
prisustvuju kraljevoj toaleti skupili u predsoblju, spremni da se pridruže procesiji plemića i
pomoćnika koji monarhu pomažu u pozdravljanju novog dana.
Kada ga je batler Magnus probudio u sitne sate, Džejmi se pospano oteturao iz kreveta i
spremio se, zevajući i gunđajući. U to doba mi je stomak bio miran pa sam uživala u tom divnom
osećaju posmatranja nekoga ko mora da obavi nešto neprijatno na šta mi nismo prinuđeni.
„Dobro pazi“, rekla sam glasom još promuklim od spavanja. „Da bi mogao sve da mi
ispričaš.“
Pospano je zabrundao da se slaže, nagnuo se da me poljubi i zatim otišao, sa svećom u ruci,
da nadgleda osedlavanje konja. Poslednje što sam čula pre nego što sam ponovo utonula u san bio

84
je Džejmijev glas dole, iznenada jasan i razbuđen na svežem noćnom vazduhu dok je razmenjivao
pozdrave sa konjušarom na ulici pred kućom.
Ako se uzme u obzir rastojanje do Versaja, i mogućnost – na koju je Džared upozorio – da
bude pozvan na ručak, nisam se iznenadila kada se nije vratio do podneva, ali nisam mogla da
sprečim svoju radoznalost pa sam sve nestrpljivije čekala njegov dolazak koji se – konačno –
dogodio u vreme čaja.
„I, kakav je bio kraljev lever? “, upitala sam, pomažući Džejmiju da skine kaput. Pošto je za
dvor nosio tesne i krute rukavice od svinjske kože, nije uspevao da se izbori sa graviranom
srebrnom dugmadi po klizavom plišu.
„Oh, tako je mnogo bolje“, rekao je, razgibavajući svoja široka ramena od olakšanja kada su
dugmad bila raskopčana. Kaput je bio preterano tesan za ta ramena; izvlačenje iz njega bilo je
poput ljuštenja jajeta.
„Interesantno, Sasenah“, rekao je odgovarajući na moje pitanje, „bar prvih sat vremena.“
Dok je procesija plemića ulazila u kraljevsku spavaću sobu tako što je svaki nosio ponešto od
ceremonijalnog pribora: peškir, brijač, čašu piva, kraljevski pečat i slično, gospoda zadužena za
spavaću sobu su razmakla teške zavese koje su sprečavale zori da priđe, raskrilili su draperije
ogromnog kreveta i izložili lice le roi Louis zainteresovanom oku izlazećeg sunca.
Kada su mu pomogli do ruba kreveta, kralj je seo zevajući i češkajući se po obrasloj bradi
dok su mu pomoćnici navlačili težak srebrni mantil od izvezenog srebra i zlata preko kraljevskih
ramena, i kleknuli da skinu debele filcane čarape u kojima kralj spava da bi ih zamenili onima od
tanje svile, a zatim mu obuli papuče obrubljene zečijim krznom.
Jedan po jedan, plemići sa dvora dolazili su da kleknu pred noge suverena da ga s
poštovanjem pozdrave i pitaju kako je Njegovo veličanstvo provelo noć.
„Ne baš dobro, rekao bih“, Džejmi je ovde prekinuo priču da kaže svoje mišljenje. „Izgledao
je kao da je odspavao samo sat ili dva i pri tom ružno sanjao.“
Uprkos krvavim očima i obešenoj vilici, Njegovo veličanstvo je graciozno klimalo svojim
dvorjanima, a onda se polako diglo na noge i naklonilo onim povlašćenim gostima koji su čekali u
zadnjem delu sobe. Potištenim mahanjem ruke pozvao je gospodu zaduženu za spavaću sobu koja
su Njegovo veličanstvo odvela do fotelje koja ga je čekala i on je seo sklopljenih očiju, uživajući u
uslugama svojih pomoćnika, dok je vojvoda od Orleana privodio jednog po jednog posetioca da
klekne pred kralja i ponudi nekoliko reči pozdrava. Formalne molbe su ostavljene za malo kasnije,
kada se Luj bude dovoljno razbudio da ih čuje.
„Ja nisam bio da tamo nešto moljakam, već samo da mi se iskaže naklonost“, objasnio je
Džejmi, „pa sam samo kleknuo i kazao: ‘Dobro jutro, Vaše veličanstvo’, dok je vojvoda govorio
kralju ko sam ja.“
„Da li je kralj išta rekao tebi?“, upitala sam.
Džejmi se nacerio, ruku spojenih iza glave jer se protezao. „Oh, jeste. Otvorio je jedno oko i
pogledao u mene kao da ne veruje.“
Još uvek sa jednim otvorenim okom, Luj je odmerio svog posetioca sa prigušenim
interesovanjem, a onda prokomentarisao: „Krupan si, zar ne?“
„Ja sam rekao: ‘Da, Vaše veličanstvo’“, rekao je Džejmi. „Zatim je on pitao: ‘Znaš li da
plešeš?’, a ja sam odgovorio da znam. Zatim je opet zatvorio oko i vojvoda mi je pokazao da
odstupim.“
Kada su predstavljanja završena, gospoda zadužena za spavaću sobu su, uz ceremonijalnu
pomoć najvažnijih plemića, nastavila sa kraljevom toaletom. Dok su to radili, razni molitelji su na
znak vojvode od Orleana prilazili da mrmljaju kralju u uvo dok je on izvijao glavu da se namesti
za brijač ili savijao vrat da mu poprave periku.
„Oh? A da li su tebi ukazali toliku čast da Njegovom veličanstvu izduvaš nos?“, upitala sam.
Džejmi se smeškao, istežući spojene ruke dok zglobovi na prstima nisu počeli da pucaju.

85
 „Nisu, hvala bogu. Ja sam se sakrio uz orman, pokušavajući da izgledam kao deo nameštaja,
dok su me raznorazni grofići i vojvodice posmatrali krajičkom oka kao da je biti Škot nešto
zarazno.“
„Pa bar si dovoljno visok da bi mogao sve da vidiš?“
„Oh, da. To jesam, čak i kada se spustio na svoju chaise percée.“
„Stvarno je to uradio? Pred svima?“ Bila sam fascinirana. Čitala sam o tome, naravno, ali mi
je ipak bilo teško da poverujem.
„Oh, jeste, i svi su se ponašali isto kao kada se umivao i duvao nos. Vojvoda od Neva je imao
neopisivu čast“, dodao je ironično, „da Njegovom veličanstvu obriše dupe. Nisam video šta su
uradili sa peškirom; izneli su ga i onda su ga pozlatili, nema sumnje.“
„A pri tom je to bio vrlo zamoran posao“, dodao je, naginjući se i oslanjajući šake o pod da
razmrda mišiće nogu. „Trajalo je beskrajno dugo; čovek je stisnut kao sova.“
„Stisnut kao sova?“, upitala sam jer mi se to poređenje svidelo. „Ima konstipaciju, hoćeš da
kažeš?“
„Aha, gadnu. A nije ni čudo kad se zna šta jedu na dvoru“, dodao je kritički, istežući se
unazad. „Užasna ishrana, sve krem i puter. Trebalo bi da jede kašu svako jutro za doručak – to bi
rešilo problem. Vrlo je dobra za stomak, znaš.“
Ako su Škoti tvrdoglavi u nekom pogledu – a, zapravo, izgleda da su tvrdoglavi za mnogo
toga, ako ćemo pravo – onda su to za vrline ovsene kaše za doručak. Kroz godine života u zemlji
tako siromašnoj da za jelo nije bilo ničeg osim ovsa, kao i obično su nužnost pretvorili u vrlinu i
insistirali na tome da im se to dopada.
Džejmi se do sada već bacio na pod i radio je pilotske vežbe koje sam mu preporučila za
leđne mišiće.
Vraćajući se na njegovu raniju opasku, rekla sam: „Zašto si rekao stisnut kao sova? Čula sam
to i ranije, ali je značilo da je neko pijan, a ne da ima zatvor. Da li to znači da sove imaju
konstipaciju?“
Završavajući ciklus vežbi, on se prevrnuo i legao na tepih, dahćući.
„Oh, da.“ Dugo je izdisao, a onda je povratio dah. Seo je i sklonio kosu iz očiju. „Ili ne baš
zapravo, ali tako ide priča koju čuješ. Narod će ti reći da sove nemaju čmar pa ne mogu da isteraju
ono što su pojele – kao miševi, razumeš? Zato se kosti i dlake i takve stvari pretvore u klupko i
sova ih povrati pošto ih se ne može rešiti na suprotnom kraju.“
„Stvarno?“
„Oh, da, to je istina, tako rade. Tako se i nalazi drvo na kome živi sova; tražiš loptice po
zemlji. Sove prave gadan svinjac“, dodao je, odmičući kragnu od vrata da se osveži.
„Ali one imaju čmar“, obavestio me je. „Jedanput sam oborio jednu s drveta praćkom i
pogledao.“
„Momak radoznalog duha, eh?“, rekla sam, smejući se.
„Da se uverim, Sasenah.“ Nacerio se. „Da stvari proteruju i tuda. Jednom sam sa Ijanom
proveo ceo dan sedeći ispod drveta sa sovom da bih se uverio.“
„Hriste, ti mora da si bio radoznao“, primetila sam.
„Pa hteo sam da znam. Ijan nije hteo da sedi mirno tako dugo i ja sam morao da ga tresnem
malo da prestane da se vrpolji.“ Džejmi se zasmejao, prisećajući se. „Tako je sedeo mirno sa mnom
dok se to dešavalo, a onda je skupio punu šaku sovinih kuglica, gurnuo ih meni u košulju i zbrisao
kao munja. Bože, mogao je da trči kao vetar.“ Tuga mu se nakratko pojavila na licu, sećanje na
brzonogog prijatelja iz detinjstva kosila se sa skorijom uspomenom na njegovog zeta koji usiljeno
ćopa, mada dobroćudan, na drvenoj nozi zbog karteča zarađenog u nečijoj tuđoj bici.
„To zvuči kao težak život“, napomenula sam, želeći da mu skrenem misli. „Ne posmatranje
sova, nisam mislila na to – već na kralja. Nema privatnosti, nikada, ni prilikom odlaska u toalet.“
„Meni se to ne bi dopalo“, složio se Džejmi. „A opet, on je kralj.“

86
 „Mmm. Pretpostavljam da sva moć i luksuz nadoknađuju sve to.“
Slegnuo je ramenima. „Ne znam, takvu je pogodbu Bog napravio za njega i nema on tu šta
da bira sem da to iskoristi najbolje što može.“ Dohvatio je svoj pled i njegov kraj provukao kroz
pojas do ramena.
„Stani, pusti meni.“ Uzela sam srebrnu kopču od njega i plamenu tkaninu pričvrstila na
njegova ramena. On je razmestio ogrtač, ravnajući vunu prstima.
„I ja imam svoju pogodbu, Sasenah“, tiho je rekao gledajući u mene. Kratko se osmehnuo.
„Mada, Bogu hvala, to ne znači da zovem Ijana da mi briše dupe. Ali sam rođen kao gospodar. Ja
sam nadzornik te zemlje i ljudi na njoj, i moram da se pogađam sa njima najbolje što umem.“
Pružio je ruku i lako mi dodirnuo kosu.
„Zato mi je bilo drago kada si rekla da ćemo doći, da pokušamo i vidimo šta možemo da
učinimo. Jer ništa ne bih voleo više nego da pokupim tebe i decu i odem daleko, da ostatak života
provedem radeći na zemlji i sa stokom, i da dođem uveče i ležim kraj tebe mirno cele noći.“
Tamnoplave oči su bile neprozirne od zamišljanja, dok se ruka vratila naborima njegovog
pleda, milujući jarke kvadrate Frejzerovog tartana, sa malom belom crtom koja razlikuje Lalibroh
od drugih ogranaka klana i familija.
„Ali da to uradim“, nastavio je, kao da priča više sebi nego meni, „jedan deo moje duše bi se
osećao kao da sam prekršio zakletvu i mislim – mislim da bih večito slušao glasove svojih ljudi
kako me dozivaju.“
Spustila sam ruku na njegovo rame, a on je podigao glavu, uz blagi osmeh na usnama.
„Mislim da bi zaista tako i bilo“, rekla sam. „Džejmi... Šta god da se desi, šta god mi mogli da
učinimo...“ Zastala sam, tražeći reči. Kao i toliko puta ranije, sam ogromni značaj zadatka koji smo
sebi postavili me je prevladao i ostavio bez teksta. Ko smo mi da menjamo tok istorije, da
menjamo tok događaja ne sebi, već prinčevima i seljacima, celoj škotskoj državi?
Džejmi je spustio ruku preko moje i stegao je da me obodri.
„Niko od nas ne može tražiti više od onog što najbolje umemo, Sasenah. Ne, ako dođe do
krvoprolića, krv neće ostati na našim rukama, a molimo se Bogu da do toga uopšte ne dođe.“
Pomislila sam na usamljeno sivo kamenje klanova u kalodenskoj pustari i na Hajlendere, koji
će ležati pod njim, ako mi ne uspemo.
„Molimo se Bogu“, ponovila sam poput eha.

87
 8
Povampireni duhovi
i krokodili

zmeđu kraljevskih audijencija i svakodnevnih zahteva Džaredovog posla, izgledalo je

da Džejmi život smatra ispunjenim. Nestajao je sa Murtagom ubrzo posle doručka
svakog jutra da proveri nove isporuke skladištu, napravi inventar, poseti dokove na
Seni i obiđe, po njegovom opisu, vrlo neukusne taverne.
„Bar imaš Murtaga sa sobom“, napomenula sam, nalazeći utehu u toj činjenici, „i vas
dvojica ne možete dospeti u previše nevolja usred dana.“ Žilavi mali pripadnik klana nije bio
impresivan na izgled i od propalica na dokovima se razlikovao samo po tome što je dole nosio
tartan, ali sam prejahala pola Škotske sa Murtagom da spasem Džejmija iz zatvora Ventvort, i na
svetu nije bilo nikoga kome bih radije poverila njegovu dobrobit.
Posle ručka, Džejmi bi obavio svoje posete – društvene i poslovne, a bilo je sve više i jednih i
drugih – i onda bi se povukao u svoju radnu sobu na sat ili dva sa poslovnim knjigama i
računovodstvom pre večere. Bio je zauzet.
Ja nisam. Nekoliko dana učtivog okršaja sa madam Vijonet, glavnom kuvaricom, razjasnilo je
ko je glavni u domaćinstvu, a to nisam bila ja. Madam je svakog jutra dolazila do sobe u kojoj sam
sedela da se konsultuje o jelovniku za taj dan i da mi podnese spisak troškova koje smatra
neophodnim za snabdevanje kuhinje: voće, povrće, puter i mleko sa farme izvan samog grada, koji
su svakog jutra stizali sveži, riba uhvaćena u Seni i prodavana sa kolica na ulici, zajedno sa svežim
dagnjama čije su crne obline provirivale iz bokora sparušenih vodenih biljaka. Gledala sam u
spiskove reda radi, odobravala sve, hvalila večeru od prethodnog dana, i to je bilo sve. Osim
povremenih poziva da ključem iz svog svežnja otvorim orman sa posteljinom, podrum pića, trap
ili ostavu, moje vreme je pripadalo njima dok ne dođe vreme da se oblači za večeru.
Društveni život Džaredove kuće se nastavljao uglavnom kao i kada je on tu stanovao. I dalje
sam bila oprezna oko uveseljavanja na veliko, ali smo svakodnevno održavali manje večere i na
njih su dolazili plemići, kavaljeri i dame, siromašni jakobiti u izgnanstvu, bogati trgovci i njihove
supruge.
Pa ipak, shvatila sam da me jedenje i pijenje i pripremanje za jelo i piće ne okupiraju baš
dovoljno. Vrpoljila sam se toliko da je Džejmi konačno predložio da dođem i kopiram mu unos u
poslovne knjige.
„Bolje je da radiš to nego da se ždereš“, rekao je, gledajući kritički moje izgrizene nokte.
„Osim toga, pišeš čitkije od službenika u skladištu.“
Tako se desilo da sam bila u radnoj sobi, marljivo nadneta nad ogromne knjige salda kada je
g. Silas Hokins došao kasno jednog popodneva sa porudžbinom za dve bačve flamanskog
brendija. G. Hokins je bio pozamašan i dobrostojeći; emigrant kao i Džared, bio je Englez koji se
specijalizovao za izvoz francuskih brendija u svoju domovinu.
Pretpostavljala sam da bi trgovac koji izgleda kao trezvenjak teško mogao ljudima da
prodaje vino i žestoka pića u velikim količinama. G. Hokins je imao sreće po tom pitanju, po tome

88
što je imao večito rumene obraze i veseli osmeh bećara, mada mi je Džejmi rekao da čovek nikada
nije okusio svoju robu i zapravo je retko popio išta jače od piva, mada je njegov apetit za hranu
bio legendaran u kafanama koje je posećivao. Izraz trezvene proračunatosti je vrebao u pozadini
bistrih smeđih očiju, iza prefinjene boemije koja je olakšavala njegove transakcije.
„Moji najbolji snabdevači“, objavio je potpisujući veliku narudžbinu i likujući. „Uvek
pouzdani, uvek najkvalitetnija roba. Vaš će mi rođak veoma nedostajati kada bude odsutan“,
rekao je klanjajući se Džejmiju, „ali je napravio dobar posao kada je birao ko će ga zamenjivati. U
Škota se možeš pouzdati da će posao sačuvati u porodici.“
Sitne bistre oči su se zadržale na Džejmijevom kiltu, na kome je crvena boja Frejzera bila
upadljiva prema tamnom drvetu lamperije u salonu.
„Tek ste nedavno došli iz Škotske?“, nehajno je upitao g. Hokins, pipajući po svom kaputu.
„Ne, u Francuskoj sam već izvesno vreme.“ Džejmi se nasmešio, odbacujući to pitanje. Uzeo
je pero za pisanje od g. Hokinsa, ali je utvrdio da je suviše tupo za njegov ukus pa ga je bacio u
stranu i izvukao novo iz pregršti guščijih pera koja su virila iz staklene tegle ne stočiću.
„Ah. Vidim po vašoj odeći da ste Škot iz Hajlendsa; mislio sam da biste me možda mogli
posavetovati kakva su trenutno osećanja dominantna u tom delu zemlje. Čovek čuje razne glasine,
razumete.“ G. Hokins se zavalio u stolicu na Džejmijevo odmahivanje rukom, a njegovo oblo,
ružičasto lice je naizgled bilo koncentrisano na debeli kožni novčanik koji je izvukao iz džepa.
„Što se širenja glasina tiče – to mu dođe kao redovno stanje stvari u Škotskoj, zar ne?“, kazao
je Džejmi, marljivo oštreći novo pero. „Ali osećanja? Ne, ako mislite na politiku, plašim se da ja
lično na to obraćam malo pažnje.“ Perorez je napravio oštar zvuk dok je odsecao rožnate
komadiće sa debelog pera.
G. Hokins je izvadio nekoliko srebrnjaka iz novčanika, uredno ih redajući u kolonu između
njih dvojice.
„Zaboga?“ rekao je, gotovo odsutno. „Ako je tako, onda ste vi prvi Hajlender koga sam sreo a
da ga to ne zanima.“
Džejmi je dovršio oštrenje i podigao vrh pera, čkiljeći da mu odmeri oštrinu.
„Mm?“, rekao je neodređeno. „Aha, pa mene zanimaju druge stvari; vođenje posla samo po
sebi odnosi mnogo vremena, kao što i sami znate, rekao bih.“
„U pravu ste.“ G. Hokins je izbrojao svoj metalni novac u koloni još jednom i sklonio jednu
kovanicu, zamenjujući je sa dve manje. „Čuo sam da je Čarls Stjuart nedavno došao u Pariz“, rekao
je. Njegovo okruglo lice pijanca je pokazivalo samo blago interesovanje, ali su oči u svojim
džepovima sala bile na oprezu.
„Oh, da“, promrmljao je Džejmi, a ton mu je bio takav da nije bilo jasno da li je to potvrda
činjenice ili samo izraz učtive nezainteresovanosti. Držao je porudžbenicu pred sobom i
potpisivao svaku stranicu izuzetno pažljivo, više crtajući slova nego ih žvrljajući, kako je obično
radio. Levoruk koji je kao dete nateran da piše desnom rukom, on se i inače mučio sa pisanjem, ali
je retko pravio toliku dramu od toga.
„Znači, ne delite simpatije svog rođaka u tom pravcu?“ Hokins se malo uspravio u stolici,
posmatrajući teme pognute Džejmijeve glave, koje naravno nije govorilo ništa.
„Da li vas se to tiče, gospodine?“ Džejmi je podigao glavu i fiksirao g. Hokinsa prilično
blagim pogledom svojih plavih očiju. Punački trgovac je na tren uzvratio pogled, a onda mahnuo
debeljuškastom šakom nonšalantno to odbacujući.
„Nimalo“, glatko je odgovorio. „Pa ipak, upoznat sam sa jakobitskim sklonostima vašeg
rođaka – on to ne krije. Pitao sam se da li su svi Škoti jednodušni po pitanju pretenzije Stjuarta na
tron.“
„Ako ste često imali posla sa hajlendskim Škotima“, suvo je rekao Džejmi pružajući kopiju
narudžbenice, „onda sigurno znate da je prava retkost da se nađu dvojica koji se slažu oko bilo
čega izuzev boje neba – a čak je i to otvoreno pitanje s vremena na vreme.“

89
 G. Hokins se nasmejao, njegov veliki stomak se zatresao ispod prsluka, pa je stavio
presavijen papir u kaput. Videvši da Džejmi nije voljan za nastavak te linije propitivanja, upala
sam u tom trenutku sa domaćinskom ponudom vina s Madeire i kolača.
Na trenutak se činilo da je g. Hokins zainteresovan, ali je onda sa žaljenjem odmahnuo
glavom, odgurujući stolicu da ustane.
„Ne, ne, hvala vam, gospo, ali neću. Arabela pristaje u četvrtak i moram da budem u Kaleu
da je sačekam. A treba đavolski mnogo toga završiti pre nego što sednem u kočiju da odem.“
Napravio je grimasu ka velikom štosu narudžbenica i prijemnica koji je izvukao iz džepa, dodao
im Džejmijevu priznanicu i vratio ih u veliku kožnu putnu tašnu.
„Pa ipak“, rekao je ozaren, „mogu da obavim neke poslove i usput; svraćaću u gostionice i
kafane odavde do Kalea.“
„Ako svratite u sve kafane odavde do obale, nećete stići do Kalea pre sledećeg meseca“,
napomenuo je Džejmi. Izvadio je svoj novčanik iz torbice i ubacio hrpicu srebrnjaka.
„Više nego tačno, gospodine“, kazao je Hokins, utučeno se mršteći. „Valjda ću jednu ili dve
morati da propustim, ali ću ih posetiti u povratku.“
„Sigurno možete poslati nekog drugog u Kale da vas odmeni ako je vaše vreme tako
dragoceno?“, predložila sam.
On je izražajno zakolutao očima i pućio svoja mala vesela usta tako da je to ličilo na tugu.
„Uradio bih to, gospo. Ali ono što Arabela donosi je, avaj, nešto što nikako ne mogu poveriti
nekom drugom. Moja nećaka Meri je na brodu“, poverio se, „koji i u času dok ovo govorimo ide ka
francuskoj obali. Ima tek petnaest godina i nikada nije napuštala kuću. Bojim se da je teško mogu
ostaviti da se sama snalazi kako da dođe do Pariza.“
„Tu ste u pravu“, učtivo sam se složila. Ime mi je zvučalo poznato, ali nisam mogla da
smislim zašto. Meri Hokins. Nedovoljno karakteristično; to ime nisam mogla povezati ni sa čim
odredenim. Još sam se premišljala oko toga kada je Džejmi ustao da g. Hokinsa otprati do vrata.
„Nadam se da će vašoj nećaki putovanje biti prijatno“, rekao je učtivo. „Dolazi li ovde na
školovanje? Ili da poseti rodbinu?“
„Radi braka“, zadovoljno je rekao njen stric. „Moj brat je imao sreće da joj nađe izuzetno
dobru priliku – pripadnika francuskog plemstva.“ Izgledalo je kao da raste od ponosa dok je to
govorio, jednostavna zlatna dugmad su jedva izdržavala pritisak tkanine njegovog prsluka. „Moj
stariji brat je baronet, znate.“
„Ona ima petnaest godina?“, rekla sam, osećajući se neprijatno. Znala sam da rano stupanje
u brak nije retkost, ali petnaest godina? Ipak, ja sam se udala sa devetnaest – pa ponovo sa
dvadeset sedam. Znala sam prokleto mnogo više sa dvadeset sedam.
„Hm, da li vaša nećaka već dugo poznaje svog verenika?“, oprezno sam upitala.
„Nikada ga nije srela. Zapravo“, g. Hokins se nagnuo bliže, stavljajući prst preko usana i
govoreći tiše, „ona još ni ne zna za brak. Pregovori nisu sasvim završeni, razumete.“
Zgrozila sam se od toga i zaustila sam da nešto kažem, ali mi je Džejmi čvrsto stegnuo lakat
da me upozori.
„Pa, ako je džentlmen od plemenite krvi, možda ćemo onda videti vašu nećaku na dvoru“,
prokomentarisao je, čvrsto me gurajući prema vratima kao lopata buldožera. G. Hokins, prinuđen
da se pomeri da ga ne bih zgazila, pošao je unazad i dalje govoreći.
„Zaista biste mogli, gospodaru Broh Tuaraha. Smatrao bih velikom čašću da vi i vaša dama
upoznate moju nećaku. Siguran sam da bi joj predstavljalo veliku utehu društvo zemljakinje“,
dodao je uz udvorički osmeh meni. „Mada ne bih da zloupotrebljavam nešto što je samo poslovna
veza, da se razumemo.“
Đavola ne bi ti da zloupotrebljavaš, pomislila sam ozlojeđeno. Učinio bi ti sve samo da
uguraš svoju porodicu u francusko plemstvo, uključujući udaju svoje nećake za... za...
„Hm, ko je verenik vaše nećake?“, upitala sam direktno.

90
 Lice g. Hokinsa je postalo prepredeno i nagnuo se dovoljno blizu da grubo šapne u moje
uvo.
„Zaista to ne mogu da kažem dok se ugovori ne potpišu, ali pošto ste vi očito dama... mogu
vam reći da pripada kući Gaskonj. I njen je vrlo istaknut član, doista!“
„Doista“, rekla sam.
G. Hokins je otišao trljajući ruke, potpuno obuzet onim što ga čeka, a ja sam se istog časa
okrenula Džejmiju.
„Gaskonj! Mora da misli... ali to nije moguće, zar ne? Ona odvratna matora zver sa flekama
od burmuta po bradi koja je bila na večeri prošle nedelje?“
„Vikont Marinji?“, kazao je Džejmi, smešeći se mom opisu. „Verovatno je on; on je udovac i
jedini neoženjen muškarac iz te kuće, koliko ja znam. Mada ne mislim da je to burmut; samo je
reč o tome kako mu raste brada. Malo je ofucana“, priznao je, „ali mora da je pakleno brijati je sa
svim onim krastama.“
„Ne može da uda petnaestogodišnju devojku za... za... to! I to tako da je ni ne pita!“
„Oh, očekujem da može“, rekao je Džejmi sa izludujućom smirenošću. „U svakom slučaju,
Sasenah, to nisu tvoja posla.“ Čvrsto me je uhvatio za obe ruke i malo me prodrmao.
„Čuješ li me? Znam da je to tebi čudno, ali tako se to radi. Na kraju krajeva“, dugačke usne
su se iskrivile u jednom uglu, „i tebe su naterali da se udaš mimo svoje volje. Da li si se do sada
pomirila sa tim?“
„Ponekad se pitam!“, otrgnula sam se pokušavajući da oslobodim ruke, ali me je on prosto
pokupio, smejući se, i poljubio me. Trenutak kasnije, odustala sam od borbe. Opustila sam se u
njegovom zagrljaju, priznajući predaju, makar samo privremenu. Upoznaću Meri Hokins,
pomislila sam, i baš ćemo videti šta misli o predloženom braku. Ako ne želi da vidi svoje ime na
bračnom ugovoru, povezano sa vikontom Marinjijem, onda... Iznenada sam se ukočila, odmičući
se iz Džejmijevog zagrljaja.
„Šta je sad?“, izgledao je zabrinuto. „Da ti nije muka, devojče? Skroz si prebledela!“
A nije ni čudo što jesam. Jer sam se iznenada setila gde sam videla ime Meri Hokins. Džejmi
nije u pravu. Ovo jesu moja posla. Jer sam to ime videla, napisano elegantnim rukopisom u vrhu
porodičnog stabla, starim mastilom i vremenom izbledelim do sepija smeđe. Meri Hokins nije
suđeno da bude supruga oronulog vikonta Marinjija. Ona će se udati za Džonatana Randala,
godine Gospodnje 1745.

*****

„Ona to ne može da izvede, zar ne?“ upitao je Džejmi. „Džek Randal je mrtav.“ Nasuo je čašu
brendija i pružio je meni. Ruka mu je bila mirna na kristalnoj dršci, ali je crta njegovih usana bila
zategnuta i glas mu je zlobnom konačnošću odrezao reč „mrtav“.
„Podigni noge, Sasenah“, rekao je. „Još si bleda.“ Na njegovo podsticanje sam poslušno
podigla stopala i opružila se na sofi. Džejmi je seo kraj mog uzglavlja i odsutno položio šaku na
moje rame. Prsti su mu bili topli i snažni dok je nežno masirao malo udubljenje kod zgloba.
„Markus Makranoh mi je rekao da je on video Randala kada ga je stoka izgazila nasmrt u
podzemnoj tamnici zatvora Ventvort“, ponovio je, kao da tim ponavljanjem pokušava sebe da
ubedi. „‘Krpena lutka uvaljana u krv’. Tako je rekao ser Markus. Bio je veoma ubeđen u to.“
„Da.“ Pijuckala sam brendi, osećajući kako mi toplota udara u obraze. „Rekao je to i meni.
Ne, ti si u pravu, kapetan Randal je mrtav. Samo sam se prepala kada sam se iznenada setila za
Meri Hokins. Zbog Frenka.“ Bacila sam pogled na svoju levu ruku položenu na stomak. U ognjištu
je gorela mala vatra i njeno svetlo je uhvatilo moj glatki zlatni venčani prsten. Džejmijev prsten,
od škotskog srebra, stajao je na domalom prstu moje druge ruke.

91
 „Ah.“ Džejmijev dodir na mom ramenu se smirio. Glava mu je bila pognuta, ali je podigao
pogled da se sretne s mojim. Nismo pričali o Frenku otkad sam Džejmija spasla iz Ventvorta niti
je smrt Džonatana Randala pominjana među nama. Tada je delovalo da to i nije tako važno, osim
što je značilo da nam više nikakva opasnost ne preti iz tog pravca. Od onda sam oklevala da u
Džejmijevo sećanje prizovem Ventvort.
„Ti znaš da je mrtav, zar ne; mo duinnei“ Džejmi je govorio tiho, prstiju položenih na moj
ručni zglob, i znala sam da govori o Frenku, ne o Džonatanu.
„Možda i nije“, rekla sam, i dalje gledajući u burmu. Podigla sam ruku i metal je svetlucao na
sve slabijem popodnevnom svetlu. „Ako je mrtav, Džejmi – ako neće postojati zato što je
Džonatan mrtav – zašto onda i dalje nosim prsten koji mi je dao?“
On je zurio u prsten i videla sam da se neki mali mišić grči kod njegovih usta. Primetila sam
da je i njegovo lice bledo. Nisam znala da li će mu nauditi da sada razmišlja o Džonatanu Randalu,
ali izgleda da nije bilo nikakvog izbora.
„Sigurna si da Randal nije imao dece pre nego što je umro?“, upitao je. „To bi moglo biti
objašnjenje.“
„Moglo bi“, rekla sam, „ali ne, sigurna sam da nije. Frenk“, glas mi je malo zadrhtao pri
pomenu njegovog imena i Džejmi me je stisnuo malo jače, „Frenk je uspeo da sazna podosta o
tragičnim okolnostima smrti Džonatana Randala. Rekao je da je on – Džek Randal – poginuo na
Kalodenskom polju, u poslednjoj bici Ustanka, i da je njegov sin – to bi bio Frenkov šest puta
pradeda – rođen nekoliko meseci posle očeve smrti. Njegova se udovica preudala nekoliko godina
kasnije. Čak i ako je bilo nezakonite dece, ona ne bi bila upisana u Frenkovo porodično stablo.“
Džejmi je namrštio čelo i tanka vertikalna crta mu se usekla između obrva. „Da li bi to onda
mogla biti greška – da dete uopšte nije bilo Randalovo? Možda Frenk potiče samo od loze Meri
Hokins – pošto znamo da je ona još živa.“
Bespomoćno sam odmahnula glavom.
„Ne vidim kako. Da si poznavao Frenka – ali ne, pretpostavljam da ti nikad nisam rekla.
Kada sam prvi put srela Džonatana Randala, odmah sam pomislila da je to Frenk – nisu bili isti,
naravno, ali je sličnost bila... zapanjujuća. Ne, Džek Randal je bio Frenkov predak, nema sumnje.“
„Razumem.“ Džejmijevi prsti su se ovlažili; sklonio ih je i odsutno ih obrisao o kilt.
„Onda... možda prsten ne znači ništa, mo duinne“, nežno je rekao.
„Možda ne.“ Dotakla sam metal, topao kao i moja koža, a onda bespomoćno oborila ruku.
„Oh, Džejmi, ne znam! Ne znam ništa!“
Odsutno je protrljao prstima mesto između očiju. „Ne znam ni ja, Sasenah.“ Oborio je ruku i
pokušao da mi se nasmeši.
„Ima jedna stvar“, kazao je. „Rekla si da ti je Frenk kazao da će Džonatan Randal umreti u
Kalodenu?“
„Da. Zapravo, to sam Džeku Randala sama rekla da bih ga uplašila – u Ventvortu, kada me je
izbacio na sneg, pre... pre nego što sam ti se vratila.“ I oči i usta je zatvorio od iznenadnog grča i ja
sam spustila noge, zabrinuta.
„Džejmi! Da li si dobro?“ Pokušala sam da spustim ruku na njegovu glavu, ali se on odmakao
da ga ne bih dotakla, ustao i otišao.
„Ne. Da. U redu je, Sasenah. Pisao sam pisma celo jutro i glava će mi pući. Ništa ti ne brini.“
Odmahnuo mi je da odem, pritiskajući čelo na hladno prozorsko okno, čvrsto zatvorenih očiju.
Nastavio je da govori, kao da hoće da skrene pažnju sa bola.
„Onda, ako si ti – i Frenk – znala da će Džek Randal umreti u Kalodenu, ali mi znamo da
neće... onda se to može izvesti, Kler.“
„Šta se može izvesti?“ Zadržala sam se nervozno, želeći da pomognem, ali ne znajući šta da
preduzmem. Očito nije želeo da ga iko dodirne.

92
 „Ono što znaš da će se desiti može se promeniti.“ Podigao je glavu sa prozora i umorno mi se
nasmešio. Lice mu je i dalje bilo bledo, ali su tragovi tog trenutnog spazma nestali. „Džek Randal
je umro pre nego što je trebao i Meri Hokins će se udati za drugoga. Makar to značilo da se tvoj
Frenk neće ni roditi – ili će se možda roditi na neki drugi način“, dodao je da bi me utešio, „onda
to takođe znači da imamo šansu da uspemo u onome što smo namerili. Možda Džek Randal nije
umro na Kalodenskom polju jer se bitka tamo i nije odigrala.“
Videla sam da se trudi da se pokrene, da dođe do mene i da me zagrli. Držala sam ga oko
struka, ne pomerajući se. On je sagnuo glavu, oslanjajući čelo na moju kosu.
„Znam da to mora da te rastužuje, mo duinne. Ali zar ti nije lakše zbog toga što znaš da se iz
toga može izroditi nešto dobro?“
„Da.“ Konačno sam prošaptala u prevoje njegove košulje. Nežno sam se oslobodila iz
njegovog naručja i glavu spustila na njegov obraz. Crta između njegovih očiju se produbila, a
pogled je bio malo odsutan, ali mi se smešio.
„Džejmi“, rekla sam, „idi i lezi. Poslaću D’Arbanvilima poruku da ne možemo doći večeras.“
„Oh, ne“, protestovao je. „Biću dobro. Poznata mi je ova vrsta glavobolje, Sasenah; to je samo
od pisanja i jedan sat spavanja će to izlečiti. Idem sad gore.“ Okrenuo se ka vratima, a onda počeo
da okleva i okrenuo se, uz poluosmeh.
„I ako budem vikao u snu, Sasenah, samo me dodirni i kaži mi: ‘Džek Randal je mrtav’. To će
mi sigurno biti dovoljno.“

*****

I hrana i društvo su kod D’Arbanvila bili dobri. Kući smo se vratili kasno i zaspala sam čim sam
spustila glavu na jastuk. Spavala sam, nisam ništa sanjala, ali sam se iznenada probudila usred
noći, znajući da nešto ne valja.
Noć je bila hladna, a perjani jorgan je skliznuo na pod, kako je često nestašno radio,
ostavljajući na meni samo tanko vuneno ćebe. Prevrnula sam se u polusnu, tražeći Džejmijevu
toplotu. Nije ga bilo.
Ustala sam i tražila ga – videla sam kako sedi kraj prozora, sa glavom u rukama.
„Džejmi! Šta ti je? Da li te opet boli glava?“ Dohvatila sam sveću nameravajući da nađem
svoju torbu sa lekovima, ali me je nešto u načinu kako je sedeo nateralo da odustanem od potrage
i da mu odmah priđem.
Disao je s naporom kao da je trčao, i mada je bilo hladno, telo mu je bilo natopljeno znojem.
Dotakla sam mu rame i osetila da je tvrdo i hladno kao na metalnom kipu.
Trgao se od mog dodira i skočio na noge, a oči su mu izgledale krupne i crne u sobi kojom je
carevala noć.
„Nisam hteo da te prepadnem“, kazao je. „Jesi li dobro?“
Nakratko sam se zapitala da li to mesečari jer mu se izraz lica nije promenio; gledao je pravo
kroz mene i šta god da je to video, nije mu se dopadalo.
„Džejmi!“, oštro sam rekla. „Džejmi, probudi se!“
Tada je trepnuo i ugledao me, ali mu je na licu i dalje bio izraz progonjene zveri.
„Dobro sam“, rekao je. „Budan sam.“ Govorio je kao da pokušava sebe da uveri u to.
„Šta je to? Da li si imao noćnu moru?“
„San. Aha. Bio je to san.“
Prišla sam i uzela njegovu ruku u svoju.
„Kaži mi. Otići će ako mi ga ispričaš.“

93
 Uhvatio me je čvrsto za podlaktice, koliko da me spreči da ga dodirujem, toliko i radi
stabilnosti. Mesec je bio pun i mogla sam da vidim da je svaki mišić njegovog tela zategnut, čvrst i
nepomičan poput kamena, ali da pulsira od gnevne energije, spreman da eksplodira u akciju.
„Ne“, rekao je, i dalje delujući omamljeno.
„Da“, kazala sam. „Džejmi, razgovaraj sa mnom. Ispričaj mi. Ispričaj mi šta si video.“
„Ne mogu... da vidim ništa. Ništa. Ne vidim.“
Povukla sam ga i okrenula od senki u sobi prema jarkoj mesečini kroz prozor. Izgleda da je
svetlo pomoglo jer mu se disanje usporilo i počeo je da govori teško i isprekidano.
Sanjao je o kamenju zatvora Ventvort. I dok je govorio, figura Džonatana Randala je ušla u
sobu. I legla gola na njegov krevet, preko vunenog ćebeta.
Usledio je zvuk grubog disanja iza njegovih leđa i osećaj oznojene kože kako klizi uz
njegovu. On je zaškrgutao zubima u agoniji i frustraciji. Čovek iza njega je osetio mali pokret i
nasmejao se.
„Oh, imamo nešto vremena pre nego što te obese, dečko moj“, prošaputao je. „Puno
vremena za uživanje.“ Randal se pomerio naglo, grubo i odsečno, pa je on nehotice ispustio slab
zvuk.
Randal mu je milujući ga rukom sklonio kosu sa čela i zagladio je iza uva. Vreli dah je bio
blizu njegovog uva i on je okrenuo glavu da pobegne, ali ga je dah pratio, šapućući.
„Da li si ikada video obešenog čoveka, Frejzeru?“ Reči su se nastavljale, ne želeći da on
odgovori, i duga tanka ruka ga je obuhvatila oko struka, nežno milujući izbočinu njegovog
stomaka i zadirkujući ga sa svakom rečju sve niže.
„Da, naravno da jesi; bio si u Francuskoj, video si vešanje dezertera tu i tamo. Obešeni čovek
isprazni creva, zar ne? Dok se konopac brzo zateže oko njegovog vrata.“ Ruka ga je dograbila,
lagano, čvrsto, trljajući i milujući. On je zdravom šakom zgrabio ivicu kreveta i lice čvrsto zabio u
grubo ćebe, ali su ga reči pratile.
„To će se desiti tebi, Frejzeru. Još svega nekoliko sati i izgubićeš petlju.“ Glas se smejao,
zadovoljan sobom. „Otići ćeš u smrt sa dupetom koje će goreti od mog užitka, a kada ti se
isprazne creva, biće to moja sperma koja će ti curiti niz noge i kapati po zemlji pod vešalima.“
On nije ispustio nikakav zvuk. Osećao je svoj miris, ulepljen u prljavštinu od zatočeništva,
kiselkast od straha i besa. I miris čoveka iza sebe; oštar životinjski zadah se probijao kroz finu
aromu toaletne vodice sa lavandom.
„Ćebe“, rekao je. Oči su mu bile zatvorene, a lice napeto na mesečini. „Bilo je grubo pod
mojim licem i jedino što sam video bilo je kamenje zida ispred mene. Nije bilo ničega na šta bih
mogao da se usredsredim... ničega što sam mogao da gledam. Zato sam žmurio i mislio na ćebe
pod svojim obrazom. Ono je bilo jedino što sam mogao da osetim pored bola... i njega. Toga...
sam se držao.“
„Džejmi. Pusti me da te držim.“ Govorila sam tiho, pokušavajući da smirim mahnitost koju
sam osećala kako mu kola u krvi. Njegov stisak na moje ruke bio je dovoljno snažan da one
obamru. Ali me nije puštao da pridem bliže; držao me je na odstojanju isto koliko se držao za
mene.
Iznenada me je oslobodio, otrgnuvši se i okrećući se ka prozoru ispunjenim mesecom. Stajao
je napet i uzdrhtao kao struna upravo ispaljenog luka, ali mu je glas bio miran.
„Ne, neću da te tako zloupotrebljavam, devojko. Ti ne treba da budeš deo ovoga.“
Zakoračila sam ka njemu, ali me je on zaustavio brzim pokretom. Okrenuo je lice nazad ka
prozoru, sada smiren i prazan poput stakla kroz koje je gledao.
„Vrati se u krevet, devojko. Ostavi me samog neko vreme; uskoro će mi biti sasvim dobro.
Sada nema razloga da brineš.“
Ispružio je ruke, dohvatio ram prozora, zaklanjajući svetlo svojim telom. Ramena su mu se
nadigla od napora i bilo mi je jasno da gura prozor iz sve snage.

94
 „To je bio samo san. Džek Randal je mrtav.“

*****

Konačno sam zaspala, a Džejmi je i dalje stajao kod prozora i zurio u lice meseca. Kada sam se
probudila u zoru, istina, on je spavao, sklupčan na sedištu kraj prozora, pokriven svojim pledom i
mojim ogrtačem prebačenim preko nogu da se zgreje.
Probudio se od mog meškoljenja i izgledao je kao i obično, iritantno veseo. Ali nisam bila
sklona da zaboravim noćašnji događaj pa sam otišla do svoje kutije sa lekovima posle doručka.
Nerviralo me je što mi nedostaje nekoliko biljaka potrebnih za uspavljujući tonik koji sam
zamislila. A onda sam se setila šta mi je rekla Margerita. Rajmon, prodavač lekovitog bilja u Rue
de Varennes. Čarobnjak, tako je rekla. Mesto koje treba videti. Pa, dobro. Džejmi će celo prepodne
provesti u skladištu. Imam kočije i kočijaša na raspolaganju; otići ću i pogledati.
Čista drvena tezga pružala se celom dužinom radnje sa obe strane, sa policama koje su se do
dvostruke visine čoveka dizale od poda do tavanice. Neke su police bile zatvorene kliznim
staklenim vratima, štiteći ređe i skuplje supstance, pretpostavila sam. Debeli pozlaćeni kupidoni
su se razbaškarili iznad ormana, duvajući u trube, mašući odećom i uopšte delujući kao da su
uživali u nekoj robi iz ove prodavnice sa velikim sadržajem alkohola.
„Msje Rajmon?“, učtivo sam upitala mladu ženu iza tezge.
„Maître Rajmon“, ispravila je. Nimalo elegantno je obrisala nos rukavom i pokazala prema
dnu radnje, gde su zlokobni oblaci smeđkastog dima lebdeli iznad niskih vrata.
Čarobnjak ili ne, Rajmon je imao pravo okruženje za svoj posao. Dim se dizao sa ognjišta od
crnog škriljca da bi pravio kolutove ispod crnih greda krova. Iznad vatre, kameni sto sa izbušenim
rupama držao je staklene pretakače, bakarne „pelikane“, metalne posude sa šiljatim završecima iz
kojih su zloslutne supstance kapale u šolje – i nešto što je izgledalo kao mala, ali upotrebljiva
pecara. Oprezno sam onjušila. Među ostalim snažnim mirisima u prodavnici, opojna alkoholna
primesa je jasno dopirala iz pravca vatre. Uredno poredane čiste flaše na komodi samo su pojačale
moje sumnje. Kako god mu išlo poslovanje sa činima i čudotvornim napicima, majstor Rajmon je,
očito, odlično poslovao sa kvalitetnim šeri brendijem.
Sam destilator je čučao nad vatrom, gurajući nazad žaračem one komade uglja koji su ispali.
Kada me je čuo kako ulazim, ispravio se i okrenuo se da me pozdravi prijatnim osmehom.
„Kako ste?“, učtivo sam rekla prema temenu njegove glave. Imala sam tako uverljiv utisak da
sam zakoračila u jazbinu opsenara da se ne bih začudila ni da mi je odgovorio kreketanjem.
Zato što je majstor Rajmon izuzetno ličio na veliku srdačnu žabu. Visok samo malo više od
metar i dvadeset, sa grudima kao bačva i krivim nogama, imao je debelu, lepljivu kožu stanovnika
močvare, i pomalo buljave, prijateljske crne oči. Osim nevažnog detalja da nije bio zelen,
nedostajale su mu samo kraste.
„Madona!“, rekao je, zračeći zadovoljno. „Šta bih to mogao sa zadovoljstvom da učinim za
vas?“ Zuba nije imao uopšte, što je samo još pojačavalo onaj žablji utisak pa sam fascinirano zurila
u njega.
„Madona?“, rekao je, upitno zagledan u mene.
Naprasno prizvana svesti o tome kako nepristojno zurim, pocrvenela sam i bez razmišljanja
rekla: „Upravo sam se pitala da li vas je ikada poljubila divna devojka.“
Još više sam pocrvenela kad je pukao od smeha. Sa širokim osmehom je odgovorio: „Mnogo
puta, madona. Ali, avaj, to ne pomaže. Kao što vidite. Do đavola.“
Bespomoćno smo zapali u smeh, privlačeći pažnju prodavačice koja je zabrinuto provirila
preko niskih vrata. Majstor Rajmon joj je odmahnuo da ode, a onda je odšepao do prozora,
kašljući i hvatajući se za bokove, da otvori prozore i omogući da izađe nešto dima.

95
 „Oh, ovako je bolje!“, rekao je duboko udišući kada je hladan prolećni vazduh nagrnuo.
Okrenuo se meni, poravnavajući dugu srebrnu kosu koja mu je sezala do ramena. „A sad, Madona.
Pošto smo prijatelji, možda biste sačekali trenutak da nešto završim.“
I dalje crvena u licu, odmah sam se složila, a on se okrenuo svojom grejanom kamenom
stolu i dalje štucajući od smeha dok je dopunjavao rezervoar pecare. Iskoristivši priliku da
povratim pribranost, šetala sam po radnoj sobi i zagledala zapanjujući niz razbacanih stvari.
Prilično veliki krokodil, verovatno napunjen, visio je sa tavanice. Zagledala sam se uz žute
rožnate pločice, tvrde i sjajne kao presovani vosak.
„Pravi je, zar ne?“, upitala sam, sedajući za izgrebani hrastovi sto.
Majstor Rajmon je digao pogled, smešeći se.
„Moj krokodil? Oh, sigurno, Madona. Uliva poverenje mušterijama.“ Pokazao je glavom
prema polici koja je išla duž zida baš iznad nivoa očiju. Na njoj je stajao red belih keramičkih tegli,
a svaka je bila ukrašena zlatnim ornamentima, nacrtanim cvećem i životinjama, i oznakom
napisanom doteranim crnim slovima. Tri tegle najbliže meni su bile označena na latinskom, koji
sam prevela uz izvesne probleme – krokodilska krv, jetra i žuč iste životinje, verovatno one koja je
preteći visila i klatila se nad nama na promaji iz glavne radnje.
Dohvatila sam jednu teglu, sklonila zatvarač i pažljivo omirisala.
„Slačica“, rekla sam naprćivši nos, „i timijan. U orahovom ulju, rekla bih, ali šta ste to dodali
da ga učinite opakim?“ Nagnula sam teglu, kritički ispitujući blatnjavu crnu tečnost u njoj.
„Ah, vaš nos dakle nije samo ukras, Madona!“ Široki osmeh je presekao žaboliko lice,
otkrivajući tvrde plave desni.
„To crno je gnjila pulpa tikve“, rekao mi je u poverenju, naginjući se bliže i stišavajući glas.
„A što se smrada tiče... to zapravo jeste krv.“
„Ne od krokodila“, rekla sam, podižući pogled.
„Toliko cinizma u nekom tako mladom“, tugovao je Rajmon. „Dame i gospoda sa dvora, na
sreću, po prirodi imaju više poverenja, mada poverenje nije nešto što vam prvo padne na pamet
kada čovek pomisli na aristokrate. Ne, to je zapravo svinjska krv, Madona, jer je do svinja mnogo
lakše doći nego do krokodila.“
„Mm, da“, složila sam se. „Taj vas je sigurno mnogo koštao.“
„Na sreću, nasledio sam ga, kao i veliki deo mojih trenutnih zaliha, od prethodnog vlasnika.“
Učinilo mi se da sam videla slabašni treptaj nelagode u dubini mekih crnih očiju, ali sam postala
preosetljiva na detalje u ponašanju ljudi u poslednje vreme, od posmatranja lica na zabavama ne
bih li opazila tanane nagoveštaje koji bi mogli pomoći Džejmiju u njegovim manipulacijama.
Zdepasti mali vlasnik radnje se nagnuo još bliže, u poverenju spuštajući ruku na moju.
„Vi ste profesionalac, zar ne?“, pitao je. „Moram da priznam, ne izgledate tako.“
Prvi impuls mi je bio da otrgnem ruku, ali je njegov dodir bio čudno prijatan; prilično
bezličan, neočekivano topao i utešan. Pogledala sam u mraz koji je obrubljivao okna prozora i
pomislila sam da je to to; njegove ruke bez rukavica bile su tople, što je vrlo neobično za ovo doba
godine.
„To zavisi isključivo od toga šta podrazumevate pod izrazom profesionalac“, rekla sam
usiljeno. „Ja sam iscelitelj.“
„Ah, iscelitelj?“ Zabacio je glavu onako u stolici, zainteresovano me odmeravajući. „Da, to
sam pomislio. I ništa više? Ne bavite se predskazivanjem sudbine niti ljubavnim napicima?“
Osetila sam malu grižu savesti, prisećajući se dana kada sam putovala sa Murtagom dok smo
tražili Džejmija kroz škotski Hajlends i kad sam predskazivala sudbinu i pevala sa njim da bismo
zaradili večeru kao par Cigana.
„Ništa slično“, rekla sam, samo malo crveneći.
„Niste profesionalni lažov, ni slučajno“, kazao je, odmeravajući me i uživajući. „Prava šteta.
U svakom slučaju, kako mogu sa zadovoljstvom da vam izađem u susret, Madona?“

96
 Objasnila sam mu šta mi treba i on je mudro klimao dok je slušao, a gusta seda kosa mu se
klatila napred preko ramena. Nije nosio periku u svetilištu svoje radnje niti je puderisao kosu.
Ona je bila začešljana unazad sa visokog, širokog čela i padala je ravno kao štap na ramena, gde se
naglo završavala, kao da je isečena tupim makazama.
Sa njim je doista bilo lako razgovarati jer je puno znao o primeni biljaka i botanici. Skidao je
teglice ovoga i onoga, istresao pomalo iz njih i drobio lišće u šaku da ga pomirišem.
Naš razgovor je prekinuo zvuk povišenih glasova u prodavnici. Elegantno obučeni kočijaš se
naginjao preko tezge, govoreći nešto prodavačici. Ili tačnije, pokušavajući da kaže nešto. Na
njegove kilave pokušaje uzvraćala je bujica iskvarenog provansalskog sa druge strane tezge.
Izražavanje je bilo suviše komplikovano da bih sve razumela, ali mi je uglavnom bio jasan tok
njenih primedbi. Nešto što je uključivalo kupus i kobasice, i nije zvučalo baš pohvalno.
Zamislila sam se o čudnoj sklonosti Francuza da hranu uključe u praktično svaki razgovor,
kada su se vrata radnje otvorila uz tresak. Kočijašu je pristiglo pojačanje u liku nekakve persone sa
puno ruža i kamera.
„Ah“, promrmljao je Rajmon, zainteresovano zureći ispod moje ruke u dramu koja se
odvijala u radnji. „Vikontesa d Rambo.“
„Poznajete je?“ Prodavačica ju je očito poznavala jer je prestala sa napadima na kočijaša i
povukla se nazad uz orman sa purgativima.
„Da, Madona“, rekao je Rajmon, klimajući. „Ona je prilično skupa.“
Videla sam na šta je mislio pošto je pomenuta dama podigla očigledni razlog razmirice,
teglicu sa nekakvom biljkom u turšiji, naciljala i bacila je prilično snažno u staklo jedne vitrine.
Tresak je istog časa ućutkao metež. Vikontesa je uperila jedan dugačak, koščat prst u
devojku.
„Ti“, rekla je glasom poput metalnih opiljaka, „donesi mi crni napitak. I to smesta.“
Devojka je otvorila usta kao da hoće da se buni, a onda ih je, videvši da vikontesa grabi još
jedan projektil, zatvorila i pobegla ka zadnjoj prostoriji.
Očekujući njen ulazak, Rajmon je sa uzdahom dohvatio nešto iznad njegove glave i stavio
devojci u ruku čim je ušla.
„Daj joj ga“, rekao je sležući ramenima. „Pre nego što polomi još nešto.“
Dok se devojka bojažljivo vraćala da isporuči bocu, on se okrenuo ka meni, kiselo se
smeškajući.
„Otrov za rivalku“, rekao je. „Ili bar ona misli tako.“
„Oh?“, kazala sam. „A šta je u stvari? Gorka kora pasdrena?“
Pogledao me je prijatno iznenađen.
„Veoma ste dobri u ovome“, rekao je. „Prirodni talenat, ili vas je neko učio? Nije važno.“
Odmahnuo je širokim dlanom, odbacujući tu temu. „Da, tako je. Pasdren. Rivalka će se sutra
razboleti, vidljivo će patiti da bih zadovoljio vikontesinu želju za osvetom i uverio je da je obavila
dobru kupovinu, a onda će se oporaviti, bez trajne štete, i vikontesa će oporavak pripisati
intervenciji sveštenika ili kontračinima čarobnjaka koga je angažovala žrtva.“
„Mm“, rekla sam. „A šteta naneta vašoj radnji?“ Kasno popodnevno sunce je sijalo po
krhotinama stakla na tezgi i po jednom srebrnjaku koji je vikontesa bacila da bi platila.
Rejmon je klatio dlanom levo-desno, gestom kojim čovek oduvek pokazuje okolišanje.
„Sve dođe na svoje“, mirno je rekao. „Kada ona dođe sledećeg meseca po sredstvo za
izazivanje pobačaja, zaračunaću joj dovoljno ne samo da poravnam štetu, već i da napravim tri
nove vitrine. A ona će platiti bez rasprave.“ Kratko se nasmešio, ali bez onog raspoloženja koje je
ranije pokazivao. „Sve je u pravom izboru vremena, razumete.“
Bila sam svesna da crne oči znalački prelaze preko moje figure. Još se nije poznavalo, ali sam
bila prilično sigurna da on zna.
„A da li lek koji ćete vikontesi dati sledećeg meseca deluje?“, upitala sam.

97
 „Sve je u pravom izboru vremena“, odgovorio je opet, upitno savijajući glavu na stranu.
„Dovoljno rano, i sve izađe na dobro. Ali je opasno previše čekati.“
Nota upozorenja u njegovom glasu je bila jasna, i ja sam mu se osmehnula.
„Ne za mene“, rekla sam. „Tek da znam.“
On se opustio.
„Ah. Nisam tako ni mislio.“
Kloparanje sa ulice označilo je prolazak vikontesine srebrnoplave kočije. Kočijaš je mahao i
vikao dok su pešaci bili prinuđeni da trkom beže u zaklon vrata i uličica da ne bi bili zgaženi.
„A la lanterne“, promrmljala sam sebi u bradu. Retko kad mi je moj neobični ugao
posmatranja aktuelnih zbivanja pružao mnogo zadovoljstva, ali je ovo bila jedna od situacija kada
se to desilo.
„Ne pitaj koga prozivaju na giljotinu“, napomenula sam, okrećući se prema Rajmonu.
„Prozivaju tebe.“
On je delovao pomalo zbunjeno.
„Oh? U svakom slučaju, rekli ste da crni ranilist koristite za klistiranje? Ja lično bih koristio
beli.“
„Stvarno? A zašto?“
I bez daljeg pominjanja nedavne vikontesine posete, seli smo da dovršimo započeti posao.

98
 9
Raskoši Versaja

iho sam za sobom zatvorila vrata salona i na trenutak stajala mirno, prikupljajući
hrabrost. Pokušala sam da se oporavim dubokim udahom, ali to je zbog tesnog
korseta više ličio na zagušenu borbu za dah.
Džejmi je, zanet u nekoliko porudžbina za prevoz, od tog zvuka kratko digao pogled i
sledio se, razrogačenih očiju. Usta su mu se otvorila, ali iz njih nije izašao nikakav
zvuk.
„Kako ti se dopada?“ Pažljivo držeći skute, ušla sam u sobu njišući se kako me je krojačka
podučila, da pokažem tanušne umetke svilenog plisea ubačene u nadsuknju.
Džejmi je zatvorio usta i trepnuo nekoliko puta.
„To je... ah... crveno, zar ne?“, napomenuo je.
„Prilično.“ Sang-du-Christ, da budemo precizniji. Hristova krv, najmodernija boja te sezone,
ili su mi bar tako rekli.
„To ne može da nosi svaka žena, madam“, proglasila je krojačka, rečima malo nejasnim jer
su joj usta bila puna igala. „Ali vi, sa takvom kožom! Majko božija, muškarci će vam puzati pod
suknju cele večeri!“
„Ako neki pokuša, zgaziću mu prste“, rekla sam. To, na kraju krajeva, uopšte nije bio
nameravani efekat. Ali sam htela da budem upadljiva. Džejmi me je terao da dam da mi naprave
nešto čime ću se isticati u gužvi. Bez obzira na ranojutarnju koprenu, kralj ga je očito zapamtio sa
njegovog pojavljivanja na lever, pa smo pozvani na bal u Versaj.
„Trebaće mi pažnja muškaraca s novcem“, rekao je tada Džejmi, praveći unapred planove sa
mnom. „A pošto ja sam nemam ni visok položaj ni veliku moć, to ćemo ostvariti tako što ćeš ih
navesti da traže moje društvo.“ Uzdahnuo je posmatrajući me, nesporno ne baš glamuroznu u
mojoj vunenoj spavaćici.
„A bojim se da u Parizu to znači da ćemo morati pomalo da izlazimo u visoko društvo i da se
pojavljujemo na dvoru, ako se to uopšte može ostvariti.
Oni će znati da sam ja Škot; biće prirodno da me ljudi pitaju za princa Čarlsa i da li Škotska
jedva čeka povratak Stjuarta. Tada ih mogu diskretno uveriti da bi većina Škota rado platila da se
Stjuarti ne vrate – mada nisam baš sklon da izjavim takvo nešto.“
„Da, bolje budi diskretan“, složila sam se. „Ili bi Princ Lepi mogao da napujda pse na tebe
sledeći put kad odeš da ga posetiš.“ U skladu sa svojim planom da bude u toku sa Čarlsovim
aktivnostima, Džejmi je svake nedelje iz osećaja dužnosti odlazio u malu kuću na Monmartru.
Džejmi se kratko nasmešio. „Aha. Pa što se tiče Njegove visosti i jakobitskih sledbenika, ja
lojalno podržavam jakobitsku stvar. I dok god Čarlsa Stjuarta ne primaju u dvor a mene primaju,
šanse da sazna šta tamo pričam su male. Po pravilu, jakobiti se u Parizu drže za sebe. Kao prvo,
nemaju novca da se pojavljuju u mondenskim krugovima. A mi imamo, zahvaljujući Džaredu.“
Džared se složio – iz očito sasvim različitih razloga – sa Džejmijevim predlogom da
proširimo obim Džaredovog uobičajenog poslovnog provoda, tako da bi francusko plemstvo i
glave bogatih bankarskih familija mogli obijati naš prag, da bi tamo bili zavedeni i ušuškani

99
rajnskim vinom, dobrim razgovorom, finom zabavom i velikim količinama škotskog viskija koji je
u protekle dve nedelje Murtag sprovodio preko Lamanša i kopnom do naših podruma.
„Njih privlači zabava ove ili one vrste, znaš“, rekao je Džejmi, skicirajući naše planove na
poleđini plakata s poemom koja je podrugljivo opisivala aferu između grofa de Sevinjija i žene
ministra poljoprivrede. „Plemstvo se brine samo o prividu. Za početak im moramo ponuditi nešto
interesantno za gledanje.“
Sudeći po zapanjenom izrazu njegovog lica u ovom času, napravila sam dobar posao. Malo
razmetljivo sam prošetala, terajući ogromnu nadsuknju da se njiše poput zvona.
„Nije loše, zar ne?“, upitala sam. „Vrlo upadljivo, u svakom slučaju.“
On je konačno pronašao svoj glas.
„Upadljivo?“, zakreštao je. „Upadljivo? Bože, mogu da vidim svaki tvoj centimetar, sve do
trećeg rebra!“
Zagledala sam se dole.
„Ne, ne možeš. Nisam to ja ispod čipke, već postava od belog organdina.“
„Aha dobro, pa liči na tebe“. Prišao je bliže, saginjući se da ispita korset. Virnuo je u moj
dekolte.
„Hriste, mogu da ti vidim dole do pupka! Sigurno ne misliš da tako ideš na javno mesto!“
Malo sam se nakostrešila na to. Osećala sam se malčice nervozno pred generalno
prikazivanje te haljine, bez obzira na pomodne skice koje mi je krojačica pokazala. Ali me je
Džejmijeva reakcija naterala na defanzivu, a time i u pobunjeništvo.
„Ti si mi rekao da treba da budem upadljiva“, podsetila sam ga. „A ovo apsolutno nije ništa u
poređenju sa najnovijom modom na dvoru. Veruj mi, biću oličenje skromnosti u poređenju sa
madam D’Perinjon i kneginjom D’Ruen.“ Stavila sam ruke na bokove i hladno ga odmerila. „Ili
hoćeš da se na dvoru pojavim u zelenoj somotskoj haljini?“
Džejmi je sklonio pogled sa mog dekoltea i stisnuo usne.
„Mfm“, rekao je, izgledajući što je moguće više škotski.
Pokušavajući da nađem način za pomirenje, prišla sam mu i uhvatila ga za mišicu.
„Hajde sad“, rekla sam. „Ti si i ranije bio na dvoru; sigurno znaš kako se dame oblače. Znaš
dobro da ovo nije ekstremno za te standarde.“
Pogledao je u mene i osmehnuo se, pomalo postiđen.
„Aha“, rekao je. „Da, to je istina. Samo... pa, ti si moja žena, Sasenah. Nisam hteo da drugi
muškarci gledaju tebe onako kako sam ja gledao te dame.“
Nasmejala sam se i zagrlila ga, privlačeći ga da me poljubi. On me je držao za struk, palčevi
su mu nesvesno milovali mekoću crvene svile koja je štitila moj torzo. Njegov dodir se premeštao
naviše, klizeći po glatkoj tkanini sve do zadnje strane mog vrata. Drugom rukom je zgrabio meku
oblinu moje dojke, natekle iznad korseta koji ih je sputavao, čulno slobodne pod samo jednim
slojem čiste svile. Pustio ju je konačno i uspravio se, sumnjičavo odmahujući glavom.
„Pretpostavljam da ćeš morati da je nosiš, Sasenah, ali za ime boga, budi oprezna.“
„Oprezna? Zbog čega?“
Usta su mu se iskrivila u snuždeni osmeh.
„Gospode, ženo, zar nemaš predstavu kako izgledaš u toj haljini? Ona me tera da te na licu
mesta silujem. A ovi prokleti žabari nemaju moju moć obuzdavanja.“ Malo se namrštio. „Ne bi
mogla... da je malo pokriješ gore?“
Mahnuo je krupnom šakom nejasno u pravcu čipkanog žaboa, zakačenog iglom sa rubinom.
„Nekakav... nabor ili nešto? Maramica?“
„Muškarci“, rekla sam mu, „nemaju predstavu o modi. Ali ne brini. Krojačica kaže da tome
služi lepeza.“ Raširila sam odgovarajuću čipkom obrubljenu lepezu, gestom za koji mi je trebalo
petnaest minuta da ga usavršim, i zavodljivo sam zalepršala preko svojih grudi.

100
 Džejmi je zamišljeno zatreptao na ovu predstavu, a onda se okrenuo da dohvati moj ogrtač
iz garderobe.
„Učini mi jednu uslugu, Sasenah“, rekao je, ogrćući teški somot preko mojih ramena. „Nađi
veću lepezu.“

*****

Sa gledišta skretanja pažnje, haljina je predstavljala nesporni uspeh. Sto se tiče efekata na
Džejmijev krvni pritisak, tu je bilo znatno dvosmislenije.
On se zaštitnički zadržavao kraj mog lakta, besno gledajući svakog muškarca koji bi bacio
pogled u mom pravcu, dok Analiz d’Marijak, spazivši nas sa drugog kraja prostorije, nije
dolepršala do nas. Njene prefinjene crte bile su iskrivljene u osmeh dobrodošlice. Osetila sam
kako se osmeh ledi na mom licu. Analiz d’Marijak bila je Džejmijeva „poznanica“, tako je rekao –
iz vremena njegovog ranijeg boravka u Parizu. A bila je i divna, šarmantna i izuzetno sitna.
„Mon petit sauvage?, pozdravila je Džejmija. „Ima neko sa kim moraš da se upoznaš.
Nekoliko njih, zapravo.“ Nagnula je glavu kao keramička lutka u pravcu grupe muškaraca,
okupljenih oko šahovskog stola u uglu, koji su se strasno raspravljali oko nečega.
Prepoznala sam vojvodu od Orleana i Zerara Goblena, istaknutog bankara. Znači, uticajna
grupa.
„Dođi i igraj šah sa njima“, insistirala je Analiz, spuštajući svoju ruku lako kao leptirić na
Džejmijevu. „To će biti dobro mesto da te sretne Njegovo veličanstvo, kasnije.“
Očekivalo se da će se kralj pojaviti posle večere kojoj je prisustvovao, negde u narednih sat
ili dva. U međuvremenu, gosti su se šetali, ćaskajući, diveći se slikama na zidovima, flertujući iza
lepeza, jedući komade mesa iz salamure i pitice, pijući vino i nestajući u manje ili više diskretnim
intervalima u čudne male zavesama odeljene niše. One su bile pametno uklopljene u lamperiju
soba tako da ste ih jedva zapažali, osim ako niste bili dovoljno blizu da čujete zvuke iz njih.
Džejmi je oklevao, a Analiz je navalila malo jače.
„Hajde ovamo“, insistirala je. „Ništa ne brini za svoju damu“, dobacila je pohvalan pogled na
moju haljinu, „neće dugo ostati sama.“
„Toga se i plašim“, promrmljao je Džejmi sebi u bradu. „U redu, onda, nakratko.“
Privremeno se oslobodio od Analiz i sagnuo se da mi šapne u uvo.
„Ako te nađem u nekoj od onih niša, Sasenah, taj muškarac je mrtav. A što se tebe tiče...“
Ruka mu se nervozno trgla u pravcu pojasa s mačem.
„Oh, ne, nećeš“, rekla sam. „Zakleo si se nad svojim bodežom da me nikada više nećeš tući.
Kolika je vrednost svetog čelika, eh?“
Uz puno oklevanja, usne su mu se razvukle u osmeh.
„Ne, neću da te bijem, koliko god to želeo.“
„Dobro. Šta onda nameravaš da učiniš?“, upitala sam zadirkujući ga.
„Smisliću već nešto“, odgovorio je pomalo sumorno. „I ne znam šta će to biti, ali ti se neće
dopasti.“
Uz poslednji besni pogled okolo i vlasničko stezanje mog ramena, dopustio je Analiz da ga
odvede, kao mali, ali oduševljeni brodić koji vuče veliki šlep.
Analiz je bila u pravu. Kako ih više nije terao Džejmi svojim mrkim pogledima, dvorski
džentlmeni su se sjatili oko mene kao papagaji na zrele grenadile.
Neprekidno su mi ljubili ruku i zadržavali je tren duže, upućivali mi desetine laskavih
komplimenata i bez prestanka donosili čaše aromatičnog vina. Već posle pola sata noge su počele
da me bole. A i lice, od smeškanja. I ruka, od mahanja lepezom.

101
 Morala sam da priznam da sam bila zahvalna Džejmiju što je bio nepokolebljiv u pogledu
lepeze. Poslušala sam ga i ponela najveću koju sam imala, veliku oko trideset centimetara i
oslikanu nečim što je trebalo da predstavlja škotske jelene kako skaču kroz šikaru. Džejmi je bio
kritičan prema umetničkim dometima, ali mu se dopala veličina. Graciozno mahanjem rasterujući
pažnju nekog vatrenog mladog čoveka u purpurnom odelu, tu stvar sam nenametljivo raširila
ispod brade da mi ne upadaju mrvice dok sam grickala komadić tosta sa lososom.
I ne samo mrvice tosta. Dok je Džejmi, sa svog povoljnog položaja trideset centimetara iznad
moje glave, tvrdio da može da mi vidi pupak, on je bio prilično zaklonjen od pogleda francuskih
udvarača, od kojih je većina bila niža od mene. Sa druge strane...
Često sam uživala da se ugnezdim na Džejmijeve grudi i nos udobno smestim u udubljenje u
sredini. Nekoliko nižih i odvažnijih duša među mojim obožavaocima izgleda da su bili skloni da
pokušaju nešto slično pa sam neprestano bila zauzeta mašući lepezom dovoljno snažno da im
uvojke oduvam sa lica, a ako ih ni to ne bi obeshrabrilo, naglo bih skupila lepezu i kucnula ih
njom po glavi.
Predstavljalo je pravo olakšanje kada se sluga na ulazu iznenada uspravio i odrecitovao: „Sa
Majesté, Le Roi Louis!“
Mada je moguće da kralj ustaje u zoru, očito je blistao noću. Ne mnogo viši od mojih sto
šezdeset osam centimetara, Luj je ušao sa držanjem mnogo krupnijeg čoveka, kratko pogledao
levo i desno, graciozno klimajući u odgovor svojim poklonjenim podanicima.
E ovo je, pomislila sam odmeravajući ga pogledom, znatno bliže mojoj predstavi kako kralj
treba da izgleda. Ne naročito zgodan, ali se ponašao kao da to jeste; taj utisak nije pojačavalo
samo bogatstvo njegove odeće, već i stav onih oko njega. Nosio je najnoviju unazad začešljanu
periku, a sako mu je bio od pliša, izvezen stotinama nestašnih svilenih leptira. Bio je usečen na
sredini da bi se video prsluk od pune krem svile sa dijamantskom dugmadi, u skladu sa kopčama
u obliku leptira na njegovim cipelama.
Tamne, zamaskirane oči su nemirno preletale po masi, i arogantni burbonski nos se podigao
kao da hoće da onjuši ima li čega zanimljivog.
Obučen u kilt i pled, ali sa sakoom i prslukom od krute žute svile i sa plamenom kosom
puštenom do ramena, jednom pletenicom sa strane po drevnom škotskom običaju, Džejmi se
sigurno kvalifikovao kao nešto takvo. Bar sam ja mislila da je Džejmi bio taj koji je privukao
kraljevu pažnju, kada je Le Roi Louis namerno promenio pravac i skrenuo ka nama, razmičući
gužvu ispred sebe kao talase Crvenog mora. Madam Nesl de laTurel, koju sam prepoznala sa
prethodne zabave, pratila ga je na malom rastojanju kao čun.
Zaboravila sam na crvenu haljinu; Njegovo veličanstvo se zaustavilo tačno ispred mene i
ekstravagantno se naklonilo, sa rukom preko pojasa.
„Chère Madame?“, rekao je. „Pravo nam je zadovoljstvo!“
Čula sam Džejmijev duboki udah, a onda je on istupio i poklonio se kralju.
„Mogu li da predstavim svoju suprugu, Vaše veličanstvo – moju ledi Broh Tuaraha?“ Izdigao
se i zakoračio nazad. Privučena brzim mahanjem Džejmijevih prstiju, zurila sam u njega trenutak
ne razumejući, pre nego što sam iznenada shvatila da mi daje znak da napravim kniks.
Automatski sam se sagnula, mučeći se da pogled zadržim na podu i pitajući se gde li ću
gledati kad opet podignem glavu. Madam Nesl de la Turel je stajala odmah iza Luja, posmatrajući
upoznavanje uz pomalo dosade na licu. Glasine su govorile da je Nesl trenutna Lujeva miljenica.
Ona je, prema važećoj modi, nosila haljinu sečenu ispod grudi, sa malo izuzetno providne gaze
koja je tu očito bila zbog važeće mode pošto ni slučajno nije mogla ni da zgreje ni da nešto sakrije.
Ali ni haljina ni pogled koji je otkrivala nisu me iznervirali. Grudi Nesl, mada poprilično
velike, prijatnih proporcija i sa velikim smeđim areolama na vrhu, bile su dalje ukrašene parom
dragulja na bradavicama koji su ih potiskivali u nešto beznačajno. Dva dijamantima optočena
labuda sa očima od rubina pružala su vratove jedan prema drugom, ljuljajući se nesigurno na

102
svojim zlatnim iglicama. Izrada je bila vrhunska i materijali zapanjujući, ali je činjenica da su
zlatne alke prolazile kroz njene bradavice bila ono od čega sam htela da se onesvestim. Same
bradavice su bile prilično ozbiljno prevrnute, ali su tu činjenicu skrivali ogromni biseri koji su
pokrivali obe, viseći sa zlatnog lančića koji je imao lukove sa glavne alke.
Podigla sam se, zajapurena u licu i kašljući uspela da se izvinim i učtivo se nakašljala u
maramicu dok sam uzmicala. Osetila sam nečije prisustvo iza sebe i zaustavila se taman na vreme
da ne lupim u Džejmija, koji je kraljevu ljubavnicu posmatrao otvoreno – ni ne pretvarajući se da
je taktičan.
„Ona je rekla Mari dArbanvil da joj je to bušenje obavio majstor Rajmon“, izgovorila sam u
pola glasa. Njegov fascinirani pogled se nije pokolebao.
„Da li i ja treba da zakažem?“, upitala sam. „Pretpostavljam da bi mi to učinio ako mu dam
recept za tonik od kima.“
Džejmi je konačno pogledao u mene. Uzimajući me za lakat, poveo me je prema niši sa
osveženjem.
„Ako samo budeš razgovarala sa majstor Rajmonom opet“, procedio je kroz zube, „ja ću
probušiti njega – svojim zubima.“
Kralj je dotle već otišao prema Apolonovom salonu, a prostor koji je ostao iza njegovog
prolaska brzo su ispunili drugi koji su dolazili iz sobe za večeru. Videvši da je Džejmiju skrenuta
pažnja razgovorom sa msje Zeneom, glavom bogate brodovlasničke porodice, krišom sam
potražila mesto gde mogu načas da skinem cipele.
Jedna niša je bila nadomak i, sudeći po zvucima, prazna. Poslala sam jednog obožavaoca koji
se zadržao kraj mene da donese još vina, a onda, uz brz pogled naokolo, kliznula u nišu.
Bila je nameštena prilično sugestivno – kauč, stočić i dve stolice prikladnije za odlaganje
odeče nego za sedenje na njima, pomislila sam kritički. Ipak sam sela, skinula cipele i sa uzdahom
olakšanja pružila noge na drugu stolicu.
Tiho zveckanje prstenova na kojima je visila zavesa značilo je da moj odlazak ipak nije
prošao nezapaženo.
„Madam! Konačno smo sami!“
„Da, najzad“, rekla sam uzdahnuvši. Bio je to jedan od bezbrojnih grofova, pomislila sam. Ili
ne, ovaj je bio vikont; neko mi ga je predstavio ranije kao vikonta De Ramboa. Jedan od onih
niskih. Činilo mi se da se prisećam njegovih svetlucavih malih očiju kako zadivljeno sijaju ka meni
ispod ivice moje lepeze.
Ne gubeći vreme, vešto je seo u drugu stolicu, podižući moja stopala sebi u krilo. Stegao je
moje prste u svilenim čarapama uz svoje prepone.
„Ah, ma petite! Takva prefinjenost! Vaša lepota me izluđuje!“
Pomislila sam da je sigurno tako čim misli da su moja stopala naročito prefinjena. Podigao je
jedno do svojih usana i počeo da mi gricka prste.
„C’est un cochon qui vit dans La ville, c’est un cochon qui vit...“
Trgnula sam stopalo iz njegovog stiska i žurno ustala, mada su me prilično ometale debele
podsuknje.
„Kada već govorimo o cochonima koji žive u gradu“, rekla sam prilično nervozno, „mislim da
se mom mužu nimalo ne bi dopalo da vas nađe ovde.“
„Vašem mužu? Pah!“, nehajno je mahnuo rukom. „On će biti zauzet neko vreme, siguran
sam. A dok mačke nema... priđite mi, ma petite souris; pustite me da vas čujem malo kako cičite.“
Verovatno u nameri da se ojača pred okršaj, vikont je izvadio emajliranu burmuticu iz
džepa, vešto posipaj ući crtu tamnih zrna duž svoje nadlanice, a zatim ih je prefinjeno usisao
nozdrvama.

103
 Duboko je udahnuo dok su mu oči blistale od iščekivanja, a onda cimnuo glavom kada je
zavesa naglo trgnuta u stranu uz zveket bronzanih prstenova. Pošto mu je taj upad omeo pažnju,
vikont je prilično energično kinuo pravo u moje grudi.
Kriknula sam.
„Vi gnusni čoveče!“, rekla sam i mlatnula ga preko lica skupljenom lepezom.
Vikont je zateturao unazad, sa suzama u očima. Sapleo se na moje velike cipele koje su
ležale na podu i glavom napred pao u Džejmijevo naručje.

*****

„Pa, jesi privukao izvesnu pažnju“, konačno sam rekla.

„Bah“, rekao je. „Onaj salaud je imao sreće što mu nisam otkinuo glavu i naterao ga da je
proguta.“
„To bi nesporno bilo interesantno za gledanje“, suvo sam se složila. „Mada je i ubacivanje u
fontanu bilo gotovo podjednako dobro.“
Podigao je pogled i nesigurno se osmehnuo.
„Aha. Na kraju krajeva, nisam ga udavio.“
„Verujem da vikont ceni tvoje obuzdavanje.“
Opet je frknuo. Stajao je nasred dnevne sobe, u delu malog appartement u palati, koju nam
je kralj, kada je konačno prestao da se smeje, dodelio insistirajući da ne treba da putujemo nazad
za Pariz noćas.
„Na kraju krajeva, mon chevallier“, rekao je odmeravajući krupnu Džejmijevu figuru koja se
cedila na terasi, „nimalo nam se ne bi dopalo da se prehladite. Sasvim sam siguran da bi dvor bio
uskraćen za mnogo zabave u tom slučaju, a madam mi nikada ne bi oprostila. Zar ne, dušo?“
Pružio je ruku i veselo uštinuo madam De la Turel za bradavicu.
Njegova ljubavnica je delovala pomalo iznervirano, ali se poslušno nasmešila. Zapazila sam,
međutim, da se nakon što joj je kralj omeo pažnju, njen pogled zadržao na Džejmiju. Pa, bio je
impresivan, moram da priznam, dok je stajao cedeći se na svetlosti sveća sa odećom zalepljenom
za telo. Što ne znači da mi se dopalo što ona to radi.
On je skinuo mokru košulju i bacio je u natopljenu gomilu. Izgledao je još bolje bez nje.
„A što se tebe tiče“, rekao je, odmeravajući me zloslutno, „zar ti nisam rekao da se kloniš tih
niša?“
„Jesi. Ali izuzev toga, gđo Linkoln, kako vam se dopala predstava?“, učtivo sam upitala.
„Šta?“ Zurio je u mene kao da sam načisto izgubila razum.
„Nije važno; to je malo izvan tvog domašaja. Samo sam htela da pitam da li si sreo nekog
korisnog pre nego što si došao da braniš svoja bračna prava.“
On je energično protrljao kosu peškirom koji je pokupio pored umivaonika. „Oh, da. Igrao
sam partiju šaha sa msje Divernijem. A i pobedio sam ga, i razbesneo.“
„Oh, to zvuči obećavajuće. A ko je msje Diverni?“
Dobacio mi je peškir, cereći se. „Francuski ministar finansija, Sasenah.“
„Oh. I ti si zadovoljan zato što si ga razbesneo?“
„On je bio besan na sebe jer je izgubio, Sasenah“, objasnio je Džejmi. „Neće se smiriti dok
me ne pobedi. Svratiće do kuće u nedelju da opet igramo.“
„Oh, lepo izvedeno!“, rekla sam. „A usput ga možeš uveriti da su perspektive Stjuarta vrlo
nejasne i uveriti ga da Luj ne želi da im finansijski pomaže ni uprkos rođačkim vezama.“
Klimnuo je glavom, rukama češljajući mokru kosu. Vatra još nije bila upaljena pa je malo
zadrhtao.
„Gde si naučio da igraš šah?“, znatiželjno sam upitala. „Nisam ni znala.“

104
 „Naučio me je Kolam Makenzi“, rekao je. „Kada mi je bilo šesnaest godina i kada sam proveo
jednu godinu u zamku Leoh. Imao sam učitelje za francuski, nemački, matematiku i slično, ali
sam odlazio gore u Kolamovu sobu svake večeri da jedan sat igramo šah. Mada mu obično nije
trebao ceo sat da me pobedi“, dodao je snuždeno.
„Nije ni čudo što si dobar“, kazala sam. Džejmijev ujak Kolam, žrtva teške bolesti koja mu je
uskratila skoro svu pokretljivost, to je nadoknađivao mozgom koji bi postideo i Makijavelija.
Džejmi je ustao i raskopčao pojas sa sabljom, fiksirajući me pogledom. „Nisam siguran da
znam šta si to naumila, Sasenah. Time što onako menjaš temu i ulaguješ mi se kao kurtizana. Zar
ti nisam rekao za one niše?“
„Rekao si da ne nameravaš da me biješ“, podsetila sam ga, sedajući na stolicu podalje, tek da
budem sigurnija.
Opet je frknuo, bacio pojas na komodu i spustio kilt pored natopljene košulje.
„Da li ti ličim na muškarca koji bi tukao ženu koja čeka bebu?“, upitao me je.
Sumnjičavo sam ga odmerila. Sasvim go, sa umršenom riđom kosim i belim ožiljcima još
vidljivim na telu, izgledao je kao da je upravo iskočio sa vikinškog broda i na umu ima samo
haranje i silovanje.
„Zapravo, izgledaš spreman na sve“, rekla sam mu. „A što se niša tiče, da, rekao si mi.
Verovatno je trebalo da odem napolje da bih izula cipele, ali kako sam mogla da znam da će me
idiot otpratiti i početi da mi gricka nožne prste? A ti, ako ne nameravaš da me biješ, šta si onda
smislio?“ Čvrsto sam zgrabila rukohvate na stolici.
Legao je na krevet i iscerio mi se.
„Skidaj tu kurvinsku haljinu, Sasenah, i dođi u krevet.“
„Zašto?“
„Ne mogu da te izmlatim niti da te potopim u fontanu.“ Slegnuo je ramenima. „Mislio sam
da te gadno izgrdim, ali čini mi se da ne mogu dovoljno dugo da zadržim oči otvorene.“ Užasno je
zevnuo, a onda trepnuo i opet mi se iscerio. „Podseti me da to obavim ujutru, eh?“

*****

„Je li bolje?“ Džejmijeve tamnoplave oči su bile zamagljene od brige. „Da li je normalno da ti
toliko bude muka, Sasenah?“
Odgurnula sam kosu sa svojih oznojenih slepoočnica i vlažnim peškirom tapkala lice.
„Ne znam da li je normalno“, slabašno sam rekla, „ali verujem da jeste. Nekim ženama je
muka sve vreme.“ To baš i nije bila prijatna pomisao u tom trenutku.
Džejmi je pogledao, ne u veselo obojeni sat na stolu već, kao i obično, kroz prozor u sunce.
„Osećaš li se dovoljno dobro da sideš na doručak, Sasenah, ili treba da kažem sobarici da ti
donese nešto na poslužavniku?“
„Ne. Sad sam prilično dobro.“ I bila sam. Čudno je kako to ide sa jutarnjom mukom. Čim bi
neumoljiva mučnina završila sa mnom, osećala sam se savršeno dobro. „Pusti samo da isperem
usta.“
Dok sam se naginjala nad lavor i puštala da mi hladna voda teče preko lica, začulo se
kucanje na vratima apartmana. Verovatno su nekog slugu poslali do kuće u Pariz da nam donese
čistu odeću, pomislila sam.
Međutim, na moje iznenađenje bio je to neki dvorjanin sa pismenim pozivom na ručak.
„Njegovo veličanstvo danas ruča sa nekim engleskim plemićem“, objasnio je dvorjanin, „koji
je tek stigao u Pariz. Njegovo veličanstvo je pozvalo nekoliko istaknutih engleskih trgovaca iz
grada na ručak da bi Njegovoj visosti vojvodi obezbedilo društvo njegovih zemljaka. A neko je

105
naglasio Njegovom veličanstvu da je madam vaša supruga engleska ledi, takođe, i da bi je zato
trebalo pozvati.
„U redu“, rekao je Džejmi nakon što me je kratko pogledao. „Možete preneti Njegovom
veličanstvu da će nam biti čast da ostanemo.“
Ubrzo potom je stigao Murtag, naduren kao i uvek, i doneo čistu odeću i moju medicinsku
kutiju koju sam zatražila. Džejmi ga je odveo u dnevnu sobu da mu da instrukcije za taj dan, dok
sam ja žurno navlačila haljinu, prvi put žaleći što sam odbila da imam ličnu sluškinju. Večito
neposlušna, moja kosa je bila još gora od spavanja u zagrljaju krupnog mokrog Škota; upetljani
pramenovi su virili na sve strane, opirući se svim pokušajima da budu obuzdani četkom ili
češljem.
Konačno sam se pojavila, zajapurena i ljuta od napora, ali sa kosom koja je ipak podsećala na
urednu frizuru. Džejmi me je pogledao i promrmljao sebi u bradu nešto o ježevima, ali kako to
nije naišlo na razumevanje bio je dovoljno razuman da ućuti.
Šetnja kroz cvetne leje i po vrtovima palate pomogla mi je da povratim staloženost. Većina
drveća je još bila bez lišća, ali je dan bio neočekivano topao za kasni mart i napupele grančice su
bile zelene i mirišljave. Gotovo da ste mogli da osetite kako se sokovi penju u visoke kestenove i
topole koji su oivičavali staze i zaklanjali bele mermerne kipove.
Zastala sam pored statue poluobučenog čoveka sa grožđem u kosi i frulom na usnama.
Velika svilenkasta koza je gladno grickala grožđe koje je u slapovima padalo sa mermernih
pregiba draperije.
„Ko je ovo?“, upitala sam. „Pan?“
Džejmi se nasmešio i odmahnuo glavom. Bio je obučen u stari kilt i iznošeni ali udobni sako,
ali je meni izgledao znatno bolje nego luksuzno doterani dvorjani koji su pored nas prolazili u
grupama i razgovarali.
„Ne, mislim da postoji Panov kip u blizini, ali ovo nije taj. To je jedno od četiri čovekova
raspoloženja.“
„Deluje prilično raspoloženo“, rekla sam, gledajući nasmejanog kozinog prijatelja.
Džejmi se nasmejao.
„A ti si lekar, Sasenah! Ne raspoloženja u tom smislu. Znaš li koja četiri tipa karaktera
postoje? Ovaj ovde je sangvinik“, pokazao je na svirača frule, a zatim niz stazu, „a tamo je
melanholik.“ To je bio visok čovek u nekakvoj togi koji je držao otvorenu knjigu.
Džejmi je pokazao preko staze. „A tamo je kolerik“, nag i mišićav mladić koji se nesporno
zlokobno mrštio, ne obazirući se na mermernog lava koji se spremao da ga pametno ugrize za
nogu, „i tamo je flegmatik.“
„Da li je moguće, sveca mu?“ Flegmatik, bradati gospodin sa skinutim šeširom i rukama
prekrštenim preko grudi, imao je kornjaču kraj nogu.
„Hm“, prokomentarisala sam.
„Zar u tvoje vreme lekari ne uče o tipovima karaktera?“, znatiželjno je upitao Džejmi.
„Ne“, rekla sam. „Umesto toga imamo klice.“
„Stvarno? Klice“, rekao je za sebe, iskušavajući tu reć, prevrćući je preko jezika uz škotsko
kotrljanje slova, tako da je delovala krajnje opasno. „Klice. A kako te klice izgledaju?“
Podigla sam pogled u oličenje Amerike, privlačnu devu sa pernatom suknjom i šeširom, i sa
krokodilom pred nogama.
„Ni slučajno ne bi dale ovako živopisne kipove“, rekla sam.
Krokodil kod Amerikinih nogu podsetio me je na prodavnicu majstora Rajmona.
„Da li si stvarno mislio ono da ne želiš da odlazim kod majstora Rajmona?“, upitala sam. „Ili
samo ne želiš da probušim bradavice?“

106
 „Sasvim je sigurno da ne želim da probušiš bradavice“, odlučno je rekao, hvatajući me za
lakat i požurujući me, da mi gole Amerikine grudi ne daju neku inspiraciju. „Ali ne želim ni da
odlaziš kod majstor Rajmona. O njemu se svašta govorka.“
„U Parizu se o svakome nešto govorka „, primetila sam, „i spremna sam da se kladim da
majstor Rajmon zna sve te glasine.“
Džejmi je potvrdno klimnuo. Kosa mu je svetlucala na slabom prolećnom suncu.
„Oh, da, očekujem da je tako. Ali mislim da sve potrebno mogu da saznam u kafanama i
salonima. Za majstora Rajmona kažu da je u središtu izvesnih krugova, ali to nisu simpatizeri
jakobita.“
„Stvarno? A kojih onda?“
„Kabalista i okultista. Veštica, možda.“
„Džejmi, nisi valjda ozbiljno zabrinut zbog veštica i demona?“
Stigli smo do dela vrtova poznatog kao „zeleni tepih“. Ovako rano s proleća, zelenilo
ogromnog travnjaka bilo je samo blede nijanse, ali su ljudi leškarili po njemu, koristeći redak
topao dan.
„Ne zbog veštica, ne“, konačno je odgovorio, nalazeći mesto blizu žive ograde od forzicija i
sedajući na travu. „Možda zbog grofa Sen Žermena.“
Prisetila sam se kako su izgledale tamne oči grofa Sen Žermena u Avru i zadrhtala, uprkos
suncu i vunenom šalu na sebi.
„Misliš li da je povezan sa majstor Rajmonom?“
Džejmi je slegnuo ramenima. „Ne znam. Ali si mi ti rekla za glasine o Sen Zermenu, zar ne?
A ako je majstor Rajmon deo tog kruga – onda mislim da treba da se držiš đavolski daleko od
njega, Sasenah.“ Uputio mi je pomalo kiseo osmeh. „Na kraju krajeva, ne bih voleo da te opet
spasavam od spaljivanja.“
Senke ispod drveća su me podsetile na hladni mrak lopovske rupe u Krejnsmuiru pa sam
uzdrhtala i prišla bliže Džejmiju, više na sunce.
„I ja bih radije da to ne moraš.“
Golubovi su se međusobno udvarali na travi ispred rascvetanog žbuna forzicije. Dame i
gospoda sa dvora su obavljali slične aktivnosti na stazama po vrtu s kipovima. Najveća razlika je
bila u tome što su golubovi to radili manje bučno.
Neki čovek u odelu od akvamarinske svile čuo se iza našeg mesta za odmor, u bučnim
ispadima povodom božanskog komada prethodne večeri. Tri dame sa njim, mada ne tako
spektakularne, kao jeka su ponavljale njegovo mišljenje.
„Izvrsno! Zaista izvrsno, kakav glas ima La Couelle!“
„Oh, izvrsno! Da, predivno!“
„Fantastično, fantastično! Izvrsno je jedini izraz za to!“
„Oh, da, izvrsno!“
Glasovi su – sva četiri – pištali kao kad se ekser izvlači iz drveta. Nasuprot tome, gospodin
golub koji je pravio okret nekoliko metara od mog nosa, ispuštao je nisko i melodično gugutanje
koje se iz duboke ljubavničke tutnjave dizalo u laki zvižduk kako je napumpavao grudi i
neprestano se klanjao, polažući svoje srce najdražoj dami koja je za sada delovala kao da je to ne
impresionira.
Pogledala sam dalje od goluba prema dvorjaninu u akvamarinskoj svili, koji je požurio da
dohvati čipkom obrubljenu maramicu koju je kao mamac izazovno ispustila neka od njegovih
dotadašnjih družbenica.
„Dame ga zovu ‘L’Andouille’“, napomenula sam. „Pitam se zašto.“
Džejmi je pospano zabrundao i otvorio jedno oko da pogleda dvorjanina koji je odlazio.
„Mm? Oh, ‘Kobasica. To znači da ne može đoku da zadrži u pantalonama. Znaš tu sortu...
dame, sluge, kurtizane, paževi. Kućni psi, takođe, ako su glasine tačne“, dodao je, čkiljeći u pravcu

107
nestale akvamarinske svile, odakle se približavala neka dvorska dama sa paperjastim belim
svežnjem zastitnički zguranim pred njene izdašne grudi. „Nepromišljeno je to. Ja ne bih svog
rizikovao blizu ovih opakih lopti.“
„Svog đoku?“, pitala sam, zabavljajući se. „Čula sam da ga zovu patka, tu i tamo. A Jenkiji su,
iz nekog nejasnog razloga, svoje zvali kita. Jednom sam pacijenta koji me je zadirkivao nazvala
‘pametna kita’, a on zamalo da iskida šavove koliko se smejao.“
Smejao se i Džejmi, pružajući se sa uživanjem na toplom prolećnom suncu. Žmirnuo je
jednom ili dvaput i prevrnuo se, cereći mi se.
„I ti slično deluješ na mene, Sasenah“, rekao je. Sklonila sam mu kosu sa čela, ljubeći ga
među oči.
„Zašto mu muškarci nadevaju imena?“, upitala sam. „Džon Tomas, hoću da kažem. Ili đoka,
to mu dođe isto. Žene to ne rade.“
„Ne rade?“, upitao je Džejmi zainteresovano.
„Ne, naravno da ne rade. Pre bih svoj nos nazvala Džejn.“
Grudi su mu se dizale i spuštale od smeha. Prevrnula sam se na njega, uživajući u divnom
osećaju dok je bio ispod mene. Pritisnula sam kukovima naniže, ali su slojevi podsuknji dovoljno
smetali pa je to ispao samo gest.
„Pa“, logično je rekao Džejmi, „tvoja ne ide gore-dole sama od sebe, ako ništa drugo, niti se
diže nezavisno od tvojih želja po tom pitanju. Bar koliko ja znam“, dodao je, upitno podižući
jednu obrvu.
„Ne, ne radi to, hvala bogu. Pitam se da li Francuzi svoje zovu ‘Pjer’“, rekla sam, dobacujući
pogled kicošu koji je prolazio obučen u tanko odelo od zelenog pliša.
Džejmi je prasnuo u smeh koji je oterao golubove iz žbuna forzicije. Odlepršali su u besnoj
gomili, rasipajući usput pramenove sivog perja. Čupavi beli psić koji je do tada zadovoljno dremao
u naručju vlasnice kao smotani ćilim, probudio se i odmah se prisetio svojih dužnosti. Iskočio je iz
svog toplog gnezda kao ping-pong loptica i odgalopirao u energičnu poteru za golubovima,
luđački lajući, a vlasnica je išla iza njega i slično se ponašala.
„Ne bih znao, Sasenah“, rekao je kada se oporavio dovoljno da obriše suze iz očiju. „Jedini
Francuz koga sam ikada čuo svog je zvao ‘Zorž’.“
„Zorž’“ rekla sam dovoljno glasno da privučem pažnju grupice dvorjana u prolazu. Jedan
nizak ali živahan primerak u dramatično crnom satenskom odelu presečenom belim, zastao je i
duboko se poklonio, brišući zemlju pred mojim nogama svojim šeširom. Jedno oko mu je još uvek
bilo zatvoreno od otoka, i modri ožiljak se video na njegovom nosu, ali mu je stil bio besprekoran.
„A votre service, Madame“, rekao je.

*****

Još bih i uspela da nije bilo prokletih slavuja. Salon je bio vruć i pretrpan dvorjanima i
posmatračima, a jedan od midera na mojoj haljini se odvezao i zlobno me ubadao ispod levog
bubrega svaki put kada bih udahnula. Patila sam od najgore nezaobilazne boljke u trudnoći,
potrebe da uriniram svakih nekoliko minuta. Pa ipak, možda bih uspela. Odlazak pre kralja bio je
ozbiljno narušavanje pravila lepog ponašanja, mada je ručak bio prilično neobavezan u poređenju
sa formalnim večerama uobičajenim za Versaj – ili sam bar tako ja to shvatila. „Neobavezan“ je,
međutim, relativan pojam.
Istina, bilo je tu samo tri vrste začinjene salamure, ne osam. I jedna supa, bistra i ne gusta.
Srnetina je bila samo ispržena, ne spremljena en brochette, a riba, mada ukusno poširana u vinu,
služena je isečena u očišćene komade, a ne cela da pliva u moru pihtija punjenih račićima.

108
 Kao da ga frustrira tolika rustična jednostavnost, jedan od glavnih kuvara je spremio
šarmantno predjelo – gnezdo, lukavo napravljeno od rezanaca, ukrašeno pravim grančicama
rascvetale jabuke, na čijoj su ivici stajala dva slavuja, oguljena i ispečena, napunjena jabukom i
cimetom, a onda vraćena u svoje perje. A u gnezdu je bila cela porodica ptića, sićušni komadi
raširenih krila, smeđi i hrskavi, a nežna koža bila im je glazirana medom, dok su pocrnela usta
bila otvorena da pokažu samo malčice da je unutra nadev sa bademima.
Posle trijumfalnog kruga oko stola da se razmeće time – uz mrmljanjem izraženo divljenje
svud okolo – elegantno jelo je stavljeno pred kralja koji se okrenuo od svog razgovora sa madam
De la Turel dovoljno dugo da štrpne jednog ptića i strpa ga u usta.
Krc, krc, krc, radili su Lujevi zubi. Kao hipnotisana posmatrala sam kako se grče mišići grla i
osećala kao da mi koščice klize niz ždrelo. Smeđi prsti su nehajno posegli za još jednom bebom.
U tom času sam zaključila da verovatno postoje gore stvari od uvrede Njegovog veličanstva
time što ću otići od stola, pa sam zbrisala.
Kada sam se digla sa kolena usred nekog žbunja koji minut kasnije, čula sam neki zvuk iza
leđa. Očekujući da sretnem pogled opravdano iznerviranog baštovana, s osećanjem krivice sam se
okrenula i susrela se sa pogledom besnog supruga.
„Prokletstvo, Kler, moraš li to uvek da radiš?“, pitao me je.
„Ukratko – da“, rekla sam, umorno klonuvši na rub ukrasne fontane. Ruke su mi bile vlažne
pa sam njima prešla preko suknje. „Misliš li da sam to uradila zabave radi?“ Osećala sam se
razuzdano pa sam zažmurila, pokušavajući da povratim ravnotežu pre nego što upadnem u
fontanu.
Iznenada se jedna ruka našla na poleđini mog vrata pa sam napola legla a napola pala kada
je seo iza mene i prihvatio me.
„Oh, bože. Žao mi je, mo duinne. Da li si u redu, Kler?“
Odgurnula sam se dovoljno da pogledam u njega i nasmešila sam se.
„Dobro sam. Samo mi se malo vrti u glavi, ništa više.“ Pružila sam ruke naviše i pokušala da
ispravim duboku boru zabrinutosti na njegovom čelu. On je uzvratio osmeh, ali je ta bora ostala,
tanak uspravan pregib između debelih peščanih krivina njegovih obrva. On je pokvasio ruku u
fontani i prešao njom preko mojih obraza. Mora da sam izgledala vrlo bledo.
„Izvini“, dodala sam. „Stvarno, Džejmi. Nisam mogla da se obuzdam.“
Njegova vlažna ruka mi je stegla zadnju stranu vrata u znak podrške, snažna i postojana. Fini
mlaz iz usta izbečenog delfina kvasio mi je kosu.
„Oh, ne brini za mene, Sasenah. Nisam mislio da praskam na tebe. Samo...“ Napravio je
bespomoćan gest jednom rukom. „Samo sam se osećao kao najgora budala. Vidim te u jadima i
znam da sam ja kriv za to, a ne postoji ni najmanja sitnica koju mogu da učinim da bih ti
pomogao. Pa onda umesto sebe krivim tebe i ponašam se besno i režim na tebe... zašto mi
jednostavno ne kažeš da se nosim do đavola, Sasenah?“ izletelo mu je.
Smejala sam se dok me bokovi nisu zaboleli pod tesnim miderom, držeći se za njegovu ruku.
„Idi do đavola, Džejmi“, konačno sam rekla brišući oči. „Idi pravo u pakao. Ne propuštaj
zeleno svetlo. Nemoj da pokupiš dvesta dolara. Eto. Da li se sad osećaš bolje?“
„Aha, osećam se“, rekao je i izraz lica mu se razvedrio. „Kad počneš da pričaš luckasto, znam
da ti je dobro. Da li se osećaš bolje, Sasenah?“
„Da“, rekla sam, sedajući i počinjući da zapažam svoje okruženje. Imanje Versaja je bilo
otvoreno za javnost i male grupe trgovaca i radnika su bile čudno pomešane sa jarkim bojama
odeće plemića, a svi su uživali u lepom vremenu.
Iznenada su se obližnja vrata prema terasi naglo otvorila, rasipajući kraljeve goste u vrt da
ćaskaju. Egzodus sa ručka je uvećan novom delegacijom koja je očito upravo istresena iz dve
velike kočije koje sam videla kako prolaze rubom vrta prema udaljenim štalama.

109
 Bila je to velika grupa ljudi, muškaraca i žena, skromno obučenih u poređenju sa jarkim
bojama dvorjana oko njih. Moju pažnju, međutim, nije privukao njihov izgled, već zvuci.
Francuski, kada ga priča mnogo ljudi na daljinu veoma podseća na gakanje pataka i gusaka zbog
onih svojih nazalnih elemenata. Engleski, sa druge strane, ima sporiji tempo i znatno manje
podizanja i spuštanja intonacije. Kada se govori na udaljenosti i ne mogu se razabrati pojedinačni
glasovi, ima grubu ali prijatnu monotoniju lajanja ovčara. A opšti utisak masovnog egzodusa koji
je išao u našem smeru bio je gakanje gusaka koje na pijacu tera čopor pasa.
Engleska postava je stigla sa izvesnim zakašnjenjem. Nema sumnje da su taktično oterani u
vrt dok kuhinjsko osoblje žurno sprema još jednu večeru i ponovo postavlja ogromni sto za njih.
Znatiželjno sam pogledom prešla grupu. Vojvodu od Sandringama sam poznavala, naravno,
pošto sam ga srela jednom ranije u Škotskoj, u zamku Leoh. Njegovu figuru nalik buretu bilo je
lako zapaziti kako hoda pored Luja, a pomodna perika mu je bila nakrenuta od učtive pažnje.
Većina ostalih mi je bila nepoznata, mada sam bila prilično ubeđena da je elegantna
sredovečna dama koja je upravo izlazila vojvotkinja od Klejmora, za koju sam čula da je očekuju.
Kraljica, koja je normalno ostavljana u nekoj kući u unutrašnjosti da se zabavlja najbolje što može,
sada je dovedena za ovu priliku. Pričala je sa jednim posetiocem, a njeno slatko, zabrinuto lice
rumenelo se od neočekivanog uzbuđenja zbog ove prilike.
Pogled mi je privukla mlada devojka odmah iza vojvotkinje. Obučena prilično jednostavno,
imala je onakvu lepotu s kojom bi se istakla u svakoj gužvi. Bila je sitna, finih kostiju ali lepo
zaobljene figure, sa tamnom, sjajnom, prirodnom kosom i izuzetno belom kožom, zajapurenom
na obrazima jasnom tamnoružičastom od koje je izgledala baš kao latica cveta.
Njena boja me je podsetila na haljinu koju sam nekada imala u svoje pravo vreme, laku
pamučnu haljinu ukrašenu crvenim bulkama. Od te pomisli me je pogodio iznenadni neočekivani
talas nostalgije pa sam zgrabila ivicu mermerne klupe, a kapci su me peckali od čežnje. Mora da je
to bilo zato što sam čula čist grubi engleski, pomislila sam, posle toliko meseci među škotskim
zapevanjem i francuskim gakanjem. Ovi posetioci su podsećali na dom.
Tada sam spazila njega. Osetila sam kako mi je sva krv pobegla iz glave dok mi je pogled u
neverici pratio elegantnu krivinu lobanje, crnokose i upadljive među napuderisanim perikama
koje su je okruživale. Alarm je odjekivao u mojoj glavi kao sirene za vazdušnu uzbunu, dok sam se
borila da prihvatim i odbacim utiske koji su me vređali. Moja podsvest je videla liniju nosa,
pomislila „Frenk“ i okrenula moje telo da mu poleti u dobrodošlicu. „Ne-Frenk“, javio je malo
važniji, racionalni centar u mom mozgu, ukopavajući me u mestu kada sam videla poznatu
krivinu polunasmešenih usta, ponavljajući: „Ti znaš da to nije Frenk“, dok su mi se mišići u
listovima vezivali u čvorove. A zatim trzaj u paniku i stiskanje pesnica i stomaka, kada je sporiji
proces logičnog razmišljanja uporno pratio tok instinkta i znanja, videvši visoko čelo i arogantno
naginjanje glave, uveravajući me u nezamislivo. To nije mogao biti Frenk. A ako nije on, onda to
može biti samo...
„Džek Randal.“ To nije izgovorio moj glas, već Džejmijev, zvučeći neobično smireno i
distancirano. Kada mu je pažnju privuklo moje neobično ponašanje, pogledao je u pravcu u kom
sam gledala i video ono što i ja.
On se nije pomerao. Koliko sam mogla da procenim kroz sve veću izmaglicu panike, nije ni
disao. Bila sam nejasno svesna da obližnji sluga zuri radoznalo naviše u visoku figuru sleđenog
škotskog ratnika pored mene, nemu kao kip Marsa. Ali moja zabrinutost je bila okrenuta samo
Džejmiju.
Bio je sasvim nepomičan. Nepomičan onako kako je nepomičan lav, komad trave na zaravni,
a pogled mu je bio užaren i bez treptaja kao sunce koje prži savanu. A videla sam i neke pokrete u
dubini njegovih očiju. Odavao ga je trzaj mačke koja vreba, malo pomeranje krzna na kraju repa,
vesnik pokolja.

110
 Potegnuti oružje u prisustvu kralja značilo je smrt. Murtag je bio na daljem kraju vrta, i
suviše daleko da bi mogao da pomogne. Još dva koraka će Randala dovesti dovoljno blizu da može
da nas čuje. Na domet mača. Položila sam ruku na njegovu ruku. Bila je stegnuta kao čelik balčaka
pod njegovom šakom. Krv mi je vrila u ušima.
„Džejmi“, rekla sam. „Džejmi!“ I onesvestila se.

111
 10
Dama sa smeđom raskošno
ukovrdţanom kosom

splivala sam iz treperave izmaglice sačinjene od sunčevog svetla, prašine i delića

uspomena i osećala se potpuno dezorijentisana.
Frenk se naginjao nada mnom, lica zboranog od zabrinutosti. Držao je moju ruku, ali
to nije bio on. Ruka koju sam držala bila je znatno krupnija od Frenkove i moji prsti su
očešali kao žica grube dlake kod zgloba. Frenkove šake bile su glatke kao u devojčice.
„Jeste li dobro?“ Glas je bio Frenkov, nizak i uglađen.
„Kler!“ Taj glas, dublji i grublji, uopšte nije bio Frenkov. Niti je bio uglađen. Bio je pun straha
i besa.
„Džejmi.“ Najzad sam našla ime koje se uklapa u mentalnu sliku koju sam tražila. „Džejmi!
Nemoj...“ Naglo sam se uspravila u sedeći položaj, zureći izbezumljeno od jednog lica do drugog.
Bila sam okružena krugom radoznalih lica, dvostrukim ili trostrukim lancem dvorjana sa malo
slobodnog prostora ostavljenog za Njegovo veličanstvo koje se naginjalo nad mene piljeći sa
izrazom saosećajnog interesovanja.
Dva čoveka su klečala u prašini pored mene. Džejmi sa desne strane, očiju razrogačenih i
lica bledog kao cvet drenjine iznad njega. A sa moje leve...
„Da li ste dobro, madam?“ U svetlim očima boje lešnika ogledala se samo učtiva zabrinutost,
fine tamne obrve iznad njih bile su upitno iskrivljene. To nije bio Frenk, naravno. Niti je to bio
Džonatan Randal. Ovaj čovek je bio mlađi od kapetana dobrih deset godina, možda približno
mojih godina, a lice mu je bilo bledo i bez tragova boravka na otvorenom. Usne su mu bile iste
isklesane linije, ali nisu imale onu okrutnost koja je uokvirivala kapetanova usta.
„Vi...“, zakreštala sam, odmičući se od njega. „Vi ste...“
„Aleksander Randal, madam“, brzo je odgovorio, na pola puta odustavši od pokreta prema
glavi kojim bi skinuo šešir koji nije nosio. „Ne verujem da smo se upoznali?“, rekao je uz trunku
sumnje.
„Ja, ovaj, zapravo, ne, nismo“, rekla sam, opuštajući se nazad uz Džejmijevu ruku. Ruka je
bila postojana kao gvozdena ograda, ali se šaka koja je držala moju tresla, pa sam povukla naše
spojene ruke ispod suknje da ih sakrijem.
„Prilično neformalno upoznavanje, gđo, hm, ne... to je ledi od Broh Tuaraha, zar ne?“ Visok
piskutav glas mi je privukao pažnju gore, u rumeni, heruvimski lik vojvode od Sandringama koji je
zainteresovano virio preko ramena grofa De Sevinjija i vojvode D’Orleana. Progurao je svoje
neugledno telo kroz uzani prolaz koji se ukazao i pružio ruku da mi pomogne da ustanem. I dalje
držeći moj oznojeni dlan u svom, on se naklonio u pravcu Aleksandera Randala koji se začuđeno
mrštio.
„G. Randal je zaposlen kod mene kao sekretar, ledi od Broh Tuaraha. Status je plemenita
stvar, ali na žalost, plemenitost sama po sebi ne plaća ceh obućaru, zar ne, Aleks?“ Mladić je malo
pocrveneo na ovo zadirkivanje, ali je uglađeno nagnuo glavu ka meni, prihvatajući upoznavanje

112
koje je obavio njegov poslodavac. Tek tada sam zapazila trezveno tamno odelo i dugi beli
okovratnik koji ga je označavao kao mladog službenika.
„Njegova visost je u pravu, ledi. A pošto je tako, moram da iskažem svoju duboku zahvalnost
zbog njegove ponude da me zaposli.“ Malo stiskanje usana tokom tog govora ukazivalo je da
zahvalnost možda i ne seže toliko duboko i uprkos laskavim rečima. Pogledala sam u vojvodu i
zatekla njegove sitne plave oči skupljene zbog sunca, sa izrazom lica iz kojeg se ništa ne može
saznati.
Taj mali prizor je razbilo kraljevo tapšanje kojim je pozvao dvojicu slugu koji su me, prema
Lujevim instrukcijama, dohvatili za obe ruke i podigli na sedište nosiljke, uprkos mom opiranju.
„Sigurno ne, madam“, rekao je, graciozno odbacujući moje proteste i zahvaljivanje. „Idite
kući i odmorite se; želimo da budete u formi za sutrašnji bal, zar ne?“ Njegove krupne smeđe oči
su svetlucale dok je dizao moju ruku do svojih usana. Ne skidajući pogled sa mog lica, formalno se
naklonio ka Džejmiju koji je uspeo da se dovoljno pribere da graciozno zahvali, a onda je rekao:
„Možda ću prihvatiti vašu zahvalnost, gospodaru, u vidu vaše dozvole da zatražim ples od vaše
divne žene.“
Džejmiju su se na to stisle usne, ali uzvratio je naklonom i rekao: „Moja supruga je takođe
počastvovana vašom pažnjom, Vaše veličanstvo.“ Kratko je pogledao ka meni. „Ako joj bude
dovoljno dobro da dođemo na bal sutra uveče, siguran sam da će se unapred radovati da pleše sa
Vašim Veličanstvom.“ Okrenuo se ne čekajući formalno otpuštanje a zatim trgnuo glavom prema
slugama sa nosiljkom.
„Kući“, rekao je.

*****

Konačno kod kuće posle vruće, truckave vožnje ulicama koje su mirisale na cveće i otvorenu
kanalizaciju. Presvukla sam se iz svoje teške i neudobne haljine u svileni mantil.
Džejmija sam zatekla pored praznog ognjišta, sklopljenih očiju, sa rukama na kolenima kao
da je zamišljen. Bio je bled kao njegova lanena košulja koja je u senci ognjišta svetlucala poput
utvare.
„Bogorodice“, promrmljao je, odmahujući glavom. „Dragi Bože i svi sveci, tako blizu. Samo je
dlaka falila da ubijem tog čoveka. Da li shvataš, Kler, da se nisi onesvestila... Isuse, hteo sam da ga
ubijem, svakim delićem svog bića.“ Zaćutao je, drhteći od reakcije.
„Hajde, bolje podigni stopala“, terala sam ga, privlačeći tešku izrezbarenu stoličicu.
„Ne, sada sam dobro“, rekao je odmahujući. „On je... brat Džeka Randala, znači?“
„Mislim da je to više nego verovatno“, suvo sam rekla. „Teško da bi mogao biti neko drugi,
na kraju krajeva.“
„Mm. Da li si znala da radi sa Sandringama?“
Odmahnula sam glavom. „Nisam znala – ne znam – ništa o njemu sem imena i činjenice da
je paroh. F-Frenk nije bio naročito zainteresovan za njega pošto mu on nije direktan predak.“
Odao me je mali drhtaj glasa kada sam pomenula Frenka.
Džejmi je spustio flašu i prišao mi. Sagnuo se sa namerom, podigao me i privio me sebi uz
grudi. Miris versajskih vrtova se oštar i svež digao iz pregiba košulje. On me je poljubio u teme i
okrenuo se prema krevetu.
„Dođi i položi glavu, Kler“, tiho je rekao. „Ovo je bio dug dan za oboje.“

*****

113
Plašila sam se da će susret sa Aleksanderom Randalom opet pokrenuti Džejmijeve snove. To se
nije dešavalo često, ali bih povremeno osećala kako se budi pored mene tela napetog od
iznenadne borbe. Tada bi izleteo iz kreveta i noć proveo kraj prozora, kao da mu on nudi
mogućnost bega, odbijajući bilo kakvo tešenje ili ometanje. A do jutra bi Džek Randal i ostali
demoni iz mračnih sati bili naterani nazad u svoju kutiju, opet zakucanu i čvrsto stegnutu
Džejmijevom voljom, i sve bi opet bilo u redu.
Ipak, Džejmi je brzo zaspao i napetost tog dana se već izgubila sa njegovog lica koje je bilo
mirno i opušteno kad sam ugasila sveću.
Bilo je pravo blaženstvo ležati nepokretno, sa toplotom koja je narastala oko mojih hladnih
udova, a sijaset malih bolova po leđima, vratu i kolenima je bledelo u mekoću nadolazećeg sna.
Ali moj mozak je, oslobođen opreza, hiljadu puta ponavljao scenu izvan palate – kratko opažanje
tamne glave i visokog čela, slepljenih ušiju i fine vilice – onaj prvi oštri blesak pogrešnog
prepoznavanja, koji me je pogodio u srce udarcem radosti i besa. Frenk, pomislila sam. Frenk. I
videla sam Frenkovo lice dok sam tonula u san.
Amfiteatar je bio jedan od onih na Londonskom univerzitetu; prastara tavanica sa gredama i
moderni podovi, linoleum izgreban nespokojnim nogama. Sedišta su bile stare uglačane klupe;
novi stolovi su čuvani za predavanja iz prirodnih nauka. Istorija je mogla da se zadovolji šezdeset
godina starim izgrebanim drvetom; na kraju krajeva, predmet je fiksiran i ne menja se – zašto bi
se menjalo mesto gde se sluša?
„Artefakti“, govorio je Frenkov glas, „i upotrebni objekti.“ Njegovi dugi prsti su dodirivali rub
srebrnog svećnjaka, a sunce sa prozora je iskrilo po metalu kao da je njegov dodir ispunjen
elektricitetom.
Predmeti, svi pozajmljeni iz zbirke Britanskog muzeja, bili su poredani duž ivice stola,
dovoljno blizu da studenti u prvom redu vide male prskotine u požuteloj slonovači francuske
računaljke i fleke davno popušenog duvana koje su u smeđe bojile belu glinenu lulu. Jedna
engleska pozlaćena bočica za miris, mastionica od pozlaćene bronze sa fino izrezbarenim
poklopcem, napukla kašika od roga i mali mermerni sat na čijem vrhu piju dva labuda.
A iza reda objekata, red naslikanih minijatura, položenih na sto tako da im je sadržinu
skrivalo svetlo koje se odbijalo o njihovu površinu.
Frenkova tamna glava je bila pognuta nad predmete, uneta. Popodnevno sunce je poprimilo
crvenkasti sjaj u njegovoj kosi. Podigao je glinenu lulu, obuhvatio je rukom kao jaje.
„Za neke periode istorije“, rekao je, „imamo istoriju za sebe; pisana svedočanstva ljudi koji su
tada živeli. Za ostale, imamo samo predmete iz tog perioda da nam pokažu kako su ljudi živeli.“
Stavio je lulu u usta i skupio usne oko drške, napumpao obraze, komično podignutih obrva.
Usledio je prigušeni kikot u publici, a on se nasmešio i odložio lulu.
„Umetnost i artefakti“, mahnuo je rukom preko bleštavih predmeta, „to je ono što najčešće
vidimo, ukrase društva. A zašto da ne?“ Podigao je jednog smeđokosog momka inteligentnog
izgleda da mu se obrati. Trik iskusnih predavača; podignite jednog iz publike i obraćajte mu se
kao da ste sami sa njim. Trenutak kasnije, pređite na sledećeg. I svi u prostoriji će osećati fokus
vaših primedbi.
„Na kraju krajeva, ovo su lepe stvari.“ Prstom je dotakao par labudova koji su se okretali na
satu, savijenih vratova u otmenoj procesiji. „Vredne čuvanja. Ali ko će se zamajavati da čuva neki
stari pokrivač za čajnik, ili istrošenu automobilsku gumu?“ Ovog puta se obraćao lepoj plavuši sa
naočarima, koja se nasmešila i malo zakikotala na to.
„Ali upotrebni predmeti, stvari koje se ne pominju u dokumentima, stvari koje se koriste,
lome i bacaju bez razmišljanja, su te koje vam govore kako je običan čovek živeo. Broj ovih lula,
na primer, govori nam nešto o učestalosti primene i vrstama duvana u pojedinim društvenim
klasama, odozgo“, lupkanje prstom po poklopcu emajlirane burmutice, „do dole.“ Prst je prešao
da pomiluje dugu, ravnu dršku lule sa poznavanjem zaljubljenika.

114
 Sada je na redu bila sredovečna žena koja je frenetično pisala da bi uhvatila svaku reč, jedva
svesna ijedne primedbe upućene njoj. Bore su se produbile između nasmešenih očiju boje lešnika.
„Ne morate da zapisujete sve, gđice Smit“, zadirkivao ju je. „Ako ništa drugo, ovo predavanje
traje jedan sat – neće vam izdržati olovka.“
Žena je pocrvenela i ispustila olovku, ali se stidljivo osmehnula na prijateljsko smešenje
Frenkovog tamnog duguljastog lica. Sada ih je imao u šaci, sve zagrejane sa malo dobrog humora,
pažnje skrenute na male bleske pozlate i svetlucanja. Sada će ga slediti bez umora i prigovora, duž
logičke staze i u centar diskusije. Izvesna napetost mu je nestala iz vrata kada je osetio da su se
studenti smirili i usredsredili pažnju na njega.
„Najbolji svedok istorije je čovek – ili žena“, klimanje ka lepoj plavuši, „koji su ga proživeli, je
li tako?“ Nasmešio se i dohvatio napuklu kašiku. „Možda. Na kraju krajeva, u ljudskoj prirodi je da
sve predstavi u najlepšem svetlu kada znate da će neko čitati ono što ste napisali. Ljudi imaju
sklonost da se koncentrišu na one stvari koje oni smatraju važnim i često ih malo doteraju za
javnu upotrebu. Retkost je naići na Pepisa, koji sa podjednakim interesovanjem opisuje kraljevsku
procesiju i koliko je puta noću morao da koristi nošu.“
Ovog puta su se svi smejali i on se opustio, nehajno se naslanjajući nazad na katedru, mašući
kašikom.
„Slično tome, lepi predmeti, umetnički artefakti su oni koji su najčešće sačuvani. Ali nam
noše i kašike i jeftine keramičke lule mogu reći podjednako ako ne i više o ljudima koji su ih
koristili.
„A šta je sa tim ljudima? Mi mislimo o istorijskim ličnostima kao o nekome ko je drugačiji od
nas samih, ponekad napola mitološko biće. Ali se neko igrao ovim“, tanki kažiprst je pomilovao
računaljku, „neka dama je koristila ovo“, gurnuo je bočicu sa mirisom, „stavljajući parfem iza
ušiju, na zglobove ruke... gde još dame stavljaju miris?“ Iznenada podižući glavu, nasmešio se
debeljuškastoj plavokosoj devojci u prednjem redu koja je pocrvenela, zasmejala se i dotakla se
rezervisano odmah iznad ureza na bluzi.
„Ah, da. Baš tamo. To je radila dama koja je posedovala ovo.“
I dalje se smešeći devojci, skinuo je zatvarač i bočicom parfema nežno prošao ispod svog
nosa.
„Šta je to, profesore? Arpège?“ Ova studentkinja nije tako stidljiva; tamnokosa, kao Frenk, sa
sivim očima u kojima je više od nagoveštaja flerta.
On je zažmurio i duboko udahnuo, šireći nozdrve nad otvorom bočice.
„Ne. To je L’Heure Blue. Moj omiljeni.“
Okrenuo se nazad prema katedri, kosa mu je pala preko čela u koncentraciji dok mu je ruka
lebdela nad redom minijatura.
„A tu je i posebna klasa objekata – portreti. Pomalo umetnosti i, istovremeno, najviše što
možemo videti od samih ljudi. Ali, koliko su oni za nas stvarni?“
Podigao je malecku elipsu i okrenuo je licem prema studentima, čitajući sa male oznake
nalepljene na poleđinu.
„Dama, od Natanijela Plajmera, potpisano inicijalima i sa upisanom godinom 1786, sa
kovrdžavom smeđom kosom podignutom u punđu, u ružičastoj haljini i bluzi sa čipkanom
kragnom, oblak i nebo u pozadini.“ Podigao je jedan kvadrat pored toga.
„Džentlmen, od Horasa Hona, potpisan monogramom i godinom 1780, sa napuderisanom
kosom en queue, u smeđem sakou, plavom prsluku, sa žaboom i jednim ordenom, možda
Ordenom najčasnijeg Bata.“
Minijatura je prikazivala čoveka okruglog lica, usana ružičastih i napućenih u formalnu pozu
portreta osamnaestog veka.
„Umetnike znamo“, rekao je dok je spuštao portret. „Oni su potpisali svoja dela ili ostavili
tragove svog identiteta u tehnikama i predmetima koje su koristili. Ali ljudi koji su naslikani? Mi

115
ih vidimo, pa ipak ne znamo ništa o njima. Čudne frizure, neobična odeća – ne izgledaju kao ljudi
koje poznajete, zar ne? Po načinu na koji ih je mnogo slikara slikalo, sva lica su slična; sa licem
poput pudinga i bleda, većina njih, pa ne možete baš bogzna šta reći o njima. Tu i tamo, neki se
ističe...“ Ruka koja je lebdela nad redom odabrala je još jednu elipsu.
„Džentlmen...“
Podigao je minijaturu i Džejmijeve plave oči su blesnule ispod plamene kose, za promenu
očešljane, upletene i neobično uvezane trakama. Sabljasti nos se isticao iznad čipke njegove
kragne, a duga usta kao da su se spremala da progovore, pomalo zgužvana u jednom uglu.
„Ali oni su bili stvarni ljudi“, uporan je bio Frenkov glas. „Radili su otprilike iste stvari koje vi
radite – ako se zanemare mali detalji kao što su odlazak u bioskop ili vožnja autoputem“, začulo
se malo kikota među slušaocima, „ali su brinuli o svojoj deci, voleli svoje žene i muževe... pa,
ponekad jesu...“ Još smeha.
„Dama“, tiho je rekao, držeći poslednji portret na dlanu i zaklanjajući ga na tren. „Sa
smeđom kosom koja se raskošno kovrdža do njenih ramena i sa niskom bisera. Bez datuma.
Umetnik nepoznat.“
To je bilo ogledalo, ne minijatura. Obrazi su mi se zarumeneli i usne zadrhtale dok je
Frenkov prst nežno pratio liniju moje brade, elegantnu liniju mog vrata. Suze su mi navrle u oči i
prosule mi se niz obraze dok sam slušala njegov glas koji je i dalje držao predavanje dok je spuštao
minijaturu, pa sam se zapiljila gore u tavanske grede.
„Bez datuma. Nepoznat. Ali nekada... nekada, ona je bila stvarna.“
Mučila sam se da dišem i prvo sam mislila da me guši staklo preko minijature. Ali materijal
pritisnut na moj nos bio je mek i vlažan pa sam iskrenula glavu i probudila se, osećajući da je
laneni jastuk mokar od suza ispod mog obraza. Džejmijeva ruka je bila krupna i topla na mom
ramenu dok me je nežno drmala.
„Pssst, devojko. Pst! To si samo sanjala – ovde sam.“
Okrenula sam lice u toplinu njegovog golog ramena, osećajući suze između obraza i njegove
kože. Držala sam se snažno njegove čvrstine, i mali noćni zvuči pariške kuće su mi polako doprli u
uši, vraćajući me u život koji mi pripada.
„Izvini“, prošaputala sam. „Sanjala sam o... o...“
Potapšao me je po leđima i ispod jastuka potražio maramicu.
„Znam. Zvala si njegovo ime.“ Zvučao je rezignirano.
Ponovo sam glavu stavila na njegovo rame. Mirisao je na toplo i nered, njegov miris iz sna
mešao se sa mirisom perjanog jorgana i čistih lanenih čaršava.
„Izvini“, ponovo sam rekla.
Kratko je frknuo, nije to bio baš smeh.
„Neću da kažem da nisam ljubomoran na tog čoveka“, snuždeno je rekao, „jer jesam. Ali
teško mogu da mu zamerim zbog tvojih snova. Ili tvojih suza.“ Njegov prst je nežno ispratio
vlažnu putanju duž jednog obraza, a onda ju je obrisao maramicom.“
„Ne zameraš?“
Njegov slabašni osmeh je bio iskrivljen u jednu stranu.
„Ne. Ti si ga volela. Ne mogu da zameram nijednom od vas što žališ za njim. A i pruža mi
izvesnu utehu što znam...“ Oklevao je, a ja sam podigla ruku da mu sklonim kosu sa lica.
„Što znaš šta?“
„Da ćeš, ako se bude moralo, moći za mnom tako da žališ“, tiho je rekao.
Žestoko sam utisnula lice u njegove grudi tako da su mi reči bile prigušene.
„Neću tugovati za tobom jer neće biti potrebe. Neću te izgubiti, neću!“ Nešto mi je palo na
pamet pa sam podigla pogled ka njemu, ka licu koje je senčila iznikla brada.
„Ne plašiš se da ću otići nazad, zar ne? Ne misliš to jer... mislim na Frenka...?“
„Ne.“ Glas mu je bio brz i mek, reakcija munjevita kada me je posesivno zagrlio.

116
 „Ne“, ponovio je, još tiše. „Mi smo vezani, ti i ja, i ništa na ovom svetu me ne može razdvojiti
od tebe.“ Krupna ruka se digla da mi pomiluje kosu. „Da li pamtiš krvni zavet na koji smo se
zakleli na venčanju?“
„Da, čini mi se. ‘Krv moje krvi, kost moje kosti...’“
„Dajem ti svoje telo da bismo mogli biti jedno“, završio je. „Aha, i ja sam poštovao tu
zakletvu, Sasenah, a i ti.“ Okrenuo me je blago i jednom rukom nežno obuhvatio malo
nabreknuće mog stomaka.
„Krv moje krvi“, prošaputao je, „i kost moje kosti. Nosiš me u sebi, Kler, i ne možeš me
ostaviti sada, šta god da se desi. Ti si moja, zauvek, htela to ili ne, želela me ili ne. Moja, i neću te
pustiti da odeš.“
Stavila sam ruku preko njegove, pritiskajući je na sebe.
„Ne“, tiho sam rekla, „niti ti možeš da ostaviš mene.“
„Ne“, rekao je, pomalo se smešeći. „Jer sam poštovao i završetak zakletve.“ Obuhvatio me je
obema rukama i glavu položio na moje rame, tako da sam mogla da na uvu osetim topao dah
njegovih reči, prošaputanih u tami.
„Jer sam ti dao svoju dušu, do kraja naših života.“

117
 11
Korisne zanimacije

o je taj neobični mali čovek?“ znatiželjno sam upitala Džejmija. Dotični čovek se
polako probijao kroz grupe gostiju okupljene u glavnom salonu kuće De Roanovih.
Zastao bi na tren, prelazeći kritičkim pogledom grupu, a onda ili slegnuo koščatim
ramenima ili prošao dalje, ili bi iznenada prišao nekom čoveku ili ženi, prineo im
nešto do lica i izdao nekakvu komandu. Šta god da je radio, izgledalo je da njegovi
postupci izazivaju buru smeha.
Pre nego što je Džejmi stigao da odgovori, taj čovek, mali sasušeni primerak u sivom seržu,
spazio je nas i lice mu se ozarilo. Obrušio se na Džejmija kao mala ptica grabljivica koja se
iznenada spušta na velikog i uplašenog zeca.
„Pevaj“, naredio je.
„Eh?“ Džejmi je trepnuo nadole ka maloj figuri, zapanjen.
„Rekao sam, ‘pevaj’“, strpljivo je odgovorio čovek. Bocnuo je Džejmija prstom u grudi. „Sa
rezonantnom šupljinom kao što je ta, morao bi da imaš izvrsnu jačinu glasa.“
„Oh, ima on jačinu“, raspoloženo sam rekla. „Možeš da ga čuješ tri bloka dalje kad navali.“
Džejmi me je prostrelio pogledom. Čovečuljak je kružio oko njega, odmeravajući širinu
njegovih leđa i lupao ga kao detlić koji isprobava prvoklasno drvo.
„Ne umem da pevam“, bunio se.
„Besmislica, besmislica. Naravno da umeš. Lep, dubok bariton“, pohvalno je mrmljao mali
čovek. „Savršeno. Baš ono što nam treba. Evo, malo pomoći za tebe. Pokušaj da pogodiš ovaj ton.“
Spretno vadeći malu akustičnu viljušku iz džepa, udario je njome o stub i držao je blizu
Džejmijevog uva.
Džejmi je zakolutao očima prema nebesima, ali je slegnuo ramenima i poslušno otpevao ton.
Čovečuljak se trgao kao da je pogođen.
„Ne“, rekao je ne verujući.
„Plašim se da je tako“, saosećajno sam rekla. „On je u pravu, znate. Zaista ne ume da peva.“
Čovečuljak je optužujuće začkiljio u Džejmija, a onda ponovo udario viljušku i pružio je
pozivajući.
„Još jednom“, nagovarao je. „Samo je slušaj i pusti zvuk da izađe.“
„Strpljiv kao uvek, Džejmi je pažljivo saslušao, A“ viljuške, i opet zapevao, proizvodeći zvuk
zabijen negde između čistog E i povišenog D.
„Nije moguće“, rekao je mali čovek, izgledajući kao da su mu sve iluzije razbijene. „Niko ne
može da bude toliko neskladan, čak ni namerno.“
„Ja mogu“, veselo je rekao Džejmi i učtivo se naklonio čovečuljku. Do tog časa je prizor već
privukao izvesnu skupinu zainteresovanih posmatrača. Lujza de Roan je bila izvrsna domaćica i
njene zabave su okupljale krem pariškog društva.
„Da, može“, uveravala sam našeg posetioca. „Nema sluha nimalo, vidite.“
„Da, vidim“, rekao je mali čovek i izgledao kao da je u potpunoj depresiji. Zatim je počeo
radoznalo da odmerava mene.

118
 „Ne ja!“, rekla sam smejući se.
„Sigurno ni vi niste bez sluha, madam?“ Sa očima koje su svetlucale kao kod zmije koja
gmiže prema ukočenoj ptici, čovek je pošao ka meni, a akustična viljuška se trzala kao palacavi
gujin jezik.
„Stanite malo“, rekla sam, zaustavljajući ga rukom. „Ko ste vi, zapravo?“
„Ovo je her Johanes Gerstman, Sasenah.“ Izgledajući raspoloženo, Džejmi se opet naklonio
čovečuljku. „Kraljev muzički majstor. Mogu li da vam predstavim svoju suprugu, ledi od Broh
Tuaraha, her Gerstmane?“ U Džejmija se možete pouzdati da će znati i poslednjeg čoveka na
dvoru, koliko god da je nevažan.
Johanes Gerstman. Pa, to objašnjava blagi akcenat koji sam prepoznala ispod formalnosti
dvorskog francuskog. Nemac, pitala sam se, ili Austrijanac?
„Skupljam mali improvizovani hor“, objasnio je mali muzički majstor. „Glasovi ne moraju da
budu uvežbani, ali moraju biti snažni i pravi.“ Razočarano je pogledao ka Džejmiju, koji se samo
nacerio u odgovor. Uzeo je akustičnu viljušku od her Gerstmana i upitno je pružio prema meni.
„Oh, u redu“, rekla sam i otpevala.
Šta god da je čuo her Gerstman, izgleda da ga je to okuražilo pošto je sklonio akustičnu
viljušku i zainteresovano piljio u mene. Perika mu je bila malčice prevelika pa se obično klizala u
stranu dok je klimao glavom. To je učinio sada, a onda je periku nehajno gurnuo nazad i rekao:
„Izvrstan ton, madam! Stvarno veoma lepo, veoma lepo. Da li vam je možda poznat ‘Le Papillon?“
Otpevušio je nekoliko akorda.
„Pa bar sam čula za njega“, oprezno sam odgovorila. „Hm, za melodiju, hoću da kažem, reći
ne znam.“
„Ah! Nikakav problem, madam. Hor ide jednostavno; ovako...“
Sa rukom zarobljenom u stisak muzičkog majstora, uvidela sam da se neizbežno približavam
zvuku čembala u udaljenoj prostoriji, dok je her Gerstman pevušio meni u uvo kao poludeli
bumbar.
Dobacila sam bespomoćni pogled Džejmiju, koji se samo nasmešio i podigao čašu šerbeta u
pozdrav pre nego što se okrenuo razgovoru sa msje Divernijem mladim, sinom ministra finansija.
Kuća Roanovih – ako možete da upotrebite jednostavnu reč kao što je „kuća“ da biste opisali
takvo mesto – bleštala je od svetiljki obešenih po zadnjem vrtu i rubu terase. Dok me je her
Gerstman vukao duž hodnika, videla sam sluge koji žure u prostorije za večeru i iz njih,
postavljajući čaršave i srebrni pribor za jelo koje će na red doći kasnije. Većina „salona“ bila su
mala, intimna mesta, ali je princeza Lujza de la Tur de Roan volela raskoš.
Princezu sam upoznala nedelju dana ranije, na drugoj večernjoj zabavi, i zaključila da je ona
izvesno iznenađenje. Bucmasta i prilično jednostavna, imala je okruglo lice sa malom zaobljenom
bradom, svetle plave oči bez trepavica i lažni mladež u obliku zvezdice koji je činio vrlo malo da
opravda svrhu svog postojanja. Znači, to je dama koja je namamila princa Čarlsa da ignoriše
zahteve pristojnosti, pomislila sam, praveći kniks kad je na mene došao red.
Ipak, odavala je utisak nekakve živosti koji je bio prilično privlačan, i imala je divna meka
ružičasta usta. Usta su zapravo bila ono najzanimljivije na njoj.
„Ali ja sam očarana!“, uskliknula je grabeći moju ruku dok su me predstavljali. „Baš divno da
vas konačno upoznam! Moj muž i moj otac su beskrajno hvalili gospodara Broh Tuaraha, ali o
njegovoj divnoj ženi nisu rekli ništa. Bezmerno sam očarana vašim dolaskom, moja draga, ljupka
damo – moram li zaista da govorim Broh Tuarah ili će činiti i ako kažem samo Tuarah? Nisam
sigurna da mogu to celo da zapamtim, sigurno, makar to bile i tako čudne reči – da li je to
škotsko? Baš divno!“
Zapravo, Broh Tuarah znači „kula okrenuta severu“, ali ako već hoće da me zove „ledi
okrenuta severu“, meni to ništa nije smetalo. Kako je ispalo, ubrzo je odustala od pokušaja da
zapamti to „Tuarah“ i od tada me je zvala samo „ma chère Claire“

119
 I sama Lujza je bila u grupi pevača u muzičkoj sobi, lepršajući od jednog do drugog, pričajući
i smejući se. Kada me je ugledala, pojurila je preko prostorije onoliko brzo koliko joj je odeća
omogućavala, a njeno jednostavno lice se ozarilo od živosti.
„Ma chère Claire“, uzviknula je, bezobzirno me otimajući od her Gerstmana. „Stigla si u pravi
čas! Dođi, moraš da razgovaraš sa ovim blesavim engleskim detetom umesto mene.“
„Blesavo englesko dete“ zapravo je bilo vrlo mlado; devojka sa ne više od petnaest godina, sa
tamnim, sjajnim uvojcima i obrazima tako rumenim od postiđenosti da me je podsećala na
blistavu bulku. Zapravo, baš ti obrazi su mi pomogli da je se setim; devojka koju sam spazila u
vrtu Versaja baš pre uznemirujućeg pojavljivanja Aleksandera Randala.
„Madam Frejzer je takođe Engleskinja“, objašnjavala je Lujza devojci. „Ona će ti uskoro
pomoći da se osećaš kao kod kuće. Stidljiva je“, objasnila je Lujza, okrećući se meni bez zastanka
da dode do daha. „Pričajte sa njom, ubedite je da peva sa nama. Ima divan glas, sigurna sam. Eto,
mes enfants, uživajte!“ I uz tapšanje umesto blagoslova, otišla je u drugi deo prostorije, kličući,
ubeđujući, diveći se haljini nove pridošlice, zastajući da pomiluje predebelog mladića koji je sedeo
za čembalom, motajući uvojke njegove kose oko prsta dok je ćaskala sa vojvodom Di Kastelotijem.
„Da se umoriš samo gledajući je, zar ne?“, rekla sam na engleskom, smešeći se devojci.
Slabašni osmeh joj se pojavio na usnama dok je kratko klimala glavom, ali nije ništa rekla.
Pomislila sam da ju je sve ovo sigurno prevladalo; od Lujzinih zabava se i meni vrtelo u glavi, a
mala devojka-bulka je tek izašla iz školske klupe.
„Ja sam Kler Frejzer“, rekla sam, „ali je Lujza zaboravila da mi kaže tvoje ime.“ Zastala sam
prozivajući je, ali ona nije odgovorila. Lice joj je postajalo sve crvenije i crvenije, usne stisnute, a
ruke je skupila u pesnice na bokovima. Bila sam pomalo zabrinuta zbog njenog izgleda, ali je ona
konačno skupila volju da progovori. Duboko je udahnula i podigla bradu kao neko ko treba da se
popne na skelu.
M -m-moje ime je... M-M-M“, počela je, i istog časa sam razumela njeno cutanje i njenu
bolnu stidljivost. Zažmurila je, jako se ujela za usnu, a onda otvorila oči i odvažno pokušala opet.
„M-M-Meri Hokins“, konačno je uspela. „Ja n-n-ne pevam“, dodala je prkosno.
Ako sam je do tada smatrala interesantnom, sada sam bila fascinirana. Znači to je bratanica
Silasa Hokinsa, ćerka baroneta, buduća verenica vikonta Marinjija! Izgledalo je da je za mladu
devojku preveliki teret muških očekivanja. Osvrnula sam se da vidim da li je vikont u blizini i
laknulo mi je što nije bio.
„Ne brini oko toga“, rekla sam i stala pred nju da je zaštitim od talasa ljudi koji su sada
ispunjavali muzičku sobu. „Nije nužno da govoriš ako nećeš. Mada bi možda mogla da pokušaš da
pevaš“, rekla sam i nešto mi je palo na pamet. „Nekada sam poznavala lekara koji je bio
specijalista za mucanje; rekao je da ljudi koji mucaju ne rade to kada pevaju.“
Meri Hokins se razrogačila koliko ju je to zapanjilo. Pogledala sam okolo i videla u blizini
jednu nišu, zavesom zaklonjenu udobnu klupu.
„Ovamo“, rekla sam, vodeći je za ruku. „Možeš da sedneš ovde, tako da ne moraš da pričaš sa
ljudima. Ako hoćeš da pevaš, možeš da izađeš kad počnemo; ako nećeš, samo ostani tamo dok se
zabava ne završi.“ Ona je zurila jedan minut u mene, a onda mi iznenada uputila zaslepljujući
osmeh zahvalnosti i zavukla se u nišu.
Ja sam odlutala napolje da sprečim znatiželjne sluge da ometaju njeno skrovište, ćaskajući u
prolazu.
„Kako divno izgledate večeras, ma chere!
“ Bila je to madam De Ramaž, jedna od kraljičinih dama. Starija, otmena žena je došla na
večeru u Rue Tremolins jednom ili dvaput. Srdačno me je zagrlila, a onda se osvrnula da se uveri
da nas niko ne posmatra.
„Nadala sam se da ću vas videti ovde, draga moja“, rekla je, naginjući se malo bliže i
utišavajući glas. „Htela sam da vas posavetujem da se pripazite grofa Sen Zermena.“

120
 Napola se okrenuvši u pravcu njenog pogleda spazila sam čoveka uskog lica sa dokova Avra,
kako ulazi u muzičku sobu sa mladom, elegantno obučenom ženom pod ruku. Nije me video,
očito, pa sam se žurno okrenula nazad ka madam De Ramaž.
„Šta... da li je... hoću da kažem...“ osetila sam kako sam se zacrvenela još dublje, uzdrmana
pojavljivanjem sumornog grofa.
„Pa da, čuli su ga kako priča o vama“, kazala je madam De Ramaž, nežno mi pomažući da se
ispetljam iz konfuzije. „Koliko razumem, bila je neka mala teškoća u Avru?“
„Tako nekako“, rekla sam. „Jedino što sam uradila bilo je to da sam prepoznala slučaj velikih
boginja, ali je to za posledicu imalo uništenje broda i... njemu se to nije dopalo“, slabašno sam
završila.
„Ah, znači to je to.“ Madam De Ramaž je izgledala zadovoljno. Pretpostavljala sam da joj to
što je priču čula iz prve ruke, takoreći, daje izvesnu prednost u razmeni tračeva i informacija, što
je bila važna trgovina u društvenom životu Pariza.
„Išao je naokolo pričajući ljudima da veruje da ste vi veštica“, kazala je, smešeći se i mašući
prijateljici na drugom kraju sobe. „Fina priča! Oh, niko ne veruje u nju“, uveravala me je. „Svi
znaju da je, ako je već neko umešan u takve rabote, onda to lično msje grof.“
„Stvarno?“ Htela sam da je pitam šta tačno misli time, ali se upravo tada her Gerstman
oglasio, tapšući kao da tera jato kokošaka.
„Hajde, hajde, moje dame!“, rekao je. „Svi smo tu; pevanje počinje!“
Kada se hor na brzinu skupio oko čembala, pogledala sam nazad prema niši gde sam ostavila
Meri Hokins. Učinilo mi se da vidim trzanje zavese, ali nisam bila sigurna. A kada je muzika
počela i udruženi glasovi se pojačali, pomislila sam da čujem čist, visok sopran iz pravca niše – ali
ponovo nisam bila sigurna.

*****

„Vrlo lepo, Sasenah“, rekao je Džejmi kad sam mu se opet pridružila, zajapurena i bez daha, posle
pevanja. Nasmejao mi se i potapšao me po ramenu.
„Otkud ti znaš?“, pitala sam, prihvatajući čašu punča od sluge u prolazu. „Ti ne razlikuješ
pesme.“
„Bila si glasna, u svakom slučaju“, rekao je, ne mareći za moje reči. „Mogao sam da čujem
svaku reč.“ Osetila sam kako se malo ukočio pored mene pa sam se okrenula da vidim u šta ili u
koga gleda.
Žena koja je upravo ušla bila je sićušna, jedva do Džejmijevog najnižeg rebra, sa rukama i
stopalima kao u lutke i obrvama finim kao kineski ornament, iznad očiju tamnocrnih poput gloga.
Prilazila je korakom koji se rugao svojom lakoćom, tako da je izgledalo kao da pleše lebdeći iznad
tla.
„Evo Analiz de Marijak“, rekla sam, diveći joj se. „Zar ne izgleda ljupko?“
„Oh, da.“ Nešto u njegovom glasu me je nateralo da oštro podignem pogled. Slabašno
rumenilo mu se javilo na vrhovima ušiju.
„A ja mislila da si ti godine proveo u Francuskoj ratujući, a ne baveći se romantičnim
osvajanjima“, kazala sam kiselo.
Na moje iznenađenje, na to se nasmejao. Uhvativši taj zvuk, žena se okrenula ka nama.
Briljantni osmeh joj je ozario lice kada je ugledala Džejmija kako se nadnosi nad masom.
Okrenula se kao da će poći u našem pravcu, ali ju je omeo neki džentlmen, sa perikom i blistav u
satenskom odelu boje lavande, koji je položio ruku na njenu krhku mišicu. Trgla je lepezu
šarmantno i sa žaljenjem ka Džejmiju u koketnom gestu pre nego što je pažnju posvetila svom
novom kompanjonu.

121
 „Šta je tako smešno?“, upitala sam, videvši da se i dalje široko osmehuje za čipkanim
suknjama koje su se blago njihale.
Naglo se prizvao sebi i postao svestan mog prisustva pa mi se nasmešio.
„Oh, ništa, Sasenah. Samo ono što si rekla o ratovanju. Borio sam se u svom prvom dvoboju
– zapravo jedinom – zbog Analiz de Marijak. Kada mi je bilo osamnaest godina.“
Ton mu je bio pomalo sanjiv dok je posmatrao kako sjajna, tamna glava skakuće kroz gužvu,
svuda okružena skupinama belih perika i napuderisanih kosa, sa tu i tamo pomodnom perikom sa
primesom rumene, za promenu.
„Dvoboju? Sa kim?“, upitala sam, zabrinuto zagledajući okolo postoji li neki muški prilepak
porcelanskoj lutki koji bi mogao pokazati sklonost da raspiri stari sukob.
„Oh, on nije ovde“, rekao je Džejmi koji je pravilno protumačio moj pogled. „Mrtav je.“
„Ti si ga ubio?“ Uzbuđena, progovorila sam glasnije nego što sam nameravala. Kada se
nekoliko susednih glava znatiželjno okrenulo u našem pravcu, Džejmi me je uhvatio za lakat i
žurno me odveo ka najbližim dvokrilnim vratima.
„Pazi na svoj glas, Sasenah“, rekao je dovoljno blago. „Ne, nisam ga ubio. Hteo sam“, dodao
je utučeno, „ali nisam. Umro je pre dve godine od opasne zaraze grla. Džared mi je to rekao.“
Odveo me je duž jedne vrtne staze koju su osvetljavale sluge sa fenjerima. Stajale su kao
bitve na rastojanjima od pet metara, od terase do fontane u dnu staze. U sredini velikog bazena
četiri delfina su bacala mlazove vode preko Tritona koji je delovao ljutito i prilično beskorisno
zamahivao trozupcem na njih.
„Ne drži me u napetosti“, navalila sam kada smo se odmakli dovoljno da nas ne čuje grupa
na terasi. „Šta se desilo?“ vmn Hunju u cinoaru
„U redu onda“, rekao je rezignirano. „Sigurno si zapazila da je Analiz prilično lepa?“
„Oh, stvarno? Pa možda sad kad si to pomenuo mogu to da vidim nešto“, odgovorila sam
slatko, provocirajući oštar pogled propraćen šeretskim osmehom.
„Aha. Nisam bio jedini mladi udvarač u Parizu koji je bio tog mišljenja niti jedini koji je zbog
nje izgubio glavu. Tumarao sam okolo u izmaglici i saplitao se. Čekao sam na ulici u nadi da ću je
videti kako izlazi iz kuće u kočiju. Čak sam i zaboravljao da jedem; Džared je rekao da kaput visi
na meni kao na strašilu i da stanje moje kose doprinosi sličnosti.“ Ruka mu je odsutno pošla
prema glavi, potapšala besprekornu pletenicu koja je ležala čvrsto uz vrat, uvezana plavom
trakom.
„Zaboravljao si da jedeš? Hriste, stvarno te je gadno uhvatilo“, napomenula sam.
Zakikotao se. „Oh, da. A bilo je još gore kada je počela da flertuje sa Šarlom Goloazom. Da se
razumemo“, dodao je iskreno, „flertovala je ona sa svima – to je bilo u redu – ali je sa njim za moj
ukus prečesto večerala i previše igrala na zabavama i... pa, da ne dužim, Sasenah, uhvatio sam ga
jedne noći kako je ljubi po mesečini na terasi njenog oca i izazvao ga.“
Do tada smo već stigli do fontane na šetalištu. Džejmi se zaustavio i seli smo na rub fontane,
uz vetar zbog kapljica od pljuckanja delfina. Džejmi je ruku provukao kroz tamnu vodu i pustio je
da se cedi, zaneto posmatrajući kako mu srebrne kapi cure niz prste.
„Dvoboji su tada bili ilegalni u Parizu – kao i sada. Ali su postojala neka mesta, uvek takva
postoje. Bilo je njegovo da izabere i odabrao je mesto u Bulonjskoj šumi. Blizu puta za Sedam
svetaca, ali skriveno hrastovima. I izbor oružja je bio njegov. Očekivao sam pištolje, ali je odabrao
mačeve.“
„Zašto li je to učinio? Mora da si u odnosu na njega imao prednost od petnaest centimetara u
domašaju – ili još više.“ Nisam stručnjak, ali sam prinudno naučila ponešto o strategiji i taktici
mačevanja; Džejmi i Murtag bi se namerili jedan na drugog svaka dva ili tri dana da bi ostali u
formi, sudarajući se mačevima, parirajući, navaljujući, na neskriveno zadovoljstvo slugu a
podjednako i sluškinja, koji bi svi pohrlili na balkone da gledaju.

122
 „Zašto je odabrao mačeve? Zato što se đavolski dobro služio njima. Takođe, mislim da je
pomislio da bih ga pištoljem mogao slučajno ubiti, znajući pri tom da ću se kod mača zadovoljiti
time da poteče krv. Nisam nameravao da ga ubijem, razumeš“, objasnio je. „Samo da ga ponizim. I
on je to znao. Nije bio budala, naš Šarl“, rekao je, snuždeno klimajući glavom.
Od vlage fontane, kapljice su mi se slivale iz kose i skupljale oko lica. Sklonila sam pramen
kose i pitala: „I jesi li ga ponizio?“
„Ranio sam ga.“ Iznenadilo me je što sam čula mali prizvuk zadovoljstva u njegovom glasu
pa sam podigla obrvu ka njemu. „On je zanat naučio od Ležena, jednog od najboljih mačevalaca
Francuske“, objasnio je Džejmi. „Kao da se boriš sa prokletom muvom, tako je to izgledalo, a pri
tom sam mačevao desnom rukom.“ Opet je prošao prstima kroz kosu, kao da proverava da li je
vezana.
„Kosa mi se odvezala usred dvoboja“, rekao je. „Kaišić kojim je bila vezana se pokidao i vetar
mi je duvao u lice pa sam mogao da vidim samo Šarlove obrise u njegovoj beloj košulji, dok je
zujao tamo-amo kao mali klen. I tako sam i uspeo da ga sredim, konačno – isto kao kad nabodeš
ribu nožem.“ Frknuo je kroz nos.
„Ispustio je krik kao da sam ga proburazio, mada sam znao da sam ga ubo u ruku. Sklonio
sam kosu sa lica i pogledao iza njega. Spazio sam Analiz kako stoji na rubu čistine, sa očima
raširenim i tamnim kao ovaj bazen.“ Pokazao je preko srebrnocrne površine kraj nas.
„Tako sam izvukao sečivo, zagladio kosu i stajao tamo – delom očekujući da ona dođe i baci
mi se u naručje.“
„Hm“, rekla sam taktično. „Koliko razumem, nije?“
„Pa nisam znao ništa o ženama tada, zar ne?“, upitao me je. „Ne, ona je došla i bacila se na
njega, naravno.“ Ispustio je škotsku buku duboko iz grla, rugajući se sebi i raspoloženo se
gnušajući. „Čuo sam da se mesec dana kasnije udala za njega.“
„Aha, dobro.“ Iznenada je slegnuo ramenima, utučeno se smešeći. „Tako je moje srce bilo
slomljeno. Otišao sam kući u Škotsku i bio potišten nedeljama, dok mom ocu nije popustilo
strpljenje.“ Nasmejao se. „Mislio sam čak i da se zamonašim zbog toga. Rekao sam ocu jednom uz
večeru da nameravam da na proleće odem u opatiju i postanem iskušenik.“
Nasmejala sam se na to. „Ne bi imao nikakvih problema da se zavetuješ na siromaštvo;
čednost i poslušnost bi ti možda teže pali. Šta je rekao tvoj otac?
Iscerio se, zubi su se zabeleli na tamnom licu. „U tom času je jeo kašu. Spustio je kašiku i
pogledao me. Zatim je uzdahnuo i odmahnuo glavom i rekao: „Ovaj dan je bio dug, Džejmi.“
Zatim je opet podigao kašiku i nastavio da večera, a ja nikada više nisam rekao ni reč o tome.“
Pogledao je ka terasi po kojoj su šetali oni koji nisu plesali, hladeći se između dve igre,
pijuckajući vino i flertujući iza lepeza. Nostalgično je uzdahnuo.
„Aha, vrlo lepa devojka, Analiz de Marijak. Graciozna kao vetar, i tako sitna da poželiš da je
zatakneš u košulju i nosiš je kao mače.“
Ćutala sam, slušajući tihu muziku kroz otvorena vrata, dok sam zagledala svetlucavu
satensku papuču oko mog stopala broj četrdeset dva.
Džejmi je postao svestan mog ćutanja.
„Šta ti je, Sasenah?“, upitao je, spuštajući ruku na moju mišicu.
„Oh, ništa“, rekla sam i uzdahnula. „Samo sam razmišljala da li bi mene iko opisao kao
‘gracioznu kao vetar’.“
„Ah.“ Glava mu je bila malo iskrenuta u stranu, a dugi pravi nos i čvrsta brada bili su
otpozadi osvetljeni sjajem najbliže svetiljke. Videla sam smešak na njegovim usnama kada se
okrenuo ka meni.
„Reći ću ti, Sasenah: ‘graciozna’ verovatno nije prva reč koja pada na pamet kada se pomisli
na tebe.“ Obgrlio me je, krupna i topla ruka spustila se na moje rame pod svilom.

123
 „Ali sa tobom razgovaram kao da razgovaram sa svojom dušom“, rekao je, okrećući me
prema sebi. Rukom me je dodirnuo po obrazu. Prsti su mu bili laki na mojoj slepoočnici.
„I Sasenah“, prošaputao je, „tvoje lice je moje srce.“
Promena vetra nekoliko minuta kasnije nas je konačno razdvojila prskajući nas finim
kapljicama iz fontane. Razmakli smo se i žurno ustali, smejući se iznenadnoj hladnoći vode.
Džejmi je upitno nagnuo glavu prema terasi, a ja sam ga uhvatila za ruku, klimajući.
„Tako si“, zaključila sam dok smo se polako peli širokim stepeništem prema plesnoj dvorani,
„naučio nešto više o ženama.“
Nasmejao se dubokim tonom i čvršće stegnuo moj struk.
„Ono najvažnije što sam naučio o ženama, Sasenah, jeste koju da odaberem.“ Zakoračio je u
stranu, naklonio mi se i pokazao kroz otvorena vrata na briljantnu scenu unutra. „Mogu li dobiti
ovaj ples, gospo?“

*****

Sledeće popodne sam provela kod D’Arbanvilovih, gde sam ponovo srela kraljevog muzičkog
majstora. Ovog puta smo našli vremena za razgovor, koji sam prepričala Džejmiju posle večere.
„Ti si šta?“ Džejmi je zrikio u mene kao da sumnja da izvodim neku neslanu šalu.
„Rekla sam, her Gerstman je predložio da upoznam njegovu prijateljicu. Majka Hildegard
vodi L’Hôpital des Anges – znaš, ona bolnica milosrđa dole kod katedrale.“
„Znam gde je.“ U njegovom glasu se osetilo odsustvo oduševljenja.
„Njega je bolelo grlo i to me je navelo da mu kažem šta da uzme. Malo smo razgovarali o
lekovima uopšte, i kako sam zainteresovana za bolesti i, pa, znaš kako stvari vode jedna ka
drugoj.“
„Kod tebe to obično tako ide“, složio se, zvučeći pomalo cinično. Ignorisala sam takav ton i
nastavila.
„Tako da sutra idem u bolnicu.“ Podigla sam se na prste da sa police dohvatim svoju kutiju
sa lekovima. „Možda je i neću nositi sa sobom prvi put“, rekla sam, zamišljeno pregledajući njenu
sadržinu. „Možda će izgledati suviše nametljivo. Šta ti misliš?“
„Nametljivo?“ Zvučao je zapanjeno. „Da li nameravaš da posetiš to mesto ili da se useliš?“
„Hm, pa“, rekla sam. Udahnula sam duboko. „Ja sam, hm, mislila da bih mogla tamo
redovno da radim. Her Gerstman kaže da svi lekari i iscelitelji koji odlaze tamo rade besplatno.
Većina njih se ne pojavljuje svakog dana, ali ja imam mnogo vremena i mogla bih...“
„Mnogo vremena?“
„Prekini da ponavljaš sve što kažem“, rekla sam. „Da, mnogo vremena. Znam da je važno
odlaziti u salone i na večernje zabave, ali to ne uzima ceo dan – bar ne bi trebalo. Mogla bih...“
„Sasenah, ti nosiš bebu! Ne nameravaš valjda da lečiš prosjake i kriminalce?“ Sada je već
zvučao prilično bespomoćno, kao da se pita kako da se izbori sa nekim ko je odjednom poludeo
pred njim.
„Nisam zaboravila“, uveravala sam ga. Stavila sam ruke na svoj stomak, čkiljeći nadole.
„Još se ne vidi. Sa komotnom haljinom mogu da se provlačim još neko vreme. I ništa mi ne
fali sem što imam jutarnje mučnine; nema razloga da ne radim još nekoliko meseci.“
„Nema razloga, osim što ti ja to neću dozvoliti!“ Pošto te večeri nismo očekivali društvo, on
je skinuo svoj okovratnik i raskopčao kragnu kada je došao kući. Videla sam kako nadolazi
crvenilo i penje mu se uz grlo.
„Džejmi“, rekla sam, upinjući se da zvučim razložno. „Ti znaš šta sam ja? “
„Ti si moja žena!“

124
 „Pa i to sam.“ Odmahnula sam rukom na tu ideju. „Ja sam doktor, Džejmi. Iscelitelj. Bar bi ti
morao to da znaš.“
Besno se zacrveneo. „Aha, tako je. I pošto si me zakrpila kad sam bio ranjen, treba da mislim
da je ispravno da brineš o prosjacima i prostitutkama? Sasenah, znaš li ti kakve ljude prima
L’Hôpital des Anges?“ Molećivo me je gledao, kao da očekuje da se konačno urazumim.
„Kakve to veze ima?“
On je sumanuto gledao po sobi, preklinjući portret iznad ognjišta da bude svedok moje
nerazumnosti.
„Možeš da dobiješ gadnu boleštinu, za ime boga! Zar nimalo ne ceniš svoje dete ako već
uopšte ne ceniš mene?“
Razumnost je sve manje izgledala kao najhitniji cilj.
„Naravno da cenim! Kakva to nemarna i bezobzirna osoba misliš da sam?
„Ona koja bi napustila svog muža i otišla da se igra sa ološem i propalicama!“, prasnuo je.
„Kad već pitaš.“ Prošao je rukom po kosi, lepeći je za teme.
„Da te napustim? Kakvo je to napuštanje ako ti predložim da nešto treba da radim, umesto
da trulim u salonu D Arbanvilovih, posmatrajući Lujzu de Roan kako se prejeda testom, slušajući
lošu poeziju i još goru muziku? Hoću da budem korisna!“
„Vođenje računa o sopstvenom mužu nije korisno? Biti u braku sa mnom nije korisno?“
Traka oko njegove kose je popustila pod naponom i guste lokne su pokuljale kao plameni oreol.
Gledao me je besno preko nosa kao anđeo osvete.
„Isto važi i za tebe“, hladno sam odgovorila. „Zar biti oženjen mnome za tebe nije dovoljno
zanimanje?“ Nisam primetila da se muvaš po kući celog dana diveći mi se. A što se domaćinstva
tiče, papazjanija.“
„Papazjanija? Šta je to papazjanija?“, raspitivao se.
„Čista besmislica. Gluposti. Lupetanje. Drugim rečima, ne budi blesav. Madam Vijonet radi
sve, i to radi nekoliko desetina puta bolje nego što bih ja mogla.“
To je bila tako očigledna istina da ga je na tren zaustavila. Gledao je besno u mene, a vilica
mu je radila.
„Oh, je li tako? A ako ti zabranim da ideš?“
To me je zaustavilo na trenutak. Uspravila sam se i pogledala ga odozgo do dole. Oči su mu
bile boje od škriljca tamnog od kiše, široka i velika usta stegnuta u ravnu crtu. Ramena široka i
leđa ispravljena, ruke prekrštene na grudima kao da je livena statua, a „preteći“ je bila reč koja ga
je najbolje opisivala.
„Da li mi zabranjuješ?“ Napetost je varničila između nas. Htela sam da trepnem, ali nisam
htela da mu pružim zadovoljstvo da predahne od mog čeličnog pogleda. Šta bih uradila ako mi
zabrani da idem? Razne mogućnosti su mi jurile kroz glavu, sve od zabijanja noža za pisma od
slonovače među njegova rebra, do spaljivanja kuće sa njim unutra. Jedina ideja koju sam odlučno
odbijala bila je da popustim.
On je zastao i duboko udahnuo pre nego što je progovorio. Ruke su mu bile stegnute u
pesnice na bokovima i on ih je raširio svesnim naporom.
„Ne“, rekao je. „Ne, neću ti zabraniti.“ Glas mu je malo podrhtavao od napora da se
kontroliše. „Ali ako te zamolim?“
Tada sam pogledala dole, u njegov odraz na ispoliranoj površini stola. U početku, ideja da
odlazim u L’Hôpital des Anges je izgledala samo kao zanimljiva zamisao, privlačna alternativa
beskrajnom tračarenju i sitnim intrigama pariškog visokog društva. Ali sada... Osetila sam da mi
se mišići na rukama zatežu od stezanja pesnica. Nije reč o tome da sam samo htela da radim; to
mi je bilo potrebno.
„Ne znam“, konačno sam odgovorila.
On je duboko udahnuo i polako ispuštao vazduh.

125
 „Hoćeš li razmisliti o tome, Kler?“ Mogla sam da osetim njegov pogled na sebi. Posle dugog
razmišljanja, klimnula sam.
„Razmisliću o tome.“
„Dobro.“ Njegova napetost je bila razbijena i on se nestrpljivo okrenuo. Tumarao je po
dnevnoj sobi, podižući sitne predmete i spuštajući ih bez veze. Konačno se skrasio kraj police za
knjige gde se oslonio i zurio ne videći u kožom uvezane tomove. Oprezno sam mu prišla i uhvatila
ga za ruku.
„Džejmi, nisam htela da te uznemirim.“
Kratko me je pogledao i iskosa mi se nasmešio.
„Aha. dobro. Ni ja nisam hteo da se svađam s tobom, Sasenah. Plahovit sam i preosetljiv.“
Potapšao je moju šaku u znak izvinjenja, a onda se pomerio u stranu i zagledao se u svoj sto.
„Naporno si radio“, rekla sam utešno, prateći ga.
„Nije o tome reč.“ Odmahnuo je glavom i pružio ruku da otvori veliku poslovnu knjigu koja
je ležala nasred stola.
„Posao s vinom, to je u redu. Ima puno posla, istina, ali mi ne smeta. Već onaj drugi.“
Pokazao je ka malom štosu pisama koji je držao pritiskač za papir od alabastera. Pritiskač je bio
Džaredov, isečen u obliku bele ruže – grba Stjuarta. Pisma koja je čuvao bila su od opata
Aleksandera, od erla od Mara i od istaknutih jakobita. Sva su bila ispunjena uvijenim
raspitivanjem, maglovitim obećanjima, kontradiktornim očekivanjima.
„Osećam se kao da se borim protiv perja!“, žestoko je rekao Džejmi. „Stvarna borba je protiv
nečeg što mogu da opipam, tada mogu da se borim. Ali ovo...“ Dohvatio je svežanj pisama sa stola
i bacio ih u vazduh. U sobi je bila promaja i papiri su se razleteli na sve strane, zavlačili se pod
nameštaj i lelujavo padali na tepih.
„Nema ničega za šta mogu da se uhvatim“, rekao je bespomoćno. „Mogu da pričam sa
hiljadu ljudi, da ispišem stotinu pisama, pijem sa Čarlom dok ne oslepim i nikada ne znam da li
me pali ili ne.“
Pustila sam da razbacana pisma ostanu da leže; neka sobarica će ih pokupiti kasnije.
„Džejmi“, tiho sam rekla. „Ne možemo da učinimo ništa sem da pokušamo.“
Slabašno se nasmešio, držeći se za sto. „Aha. Drago mi je što tako kažeš ‘mi’, Sasenah.
Ponekad se osećam veoma usamljeno.“
Uhvatila sam ga oko struka i prislonila na njegova leđa.
„Znaš da te ne bih ostavila samog sa tim“, rekla sam. „Ja sam te u to uvalila, ako ništa drugo.“
Osetila sam malu vibraciju smeha pod obrazom.
„Aha, jesi. Ali te neću za to optužiti, Sasenah.“ Okrenuo se, nagnuo naniže i blago me
poljubio u čelo. „Izgledaš umorno, mo duinne. Idi sada u krevet. Ja imam još malo posla, ali ću ti
se uskoro pridružiti.“
„U redu.“ Bila sam umorna te večeri, mada je hronična pospanost rane trudnoće ustupala
mesto novoj energiji; počinjala sam da se osećam orno preko dana, kipeći od potrebe da budem
aktivna.
Zastala sam na vratima pri izlasku. On je još stajao kraj stola i zurio u stranice otvorene
knjige salda.
„Džejmi?“, rekla sam.
„Aha?“
„Bolnica – rekla sam da ću razmisliti o tome. Razmisli i ti, hm?“
Okrenuo je glavu, oštro podigavši jednu obrvu. Zatim se nasmešio i kratko klimnuo.
„Doći ću ti uskoro, Sasenah“, rekao je.

*****

126
 Još je padala susnežica i male kapi ledene kiše dobovale su po prozorima i šištale u vatri kada bi
noćni vetar okrenuo da ih natera niz dimnjak. Vetar je bio jak i zavijao je i režao među
dimnjacima tako da je u spavaćoj sobi bilo još prijatnije. Sam krevet je bio oaza topline i
komfora, opremljen jorganima od guščijeg perja, velikim paperjastim jastucima i Džejmijem, koji
je ispuštao kalorije kao termoakumulaciona peć.
Svojom krupnom rukom me je lagano milovao po stomaku i osetila sam njegovu toplotu
kroz tanku svilenu spavaćicu.
„Ne, tu. Moraš da pritisneš malo jače.“ Uzela sam njegovu ruku i pritisnula prste naniže, baš
iznad moje karlične kosti, gde je materica postajala opipljiva, okrugla, čvrsta oteklina malo veća
od grejpfruta.
„Aha, osećam“, mrmljao je. „On je stvarno tu.“ U uglu usta pojavio se mali osmeh
zapanjenog oduševljenja i on je podigao pogled u mene sa iskrama u očima. „Možeš li već da ga
osetiš kako mrda?“
Odmahnula sam glavom. „Ne još. Još jedno mesec dana otprilike prema onome što je rekla
tvoja sestra Dženi.“
„Mmm“, rekao je ljubeći malu izbočinu. „Šta misliš o ‘Daluzi’, Sasenah?“
„Šta mislim o ‘Daluzi’ za šta?“ raspitivala sam se.
„Pa, kao ime“, kazao je. Potapšao je moj stomak. „Trebaće mu ime.“
„Tačno“, rekla sam. „Mada, zašto misliš da je dečak? Podjednako lako bi mogla biti
devojčica.“
„Oh? Oh, aha, to je istina“, priznao je, kao da mu je tek sada ta mogućnost pala na pamet.
„Ipak, što da ne počnemo sa imenima za dečaka? Možemo da ga nazovemo po tvom ujaku koji te
je odgajio.“
„Umm.“ Namrštila sam se. Ma koliko da sam volela svog strica Lamba, nisam bila sigurna da
želim bespomoćno detence da nazovem Lambert ili
Kventin. „Ne, ne bih rekla. S druge strane, ne želim da mu dam ni ime nekog od tvojih ujaka,
takođe.“
Džejmi je odsutno pomazio moj stomak, razmišljajući.
„Kako ti se zvao otac, Sasenah?“, upitao je.
Morala sam malo da razmislim da bih se setila.
„Henri“, rekla sam. „Henri Montmorensi Bošam. Džejmi, neću da svoje dete nazovem
Montmorensi Frejzer ni po koju cenu. Ne sviđa mi se toliko ni Henri, mada je bolje nego Lambert.
Kako ti zvuči Vilijam?“, predložila sam. „Po tvom bratu?“ Njegov stariji brat Vilijam je umro kao
dete, ali je živeo dovoljno dugo da ga je Džejmi zapamtio sa puno ljubavi.
Obrva mu se nakostrešila od zamišljenosti. „Hmm“, rekao je. „Aha, možda. Ili bismo ga
mogli nazvati...“
„Džejms“, rekao je šupalj, grobni glas iz dimnjaka.
„Šta?“, kazala sam, uspravljajući se da sednem u krevetu.
„Džejms“, reklo je ognjište, nestrpljivo. „Džejms, Džejms!“
„Prokleti blesavi Isuse“, kazao je Džejmi, zureći u plamenove koji su lizali iz ognjišta. Osetila
sam kako se nakostrešio na podlaktici, dlake su mu bile čvrste kao žice. Sedeo je smrznut. Nešto
mu je naglo palo na pamet pa je skočio na noge i otišao do tavanskog prozora obukavši samo
košulju.
Odgurnuo je naviše ram od prozora, puštajući nalet ledenog vazduha i glavu je proturio u
noć. Čula sam prigušeni povik, a onda zvuke grebanja po crepovima. Džejmi se izvio napolje,
dižući se na prste da dopre što dalje, a onda se polako vratio u sobu, iskvašen kišom i stenjući od
napora. Povukao je za sobom, ruku sklopljenih oko njenog vrata, figuru zgodnog dečaka u tamnoj
odeći, skroz natopljenog i sa krvavom tkaninom omotanom oko jedne šake.

127
 Posetilac je uspeo da stane na dasku prozora, ali je trapavo sleteo, pruživši se po podu.
Istina, odmah se digao na noge i naklonio mi se, skidajući svoj nakrivljeni šešir.
„Madam“, rekao je na francuskom sa jakim naglaskom. „Molim vas za izvinjenje što sam
došao ovako neceremonijalno. Upadam, ali to je zato što sam morao da se javim svom prijatelju
Džejmsu u ovako nezgodno doba.“
Bio je to snažan, lepuškast momak, sa gustom svetlosmeđom kosom koja mu se slobodno
kovrdžala sve do ramena, sa svetlim licem i obrazima rumenim od hladnoće i naprezanja. Nos mu
je pomalo curio i on ga je obrisao poleđinom svoje uvezane šake, malo se štrecajući pri tom.
Džejmi se, podignutih obrva, učtivo naklonio posetiocu.
„Moja kuća vam je na usluzi, Vaša visosti“, rekao je uz kratak pogled kojim je obuhvatio
neurednost u izgledu posetioca. Okovratnik mu je bio odvezan i visio je labavo oko vrata, pola
dugmadi mu je bilo pogrešno zakopčano, a šlic na pantalonama delimično otvoren. Videla sam da
se Džejmi malo mršti na to pa se neupadljivo pomerio ispred dečaka da bi me zaklonio od
nepristojnog prizora.
„Ako mogu da vam predstavim svoju suprugu, Vaša visosti?“ rekao je. „Kler, moja ledi od
Broh Tuaraha. Kler, ovo je Njegova visost, princ Čarls, sin kralja Džejmsa od Škotske.“
„Um, da“, rekla sam. „Toliko sam uspela da shvatim. Hm, dobro veče, Vaša visosti.“
Graciozno sam klimnula, navlačeći posteljinu oko sebe. Pretpostavila sam da pod ovakvim
okolnostima mogu da preskočim uobičajeni kniks.
Princ je Džejmijevo dugo i zapetljano predstavljanje iskoristio da svoje pantalone malo
dovede u red pa je sada klimnuo nazad meni, pun kraljevskog dostojanstva.
„Zadovoljstvo je moje, madam“, rekao je i naklonio se još jednom, ovog puta znatno
elegantnije. Ispravio se i stajao okrećući šešir u rukama, očito pokušavajući da smisli šta dalje da
kaže. Džejmi, koji je stajao bosonog u košulji pored njega, šarao je pogledom između mene i
Čarlsa, naizgled podjednako bez teksta.
„Hm...“, rekla sam da bih prekinula tišinu. „Da li ste to imali neku nezgodu, Vaša visosti?“
Klimnula sam glavom ka maramici vezanoj oko njegove šake, a on je pogledao dole kao da to vidi
prvi put.
„Da“, rekao je, „ah... ne. Hoću da kažem... nije to ništa, moja gospo.“ Pocrveneo je još više,
zureći u svoje šake. Njegovo ponašanje je bilo čudno; nešto između postiđenosti i besa. Videla
sam da se fleka na tkanini širi pa sam ustala iz kreveta, hvatajući svoj kućni mantil.
„Bolje me pustite da to pogledam“, kazala sam.
Povreda, koju je princ pokazao uz nešto oklevanja, nije bila ozbiljna, ali je bila neobična.
„To izgleda kao životinjski ujed“, rekla sam u neverici, brišući mali polukrug ubodnih rana
između palca i kažiprsta. Princ Čarls se štrecnuo kada sam pritisnula meso pored rane u nameri
da je pročistim krvarenjem pre nego što je vežem zavojem.
„Da“, rekao je. „Majmunski ujed. Odvratna, vašljiva zver!“, izletelo mu je. „Rekao sam da
mora da ga se reši. Nema sumnje da je životinja bolesna!“
Našla sam svoju medicinsku kutiju i sada sam stavljala tanak sloj pomade od gorčike.
„Mislim da ne treba da brinete“, rekla sam zaneta u svoj posao. „Sve dok to nije besnilo.“
„Besnilo?“ Princ je prilično ubledeo. „Mislite li da bi moglo da bude besnilo?“ Očigledno da
nije imao predstavu šta to znači, ali nije hteo ni da čuje za njega.
„Sve je moguće“, veselo sam rekla. Onako iznenađenoj njegovim naglim pojavljivanjem, tek
tada mi je sinulo kako bi svi bili pošteđeni nevolja kad bi ovaj mladić elegantno podlegao nekoj
brzoj i ubitačnoj bolesti. Pa ipak, bilo mi je mrsko da mu poželim gangrenu ili besnilo i ja sam mu
šaku uredno uvezala svežim lanenim zavojem.
On se nasmešio, opet se poklonio i vrlo ljupko mi zahvalio na mešavini francuskog i
italijanskog i dalje se izvinjavajući zbog posete u neprikladno vreme dok ga je Džejmi, sada
pristojno u kiltu, odvodio dole na piće.

128
 *****

Osećajući da studen sobe prodire kroz kućnu haljinu, zavukla sam se nazad u krevet i navukla
jorgan sve do brade. Znači, to je princ Čarls! Prilično je lep, nema sumnje; bar naizgled. Izgledao
je veoma mladolik – mnogo mlađe od Džejmija, mada sam znala da je Džejmi stariji svega godinu
ili dve. Njegova visost je imala izvestan šarm u ponašanju, istina, i poprilično je držala do svog
dostojanstva uprkos neurednoj odeći. Da li je to zaista dovoljno da ga odvede u Škotsku, na čelu
vojske za ponovno uspostavljanje dinastije? Dok sam zapadala u san, pitala sam se šta tačno
naslednik škotskog prestola radi kad se tako vere po pariškim krovovima usred noći, sa
majmunskim ugrizom na šaci.
To pitanje mi je još bilo na umu kada me je Džejmi probudio nešto kasnije zavlačeći se u
krevet i naslanjajući svoja ogromna ledena stopala iza mojih kolena.
„Ne vrišti tako“, rekao je, „probudićeš poslugu.“
„Šta je, do đavola, Čarls Stjuart radio muvajući se po krovovima sa majmunima?’“, htela sam
da znam, izvrdavajući. „Skloni te proklete sante leda sa mene.“
„Posećivao je svoju ljubavnicu“, kratko je odgovorio Džejmi. „U redu, u redu; prekini da me
šutiraš.“ Sklonio je stopala i zagrlio me, drhteći, kada sam se okrenula ka njemu.
„On ima ljubavnicu? Ko je ona?“ Prodrmana daškom hladnoće i skandala, brzo sam se
razbudila.
„Lujza de la Tur“, nevoljko je objasnio Džejmi na moje insistiranje. Nos mu je izgledao duži i
oštriji nego obično, sa gustim obrvama skupljenim iznad. To da ima ljubavnicu je već dovoljno
loše sa njegove škotske katoličke tačke gledišta, mada je dobro poznato da kraljevska krv ima
izvesne povlastice po tom pitanju. Međutim, princeza Lujza de la Tur je udata. I bio on iz
kraljevske porodice ili ne, uzimanje udate žene za ljubavnicu je nesporno nemoralno, bez obzira
na sva objašnjenja njegovog rođaka Džareda.
„Ha“, rekla sam zadovoljno. „Znala sam!“
„On kaže da je zaljubljen u nju“, lakonski je izvestio Džejmi, povlačeći jorgan preko ramena.
„Insistira da i ona voli njega; kaže da je ona bila verna samo njemu poslednja tri meseca. Pih!“
„Pa zna se da su se takve stvari dešavale“, rekla sam a to me je zabavljalo. „Znači, on je
posećivao nju? Kako li je dospeo napolje na krov? Da li ti je to rekao?“
„Oh, jeste. Rekao mi je.“
Čarls je, ojačan protiv noći sa nekoliko čaša najboljeg godišta Džaredovog portoa, bio
prilično predusretljiv. Snaga prave ljubavi bila je na ozbiljnom iskušenju te večeri, prema Čarlsu,
zbog privrženosti njegove ljubljene prema njenom ljubimcu, prilično razdražljivom majmunu koji
je istom merom odgovarao na antipatiju Njegove visosti, a imao je konkretnija sredstva da izrazi
svoja osećanja. Kada je pucnula prstima majmunu pred nosom da mu se naruga, Njegova visost je
doživela prvi ujed za šaku, a onda još oštriji ujed jezika njegove ljubavnice kada je navalila sa
oštrim prekorima. Njih dvoje su se žestoko posvađali, do te mere da je Lujza, princeza De Roan,
naredila Čarlsu da se udalji. On je izrazio svoju volju da ode – i da se nikada, dramatično je
naglasio, ne vrati.
Prinčev odlazak je, međutim, bio prilično ometen otkrićem da se princezin muž vratio ranije
sa kockanja i da se udobno ušuškao u predsoblje sa bocom brendija.
„Tako“, rekao je Džejmi, smeškajući se nehotice od te pomisli, „on nije hteo da ostane sa
devojkom, ali nije mogao da izađe na vrata – pa je skočio sa prozora na krov. Stigao je gotovo do
ulice, rekao je, spuštajući se niz oluke; ali naišao je gradski čuvar, pa je on morao da se uzvere
gore da se ne bi video. Proveo se ludo i nezaboravno, kazao je, muvajući se oko dimnjaka i
klizajući se po mokrim crepovima, dok mu nije palo na pamet da je naša kuća samo tri kuće dalje,
a da su krovovi dovoljno blizu da se s lakoćom može skakati s jednog na drugi.

129
 „Mm“, rekla sam, osećajući kako mi se toplota vraća u nožne prste. „Jesi li ga poslao kući u
kočiji?“
„Ne, uzeo je jednog konja iz štale.“
„Ako je pio Džaredov porto, nadam se da će obojica stići do Monmartra“, napomenula sam.
„To je podaleko.“
„Pa, biće to hladno, mokro putovanje, nema sumnje“, kazao je Džejmi sa zadovoljstvom
čoveka koji je čedno ušuškan u topao krevet sa svojom zakonskom suprugom. Oduvao je sveću i
privukao me na svoje grudi, kao u kašiku.
„Tako mu i treba“, promrmljao je. „Muškarac treba da je oženjen.“

*****

Sluge su ustale pre svitanja, polirale su i čistile pripremajući za ugošćavanje msje Divernija na
maloj, privatnoj večeri tog dana.
„Ne znam zašto se trude“, rekla sam Džejmiju ležeći u krevetu sklopljenih očiju i slušajući
vrevu dole. „Treba samo da skinu prašinu sa šaha i izvade flašu brendija; on neće primetiti ništa
drugo.“
On se nasmejao i sagnuo se da me poljubi na odlasku. „To je u redu; trebaće mi dobra večera
ako mislim da ga pobedim.“ Potapšao me je po ramenu na rastanku. „Idem u skladište, Sasenah;
vratiću se na vreme da se presvučem.“
U potrazi za nečim da se posluzi sklonim s puta, konačno sam rešila da me kočijaš otprati do
Roanovih. Možda bi Lujzi dobro došlo malo utehe, pomislila sam, posle sinoćne svađe. Vulgarna
radoznalost, ljutito sam rekla sebi, nema nikakve veze sa tim.

*****

Kada sam se vratila kasno po podne, zatekla sam Džejmija skljokanog u fotelju blizu prozora
spavaće sobe, sa nogama na stolu, raskopčanom kragnom i raščupanom kosom, zadubljenog nad
hrpom ispisanih papira. Podigao je pogled na zvuk zatvaranja vrata i zaneti izraz se rastopio u
široki osmeh.
„Sasenah! Stigla si!“ Spustio je svoje duge noge i prišao da me zagrli. Zagnjurio je lice u moju
kosu, njuškajući, a onda se odmakao i kinuo. Kinuo je opet i pustio me da u rukavu potraži
maramicu, koju je držao tamo po vojničkom običaju.
„Na šta to mirišeš, Sasenah?“, hteo je da zna, pritiskajući laneni kvadrat na nos baš na vreme
da priguši još jedno eksplozivno kijanje.
Pružila sam ruku u dekolte haljine i izvukla vrećicu između svojih dojki.
„Jasmin, ruže, zumbul i đurđevak... ambrozija takođe, očigledno“, dodala sam dok je frktao i
kijao u svoju maramicu. „Jesi li dobro?“ Osvrnula sam se u potrazi za mestom gde da je ostavim, i
zadovoljila se time da vrećicu ostavim u kutiju za pisaći pribor na svom stolu, u udaljenom kraju
sobe.
„Aha, pregrmeću. Samo taj zu... zu... zuĆIHA!“
„Pobogu!“ Žurno sam otvorila prozor i pokazala mu da ode tamo. On je poslušno proturio
glavu i ramena napolje u vlažno jutro, udišući nalet svežeg vazduha bez mirisa đurđevka.
„Oh, tako je bolje“, rekao je s olakšanjem, uvlačeći glavu nekoliko minuta kasnije. „Šta to sad
radiš, Sasenah?“

130
 „Perem se“, objasnila sam, mučeći se sa zadnjim učkurima svoje haljine. „Ili se bar spremam
da to uradim. Sva sam od ulja zumbula“, objasnila sam kada je trepnuo. „Ako to ne operem, ti ćeš
eksplodirati.“
On je zamišljeno tapkao maramicom po nosu i klimao glavom.
„U pravu si, Sasenah. Da li da slugi kažem da donese tople vode?“
„Ne, nemoj se truditi. Brzim ispiranjem ću skinuti najveći deo toga“, uveravala sam ga,
raskopčavajući se i razvezujući što sam brže mogla. Podigla sam ruke da bih skupila kosu u
punđu. Iznenada se Džejmi nagnuo napred, dograbio moj ručni zglob i podigao mi jednu ruku
uvis.
„Šta to radiš?“, pitala sam, zapanjena.
„Šta si to uradila, Sasenah?“, insistirao je. Zurio mi je u pazuh.
„Obrijala sam se“, rekla sam ponosno. „Ili tačnije, skinula dlake voskom. Lujza je imala
servante aux petits soins – znaš, svoju ličnu kozmetičarku – tamo jutros, pa je ona to i meni
obavila.“
„Skinula voskom?“ Džejmi je prilično izbezumljeno pogledao u svećnjak kraj bokala, a onda
nazad u mene. „Stavljala si vosak pod pazuh?“
„Ne takav vosak“, uveravala sam ga. „Parfimisani vosak. Kozmetičarka ga je zagrejala, a onda
nanela topao vosak. Kada se ohladi, samo ga cimneš“, štrecnula sam se prisećajući se, „i čiča-miča
i gotova priča.“
„Moj čiča se ne bi složio sa takvim navikama“, oštro je rekao Džejmi. „Zašto, pobogu, to
radiš?“ Izbliza se zapiljio u to mesto, i dalje držeći moj zglob podignut. „Zar to nije bo... bole...
ćiha!“ Ispustio je moju ruku i brzo se odmakao.
„Zar nije bolelo?“, upitao je držeći opet maramicu na nosu.
„Pa, malčice“, priznala sam. „Ali je vredelo, zar ne misliš tako?“, upitala sam, podižući obe
ruke kao balerina i okrećući se malo u obe strane. „Prvi put u ko zna koliko meseci da se osećam
potpuno čisto.“
„Vredelo?“, rekao je, zvučeći pomalo sluđen. „Kakve to veze ima sa čistoćom, to što si
počupala dlake ispod pazuha?“
Pomalo sa zakašnjenjem, shvatila sam da nijedna od škotskih žena koje sam srela nije
primenjivala depilaciju. Sem toga, Džejmi gotovo sigurno nije nikada bio u dovoljno bliskom
kontaktu sa nekom Parižankom iz visokog društva da bi znao da mnoge od njih to čine. „Pa“,
rekla sam, iznenada uviđajući teškoće na koje antropolozi nailaze kada pokušavaju da tumače
neobičnije običaje primitivnih plemena. „Mnogo manje miriše“, ponudila sam odgovor.
„A šta fali onome kako mirišeš?“, rekao je uzrujano. „Bar si mirisala kao žena, ne kao prokleti
cvetni vrt. Šta misliš da sam ja, muškarac ili bumbar? Hoćeš li da se opereš, Sasenah, da bih
mogao da ti priđem na manje od tri metra?“
Dohvatila sam krpu i počela da brišem telo. Madam Laser, Lujzina kozmetičarka, nanela mi
je mirišljavo ulje svuda po telu; nadala sam se da će se lako skinuti. Bilo je uznemirujuće da on
iščekuje baš izvan dometa njuškanja, besno me gledajući kao vuk koji kruži oko plena.
Okrenula sam leđa da umočim krpu u lavor i nehajno rekla: „Hm, sredila sam i noge.“
Krišom sam bacila pogled preko ramena. Prvobitni šok se pretapao u potpunu nevericu.
„Tvoje noge nisu mirisale ni na šta“, rekao je. „Osim ako nisi gacala po balegi do kolena.“
Okrenula sam se i zadigla suknju do kolena, isturajući jedan prst da pokažem fine krivine
lista i cevanice.
„Ali izgledaju mnogo lepše“, naglasila sam. „Skroz su lepe i glatke, nisu čupave kao u
majmuna.“
On je pogledao u svoja dlakava kolena, uvreden.
„Majmun, jesam li to?“
„Ne ti, ja!“, rekla sam ljuteći se.

131
 „Moje su noge znatno dlakavije nego što su tvoje ikad bile!“
„Tako i treba da bude, ti si muškarac!“
Udahnuo je i smišljao šta da odgovori, a onda je ispustio vazduh, odmahujući glavom i
mrmljajući za sebe nešto na gelskom. Bacio se nazad u stolicu i zavalio se, posmatrajući me
skupljenim očima, povremeno i dalje mrmljajući za sebe. Rešila sam da ne pitam za prevod.
Nakon što sam obavila veći deo ovog kupanja u nečemu što bi se najbolje moglo opisati kao
naelektrisana atmosfera, odlučila sam se za pomirenje.
„Moglo je biti i gore, znaš“, rekla sam, brišuću unutrašnju stranu butine. „Lujza je dala da joj
skinu sve dlake sa tela.“
To ga je trglo nazad u engleski, makar privremeno.
„Šta, poskidala je dlake i sa svoje ribe?“, rekao je toliko užasnut da je bio nekarakteristično
vulgaran.
„Mm-hm“, odgovorila sam, zadovoljna što mu je ta vizija bar skrenula pažnju sa moje
depilacije. „Svaku dlačicu. Madam Laser je iščupala one koje su promakle.“
„Svetog mu Pantelejmona!“ Čvrsto je zatvorio oči ili da bi pobegao ili da bi bolje zamislio
ono što sam mu opisala.
Očigledno to drugo jer je opet otvorio oči i besno me pogledao uz pitanje: „Ona će ići okolo
gola kao devojčica?“
„Ona kaže“, pažljivo sam odgovorila, „da muškarci to smatraju erotičnim.“
Obrve su mu se skoro sastavile sa kosom, dobar trik za nekoga sa tako klasično visokim
čelom.
„Volela bih da prestaneš da gunđaš“, napomenula sam, prebacujući krpu preko naslona
stolice da se suši. „Ne razumem ni reč od toga što govoriš.“
„Sve u svemu, Sasenah“, odgovorio je, „dobro je da je tako.“

132
 12
L’Hôpital des Anges

redu“, rezignirano je rekao Džejmi za doručkom. Uperio je kašiku ka meni u znak

upozorenja. „Pođi onda. Ali ćeš povesti Murtaga kao pratioca, pored sluge. Oko
katedrale je siromašan kraj grada.“
„Pratioca?“ Sela sam uspravnije, odgurujući činiju kaše koju sam merkala ne baš
oduševljeno. „Džejmi! Da li to znači da nemaš ništa protiv da odem do L’Hôpital des
AngesT
„Nisam siguran da baš tačno to mislim“, rekao je, zauzet svojom hranom. „Ali očekujem da
će mi još više smetati ako ne odeš. Ako radiš u bolnici, to će te bar sprečiti da provodiš sve vreme
sa Lujzom de Roan. Valjda postoje i gore stvari od druženja sa prosjacima i kriminalcima“, rekao
je sumorno. „Bar ne očekujem da ćeš se iz bolnice vratiti gola na intimnim mestima.“
„Pokušaću da se to ne desi“, uveravala sam ga.

*****

Videla sam mnogo dobrih upravnika bolnica u svoje vreme, i ponekog stvarno izvanrednog, koji
su taj posao pretvorili u nešto uzvišeno. Kod majke Hildegard, proces je išao u suprotnom smeru,
sa impresivnim rezultatima.
Hildegard de Gaskonj je bila najprikladnija osoba koju sam mogla da zamislim da upravlja
mestom kao što je L’Hôpital des Anges. Visoka skoro sto osamdeset, mršavog koščatog tela
umotanog u metre crne vune, ona je nadvisivala medicinske sestre kao strašilo od metle koje čuva
njivu s bundevama. Portiri, pacijenti, sestre, bolničari, iskušenici, posetioci, apotekari, svi su bili
pometeni silinom njenog prisustva i bivali počišćeni u uredne skupine, gde god majka Hildegard
reši.
Sa tom visinom i licem ružnim tako nenadmašno da je bilo groteskno lepo, bilo je očito
zašto je prigrlila religiozni život – Hrist je bio jedini čovek od koga je zauzvrat mogla očekivati
zagrljaj.
Glas joj je bio dubok i rezonantan; sa nazalnim gaskonjskim akcentom zvečao je kroz
bolničke hodnike kao odjek zvona sa susedne crkve. Čula sam je znatno pre nego što sam je
ugledala, moćan glas se pojačavao dok je dolazila hodnikom prema kancelariji gde smo šest
dvorskih dama i ja bile zbijene iza her Gerstmana, kao ostrvljani koji očekuju nailazak uragana iza
tanušne zaštite.
Ispunila je uska vrata uz šuštanje krila i stuštila se na her Gerstmana uz krik grabljivice,
ljubeći ga bučno u oba obraza.
„Mon cher ami! Kakvo neočekivano zadovoljstvo – i utoliko slađe jer je neočekivano. Šta vas
dovodi meni?“

133
 Ispravljajući se, okrenula je široki osmeh nama ostalima. Osmeh je ostao širok dok je her
Gerstman objašnjavao našu misiju, mada bi i neiskusnija proročica od mene mogla videti
zatezanje mišića na obrazima koje je bilo više grčenje nego šarmantan osmeh.
„Veoma cenimo vašu brigu i vašu darežljivost, moje dame.“ Dubok, zvonki glas nastavljao je
graciozni govor zahvalnosti. U međuvremenu sam videla kako male, inteligentne oči, usađene
duboko ispod koščatih arkada, streljaju na sve strane dok je odlučivala kako da se najbolje reši
ovog dosađivanja po kratkom postupku, a da pri tome ipak izmami onoliko novca koliko bi ove
pobožne dame htele da daju za dobro svoje duše.
Pošto je donela odluku, oštro je pljesnula rukama. Niska opatica, otprilike najsličnija
crvendaću, banula je na vrata kao pajac iz kutije.
„Sestro Anželik, budite tako ljubazni da ove dame odvedete u dispanzer“, naredila je. „Dajte
im neku prikladnu odeću, a onda im pokažite odeljenja. Mogu da pomažu u deljenju hrane
pacijentima – ako su raspoložene za to.“ Mali trzaj širokih uskih usta činio je očiglednim da majka
Hildegard ne očekuje da će pobožnost ovih dama preživeti obilazak bolnice.
Majka Hildegard je pronicljivo procenjivala ljudsku prirodu. Tri dame su pregurale prvo
odeljenje, sa slučajevima skrofuloze, šuge, ekcema, dijareje i smrdljivih bakterijskih oboljenja, pre
nego što su zaključile da njihove milosrdne sklonosti mogu u potpunosti biti zadovoljene
donacijom bolnici, pa su pobegle nazad u dispanzer da skinu grube mantile koji su im dati.
Na sredini narednog odeljenja neki visoki krakati čovek u tamnom mantilu izvodio je nešto
za šta se ispostavilo da je spretna amputacija noge; naročito uspešna po tome što pacijent nije bio
opijen ni na koji vidljiv način, a u tom času su ga držala dva pozamašna bolničara i solidno
građena opatica koja je sedela na pacijentovim grudima, dok je njena rasprostrta odeća, na sreću,
skrivala čovekovo lice.
Jedna od dama iza mene je ispustila tihi zvuk kao da se guši. Kad sam se okrenula, videla
sam samo prilično široke zadnjice dve potencijalne samarićanke, zaglavljene kukovima u uskim
vratima prema dispanzeru i slobodi. Uz poslednje očajničko trzanje i cepanje svile, probile su se
kroz njih i strmoglavo se sjurile niz tamni hodnik, zamalo oborivši nekog bolničara koji je trčećim
korakom dolazio sa poslužavnikom pretovarenim platnom i hirurškim instrumentima.
Virnula sam u stranu i zabavljalo me je što vidim da je Meri Hokins još tu. Nešto bleđa od
hirurškog platna – koje je bilo prilično sramotno sivo, ako ćemo pravo – i malčice zelena oko
škrga, ali još uvek tu.
„Vite! Depechez-vous“, ispustio je hirurg zapovednički povik, verovatno upućen uzdrmanom
bolničaru koji je žurno sredio stvari na poslužavniku i odgalopirao do mesta gde je stajao visok
taman čovek, sa testerom za kosti u ruci, spreman da odseče izloženu butnu kost. Dok se bolničar
saginjao da veže drugu podvesku iznad mesta operacije, testera je spuštena uz neopisivu škripu pa
sam se sažalila na Meri Hokins, okrećući je na drugu stranu. Njena je ruka drhtala, a usne boje
božura su pobelele i bile stisnute kao mrazom ošinuti cvet.
„Da li bi htela da odeš?“, učtivo sam upitala. „Sigurna sam da majka Hildegard može da
pozove kočiju za tebe.“ Pogledala sam preko ramena u praznu tamu hodnika. „Plašim se da su
kontesa i madam Lamber već otišle.“
Meri je čujno progutala, ali je odlučno stegla već čvrstu vilicu.
„N-ne“, rekla je. „Ako vi ostajete, ostajem i ja.“
Ja sam definitivno nameravala da ostanem. Radoznalost i poriv da se uključim u rad ove
bolnice bili su prejaki u poređenju sa sažaljenjem koje bih mogla osećati prema Merinoj
osetljivosti.
Sestra Anželik je prešla izvesno rastojanje pre nego što je videla da smo mi stale. Vratila se i
strpljivo stajala čekajući, uz smešak na punačkom licu, kao da očekuje da se i mi okrenemo i
pobegnemo. Nagnula sam se nad slamaricu na rubu poda. Vrlo mršava žena je ravnodušno ležala
pod samo jednim ćebetom, a pogled joj je tupo i bez interesovanja prelazio preko nas. Nije mi

134
žena toliko privukla pažnju koliko staklena posuda čudnog oblika koja je stajala na podu pored
njene slamarice.
Posuda je do vrha bila puna žutom tečnošću – nesumnjivo mokraćom. Bila sam pomalo
iznenađena; bez hemijskih testova ili bar lakmusa, kakva bi mogla biti korist od urina?
Razmišljajući o različitim stvarima zbog kojih se urin testira, međutim, dobila sam ideju.
Pažljivo sam podigla posudu, ignorišući povike protesta sestre Anželik. Pomirisala sam
pažljivo. Nema sumnje; dopola prikriveno kiselim amonijačkim isparenjima, tečnost je mirisala
bolesno slatko – prilično slično kiselom među. Oklevala sam, ali je postojao samo jedan način da
se uverim. Uz grimasu gađenja, pipavo sam uronila vrh jednog prsta u tečnost i delikatno njim
dotakla svoj jezik.
Meri se, izbuljeno gledajući u mene, malo gušila, ali je sestra Anželik posmatrala sa
iznenadnim interesovanjem. Položila sam šaku na ženino čelo; bilo je hladno – nema temperature
da objasni toliko trošenje.
„Da li ste žedni, madam?“, upitala sam pacijentkinju. Znala sam odgovor pre nego što je
progovorila, videvši praznu flašicu pored njene glave.
„Stalno, madam“, odgovorila je. „1 neprekidno sam gladna. A ipak se nimalo mesa ne skupi
na mojim kostima, koliko god da jedem.“ Podigla je ruku tanku kao prut, pokazujući koščati
zglob, a onda je pustila da padne kao da ju je taj napor iscrpeo.
Nežno sam potapšala mršavu ruku i promrmljala nešto na rastanku, a moje oduševljenje što
sam postavila tačnu dijagnozu postupno je splasnulo od spoznaje da danas ne postoji način da se
izleči dijabetes melitus; žena preda mnom bila je osuđena na smrt.
Potištena, digla sam se da pratim sestru Anželik koja je usporila svoje užurbane korake da
bismo išle uporedo.
„Možete li reći od čega ona pati, madam?“, radoznalo je upitala opatica. „Samo na osnovu
urina?“
„Ne samo po tome“, odgovorila sam. „Ah da, znam. Ona ima...“ Prokletstvo! Kako li to danas
zovu? „Ona ima... hm, šećernu bolest. Ne hrani se od hrane koju pojede i neverovatno je žedna.
Kao posledicu toga, stvara velike količine mokraće.“
Sestra Anželik je klimala glavom, a izraz napete znatiželje ocrtavao se na njenom punačkom
licu.
„I možete li reći da li će se oporaviti, madam?“
„Ne, neće“, rekla sam otvoreno. „Predaleko je odmakla; neće sastaviti ni mesec dana.“
„Ah.“ Svetle obrve su se podigle i izraz znatiželje smenio je izraz poštovanja. „Tako je rekao
msje Parnel.“
„A šta je on, kada se vrati kući?“, nemarno sam upitala.
Punačka opatica se namrštila u neverici. „Pa, u sopstvenom zdanju verujem da pravi grede, a
i zlatar je. Kad dode ovde, međutim, obično ispituje urin.“
Osetila sam kako se meni diže obrva. „Ispituje urin?“, rekla sam zabezeknuto. „Stvarno
postoji takvo zanimanje?“
„Oui, madam. I on je rekao isto što i vi za jadnu mršavu damu. Nikada nisam srela ženu koja
se razume u nauku ispitivanja urina“, kazala je sestra Anželik, zureći u mene i ne skrivajući
fasciniranost.
„Postoji mnogo više stvari na nebu i na zemlji nego što je izmaštano u vašoj filozofiji, sestro“,
rekla sam milostivo. Ona je ozbiljno klimnula, tako da sam se prilično postidela zbog svoje
vickavosti.
„To je istina, madam. Da li biste pogledali gospodina u zadnjem krevetu? On se žali na
jetru.“
Produžile smo, od kreveta do kreveta, praveći ceo krug po ogromnoj prostoriji. Naišle smo
na primere bolesti koje sam viđala samo u udžbenicima i na sve moguće traumatske povrede, od

135
rana na glavi nanetih u tučama pijanaca do povrede radnika čije je grudi zdrobilo bure vina kada
se otkotrljalo preko njega.
Zastajala sam kod nekih pacijenata, postavljajući pitanja onima koji su delovali kao da mogu
da odgovore. Mogla sam čuti Meri kako diše na usta iza mog ramena, ali nisam proveravala gde
zapravo drži nos.
Na kraju obilaska, sestra Anželik se okrenula prema meni sa ironičnim smeškom.
„Pa, madam? Da li još uvek želite da služite Gospodu pomažući nesrećnima?
Već sam zavrtala rukave svog mantila.
„Donesite mi lavor tople vode, sestro“, rekla sam, „i sapun.“

*****

„Kako je bilo, Sasenah?“, upitao je Džejmi.

„Užasno!“, odgovorila sam, smešeći se od uva do uva.
Podigao je obrvu, smeškajući se dole prema meni opruženoj na sofi.
„Uživala si, zar ne?“
„Oh, Džejmi, bilo je tako lepo opet biti koristan! Brisala sam podove i hranila ljude kašom, a
kada sestra Anželik nije gledala, uspela sam da zamenim ljudima nekoliko prljavih zavoja i
probušim jedan apsces.“
„Dobro“, rekao je. „Da li si se setila da jedeš, pored tolikih nestašluka?“
„Hm, ne, zapravo i nisam“, dodala sam sa osećajem krivice. „Sa druge strane, toliko sam se
zanela da mi nije bilo muka.“ Kao da sam ih podsetila na taj prekršaj, zidovi mog stomaka su se
naglo trgli prema unutra. Pritisnula sam rukom ispod grudne kosti. „Možda ću pojesti zalogaj.“
„Možda bi trebala“, složio se, pomalo utučeno, pružajući ruku da dohvati zvonce.
Posmatrao je dok sam poslušno jela pitu s mesom i sir i između zalogaja s oduševljenjem
detaljno opisivala L’Hôpital des Anges i njene stanare.
„Velika je gužva na nekim odeljenjima – po dvoje i troje u krevetu, što je užasno, ali – zar
nećeš ti malo ovoga?“ Prekinula sam da bih ga pitala. „Veoma je dobro.“
Pogledao je komad testa koji sam mu nudila.
„Ako misliš da se uzdržiš od pričanja o gangrenoznim nožnim prstima dovoljno dugo da mi
zalogaj od grla stigne do želuca, onda hoću.“
Sa zakašnjenjem sam primetila blago bledilo na njegovim obrazima i slabašno mrdanje
njegovih nozdrva. Nasula sam čašu vina i pružila mu je pre nego što sam se vratila svom tanjiru.
„A kako je tebi prošao dan, dragi moj?“, uzdržano sam upitala.

*****

L’Hôpital des Anges je za mene postala utočište. Neuvijena i nesofisticirana direktnost opatica i
pacijenata bila je divno osveženje od neprestanog čavrljanja o intrigama dvorskih dama i gospode.
Bila sam sigurna i da bi se bez opuštanja lica u bolnici ono uskoro zamrzio u izrazu neprestanog
afektiranog dosađivanja.
Uvidevši da izgleda znam šta radim i pošto od njih nisam tražila ništa sem zavoja i tkanina,
opatice su me brzo prihvatile. I posle početnog šoka zbog mog naglaska i titule, prihvatili su me i
pacijenti. Društvene predrasude su ozbiljna sila, ali se ne mogu meriti sa kompetencijom kada za
veštinama postoje hitne potrebe i mala ponuda.
Majka Hildegard je, ionako zauzeta, odvojila nešto više vremena da me i sama proceni. S
početka mi se nije obraćala sem jednostavnog „Bonjour, madam“ u prolazu, ali sam često osećala

136
snagu onih malih, pronicljivih očiju kako mi probadaju leđa kada bih se nagnula nad krevet
starijeg čoveka sa osipom ili bih nanosila alojinu mast na plikove deteta nastradalog u kućnom
požaru, kojih je bilo i suviše u siromašnijim delovima grada.
Ona nikada nije odavala utisak da žuri, ali je prelazila neverovatno mnogo tokom dana, idući
ravnim sivim kamenjem bolničkih odeljenja koracima dugim po metar, a njen mali beli pas Buton
je žurio kraj njenih nogu da ne bi zaostao.
Ni nalik čupavim psićima tako popularnim kod dvorskih dama, izgledao je kao mešanac
pudlice i jazavičara, sa grubom izuvijanom dlakom čije su rese lepršale oko rubova širokog
stomaka i kratkih krivih nogu. Njegova stopala, raširenih prstiju i crnih noktiju, kuckala su
pomamno po kamenom podu dok je trčkao za majkom Hildegard, a šiljata njuška mu je bezmalo
dodirivala razmahane nabore njene haljine.
„Da li je to pas?“, pitala sam zapanjeno jednog bolničara kada sam prvi put spazila Butona uz
noge njegove vlasnice.
Prekinuo je čišćenje poda da pogleda za krivim, golim repom koji je nestajao u susedno
odeljenje.
„Pa“, rekao je sumnjičavo, „majka Hildegard kaže da je to pas. A ne bih voleo da ja budem taj
koji kaže da nije.“
Kada sam se sprijateljila sa opaticama, bolničarima i privremenim lekarima u bolnici, čula
sam različita mišljenja o Butonu, u rasponu od tolerisanja do praznoverja. Niko nije tačno znao
gde ga je majka Hildegard pokupila niti zašto. Bio je član bolničkog osoblja nekoliko godina, sa
statusom – po mišljenju majke Hildegard, a ono je bilo jedino merodavno – mnogo boljim od
medicinskih sestara i jednakim sa većinom lekara i apotekara koji su dolazili.
Neki od ovih drugih su ga posmatrali sa sumnjičavom averzijom, drugi su se prijateljski
šalili. Jedan hirurg ga je redovno pominjao – kada ga majka ne čuje – kao „onog odurnog pacova“,
drugi kao „smrdljivog zeca“, a jedan mali, zdepasti majstor za razna pomagala prilično otvoreno
ga je pozdravljao kao „msje Krpa Za Sudove“. Opatice su ga smatrale nečim između maskote i
totema, dok mi je mladi sveštenik iz susedne katedrale, koji je jednom bio ujeden za nogu kada je
došao da obavi pričest pacijentima, poverio svoje mišljenje da je Buton jedan od manje važnih
demona, prerušen u psa radi svojih nakaradnih namera.
Uprkos ne baš laskavom tonu sveštenikovih primedbi, pomislila sam da je on možda najbliže
prišao istini. Jer sam, nakon nekoliko nedelja posmatranja tog para došla do zaključka da je Buton
zapravo intimni prijatelj majke Hildegard.
Često je razgovarala s njim, i to ne onim tonom koji se obično koristi za pse, već onako kako
čovek raspravlja važne stvari sa sebi jednakim. Kada bi zastala pored ovog ili onog kreveta, Buton
bi često skočio na madrac, gurajući njuškom i njuškajući prepadnutog pacijenta. Seo bi, često na
pacijentove noge, zalajao jednom i upitno pogledao u majku, mašući srebrnastim golim tankim
repom kao da traži njeno mišljenje o dijagnozi – koje je ona uvek davala.
Mada sam bila prilično znatiželjna zbog takvog ponašanja, nisam imala prilike da izbliza
posmatram čudni par na delu sve do jednog tamnog, kišnog martovskog jutra. Stajala sam pored
kreveta jednog sredovečnog kočijaša, uobičajeno ćaskajući sa njim dok sam pokušavala da
shvatim šta to, do đavola, fali čoveku.
Bio je to čovek koji je došao prethodne nedelje. Potkolenicu mu je uhvatio točak kola kada je
nepažljivo sišao pre nego što se vozilo zaustavilo. Bio je to višestruki prelom, ali ne baš
komplikovan. Namestila sam kost, i izgledalo je da rana fino zarasta. Tkivo je bilo sveže ružičasto
sa dobrom granulacijom, nije bilo smrada ni opasnih crvenih linija, niti izražene osetljivosti, baš
ničega što bi objasnilo zašto čoveka još drma groznica i zašto ima taman urin jakog mirisa od
infekcije koja nije prestajala.

137
 „Bonjour, madam.“ Duboki, bogati glas je progovorio iznad mene pa sam podigla pogled u
visoku figuru majke Hildegard. Usledio je fijuk pored mog lakta i Buton je sleteo na madrac uz
tupi udar od koga je pacijent malo zaječao.
„Šta mislite?“, pitala je majka Hildegard. Uopšte nisam bila sigurna da li se obraća meni ili
Butonu, ali sam iskoristila tu neodređenost i objasnila svoja opažanja.
„Znači da mora da postoji sekundarni izvor infekcije“, zaključila sam, „ali ne mogu da ga
nađem. Sad se pitam da nema možda neku unutrašnju upalu koja nije povezana sa ranom na nozi.
Slabiju upalu slepog creva ili infekciju bešike, možda, mada ne mogu da nađem ni preosetljiv deo
na stomaku.“
Majka Hildegard je klimnula. „To je moguće, nema sumnje. Butone!“ Pas je nakrivio glavu
prema gazdarici koja je trgla duguljastom bradom prema pacijentu. „A la bouche, Butone“,
naredila je. Afektirano hodajući, pas je svoj okrugli crni nos, po kome je verovatno dobio ime,
gurnuo u kočijaševo lice. Čovekove oči, sa kapcima oteklim od temperature, otvorile su se zbog
tog ometanja, ali je kratak pogled u dominantnu figuru majke Hildegard zaustavio eventualni
prigovor.
„Otvorite usta“, naložila je majka Hildegard, a snaga njenog karaktera bila je takva da je
čovek to i učinio iako su mu se usne trzale od Butonove blizine. Ljubljenje s psom očito nije bilo
na njegovom spisku poželjnih aktivnosti.
„Ne“, zamišljeno je rekla majka Hildegard, posmatrajući Butona. „To nije to. Potraži drugde,
Butone, ali pažljivo. Čoveku je polomljena noga, ne zaboravi.“
Kao da je doista razumeo svaku reč, pas je počeo radoznalo da njuška pacijenta zavlačeći mu
njušku pod pazuh, spuštajući zdepaste noge na njegove grudi da bi ispitivao, njuškajući nežno u
pregib prepona. Kada je došao do ranjene noge, prešao je pažljivo preko uda pre nego što je
njušku naslonio na površinu zavoja oko nje.
Vratio se u oblast prepona – pa, šta drugo, pomislila sam nestrpljivo, on je pas, na kraju
krajeva – gurnuo je vrh butine, a onda seo i jednom zalajao, trijumfalno mašući repom.
„Eto ga“, rekla je majka Hildegard, pokazujući na malu smeđu krastu baš ispod ingvinalnog
pregiba.
„Ah to je gotovo zaraslo“, protestovala sam. „Nije zaraženo.“
„Nije?“ Visoka opatica je spustila ruku na čovekovu butinu i snažno pritisnula. Njeni
mišićavi prsti su se utisnuli u bledo, lepljivo meso i kočijaš je vrisnuo kao narikača.
„Ah“, zadovoljno je rekla, posmatrajući duboke otiske koje je ostavio njen dodir. „Džep
truljenja.“
I bio je; krasta je popustila na jednom rubu i žuti gnoj je gusto pocurio ispod nje. Malo
čačkanja, pri čemu je majka Hildegard držala čoveka za nogu i rame, otkrilo je problem. Dugačak
iver drveta koji je odleteo sa polomljenog točka zario se naviše, duboko u butinu. Zbog naoko
beznačajne ulazne rane, nije ga zapazio ni sam pacijent kome je cela noga bila jedan užasan bol.
Iako je mala ulazna rana zacelila čisto, dublja rana je bila zagnojena i stvorila je džep gnoja oko
stranog tela utisnutog u mišićno tkivo gde nije bilo vidljivih površinskih simptoma – bar za
ljudska čula.
Malo rada skalpelom da se uveća ulazna rana, brz zahvat duguljastim forcepsom, čisto,
snažno povlačenje – i držala sam iver drveta od osam centimetara, prekriven krvlju i sluzi.
„Nije loše, Batone“, rekla sam, klimajući glavom u znak priznanja. Dugačak ružičasti jezik se
veselo klatio, a crne nozdrve su onjušile u mom pravcu.
„Da, dobra je ona“, rekla je majka Hildegard i ovog puta nije bilo sporno 0 kojoj to njoj
govori, pošto je Buton bio mužjak. Buton se ispružio napred i učtivo onjušio moju ruku, a onda
mi liznuo prste u razmeni poštovanja među kolegama profesionalcima. Obuzdala sam nagon da
obrišem ruku o svoj mantil.
„Zapanjujuće“, rekla sam, zaista to misleći.

138
 „Da“, kazala je nehajno majka Hildegard, ali uz nepogrešivu notu ponosa. „Veoma je dobar u
lokalizovanju tumora ispod kože, takođe. I mada ne mogu uvek da razumem šta nalazi u mirisu
daha i urina, on različit laje, što nepogrešivo ukazuje na prisustvo nekog stomačnog poremećaja.“
U ovakvoj situaciji nisam imala razloga da sumnjam u to. Naklonila sam se Butonu i
dohvatila ampulu kantarionovog praha da previjem inficirano mesto.
„Biće mi drago da mi pomažeš, Butone. Možeš sa mnom da radiš u svako doba.“
„Vrlo razumno od vas“, kazala je majka Hildegard, sevnuvši snažnim zubima. „Mnogi lekari i
hirurzi koji rade ovde ne pokazuju sklonost da iskoriste njegovu veštinu.“
„Hm, pa...“ Nisam htela da omalovažim ničiju reputaciju, ali mora da je moj pogled preko
prostorije u msje Volerua bio očigledan.
Majka Hildegard se nasmejala. „Pa, prihvatamo ono što nam Bog pošalje, mada se
povremeno pitam da li ih On šalje nama samo da bi sprečio da naprave veće nevolje negde
drugde. Ipak, u većini slučajeva ovi lekari su bolje nego ništa – bar malčice. Vi“, tu su zubi sevnuli
još jednom, podsećajući me na veselog teglećeg konja, „ste znatno bolji nego ništa, madam.“
„Hvala.“
„Mada sam se pitala“, nastavila je majka Hildegard, posmatrajući nas dok sam stavljala zavoj
sa lekom, „zašto zagledate samo pacijente sa ranama i polomljenim kostima? Izbegavate one sa
pegama i kašljem i groznicom, mada je uobičajenije da se les maîtresses bave takvim stvarima.
Mislim da nikada ranije nisam videla ženskog hirurga.“ Les maîtresses su bili iscelitelji bez
kvalifikacije, uglavnom iz unutrašnjosti, koji su radili sa lekovitim biljem, oblozima i činima. Les
maîtresses sage-femme su bile babice, najviša stepenica što se tiče narodnih lekara. Mnoge su bile
cenjenije od registrovanih lekara i bile su draže pacijentima iz nižih klasa jer su postojale dobre
šanse da su sposobnije i manje skupe.
Nije me iznenadilo što je zapazila moje sklonosti; odavno sam zaključila da vrlo malo toga u
njenoj bolnici uspeva da promakne majci Hildegard.
„Nije reč o nedovoljnom interesovanju“, uveravala sam je. „Već samo o tome da sam trudna
pa ne smem da se izložim ničem zaraznom, zbog bebe. Polomljene kosti nisu prelazne.“
„Ponekad se pitam“, kazala je majka Hildegard kratko pogledavši nosila na ulazu. „Imamo
pravu epidemiju toga ove nedelje. Ne, ne odlazite.“ Pokazala mi je da se vratim. „Sestra Sesil će se
pobrinuti za to. Pozvaće vas ako bude potrebno.“
Sitne sive oči opatice su me posmatrale sa ispitivačkom radoznalošću.
„Znači, vi ne samo da ste plemenita dama već ste i trudna, a vaš muž vam ne zamera što
dolazite ovamo? On mora da je vrlo neobičan čovek.“
„Pa on je Škot“, rekla sam kao objašnjenje, ne želeći da zalazim u temu prigovaranja mog
muža.
„Oh, Škot.“ Majka Hildegard je klimnula s razumevanjem. „Baš tako.“
Krevet je zadrhtao pod mojom butinom kada je Buton skočio i otrčao prema vratima.
„Namirisao je nekog nepoznatog“, napomenula je majka Hildegard. „Buton pomaže i vrataru
kao i lekarima – ali, bojim se, bez imalo više zahvalnosti za taj trud.“
Uporni lavež i piskavi glas koji se pojačao od straha doprli su kroz dvokrilna ulazna vrata.
„Oh, to je opet otac Balmen! Proklet da je taj čovek, zar ne može da nauči da stoji mirno i
pusti Butona da ga onjuška?“ Majka Hildegard je žurno krenula u pomoć svom kompanjonu,
okrenuvši se u poslednji čas da mi se šarmantno osmehne. „Možda ću ga poslati da vam pomaže u
vašim zadacima, madam, dok ja tešim oca Balmena. Iako je on moralno savršen čovek, ne ume da
ceni rad pravih umetnika.“
Svojim dugim koracima bez žurbe je otišla do vrata, a ja sam uputila poslednje reči kočijašu i
zatim se okrenula sestri Sesil i najnovijem slučaju na nosilima.

139
 *****

Kada sam se vratila kući, Džejmi je ležao na tepihu dnevne sobe sa malim dečakom koji je
prekrštenih nogu sedeo na podu pored njega. Džejmi je držao bilboke u jednoj ruci, a drugom je
pokrivao jedno oko.
„Naravno da mogu“, govorio je. „Svakog dana i dvaput nedeljom. Pogledaj.“
Stavljajući ruku preko jednog oka, fiksirao je prodorno drugim bilboke i drmnuo čašu od
slonovače. Privezana loptica je u luku iskočila iz ležišta i kao radarom vođena pala, vraćajući se u
čašu uz prijatno bućkanje.
„Vidiš?“, rekao je sklanjajući ruku sa oka. Uspravio se i čašu dodao dečaku. „Evo, probaj ti.“
Iscerio se ka meni i zavukao ruku pod rub moje zelene svilene suknje, pozdravljajući me
hvatanjem za skočni zglob.
„Dobro se zabavljaš?“, raspitivala sam se.
„Ne još“, odgovorio je, stiskajući mi zglob. „Čekao sam tebe, Sasenah.“ Dugački, topli prsti
savijeni oko zgloba kliznuli su naviše, nestašno milujući oblinu mog lista, dok je par prozračnih
plavih očiju nevino zurio u mene. Na licu mu je bila štrafta od osušenog blata sa jedne strane, a po
košulji i kiltu imao je prljave fleke.
„Je li tako?“, kazala sam, pokušavajući da neprimetno oslobodim nogu iz njegovog stiska.
„Reklo bi se da ti je mali drugar za igru sve što ti je potrebno.“
Dečak, koji nije razumeo nimalo engleskog na kojem se ova razmena odvijala, ignorisao je
sve rečeno koncentrisan na pokušaj da barata bilbokeom sa jednim okom zatvorenim. Kada su
prva dva pokušaja propala, otvorio je drugo oko i besno pogledao igračku, kao da je pretnjom tera
da ga sluša. Drugo oko se opet zatvorilo, ali ne sasvim; ostao je mali prorez, svetlucajući živahno
ispod tamnih gustih trepavica.
Džejmi je prekorno pucnuo jezikom i oko se žurno zatvorilo sasvim.
„Ne, vala, Ferguse, nećemo da varamo, ako bi bio ljubazan“, rekao je. „Fer je fer.“ Dečak je
očigledno shvatio značenje, ako ne i pojedine reči; nasmešio se smeteno, pokazujući dva velika,
blistavo bela savršena prednja zuba, četvrtasta kao u veverice.
Džejmi je diskretno povukao ruku, terajući me da mu priđem bliže i izbegnem da budem
izbačena iz cipela od marokena.
„Ah“, rekao je. „Pa, prisutni Fergus je čovek sa mnogim talentima i veseo kompanjon za
zaludne sate kada čoveka napusti žena i ostavi ga da se bavi sopstvenim aktivnostima usred
pokvarenosti velegrada“, dugački prsti su se delikatno savili u udubljenje iza mog kolena,
sugestivno me golicajući, „ali nije odgovarajući partner za razonodu koju sam imao u vidu.“
„Fergus?“, rekla sam, odmeravajući dečaka i pokušavajući da ignorišem zbivanja ispod.
Dečko je verovatno imao devet ili deset godina, ali je bio sitan za svoj uzrast, sa nežnim kostima.
Obučen u čistu, iznošenu za za nekoliko brojeva preveliku odeču, bio je tipičan Francuz sa
bledom, žućkastom kožom i krupnim, tamnim očima pariškog uličnog deteta.
„Njegovo ime je zapravo Klodel, ali smo zaključili da ne zvuči baš muževno, tako da ga treba
zvati Fergus. To je prikladno ime za ratnika.“ Na pominjanje njegovog imena – ili oba imena –
dečak je podigao pogled i sramežljivo mi se osmehnuo.
„Ovo je madam“, objasnio je Džejmi dečaku, pokazujući slobodnom rukom na mene. „Možeš
da je zoveš gospa. Ne mislim da će baš uspeti s onim Broh Tuarah“, dodao je za mene, „pa čak ni
Frejzer, ako ćemo pravo.“
„‘Gospa’ će biti u redu“, rekla sam, smešeći se. Jače sam trgla nogu i uspela da se otrgnem
stisku pijavice. „Hm, zašto, ako smem da pitam?“
„Šta zašto? Ili, zašto Fergus, hoćeš da kažeš?“

140
 „To hoću da kažem, tako je.“ Nisam bila sigurna koliko daleko će njegova ruka stići, ali se
polako prikradala zadnjom stranom moje butine. „Džejmi, sklanjaj ruku ovog časa!“
Prsti su klisnuli u stranu i spretno odvezali podvezicu koja mi je držala čarapu. Čarapa mi je
kliznula niz nogu i zarozala mi se oko zgloba.
„Životinjo!“ Zamahnula sam nogom ka njemu, ali se izmakao u stranu, smejući se.
„Oh, životinja, je li tako? Koja?“
„Džukela!“, prasnula sam, pokušavajući da se sagnem i podignem čarapu, a da na padnem sa
štikli. Dečak Fergus je, posle kratkog nezainteresovanog pogleda ka nama, nastavio svoje pokušaje
sa bilbokeom.
„Što se momka tiče“, bezbrižno je nastavljao Džejmi, „Fergus je sada moj zaposleni.“
„A šta će da radi?“, upitala sam. „Već imamo dečaka koji čisti noževe i čizme i štalskog
momka.“
Džejmi je klimnuo glavom. „Tačno. Ali nemamo džeparoša. Ili tačnije, nismo imali. Sada ga
imamo.“
Uvukla sam dah i polako ga ispuštala.
„Razumem. Pretpostavljam da bi bilo glupo da pitam za šta nam zapravo treba džeparoš u
domaćinstvu?“
„Da krade pisma, Sasenah“, mirno je rekao Džejmi.
„Oh“, kazala sam i počinjala sam da shvatam.
„Ne mogu da saznam ništa razumno od Njegove visosti; kada je sa mnom, neće da radi ništa
sem da kuka o Lujzi de la Tur ili da škrguće zubima i psuje jer su se opet svađali. U oba slučaja
jedino što želi jeste da se napije što brže može. Mar gubi strpljenje prema njemu jer je arogantan i
potišten naizmenično. I ne mogu ništa da saznam od Šeridana.“
Erl od Mara je bio najcenjeniji od škotskih jakobita u egzilu u Parizu. Čovek čija je duga i
slavna karijera tek sada počinjala da prelazi u staračko doba bio je ključni sledbenik kralja
Džejmsa tokom neuspelog ustanka 1715, i otišao je u egzil za svojim kraljem posle poraza kod
Šerifsmuira. Upoznala sam erla i dopao mi se; stariji, prefinjen čovek sa ličnošću pravom kao
njegova leđa. Sada je radio najbolje što može – sa malo uspeha, izgledalo je – za sina svog
gospodara. Upoznala sam i Tomasa Šeridana; prinčevog učitelja – postarijeg čoveka koji je vodio
prepisku Njegove visosti, prevodeći nestrpljenje i nepismenost na uljudan francuski i engleski.
Sela sam i navukla čarapu. Fergus me je, očito prekaljen što se tiče pogleda na ženske noge,
potpuno ignorisao, sumorno koncentrisan na bilboke.
„Pisma, Sasenah“, rekao je. „Trebaju mi pisma. Pisma iz Rima, zapečaćena grbom Stjuarta.
Pisma iz Francuske, pisma iz Engleske, pisma iz Španije. Možemo da ih dobavimo ili iz prinčeve
kuće – Fergus može da pođe sa mnom, kao paž – ili možda od papskog glasnika koji ih donosi; to
bi bilo malčice bolje jer bismo informacije dobijali unapred.“
„Tako smo napravili pogodbu“, kazao je Džejmi, klimajući ka svom novom slugi. „Fergus će
se maksimalno truditi da dobije ono što meni treba, a ja ću mu obezbediti odeću i smeštaj i
trideset ekija godišnje. Ako bude uhvaćen dok posluje za mene, potrudiću se najbolje što mogu da
ga otkupim. Ako to ne bude išlo, i on izgubi šaku ili uvo, onda ću ga izdržavati do kraja života
pošto neće moći da se bavi svojom profesijom. A ako bude obešen, onda garantujem da će biti
služene mise za njegovu dušu tokom jedne godine. Mislim da je to fer, zar ne?“
Osetila sam kako se hladna ruka spušta niz moju kičmu.
„Isuse Hriste, Džejmi“ bilo je jedino što sam uspela da kažem.
Odmahnuo je glavom i pružio ruku da dohvati bilboke. „Ne našem Gospodu, Sasenah, moli
se sv. Dismau. Svecu zaštitniku lopova i izdajnika.“
Džejmi je uzeo bilboke od dečaka. Žustro je trgao ručnim zglobom i loptica od slonovače je
poletela u savršenoj paraboli i spustila se u svoju čašu uz neizbežno bućkanje.

141
 „Razumem“, rekla sam. Odmerila sam novog zaposlenog sa interesovanjem dok je uzimao
igračku koju mu je Džejmi ponudio da ponovo okuša sreću, a tamne oči su mu svetlucale od
koncentracije. „Gde si ga pokupio?“, znatiželjno sam upitala.
„Našao sam ga u bordelu.“
„Oh, naravno“, rekla sam. „Tek da se uverim.“ Odmerila sam prljavštinu i fleke na njegovoj
odeći. „Koji si posetio s nekim stvarno izvrsnim razlogom?
„Oh, da“, rekao je. Zavalio se i rukama obuhvatio kolena, cereći se dok je posmatrao kako
popravljam podvezicu. „Mislio sam da bi više volela da budem nađen u toj ustanovi nego u nekoj
mračnoj uličici sa smrskanom glavom.“
Videla sam da se dečak Fergus zagledao u nešto iza bilbokea, gde je tanjir sa glaziranim
kolačima stajao na stolu pored zida. Mali, šiljati, ružičasti jezik je munjevito prešao preko donje
usne.
„Mislim da je tvoj štićenik gladan“, rekla sam. „Zašto ga ne nahraniš, a onda možeš da mi
ispričaš šta se, do đavola, zbivalo ovog popodneva.“
„Pa, pošao sam prema dokovima“, počeo je, poslušno se dižući na noge, „i baš sam prošao
Rue Eglantine kad sam osetio nešto čudno sa zadnje strane vrata.“
Džejmi Frejzer je proveo dve godine u francuskoj vojsci, tukao se i krao sa bandom škotskih
„propalih ljudi“, i jurili su ga kao hajduka po pustarama i planinama njegove rodne zemlje. To je
kod njega stvorilo izuzetnu osetljivost ako ga neko prati.
Nije mogao da odredi da li je to bio zvuk koraka i suviše blizu, ili spažena senka koja ne bi
trebala tu da bude, ili nešto još manje opipljivo – miris zla u vazduhu, na primer – ali je naučio da
ga ignorisanje predosećanja može skupo koštati.
Istog časa je poslušao svoju intuiciju, skrenuo levo umesto desno na narednom uglu, brzo se
provukao ispod tezge prodavca lignji, jurnuo između kolica ispunjenih pudingom koji se pušio i
drugih sa svežim povrćem i zavukao se u malu kasapnicu.
Stisnut uza zid blizu vrata, piljio je kroz zastor od obešenih pataka. Dva čoveka su ušla u
ulicu odmah za njim, hodajući jedan uz drugog i brzo gledajući na sve strane.
Svaki radnik u Parizu nosi oznake svog zanata na sebi i nije potreban naročit nos da bi se
osetila aroma morske soli na toj dvojici. Čak i da mala zlatna alka u uvu nižeg čoveka nije to
otkrivala, tamna crvenkastosmeđa boja njihovih lica jasno bi dala do znanja da su to pomorci.
Naviknuti na pretrpane brodske kabine i pristanišne krčme, pomorci retko hodaju u pravoj
liniji. Ova dvojica su se kroz gužvu provlačila kao jegulje kroz stenje, gledajući iza prosjaka,
sluškinja, domaćica, trgovaca – morski vukovi koji odmeravaju potencijalni plen.
„Pustio sam ih da prođu dosta iza prodavnice“, objasnio je Džejmi, „i baš sam se spremao da
izađem i vratim se na drugu stranu, kad sam video još jednog na ulazu u uličicu.“
Taj čovek je nosio istu uniformu kao i prethodna dvojica; kuburu sa debelim slojem masti,
ribarski nož sa strane i harpun dužine čovekove podlaktice zavučen za pojas. Nizak i nabijen,
čovek je mirno stajao na kraju uličice, ne uzmičući pred navalom talasa prometa koji je jenjavao i
navirao kroz uski prolaz. Očito, on je ostavljen da čuva stražu dok njegovi pajtaši istražuju
napred.
„Tako da sam ostao da se pitam šta je najbolje da preduzmem“, kazao je Džejmi trljajući nos.
„Bio sam prilično bezbedan tamo gde sam, ali radnja nije imala zadnji izlaz, a onog časa kada
zakoračim iz nje, oni će me spaziti.“ Zamišljeno je pogledao nadole, poravnavajući grimiznu
tkaninu svog kilta preko butine. Ogroman riđi varvarin bio bi upadljiv koliko god da je velika
gužva.
„Pa šta si uradio?“, upitala sam. Fergus je ignorisao razgovor dok je punio džepove kolačima,
zastajući povremeno na brzinu uzme zalogaj. Džejmi je uhvatio moj pogled prema dečaku i
slegnuo ramenima.
„On nema naviku da jede redovno“, kazao je. „Pusti ga.“

142
 „U redu“, rekla sam. „Ali nastavi – šta si preduzeo?“
„Kupio sam kobasicu“, odgovorio je istog časa.
Dunedinsku, ako ćemo precizno. Napravljena od začinjene pačetine, šunke i srnetine,
prokuvana, napunjena i sušena na suncu, dunedinska kobasica je dugačka pola metra i tvrda kao
stara hrastovina.
„Nisam mogao da izađem sa isukanim mačem“, objasnio je Džejmi, „ali mi se nije dopadala
ideja da prolazim pored tipa na ulazu u uličicu bez nekoga ko će mi čuvati leđa i goloruk.“
Noseći kobasicu u rukama i dobro pazeći na gužvu, Džejmi je odvažno pošao uličicom
prema stražaru koji je stajao na njenom početku.
Čovek je sreo njegov pogled prilično mirno, ne pokazujući nikakve zle namere. Džejmi je
mogao pomisliti da je njegova prva pretpostavka pogrešna, da nije spazio stražarev brzi pogled u
nešto iznad svog ramena. Slušajući in stinkte koji su mu do tada spasavali život, bacio se napred,
obarajući stražara i klizajući licem po prljavoj kaldrmi ulice.
Gužva se razbežala pred njim uz uzbuđene povike, a on se prevrnuo na noge i video bačeni
nož koji ga je promašio kako podrhtava na tezgi s vrpcama.
„Da sam i sumnjao da hoće baš mene, nisam više morao oko toga da se sekiram“, suvo je
rekao.
I dalje je držao kobasicu, ali joj je sada našao primenu, zviznuvši njom oštro po licu jednog
napadača.
„Mislim da sam mu polomio nos“, rekao je zamišljeno. „U svakom slučaju, on se zaklatio
unazad pa sam se progurao i potrčao dole ka Rue Pelletier.“
Oni koji su se zatekli u ulici razbežali su se pred njim kao guske, preplašeni od pogleda na
zahuktalog Škota kome je kilt leteo oko užurbanih kolena. On nije zastao da pogleda nazad; po
povicima besnih prolaznika bilo mu je jasno da ga napadači još uvek gone.
Tim delom grada retko patrolira kraljeva garda, a sama gužva nije nudila nikakvu zaštitu
sem što je bila prepreka koja bi mogla usporiti njegove gonioce. Nije bilo izgleda da se neko
umeša u nasilna zbivanja na strani stranca.
„Nema bočnih uličica iz Rue Pelletier. Morao sam bar da stignem do mesta gde mogu da
isučem mač i imam zid iza leđa“, objasnio je Džejmi. „Zato sam gurao vrata u prolazu dok nisam
našao jedna koja su se otvorila.“
Kad je uleteo u mračni hodnik pored iznenađenog portira i kroz okačenu zavesu, uleteo je u
središte velike dobro osvetljene sobe i nekako se ukopao usred jednog od salona madam Elize, sa
teškim mirisom parfema u nozdrvama.
„Razumem“, rekla sam grizući usnu. „Ja, hm, verujem da nisi mač izvukao tamo?“
Džejmijeve oči su se skupile, ali se nije udostojio da mi direktno odgovori.
„To ću ostaviti tebi, Sasenah“, suvo je rekao, „da zamišljaš kakav je osećaj neočekivano se
naći usred bordela, u posedu veoma velike kobasice.“
Moja mašta se pokazala dostojnom tog zadatka pa sam prasnula u smeh.
„Bože, stvarno bih volela da sam mogla da te vidim!“, kazala sam.
„Hvala bogu što nisi!“ vatreno je rekao. Besno crvenilo mu je svetlucalo na obrazima.
Ignorišući primedbe fasciniranih ukućana, Džejmi se nezgrapno probijao kroz ono što je
opisao kao živu jezu, kao „isprepletane gole udove“, dok nije spazio Fergusa pored jednog zida
kako razrogačeno i zapanjeno posmatra upadača.
Hvatajući se ove neočekivane manifestacije muškosti, Džejmi je momka zgrabio za rame i
vatreno navalio na njega da mu pokaže najbliži izlaz, bez gubljenja vremena.
„Već sam čuo dreku u hodniku“, objasnio je, „i znao sam da stižu za mnom. Nisam hteo da
se borim za svoju suprugu sa mnoštvom golih žena koje smetaju u tome.“
„Jasno mi je da su perspektive bile zastrašujuće“, složila sam se, trljajući gornju usnu. „Ali je
očigledno uspeo da te izvede.“

143
 „Aha, nije oklevao ni tren, dragi momak. ‘Ovuda, msje!’ rekao je, i to je bilo uz stepenice pa
kroz sobu, i kroz prozor na krov, tako da smo zbrisali obojica.“ Džejmi je uputio nežan pogled u
svog novog radnika.
„Znaš“, napomenula sam, „ima nekih žena koje ne bi poverovale ni u jednu reč takve priče.“
Džejmi je razrogačio oči od zaprepašćenja.
„Ne bi? A zašto?“
„Verovatno“, suvo sam rekla, „jer nisu udate za tebe. Drago mi je što si pobegao sa
netaknutom čednošću, ali sam u ovom času više zainteresovana za tipove koji su te tamo gonili.“
„Nisam baš imao vremena da razmišljam o tome tada“, odgovorio je Džejmi. „A sada kad
imam, i dalje nisam siguran ko su oni, ni zašto su me ganjali.“
„Pljačka, misliš li da je to?“ Gotovina od prodaje vina je između Frejzerovog skladišta, Rue
Tremoulins i Džaredove banke prenošena u sefu, pod jakom stražom. Pa ipak, Džejmi je bio
upadljiv u gužvi pored dokova i nesumnjivo je poznato da je on bogati strani trgovac – bogat u
poredenju sa većinom onih koji borave u tom kraju.
On je odmahnuo glavom, skidajući mrvice sasušenog blata sa košulje.
„Moglo bi biti, pretpostavljam. Ali nisu pokušali da mi se obrate; njihova namera je bila
direktno ubistvo.“
Ton mu je bio smiren, ali je u meni izazvao nekakvu nesigurnost u kolenima pa sam utonula
na sofu. Oblizala sam usne koje su se iznenada osušile.
„Ko – ko misliš da je...?“
Slegnuo je ramenima, mršteći se dok je prstom kupio fil sa tanjira i lizao prst.
„Jedini čovek koga mogu da se setim da mi je pretio jeste grof Sen Zermen. Ali ne shvatam
šta bi dobio time što bi me ubio.“
„On je Džaredov poslovni rival, rekao si.“
„Da. Ali grof se ne interesuje za nemačka vina i ne mogu da ga zamislim da se trudi da ubije
mene tek da bi upropastio Džaredov novi poduhvat vraćajući ga u Pariz. To deluje pomalo
preterano“, rekao je suvo, „čak i za čoveka sa onakvim temperamentom kakav ima grof.“
„A da li misliš...“ Od te ideje mi je bilo malo muka pa sam progutala dvaput pre nego što sam
nastavila. „Da li misliš da bi to mogla biti... osveta? Za ono što je Patagonija spaljena?“
Džejmi je odmahnuo glavom, sluđen.
„Možda može biti i to, ali deluje kao predugo čekanje. I zašto mene, ako ćemo tako?“, dodao
je. „Ti si ta koja ga je iznervirala, Sasenah. Zašto da ne ubije tebe ako mu je to bila namera?“
Ona mučnina se malo pogoršala.
„Da li moraš da budeš tako prokleto logičan?“, upitala sam.
Video je izraz mog lica i naglo se nasmešio, grleći me jednom rukom da me uteši.
„Ne, mo duinne. Grof jeste plahovit, ali ne mogu ga zamisliti da se izlaže trudu i trošku da bi
ubio nekog od nas tek osvete radi. Ako bi to moglo da mu vrati njegov brod, onda da“, dodao je,
„ali ovako kako je, mislim da bi plaćanje trojice unajmljenih ubica smatrao bezveznim trošenjem
para.“
Potapšao me je po ramenu i ustao.
„Na kraju krajeva, očekujem da je to bio samo pokušaj pljačke. Ne brini zbog toga. Od sada
ću voditi Murtaga sa sobom do dokova, da bih bio siguran.“
Ispravio se i skinuo poslednje ostatke blata sa kilta. „Da li sam pristojan za odlazak na
večeru?“, upitao je, gledajući kritički svoje grudi. „Mora da je gotova do sada.“
„Na šta se odnosi da li je gotova?“
Otvorio je vrata i bogati, začinjen miris je istog časa nagrnuo iz trpezarije ispod.
„Pa na kobasicu, naravno“, rekao je i nacerio se preko ramena. „Nisi valjda mislila da ću
dopustiti da se baci?“

144
 13
Obmane

išće šimširače, tri šake namočene u uvarak preko noći, nasute preko pola šake
crnog kukureka.“ Spustila sam spisak sastojaka na umetnuti sto kao da je ljigav na
dodir. „To sam dobila od madam Rolo. Ona je najbolja prizivačica anđela, ali čak i
ona kaže da je ovo opasno. Lujza, jesi li sigurna da hoćeš to da uradiš?“
Njeno oblo ružičasto lice je bilo pegavo, a debeljuškasta donja usna je s vremena
na vreme podrhtavala.
„Imam li ikakav izbor?“ Podigla je recept za sredstvo za pobačaj i gledala ga sa prezirom.
„Crni kukurek“, kazala je i uzdrhtala. „Već samo ime mu zvuči zlokobno!“
„Pa to je prokleto gadna stvar“, rekla sam bez okolišanja. „Od toga ćeš se osećati kao da ćeš
izbaciti celu iznutricu. Ali bi mogla izaći i beba. Ne pali uvek.“ Prisetila sam se upozorenja
majstora Rajmona – Opasno je čekati predugo – i pitala se koliko li je njena trudnoća odmakla.
Sigurno ne više od šest nedelja; rekla mi čim je pretpostavila.
Pogledala je u mene, zaprepašćena, očima oko kojih je bilo puno crvenila.
„Jeste ga koristili sami?“
„Pobogu, ne!“ Prepala sam se od žestine svog uzvika pa sam duboko udahnula.
„Ne. Viđala sam žene koje jesu, istina – u L’Hôpital des Anges“ Aborcionisti – prizivači
anđela – su uveliko operisali u privatnosti svojih domova ili domova klijentkinja. Njihovi uspešni
slučajevi nisu stizali u bolnicu. Diskretno sam stavila ruku na stomak, kao da hoću da zaštitim
njegovog bespomoćnog stanara. Lujza je zapazila gest i bacila se na sofu, prekrivajući lice rukama.
„Oh, volela bih da umrem!“, jecala je. „Zašto, zašto ja ne mogu da imam sreće kao vi – da
nosim dete muža kog volim?“ Stegla je svoj debeljuškasti stomak sa obe ruke, zureći dole kao da
očekuje da dete proviri između prstiju.
Bilo je bezbroj odgovora na to konkretno pitanje, ali nisam mislila da stvarno želi da čuje
ijedan od njih. Duboko sam udahnula i sela pored nje, tapšući rame koje se dizalo pod damastom.
„Lujza“, rekla sam. „Da li želiš dete?“
Podigla je glavu i zapanjeno zurila u mene.
„Ah naravno da ga želim!“, uzviknula je. „Ono je njegovo – Čarlsovo! Ono je...“ Lice joj se
zarozalo i opet je glavu stavila na ruke koje su čvrsto stezale njen stomak. „Ono je moje“,
prošaputala je. Posle jednog dugog trenutka, podigla je uplakano lice i uz patetični pokušaj da se
pribere obrisala nos rukavom.
„Ali to ne valja“, rekla je. „Ako ja ne...“ Bacila je pogled na recept na stolu i teško progutala.
„Onda će se Žil razvesti od mene – oteraće me. Doći će do najužasnijeg skandala. Mogla bih biti
izbačena iz društva! Čak me ni otac ne bi mogao zaštititi.“
„Da“, rekla sam. „Ali–“ Oklevala sam, a onda odbacila sav oprez. „Ima li ikakve šanse da
ubediš Žila da je dete njegovo?“, upitala sam otvoreno.
Ona je na tren izgledala kao da ne razume i poželela sam da je prodrmati.
„Ne vidim kako, sem... oh!“ Sinulo joj je i pogledala je u mene, užasnuta.
„Mislite da spavam sa Žilom? Ali Čarls će pobesneti!“

145
 „Čarls“, rekla sam kroz zube, „nije u drugom stanju!“
„Da, ali on je... zapravo... ja ne mogu!“ Užasnuti izraz je bledeo i polako ga je zamenilo
uviđanje da postoji druga mogućnost.
Nisam htela da je silim; pa ipak, nisam videla nijedan dobar razlog ni da rizikuje život za
račun ponosa Čarlsa Stjuarta.
„Da li misliš da bi Čarls želeo da sebe dovedeš u opasnost?“, pitala sam. „Ako ćemo tako – da
li on uopšte zna za bebu?“
Klimnula je glavom, malo otvorenih usta dok je razmišljala o tome, ruku i dalje stegnutih
preko stomaka.
„Da. Oko toga smo se posvađali poslednji put.“ Šmrcnula je. „Bio je besan; rekao je da sam ja
za sve kriva, da sam trebala da sačekam da on povrati tron svog oca. Onda će on jednog dana biti
kralj pa će moći da dođe i da me uzme od Žila i natera papu da poništi moj brak, i da će njegovi
sinovi i biti naslednici Engleske i Škotske...“ Opet je popustila, cmizdrila je i jecala nerazgovetno u
pregibe svoje suknje.
Zakolutala sam očima u očajanju.
„Oh, smiri se, Lujza!“, prasnula sam. To ju je šokiralo dovoljno da prestane da plače, bar na
tren, a ja sam iskoristila predah da nametnem svoju poentu.
„Vidi“, rekla sam što sam ubedljivije mogla, „ne pretpostavljaš valjda da bi Čarls želeo da ti
žrtvuješ njegovog sina? Legitimnog ili ne?“ Zapravo, pre sam mislila da bi Čarls pristao na svaki
korak koji bi uklonio neugodnost sa njegovog puta, bez obzira kakve to efekte ima na Lujzu ili
njegovo navodno potomstvo. S druge strane, princ zaista ima izraženu romantičnu crtu; možda bi
mogao biti naveden da ovo posmatra kao nekakvu privremenu nedaću koja je zajednička svim
monarsima u egzilu. Očigledno, zatrebaće mi Džejmijeva pomoć. Napravila sam grimasu pri
pomisli šta će on reći o ovome.
„Pa...“ Lujza se kolebala dok je očajnički želela da bude ubeđena. Na trenutak sam osetila
nalet sažaljenja prema Žilu, princu De Roanu, ali je prizor mlade sluškinje kako umire u
dugotrajnoj, krvlju umazanoj agoniji na slamarici raširenoj u hodniku L’Hôpital des Anges bio
brutalno jasan u mojim mislima.
Padao je sumrak kada sam otišla od De Roanovih, vukući noge. Lujza je, trepereći od
nervoze, bila gore u svom budoaru, sluškinja joj je pravila frizuru i oblačila je u najizazovniju
haljinu za privatnu večeru sa njenim suprugom. Ja sam se osećala sasvim iscedena i nadala sam se
da Džejmi nije nikoga doveo kući na večeru; i meni bi dobro došlo malčice privatnosti.
Nije; kada sam ušla u radnu sobu on je sedeo za stolom, zadubljen u tri ili četiri lista gusto
ispisane hartije.
„Da li misliš da je trgovac krznom Luj od Francuske ili ministar Diverni?“ upitao je, ne
podižući pogled.
„Fino, hvala ti, dragi, a kako si ti?“, rekla sam.
„Dobro“, rekao je odsutno. Pramenovi navrh njegove glave stajali su uspravno; žustro je
masirao skalp dok sam ga posmatrala, mršteći se niz dug nos ka papiru.
„Siguran sam da ‘krojač iz Vendôme’ mora biti msje Gejer“, rekao je, prelazeći prstom duž
redova pisma, „a ‘naš zajednički prijatelj’ – to bi mogao biti ili erl od Mara ili možda papski
izaslanik. Rekao bih erl, prema svemu ostalom, ali...“
„Šta je to, pobogu?“ Virnula sam preko njegovog ramena i ostala bez daha kada sam videla
potpis u dnu pisma. Džejms Stjuart, milošću Božijom kralj Engleske i Škotske.
„Krvavi Hriste! Znači, upalilo je!“ Okrenula sam se i spazila Fergusa koji se skupio na stoličici
ispred vatre, marljivo gurajući pecivo u usta. „Dobar momak“, rekla sam, smešeći mu se. On mi se
iscerio, obraza naduvenih kao u veverice od kolača s kestenom.

146
 „Dobili smo ga od papskog izaslanika“, objašnjavao je Džejmi, vraćajući se u stvarnost
dovoljno dugo da shvati da sam ja tu. „Fergus ga je uzeo iz torbe dok je on večerao u kafani. Tamo
će i prenoćiti pa ćemo morati da mu ga vratimo do jutra. To neće biti problem, Ferguse?“
Dečak je progutao i odmahnuo glavom. „Ne, gospodaru. On spava sam – jer misli da će mu
cimeri ukrasti sadržinu torbe.“ Na to se podrugljivo iscerio. „Drugi prozor sleva, iznad štale.“
Neodređeno je mahnuo rukom, a prljavi prsti su posegli za još jednim parčetom pite. „Nije to
ništa, gospodaru.“
Iznenada mi se javila vizija te fino oblikovane ruke kako migolji na panju, dok se dželatovo
sečivo diže iznad zgloba tankog kao drška od metle. Progutala sam, terajući naglo cimanje u
stomaku. Fergus je nosio malu pozelenelu bakarnu medalju na lančiću oko vrata; lik sv. Disma,
ponadala sam se.
„Pa“, kazala sam, duboko udahnuvši da se smirim, „šta predstavlja sve to o trgovcima
krznom?“

*****

Nije bilo vremena da se natenane ispita. Na kraju sam na brzinu prekopirala pismo, a original je
pažljivo presavijen i njegov originalni pečat je vraćen uz pomoć noža zagrejanog na plamenu
sveće.
Kritički posmatrajući tu operaciju, Fergus je odmahnuo glavom ka Džejmiju. „Imate osećaj,
gospodaru. Prava šteta što vam je jedna šaka ubogaljena.“
Džejmi je bezizražajno pogledao svoju desnu šaku. Zapravo nije bila mnogo ružna; dva prsta
su stajala malo ukrivo, a široki ožiljak pružao se duž srednjeg prsta. Jedino je stradao domali prst,
koji je kruto virio, a drugi zglob u njemu bio je tako gadno smrskan da su pri lečenju dve kosti
međusobno srasle. Šaku mu je u zatvoru Ventvort zdrobio Džek Randal pre manje od četiri
meseca.
„Nije važno“, rekao je smešeći se. Razgibao je šaku i veselo mahnuo prstima ka Fergusu.
„Moje ogromne šape su i inače prevelike da bih za život zarađivao džepareći.“ Njemu se
umnogome povratila pokretljivost, pomislila sam. I dalje je nosio meku lopticu od krpa koju sam
mu napravila i neupadljivo ju je stezao stotinama puta dnevno dok je završavao poslove. A ako su
ga lomljene kosti i bolele, nikada se nije žalio.
„Pođi onda“, rekao je Fergusu. „Dođi i nađi me kada se bezbedno vratiš, da bih znao da te
nije pokupila policija ili gazda kafane.“
Fergus je prezrivo naprćio nos na takvu pomisao, ali je klimnuo, pažljivo zavlačeći pismo u
svoje odelo pre nego što je zadnjim stepenicama nestao u noć koja je za njega bila i prirodni
element i zaštita.
Džejmi je gledao za njim još jedan minut, a onda se okrenuo prema meni. Stvarno me je
pogledao prvi put i obrve su mu poletele uvis.
„Pobogu, Sasenah!“, rekao je. „Bleda si kao moja košulja! Jesi li dobro?“
„Samo sam gladna“, kazala sam.
Istog časa je pozvonio za večeru pa smo jeli ispred vatre dok sam mu pričala za Lujzu.
Poprilično me iznenadivši, skupio je obrve i na gelskom mrmljao ne baš pohvalne stvari i o Lujzi i
o Čarlsu Stjuartu, a onda se složio sa mojim rešenjem problema.
„Mislila sam da ćeš biti uznemiren“, rekla sam, kupeći zalogaj sočnog prebranca parčetom
hleba. Topla zrna pasulja sa aromom slanine su me primirila, ispunjavajući me osećajem mirnog
blagostanja. Napolju je bilo hladno i mračno, i bučno od naleta vetra, ali je ovde bilo toplo i tiho
udvoje kraj vatre.

147
 „Oh, zbog toga što će Lujza de laTur utrapiti kopile svom mužu?“ Džejmi se namrštio nad
tanjirom, prelazeći prstom po rubu da pokupi i poslednje ostatke.
„Pa, nisam preterano za to, da ti kažem, Sasenah. Prljav je trik takvo nešto napraviti
muškarcu, ali šta će prokleta jadnica inače da učini?“ Odmahnuo je glavom, a onda bacio pogled
ka stolu i prepredeno se osmehnuo.
„Sem toga, ne pristoji mi da se držim visokog moralnog stanovišta o ponašanju drugih.
Krađa pisama i špijuniranje i uopšte pokušaji da podrijem čoveka koga moja familija smatra
kraljem? Ne bi mi se dopalo da neko treba da sudi o meni na osnovu onoga što radim, Sasenah.“
„Imaš prokleto dobar razlog da radiš to što radiš!“, prigovorila sam.
Slegnuo je ramenima. Svetlo vatre mu je treperilo po licu brazdajući mu obraze i bacajući
senke u očne duplje. Od toga je izgledao stariji nego što jeste; ponekad sam zaboravljala da nema
ni pune dvadeset četiri.
„Aha, dobro. I Lujza de laTur takođe ima razlog“, rekao je. „Ona želi da spase jedan život, ja
želim da spasem deset hiljada. Da li me to opravdava što rizikujem malog Fergusa – i Džaredovo
poslovanje – i tebe?“ Okrenuo je glavu i nasmešio mi se, a svetlo je blistalo na dugom, pravom
nosu, sjajeći kao safir u onom oku koje je bilo okrenuto vatri.
„Ne, ne bih rekao da neću moći da spavam zato što moram da otvaram tuđa pisma“, rekao je.
„Možda će doći i do nečeg mnogo goreg dok ne završimo, Kler, i ne mogu unapred reći koliko će
to koštati moju savest; najbolje bi bilo da se ne nađe uskoro na probi.“
Na to se nije imalo šta reći, sve je bilo istina. Pružila sam ruku i dodirnula njegov obraz. On
je spustio svoju na moj, pridržao ga načas, a onda okrenuo glavu i nežno me poljubio u dlan.
„Pa“, rekao je duboko udahnuvši i vraćajući se poslu. „Sad kada smo jeli, hoćemo li da
pogledamo ovo pismo?“
Pismo je bilo šifrovano – toliko je bilo jasno. Da bi se osujetili oni koji ga mogu presresti,
objasnio je Džejmi.
„Ko bi želeo da presretne poštu Njegove visosti?“, upitala sam. „Osim nas, hoću da kažem.“
Džejmi je radosno frknuo na moju naivnost.
„Gotovo svako, Sasenah. Lujevi špijuni, Divernijevi špijuni, špijuni Filipa od Španije.
Jakobitske gazde i oni koji misle da pređu u jakobite ako dune povoljan vetar. Trgovci
informacijama koji ni prdež ne bi dali za to ko će živeti, a ko umreti zbog toga. Sam papa. Sveta
stolica podržava Stjuarte u egzilu više od pedeset godina – čini mi se da jednim okom pazi šta oni
rade.“ Lupnuo je prstom po kopiji Džejmsovog pisma sinu koju sam načinila.
„Pečat na ovom pismu je skidan možda tri puta pre nego što sam ga ja skinuo“, kazao je.
„Razumem“, rekla sam. „Nije ni čudo što Džejms šifruje svoja pisma. Misliš li da ćeš moći da
odgonetneš šta kaže?“
Džejmi je podigao hartije, mršteći se.
„Ne znam; ponešto da. Za neke druge stvari, nemam predstavu. Mada mislim da bih mogao
to da izvedem ako bih video neka druga pisma koja je poslao kralj Džejms. Videću šta Fergus
može da učini za mene po tom pitanju.“ Presavio je kopiju i pažljivo je odložio u fioku, koju je
zatim zaključao.
„Ne smeš nikome da veruješ, Sasenah“, objasnio je, videvši kako su mi se oči raširile. „Lako je
moguće da imamo špijune među poslugom.“ Spustio je ključić u džep svog sakoa i pružio mi ruku.
Uzela sam sveću jednom rukom, a njegovu ruku drugom, pa smo okrenuli ka stepeništu.
Ostatak kuće je bio u mraku, sva posluga – izuzev Fergusa – čedno je spavala. Osetila sam blagu
jezu pri pomisli da jedan ili više tihih spavača možda nisu ono za šta se predstavljaju.
„Zar te to ne čini pomalo nervoznim?“, upitala sam kad smo se popeli na sprat. „Što nikada
ne možeš nikome da veruješ?“
Tiho se nasmejao. „Pa ne bih rekao nikome, Sasenah. Tu si ti – i Murtag, i moja sestra Dženi
i njen muž Ijan. Vama bih poverio i svoj život – što zapravo i jesam, više puta.“

148
 Zadrhtala sam dok je sklanjao prekrivač sa velikog kreveta. Vatra je bila zagrnuta za noć i u
sobi je postajalo sve hladnije.
„Četvoro ljudi kojima možeš da veruješ ne zvuči baš kao mnogo“, rekla sam, razvezujući
haljinu.
Svukao je košulju preko glave i bacio je na stolicu. Ožiljci na njegovim leđima su se
presijavali srebrno na slabom svetlu noćnog neba.
„Aha, dobro“, rekao je prozaično. „To je za četiri više nego što ih ima Čarls Stjuart.“

*****

Napolju je pevala neka ptica, mada je još dosta ostalo do svitanja. Ptica rugalica uvežbavala je svoj
cvrkut i prelaze bez prestanka, isturena na oluku negde u obližnjem mraku.
Pomerajući se pospano, Džejmi je protrljao obraz o glatku kožu mog sveže depiliranog
pazuha, a onda okrenuo glavu i spustio meki poljubac u toplo udubljenje, od čega sam malo
zadrhtala.
„Mm“, promrmljao je, lagano prelazeći rukom preko mojih rebara. „Dopada mi se kada se
sva tako naježiš, Sasenah.“
„Ovako?“, odgovorila sam, prelazeći noktima desne ruke preko kože njegovih leđa, koja se
poslušno naježila pod zadirkujućim dodirom. „Ah.“
„Ah i tebi, onda“, tiho sam odgovorila, radeći to i dalje.
„Mmmm.“ Uz strastveno stenjanje prevrnuo se na bok, obavijajući ruke oko mene i uživajući
u iznenadnom potpunom kontaktu naših golih tela, spreda sve do nožnih prstiju. Bio je topao kao
prigušena vatra, njegova vrelina bila je sigurno zagrnuta preko noći da bi ponovo planula u crnoj
studeni jutra.
Njegove usne su se nežno priljubile na jednu bradavicu pa sam zaječala i ja, izvijajući se
malo da ga obodrim da je uzme dublje u toplinu svojih usta. Dojke su mi postajale punije i
osetljivije iz dana u dan; bradavice su me bolele i svrbele ponekad čvrsto utegnute u odeću,
čekajući da budu sisane.
„Hoćeš li me puštati da ovo radim kasnije?“, mrmljao je, blago me ugrizavši. „Kad dođe beba
i grudi ti budu pune mleka? Hoćeš li da hraniš i mene, tu do srca?“
Privukla sam njegovu glavu i obuhvatila je, zavlačeći prste duboko u kosu meku kao kod
bebe, koja je gusto rasla na potiljku.
„Uvek“, prošaputala sam.

149
 14
Meditacije o telesnom

ergus je bio više nego umešan u svojoj profesiji, i gotovo svakodnevno je donosio novi
izbor iz prepriske Njegove visosti; ponekad su me gadno pritiskali da iskopiram sve pre
Fergusove sledeće ekspedicije da bi vratio odneto, pre nego što ukrade nova pisma.
Neka od njih su bila dalje šifrovane pošiljke od kralja Džejmsa iz Rima; Džejmi je te
kopije ostavljao u stranu da ih odgoneta natenane. Većina prepiske Njegove visosti je
bila bezazlena – beleške od prijatelja iz Italije, sve veći broj računa lokalnih trgovaca – Čarls je
imao sklonost ka gizdavom oblačenju i finoj obući, kao i prema konjaku – a ponekad i porukama
od Lujze de la Tur de Roan. Ta pisma su se lako prepoznavala; osim sitnog, uglađenog rukopisa
kojim se služila, pa su pisma izgledala kao da je neka ptičica gazila po njima, ona je hartiju
nepogrešivo natapala prepoznatljivim mirisom zumbula. Džejmi je nepokolebljivo odbijao da ih
čita.
„Neću da čitam ljubavna pisma“, rekao je odlučno. „Čak i zaverenik mora imati neke
skrupule.“ Kinuo je i ispustio poslednju pošiljku u Fergusov džep. „Sem toga“, dodao je, „Lujza ti i
inače sve govori.“
To je bilo tačno. Lujza mi je postala bliska prijateljica i provodila je u mom salonu gotovo
isto onoliko vremena kao u svom, kršeći ruke zbog Čarlsa, a onda ga zaboravljajući u
fasciniranosti rasprave o čudima trudnoće – nju nikad nije hvatala jutarnja mučnina, do đavola s
njom! Onakva šašava kakva je, mnogo mi se dopadala; pa ipak, bilo je veliko olakšanje pobeći od
njenog društva u L’Hôpital des Anges svakog popodneva.
Iako je delovalo neverovatno da će Lujza ikada kročiti u L’Hôpital des Anges, nisam bila bez
društva kada sam odlazila tamo. Nepokolebana svojom prvom posetom bolnici, Meri Hokins je
uspela da skupi kuraži da mi se opet pridruži. I opet. Iako još nije uspela da sebe do kraja natera
da pogleda u ranu, bila je korisna u hranjenju ljudi kašom i čišćenju podova. Očito je te aktivnosti
smatrala dobrodošlom promenom u odnosu na skupove na dvoru ili život u kući njenog strica.
Iako je često bila šokirana ponašanjem na dvoru – nije viđala toliko toga, ali se iako šokirala
– nije pokazivala gađenje ili užasavanje od pogleda na vikonta Marinjija, što me je navelo na
zaključak da njena pokvarena familija još nije dovršila dogovore o njenoj udaji – pa joj nije ni rekla
za to.
Taj zaključak sam izvukla jednog dana kasno u aprilu kada mi je, na putu za L’Hôpital des
Anges, uz crvenjenje, poverila da se zaljubila.
„Oh, on je tako zgodan!“, oduševljavala se, potpuno zaboravivši na mucanje. „I tako... pa,
tako spiritualan, takođe.“
„Spiritualan?“, pitala sam. „Mm, da, vrlo lepo.“ U sebi sam pomislila da pomenuti kvalitet
nije pri vrhu moje liste poželjnih atributa ljubavnika, ali ukusi su različiti.
„A ko je omiljeni džentlmen, onda?“, nežno sam je zadirkivala. „Neko kog poznajem?“
Crvenilo se pojačalo. „Ne, ne bih rekla.“ Tada je podigla pogled, svetlucavih očiju. „Ali oh, ne
bih trebala da vam ovo kažem, ali ne mogu da odolim. Pisao je mom ocu. On se vraća u Pariz
sledeće nedelje!“

150
 „Stvarno?“ To su bile interesantne novosti. „Čula sam da grofa De Palea očekuju na dvoru
sledeće nedelje“, kazala sam. „Da li je tvoj, hm, nameravani, neko iz njegove ekipe?“
Meri je delovala kao da se grozi od te pomisli.
„Francuz! Oh, ne, Kler; zapravo, kako bih mogla da se udam za Francuza?
„Da li to nešto fali Francuzima?“, upitala sam, prilično iznenađena njenom žestinom. „Na
kraju krajeva, ti govoriš francuski.“ Mada je možda upravo to bilo nevolja; iako je Meri veoma lepo
govorila francuski, njena stidljivost je njeno mucanje činila još gorim na tom jeziku nego na
engleskom. Samo dan ranije sam naišla na par kuhinjskih momaka koji su se zabavljali surovim
imitiranjem Ja petite Anglaise maladroite“.
„Ti ne znaš za Francuze?“, prošaputala je razrogačenih očiju i užasnuta. „Oh, ali naravno, pa
ni ne možeš znati. Tvoj muž je tako nežan i tako fini... on ne bi, m-mislim znam d-da on tebe ne
muči tako...“ Lice joj je bilo veoma zajapureno, a od mucanja samo što se nije zadavila.
„Da li misliš...“ počela sam, pokušavajući da smislim neki taktičan način da je ispetljam ne
upetljavajući sebe u špekulacije o navikama Francuza. Pa ipak, imajući u vidu ono što mi je g.
Hokins rekao o Merinom ocu i njegovim planovima za njenu udaju, pomislila sam da bi bilo bolje
da je lišim zabluda koje je, očito, pokupila iz ogovaranja po salonima i svlačionicama. Nisam htela
da umre od straha ako ipak završi udata za nekog Francuza.
„Šta oni r-rade... u... krevetu?“, promuklo je prošaputala.
„Pa“, rekla sam prozaično, „postoji samo određeni broj stvari koje možeš da radiš u krevetu
sa muškarcem, na kraju krajeva. A pošto vidim podosta dece po gradu, pretpostavljam da su čak i
Francuzi prilično verzirani u pravovernim metodama.“
„Oh! Deca... pa, da, naravno“, rekla je neodređeno, kao da ne vidi veliku povezanost. „A-a-ali
oni kažu“, oborila je pogled, postiđena, i glas joj se još više utišao, „d-da on... Francuzova muška
stvar, znaš...“
„Da, znam“, rekla sam, trudeći se da sačuvam strpljenje. „Koliko ja znam, prilično je slična
kao kod svih ostalih muškaraca. Englezi i Škoti su prilično slično obdareni.“
„Da, ali oni, oni... s-s-stavljaju ga među damine n-n-noge! Hoću da kažem, pravo u nju!“
Kada je ova vest koja će promeniti svet konačno izletela, ona je duboko udahnula i izgleda da ju je
to primirilo jer je drečava grimizna boja na njenom licu malo oslabila. „Neki Englez, ili čak i
Škot... oh, nisam m-mislila tako...“ Njena ruka je poletela ka ustima od stida. „Ali pristojan čovek
poput tvog muža, sigurno n-nikad ne bi pomislio da suprugu natera da istrpi n-nešto takvo!“
Spustila sam ruku na malo naduti stomak i zamišljeno je posmatrala. Počinjala sam da
uviđam zašto je spiritualnost tako visoko rangirana na Merinoj listi muških vrlina.
„Meri“, rekla sam, „mislim da ti i ja moramo malo da popričamo.“

*****

I dalje sam se smeškala za sebe kada sam ušla u veliko predvorje bolnice, sa haljinom preko koje je
bila ofucana, čvrsta tkanina iskušeničke odore.
Veliki broj hirurga, ispitivača urina, kostolomaca, fizijatara i ostalih iscelitelja besplatno su
davali svoje vreme i usluge kao dobročinstvo; drugi su dolazili da nauče ili usavrše svoje veštine.
Nesrećni pacijenti ove bolnice nisu bili u prilici da negoduju što su izloženi medicinskim
eksperimentima.
Izuzev samih opatica, medicinsko osoblje se menjalo gotovo svakodnevno, u zavisnosti od
toga ko se tog dana zatekao bez pacijenata koji plaćaju, ili ko ima novu tehniku koju treba
isprobati. Pa ipak, većina medicinara je dolazila dovoljno često pa sam ubrzo počela da
prepoznajem one redovne.

151
 Jedan od najinteresantnijih je bio visoki mršav čovek koga sam videla kako amputira nogu
prilikom moje prve posete bolnici. Nakon raspitivanja sam saznala da mu je ime msje Forez. Iako
se prvenstveno bavio nameštanjem kostiju, povremeno bi pokušao neku problematičniju
amputaciju, posebno kada je podrazumevala ceo ud, a ne samo deo. Opatice i bolničari su izgleda
malo zazirali od msje Foreza. Nikada ga nisu zadirkivali niti s njim razmenjivali grube šale, kako
su radili sa većinom dobrovoljnog medicinskog osoblja.
Msje Forez je radio danas. Prišla sam tiho da vidim šta radi. Pacijent, mladi radnik, ležao je
beo u licu na slamarici i borio se za dah. Pao je sa skele na katedrali – koja se već dugo gradila – i
polomio ruku i nogu. Videla sam da ruka nije naročiti izazov za profesionalnog kostolomca –
samo prost prelom žbice. Noga je, međutim, bila nešto drugo; impresivan dvostruki složeni
prelom koji je uključivao i sredinu butne kosti i golenjaču. Oštri delovi kosti su virili kroz kožu i
na butini i na cevanici, a iskidano meso je bilo plavo od traumatske povrede u gotovo celom
gornjem delu noge.
Nisam htela da ga ometam dok radi, ali je msje Forez delovao skroz zaneto, kružio je oko
pacijenta, muvao se tamo-amo kao velika crna vrana, u oprezu da žrtva možda ipak nije još mrtva.
I prilično liči na crnu vranu, pomislila sam, sa onim istaknutim kljunom od nosa i glatkom crnom
kosom koju nije puderisao, zategnutom nazad u mali čvor na potiljku. Njegova odeća je takođe
bila crna i nevesela, mada kvalitetna – očito je njegova praksa izvan bolnice donosila lep prihod.
Konačno se rešivši šta će da preduzme, msje Forez je podigao bradu sa šake i pogledao okolo
da vidi ko će mu pomoći. Spazio je mene i pokazao mi da priđem. Bila sam obučena u grubu
lanenu odeću iskušenice i on, onako rasejan, nije primetio da ne nosim ogrtač i veo kao
medicinske sestre.
„Ovamo, ma soeur“, uputio me je, hvatajući pacijenta za skočni zglob. „Držite čvrsto iza
pete. Ne pritiskajte dok vam ne kažem, a kada vam dam znak povucite stopalo pravo ka sebi.
Povlačite vrlo polako, ali silovito – trebaće vam dosta snage, razumete.“
„Razumem.“ Dohvatila sam stopalo kako mi je rečeno, dok je msje Forez polako krakatim
koracima odlazio ka drugom kraju slamarice, zamišljeno gledajući u polomljenu nogu.
„Imam ovde jedan stimulans koji će mi pomoći“, rekao je, vadeći neku epruvetu iz džepa i
spuštajući je pored pacijentove glave. „On skuplja površinske krvne sudove i tera krv unutra, gde
može bolje da posluži našem mladom prijatelju.“ Govoreći to, zgrabio je pacijenta za kosu i
gurnuo epruvetu mladiću u usta, spretno mu ulivajući lek niz grlo tako da nije prosuo ni kap.
„Ali“, rekao je sa odobravanjem kada je čovek progutao i počeo duboko da diše. „To će
pomoći. Sada, što se bola tiče – da, bolje je ako možemo da umrtvimo nogu jer ćemo je lakše
ispraviti.“
Opet je posegnuo u svoj prostrani džep, ovog puta vadeći mesingani ekser dug sedam
centimetara sa širokom ravnom glavom. Jedna krupna koščata ruka nežno je istraživala
unutrašnju stranu pacijentove butine blizu prepone, prateći tanku plavu liniju velike vene ispod
kože. Prsti koji su napipavali su oklevali, zastali, opipavali u malom krugu, a onda se konačno
odlučili za tačku. Ubadajući oštrim kažiprstom u kožu kao da hoće da označi to mesto, msje Forez
je prineo vrh mesinganog eksera da bude poravnat prema toj tački. Još jedno brzo posezanje u
čarobni džep i stvorio se mali mesingani čekić kojim je zabio ekser pravo u nogu jednim udarcem.
Noga se snažno trgla, a onda kao da je omlitavila. Sredstvo za skupljanje krvnih sudova koje
je dao ranije izgleda je završavalo posao; naviranje krvi iz oštećenih tkiva se znatno smanjilo.
„To je zapanjujuće!“, uzviknula sam. „Šta ste uradili?“
Msje Forez se stidljivo nasmešio i obrazi su mu se malo zarumeneli od zadovoljstva zbog
mog divljenja.
„Ovo ne funkcioniše uvek ovako dobro“, skromno je priznao. „Sreća me prati ovog puta.“
Pokazao je na mesingani ekserčić, objašnjavajući. „Ovde je veliki splet nervnih završetaka, sestro,
ono što sam čuo da anatomi zovu pleksus. Ako imate dovoljno sreće da ga direktno probodete, on

152
prilično umrtvljuje osetljivost donjih ekstremiteta.“ Naglo se ispravio, uviđajući da bi vreme koje
gubi na priču mogao bolje da upotrebi.
„Dođite, ma soeur“, naredio je. „Nazad na svoje mesto! Dejstvo stimulansa neće dugo trajati,
moramo da delujemo odmah, dok je krvarenje usporeno.“
Gotovo mlitavu nogu je bilo lako ispraviti uz povlačenje polomljenih krajeva kostiju kroz
kožu. Sledeći naredbe msje Foreza, sada sam mladića dohvatila za ramena, a on za stopalo i
potkolenicu, tako da smo neprekidno istezali vršeći mala podešavanja.
„To će biti to, sestro. Sada, ako biste samo držali stopalo da miruje na tren.“ Povikom je
dozvao jednog bolničara sa dva čvrsta štapa i nekim krpama za uvezivanje, i začas smo ud uredno
smestili u udlage i otvorene rane čvrsto previli kompresivnim zavojem.
Msje Forez i ja smo razmenili široke osmehe čestitanja preko našeg pacijenta.
„Dobro obavljeno“, pohvalila sam, sklanjajući loknu kose koja mi se razvezala dok sam se
naprezala. Videla sam kako se lice msje Foreza naglo menja kada je uvideo da ne nosim veo. I baš
tada je večernje zvono bučno odjeknulo sa susedne crkve. Otvorenih usta, bacila sam pogled ka
dugom prozoru na kraju odeljenja koje je ostavljeno bez stakla da bi nezdrava isparenja imala
kuda da odu. Naravno, komad neba bio je taman sa primesom plavetnila rane večeri.
„Izvinite“, rekla sam i počela da se skidam. „Moram odmah da pođem jer će mi se muž
zabrinuti što se vraćam tako kasno. Veoma mi je drago što sam imala priliku da vam asistiram,
msje Forez.“ Visoki kostolomac je moje svlačenje posmatrao neskriveno zapanjen.
„Ah vi... pa, ne, naravno da niste opatica, trebalo je to da vidim i ranije... ali vi... ko ste vi?“,
radoznalo je upitao.
„Zovem se Frejzer“, kratko sam mu odgovorila. „Pazite, moram da pođem ili će moj muž...“
Uspravio se do svoje pune nespretne visine i naklonio se veoma ozbiljno.
„Smatrao bih privilegijom ako biste mi dopustili da vas otpratim kući, madam Frejzer.“
„Oh... kako, hvala vam“, rekla sam, dirnuta njegovom uviđavnošću. „Mada imam pratioca“,
kazala sam, gledajući okolo i tražeći Fergusa koji je preuzimao dužnost pratioca od Murtaga, kada
ovaj nije bio potreban da ukrade nešto. Bio je tu, oslonjen na kvaku grčio se od nestrpljenja. Pitala
sam se koliko li je dugo tu – sestre ga nisu puštale u glavni hol niti na odeljenja, uvek su insistirale
da me čeka kod ulaza.
Msje Forez je sumnjičavo odmerio mog pratioca, a onda me čvrsto dohvatio za lakat.
„Ispratiću vas do kućnog praga, madam“, objavio je. „Ovaj deo grada je suviše opasan u
večernjim satima da biste njime prolazili samo sa detetom kao zaštitom.“
Videla sam kako se Fergus ozlojeđeno nadima da negoduje i žuri da se opravda kako je on
izvrstan pratilac i uvek me vodi najbezbednijim ulicama. Msje Forez nije obraćao pažnju ni na
jedno od nas, samo je uzvišeno klimnuo sestri Anželik dok me je vodio kroz dvokrilni ulaz
bolnice.
Fergus je trčkao za mnom, vukući me za rukav. „Madam!“, rekao je šapatom. „Madam!
Obećao sam gospodaru da ću vas bezbedno dopratiti do kuće svakog dana, da vam neću dozvoliti
da se mešate sa nepoželjnim...“
„Ah, eto nas, madam, vi sedite ovde; vaš dečak može da sedne na drugo sedište.“ Ignorišući
Fergusovo brbljanje, msje Forez ga je podigao i nehajno ga ubacio u kočiju koja je čekala.
Kočija je bila mala i otvorena, ali elegantno opremljena, sa tamnoplavim somotskim
sedištima i malom nadstrešnicom da zaštiti putnike od iznenadnog pogoršanja vremena ili nečega
prosutog odozgo. Na vratima kočije nije bilo grba ni drugih ukrasa; msje Forez nije plemić – mora
da je bogati buržuj, pomislila sam.
Učtivo smo ćaskali na putu do kuće, raspravljajući o medicinskim temama dok se Fergus
durio u uglu, besno gledajući ispod okrzanog oboda svog slamnatog šešira. Kada smo se zaustavili
u Rue Tremoulins, on je skočio sa strane ne čekajući da kočijaš otvori vrata i odjurio unutra. Zurila
sam za njim čudeći se šta ga to izjeda, a onda sam se okrenula da se oprostim od msje Foreza.

153
 „Ma stvarno, to nije ništa“, uveravao me je graciozno kao odgovor na moje darežljivo
zahvaljivanje. „Stanujete na putu ka mojoj kući, ako ništa drugo. I nisam smeo da tako milostivu
gospu prepustim pariškim ulicama u ovo doba.“ Pomogao mi je da siđem sa kočije i zaustio da
kaže još nešto kada je kapija iza nas tresnula.
Okrenula sam se na vreme da spazim kako se Džejmijev izraz lica menja iz iritiranosti u
zaprepašćeno iznenađenje.
„Oh!“, rekao je. „Dobro veče, msje!“ Naklonio se msje Forezu, koji je veoma ozbiljno uzvratio
na pozdrav.
„Vaša supruga mi je pružila veliko zadovoljstvo da je bezbedno dovedem na kućni prag,
gospodine. A što se tiče njenog kašnjenja, molim vas da krivicu svalite na moja pleća; ona mi je
vrlo plemenito asistirala u maloj intervenciji u bolnici.“
„Očekujem da je tako“, rezignirano je rekao Džejmi. „Na kraju krajeva“, dodao je na
engleskom, podižući obrvu ka meni, „nisi mogla očekivati od svog supruga da bude toliko
privlačan kao upala creva ili kamen u žuči, zar ne?“ Ugao njegovih usana se trgao i znala sam da
nije stvarno iznerviran, samo je zabrinut što nisam došla kući. Osetila sam blago kajanje što sam
ga ostavila da se brine.
Klanjajući se još jednom msje Forezu, dohvatio me je za nadlakticu i žurno ugurao kroz
kapiju.
„Gde je Fergus?“, upitala sam čim se kapija zatvorila za nama. Džejmi je frknuo.
„U kuhinji, očekuje zasluženu kaznu, pretpostavljam.“
„Kaznu? Šta time hoćeš da kažeš?“, insistirala sam. Neočekivano, on se zasmejao.
„Pa“, rekao je, „sedeo sam u radnoj sobi pitajući se šta si do đavola namerila, i bio na korak
da i sam odem do bolnice, kad su se vrata naglo otvorila, a mladi Fergus uleteo ko metak i bacio
se na pod meni pred noge, preklinjući me da ga ubijem na licu mesta.“
„Da ga ubiješ? Zašto?“
„To sam se i ja pitao, Sasenah. Mislio sam da su vas možda drumski razbojnici presreli usput
– ima opasnih bandi grubijana po ulicama, znaš, pa sam pomislio da bi, ako te je tako izgubio, to
moglo biti jedino što bi ga nagnalo da se tako ponaša. Ali on je rekao da si na kapiji pa sam
dojurio i video da si dobro, sa Fergusom meni za petama koji je brbljao o tome kako je izdao moje
poverenje i da više ne zavređuje da me zove gospodarom, i preklinjao me da ga namrtvo prebijem.
Utvrdio sam da je malo teško razmišljati dok se sve to odvija pa sam mu rekao da će on na red
doći kasnije i poslao sam ga u kuhinju.“
„Oh, prokletstvo!“, kazala sam. „Da li stvarno misli da je izdao tvoje poverenje samo zato što
sam kući došla malo kasnije?“
Džejmi me je pogledao iskosa.
„Da, misli. A, ako ćemo pravo, to misli i zato što te je pustio da se voziš sa neznancem. Kune
se da bi se bacio pred konje pre nego što bi te pustio u kočiju, ali je izgledalo da se ti“, dodao je
naglašavajući, „dobro slažeš sa čovekom.“
„Naravno da se dobro slažem sa njim“, ozlojeđeno sam rekla. „Upravo sam mu pomogla da
namesti nogu.“
„Mfm.“ Izgledalo je da mu ovaj deo priče ne zvuči uverljivo.
„Oh, dobro“, nerado sam se složila. „Možda je to bilo malo nesmotreno. Ali je stvarno
izgledao dostojan poštovanja, a i žurila sam da dodem kući jer sam znala da ćeš brinuti.“ Pa ipak,
sada mi je bilo žao što nisam obratila više pažnje na Fergusovo pomamno mrmljanje i povlačenje
mog rukava. Tada sam brinula samo da što pre stignem kući.
„Nećeš stvarno da ga biješ, zar ne?“, upitala sam pomalo uznemireno. „On nije nimalo kriv –
insistirala sam da idem sa msje Forezom. Hoću da kažem, ako iko zaslužuje batine, to sam ja.“
Skrećući u pravcu kuhinje, Džejmi je podrugljivo podigao obrvu prema meni.

154
 „Aha, tako je“, složio se. „Mada ću se, pošto sam se zakleo da ću se uzdržavati od takvih
akcija, možda zadovoljiti Fergusom.“
„Džejmi! Nećeš valjda!“, ukopala sam se u mestu, povlačeći ga za ruku. „Džejmi! Molim te!“
Zatim sam videla smešak u uglu njegovih usana i odahnula s olakšanjem.
„Ne“, rekao je, puštajući da mu osmeh postane vidljiv. „Nisam mislio da ga ubijem – čak ni
da ga bijem, ako ćemo pravo. Mada bih mogao da ga klepnem preko uva jednom ili dvaput, makar
samo da bih mu sačuvao ponos“, dodao je. „On misli da je počinio ozbiljan prekršaj što nije sledio
moja naređenja da te čuva – teško da to mogu da propustim bez nekakvog zvaničnog znaka
neslaganja.“
Zastao je kraj vrata prekrivenih čojom prema kuhinji da pričvrsti manžetne i namesti
okovratnik.
„Jesam li pristojan?“ raspitivao se, sklanjajući svoju gustu, neposlušnu kosu. „Možda bih
trebao da uzmem sako – nisam siguran šta je prikladno za izricanje kazne.“
„Izgledaš kako treba“, rekla sam uz prigušeni smešak. „Vrlo surovo.“
„Oh, to je dobro“, kazao je, ispravljajući ramena i stežući usne. „Nadam se da se neću
zasmejati, to uopšte neće valjati“, promrmljao je i gurnuo vrata ka kuhinjskim stepenicama.
Atmosfera u kuhinji je bila daleko od urnebesne. Kada smo ušli, uobičajeno brbljanje je
utihnulo istog časa i usledilo je žurno premeštanje osoblja na jednu stranu prostorije. Svi su
nakratko stali kao ukopani, a onda je došlo do malog komešanja između dve kuvarice i Fergus je
istupio u slobodan prostor ispred nas.
Dečakovo lice je bilo bledo i sa tragovima suza, ali sada nije plakao. Dostojanstveno se
poklonio, prvo meni pa Džejmiju.
„Madam, msje, ja se stidim“, rekao je, govoreći tiho ali razgovetno. „Ne zavređujem da radim
za vas, ali vas ipak molim da me ne otpustite.“ Njegov piskavi glas je zaigrao malo od te pomisli i
ja sam se ugrizla za usnu. Fergus je postrance pogledao u prisutne sluge, kao da traži moralnu
podršku Fernando mu je klimnuo u znak odobravanja. Duboko je udahnuo da skupi hrabrosti a
zatim se ispravio i direktno se obratio Džejmiju.
„Sada sam spreman da otrpim svoju kaznu, gospodaru“, kazao je. Kao da je to bio signal,
jedan od slugu je istupio iz ukočene mase, poveo dečaka do oribanog daščanog stola, prošao na
drugu stranu, uhvatio momku ruke, povukao ga dopola na površinu stola i držao ga tako
rastegnutog.
„Hm“, rekao je Džejmi, bespomoćno gledajući u mene.
„Uh“, rekla sam ja, i napravila korak unazad. Stisnutih očiju, on me je dohvatio za ruku i
čvrsto je stegao.
„Ne, nećeš, Sasenah“, promrmljao je na engleskom. „Ako ja to moram da učinim, ti moraš da
gledaš!“
Šarajući pogledom očajnički između potencijalne žrtve i ponuđenog instrumenta za
izvršenje kazne, oklevao je još jedan trenutak, a onda digao ruke.
„Oh, jebenog li pakla“, promrmljao je sebi u bradu na engleskom i zgrabio kaiš za oštrenje
od Magnusa. Sumnjičavo je savio široki kaiš između šaka; sedam centimetara širok i debeo oko
pola centimetra, bio je zastrašujuće oružje. Očito želeći da je negde drugde, prišao je opruženom
Fergusovom telu.
„U redu, onda“, rekao je, besno gledajući po prostoriji. „Deset udaraca, i ne želim da neko
pisne o tome.“ Nekoliko sluškinja je na to vidljivo pobledelo pa su zgrabile jedna drugu radi
podrške, ali je prostorijom zavladala mrtva tišina kada je podigao kaiš.
Prasak koji je usledio posle udarca naterao me je da poskočim, i čula se prigušena cika od
kuvarica, ali ni zvuk od Fergusa. Malo telo je zadrhtalo i Džejmi je nakratko zažmurio, a onda je
stegao usne i nastavio da izvršava kaznu, ravnomerno raspoređujući udarce. Uhvatila me je muka,

155
i u potaji sam obrisala vlažne dlanove o suknju. Istovremeno sam osećala otkačenu potrebu da se
smejem zbog ove užasne farse.
Fergus je sve podneo u potpunoj tišini, a kada je Džejmi završio i odstupio, bled i oznojen,
malo telo je ležalo tako mirno da sam se čak uplašila da je umro – od šoka, ako ne od stvarnih
posledica batina. Ali se tada učinilo kao da dubok drthtaj prolazi malim telom, dečak je kliznuo
unazad i ukočeno se digao sa stola.
Džejmi je poskočio napred da ga uhvati za ruku, zabrinuto mu sklanjajući znojem
natopljenu kosu sa čela.
„Jesi li dobro, čoveče?“, upitao je. „Ferguse, reci mi da si dobro!“
Dečak je bio bled sve do usana, a oči su mu bile velike kao tacne, ali se nasmešio dokazu
dobre volje od svog poslodavca, a zečiji zubi su svetlucali na svetlosti lampe.
„Oh, da, gospodaru“, borio se za dah. „Da li mi je oprošteno?“
„Isuse Hriste“, promrmljao je Džejmi i čvrsto privio dečaka na grudi. „Da, naravno da jeste,
budalo.“ Ispružio je ruke držeći dečaka i blago ga prodrmao. „Ne želim da se to ikad više ponovi,
je li jasno?“
Fergus je klimnuo dok su mu oči svetlucale, a onda se otrgao i pao na kolena pred mene.
„Da li mi i vi opraštate, madam?“, upitao je sa sklopljenim rukama ispred sebe i sa puno
poverenja gledajući naviše, kao veverica koja moli za lešnike.
Mislila sam da ću izdahnuti na licu mesta od poniženja, ali sam uspela da se priberem
dovoljno da pružim ruku i dečaka dignem na noge.
„Nema šta da se oprašta“, rekla sam mu odlučno, a obrazi su mi goreli. „Ti si vrlo odvažan
momak, Ferguse. Zašto... hm, zašto sada ne odeš i ne večeraš?“
Na to je atmosfera u kuhinji postala opuštena, kao da su svi istovremeno odahnuli od
olakšanja. Ostale sluge su se probile napred, brbljajući o svojoj zabrinutosti i čestitajući, a Fergus
je dočekan kao heroj, dok smo se Džejmi i ja krišom izvukli u odaje na spratu.
„Oh, bože“, rekao je Džejmi i sručio se u svoju fotelju kao da je potpuno isceden. „Krvavog ti
Isusa. Svih mu svetaca. Bože, treba mi piće. Ne zvoni!“, uzbuđeno je viknuo, mada nisam ni prišla
kanapu od zvona. „Ne mogu da vidim nikog od slugu u ovom času.“
Ustao je i preturao po ormanu. „Mada mislim da ovde negde imam jednu flašu.“
Zaista je i imao, lep stari škotski viski. Neceremonijalno je iščupao pampur zubima i snizio
nivo tečnosti za dva-tri centimetra, a onda mi pružio flašu. Sledila sam njegov primer bez
oklevanja.
„Isuse Hriste“, rekla sam, kada sam povratila dah dovoljno da mogu da govorim.
„Da“, kazao je kada je uzeo bocu nazad i otpio još jedan gutljaj. Spustio ju je, uhvatio se za
glavu i prolazio prstima kroz kosu dok nije stajala skroz nakostrešena i u neredu. Slabo se
nasmejao.
„Nikada se nisam tako glupo osećao u celom svom životu. Bože, osećao sam sa kao mamlaz!“
„I ja“, rekla sam, hvatajući svoj red za bocu. „Čak i više od tebe, rekla bih. Na kraju krajeva,
sve to je bila moja greška. Džejmi, ne mogu ti reći koliko mi je žao. Nikada nisam ni pomislila...“
„Ah, ne brini.“ Tenzija od poslednjih pola sata je nestala i on mi je nežno stišao rame. „Nisi
nikako mogla da znaš. A nisam ni ja, kad smo već kod toga“, dodao je zamišljeno. „Valjda je mislio
da ću ga otpustiti i da će se opet naći na ulici... jadničak mali. Nije ni čudo što je bio srećan što će
umesto toga dobiti batine.“
Malo sam uzdrhtala, prisećajući se ulica kroz koje je prolazila kočija msje Foreza. Prosjaci
obučeni u rite i ranjavi tvrdoglavo su se držali svoje teritorije, spavajući na zemlji i po
najhladnijim noćima, da im neki rival ne bi preoteo unosni ćošak. Deca znatno manja od Fergusa
jurcala su ulicama kroz pijačnu gužvu kao gladni miševi, a očima su stalno tražila ispuštenu
mrvicu, nečuvani džep. I za one suviše lošeg zdravlja da bi radili, suviše neprivlačne da se prodaju
u bordelima, ili prosto suviše nesrećne – biće to doista kratak život, i daleko od toga da će biti

156
srećan. Nije ni čudo ako su izgledi za izbacivanje iz luksuza od tri obroka dnevno i čiste odeće
nazad u gadni metež bili dovoljni da u Fergusu izazovu nepotrebno osećanje krivice.
„Valjda je tako“, rekla sam. Dotle je moj način ispijanja opao sa gutljaja na nežnije
pijuckanje. Opreznno sam otpila, a onda pružila flašu nazad, zapažajući prilično odsutno da je
ispražnjena više od pola. „Pa ipak, nadam se da ga nisi povredio.“
„Nema sumnje da će ipak malo boleti.“ Njegov škotski akcenat, obično slab, uvek je postajao
izraženiji kada bi dosta popio. Odmahnuo je glavom, čkiljeći u flašu da vidi koliko je pića ostalo.
„Znaš li, Sasenah, nikada do večeras nisam shvatio koliko je mom ocu moralo biti teško da me
bije. Uvek sam mislio da sam ja izvlačio deblji kraj u tim konkretnim situacijama.“ Zabacio je
glavu i ponovo otpio, a onda spustio flašu i zagledao se u vatru. „Biti otac je možda malo
komplikovanije nego što sam mislio. Moraću da razmislim o tome.“
„Nemoj da misliš i suviše“, rekla sam. „Puno si popio.“
„Oh, ne brini“, veselo je rekao. „Ima još jedna boca u ormanu.“

157
 15
Tamo gde muzika
igra ulogu

stali smo do kasnih sati uz drugu flašu, iznova i iznova prelazeći presretnuta pisma od
kavaljera sv. Džordža – drugačije poznatog kao Njegovo veličanstvo Džejms III – i
pisma princu Čarlsu od jakobitskih pristalica.
„Fergus je dobavio veliki paket namenjen Njegovoj visosti“, objasnio je Džejmi.
„Unutra je bilo mnogo toga i nismo mogli sve da iskopiramo dovoljno brzo pa sam
neka ostavio za sledeći put.“
„Vidi“, rekao je izvlačeći jedan list iz gomile koja mi je stajala na kolenu, „većina pisama je
šifrovana, kao ovo – ‘čujem da su izgledi za jarebice veoma povoljni u brdima iznad Salerna; lovci
u tom području mogli bi da ispadnu uspešni.’ To je lako; odnosi se na Mancetija, italijanskog
bankara; on je iz Salerna. Saznao sam da je Čarls večerao sa njim i uspeo da pozajmi petnaest
hiljada livri – očito je Džejmsov savet bio dobar. Ali ovde...“ Preturao je po hrpi i izvukao je neki
drugi list.
„Pogledaj ovo“, kazao je Džejmi, pružajući mi papir pun žvrljotina.
Poslušno sam začkiljila u list na kome sam mogla da razaberem samo pojedina slova,
povezana mrežom strelica i upitnika.
„Koji li je to jezik?“, upitala sam, zureći u to. „Poljski?“ Majka Čarlsa Stjuarta, pokojna
Klementina Sobjejski, bila je Poljakinja.
„Ne, to je engleski“, rekao je Džejmi, cereći se. „Ne možeš da pročitaš?“
„A ti možeš?“
„Oh, da“, rekao je sav zadovoljan. „To je šifra, Sasenah, i to ne naročito komplikovana. Vidiš,
sve što moraš da učiniš jeste da slova razbiješ u grupe po pet, za početak – samo se slova Q i X ne
računaju. Slovo X je korišćeno kao prekid između rečenica, a ovo Q je gurano svuda samo da
unese konfuziju.
„Ako ti kažeš“, rekla sam, skrećući pogledom sa vrlo zbunjujućeg pisma koje je počinjalo sa
„Mrti ocruti dlopro qahstmin...“ na list u Džejmijevoj ruci sa nizovima od po pet slova ispisanim u
jednom redu, tako da su pojedinačna slova pažljivo upisana iznad njih, jedno po jedno.
„Znači, jedno slovo je zamenjeno drugim, ali istim redom“, objašnjavao je Džejmi, „pa ako
imaš poprilično dugačak tekst na kome radiš i možeš da pogodiš poneku reč tu i tamo, onda samo
treba da ga prevedeš iz jedne azbuke u drugu – vidiš? Mahnuo mi je pod nosom dugačkim
komadom hartije, gde su dve azbuke bile ispisane jedna nad drugom, malčice izmešteno.
„Pa, manje-više“, rekla sam. „Ali shvatam da je tebi jasno, a to je važno. Šta kaže?“
Izraz žive zainteresovanosti sa kojom je Džejmi dočekivao svaku vrstu zagonetke malo je
izbledeo i pustio je da mu list hartije padne na koleno. Pogledao je u mene, uhvativši donju usnu
između zuba dok se preispitivao.
„Pa“, rekao je, „to je ono što je čudno. A opet, ne vidim kako sam mogao da pogrešim. Opšti
ton Džejmsovih pisama ide u drugom pravcu, a ovo šifrovano je sasvim jasno.“

158
 Pogled plavih očiju ispod gustih riđih obrva sreo se sa mojim.
„Džejms hoće da Čarls stekne pozicije kod Luja“, polako je rekao, „ali ne traži podršku za
invaziju na Škotsku. Džejms nije zainteresovan da pokuša da vrati tron.“
„Šta?“ Zgrabila sam list iz njegove ruke i pogledom grozničavo prelazila ispisani tekst.
Džejmi je bio u pravu; iako su pisma od pristalica govorila o predstojećem obnavljanju
dinastije sa puno nade, Džejmsova pisma njegovom sinu to nisu pominjala, već su bila okrenuta
brizi da Čarls ostavi dobar utisak na Luja. Čak je i pozajmica od Mancetija iz Salerna tražena da bi
Čarlsu omogućila da živi kako priliči džentlmenu u Parizu, ne za finansiranje vojnih planova.
„Rekao bih da je Džejms mudar čovečuljak“, kazao je Džejmi, lupkajući po jednom od
pisama. „Jer vidiš, Sasenah, on ima sasvim malo svog novca; njegova žena ga je imala puno, ali mi
je stric Aleks rekao da je sve to ostavila crkvi kada je umrla. Papa izdržava Džejmsovo
domaćinstvo – na kraju krajeva, on je katolički monarh i papa će sigurno podržati njegove
interese protiv onog princa od Hanovera.“
Obuhvatio je rukama koleno, zamišljeno zagledan u hrpu papira koja je sada ležala između
nas i sofe.
„Filip od Španije i Luj – stari kralj, hoću da kažem – dali su mu malo vojske i poneki brod pre
trideset godina, da sa njima pokuša da povrati tron. Ali sve je pošlo naopako; nevreme je potopilo
nekoliko brodova, a ostale nije imao ko da navodi pa su pristali na pogrešnom mestu – sve je išlo
kako ne treba i na kraju su Francuzi naprosto otplovili, tako da Džejms nije ni kročio na škotsko
tlo. Zato je moguće da je u godinama koje su usledile digao ruke od pomisli da povrati tron. A
opet, ima dva sina koji postaju muškarci i nema nikakvog načina da se pobrine da oni sebi
organizuju život.
„Zato se pitam, Sasenah“, zaljuljao se malo napred, „šta bih ja učinio u takvoj situaciji? A
odgovor je da bih možda pokušao da vidim da li bi se moj dobri rođak Luj – koji je kralj
Francuske, na kraju krajeva – možda pobrinuo da jednom sinu obezbedi dobar položaj; da mu da
vojni položaj, možda, i ljude koje će voditi. Biti francuski general nije loš položaj u životu.“
„Mm.“ Razmišljala sam. „Da, ali da sam stvarno pametan čovek, možda ne bih došla samo
Luju da molim, pošto je to loša veza. Možda bih poslala sina u Pariz i pokušala Luja da posramim
tako da ga primi na dvor. A u međuvremenu bih pothranjivala iluziju da se aktivno borim za
ponovno uspostavljanje dinastije.“
„Jer ako jednom Džejms otvoreno prizna da Stjuarti više nikada neće vladati Škotskom“, tiho
je dodao Džejmi, „onda on više ne vredi Luju.“
A bez oružane jakobitske invazije koja bi zaokupila Engleze, Luj ne bi imao nimalo razloga
da svom mladom rođaku Čarlsu pruži išta sem bednog prihoda na koji bi ga naterali pristojnost i
javno mnjenje.
To nije bilo pouzdano; pisma do kojih je Džejmi uspeo da dođe, svaki put po nekoliko,
pokrivala su period unazad samo do prošlog januara, kada je Čarls stigao u Franusku. Napisana u
kodovima i šiframa i generalno uzdržanim jezikom, situacija je bila daleko od jasne. Ali kada se
sve uzme u obzir, evidencija je ukazivala na to.
I ako su Džejmijeva nagađanja o Kavaljerovim motivima bila ispravna – onda je naš zadatak
već obavljen; zapravo nikada nije ni postojao.

*****

Razmišljajući o događajima od prethodne večeri, bila sam rasejana celog narednog dana, tokom
posete jutarnjem skupu kod Mari d’Arbanvil radi slušanja mađarskog pesnika, u poseti najbližem
travaru da bih kupila malo valerijane i lukovica perunike, kao i za vreme obilazaka u L’Hôpital des
Anges tog popodneva.

159
 Konačno sam prestala da radim, u strahu da bih mogla napraviti nekome štetu dok mi tako
misli lutaju. Ni Murtag ni Fergus još nisu stigli da me otprate kući pa sam skinula svoju radnu
odeću i sela u praznu kancelariju majke Hildegard da sačekam, baš kod predvorja bolnice.
Bila sam tamo možda pola sata, dokono gužvajući tkaninu svoje haljine između prstiju, kada
sam spolja začula psa.
Portir je bio odsutan, što se često dešavalo. Sigurno je otišao da kupi nešto za jelo ili da obavi
poslić za neku opaticu. Kao i obično u njegovom odsustvu, čuvanje bolničke kapije prepuštano je
sposobnim šapama – ili zubima – Butona.
Posle prvog laveža upozorenja usledilo je duboko, krkljavo režanje koje je upadača
upozoravalo da ostane tamo gde je jer mu preti da bude raskomadan. Ustala sam i provirila kroz
vrata kancelarije da vidim da li otac Balmejn opet izaziva đavola, sledeći svoje svete dužnosti. Ali
figura koja se ocrtavala po velikom vitražnom staklu ulaznog hola nije bila sitna figura mlađanog
sveštenika. Bio je to neko visok, kome se silueta kilta elegantno ljuljala oko nogu kada se sklonio
od male, zubate životinje kod svojih nogu.
Džejmi je trepnuo, zaustavljen ovim napadom. Zaklanjajući blesak od prozora, zavirio je u
senke.
„Oh, zdravo da si, psiću“, rekao je učtivo i napravio korak napred, sa isturenom rukom.
Buton je zarežao jače i Džejmi je odstupio.
„Oh, tako znači?“, kazao je Džejmi. Ljutito je odmerio psa.
„Razmisli još jednom, momče“, posavetovao je, virkajući preko svog dugog, pravog nosa.
„Prokleto sam mnogo veći od tebe. Ne bih uradio nešto ishitreno da sam na tvom mestu.“
Buton se malčice pomerio, i dalje praveći buku kao „foker“ u daljini.
„A i brži sam“, rekao je Džejmi praveći fintu u jednu stranu. Butonovi zubi su škljocnuli
nekoliko centimetara od Džejmijevog lista pa je ovaj žurno ustuknuo. Oslanjajući se pozadi na
zid, prekrstio je ruke i klimnuo prema psu.
„Pa, tu jesi u pravu, moram da priznam. Kada je reč o zubima, ti si u prednosti, nema
greške.“ Buton je sumnjičavo podigao jedno uvo na taj pohvalni govor, ali je nastavio ozbiljno da
reži.
Džejmi je prekrstio noge, kao neko ko je spreman da provede beskonačno mnogo vremena.
Višebojno svetlo sa prozora obasjavalo mu je lice plavom, tako da je ličio na jedan od onih ledenih
mermernih kipova u susednoj katedrali.
„Sigurno imaš da radiš nešto bolje nego da gnjaviš nedužne posetioce?“, upitao je
razgovorno. „Čuo sam za tebe – ti si čuveni stvor koji njuška bolesti, zar ne? Pa dobro, zašto onda
gubiš vreme na gluposti kao što je čuvanje ulaza kada bi mogao da budeš koristan njuškajući
nožne prste napadute kostoboljom i dupeta sa prištevima? Odgovori mi to, ako možeš!“
Odgovor je bio oštar lavež zato što je Džejmi opet pomerio noge.
Iza mene se začulo šuškanje odore kada je majka Hildegard ušla iz unutrašnje kancelarije.
„Šta je to?“, upitala je, videvši da virkam iza ćoška. „Imamo li posetioce?
„Izgleda da su se sukobili stavovi Butona i mog muža“, rekla sam.
„Ne moram ovo da trpim, znaš“, pretio je Džejmi. Jedna ruka se prikradala brošu koji mu je
držao ogrtač na ramenu. „Jedan brzi zamah mojim ogrtačem i uvezaću te kao... oh, bonjour,
madam!“ kazao je, s lakoćom prelazeći na francuski kada je spazio majku Hildegard.
„Bonjour, msje Frejzer.“ Elegantno je stavila svoj veo, više da bi zaklonio širok osmeh na licu
nego u znak pozdrava, pomislila sam. „Vidim da ste se već upoznali sa Butonom. Da možda ne
tražite svoju suprugu?“
Pošto je izgledalo kao da je to znak za moj nastup, izašla sam iz kancelarije iza nje. Moj
odani suprug je kratko skrenuo pogled sa Butona prema vratima, očito izvlačeći zaključak.
„A koliko dugo si stajala tu, Sasenah?“, suvo je upitao.

160
 „Dovoljno dugo“, rekla sam, u zadovoljnom uverenju nekoga ko je u Butonovoj milosti. „Šta
bi učinio sa njim kada bi uspeo da ga smotaš u svoj ogrtač?“
„Bacio bih ga kroz prozor i pobegao kao vetar“, odgovorio je, uz kratak pogled u impozantnu
figuru majke Hildegard. „Da li ona slučajno govori engleski?“
„Ne, na tvoju sreću“, odgovorila sam. Prešla sam na francuski da bih ih upoznala. „Ma mère,
je vous présente mon mari, le seigneur de Broch Tuarach.“
„Poštovani gospodine.“ Majka Hildegard je do tada već ovladala smislom za humor, i
pozdravila ga je svojim uobičajenim izrazom izuzetne srdačnosti. „Nedostajaće nam vaša supruga,
ali ako već zahtevate, naravno...“
„Nisam došao po svoju suprugu“, upao je Džejmi. „Došao sam da vidim vas, Ma mère“
Kada je seo u kancelariju majke Hildegard, Džejmi je svežanj papira koji je nosio položio na
sjajno drvo njenog stola. Buton je, oprezno motreći na uljeza, legao kraj nogu svoje gazdarice.
Njušku je pribio uz njena stopala, ali su mu uši ostale načuljene, a usna podignuta iznad jednog
očnjaka u slučaju da bude prozvan da rastrgne posetioca na komade.
Džejmi je suzio pogled na Butona, namerno sklanjajući noge dalje od crne njuške koja se
trzala. „Her Gerstman je preporučio da se konsultujem sa vama, majko, u vezi sa ovim
dokumentima“, kazao je, odmotavajući debeli svitak i poravnavajući ga dlanovima.
Majka Hildegard je na tren posmatrala Džejmija, podigavši jednu debelu obrvu u znak
pitanja. Zatim je pažnju vratila na svitak hartije, upravničkim trikom da joj je navodno sva pažnja
usredsređena samo na ono što je pred njom, iako je i dalje ostavila svoje osetljive antene isturene
da bi osetila i najmanji nagoveštaj neke hitne situacije u dalekim delovima bolnice.
„Da?“, rekla je. Jedan zatupasti prst je lagano prelazio preko redova ispisane muzike, jednom
po jednom, kao da ona čuje note dodirujući ih. Trzaj prsta i papir je kliznuo u stranu, napola
izlažući naredni.
„Šta je to što želite da znate, msje Frejzer?“, upitala je.
„Ne znam, majko.“ Džejmi se naginjao napred, napet. I sam je dodirivao crne redove,
tapkajući polako fleku tamo gde je ruka pisca nehajno dotakla note pre nego što se mastilo
osušilo.
„Ima nešto čudno u ovoj muzici, majko.“
Široka usta opatice su se polako razvukla u nešto nalik osmehu.
„Zaista, msje Frejzer? A ipak, koliko razumem – nećete se uvrediti, verujem – za vas je
muzika... brava za koju nemate ključ?“
Džejmi se nasmejao i neka sestra koja je prolazila hodnikom se okrenula, zaprepašćena
takvim zvukom u prostoru ove bolnice. Ovo je bilo bučno mesto, ali smeh nije bio uobičajen.
„To je vrlo taktičan opis mog hendikepa, majko. I sasvim tačan. Da slučajno otpevate jedan
od ovih komada“, njegov prst, duži i tanji ali gotovo iste veličine kao prst majke Hildegard,
dobovao je po pergamentu uz blago šuškanje, „ja to ne bih razlikovao od Kiri Elejson ili od „La
Dame fait bien“, osim po rečima“, dodao je uz široki osmeh.
Sada je na majku Hildegard došao red da se nasmeje.
„Zaista, msje Frejzer“, rekla je. „Pa, vi bar slušate reči!“ Uzela je listove hartije u ruke i
prelistavala ih. Videla sam kako joj se nadima vrat ispod kaluđerskog vela dok je čitala, kao da
peva u sebi, i jedno veliko stopalo se blago njihalo u ritmu.
Džejmi je sedeo veoma mirno na stoličici, sa zdravom šakom povijenom preko kolena i
posmatrao je. Kose plave oči su bile zagledane u nju i nije obraćao nimalo pažnje tekućim
zvucima iz dubine bolnice iza sebe. Pacijenti su ispuštali krike, bolničari i opatice su se dovikivali,
članovi porodica vrištali u tuzi ili strahu i prigušeni zveket metalnih instrumenata je odjekivao od
prastarog kamenja zdanja, ali ni Džejmi ni majka Hildegard se nisu pomakli.
Konačno je ona spustila stranice, zureći u njih. Oči su joj svetlucale i iznenada je izgledala
kao devojčica.

161
 „Mislim da ste u pravu!“, rekla je. „Ne mogu da odvojim vremena da o tome pažljivo
razmislim“, bacila je pogled prema vratima, trenutno zamračenim figurom nekog bolničara koji je
projurio sa velikom vrećom tkanine za povijanje, „ali ovde ima nešto čudno.“ Lupkala je po
stranicama na stolu, slažući ih u uredan štos.
„Baš neobično“, rekla je.
„Bilo kako bilo, majko – možete li pomoću svog dara odrediti koja je tačno šema? Biće teško;
imam razloga da pretpostavim da je reč o šifri i da je jezik poruke engleski, mada je tekst pesama
na nemačkom.“
Majka Hildegard je tiho zabrundala od iznenađenja.
„Engleski? Jeste li sigurni?“
Džejmi je odmahnuo glavom. „Nisam siguran, ne, ali tako mislim. Prvi razlog je što potiče iz
te zemlje; pesme su poslate iz Engleske.“
„Pa, msje“, rekla je ona podižući jednu obrvu. „Vaša žena govori engleski, zar ne? I
pomišljam da biste bili voljni da se odreknete njenog društva da bi mi pomogla u ovom
poduhvatu za vas?“
Džejmi ju je odmerio, njegov poluosmeh je izgledao kao odraz njenog. Bacio je pogled
prema svojim stopalima dok su Butonovi brkovi podrhtavali najavljujući režanje.
„Napraviću pogodbu sa vama, majko“, rekao je. „Ako me vaš psić ne ujede za dupe dok
budem odlazio, možete da zadržite moju ženu.“

*****

I tako sam te večeri, umesto da se vratim Džaredovoj kući u Rue Tremoulins, večerala sa sestrama
iz Couvent des Anges za njihovim dugačkim trpezarijskim stolom, a onda se povukla na večernji
posao u privatne odaje majke Hildegard.
Postojale su tri sobe u upravničkom delu. Spoljna je bila nameštena kao dnevna soba, uz
podosta bogatstva. To je, na kraju krajeva, bilo mesto gde je često morala da prima zvanične
posetioce. Druga soba me je malo šokirala, jer naprosto to nisam očekivala. Isprva sam imala
utisak da u maloj sobi nema ničega sem velikog čembala, načinjenog od sjajne, ispolirane
orahovine, i ukrašenog malim, rukom crtanim cvetovima koji su izbijali iz vijugave puzavice koja
se pružala duž poklopca iznad sjajnih dirki od slonovače.
Na drugi pogled, ugledala sam poneki komad nameštaja u sobi, uključujući komplet polica
za knjige koji se pružao duž jednog zida, pun dela iz muzikologije i rukom povezanih rukopisa
nalik onome koji je sada majka Hildegard spustila u držač na čembalu.
Pokazala mi je na stolicu postavljenu ispred malog sekretera uz jedan zid.
„Tamo ćete naći prazan papir i mastilo, gospo. A sad, da vidimo šta bi ovaj mali muzički
komad mogao da nam kaže.“
Muzika je bila napisana na debelom pergamentu, notne linije su bile čisto izvučene preko
stranice. Same note, muzički ključevi, pauze i pomoćni znaci bili su iscrtani veoma pažljivo; očito,
ovo je bila završna kopija, a ne skica ili na brzinu zapisana melodija. U vrhu stranice je stajao
naslov „Lied des Landes“. Pesma o zemlji.
„Naslov, vidite, sugeriše nešto jednostavno, kao ‘volkslied’, kazala je majka Hildegard,
pokazujući jednim dugim, koščatim prstom na stranicu. „A ipak je forma kompozicije nešto
sasvim drugačije. Možete li da pogledom čitate muziku?“ Velika desna šaka, sa krupnim
zglobovima na prstima i kratkim noktima, spustila se na dirke neverovatno prefinjenim dodirom.
Naginjući se preko ramena majke Hildegard u crnoj odeći, otpevala sam prva tri reda
komada, trudeći se koliko sam mogla sa nemačkim izgovorom. Ona je potom prekinula da svira i
iskrenula se da me pogleda.

162
 „To je osnovna melodija. Ona se potom ponavlja u varijacijama – ali kakvim varijacijama!
Znate, viđala sam neke stvari koje me podsećaju na ovo. Od starog malog Nemca po imenu Bah;
on mi povremeno pošalje ponešto. ..“ Nehajno je odmahnula prema policama s rukopisima. „On
ih zove ‘Invencije’, i zapravo su prilično pametna stvar; sviranje varijacija simultano u dve ili tri
melodijske linije. Ovo“, napućila je usne na ‘Lied’ pred nama, „je kao trapava imitacija nekog
njegovog komada. Zapravo, zaklela bih se da...“ Mrmljajući sebi u bradu, odgurnula je klupu od
orahovine i prišla polici, a zatim prstom brzo počela da prelazi preko nizova rukopisa.
Našla je ono što je tražila i vratila se na klupu sa tri ukoričena muzička komada.
„Ovo su Bahovi komadi. Prilično su stari, nisam ih ni pogledala nekoliko godina. Pa ipak,
gotovo sam sigurna...“ Zaćutala je i brzo prelistavala stranice Bahovog rukopisa na kolenu, jedan
za drugim, povremeno bacajući pogled na „Lied“ u držaču.
„Ha!“, ispustila je trijumfalni krik i pružila mi jedan od Bahovih komada. „Vidite li?“
List je za naslov imao „Goldbergove varijacije“, napisan nečitko i razmrljano. Dodirnula sam
papir sa strahopoštovanjem, s teškoćom progutala i pogledala nazad u „Lied“. Bio je dovoljan
trenutak za poredenje da bih videla na šta misli.
„U pravu ste, isti su!“, rekla sam. „Poneka nota se tu i tamo razlikuje, ali je to u osnovi isto
kao originalna tema Bahovog komada. Baš neobično!“
„Zar nije tako?“, pitala je sa dubokim zadovoljstvom. „E sad, zašto ovaj anonimni kompozitor
krade melodije i tako ih čudno tretira?“
Ovo je očito bilo retoričko pitanje pa se nisam potrudila da odgovorim, već sam i sama
postavila pitanje.
„Da li je Bahova muzika danas u modi, majko?“ Nisam je čula ni na jednom muzičkom
salonu koji sam posetila.
„Ne“, rekla je, odmahujući glavom dok je zurila u muziku. „Her Bah nije mnogo poznat u
Francuskoj; verujem da je stekao malu popularnost u Nemačkoj i u Austriji pre petnaest ili
dvadeset godina, ali se čak ni tamo njegova muzika javno ne izvodi mnogo. Plašim se da njegova
muzika nije od one vrste koja trajno ostaje; pametno, ali bez srca. Hmf. Evo, vidite ovde?“
Zatupasti kažiprst je dobovao tamo, i tamo, i tamo, brzo prevrćući strane.
„Ponovio je istu melodiju – bezmalo – ali je svaki put menjao tonalitet. Mislim da je to
možda privuklo pažnju vašeg supruga; to je očigledno čak i nekom ko ne čita note, jer se menja
notni potpis – note tonique.“
Tako je i bilo; svaka promena tonaliteta bila je označena udvojenom uspravnom linijom koju
je se sledio trostruki violinski ključ i povisilica ili snizilica.
„Pet promena tonaliteta u tako kratkom delu“, rekla je, lupkajući poslednju da bi to
naglasila. „1 to promene koje, sa muzičkog aspekta, nemaju nikakvog smisla. Pazite, osnovna linija
je sasvim ista, a ipak prelazimo iz udvojene snizilice, što je sniženi B-dur, u A-dur, sa tri povisilice.
Što je još čudnije, sada on prelazi na potpis dve povisilice, pa još G izlazak iz tonaliteta!“
„Zaista neobično“, rekla sam. Dodavanje jedne povisilice delu u D-duru imalo je za posledicu
dobijanje muzičke linije identične deonici u A-duru. Drugim recima, nije postojao baš nikakav
razlog za promenu tonaliteta.
„Ja ne znam nemački“, rekla sam. „Možete li da pročitate reči, majko?“
Klimnula je glavom, pregibi njenog crnog vela su zašuškali od pokreta, a sitne oči su se
koncentrisale na rukopis.
„Kakvi odvratni stihovi!“, promrmljala je za sebe. „Mada niko ni ne očekuje veliku poeziju od
Nemaca, ali zaista... ipak...“ Prekinula je uz odmahivanje velom. „Ako je vaš suprug u pravu kad
pretpostavlja da postoji nekakva šifra, da je poruka nekako smeštena u ove reči, tada oni sami i
nisu od velikog značaja.“
„Šta kažu?“, upitala sam.

163
 „‘Moja čobanica se igra sa svojim jaganjcima među bujnim brdima’“, čitala je. „Užasna
gramatika, mada se, naravno, u pisanju stihova podrazumevaju izvesne slobode, ako pesnik
insistira da se redovi rimuju, što je gotovo uvek slučaj kod ljubavnih pesama.“
„Znate mnogo o ljubavnim pesmama?“, znatiželjno sam upitala. Majka Hildegard je večeras
prepuna iznenađenja.
„Svako muzičko delo je u osnovi ljubavna pesma“, prozaično je odgovorila. „Ali što se tiče
onoga na šta mislite – da, videla sam ih mnogo. Kad sam bila devojčica“, sevnula je krupnim belim
zubima u smešak, potvrđujući da je nije lako zamisliti kao dete, „bila sam čudo prirode, razumete.
Mogla sam po sećanju da odsviram sve što sam čula, a svoju prvu kompoziciju sam napisala kad
sam imala sedam godina.“ Pokazala je ka čembalu, čiji se raskošni furnir sijao od poliranja.
„Moja porodica je bogata; da sam muško, nema sumnje da bih bila muzičar.“ Govorila je
jednostavno, bez trunke žaljenja.
„Sigurno biste i dalje mogli da komponujete muziku da ste se udali?“, radoznalo sam upitala.
Majka Hildegard je raširila šake, groteskne pri svetlosti lampe. Videla sam te šake kako
čupaju bodež zariven u kost, kako iščašeni zglob vuku nazad na mesto, obuhvataju krvavu glavu
deteta koje se pomalja između butina svoje majke. I videla sam te prste kako se zadržavaju nad
dirkama od slonovače sa prefinjenošću leptira.
„Pa“, rekla je nakon trenutka razmišljanja, „za to je kriv sv. Anselm.“
„Stvarno?“
„O, da. Moj kum – stari Kralj Sunce“, dodala je nehajno, „dao mi je knjigu Život svetaca za
dan Svih svetih kada mi je bilo osam godina. Bila je to divna knjiga“, rekla je prisećajući se, „sa
pozlaćenim stranicama i draguljima na koricama; zapravo više umetničko nego literaturno delo.
Pa ipak, pročitala sam je. I dok sam uživala u svim drugim pričama – naročito onim o mučenicima
– izgleda da me je jedna rečenica u priči o sv. Anselmu pogodila pravo u dušu.“
Zažmurila je i izvila glavu unazad, prisećajući se toga.
„Sv. Anselm je bio čovek velike mudrosti i vrlo učen, doktor teologije. Ali takode i biskup,
čovek koji je brinuo za svoju pastvu i starao se o njenim zemaljskim potrebama, kao i o duševnim.
Priča je u detalje opisivala njegova delà, a završila se sledećim recima: ‘I tako je on umro, na kraju
jednog izuzetno korisnog života, i time stekao krunu u raju.’“ Zastala je, lagano razgibavajući šake
na kolenima.
„Bilo je u tome nečega što je ostavilo veoma snažan utisak na mene, ‘Izuzetno korisnog
života’.“ Nasmešila mi se. „Mogu da smislim mnogo gore epitafe od tog, gospo.“ Iznenada je
raširila šake i slegnula ramenima, neobično elegantnim pokretom.
„Želela sam da budem korisna“, kazala je. A onda, odbacujući dokono ćaskanje, naglo se
okrenula muzici u držaču za note.
„Dakle“, rekla je. „Očito da je promena notnog potpisa – note tonique – ono što je čudno.
Gde možemo da stignemo sa tim?“
Zinula sam uz tihi usklik. Govoreći onako na francuskom kako smo to radile, nisam to ranije
zapazila. Ali posmatrajući majku Hildegard dok je pričala svoju priču, razmišljala sam na
engleskom i kad sam opet pogledala u note to me je tresnulo.
„Šta je?“, upitala je opatica. „Nešto ste smislili?“
„Ključ!“ Rekla sam, zasmejavši se. „Na francuskom, muzički ključ je note tonique, ali reč za
predmet koji otključava...“ Pokazala sam na veliki svežanj ključeva – koje je majka Hilgegard
obično nosila za pojasom – a sada ih je odložila na policu s knjigama kada smo ušle. „To je passe-
partout, zar ne?“
„Da“, rekla je, gledajući me zbunjeno. Dotakla je šuplji univerzalni ključ. „Unepasse-partout.
Ovaj“, rekla je pokazujući na jedan običan ključ, „će pre biti nazvan clef.“
„Clef!“, radosno sam uzviknula. „Savršeno.“ Prstom sam lupkala po notnom listu pred nama.
„Vidite, ma mère, na engleskom su te reči iste. ‘Ključ’ daje osnovu muzičkom komadu i ključ

164
otključava. Na francuskom, clef je ključ, a na engleskom se ‘clef’ koristi kao deo muzičkog potpisa.
A ključ za muziku je istovremeno i ključ šifre. Džejmi jeste rekao da misli da je to engleska šifra!
Koju je smislio neki Englez sa stvarno đavolskim smislim za humor, pri tom“, dodala sam.
Uz to malo otkriće, ispostavilo se da nije teško rešiti šifru. Ako je tvorac bio Englez,
verovatno je i šifrovana poruka na engleskom, što znači da su nemačke reči tu stavljene samo radi
slova. A pošto sam videla prethodni Džejmijev trud sa abecedom i izmeštanjem slova, trebalo mi
je svega nekoliko pokušaja da odredim šemu šifre.
„Dve snizilice znače da moraš uzeti samo svako drugo slovo, počevši od početka tog dela“,
rekla sam, pomamno zapisujući rezultat. „A tri povisilice znače da se uzima svako treće slovo,
počevši od kraja tog dela. Pretpostavljam da je nemački koristio i zbog prerušavanja i zato što je
tako prokleto opširan; potrebno je skoro dvaput više reči da bi se rekla ista stvar u odnosu na
engleski.“
„Imate mastila na nosu“, primetila je majka Hildegard. Virnula mi je preko ramena. „Da li to
ima smisla?“
„Da“, rekla sam, a usta su mi se naglo osušila. „Da, ima smisla.“
Dešifrovana, poruka je bila kratka i jednostavna. A i veoma uznemirujuća.
„Lojalni podanici Njegovog veličanstva iz Engleske očekuju da se on pravedno vrati na
presto. Iznos od pedeset hiljada funti vam je na raspolaganju. Kao dokaz časnih namera, on će biti
isplaćen samo lično, nakon dolaska Njegovog visočanstva na tlo Engleske“, čitala sam. „I jedno
slovo je preostalo, jedno S. Ne znam da li je to nekakav potpis ili samo nešto što je onome ko je
ovo pravio trebalo da bi nemački tekst ispao kako treba.“
„Hmf.“ Majka Hildegard je radoznalo bacila pogled na nažvrljanu poruku, a onda u mene.
„Vi to sigurno već znate, naravno“, rekla je, klimajući glavom, „ali možete svog supruga da uverite
da ću ovo čuvati samo za sebe kao poverljivo.“
„On ne bi zatražio vašu pomoć da vam ne veruje“, protestovala sam.
Nespojene obrve su se podigle do ruba njenog vela, a zatim je čvrsto potapšala ispisani papir.
„Ako se vaš muž bavi takvim aktivnostima, onda je veoma rizično da ikome veruje. Uverite
ga da sam ja osetljiva na pitanje časti“, suvo je dodala.
„Učiniću to“, rekla sam, smešeći se.
„Pobogu, chère Madame“, rekla je, hvatajući moj pogled, „izgledate veoma bledo! Što se
mene tiče, ja često ostajem da radim do duboko u noć kad radim na novom komadu, pa obično ne
obraćam mnogo pažnje na sitne sate, ali ovo mora da je kasno za vas.“ Bacila je pogled na sveću
koja je služila za pokazivanje vremena i koja je gorela na stočiću blizu vrata.
„Milostivi! Stvarno je kasno. Treba li da pozovem sestru Madlen da vas odvede u vašu sobu?“
Džejmi se nevoljno složio sa predlogom majke Hildegard da prenoćim u Couvent des Anges, da ne
bih morala da se vraćam po mračnim ulicama kasno noću.
Odmahnula sam glavom. Bila sam umorna i glava me je bolela od sedenja na stoličici, ali
nisam htela da odem na spavanje. Implikacije muzičke poruke bile su suviše uznemirujuće da bih
mogla odmah da zaspim.
„Pa dobro, da uzmemo onda malo osveženje, da proslavimo vaše dostignuće.“ Majka
Hildegard je ustala i otišla u drugu sobu, gde sam je čula kako povlači zvonce. Ubrzo se pojavila
jedna od sestara koje su posluživale, noseći poslužavnik s vrućim mlekom i malim glaziranim
kolačima, praćena Butonom. Sestra je kolač spustila na mali porcelanski tanjir a zatim na pod
pred njega kao nešto što se podrazumeva, stavljajući ga kraj činije s mlekom.
Dok sam pijuckala svoje vruće mleko, majka Hildegard je odložila uzrok našeg truda na
sekreter, a zaseban notni list iz muzičkog rukopisa je stavila na njegovo mesto u držač na
čembalu.
„Sviraču za vas“, najavila je. „To će vam pomoći da sredite misli da biste zaspali.“

165
 Muzika je bila laka i utešna, uz pevljivu melodiju koja se preplitala napred i nazad od visokih
tonova do basa šemom prijatne složenosti, ali bez Bahove pokretačke siline.
„Da li je ta vaša?“, upitala sam, odabravši pauzu kad je podigla ruke na samom završetku.
„Ne. Napisao ju je moj prijatelj Žan Filip Ramo. Dobar teoretičar, ali ne piše sa velikom
strašću.“
Mora da sam zadremala, muzika mi je uljuljkala čula, jer sam se iznaneda probudila na
mrmljanje glasa sestre Madlen u moje uvo i od njenog toplog, čvrstog stiska ispod moje miške dok
me je podizala na noge i vodila me.
Gledajući unazad, videla sam široka leđa majke Hildegard obučena u crno i savijanje snažnih
ramena ispod nabora njenog vela dok je svirala, sada nesvesna sveta izvan svetilišta njene sobe. Na
podu blizu njenih nogu je ležao
Buton, sa njuškom položenom na šape i malim telom pravim kao igla na kompasu.

*****

„Dakle“, rekao je Džejmi, „to je odmaklo malo dalje od priče – možda.“

„Možda?“, ponovila sam. „Ponuda od pedeset hiljada funti zvuči prilično definitivno.“
Pedeset hiljada funti, po važećim merilima, bio je godišnji prihod sasvim solidne kneževine.
On je cinično podigao obrvu prema muzičkom rukopisu koji sam donela sa sobom nazad iz
manastira.
„Aha, dobro. Jedna takva ponuda je prilično sigurna stvar ako je uslovljena time da bilo Čarls
bilo Džejms kroče u Englesku. Ako je Čarls u Engleskoj, to znači da je dobio dovoljnu podršku sa
drugih mesta da bi ga ona dovela u Škotsku, pre toga. Ne“, rekao je zamišljeno trljajući bradu,
„ono što je interesantno kod ove ponude jeste da je to prvi jasan znak koji smo videli da se Stjuarti
– ili bar jedan od njih – zaista trude da povrate presto.“
„Jedan od njih?“, uhvatila sam šta je naglasio. „Ti misliš da Džejms nije uključen u ovo?“
Pogledala sam šifrovanu poruku još zainteresovanije.
„Poruka je stigla Čarlsu“, podsetio me je Džejmi, „i došla je iz Engleske – ne preko Rima.
Fergus ju je pokupio od redovnog glasonoše, u paketu označenom engleskim pečatima; a ne od
papskog glasnika. I sve što sam video u Džejmsovim pismima...“ Odmahnuo je glavom, mršteći se.
Nije se još obrijao i jutarnje svetlo je mestimično hvatalo bakarne iskre među kestenjastim
čekinjama njegove brade.
„Paket je bio otvaran; Čarls je video ovaj rukopis. Na njemu nije bilo datuma, pa ne znam
koliko davno ga je dobio. I naravno, mi nemamo pisma koja Čarls šalje svom ocu. Ali se ni u
jednom Džejmsovom pismu ne pominje niko ko bi eventualno mogao biti kompozitor, da ni ne
pominjemo definitivna obećanja podrške iz Engleske.“
Sada mi je bio jasan pravac kuda je ovim namerio.
„A Lujza de laTur brblja o tome kako Čarls namerava da poništi njen brak i prisvoji je kao
svoju ženu kada postane kralj. Znači, ti misliš da Čarls nije to baljezgao samo da je impresionira?“
„Možda i nije“, rekao je. Nasuo je vodu iz bokala u lavor i umio se, pripremajući se za
brijanje.
„Tako da je moguće da Čarls dejstvuje samostalno?“, rekla sam, prestrašena i zaintrigirana
tom mogućnošću. „Da je Džejms započeo tu maskaradu pretvaranja da pokreće povratak prestola
tek da bi Luja impresionirao potencijalnom vrednošću Stjuarta, ali...“
„Ali se Čarls ne pretvara?“, upao je Džejmi. „Izgleda da je tako. Ima li ovde neki peškir,
Sasenah?“ Čvrsto stisnutih očiju i sa licem sa koga je kapalo, on je pipkao po površini stola.
Sklonila sam rukopis na sigurno i našla peškir, prebačen preko donje stranice kreveta.

166
 On je kritički zagledao brijač, zaključio je da će poslužiti, a zatim se nagnuo preko mog
toaletnog stočića da bi gledao u ogledalo dok je na lice nanosio sapun za brijanje.
„Zašto je varvarski kada ja uklonim dlake sa nogu i ispod pazuha, a nije varvarski kada ih ti
skidaš sa lica?“, upitala sam, posmatrajući ga kako gornju usnu prevlači preko zuba dok struže
ispod nosa malim prefinjenim potezima.
„U pravu si“, odgovorio je, čkiljeći u sebe u ogledalu. „Ali svrbi kao đavo ako to ne uradim.“
„Da li si ikada pustio bradu?“, radoznalo sam pitala.
„Ne namerno“, odgovorio je, smeškajući se dok je brijao jedan obraz, „ali bi mi izrasla
ponekad kada nisam mogao ništa da preduzmem – dok sam živeo kao hajduk u Škotskoj. Kada
dođe do izbora između brijanja u ledenom potoku tupim brijačem svakog jutra ili svraba, ja biram
svrab.“
Nasmejala sam se, posmatrajući ga kako povlači brijač preko ruba vilice jednim dugim
potezom.
„Ne mogu ni da zamislim kako bi izgledao sa velikom bradom. Viđala sam te samo u
čekinjavom izdanju.“
On se malo nasmešio, povlačeći jednu stranu usta naviše dok se brijao.
„Sledeći put kada nas pozovu u Versaj, Sasenah, pitaću da li možemo da posetimo i
kraljevski zoološki park. Luj tamo ima jedno stvorenje koje mu je jedan od njegovih kapetana
doneo sa Bornea, koje se zove orangutan. Da li si ga nekad videla?“
„Jesam“, rekla sam, „zoološki vrt u Londonu je pre rata imao par orangutana.“
„Onda znaš i kako bih izgledao sa velikom bradom“, rekao je, smeškajući mi se dok je
brijanje završavao oprezno obrađujući krivinu na bradi. „Šašavo i kao da su me moljci izjeli.
Poprilično nalik na vikonta Marinjija“, dodao je, „samo crven.“
Kao da ga je to ime podsetilo, vratio se glavnoj temi razgovora dok je lanenim peškirom
brisao ostatke sapuna sa lica.
„Zato pretpostavljam da ono što sada moramo da uradimo, Sasenah“, kazao je, „jeste da
dobro pripazimo na Engleze u Parizu.“ Podigao je rukopis sa kreveta i zamišljeno ga prelistavao.
„Ako je neko zaista voljan da razmatra pomoć tolikih razmera, mislim da bi mogao da pošalje
izaslanika Čarlsu. Da ja reskiram pedeset hiljada funti, verovatno bih voleo da vidim šta dobijam
za svoj novac, zar ti ne bi?“
„Da, bih“, odgovorila sam. „A kad već pričamo o Englezima – da li Njegova visost zbog
patriotizma kupuje svoj konjak od tebe i Džareda, ili se slučajno priklanja uslugama g. Silasa
Hokinsa?“
„G. Silasa Hokinsa koji je vrlo voljan da zna kakva je politička klima u škotskom Hajlendsu?“
Džejmi je zadivljeno odmahnuo glavom ka meni. „A ja mislio da sam se tobom oženio zbog lepog
lica i finog debelog dupeta. Kad samo pomislim da imaš i mozak!“ Lako je izbegao udarac kojim
sam ciljala u njegovo uvo i nacerio mi se.
„Ne znam, Sasenah, ali ću znati pre nego što padne noć.“

167
 16
Priroda sumpora

rinc Čarls jeste svoj konjak nabavljao od g. Hokinsa. Osim tog otkrića, međutim, malo
smo napredovali tokom naredne četiri nedelje. Stvari su se uglavnom nastavljale kao i
do tada. Luj od Francuske je nastavljao da ignoriše Čarlsa Stjuarta. Džejmi je i dalje
vodio vinarski posao i posećivao princa Čarlsa. Fergus je nastavio da krade pisma.
Lujza, princeza De Roan, pojavljivala se u javnosti ruku pod ruku sa svojim suprugom,
delujući ucveljeno, ali rascvetano. Ja sam nastavila da povraćam izjutra, da radim u bolnici u
popodnevnim satima i smeškam se graciozno za trpezom uveče.
Ipak, dogodile su se dve stvari koje su ukazivale na naše napredovanje prema cilju. Čarls,
kome je dosadilo sedenje u kući, počeo je da poziva Džejmija da sa njim ide u kafane – često bez
diskretnog ograničavajućeg prisustva svog tutora, g. Seridana, koji se izjasnio da je prestar za
takvo bančenje.
„Bože, taj čovek pije kao smuk!“, uskliknuo je Džejmi vraćajući se posle jednog takvog
izlaska i smrdeći na jeftino vino. Kritički je ispitao veliku fleku sa prednje strane svoje košulje.
„Moraću da naručim novu košulju“, rekao je.
„Vredi“, kazala sam, „ako išta govori dok pije. O čemu govori?“
„O lovu i o ženama“, koncizno je odgovorio Džejmi i odlučno odbio da podrobnije govori o
tome. Ili politika nije imala onu težinu u Čarlsovim mislima koliku je imala Lujza de la Tur, ili je
bio sposoban za diskreciju čak i u odsustvu svog tutora g. Seridana.
Druga stvar koja se desila bila je da je msje Diverni, ministar finansija, izgubio u šahu od
Džejmija. Ne jednom, već u više navrata. Kao što je Džejmi predvideo, posledica poraza bila je
samo da je msje Diverni bio još rešeniji da pobedi, pa smo često pozivani u Versaj gde sam ja
kružila, skupljajući tračeve i izbegavajući niše, a Džejmi je igrao šah, obično sakupljajući
zadivljenu gomilu posmatrača, mada ja lično to nikada nisam mnogo smatrala sportom za
gledanje.
Džejmi i ministar finansija, sitan, okrugli čovek obešenih ramena, bili su pognuti nad
šahovskom tablom, obojica očito toliko zaneti igrom da nisu bili svesni svog okruženja, uprkos
žamoru glasova i zveckanju čaša odmah pored njihovih ramena.
„Retko sam viđala nešto tako dosadno kao šah“, mrmljala je jedna dama drugoj. „Razonoda,
tako to zovu! Za mene bi bila veća razonoda da posmatram svoju sobaricu kako trebi buve crnim
paževima. Oni bar ciče i malo se kikoću.“
„Meni ne bi smetalo da riđeg momka nateram da ciči i da se malo kikoće“, rekla je njena
družbenica, šarmantno se smešeći Džejmiju koji je podigao glavu i odsutno zurio mimo msje
Divernija. Njena družbenica je spazila mene pa je munula damu, sočnu plavušu, u rebra.
Ja sam joj se prijatno nasmešila, prilično zločesto uživajući u obilnom crvenilu koje se
podiglo od dna njenog vrata, ostavljajući joj ten u ružičastim flekama. Sto se Džejmija tiče, mogla
je da mu uplete svoje debeljuškaste prste u kosu a on to, onako zanet, ne bi ni primetio.
Pitala sam se šta mu to toliko zaokuplja pažnju. Sigurno to nije bila igra; msje Diverni je
uporno igrao opreznu pozicionu igru, ali je večito koristio ista otvaranja. Dva srednja prsta na

168
Džejmijevoj ruci su se malo pomerila na butini, kratak treptaj brzo maskiranog nestrpljenja, i
znala sam da na šta god misli to nije igra. Možda će potrajati još pola sata, ali je kralja msje
Divernija držao čvrsto u šaci.
Vojvoda De Nev je stajao pored mene. Videla sam kako se pogled njegovih tamnih sitnih
očiju zadržava na Džejmijevim prstima, a zatim brzo odlazi dalje. Zamišljeno je zastao na trenutak
zagledajući tablu, a onda je odjezdio dalje da poveća svoju opkladu.
Jedan sluga je zastao kraj mog ramena i ponizno se poklonio, nudeći mi još jednu čašu vina.
Mahnula sam mu da ode; toliko sam popila tokom večeri da sam imala osećaj da mi je glava laka,
a stopala opasno daleko.
Okrenula sam se da potražim mesto da sednem i uhvatila pogled grofa Sen Zermena na
drugoj strani prostorije. Možda je on taj u koga Džejmi gleda. Što se grofa tiče, on je gledao u
mene, zapravo zurio u mene, sa smeškom na licu. To nije bio njegov uobičajeni izraz i nije mu
pristajao. Zapravo me za to nije bilo nimalo briga, ali sam se naklonila što sam gracioznije mogla u
njegovom pravcu, a zatim se pridružila grupi, ćaskala o ovom i onom, ali pokušavajući kad god je
bilo moguće da razgovor usmerim na Škotsku i njenog kralja u egzilu.
Uglavnom je izgledalo da perspektive povratka Stjuarta na tron ne zaokupljaju aristokratiju
Francuske. Kada bih pomenula Carlsa Stjuarta, obično je odgovor bilo kolutanje očima ili sleganje
ramenima. Uprkos trudu erla od Mara i ostalih pariških jakobita, Luj je tvrdoglavo odbijao da
Čarlsa primi u dvor. A prognanik bez prebijene pare koji nije u kraljevoj milosti neće se naći u
prilici da bude pozivan u visoko društvo i da se upozna sa bogatim bankarima.
„Kralju nije naročito drago što je njegov rođak došao u Francusku ne tražeći njegovu
dozvolu“, rekla mi je kontesa De Braban kada sam načela tu temu. „Priča se kako kaže da Engleska
može da ostane protestantska, bar što se njega tiče“, poverila mi se. „A ako Englezi izgore u paklu
sa Džordžom od Hanovera, utoliko bolje.“ Napućila je usne od saosećanja; ona je bila od ljubazne
sorte. „Izvinite“, rekla je. „Znam da to mora da predstavlja razočaranje za vas i vašeg muža, ali
zaista...“ Slegnula je ramenima.
Pomislila sam da bismo mogli da se pomirimo sa takvim razočaranjem pa sam otišla u
izvidnicu po još malo tračeva o toj temi, ali sam slabo uspevala te večeri. Jakobiti, tako mi je
rečeno, su živa dosada.
„Top za kraljičinog pijuna“, promrljao je Džejmi kasnije te večeri dok smo se spremali na
spavanje. Ostali smo kao gosti u palati još jednom. Pošto je partija šaha potrajala dobro iza ponoći
i ministar nije hteo ni da čuje za naš povratak u Pariz u to doba, smešteni smo u mali
appartement – ovaj je za nijansu ili dve bolji od onog prvog, zapazila sam. Imao je perjani krevet i
prozor sa pogledom na južni parter.
„Topovi, eh?“, rekla sam, zavlačeći se u krevet i istežući se uz stenjanje. „Hoćeš li noćas
sanjati o šahu?“
Džejmi je klimnuo glavom i zevnuo toliko da je mogao da iščaši vilicu, a oči su mu zasuzile.
„Aha, siguran sam da hoću. Nadam se da te neće ometati, Sasenah, ako budem rokirao u
snu.“
Stopala su mi se sklupčala od čistog zadovoljstva što su nesputana i oslobođena moje sve
veće težine, a donji deo kičme je slao oštre nalete blagoprijatnog bola dok se prilagođavao ležanju.
„Možeš da dubiš na glavi u snu ako hoćeš“, rekla sam, i sama zevajući. „Ništa me noćas neće
remetiti.“
Retko kada sam bila manje u pravu.
Sanjala sam bebu. Narasla gotovo do porođaja, ritala se i prevrtala u mom naraslom
stomaku. Ruke su mi pošle ka izbočini, trljale rastegnutu kožu, pokušavajući da primire taj metež.
Ali migoljenje se nastavljalo i, onako smirena u snu, shvatila sam da to nije beba, već zmija koja se
izvija u mom stomaku. Presamitila sam se, povlačeći kolena naviše dok sam se rvala sa zmijom,
ruke su pokušavale da je zgrabe i udare, tražeći glavu životinje koja je jurnula i zavukla mi se pod

169
kožu. Koža mi je bila vrela na dodir, a creva su mi se zgrčila pretvarajući se i sama u zmije koje su
grizle i mlatile preplićući se.
„Kler! Probudi se, devojko! Šta je to pošlo naopako?“ Drmanje i dozivanje su me razbudili
bar do površne predstave o tome gde sam. U krevetu sam, a na ramenu je Džejmijeva ruka, čaršavi
su svuda po meni. Ali su zmije nastavljale da se uvijaju u mom stomaku pa sam glasno zaječala,
pokušavajući da zaustavim nalete oštre agonije koji su me probadali.
On je prebacio jorgan preko mene i pohitao iz sobe, jedva zastajući da pokupi kilt sa
stoličice.
Ja nisam mogla da se usredsredim ni na šta osim na unutrašnji metež. Uši su mi zvonile, a
hladni znoj mi je oblio lice.
„Madame? Madame!“
Otvorila sam oči i ugledala sluškinju dodeljenu našem apartmanu, izbezumljenog pogleda i
raščupane kose, kako se naginje nad krevet. Džejmi, dopola go i još izbezumljeniji, stajao je iza
nje. Zažmurila sam, ječeći, ali ne pre nego što sam videla kako on grabi sluškinju za rame,
dovoljno snažno da joj uvojci poispadaju iz noćne kapice.
„Da li ona gubi dete? Gubi li ga?“
Izgledalo je kao da se najverovatnije to dešava. Izvila sam se na krevetu, zastenjala i
presamitila se još više, kao da hoću da svoj teret zaštitim od bola koji me je obuzeo.
Po sobi je narastao žagor, pretežno ženski glasovi, i nekoliko ruku me je gurkalo i bockalo.
Čula sam muški glas koji je nadjačao žamor; to nije bio Džejmi, već neki Francuz. Sledeći naredbe
tog glasa, nekoliko ruku me je zgrabilo za gležnjeve i ramena i isteglo me da ležim ravno na
krevetu.
Jedna ruka mi se zavukla pod spavaćicu i opipala mi stomak. Otvorila sam oči, zadihana, i
ugledala msje Fleša, kraljevskog lekara, kako kleči kraj kreveta, namršten od koncentracije.
Trebala sam da se osećam polaskana ovim dokazom kraljeve naklonosti, ali nisam mogla da
obraćam pažnju na to. Kao da se karakter bola izmenio; iako je bio jači u spazmima, postao je
manje-više postojan, a ipak sam imala utisak kao da se kreće, premešta se iz neke visoke tačke
trbuha nadole.
„Nije pobačaj“, uveravao je msje Fleš Džejmija, koji mu je uznemireno stajao nad glavom.
„Nema krvarenja.“ Videla sam jednu od prisutnih dama kako obuzeta užasom pilji u ožiljke na
njegovim leđima. Dograbila je drugu do sebe za rukav, da joj skrene pažnju na njih.
„Možda je nekakva upala žučne kesice“, govorio je msje Fleš. „Ili iznenadna prehlada jetre.“
„Idiot“, kazala sam kroz stisnute zube.
Msje Fleš je nadmeno gledao preko svog prilično velikog nosa u mene, naknadno dodajući
svoj binokl sa zlatnim okvirom da poveća efekat. Stavio je ruku na moje lepljivo čelo, slučajno mi
pokrivajući oči da više ne mogu besno da gledam u njega.
„Najverovatnije jetra“, govorio je Džejmiju. „Zaglavljenost žučne kesice dovodi do ovog
sakupljanja negativnog raspoloženja u krvi, što izaziva bol – i privremeno ludilo“, dodao je
autoritativno, pritiskajući jače kako sam se ja više otimala. „Mora joj se odmah pustiti krv.
Platone, lavor!“
Istrgla sam jednu ruku i mlatnula po ruci koja mi je držala glavu.
„Sklanjaj se od mene, ti prokleti nadrilekaru! Džejmi! Ne puštaj da me dotaknu tim!“ Platon,
pomoćnik msje Fleša, prilazio mi je sa lancetom i lavorom, dok su dame u pozadini zadržavale
dah i mahale lepezama jedna prema drugoj da ih ne savlada uzbudljivost ove drame.
Bled u licu, Džejmi je bespomoćno prelazio pogledom između mene i msje Fleša. Naglo je
doneo odluku, dohvatio nesrećnog Platona i odvukao ga od kreveta, okrenuo ga i gurnuo ka
vratima, tako da je lanceta poletela u prazno. Služavke i dama su se uz vrisku razbežale pred njim.

170
 „Msje! Msje le chevalier!“ Ubeđivao ga je lekar. Natakao je svoju periku profesionalno kada je
pozvan, ali nije imao vremena da se obuče pa su rukavi njegovog kućnog mantila klepetali kao
krila dok je pratio Džejmija po sobi, mlateći rukama kao maloumno strašilo.
Bol se još jednom pojačao, stega mi je stiskala iznutricu, a dah mi je zastao i ponovo sam se
presamitila. Kada je to malo popustilo otvorila sam oči i videla jednu damu čiji je pogled bio
uzbuđeno fiksiran na moje lice. Izraz prepoznavanja joj je preleteo preko lica i ona se, i dalje
gledajući u mene, nagnula da šapne nešto jednoj svojoj drugarici. Bilo je previše buke u sobi da
bih to čula, ali sam joj s lakoćom pročitala sa usana.
„Otrov“, rekla je.
Bol se naglo premestio naniže uz zlokobno krkljanje u stomaku i konačno sam shvatila o
čemu je reč. Nije pobačaj. Ni upala slepog creva, još manje prehlađena jetra. A nije bio ni pravi
otrov. Bila je to gorka kaskara.

*****

„Ti!“ Rekla sam preteći dok sam prilazila majstoru Rajmonu koji se u odbranu skupio iza svog
radnog stola, ispod zaštite punjenog krokodila. „Ti! Ti prokleti žaboliki crve!“
„Ja, Madona? Nisam vam ničim naudio, zar ne?“
„Osim što si mi izazvao napad dijareje u prisustvu tridesetak ljudi i naveo me da pomislim
da ću pobaciti, i prestrašio mog muža da iskoči iz kože, ničim nisi naudio!“
„Oh, vaš suprug je bio prisutan?“ Izgledalo je da je Rajmonu nelagodno.
„Bio je“, uverila sam ga. Zapravo sam imala izvesne teškoće da sprečim Džejmija da sam
dođe u apotekarevu radnju i na silu izvuče one informacije koje majstor Rajmon poseduje.
Konačno sam ga ubedila da sačeka u kočiji ispred dok ja popričam sa ljigavim vlasnikom.
„Ali niste mrtvi, Madona“, naglasio je mali travar. On nije imao obrve u pravom smislu reči,
ali se jedna strana njegovog širokog, teškog čela izvila naviše. „Mogli ste da umrete, znate.“
U stresu te noći i fizičkoj uzdrmanosti koja je usledila, radije sam previđala tu činjenicu.
„Znači to nije bila neukusna šala?“, rekla sam nekako slabašno. „Neko je stvarno hteo da me
otruje, a nisam mrtva samo zato što vi imate skrupule?“
„Možda moje skrupule nisu jedine zaslužne za vaše preživljavanje, Madona; možda je to i
bila šala – pretpostavljam da postoje drugi dobavljači od kojih se može nabaviti gorka kaskara. Ali
sam ja tu supstancu prodao dvema osobama prošlog meseca – i nijedna od njih nije tražila to.“
„Razumem.“ Duboko sam udahnula i znoj sa čela obrisala rukavicom. Znači da imamo dva
potencijalna trovača u blizini, baš ono što mi treba.
„Hoćete li mi reći ko su?“ otvoreno sam upitala. „Možda će je kupiti od nekog drugog sledeći
put. Od nekoga ko nema skrupula koliko vi.“
Klimnuo je glavom, a široka žabasta usta su se zgrčila od te pomisli.
„To je moguće, Madona. A što se konkretnih kupaca tiče, sumnjam da će vam te informacije
pomoći. To su bile sluge, očito delujući po nalogu gospodara. Jedna je bila sluškinja vikontese De
Rambo; drugog, onog muškog, nisam prepoznao.“
Dobovala sam prstima po tezgi. Jedina osoba koja mi je pretila jeste grof Sen Zermen. Da li je
mogao da unajmi anonimnog slugu da pribavi ono za šta je mislio da je otrov pa da mi ga sam
ubaci u čašu? Prisećajući se okupljanja u Versaju, pomislila sam kako je to sigurno bilo moguće.
Pehare s vinom su nam okolo delile sluge sa poslužavnika; iako mi grof nije lično prišao blizu, nije
predstavljalo veliki problem da podmiti slugu da mi pruži određenu čašu.
Rajmon me je radoznalo odmeravao. „Hteo sam da vas pitam, Madona, da li ste učinili nešto
što vas je dovelo u sukob sa vikontesom? Ona je vrlo ljubomorna žena i ovo ne bi bio prvi put da

171
zatraži moju pomoć da bi se rešila rivalke, mada, na sreću, njena ljubomora brzo prođe. Vikontov
pogled često luta, razumete – uvek postoji nova rivalka da joj skrene misli sa prethodne.“
Sela sam, neponuđena.
„Rambo?“, rekla sam, pokušavajući da povežem to ime sa nekim licem. Zatim se magla
sećanja raspršila, otkrivajući elegantno obučeno telo i prosto okruglo lice, i jedno i drugo
doslovno isprskane burmutom.
„Rambo!“, uskliknula sam. „Pa, da, upoznala sam tog čoveka, ali jedino što sam učinila bilo je
to što sam ga pljusnula preko lica lepezom kad mi je zgazio na nogu.“
„U nekim njenim raspoloženjima, to bi bila dovoljna provokacija za vikontesu“, napomenuo
je majstor Rajmon. „A ako je tako, onda verujem da ste verovatno sigurni u pogledu daljih
napada.“
„Hvala“, suvo sam rekla. „A ako to nije bila vikontesa?“
Mali apotekar je kratko oklevao, skupivši oči zbog sjaja jutarnjeg sunca koje se probijalo kroz
otvore u obliku romba na oknima iza mene. Zatim se smislio i okrenuo se kamenom stolu gde su
se njegovi destilati krčkali, pokazavši glavom da pođem za njim.
„Sedite sa mnom, Madona. Imam nešto za vas.“
Na moje iznenađenje, on se sagnuo ispod stola i nestao. Pošto se nije vratio, sagla sam se i ja
i virnula pod sto. Ćumur je bio zažaren u ognjištu, ali je bilo prostora sa obe strane. A u zidu ispod
stola, skriven senkama, postojao je još mračniji prostor nekakvog otvora.
Samo malo oklevajući, podigla sam suknje i zavukla se za njim pod sto.
Na spoljnoj strani zida je bilo prostora da se stane uspravno, mada je soba bila prilično mala.
Spoljni oblik zgrade nije to ničim nagoveštavao.
Dva zida skrivene sobe zauzimale su kao košnice naredane police, svaka od njih bez prašine
i besprekorna, i na svakoj je bila izložena lobanja neke životinje. Utisak koji je ostavljao taj zid bio
je dovoljan da me natera da ustuknem; sve prazne očne duplje kao da su gledale u mene, ogoljeni
zubi su mi svetlucanjem poželeli dobrodošlicu.
Trepnula sam nekoliko puta pre nego što sam uspela da utvrdim gde je Rajmon, koji se
oprezno skupio u dnu kosturnice kao čuvar hrama. Držao je ruke nervozno podignute ispred
sebe, odmeravajuči me kao da očekuje ili da ću vrisnuti ili da ću se baciti na njega. Ali ja sam
viđala prizore mnogo stravičnije od prosto nanizanih uglačanih kostiju, pa sam mirno zakoračila
napred da ih bolje zagledam.
Imao je sve, izgleda. Malene lobanje slepog miša, miša i rovke, prozirnih kostiju, malih zuba
zaoštrenih u špiceve mesožderske okrutnosti. Konjske, od velikih štajeraca, sa ogromnim vilicama
u obliku orijentalne sablje koje su delovale nesporno prikladne da pokose vodove Filistinaca, sve
dole do lobanja magaraca, podjednako postojanih u svojim minijaturnim krivinama kao one od
ogromnih teglećih konja.
Ispružila sam ruku i dotakla jednu lobanju, a kosti nisu bile onako hladne kako sam
očekivala, već čudno inertne, kao da se pobegla toplota, nestala odavno, još uvek zadržava u
blizini.
Viđala sam posmrtne ostatke ljudi tretirane sa daleko manje poštovanja; lobanje
ranohrišćanskih mučenika nagurane jedna uz drugu u gomile u katakombama, butne kosti
nabacane ispod toga na hrpe kao da su kineski štapići.
„Medved?“, pitala sam tiho. Bila je to velika lobanja, očnjaci zakrivljeni za kidanje, ali
kutnjaci neobično zaravnjeni.
„Da, Madona.“ Videvši da se ne plašim, Rajmon se opustio. Njegova ruka je lebdela, jedva
dotičući krivine zatupaste, čvrste lobanje. „Vidite zube? Stvor koji se hrani ribom, mesom“, mali
prst je pratio dugu, zloslutnu krivinu očnjaka i ravno nazubljene kutnjake, „ali žvaće i bobice,
biljnu hranu. Oni retko umiru od gladi jer jedu sve.“
Polako sam se okretala sa jedne na drugu stranu, diveći se, dotičući povremeno poneku.

172
 „Divne su“, rekla sam. Pričali smo tiho, kao da bi glasan govor mogao probuditi tihe spavače.
„Da.“ Rajmonovi prsti su ih doticali kao i moji, milujući duge čeone kosti, prateći fini luk
arkade. „One sadrže karakter životinje, razumete. Možete puno reći o tome kakva je bila, samo na
osnovu onoga što je sačuvano.“
Prevrnuo je jednu od manjih lobanja, pokazujući velike izbočine sa donje strane, nalik
malim balonima sa tankim zidovima.
„Ovde – usni kanal ulazi u ove, tako da zvuk odjekuje u lobanji. Otuda oštar sluh pacova,
Madona.“
„Bule timpanikusa“, rekla sam, klimajući glavom.
„Ah? Ja tek pomalo znam latinski. Moji nazivi za te stvari su... moji sopstveni.“
„Ove...“ pokazala sam nagore. „Te su nešto izuzetno, zar ne?“
„Ah. Da, Madona. Te su vučije. Vrlo starih vukova.“ Spustio je jednu lobanju, rukujući njom
sa smernom opreznošću. Gubica je bila duga i nalik psećoj, sa velikim očnjacima i širokim zubima
prilagođenim za kidanje mesa. Zadnji greben se dizao ogoljen i dominantan sa zadnjeg dela
lobanje, dokaz snažnih mišića vrata koji su ga nekada pridržavali.
Za razliku od blede prigušenobele na ostalim lobanjama, ove su bile isflekane i prošarane
smeđom i svetlucale su sjajne od silnog poliranja.
„Takvih zveri nema više, Madona.“
„Nema više? Izumrle su, hoćete da kažete?“ Dotakla sam je još jednom, fascinirana. „Na
kakvom terenu ste ih, pobogu, našli?“
„Ne na terenu, Madona. U njemu. Potiču iz tresetišta, zatrpanog nekoliko metara.“
Zagledajući ih detaljno, mogla sam da primetim razliku između ovih lobanja i novijih, beljih,
na naspramnom zidu. Ove životinje su bile krupnije od običnih vukova, sa vilicama koje su mogle
prelomiti kosti noge losa u trku ili otrgnuti grkljan oborenom jelenu.
Malo sam uzdrhtala od tog dodira, prisećajući se vuka kog sam ubila iza zatvora Ventvort i
njegovih drugara iz istog čopora koji su mi se prikradali u ledenom sumraku pre jedva šest
meseci.
„Vukovi vam baš nisu dragi, Madona?“, upitao je Rajmon. „A s druge strane, medvedi i lisice
vas ne brinu? I oni su lovci, jedu meso.“
„Da, ali ne moje“, kiselo sam rekla, pružajući mu lobanju potamnelu od starosti. „Znatno više
saosećam sa našim prijateljem jelenom.“ Sa simpatijom sam potapšala visoko isturenu njušku.
„Saosećate?“ Blage crne oči su me radoznalo promatrale. „To je prilično neobično osećati
prema nekoj kosti, Madona.“
„Pa... da“, rekla sam, malo postiđena, „ali one ne izgledaju samo kao kosti, razumete. Hoću
reći, možete da kažete nešto o njima i steknete osećaj kakva je životinja bila, gledajući ih. To nisu
samo beživotni predmeti.“
Rajmondova bezuba usta su se razvukla, kao da sam slučajno rekla nešto što mu prija, ali
nije ništa odgovorio.
„Zašto čuvate sve ove lobanje?“, iznenada sam upitala, naglo uviđajući da se police ispunjene
životinjskim lobanjama teško mogu smatrati uobičajenom dodatnom ponudom apoterkarske
radnje. Napunjeni krokodili, možda, ali ne ova zbirka.
Dobroćudno je slegnuo ramenima.
„Pa one mi prave društvo, na neki način, dok se bavim svojim poslom.“ Pokazao je pretrpanu
radnu tezgu u jednom uglu. „1 mada mi mogu reći mnogo toga, nisu tako bučne da privuku
pažnju suseda. Dođite ovamo“, rekao je, naglo menjajući temu. „Imam nešto za vas.“
Otpratila sam ga do visokog kabineta na kraju sobe, začuđena.
On nije bio prirodnjak, sasvim sigurno ne naučnik u onom smislu u kom ja razumem tu reč.
Nije pravio zabeleške, ni crteže, ni zapise koje bi drugi mogli pogledati ili iz njih nešto naučiti. A

173
ipak sam imala čudno uverenje da veoma želi da me nauči stvarima koje zna – možda saosećanje
sa kostima?
U kabinetu su bili nacrtani neki čudni znaci, repići i spirale, među kojima su izgleda bili
petougaonici i krugovi – kabalistički simboli. Prepoznala sam jedan ili dva, iz nekih istorijskih
knjiga strica Lamba.
„Zainteresovani ste za kabalu, zar ne?“, upitala sam, zagledajući simbole pomalo zabavljeno.
To bi moglo biti objašnjenje za skrivenu prostoriju. Iako je među nekim od pismenijih Francuza i
među aristokratijom postojalo snažno interesovanje za okultno, ono je dobro skrivano iz straha da
će pobuditi gnev crkve.
Na moje iznenađenje, Rajmon se nasmejao. Njegovi tupi prsti sa kratkim noktima pritiskali
su tu i tamo po pročelju kabineta, dodirujući središte jednog simbola, završetak drugog.
„Ne, Madona. Većina kabalista je obično vrlo siromašna pa ne tražim često njihovo društvo.
Ali ovi simboli uspevaju da radoznalce zadrže da ne zagledaju po kabinetu. Što, ako dobro
razmislite, nije slaba moć za malo farbe. Na kraju krajeva, kabalisti su možda u pravu kad kažu da
ovi znaci sadrže moć.“
Vragolasto mi se nasmešio otvarajući vrata kabineta. Videla sam da je to zapravo dvostruki
kabinet; ako bi preterano radoznala osoba ignorisala upozorenje simbola i prosto otvorila vrata,
ona bi bez sumnje videla samo bezopasnu sadržinu apotekarskog ormana. Ali ako bi se pravim
redom ispritiskale skrivene bravice, tada bi se te police razmakle i otkrile duboku šupljinu iza.
Izvukao je jednu od malih fioka koje su bile raspoređene po rubu šupljine i istresao je sebi u
ruku. Probrao je po sadržini, izvukao jedan veliki kristalni kamen i pružio mi ga.
„Za vas“, rekao je. „Radi zaštite.“
„Šta? Magija?“, cinično sam upitala, prevrćući kristal u šaci.
Rajmon se nasmejao. Prineo je ruku iznad stola i pustio da mu nekoliko obojenih kamenčića
ispadne između prstiju i odskakuće po flekavom upijaču.
„To možete i tako da zovete, Madona. Ja sigurno mogu više da naplatim ako to tako
nazovem.“ Jednim prstom je iščeprkao zelenkasti kristal iz gomile šarenog kamenja.
„Oni nemaju više – a sigurno ni manje – magije nego lobanje. Nazovite ih kostima zemlje.
Sadrže suštinu sredine u kojoj nastaju, i koje god moći da ona ima možete ih naći i ovde.“ Ćušnuo
je mali žućkasti grumen u mom pravcu.
„Sumpor. Sameljite ga sa drugim sitnim stvarima, dodirnite ga šibicom i on će eksplodirati.
Barut. Da li je to magija? Ili je to samo priroda sumpora?“
„Pretpostavljam da to zavisi od toga kome govorite“, napomenula sam, i njegovo lice se
razlilo u oduševljeni osmeh.
„Ako ikada poželite da napustite svog muža, Madona“, rekao je kikoćući se, „budite sigurni
da nećete gladovati. Rekao sam da ste profesionalac, zar ne?“
„Mog muža!“, uzviknula sam i pobledela. Iznenada sam shvatila prigušenu buku koja je
dopirala iz udaljene radnje. Čuo se jak tup udarac, kao da se krupna teška ruka spušta na tezgu i
duboka tutnjava glasa koji ne podnosi prekidanje probijala se kroz žamor drugih glasova.
„Boga ti blesavog! Zaboravila sam na Džejmija!“
„Vaš suprug je ovde?“ Rajmonove oči su se raširile više nego obično, i da nije već bio tako
bled, pretpostavljam da bi i on ubledeo.
„Ostavila sam ga napolju“, objasnila sam, saginjući se da prođem nazad kroz tajni prolaz.
„Mora da mu je dosadilo da čeka.“
„Sačekajte, Madona!“ Rajmon me je uhvatio za lakat, zaustavljajući me. Spustio je i drugu
ruku preko moje, preko one koja je držala kristal.
„Taj kristal, Madona. Rekao sam da je on radi vaše zaštite.“
„Da, da“, rekla sam nestrpljivo, čuvši da se moje ime doziva napolju sve bučnije. „Šta on
radi?“

174
 „Osetljiv je na otrov, Madona. Promeniće boju u prisustvu nekoliko škodljivih sastojaka.“
To me je zaustavilo. Ispravila sam se i zurila u njega.
„Otrov?“, rekla sam polako. „Znači...“
„Da, Madona. Možda ste još u opasnosti.“ Rajmonovo žablje lice je bilo natmureno. „Ne
mogu da vam kažem zasigurno, ili iz kog pravca, jer ne znam. Ako saznam, budite uvereni da ću
vam reći.“ Njegov pogled je s nelagodom skrenuo ka prolazu kroz ognjište. Oluja udaraca se čula
po spoljnom zidu. „Uverite i svog supruga, molim vas, Madona.“
„Ne brinite“, rekla sam mu, saginjući se ispod niske ploče. „Džejmi ne ujeda – bar tako
mislim.“
„Nisam brinuo zbog njegovih zuba, Madona“, čulo se iza mene dok sam pognuta prelazila
preko pepela u ognjištu.
Džejmi me je, usred čina podizanja svog bodeža da bi tresnuo opet u dasku, spazio kako se
pojavljujem iz ognjišta pa ga je spustio.
„Oh, tu si ti“, blago je napomenuo. Nagnuo je glavu u stranu i posmatrao me kako skidam
gar i pepeo sa ruba haljine, a onda se namrštio kada je ugledao Rajmona kako oprezno izviruje
ispod stola za sušenje.
„Ah, a tu je i naš mali žabac. Ima li on neko objašnjenje, Sasenah, ili da ga samo pribodem sa
ostalima?“ Ne skidajući pogled sa Rajmona, klimnuo je prema zidu gde su razne žabe bile
pribodene na dugačku filcanu traku.
„Ne, ne“, rekla sam žurno dok se Rajmon spremao da klisne nazad u svoje skrovište. „Rekao
mi je sve. Zapravo, bio je veoma spreman da pomogne.“
Uz malo oklevanja, Džejmi je vratio svoj bodež a ja sam pružila ruku dole da izvučem
Rajmona da se ne krije. Malo se štrecnuo od pogleda na Džejmija.
„Ovaj čovek je vaš suprug, Madona?“, upitao je tonom nekoga ko se nada da će odgovor
glasiti „ne“.
„Da, naravno“, odgovorila sam. „Moj muž Džejms Frejzer, moj gospodar Broh Tuaraha“,
rekla sam mašući prema Džejmiju, mada se to teško moglo odnositi na nekog drugog. „Majstor
Rajmon.“
„To sam shvatio“, suvo je rekao Džejmi. Naklonio se i pružio ruku prema Rajmonu, čija je
glava dosezala nekoliko centimetara iznad Džejmijevog pasa. Rajmon je kratko dotakao pruženu
ruku i trgao svoju nazad, nemoćan da spreči drhtanje. Zapanjeno sam zurila u njega.
Džejmi je samo digao jednu obrvu, a onda se oslonio pozadi i namestio se uz ivicu stola.
Prekrstio je ruke na grudima.
„U redu, onda“, rekao je. „Šta je s tim?“
Uglavnom sam ja objašnjavala, a Rajmon je samo s vremena na vreme jednosložno
potvrđivao. Izgledalo je kao da je mali apotekar lišen svoje uobičajene pronicljivosti pa se skupio u
stoličici kraj vatre, ramena pogrbljenih od obazrivosti. Tek kada sam završila sa objašnjenjem
belog kristala – i o tome da će mi verovatno trebati – on se promeškoljio i naizgled malo živnuo.
„Istina je, poštovani gospodine“, uveravao je Džejmija. „Ja ne znam, zapravo, da li ste vaša
supruga ili vi u opasnosti, ili možda oboje. Nisam čuo ništa određeno, samo ime ‘Frejzer’,
izgovoreno na mestu gde se imena retko izgovaraju sa blagoslovom.“
Džejmi je oštro pogledao u njega. „Je l’ tako? A vi često posećujete takva mesta, zar ne,
Rajmone? Da li su ti ljudi o kojima govorite vaši saradnici?“
Rajmon se nasmešio, nekako slabašno. „Pre sam sklon da ih opišem kao poslovne rivale,
gospodine.“
Džejmi je zabrundao. „Mmmfm. Aha, dobro, i svako ko nešto pokuša može da se usreći i
malo više nego što se nadao.“ Dotakao je bodež za pojasom i ispravio se.
„Pa ipak, zahvaljujem na upozorenju, majstor Rajmone.“ Poklonio se apotekaru, ali nije
ponovo nudio ruku. „A što se ostalog tiče“, podigao je obrvu ka meni, „ako je moja supruga voljna

175
da vam oprosti vaše postupke, onda ja tu nemam šta da dodam. Mada“, dodao je, „savetovao bih
vam da uskočite u tu svoju rupu sledeći put kada vikontesa dođe u radnju. Hajdemo, Sasenah.“
Dok smo truckali prema Rue Tremoulins, Džejmi je ćutao i zurio kroz prozor kočije dok su
ukočeni prsti njegove desne ruke lupkali po butini.
„Mesto gde se imena retko izgovaraju sa blagoslovom“, promrmljao je kada je kočija
skrenula u Rue Gamboge. „Šta bi to moglo biti, pitam se?“
Prisetila sam se kabalističkih znakova na Rajmonovom kabinetu i malo se naježila. Prisetila
sam se Margeritinog govorkanja o grofu Sen Zermenu i upozorenja madam De Ramaž. Ispričala
sam Džejmiju za njih i šta je Rajmon na to rekao.
„On to možda smatra farbom i ulepšavanjem izloga“, dovršila sam, „ali očito poznaje ljude
koji ne misle tako, ili koga onda pokušava da otera od tog kabineta?“
Džejmi je klimnuo glavom. „Aha. Čuo sam malo – samo malčice – o takvim zbivanjima po
dvoru. Nisam tada obraćao pažnju, misleći da je to samo budalaština ali ću se sada potruditi da
saznam više.“ Nasmejao se iznenada i privukao me k sebi. „Poslaću Murtaga da prati grofa Sen
Zermena. To će grofu dati pravog đavola da se igra s njim.“

176
 17
Opsednutost

urtagu je dat zadatak da prati dolaske i odlaske grofa Sen Žermena, ali osim izveštaja
da grof zabavlja izuzetan broj osoba kod svoje kuće – oba pola i svih klasa – nije
otkrio ništa naročito misteriozno. Grof jeste imao jednog naročitog posetioca –
Čarlsa Stjuarta koji je došao jednog popodneva, zadržao se jedan sat i otišao.
Čarls je počeo sve češće da traži Džejmsovo društvo za svoje obilaske kafana i
besprizornih mesta u gradu. Ja lično sam smatrala da je to više povezano sa zabavom Žila de la
Tur de Roan, koju je priredio da bi proslavio objavu trudnoće svoje supruge nego sa zloslutnim
uticajem grofa.
Te ekspedicije su nekada trajale do duboko u noć i navikla sam da odlazim u krevet bez
Džejmija i da se budim kada se zavuče pored mene, tela hladnog od hodanja kroz noćnu maglu i
sa mirisom duvana i pića koji mu se lepio za kosu i kožu.
„Toliko je rastrzan zbog te žene da mislim da je i zaboravio da je naslednik trona Škotske i
Engleske“, kazao je Džejmi, vraćajući se sa jedne od ekspedicija.
„Pobogu, onda mora da je zabrinut“, rekla sam sarkastično. „Nadajmo se da će tako i ostati.“
Međutim, nedelju dana kasnije probudila sam se po hladnoj sivoj svetlosti zore i videla da je
krevet kraj mene i dalje prazan, a pokrivač je stajao poravnat i netaknut.
„Da li je gospodar Broh Tuaraha u svojoj radnoj sobi?“, nagnula sam se preko ograde
stepeništa u spavaćici, prepavši Magnusa koji je prolazio donjim hodnikom. Možda je Džejmi
izabrao da prespava na sofi u radnoj sobi da me ne bi uznemirio.
„Ne, gospo“, odgovorio je, zureći u mene. „Otišao sam da skinem rezu sa prednjeg ulaza i
video da nije ni stavljena. Gospodar nije sinoć došao kući.“
Teško sam sela na gornji stepenik. Mora da sam ga svojim izgledom prilično zabrinula, pošto
je postariji batler gotovo dojurio gore do mene.
„Madam“, rekao je, zabrinuto trljajujući jednu moju ruku. „Madam, da li ste dobro?“
„Bivala sam i bolje, ali to nije važno. Magnuse, pošalji odmah jednog od slugu do kuće princa
Čarlsa na Monmartr. Neka proveri da li je moj muž tamo.“
„Smesta, gospo. I poslaću Margaritu gore da pomogne vama.“ Okrenuo se i požurio niza
stepenice, pri čemu su meke papuče koje je nosio tokom jutra tiho šuškale po uglačanom drvetu.
„I Murtaga!“ Doviknula sam za Magnusom dok je odlazio. „Onaj rođak mog muža. Dovedite
mi ga, molim vas!“ Prvo što mi je palo na pamet bilo je da je Džejmi prenoćio u Čarlsovoj vili;
drugo – da mu se nešto desilo, slučajno ili zbog nečije jasne namere.
„Gde je on?“ Začuo se napukli Murtagov glas na vrhu stepeništa. Očigledno je bio upravo
probuđen; lice mu je bilo smežurano od ležanja, a u pregibima njegove otrcane košulje bilo je
slame.
„Otkud ja mogu da znam?“, prasnula sam. Murtag je večito izgledao kao da sumnjiči sve i
svakoga, a to što su ga naglo probudili samo je njegovo uobičajeno neraspoloženje učinilo još
gorim. Pogled na njega ipak je bio utešniji; ako je nešto grubo na vidiku, Murtag je bio prava
osoba da se izbori s tim.

177
 „Izašao je sa princom Čarlsom sinoć i nije se vratio. To je sve što znam.“ Uhvatila sam se za
ogradu stepeništa da bih ustala i poravnala sam svoju svilenu spavaćicu. Vatra je bila založena ali
još nije zagrejala kuću, pa sam drhtala.
Murtag je protrljao lice da bi bolje razmislio.
„Mfm. Da li je neko otišao na Monmartr?“
„Da.“
„Onda ću sačekati da se vrati sa vestima. Ako je Džejmi tamo, sve je u redu. Ako nije, možda
će oni znati kada i gde se razišao sa Njegovom visošću.
„A šta ako nema obojice? Šta ako ni princ nije došao kući?“, upitala sam. Ako u Parizu ima
jakobita, ima i onih koji se protive vraćanju dinastije Stjuarta. I mada ubistvo Čarlsa Stjuarta
možda ne bi sprečilo eventualni škotski ustanak – on ima, ako ništa drugo, mlađeg brata Henrija –
to bi moglo u izvesnoj meri suzbiti Džejmsov entuzijazam za takav poduhvat – ako ga uopšte ima,
pomislila sam rasejano.
Živo sam se sećala priče koju mi je Džejmi ispričao, o onom pokušaju da ga ubiju kada je
upoznao Fergusa. Ulična ubistva su bila uobičajena, a postojale su i bande grubijana koje su
divljale pariškim ulicama kad padne mrak.
„Bolje se obuci, devojko“, napomenuo je Murtag. „Odavde mogu da vidim da si naježena.“
„Oh! Da, valjda je tako.“ Pogledala sam u svoje ruke; obgrlila sam sebe dok su mi
pretpostavke proletale kroz glavu, ali uz slabe efekte; zubi su mi cvokotali.
„Madam! Tako ćete se sigurno prehladiti!“ Margerita je došla brzo trupkajući stepeništem i
ja sam joj pustila da me utera u sobu, dobacujući pogled dole ka Murtagu koji je pažljivo ispitivao
vrh svog bodeža pre nego što ga je zabio nazad u njegove kanije.
„Trebalo bi da ste u krevetu, madam!“ prekorevala me je Margerita. „Nije dobro za dete to
što se tako smrzavate. Odmah ću doneti grejalicu; gde vam je kućni mantil? Odmah ga obucite,
da, tako...“ Navukla sam težak vuneni mantil preko tanke svilene spavaćice, ali sam ignorisala
Margeritino kokodakanje da treba da odem do prozora i otvorim kapke.
Ulica je počinjala da svetluca kada se sunce promolilo i osvetlilo gornje delove fasada
kamenih kuća duž Rue Tremoulins. Bilo je podosta aktivnosti na ulici, čak i ovako rano; služavke i
sluge su se bacili na ribanje stepeništa i glancanje mesinganih ukrasa na kapijama, ulični prodavci
su prodavali voće, povrće i sveže morske plodove izvikujući svoju ponudu duž ulice, a kuvari
velikih kuća su iskakali iz podrumskih vrata kao nekakvi duhovi, prizvani povicima trgovaca koji
su robu prodavali sa kolica. Jedna zaprega natovarena ugljem je polako kloparala ulicom, a vukao
ju je ostareli konj koji je izgledao kao da bi mnogo radije bio u svojoj štali. Ali od Džejmija ni
traga.
Konačno me je Margerita ubedila da odem u krevet i zgrejem se, ali nisam mogla ponovo da
zaspim. Svaki zvuk odozdo me je držao na oprezu, u nadi da će svaki korak na trotoaru napolju
biti propraćen Džejmijevim glasom u hodniku. Lice grofa Sen Žermena uporno se vraćalo između
mene i sna. On je jedini među francuskim plemstvom imao nekakve veze sa Čarlsom Stjuartom.
On je, po svemu sudeći, stajao iza prethodnog ataka na Džejmijev život... i moj. Znalo se da ima
neprikladne veze. Da li je moguće da je on organizovao da i Čarls i Džejmi budu uklonjeni? Da li
su njegove namere bile političke ili lične predstavljalo je nevažnu razliku u ovom času.
Kada su konačno koraci odozdo stigli, bila sam toliko zaokupljena slikama Džejmija koji leži
u jarku presečenog grkljana, da nisam shvatila da je stigao kući sve dok se nisu otvorila vrata od
spavaće sobe.
„Džejmi!“, sela sam u krevetu uz suze radosnice.
On mi se nasmešio, a onda užasno zevnuo ne stavljajući ruku na usta. Pogled mi je dopirao
niz njegovo grlo, pa sam sa zadovoljstvom zapazila da nije presečeno. Izgledao je izrazito loše od
umora. Legao je na krevet pored mene i istezao se, dugo i iscrpljeno, a onda se smirio uz
zadovoljno jecanje.

178
 „Šta se“, insistirala sam, „tebi desilo?“
Otvorio je jedno oko uokvireno crvenilom.
„Treba mi kupanje“, rekao je i ponovo ga zatvorio.
Privila sam se uz njega i pažljivo omirisala. Osećao se miris nadimljenog zatvorenog prostora
i vlažne vune, ispod zaista naročite kombinacije smradova od alkohola – pivo, vino, viski i brendi
– koji se slagao sa raznolikim flekama na njegovoj košulji. I kao upadljiv sastojak te mešavine,
užasno jeftina kolonjska voda, veoma prodorne i ubitačne jetkosti.
„Treba ti“, složila sam se. Iskobeljala sam se iz kreveta, nagnula se u hodnik i dozvala
Margeritu. Kad je stigla poslala sam je po prenosnu kadu i dovoljno vode da je napuni. Kao
oproštajni poklon, od brata Ambroza sam dobila nekoliko komada fino mlevenog tvrdog sapuna
sa mirisnim uljem ruža, pa sam joj rekla da donese i njih.
Kada se sobarica dala na težak posao donošenja ogromnih bakarnih kanti za kupanje, ja sam
se posvetila grmalju u krevetu.
Skinula sam mu cipele i čarape, a zatim olabavila kaiš njegovog kilta pa ga otkačila. Njegove
ruke su refleksno pošle prema preponama, ali mi je pogled bio uperen negde drugde.
„Šta ti se desilo?“, upitala sam.
Nekoliko dugih ogrebotina mu se videlo na butinama, besni crveni tragovi na bledoj koži. A
visoko sa unutrašnje strane jedne noge bilo je nešto što nije moglo biti ništa do ugriz – tragovi
zuba bili su jasno vidljivi.
Sobarica je, nalivajući vodu, zainteresovano pogledala na dokazni materijal i smatrala je
prikladnim da da svoj prilog u ovom delikatnom trenutku.
„Un petit chien?“, upitala je. Mali pas? Ili nešto drugo? Iako nisam bila vična u idiomima u to
vreme, naučila sam da les petits chiens često šetaju ulicama na dve noge i sa našminkanim licima.
„Napolje“, kratko sam rekla na francuskom, sa intonacijom glavne medicinske sestre.
Sobarica je pokupila kante i napustila sobu, malo se dureći.
Okrenula sam se nazad Džejmiju koji je otvorio jedno oko pa ga posle kratkog pogleda u
moje lice opet zatvorio.
„Pa?“, upitala sam.
Umesto da odgovori, on je uzdrhtao. Trenutak kasnije, seo je i rukama protrljao lice, a
čekinje su strugale. Upitno je podigao jednu ridu obrvu. „Pretpostavljam da fino odgojena mlada
dama kao što si ti nije upoznata sa alternativnim značenjem termina soixante-neuf?“
„Čula sam za izraz“, rekla sam, prekrstivši ruke na grudima i posmatrajući ga sumnjičavo. „A
mogu li da pitam gde si ti naišao na taj naročito interesantan broj?“
„To mi je predloženo – uz nešto prinude – kao poželjna aktivnost od strane dame koju sam
slučajno sreo sinoć.“
„Da to, nekom slučajnošću, nije dama koja te je ugrizla za butinu?“
Pogledao je dole i zamišljeno protrljao trag.
„Mm, ne. Tačnije, nije. Ta dama je izgleda bila zaokupljena manjim brojevima. Mislim da je
htela da se pomiri sa šesticom, a devetka je mogla da ide do đavola.“
„Džejmi“, rekla sam, odmereno trupkajući nogom, „gde si bio cele noći?“
On je zagrabio šaku vode iz lavora i prsnuo je po licu, puštajući da se sliva na tamnosmeđe
malje na grudima.
„Mm“, rekao je, treptanjem otresajući kapi sa svojih gustih trepavica, „stani da vidim. Prvo je
bila večera u kafani. Tamo smo sreli Glengarija i Mileflura.“ Msje Mileflur je bio pariški bankar, a
Glengari jedan od mlađih jakobita, predvodnik jednog ogranka klana Makdonela. Posetilac u
Parizu više nego njegov stanovnik, često je bio u Čarlsovom društvu u poslednje vreme, prema
Džejmijevom izveštaju. „A posle večere smo otišli do vojvode Di Kastelotija na karte.“
„I onda?“, pitala sam.

179
 Kafana, očigledno. I još jedna kafana. A onda jedna ustanova koja je naizgled imala neke
karakteristike kafane, ali je za ukras imala nekoliko dama interesantnog izgleda, sa još
interesantnijim talentima.
„Talentima, eh?“, rekla sam, kratko pogledavši trag na njegovoj nozi.
„Bože, to su radile javno“, rekao je i uzdrhtao od prisećanja. „Njih dve, na stolu. Baš između
ovčijih kotleta i barenih krompira. Sa želeom od dunja.“
„Mon dieu“, rekla je sobarica koja se upravo vratila, spuštajući kante sa svežom vodom za
kupanje dovoljno dugo da se prekrsti.
„Ti da ćutiš“, rekla sam, mršteći se ka njoj. Pažnju sam opet okrenula svom mužu. „I šta
onda?“
Tada je, očito, akcija postala prilično opšta, mada se i dalje obavljala vrlo javno. Uz dužno
poštovanje prema Margeritinoj osećajnosti, Džejmi je sačekao da ona ode po još jednu partiju
vode pre nego što je nastavio da objašnjava.
„... i onda je Kasteloti odveo jednu debelu riđokosu i malu plavušu u jedan ugao, i...“
„A šta si ti radio sve to vreme?“, upala sam u taj fascinantni rečitativ.
„Posmatrao“, rekao je, kao da je iznenađen pitanjem. „Nije izgledalo pristojno, ali nisam
imao bogzna kakav izbor pod takvim okolnostima.“
Preturala sam po njegovoj torbici dok je pričao, i pronašla sam ne samo mali novčanik, već i
veliki metalni prsten ukrašen grbom. Znatiželjno sam ga isprobala na prstu – bio je znatno veći od
svakog normalnog prstena pa je visio kao alka na štapu.
„Kome li pa ovo pripada?“, upitala sam, pokazujući ga. „Izgleda kao grb vojvode Di
Kastelotija, ali čiji god da je, taj mora da ima prste kao kobasice.“ Kasteloti je bio nezdravi
italijanski krakatilo, sa napaćenim licem čoveka sa hroničnom dispepsijom – nije ni čudo, sudeći
po Džejmijevoj priči. Žele od dunja, zaista!
Podigla sam pogled i zatekla Džejmija kako se crveni od pupka do kose.
„Ovaj“, rekao je, preterano zainteresoan za fleku od blata na jednom kolenu, „taj... ne ide na
čovečiji prst.“
„Pa šta onda... oh.“ Sada sam zainteresovanije pogledala okrugli objekat. „Pobogu. Čula sam
za to ranije...“
„Jesi?“, kazao je Džejmi, skroz zabezeknut.
„Ali nikada nisam videla neki. Da li ti pasuje?“ Pružila sam ruku da ga isprobam. On je
rukama pokrio intimne delove.
Margerita, koja je stigla sa još vode, odmah je krenula da ga uverava: „Ne vous en faîtez pas,
Monsieur. J’en ai déjà vu un!“ Ne brinite, gospodine, već sam videla jedan.
Podjednako besno je pogledao i mene i sobaricu, a zatim je navukao kilt.
„Dovoljno je gadno provesti noć braneći svoju čednost“, napomenuo je uz nešto oštrine, „a
ne još i trpeti komentare ujutru.“
„Breneći svoju čednost, hm?“, dokono sam prsten prebacivala iz ruke u ruku, dočekujući ga
na kažiprst. „Poklon, je li to?“, upitala sam, „ili ti je pozajmljen?“
„Poklon. Ne radi to, Sasenah“, rekao je, lecnuvši se. „To priziva neprijatna sećanja.“
„Ah da“, rekla sam, odmeravajući ga. „A sad, o tim sećanjima...“
„Nisam ja“, protestovao je. „Ne misliš valjda da bih ja uradio nešto takvo? Ja sam oženjen
muškarac!“
„Msje Mileflur nije oženjen?“
„Ne samo da je oženjen, već ima i dve ljubavnice“, kazao je Džejmi. „Ah je on Francuz – to je
drugačije.“
„Vojvoda Di Kasteloti nije Francuz – on je Italijan.“
„Ali je vojvoda. To je nešto drugo.“
„Oh jeste, je li tako? Pitam se da li i vojvotkinja misli tako.“

180
 „Imajući u vidu nekoliko stvari za koje vojvoda tvrdi da ih je naučio od vojvotkinje, rekao bih
da je tako. Zar još nije sve spremno za kupanje?“
Držeći kilt skupljen oko sebe, oteturao je iz kreveta do kade koja se pušila i zakoračio.
Sklonio je kilt i spustio se brzo, ali ne dovoljno brzo.
„Enorme? “, rekla je sobarica i prekrstila se.
„C’est tout“, kazala sam obuzdavajući se. „Merci bien.“ Ona je oborila pogled, pocrvenela i
pobegla napolje.
Kada su se za sobaricom zatvorila vrata, Džejmi se opustio u kadi koja je bila visoka na
zadnjem kraju da omogući leškarenje; izgleda da je tada važilo pravilo da kada se već neko
pomučio da je napuni, u tome treba i uživati. Njegovo čekinjasto lice je poprimilo blažen izraz
dok je postepeno sve više tonuo u vruću vodu, a crvenilo je prekrivalo njegovu bledu kožu. Oči su
mu bile zatvorene, a malo vlažne izmaglice mu je svetlucalo po visokim, širokim jagodicama i
sijalo u udubljenjima ispod očnih duplji.
„Sapun?“, upitao je pun nade, otvarajući oči.
„Da, stvarno.“ Dohvatila sam komad i pružila mu ga, a onda sela na stoličicu pored kade.
Posmatrala sam neko vreme dok se marljivo trljao i donela mu krpu i kamen plavučac kojim je
mukotrpno trljao i zadebljanja na stopalima i laktovima.
„Džejmi“, konačno sam rekla. „Da?“
„Ne nameravam da se svađam oko tvojih metoda“, kazala sam, „i složili smo se da možeš
imati izvesnu slobodu, ali... da li si zaista morao da...“
„Da šta, Sasenah?“ Prekinuo je ribanje i posmatrao me usredsređeno, nakrivljene glave.
„Da... da...“ Srdilo me je to što sam se zacrvenela koliko i on, ali bez izgovora vruće vode.
Krupna ruka se pomolila iz vode cedeći se i spustila se na moju nadlakticu. Mokra vrelina je
gorela kroz tanku tkaninu mog rukava.
„Sasenah“, rekao je, „šta to misliš da sam radio?“
„Eh, pa“, rekla sam, pokušavajući i ne uspevajući da skrenem pogled sa tragova na njegovoj
butini. On se nasmejao, mada nije delovao kao da stvarno uživa.
„O vi koji nemate poverenja!“, rekao je sarkastično.
Povukla sam se izvan njegovog domašaja.
„Pa“, rekla sam, „kada se nečiji muž vrati kući sa ugrizima i ogrebotinama i smrdeći na
parfem, prizna da je noć proveo u kupleraju i...“
„I kaže ti odmah da je noć proveo samo posmatrajući i ne radeći ništa?“
„Nisi te tragove na nozi dobio od gledanja!“, prasnula sam iznenada, a onda stisnula usne.
Osećala sam se kao ljubomorna ženturača i nije me bilo briga. Zaklela sam se da ću sve to primiti
mirno, kao svetska žena, govoreći sebi da imam puno poverenje u Džejmija i – za svaki slučaj – da
ne možeš napraviti kajganu bez lupanja jaja. Čak i ako se nešto dogodilo...
Poravnala sam mokro mesto na svom rukavu, osećajući kako se ledeni vazduh probija kroz
ohlađenu svilu. Trudila sam se da povratim lagani ton.
„Ili su to ožiljci od časne borbe, stečeni u odbrani tvoje čednosti?“ Nekako onaj lagani ton
baš i nije tako zvučao. Slušajući sebe, morala sam da priznam da je opšti utisak bio prilično gadan.
Ubrzano sam prestajala da brinem zbog toga.
Džejmi se nije otromboljio od prepoznavanja tona mog govora, već je skupio oči prema meni
i izgledao kao da se sprema da odgovori. Udahnuo je, a onda se, očito, predomislio oko onoga što
je nameravao da kaže, pa je ispustio vazduh.
„Da“, rekao je mirno. Lovio je po kadi između svojih nogu, a onda se konačno pojavio sa
komadom sapuna, grubo oblikovanom belom glatkom loptom. Ispružio ga je na dlanu.
„Hoćeš li mi pomoći da operem kosu? Njegova visost je povratila na mene u kočiji tokom
povratka pa malo smrdim.“
Oklevala sam na trenutak, ali sam prihvatila maslinovu grančicu, makar privremeno.

181
 Osećala sam krivinu njegove lobanje ispod guste, nasapunate kose i rub zaraslog ožiljka na
potiljku. Čvrsto sam prste zarila u njegove vratne mišiće, a on se malo opustio pod mojim rukama.
Mehurići sapunice su klilizi niz mokre, svetlucave krivine njegovih ramena i moje ruke su ih
sledile, šireći onu glatkoću tako da je izgledalo kao da mi prsti plove po površini njegove kože.
Baš je krupan, pomislila sam. Tako često kraj njega, umela sam da zaboravim na to koliki je
dok ga iznenada ne bih ugledala na udaljenosti, kako nadvišava manje ljude, i iznova bi me
pogodili gracioznost i lepota njegovog tela. Ali sada je sedeo sa kolenima gotovo pod bradom, a
ramena su mu ispunjavala kadu skoro s kraja na kraj. Nagnuo se malo napred da olakša moje
aktivnosti, izlažući odvratne ožiljke na svojim leđima. Debela crvena udubljenja Džek Randalovog
božičnog poklona gusto su pokrivala tanke bele linije od ranijih bičevanja.
Dotakla sam ožiljke nežno, srce mi se steglo od tog prizora. Videla sam te rane kada su bile
sveže, videla sam njega oteranog na rub ludila torturom i zlostavljanjem. Ali uspela sam da ga
izlečim i on se za to borio svom snagom viteškog srca da ponovo bude ceo, da mi se vrati.
Uzdrmana nežnošću, sklonila sam zalutale pramenove u stranu i sagnula se da ga poljubim u vrat.
Naglo sam se ispravila. On je osetio moj pokret pa je malo zakrenuo glavu.
„Šta je bilo, Sasenah?“, upitao je glasom sporim od pospanog uživanja.
„Baš ništa“, rekla sam, zureći u tamnocrvene mrlje na njegovom vratu. Medicinske sestre u
Pembrouku su ih obično skrivale veselim maramama koje su vezivale oko vrata ujutru posle
izlaska sa vojnicima iz obližnje baze. Oduvek sam smatrala da je prava svrha tih marama
oglašavanje, a ne skrivanje.
„Ne, baš ništa“, ponovila sam, pružajući ruku ka bokalu na postolju. Ostavljen pored
prozora, na dodir je bio hladan kao led. Stala sam iza Džejmija i prevrnula mu ga na glavu.
Podigla sam donji deo svilene spavaćice da bih izbegla iznenadni talas koji se prelio preko
ivice kade. On je krkljao od hladnoće, ali je još uvek bio suviše šokiran da bi izgovorio one reči
koje sam mu pročitala na usnama. Preduhitrila sam ga.
„Samo si gledao, je li tako?“, hladno sam pitala. „i ne bih ni pomislila da si u tome uživao, zar
ne, jadniče?“
Zabacio se u kadi tako naglo da je voda bućnula preko rubova, pljuskajući po kamenom
podu, a zatim se iskrenuo da bi pogledao u mene.
„Šta hoćeš da ti kažem?“ insistirao je. „Da li sam hteo da se parim sa njima? Aha, jesam!
Dovoljno je što su mi jaja bridela jer to ne radim. I dovoljno da mi pozli od pomisli da dotaknem
neku od tih kurvi.“
Sklonio je mokru kosu iz očiju i besno me pogledao.
„Da li si to htela da znaš? Jesi li sad zadovoljna?“
„Ne zapravo“, rekla sam. Lice mi je bilo užareno pa sam pritisnula obraz uz ledeno okno
prozora, stežući rukama sims.
„Onaj koji požudno gleda ženu, u svom srcu već je počinio preljubu sa njom. Da li na to tako
gledaš?“
„Da li ti na to tako gledaš?“
„Ne“, kratko je odgovorio. „Ne gledam. A šta bi ti uradila da sam povalio kurvu, Sasenah?
Lupila bi mi šamar? Naredila mi da odem iz tvoje sobe? Držala me podalje od svog kreveta?“
Okrenula sam se i pogledala ga.
„Ubila bih te“, procedila sam kroz zube.
Obe obrve su poletele naviše i malo je zinuo od neverice.
„Ubila bi mene? Bože, da ja tebe nađem sa drugim muškarcem, ja bih ubio njega!“ Zastao je i
jedan ugao njegovih usta se šeretski iskrivio.
„Da se razumemo“, kazao je, „ne bih bio zadovoljan ni tobom, ali opet, ubio bih njega.“
„Tipičan muškarac“, rekla sam. „Uvek promaši ono najvažnije.“
Frknuo je kiselo raspoložen.

182
 „Jesam li, dakle? Znači ne veruješ mi. Hoćeš li da ti to dokažem, Sasenah, da nisam kresnuo
nijednu u poslednjih nekoliko sati?“ Ustao je, a voda se slivala niz njegove duge noge. Svetlost sa
prozora je naglasila crvenkastozlatne dlake na njegovom telu, a para mu se u pramenovima dizala
sa kože. Izgledao je kao upravo izlivena figura od zlata. Kratko sam pogledala dole.
„Ha“, rekla sam sa onoliko prezira koliko je moglo da stane u jedan slog.
„Vrela voda“, rekao je kratko dok je izlazio iz kade. „Ništa ne brini, neće trajati dugo.“
„To je“, rekla sam, uz prefinjenu preciznost, „ono što ti misliš.“
Lice mu je pocrvenelo još više i šake su mu se nehotice skupile u pesnice.
„Sa tobom nema ubeđivanja, zar ne?“, upitao je. „Bože, noć sam proveo iskidan između
gađenja i agonije, zadirkivan od svojih kompanjona kako nisam pravi muškarac, a onda dođem
kući da bih bio mučen što sam bio poročan! Mallaichte bàs!“
Gledajući unezvereno okolo, spazio je svoju odbačenu odeću na podu blizu kreveta i pošao
po nju.
„Eto, onda!“, rekao je, dohvatajući kaiš. „Evo! Ako je požuda neverstvo, a ti bi me ubila zbog
neverstva, onda je najbolje da to uradiš, zar ne?“ Izvadio je svoj nož, dvadeset pet centimetara dug
komad tamnog čelika i gurnuo ga ka meni tako da je prema meni bila okrenuta drška. Ispravio je
ramena, okrećući široko prostranstvo svojih grudi ka meni i ratoborno me gledao.
„Samo napred“, insistirao je. „Nadam se da nisi mislila da prekršiš obećanje pošto si tako
osetljiva na svoj ponos kao supruga.“
Bilo je to pravo iskušenje. Moje stegnute ruke su se tresle kraj bokova od želje da uzmem
bodež i zarijem ga čvrsto njemu među rebra. Samo me je saznanje da mi, bez obzira na svu
dramatiku, sigurno ne bi dozvolio da ga ubodem sprečilo da pokušam. Osećala sam se dovoljno
blesavo i bez daljeg ponižavanja. Pokupila sam se od njega u vihoru svile.
Malo kasnije, čula sam kako nož zveči po podu. Stajala sam nepokretno i zurila kroz prozor
u zadnje dvorište. Čula sam tiho šuškanje iza leđa pa sam pogledala u slabašne odraze u prozoru.
Lice mi je u oknu izgledalo kao mrljava elipsa nimbusa zbog kose slepljene od spavanja.
Džejmijeva gola figura se nejasno kretala po staklu kao neko pod vodom, u potrazi za peškirom.
„Peškir je na donjoj polici držača za bokal“, rekla sam i okrenula se.
„Hvala.“ Ispustio je prljavu košulju kojom je počeo polako da se briše i krenuo da dohvati
peškir, ne gledajući u mene.
Obrisao je lice, a onda je, izgleda, nešto rešio. Spustio je peškir i pogledao pravo u mene.
Videla sam kako se emocije bore da ovladaju njegovim licem i osećala se kao da i dalje gledam
odraz u prozoru. Razum je pobedio kod oboje u istom času.
„Izvini“, rekli smo istovremeno. I nasmejali se.
Vlaga sa njegove kože probila se kroz tanku svilu, ali nisam marila.
Nekoliko minuta kasnije promrmljao mi je nešto u kosu.
„Šta?“
„I suviše blizu“, ponovio je, odmičući se malo. „Bilo je prokleto blizu, Sasenah, i to me je
uplašilo.“
Pogledala sam dole u bodež koji je zaboravljen ležao na podu.
„Uplašilo? Nikada u životu nisam videla nekoga ko se manje plaši. Znao si prokleto dobro da
to ne bih učinila.“
„Oh, to.“ Iscerio se. „Ne, nisam mislio da ćeš me ubiti, koliko god da to želiš.“ Brzo se
otreznio. „Ne, već... pa, one žene. Ono kako sam se osećao sa njima. Nisam ih želeo, stvarno
nisam...“
„Da, znam“, rekla sam, pružajući ruke ka njemu, ali nije imao nameru da tu stane.
Odmaknuo se od mene, izgledajući zabrinuto.
„Ah-.. požuda, pretpostavljam da bi ti to tako nazvala... bila je... previše blizu onome što
nekada osećam prema tebi i to... mi nije delovalo kako treba.“

183
 Okrenuo se, trljajući kosu lanenim peškirom, tako da mu je glas bio napola prigušen.
„Oduvek sam mislio da bi bilo jednostavno leći sa ženom“, tiho je rekao. „A ipak... Hoću da
padnem tebi pred noge i da te obožavam“, ispustio je peškir i posegnuo ka meni, hvatajući me za
ramena, „a ipak hoću da te nateram na kolena preda mnom, da te držim tamo sa rukama
upetljanim u tvoju kosu i sa tvojim ustima meni na usluzi... i želim obe te stvari u isto vreme,
Sasenah.“ Sišao je rukama ispod moje kose i snažno dohvatio moje lice.
„Uopšte ne razumem sebe, Sasenah! Ili možda razumem.“ Pustio me je i okrenuo se. Lice mu
se odavno osušilo, ali je dohvatio oboreni peškir i njime brisao lice, iznova i iznova. Čekinje su
tiho strugale po finom lanu. Glas mu je i dalje bio miran, jedva čujan sa metar ili dva.
„Takve stvari – svest o njima, hoću da kažem – to je došlo ubrzo posle... posle Ventvorta.“
Ventvort – gde je prodao svoju dušu da bi sačuvao moj život i pretrpeo torture prokletih da bi ga
spasao.
„U početku sam mislio da je Džek Randal ukrao delić moje duše, a onda sam shvatio da je još
gore od toga. Ona je cela moja, i takva je bila sve vreme; reč je samo o tome da mi ju je on
pokazao i naveo me da upoznam sebe. To je ono što je učinio i što ne mogu da oprostim, i neka
njegova duša trune zbog toga!“
Spustio je peškir i pogledao u mene, lica izmorenog naporima te noći, ali su mu oči blistale u
žaru.
„Kler. Da osetim tvoj vrat pod svojim rukama, i tu finu, tanku kožu na tvojim dojkama i
rukama... Gospode, ti si mi supruga, obožavam te i volim svim svojim životom, a ipak želim da te
poljubim tako snažno da ti izranjavim nežne usne i vidim tragove svojih prstiju na tvojoj koži.“
Ispustio je peškir. Podigao je ruke i držao ih drhtave u vazduhu ispred svog lica, a onda ih
polako spustio meni na glavu kao da me blagosilja.
„Želim da te držim kao mače u svojoj košulji, mo duinne, a ipak želim da ti raširim butine i
orem te kao uspaljeni bik.“ Prsti su mu se stegli u mojoj kosi. „Ne razumem sebe!“
Povukla sam glavu da se oslobodim i odmakla se za pola koraka. Izgledalo je kao da je sva
krv na površini moje kože, a jeza me je obuzela od kratkog razdvajanja.
„Misliš li da je to kod mene drugačije? Zar misliš da ja ne osećam isto?“ pitala sam. „Da ne
želim da te ponekad ugrizem dovoljno jako da osetim krv ili da te grebem dok ne provrištiš?“
Polako sam pružila ruke da ga dohvatim. Koža njegovih grudi bila je vlažna i topla. Dotakla
sam ga samo noktom kažiprsta, baš ispod bradavice. Lagano, jedva ga dotičući, povlačila sam
nokat nagore, nadole, kružila, posmatrala kako se kvržica ukrućuje među ukovrdžanim riđim
dlakama.
Nokat je pritisnuo malo jače i kliznuo nadole ostavljajući slabašnu crvenu crtu na beloj koži
njegovih grudi. Već sam se cela tresla do tada, ali se nisam okrenula.
„Ponekad želim da te jašem kao divljeg konja, i da te ukrotim – da li si to znao? Ja to mogu,
znaš da mogu. Da te oteram preko ivice i iscedim te u ljusku koja se bori za dah. Mogu da te
oteram do ruba ponora i ponekad uživam u tome, Džejmi, zaista! A ipak tako često želim“, glas mi
je iznenada popustio i morala sam žestoko da progutam da bih nastavila, „želim... da držim tvoju
glavu uz moju dojku i da te ljuljam kao dete i tešim te dok ne zaspiš.“
Oči su mi bile pune suza pa nisam mogla jasno da mu vidim lice. Nisam mogla da vidim da li
i on plače. Čvrsto me je stegnuo rukama i njegova vlažna toplina me je progutala kao dah
monsuna.
„Kler, stvarno me ubijaš, sa nožem ili bez njega“, šaputao je, lica uronjenog u moju kosu.
Sagnuo se i podigao me. Odneo me je do kreveta. Kleknuo je i položio me među ispreturane
pokrivače.
„Sada ćeš ležati sa mnom“, tiho je rekao. „I ja ću te upotrebiti kako moram. A ako hoćeš da
mi se revanširaš za to, onda to uradi i neka tako bude, jer moja duša je tvoja, uključujući i njene
najmračnije ćoškove.“

184
 Koža na njegovim ramenima bila je topla od vruće vode kojom se kupao, ali se naježio kao
da mu je zima dok su moje ruke prelazile do njegovog vrata i kada sam ga povukla na sebe.
A kada sam konačno izvela svoj poslednji revanš nad njim, ljuljala sam ga uz sebe,
sklanjajući ogrubele, polusuve lokne.
„A ponekad“, šaputala sam mu, „poželim kada bi u meni mogao biti ti. Da mogu da te
primim celog i da te čuvam da stalno budeš siguran.“
Njegova ruka se, krupna i topla, polako podigla sa kreveta i obuhvatila malu zarobljenu
izbočinu mog stomaka, štiteći je i milujući.
„To i radiš, dušo“, rekao je. „To i radiš.“

*****

Osetila sam ga prvi put dok sam ležala u krevetu narednog jutra, posmatrajući Džejmija kako se
oblači da krene. Mali lepršav osećaj, istovremeno dobro poznat i potpuno nov. Džejmi mi je bio
okrenut leđima dok se migoljio da uđe u svoju do kolena dugu košulju i pružao ruke,
raspoređujući beli lan po širini svojih leđa.
Ležala sam prilično mirno, čekala i nadala se da će naići ponovo. I jeste, ovog puta kao niz
sićušnih brzih pokreta, kao pucanje mehurića koji se dižu na površinu gazirane tečnosti.
Naglo sam se prisetila koka-kole, onog čudnog, tamnog gaziranog američkog napitka.
Probala sam ga jednom na večeri sa nekim američkim pukovnikom, koji je to služio kao
specijalitet – što je i bila, u ratno vreme. Stizala je u debelim zelenkastim flašama, glatko
zatalasanim i tanjim pri vrhu, koje kao da su bile sužene u struku i imale su oblik ženskog tela sa
jednim proširenjem ispod vrata i jednim još širim niže.
Prisećala sam se kako su milioni mehurića žurili u uski grlić kada se boca otvori, manji i
finiji od mehurića šampanjca, radosno se rasprskavajući u vazduh. Položila sam jednu ruku vrlo
nežno na stomak, baš iznad materice.
Eto ga. Nije bilo osećaja njega, ili nje, što sam mislila da bi mogla biti – ali je nesporno
postojao osećaj Nekoga. Pitala sam se da li možda bebe nemaju pol – na stranu fizičke odlike – do
rođenja, kada ih čin izlaganja spoljnom svetu zauvek određuje kao jedno ili drugo.
„Džejmi“, rekla sam. On je vezivao kosu u rep i obmotavao kožnu traku oko nje. Zatim je
podigao pogled ka meni ispod obrva i nasmešio se.
„Budna si, zar ne? Još je rano, mo duinne. Odspavaj još malo.“
Nameravala sam da mu kažem, ali me je nešto zaustavilo. On to nije mogao da oseti,
naravno, ne još. Nije reč o tome da sam mislila da neće mariti, već je bilo nešto u vezi sa tom
prvom svešću što je iznenada delovalo lično; druga tajna koju smo delili ja i dete – prva je bila
svest o njegovom postojanju, svesno znanje kod mene, a kod embriona čisto postojanje. Deljenje
tog saznanja nas je vezalo čvrsto kao i krv koja je tekla kroz nas oboje.
„Hoćeš li da ti ja vežem kosu?“, pitala sam. Kada je odlazio na dokove, ponekad bi od mene
zatražio da mu riđu grivu upletem u čvrstu pletenicu da bi se osigurao od udara vetrova na palubi
i keju. Večito se šalio da će je umočiti u katran, kako to rade mornari da bi zauvek rešili problem.
Odmahnuo je glavom i krenuo da dohvati kilt.
„Ne, danas idem da posetim Njegovu visost princa Čarlsa. Kolika god da je promaja u
njegovoj kući, ne mislim da će mi kosu oterati u oči.“ Nasmešio mi se i prišao do kreveta. Video je
da mi je ruka na stomaku pa je i on lagano spustio svoju preko nje.
„Osećaš se dobro, zar ne, Sasenah? Sada je bolje sa mučninom?“
„Mnogo.“ Jutarnja mučnina je zapravo jenjavala, mada su me njeni naleti hvatali u čudnim
trenucima. Utvrdila sam da ne mogu da podnesem miris prženih škembića sa lukom pa sam
morala da zabranim to popularno jelo sa jelovnika posluge pošto se miris iz kuhinje u prizemlju

185
poput duha prikradao zadnjim stepeništem da bi neočekivano iskočio pred mene kada otvorim
vrata dnevne sobe.
„Dobro.“ Podigao je moju ruku i sagnuo se da mi poljubi prste na rastanku. „Nastavi da
spavaš, mo duinne“, ponovio je.
Pažljivo je zatvorio vrata za sobom, kao da ja već spavam, ostavljajući me tišini ranog jutra
kada male zvuke aktivnosti u domaćinstvu pouzdano guše drveni zidovi.
Kvadrati slabog sunčevog svetla od francuskog prozora ležali su jarki na naspramnom zidu.
Biće to predivan dan, bilo mi je jasno, prolećni vazduh je postao zreliji od toplote, a šljive su se
rascvetale ružičasto i belo i bile su pune pčela u vrtovima Versaja. Dvorjani će danas biti napolju u
vrtovima i uživaće u vremenu isto koliko i ulični prodavci koji su u kolicama gurali svoju robu
ulicama.
Uživala sam i ja, sama i ne sama, u svojoj spokojnoj čauri topline i mira.
„Zdravo“, tiho sam rekla, sa rukom položenom na leptirova krila koja su lupkala u meni.

186
DEO TREĆI
Malchance

187
 18
Silovanje u Parizu

egde početkom maja došlo je do eksplozije u Kraljevskom arsenalu,. Kasnije sam

čula da je nepažljivi portir spustio baklju na pogrešno mesto, i samo minut kasnije
najveća zbirka baruta i vatrenog oružja u Parizu odletela je u vazduh uz buku koja je
poplašila golubove sa Notr- Dama.
Radeći u L’Hôpital des Anges nisam čula samu eksploziju, ali sam sigurno osetila
njene posledice. Iako je bolnica bila na drugom kraju grada od arsenala, bilo je toliko žrtava
eksplozije da ih je mnogo preteklo iz ostalih bolnica i bile su donete nama, osakaćene, sa
opekotinama i ječeći na kolima, ili sa podrškom prijatelja koji su ih doneli.
Sasvim se smračilo pre nego što je i poslednja žrtva zbrinuta, i poslednje u zavoje uvijeno
telo nežno spušteno među prljave, anonimne pacijente bolnice.
Poslala sam Fergusa sa vešću da ću kasniti kada sam shvatila koliko posao čeka sestre u
bolnici. On se vratio sa Murtagom i njih dvojica su leškarili na stepenicama ispred, čekajući da nas
otprate kući.
Meri i ja smo se umorno pojavile na dvokrilnim vratima i zatekle Murtaga kako Fergusu
demonstrira veštinu bacanja noža.
„Produži onda“, govorio je, leđima okrenut nama. „Što pravije možeš, kada izbrojim do tri.
Jedan... dva... tri!“ Na „tri“, Fergus je zakotrljao veliku glavicu crnog luka koju je držao, puštajući je
da skakuće i odskače po neravnom terenu.
Murtag je stajao opušten, ruku povučenih nazad u nehajnom stavu, držeći nož za vrh
između prstiju. Kada se luk kotrljao pored njega, njegov zglob se jednom cimnuo, brzo i oštro.
Ništa drugo se nije pomerilo, čak mu ni kilt nije šušnuo, ali je luk đipio u stranu proboden nožem
i pao smrtno ranjen, otkotrljao se slabašno njemu pred noge.
„B-bravo, g. Murtag!“, doviknula je Meri, smešeći se. Zapanjen, Murtag se okrenuo i pri
svetlu koje je dopiralo kroz dvokrilna vrata iza nas videla sam da njegove mršave obraze obliva
crvenilo.
„Mmmfm“, rekao je.
„Izvinite što je ovoliko potrajalo“, rekla sam pravdajući se. „Trebalo je dugo vremena da se
svi srede.“
„Oh, da“, lakonski je odgovorio mali Škot. Okrenuo se Fergusu. „Potrudićemo se najviše što
možemo da nađemo kočiju, momče; prekasno je za dame da idu peške.“
„Ali ih ovde nema“, kazao je Fergus, sležući ramenima. „Hodao sam ulicom poslednji sat; sve
slobodne kočije u gradu otišle su do arsenala. Mada ćemo možda naći nešto u Rue du Fauborg St.-
Honoré.“ Pokazao je niz ulicu u taman, uzak procep između zgrada koji je nagoveštavao prolaz ka
narednoj ulici. „Ovuda je brže.“
Posle kratke, namrštene pauze da bi razmislio, Murtag je klimnuo da se slaže. „U redu,
momče. Hajdemo.“
U pasažu je bilo hladno i videla sam svoj dah kako pravi bele oblačiće uprkos tome što je noć
bila bez mesečine. Koliko god da postane tamno u Parizu, negde uvek postoji svetlo; sjaj lampi i

188
sveća je curkao kroz kapke i pukotine u zidovima drvenih kuća, a male svetiljke od roga i metala
koje su visile sa zadnjeg kraja kolica i kočija stvarale su jezerca svetlosti oko uličnih prodavača.
Sledeća ulica je bila trgovačka, i pojedini vlasnici radnji su obesili fenjere od izbušenog
metala nad vratima i ulazima. Ne uzdajući se u policiju da će zaštiti njihovu svojinu, često bi se
nekoliko trgovaca udružilo i unajmilo čuvara da čuva njihove prostorije preko noći. Kada sam
ugledala jednu takvu figuru pred radnjom u kojoj su se pravila jedra, kako sedi sklupčana u
senkama na vrhu hrpe savijenog platna, klimnula sam glavom kao odgovor na njegovo grubo:
„Bonsoir, Monsiuer, mesdames.“
Dok smo prolazili pored te radnje, začula sam iznenadni uplašeni krik čuvara.
Monsieur! Madame!
Murtag se istog časa okrenuo da se suoči sa pretnjom, a mač je već šištao izlazeći iz kanije.
Zbog mojih sporijih refleksa, ja sam se tek napola okrenula kada je zakoračio unazad i spazila sam
treptaj pokreta u ulazu iza njega. Udarac je pogodio Murtaga pre nego što sam uspela da ga
upozorim i on je pao licem na ulicu, ruke i noge su se opružile beživotno, mač i nož su mu
poleteli iz ruku i zvecnuli po kamenju.
Brzo sam se sagnula da dohvatim nož dok je on padao pored mojih nogu, ali su me neke
ruke ščepale s leđa.
„Pobrini se za muškarca“, naredio je glas iza mene. „Brzo!“
Trzala sam se u stisku onoga ko me je zarobio; ruke su se spustile na moje zglobove i oštro
ih zakrenule, tako da sam vrisnula. Usledio je talas beline, nalik utvari u slabo osvetljenoj ulici, i
„čuvar“ se nagnuo nad Murtagovim opruženim telom, tako da se komad bele tkanine pružao iz
njegovih ruku.
„U pomoć!“, vrisnula sam. „Ostavite ga na miru! U pomoć! Razbojnici! Ubice! U POMOĆ!“
„Miruj!“ Od brzog udarca mi se na trenutak zavrtelo u glavi. Kada su oči prestale da mi suze,
uspela sam da razaznam nešto dugačko u obliku bele kobasice u jarku – Murtaga, opasanog i
čvrsto uvezanog u beli platneni džak. Lažni čuvar je čučao nad njim; podigao se naceren i videla
sam da je maskiran, tamna platnena traka pružala mu se od čela do gornje usne.
Tanka traka svetla iz obližnje radnje pala mu je preko tela dok je ustajao. Iako je bilo hladno,
nije nosio ništa sem košulje koja je trenutno blesnula smaragdnozeleno u prolaznom svetlu.
Pantalone, stegnute ispod kolena, i nešto što je zapanjujuće izgledalo kao svilene čarape i kožne
cipele, a ne bose noge ili proste drvene cipele kako sam očekivala. Znači, ovo nisu obični banditi.
Brzo sam pogledala u Meri koja je bila sa strane. Jedna od maskiranih figura ju je čvrsto
stiskala otpozadi, jednom rukom prebačenom preko njene dijafragme, dok je drugom je preturala
ispod njenih sukanja kao životinja koja rije.
Onaj ispred mene je udvorički stavio ruku iza moje glave i privukao me. Njemu je maska
pokrivala lice od čela do gornje usne, ostavljajući usta slobodna iz jasnih razloga. Njegov jezik se
zabio u moja usta; mirisao je na piće i crni luk. Zagušio me je, ugrizla sam ga i pljunula kada se
sklonio. On mi je stegnuo za ruke, obarajući me na kolena u jarak.
Merine cipele sa srebrnim kopčama mlatile su opasno blizu mog nosa kada je grubijan koji je
nju držao naglo trgnuo njenu suknju iznad struka. Čulo se cepanje satena i jak vrisak kada su se
prsti zabili između njenih butina koje su se trzale.
„Devica! Ja sam dobio devicu!“, hvalisao se. Jedan od muškaraca se posprdno naklonio Meri.
„Gospođice, čestitam! Vaš muž će imati razloga da nam zahvali na venčanom daru pošto
neće naići na bezvezne prepreke koje bi mu ometale užitak. Ali mi smo nesebični – ne tražimo
zahvalnost za obavljanje svoje dužnosti. Ova usluga je zadovoljstvo sama po sebi.“
Ako svilene čarape nisu bile dovoljan dokaz da naši napadači nisu ulični probisveti, ovaj
govor – propraćen salvom smeha – je to nesporno dokazao. Povezati imena sa maskiranim licima
bilo je nešto sasvim drugo.

189
 Šake koje su zgrabile moju ruku da me cimnu na noge bile su manikirane, sa malim
mladežom baš tamo gde se račva palac. Moram to zapamtiti, sumorno sam pomislila. Ako nas
ostave žive, to bi moglo da koristi.
Neko drugi mi je dograbio ruke otpozadi, cimajući ih unazad tako snažno da sam kriknula.
Od toga su mi dojke iskočile iz nisko sečenog korseta kao da su ponuđene na poslužavniku.
Čovek koji je, izgleda, komandovao operacijom nosio je komotnu košulju neke blede boje,
ukrašenu tamnijim mrljama – možda neki vez. To je njegove konture činilo nepreciznim u
senkama, tako da je bilo teško dobro ga osmotriti. Međutim, kada se nagnuo napred i diveći se
prešao prstom preko vrhova mojih dojki, mogla sam da vidim tamnu kosu nauljenu da polegne po
glavi i osetila sam miris teške pomade. Imao je klempave uši, što je pomagalo da mu se bolje drže
kanapi maske.
„Ne brinite, mesdames“, rekao je Pegava Košulja. „Ne mislimo da vam naudimo. Želimo
samo da vam pružimo malo nežnog vežbanja – vaši muževi i verenici ne moraju nikad da saznaju
– a onda ćemo vas pustiti.“
„Prvo, možete da nas počastite svojim slatkim usnama, mesdames“, objavio je, odmičući se
za korak i povlačeći učkur svojih pantalona.
„Ne ovu“, protestovao je Zelena Košulja, pokazujući na mene. „Ta grize.“
„Neće ako želi da sačuva svoje zube“, odgovorio je njegov kompanjon. „Na kolena, madam,
ako biste bili ljubazni.“ Snažno je gurnuo moja ramena i ja sam se trgnula unazad, spotičući se.
Zgrabio me je da bi me sprečio da pobegnem i kapuljača mog ogrtača je pala nazad, oslobodivši
mi kosu. Pošto su se šnale olabavile u borbi, kosa mi je pala preko ramena, a pramenovi su leteli
kao zastave na noćnom vetru i zaslepljivali me mlateći preko mog lica.
Zateturala sam se unazad, odmičući se od svog napadača i tresući glavom da oslobodim oči.
Ulica je bila mračna, ali sam videla poneku stvar u slabašnom sjaju fenjera u izlogu ili po svetlu
zvezda koje se probijalo kroz senke ulice.
Merine srebrne kopče na cipelama su uhvatile svetlo dok se ritala. Bila je na leđima i borila
se sa jednim muškarcem na sebi, koji je psovao dok se mučio da skine pantalone i kontroliše nju u
isto vreme. Začuo se zvuk cepanja tkanine i njegovi guzovi su se zabeleli na snopu svetla iz
dvorišne kapije.
Nečije ruke su me dograbile oko struka i povukle me nazad, dižući me sa tla. Zastrugala sam
ga petom duž cevanice i on je ciknuo od besa.
„Drži je!“, naredio je Pegava Košulja, izlazeći iz senki.
„Ti je drži!“ Moj tamničar me je nimalo svečano gurnuo u ruke svog prijatelja i svetlo iz
dvorišta me je nakratko zaslepelo.
„Majko božija!“ Šake koje su mi stezale ruke su popustile stisak, i ja sam se otrgla i ugledala
kako je Pegava Košulja zinuo u čudu ispod maske. Ustuknuo je od mene, krsteći se pri tom.
„In nomine Patris, et Filii, et Spiritus Sancti“, brbljao je, ne prestajući da se krsti. „La Dame
Blanche!“
„La Dame Blanche!“ Kao jeka je ponovio čovek iza mene, užasnutim tonom.
Pegava Košulja je još uzmicao, sada praveći u vazduhu znake koji su bili znatno manje
hrišćanski nego krst, ali koji su po svemu sudeći imali isto značenje. Pružajući kažiprste i male
prste prema meni u drevni znak rogova protiv zla, uporno je prelazio spisak duhovnih autoriteta,
od Trojstva do sila znatno nižeg nivoa, mrmljajući latinska imena tako brzo da su se slogovi
stapali.
Stajala sam na ulici, uzdrmana i ošamućena, dok me užasan krik sa zemlje blizu mojih nogu
nije prizvao svesti. I suviše okupiran sopstvenim poslom da bi obraćao pažnju na ono što se zbiva
iznad njega, čovek povrh Meri je ispustio grleni zvuk zadovoljstva i počeo ritmično da pomera
bedra, uz pratnju Merinih krikova koji cepaju grlo.

190
 Delujući čisto instinktivno, napravila sam korak prema njima, povukla unazad nogu i
šutnula ga u rebra što sam jače mogla. Dah je eksplodirao iz njegovih pluća u zaprepašćenom
„Oof!“ i on se prevrnuo na bok.
Jedan od njegovih prijatelja je dotrčao i zgrabio ga za ruku, vičući žurno: „Diž se! Diž se! To
ja La Dame Blanche! Beži!“
I dalje utonuo u mahnitost silovanja, čovek je glupo zurio i pokušao da se opet okrene Meri
koja se pomamno izvijala i migoljila, pokušavajući da nabore svoje suknje oslobodi težine koja ju
je držala. I Zelena Košulja i Pegava Košulja sada su vukli napadačeve ruke i uspeli su da ga dignu
na noge. Njegove pocepane pantalone su mu bile oko butina, a krvlju umazani štap njegove
erekcije tresao se u bezumnom poletu između obešenih krajeva košulje.
Izgleda da ga je lupa sve bližih trčećih koraka konačno prizvala svesti. Čuvši taj zvuk,
njegova dva pomagača su oborila ruke i pobegla naglavačke, prepuštajući ga sudbini. Uz
prigušenu psovku, otišao je najbližom uličicom, skakućući i hramljući dok je pokušavao da navuče
pantalone.
„Au secours! Au secours! Gendarmes!“ Zadihani glas je vikao niz uličicu tražeći pomoć, dok
je njegov vlasnik šeprtljao ka nama, saplićući se o đubre po mraku. Nisam mislila da bi se
razbojnik ili drugi zločinac teturao niz uličicu dozivajući žandarmeriju, mada me u trenutnom
stanju šoka gotovo ništa ne bi iznenadilo.
Bila sam iznenađena, međutim, kada se pokazalo da je crna figura koja je dolepršala iz
uličice Aleksander Randal, obučen u crni ogrtač i sa šeširom spuštenog oboda. Izbezumljeno je
gledao po ćorsokaku, od Murtaga maskiranog kao vreća đubreta, do mene koja sam stajala
sleđena i borila se za dah kraj zida, do skupljene figure Meri, gotovo nevidljive među drugim
senkama. On je stajao bespomoćno, a onda se naglo okrenuo i uspentrao se uz gvozdenu kapiju
odakle su se napadači pojavili. Sa njenog vrha je jedva mogao da dohvati svetiljku koja je visila sa
grede.
Svetlo je prijalo; ma koliko jadan bio prizor koji je osvetlilo, bar je oteralo senke koje su se
prikradale i pretile da se svakog trena pretvore u nove opasnosti.
Meri je bila na kolenima, sklupčana. Glave uronjene u šake, tresla se u potpunoj tišini. Jedna
cipela je bila izvrnuta na kaldrmi, a srebrna kopča je namigivala u svetlu zaljuljane lampe.
Kao ptica zloslutnica, Aleks se obrušio pored nje.
„Gđice Hokins! Meri! Gđice Hokins! Da li ste dobro?“
„Postavili ste najgluplje od svih idiotskih pitanja“, rekla sam pomalo osorno dok je ona jecala
i izmicala se od njega. „Naravno da nije dobro. Upravo je silovana.“ Uz znatan napor, otrgla sam
leđa od utešnog zida i pošla ka njima, osećajući da mi kolena klecaju.
Potpuno su me izdala u narednom trenutku kada se ogromna figura nalik slepom mišu
sručila pola metra ispred mene, slećući na kaldrmu uz glasan tresak.
„Vidi, vidi ko nam je pao!“, rekla sam i počela nekako otkačeno da se smejem. Dve krupne
šake su me zgrabile za ramena i dobro me protresle.
„Ćuti, Sasenah“, rekao je Džejmi, a plave oči su opasno svetlucale obasjane svetlošću fenjera.
Uspravio se, a delovi njegovog plavog plišanog ogrtača su pali nazad preko ramena kada je
ispružio ruke prema krovu sa kog je skočio. Jedva mu je dohvatao rub kada se popne na prste.
„Pa, siđi, onda!“, rekao je nestrpljivo gledajući naviše. „Spusti noge preko ivice meni na
ramena pa možeš da mi sklizneš niz leđa.“ Uz škripu labavih crepova, mala crna figura se
izmigoljila unazad, a onda se okačila na visoku figuru kao majmun na motku.
„Dobar momak, Ferguse.“ Džejmi je nehajno potapšao dečaka po ramenu i čak i po slabom
svetlu mogla sam da vidim dečakovo ozareno lice. Džejmi je osmotrio okolinu okom taktičara,
promumlao nešto i poslao dečaka niz uličicu da čuva stražu zbog dolaska žandarma. Kada se
pobrinuo za najvažnije, opet je čučnuo pred mene.
„Jesi li dobro, Sasenah?“, raspitivao se.

191
 „Lepo od tebe što pitaš“, rekla sam učtivo. „Da, hvala. Mada ona nije dobro.“ Mahnula sam
neodredeno prema Meri. Ona je još bila sklupčana, tresla se i podrhtavala kao žele, izmičući se
Aleksovim trapavim pokušajima da je potapše.
Džejmi je na nju utrošio samo kratak pogled. „Toliko vidim. Gde je, do đavola, Murtag?“
Oteturala sam se do jarka, gde se vreća sa Murtagom napinjala napred i nazad kao nervozna
gusenica, ispuštajući iznenađujuću mešavinu prigušenih psovki na tri jezika.
Džejmi je izvadio svoj bodež i u nečemu što je delovalo prilično okrutno prema njegovoj
sadržini, rasporio džak ćelom dužinom. Murtag je ispao napolje kroz otvor kao pajac iz kutije.
Pola njegove šiljate frizure bilo je slepljeno za glavu od neke odvratne tečnosti u kojoj je vreća
ležala. Ostatak je stajao podignut, dajući još opasniji izraz licu koje je već izgledalo dovoljno
ratoborno zbog velike purpurne čvoruge na čelu i potamnelih očiju.
„Ko me je tresnuo?“, zarežao je.
„Pa, nisam ja“, odgovorio je Džejmi, podižući jednu obrvu. „Hajde pođi, čoveče, nemamo
celu noć.“

*****

„Ovo nikada neće upaliti“, progunđala sam, nasumično stavljajući šnalice ukrašene brilijantima u
svoju kosu. „Njoj pre svega treba pružiti medicinsku negu. Potreban joj je doktor!“
„Ima već jednog“, naglasio je Džejmi, podižući bradu i virkajući preko nosa u upravo vezani
okovratnik. „Tebe.“ Pošto je okovratnik privezan, dograbio je češalj i užurbano njime prolazio
kroz guste, riđe talase svoje kose.
„Nemam vremena da je upletem“, gunđao je, držeći debeli rep iza glave dok je preturao po
fioci. „Imaš li komad trake, Sasenah?“
„Pusti meni.“ Okretno sam prišla iza njega, podvukla komad zelene trake ispod krajeve kose
i zavezala konjski rep. „Od svih prokletih večeri baš danas mora da bude svečana večera!“
I to ne tek bilo kakva večera. Počasni gost će biti vojvoda od Sandringama, sa malim ali
odabranim društvom da ga dočeka. Dolazi msje Diverni sa svojim najstarijim sinom, eminentnim
bankarom. Lujza i Žil de la Tur dolaze, kao i D’Arbanvilovi. Da bi sve bilo još zanimljivije, pozvan
je i grof Sen Žermen.
„Sen Žermen!“, kazala sam zapanjeno kada mi je Džejmi rekao nedelju dana ranije. „Zašto
on?“
„Ja poslujem s tim čovekom“, naglasio je Džejmi. „Bio je ovde na večeri i ranije, sa
Džaredom. Ali sada je prilika da ga posmatram kako razgovara sa tobom tokom večere. Po onome
što sam od njega video u poslovanju, on nije čovek koji krije svoje misli.“ Podigao je beli kristal
koji mi je majstor Rajmon dao i zamišljeno ga je odmerio na dlanu.
„Dovoljno je lep“, rekao je. „Daću da mu naprave zlatni privezak, da bi mogla da ga nosiš oko
vrata. Igraj se njim za večerom dok te neko ne zapita za njega, Sasenah. Onda im reci čemu služi i
potrudi se da gledaš Sen Žermena u lice dok to radiš. Ako ti je on dao otrov u Versaju, mislim da
će se nečim odati.“
Ono što sam želela u ovom času bili su mir, tišina i potpuna privatnost u kojima bih se tresla
kao zec. A ono što me je čekalo bila je večera sa vojvodom koji bi mogao biti jakobit ili engleski
agent, sa grofom koji bi mogao biti trovač i sa žrtvom silovanja skrivenom na spratu. Ruke su mi
se toliko tresle da nisam mogla da pričvrstim lančić koji je držao privezak sa kristalom; Džejmi je
stao iza mene i malim potezom palca ga zakačio.
„Imaš li ti uopšte živce?“, pitala sam ga. On mi je napravio grimasu u ogledalu i stavio ruke
sebi preko stomaka.
„Aha, imam. Ali mene hvata u stomak, ne u ruke. Imaš li malo onoga protiv grčeva?“

192
 „Tamo preko.“ Mahnula sam prema kutiji sa lekovima na stolu, koja je ostala otvorena kada
sam lekove davala Meri. „Zelena bočica. Jednu kašiku.“
Ignorišući kašiku, nagnuo je bocu i otpio nekoliko dobrih gutljaja. Spustio ju je i začkiljio u
tečnost u njoj.
„Bože, ovo je užasno! Jesi li skoro gotova, Sasenah? Gosti će stići svakog časa.“
Meri je za sada bila skrivena u rezervnoj sobi na spratu. Pažljivo sam pregledala njene
povrede, ali izgledalo je da nema ničega sem masnica i šoka, a onda sam joj brzo dala makovog
sirupa.
Aleks Randal se opirao Džejmijevim pokušajima da ga pošalje kući i insistirao je da ostane
da stražari kod Meri, sa preciznim instrukcijama da me dozove ako se ona probudi.
„Kako se, pobogu, taj idiot zatekao tamo?“, upitala sam, tražeći kutiju pudera u fioci.
„Pitao sam ga to“, odgovorio je Džejmi. „Izgleda da je jadna budala zaljubljena u Meri
Hokins. Pratio ju je tamo-amo po gradu, potišten kao sparušeni cvet jer zna da će se ona udati za
Marinjija.“
Isputila sam kutiju pudera.
„O-o-on je zaljubljen u nju?“, šištala sam, mašući da oteram oblačić pudera.
„Tako on kaže, a ne vidim razloga da sumnjam u to“, kazao je Džejmi brzo otresajući puder
sa moje haljine. „Bio je malo smeten dok mi je to govorio.“
„Mogu zamisliti.“ Zbunjujućoj zbrci osećanja koja su me ispunjavala sada sam dodala
sažaljenje prema Aleksu. Naravno da se nije obratio Meri, smatrajući da je ljubav osiromašenog
sekretara ništa u poređenju sa bogatstvom i položajem nekoga iz porodice Gaskonj. A šta li sada
oseća, kada ju je video izloženu brutalnom napadu praktično ispred svog nosa?
„Zašto joj se, do đavola, nije obratio. Ona bi pobegla s njim istog časa.“ Jer je bledi Englez,
naravno, onaj duhovni objekat Merine neizrečene ljubavi.
„Randal je džentlmen“, odgovorio je Džejmi pružajući mi pero i teglicu ruža.
„Hoćeš da kažeš da je on glupa guzica“, rekla sam nemilosrdno.
Džejmijeve usne su se savile. „Pa možda“, složio se. „A pri tom je siromašan; nema izvor
prihoda da izdržava ženu u slučaju da je se porodica odrekne – što će sigurno uraditi ako pobegne
s njim. A i zdravlje mu je nežno; teško da će naći drugo nameštenje, a vojvoda će ga verovatno
otpustiti bez priče.“
„Sigurno će je neko od posluge naći“, rekla sam, vraćajući se ranijoj brizi da bih izbegla da
mislim o onom poslednjem aspektu tragedije.
„Ne, neće. Svi će biti zauzeti posluživanjem. A do jutra će se možda dovoljno oporaviti da se
vrati u kuću svog strica. Poslao sam tamo poruku“, dodao je, „u kojoj se kaže da će noć provesti
kod prijateljice zato što je kasno. Nisam hteo da je oni traže.“
„Da, ali...“
„Sasenah.“ Njegove ruke na mojim ramenima su me zaustavile i on je provirio preko ramena
da bi nam se pogledi sreli u ogledalu. „Ne smemo dopustiti da je iko vidi dok ne bude u stanju da
govori i da se normalno ponaša. Dopusti da se sazna šta joj se desilo i njena reputacija će biti
sasvim uništena.“
„Njena reputacija! Teško da je njena krivica to što je silovana!“ Glas mi je malo zadrhtao, a
on me je malo jače stisnuo za rame.
„To nije pravedno, Sasenah, ali tako je. Samo neka se sazna da nije više devica i nijedan
muškararac je neće hteti – ona će biti obeščašćena i proživeće ostatak života kao usedelica.“
Rukom mi je stegnuo rame, pustio ga i ponovo mi pomogao da stavim šnale u nesigurno
pričvršćenu frizuru.
„To je sve što možemo da učinimo za nju, Kler“, rekao je. „Da je pripazimo, izlečimo najbolje
što umemo – i pronađemo prljavo kopile koje je to učinilo.“ Okrenuo se i počeo u mojoj kutiji za

193
nakit da traži svoju ukrasnu iglu. „Hriste“, tiho je dodao, govoreći u postavu od zelenog pliša, „zar
misliš da ne shvatam šta je to za nju? Ili za njega?“
Stavila sam šaku na prste koji su tražili i stegnula ih. On je uzvratio stiskom, a onda je
podigao moju ruku i kratko je poljubio.
„Bože, Sasenah! Prsti su ti hladni kao led.“ Okrenuo me je i ozbiljno mi se zagledao u lice.
„Da li si ti dobro, devojko?“
Šta god da je ugledao na mom licu, to ga je nateralo da opet progunđa „Hriste“, spusti se na
kolena i privuče me na žabo svoje košulje. Digla sam ruke od pretvaranja da sam odvažna i pripila
se uz njega, uranjajući lice u uštirkanu toplinu.
„Pobogu, Džejmi. Bila sam toliko uplašena. I sad sam uplašena. Oh, bože, volela bih da sad
možemo da vodimo ljubav.“
Njegove grudi su se od smeha zatresle ispod mog obraza, ali me je zagrlio jače.
„Misliš li da bi to pomoglo?“
„Da.“
Zapravo, imala sam osećaj da se nikada više neću osećati bezbedno dok ne legnem u
sigurnost našeg kreveta, sa zaštitničkom tišinom kuće svuda oko nas, dok ne osetim njegovu
snagu i toplotu oko sebe i u sebi kako podupire moju odvažnost radošću našeg spajanja i
sigurnošću obostranog posedovanja briše užase bespomoćnosti i zamalo silovanja.
Držao je moje lice među šakama i poljubio me, i na trenutak je strah od budućnosti i užasa
noći iščileo. Zatim se odmakao i nasmešio. Videla sam njegovu brigu urezanu u borama, ali u
njegovim očima nije bilo ničega sem malog odraza mog lica.
„Na poček, onda“, rekao je tiho.

*****

Stigli smo do drugog jela bez incidenata i počela sam pomalo da se opuštam, mada mi je ruka i
dalje drhtala nad konzomeom.
„Baš fascinantno!“, rekla sam u odgovor na priču mlađeg msje Divernija koga sam slušala,
dok su mi uši osluškivale ima li nekih čudnih zvukova sa sprata. „Ispričajte mi još.“
Uhvatila sam Magnusov pogled dok je služio grofa Sen Zermena koji je sedeo naspram mene
i osmehom mu uputila čestitke koliko sam to mogla sa ustima punim ribe. I suviše dobro uvežban
da bi se smešio na javnom mestu, on je nagnuo glavu za centimetar i nastavio da se služi. Ruka mi
je pošla ka kristalu oko vrata i nametljivo sam ga pomilovala dok je grof, bez znakova
uznemirenosti na zamišljenom licu, nastavio da prebira po svojoj pastrmki sa bademima.
Džejmi i stariji Diverni su sedeli jedan do drugog u razgovoru na drugom kraju stola,
zaboravljajući na hranu dok je Džejmi levom rukom pisao brojke na ceduljici komadom krede.
Šah ili posao? pitala sam se.
Kao počasni gost, vojvoda od Sandringama je sedeo u sredini stola. Uživao je u prvim jelima
kao rođeni gurman, i sada je bio zauzet živim razgovorom sa madam D’Arbanvil, s njegove desne
strane. Pošto je vojvoda bio najistaknutiji Englez u Parizu u to vreme, Džejmi je smatrao vrednim
da gaji prijateljstvo s njim, u nadi da će otkriti eventualne glasine koje bi ga mogle odvesti do
pošiljaoca muzičke poruke Čarlsu Stjuartu. Moja pažnja je, međutim, uporno lutala od vojvode do
džentlmena koji je sedeo naspram njega – Silasa Hokinsa.
Mislila sam da bih mogla umreti na licu mesta i uštedeti nevolje svima okolo kada je vojvoda
prošao kroz vrata, gestikulirajući nehajno preko ramena i govoreći: „Htedoh da pitam, gđo
Frejzer, vi poznajete prisutnog Hokinsa, zar ne?
Pogled vojvodinih malih, veselih plavih očiju sreo je moj uz naivno uverenje da će njegovi
hirovi biti ispunjeni i nisam imala izbora sem da se nasmešim i klimnem, i kažem Magnusu da se

194
pobrine da se spremi još jedno mesto. Kada je Džejmi ugledao g. Hokinsa kako stiže kroz vrata
salona, pogledao je kao da mu treba još jedna doza leka za stomak, ali se pribrao dovoljno da
pruži ruku g. Hokinsu i da počne razgovor o kvalitetu gostionica na putu do Kalea.
Bacila sam pogled na zidni sat iznad kamina. Koliko još ima do vremena kada će svi otići? U
mislima sam prebrojala sva jela koja su već poslužena i ona koja će tek doći. Uskoro će poslastica.
Zatim salata i sir. Brendi i kafa, porto za muškarce, likeri za dame. Sat ili dva stimulativnog
razgovora. Ne previše stimulativnog, molim te, bože, ili će se rastegnuti do zore.
Sada su pričali o pretnji uličnih bandi. Batalila sam ribu i dohvatila rolnicu.
„I čuo sam da neke od tih lutajućih bandi nisu sastavljene od ološa, kao što biste očekivali,
već od nekih mladih pripadnika plemstva!“ General D’Arbanvil je napućio usta zbog
monstruoznosti te ideje. „Oni to rade iz razonode – razonode! Kao da pljačkanje pristojnih ljudi i
nasilje nad damama nije ništa više od borbe petlova!“
„Baš izuzetno“, rekao je vojvoda sa indiferentnošću čoveka koji nikada nikud ne ide bez
pratnje. Veliki tanjir sa slatkišima mu se zaustavio blizu brade i on je pokupio pet-šest na svoj
tanjir.
Džejmi me je kratko pogledao i ustao od stola.
„Ako me izvinite, mesdames, messieurs“, rekao je uz naklon, „imam stvarno izuzetan porto
koji bih voleo da Njegova visost proba. Doneću ga iz vinskog podruma.“
„Mora da je to Belle Rouge“, rekao je Zil de la Tur, oblizujući usne u iščekivanju. „Čeka vas
izuzetna čast, Vaša visosti. Nikada nigde nisam probao takvo vino.“
„Ah? Pa, uskoro hoćete, msje prinče“, upao je grof Sen Zermen. „Nešto još bolje.“
„Sigurno ne postoji ništa bolje od Belle Rouge!“, uzviknuo je general D’Arbanvil.
„Da, postoji“, objavio je grof, izgledajući samozadovoljno. „Našao sam novi porto, napravljen
i flaširan na ostrvu Gostos, uz obalu Portugala. Boje bogate kao rubin, i sa ukusom od koga Belle
Rouge deluje kao obojena vodica. Imam ugovor za isporuku cele berbe u avgustu.“
„Zaista, msje grofe?“ Silas Hokins je debele, prosede obrve podigao prema našem kraju stola.
„Da li to znači da ste našli novog partnera za investiranje? Razumeo sam da su vaši resursi...
ispražnjeni, da tako kažemo? Nakon tužnog uništenja Patagonije.“ Uzeo je desertni sir sa tanjira i
lagano ga ubacio u usta.
Mišići grofovih vilica su nabrekli i iznenadna zima se spustila na naš kraj stola. Na osnovu
kosog pogleda g. Hokinsa u mene i smeška koji je vrebao oko njegovih usta zauzetih žvakanjem,
bilo je jasno da zna sve o mojoj ulozi u uništenju nesrećne Patagonije.
Ruka mi je opet pošla ka kristalu oko vrata, ali grof nije gledao u mene. Crvenilo se diglo od
njegovog čipkanog okovratnika i besno je pogledao g. Hokinsa sa očitom odbojnošću. Džejmi je
bio u pravu – on nije čovek koji bi skrivao svoje emocije.
„Na sreću, msje“, rekao je, prevladavajući gorčinu uz očit napor, „našao sam partnera koji
želi da investira u ovaj poduhvat. Zapravo zemljaka našeg milostivog domaćina.“ Sarkastično je
klimnuo prema vratima na kojima se upravo pojavio Džejmi, praćen Magnusom koji je nosio
ogroman bokal portoa Belle Rouge.
Hokins na trenutak je prestao da žvaće, a usta su mu ostala ne baš privlačno otvorena od
znatiželje. „Škota? Kog? Nisam mislio da u Parizu ima Škota u poslu sa vinom sem porodice
Frejzer.“
Nesporan blagi sjaj raspoloženja osvetlio je grofove oči kada je pogled skrenuo sa g. Hokinsa
na Džejmija. „Pretpostavljam da je diskutabilno da li se investitor o kome je reč može smatrati
Škotom u ovom času; bez obzira na to, on je zemljak gospodara Broha Tuaraha. Ime mu je Čarls
Stjuart.“
Ova vest je odjeknula onako kako se grof nadao. Silas Hokins je poleteo i uspravio se uz
usklik od koga je počeo da se guši ostacima zalogaja. Džejmi, koji se upravo spremao da nešto
kaže, zatvorio je usta i seo, zamišljeno posmatrajući grofa. Žil de laTur je počeo da izbacuje

195
usklike i kuglice pljuvačke, a oboje D’Arbanvilovih je zapanjeno klicalo. Čak je i vojvoda skinuo
pogled sa tanjira i zainteresovano treptao u grofa.
„Stvarno?“, rekao je. „Ja sam razumeo da su Stjuarti siromašni kao miševi. Jeste li sigurni da
vas nije nasankao?“
„Nemam želju da klevećem niti da budim sumnjičenja“, ubacio je Žil de la Tur, „ali na dvoru
je dobro poznato da Stjuarti nemaju novca. Tačno je da je nekoliko jakobitskih pristalica nedavno
tražilo novac, ali bez uspeha, koliko sam čuo.“
„To je tačno“, upao je mladi Diverni, zainteresovano se naginjući napred. „Čarls Stjuart je
lično razgovarao sa dva bankara koja poznajem, ali niko nije voljan da mu da nikakvu značajnu
sumu pod trenutnim okolnostima.“
Brzo sam pogledala u Džejmija koji je odgovorio jedva primetnim klimanjem. To je dobra
vest. Ali, šta onda reći o grofovoj priči o investiciji?
„Tačno je“, rekao je ratoborno. „Njegova visost je obezbedila pozajmicu od pedeset hiljada
livri od jedne italijanske banke i celu sumu je stavila meni na raspolaganje, da se koristi za
pribavljanje broda i kupovinu berbe iz vinograda Gostos. Imam potpisano pismo baš ovde.“
Potapšao se po grudima sa zadovoljstvom, a onda se zavalio i trijumfalno pogledao oko stola,
zadržavajući pogled na Džejmiju.
„Pa, gospodaru“, rekao je, odmahujući ka bokalu koji je na belom platnu stajao ispred
Džejmija, „hoćete li nam dozvoliti da probamo to čuveno vino?
„Da, naravno“, promrmljao je Džejmi. Mehanički je posegnuo za prvom čašom.
Lujza, koja je ćutke jela tokom većeg delà večere, primetila je Džejmijevu nelagodu. Kao
ljubazna prijateljica, okrenula se ka meni u očitom naporu da skrene tok razgovora na neku
neutralnu temu.
„Baš je divan taj kamen što ga nosiš oko vrata, ma chère“, rekla je, pokazujući na moj kristal.
„Gde si ga nabavila?“
„Oh, ovo?“, rekla sam. „Zapravo...“
Prekinuo me je prodoran vrisak. Zaustavio je svaki razgovor i njegova krhka jeka je
odzvanjala u kristalu svećnjaka nad nama.
„Mon Dieu“, rekao je grof Sen Žermen usred tišine. „Šta...“
Vrisak se ponovio, pa još jednom. Buka se sručila niz široko stepenište u hodnik.
Gosti su se digli od trpeze kao jato poplašenih prepelica i slili se u hodnik, na vreme da vide
Meri Hokins, obučenu u iscepane ostatke odeće, kako uleće u vidokrug na vrhu stepeništa. Stajala
je tamo, kao da hoće da ostvari maksimalan efekat, sasvim otvorenih usta, ruku raširenih preko
grudi, gde su se kroz iscepanu tkaninu i suviše jasno videle masnice od ruku koje su stezale njene
dojke i ruke.
Zenice su joj se skupile u tačkice na svetlu svećnjaka, oči su joj izgledale kao crna jezera u
kojima se ogleda užas. Pogledala je dole, ali očito nije videla ni stepenište ni gužvu zinulih
posmatrača.
„Ne!“, vrištala je. „Ne! Pusti me! Molim te, preklinjem te! NE DODIRUJ ME!“ Onako
zaslepljena drogom, očigledno da je osetila nekakav pokret iza sebe jer se okrenula i mlatila
rukama neobuzdano grebući Aleksa Randala koji je uzalud pokušavao da je uhvati da bi je smirio.
Na nesreću, odozdo su njegovi pokušaji izgledali poprilično kao pokušaji odbijenog udvarača
koji se sprema za dalji napad.
„Nom de Dieu“, izletelo je generalu D’Arbanvilu. „Racaille! Da si je smesta pustio!“ Stari
vojnik je poleteo ka stepenicama sa agilnošću koja je davala pogrešnu predstavu o njegovim
godinama, a ruka je instinktivno pošla ka maču – koji je, na sreću, odložio kod vrata.
Žurno sam postavila sebe i svoje obilne suknje pred grofa i mlađeg Divernija koji je
pokazivao nameru da pruži podršku generalu, ali nisam mogla da učinim ništa oko Merinog

196
strica, Silasa Hokinsa. Dok su mu oči iskakale iz duplji, vinski trgovac je stajao zabezeknut na
tren, a onda je oborio glavu i pojurio kao bik, probijajući se kroz posmatrače.
Unezvereno sam pogledom tražila Džejmija i spazila ga na kraju gomile. Pogledi su nam se
sreli pa sam podigla obrvu u nemom pitanju; u svakom slučaju, ništa što bih rekla ne bi se moglo
čuti zbog bučnog žagora u hodniku, koji su nadjačali prodorni Merini krici odozgo.
Džejmi je slegnuo ramenima prema meni, a onda se osvrnuo. Videla sam kako su mu oči
sinule kada je blizu zida spazio tronožni stočić na kome je bila visoka vaza sa hrizantemama.
Pogledao je gore, odmeravajući rastojanje, nakratko zažmurio kao da dušu poverava Bogu, a onda
se odlučno pokrenuo.
Skočio je sa poda na stočić, dohvatio ogradu stepeništa i preleteo preko nje pravo na
stepenište, pola metra ispred generala. Bio je to tako akrobatski podvig da su jedna ili dve dame
zadržale dah, a povici divljenja pomešali su se sa opštim uzvicima užasavanja.
Povici su se pojačali kada je Džejmi prešao preostale stepenike, laktovima se probio između
Meri i Aleksa, zgrabio njega za rame, dobro naciljao i solidno ga zviznuo u vrh brade.
Aleks, koji je zurio u svog poslodavca zinuvši od zaprepašćenja, samo je klonuo na kolena i
sklupčao se, očiju i dalje razrogačenih, ali odjednom obnevidelih i praznih kao Merine.

197
 19
Zakletva je pala

at iznad ognjišta je iritirao koliko je bučno kucao. Bio je to jedini zvuk u kući izuzev
krckanja poda i udaljene lupe posluge koja je do kasno radila dole u kuhinji. Buke mi
je odgovarala neko vreme, istina, ali sada sam htela samo tišinu da bih zalečila svoje
istrošene živce. Otvorila sam kutiju sata i sklonila kontrateg, i kucanje je odmah
prestalo.
To je nesporno bila najluđa večera cele sezone. Ljudi koji nisu imali sreće da budu prisutni
mesecima će tvrditi da su bili tu, potkrepljujući svoju tvrdnju citatima govorkanja i izobličenih
opisa.
Konačno mi je Meri pala šaka dovoljno dugo da joj nalijem još jednu snažnu dozu makovog
soka niz grlo. Ona se sručila u jednu gomilu krvave odeće, oslobađajući me da pažnju okrenem
svađi između Džejmija, generala i g. Hokinsa. Aleks je bio dovoljno razuman da ostane u
nesvestici pa sam njegovo mlitavo telo ostavila pored Merinog na odmorištu, poput para mrtvih
skuša. Izgledali su kao Romeo i Julija izloženi na gradskom trgu za prekor svojim rođacima, ali je
ta sličnost promakla g. Hokinsu.
„Upropašćena!“, uporno je vikao. „Upropastio si moju nećaku! Vikont je sada sigurno neće
hteti! Prljavi škotski kuronjo! Ti i tvoja prostitutka“, okrenuo se na mene, „kurvo! Podvodačice!
Zavodiš nevine mlade devojke u svoje zle kandže radi zadovoljstva tog propaliteta! Ti...“ Džejmi je,
nekako turoban kao da se već dobro napatio, spustio ruku na rame g. Hokinsa, okrenuo ga i
zviznuo, baš pod mesnatu bradu. Zatim je stajao odsutno trljajući bolnu ruku i posmatrajući kako
se oči zdepastog trgovca vinom izvrću naviše. G. Hokins je pao uz lamperiju i polako kliznuo duž
zida u sedeći položaj.
Džejmi je hladni plavi pogled okrenuo na generala D’Arbanvila, koji je, posmatrajući
sudbinu oborenog, pametno spustio flašu vina kojom je mlatio i uzmakao za korak.
„Oh, nastavi“, podsticao je glas iza mog ramena. „Zašto si stao, Tuarah? Izudaraj svu trojicu!
Počisti ih do kraja!“ General i Džejmi su se istovremeno besno okrenuli prema živahnom
podsticanju iza mene.
„Odlazite, Sen Žermen“, rekao je Džejmi. „Ovo nema veze sa vama.“ Zvučao je umorno, ali je
pojačao glas da bi se čuo preko žagora odozdo. Šavovi na ramenu od sakoa su mu se oparali, a
lanena košulja se providela kroz prorez.
Sen Žermenove tanke usne su se izvile u šarmantan osmeh. Očigledno se grof zabavljao
bolje nego ikad u životu.
„Nema veze sa mnom? Kako ovakva događanja mogu da nemaju veze sa svakim ko je
društveno svestan?“ Njegov zadovoljni pogled je prešao preko odmorišta, zasutog telima. „Na
kraju krajeva, ako gost toliko ne ceni gostoprimstvo Njegovog veličanstva da drži bordel u svojoj
kući, zar to nije... ne, nećeš!“ rekao je, kada je Džejmi zakoračio ka njemu. Nož je iznenada
blesnuo u njegovoj ruci, pojavljujući se kao magijom iz nabrane čipke koja mu je padala preko
zgloba. Videla sam da se Džejmijeva usna blago krivi i kako je pomerio ramena unutar svog
upropašćenog sakoa, zauzimajući stav za borbu.

198
 „Smesta prekini!“, rekao je neki zapovednički glas, i dva Divernija, stariji i mladi, su se
progurala u već zakrčeno odmorište. Diverni Mladi se okrenuo i zapovednički mahao rukama
prema gužvi na stepeništu, koju je dovoljno zaplašio njegov mrk pogled da se odmakne za korak.
„Ti“, rekao je stariji Diverni, pokazujući na Sen Zermena. „Ako imaš iole društvene svesti kao
što kažeš, zabavićeš se korisno sklanjajući neke od ovih dole.“
Sen Zermenov pogled se ukrstio sa bankarovim, ali je trenutak kasnije plemić slegnuo
ramenima i nož je nestao. Grof se bez komentara okrenuo i sišao stepeništem, gurajući druge pred
sobom i bučno ih podstičući da odu.
Uprkos njegovom zalaganju i podsticanju Žerara, mlađeg Divernija, većina gostiju je,
zaokupljena skandalom, sa večere otišla tek nakon dolaska Kraljevske straže.
G. Hokins, koji se do tada oporavio, istog časa je podigao optužbu zbog kidnapovanja i
podvođenja protiv Džejmija. Na trenutak sam stvarno mislila da će ga Džejmi opet zviznuti –
mišići su mu nabrekli ispod ažurnog pliša, ali se onda predomislio i opustio.
Posle konfuzne rasprave i objašnjenja, Džejmi se složio da ode u štab Garde u Bastilji da bi
tamo – možda – pružio objašnjenje.
Aleks Randal, bled u licu, oznojen i očito nemajući predstavu šta se dešava, bio je takođe
odveden – vojvoda nije čekao da vidi sudbinu svog sekretara, već je diskretno pozvao svoju kočiju
i otišao pre dolaska Garde. Kakva god da mu je diplomatska misija, njegovo uključivanje u skandal
joj ne bi pomoglo. Meri Hokins su, i dalje nesvesnu, umotali u ćebe i sklonili u kuću njenog strica.
Ja sam zamalo izbegla da i sama budem pokupljena kada se Džejmi tome jasno usprotivio
insistirajući da sam u delikatnom stanju i da nikako ne mogu biti odvedena u zatvor. Konačno,
videvši da je Džejmi više nego voljan da počne da udara ljude da bi dokazao svoju poentu, kapetan
Garde je popustio, pod uslovom da pristanem da ne napuštam grad. Iako je pomisao na bežanje iz
Pariza imala svoju privlačnost, teško sam mogla otići bez Džejmija, pa sam bez rezerve dala parole
d’honneur.
Dok je grupa milila konfuzno po hodniku, paleći svetiljke i skupljajući šešire i ogrtače, videla
sam Murtaga s masnicama na turobnom licu, kako se zadržava na rubu rulje. Očito je nameravao
da se pridruži Džejmiju, gde god da je pošao, i osetila sam brzi nalet olakšanja. Moj muž bar neće
biti sam.
„Nemoj da se brineš, Sasenah.“ Kratko me je zagrlio, šapućući mi u uvo. „Vratiću se začas.
Ako išta krene naopako...“ Oklevao je, a onda odlučno rekao: „Neće biti nužno, ali ako ti zatreba
prijatelj, idi do Lujze de laTur.“
„Hoću.“ Nisam imala vremena ni za šta sem za ovlaš poljubac, pre nego što su se gardisti
skupili oko njega.
Vrata kuće su se otvorila i videla sam Džejmija kako gleda nazad, opaža Murtaga i otvara
usta kao da će nešto reći. Murtag je, ruku položenih na pojas sa mačem, besno gledao i gurao se
prema Džejmiju, gotovo izbacujući mlađeg Divernija na ulicu. Usledila je kratka, nečujna bitka
dve volje vođena isključivo besnim pogledima, a onda je Džejmi slegnuo ramenima i rezignirano
podigao ruke.
Zakoračio je napolje na ulicu, ignorišući gardiste koji su se zbili sa svih strana, ali se
zaustavio od pogleda na malu figuru koja je stajala blizu kapije. Sagnuo se i nešto rekao, a onda se
ispravio, okrenuo prema kući i uputio mi osmeh, jasno vidljiv pri svetlu lampe. Zatim je, uz
klimanje glavom starijem msje Diverniju, zakoračio u kočiju koja je čekala i otišao, sa Murtagom
koji se držao za njen zadnji deo.
Fergus je stajao na ulici i gledao za kočijom sve dok je bila na vidiku. Zatim je, penjući se
stepenicama odlučnim korakom, uzeo mene za ruku i poveo me unutra.
„Dođite, gospo“, rekao je. „Gospodar je rekao da se brinem o vama do njegovog povratka.“

199
 *****

Sada je Fergus ušao u salon, a vrata su se nečujno zatvorila za njim.

„Obišao sam kuću, gospo“, prošaputao je. „Sve je zatvoreno.“ Uprkos zabrinutosti, nasmešila
sam se zbog njegovog tona jer je tako očito imitirao Džejmija. Njegov idol mu je poverio
odgovornost i očigledno je svoja zaduženja ozbiljno shvatio.
Pošto me je otpratio do dnevne sobe, otišao je u obilazak kuće kao što je Džejmi radio svake
noći, proveravajući da li su kapci dobro pričvršćeni, reze navučene na ulaznim vratima – mada
sam znala da ih jedva može podići – i da li su vatre zagrnute. Imao je čađavu fleku od čela do
jednog obraza, ali je protrljao oko pesnicom, tako da je sada njegovo oko treptalo iz čistog belog
prstena, nalik malom rakunu.
„Treba da se odmorite, gospo“, rekao je. „Ne brinite, ja ću biti ovde.“
Nisam se nasmejala, već sam mu se samo osmehnula. „Ne mogu da spavam, Ferguse. Samo
ću sedeti ovde neko vreme. A možda ti treba da odeš u krevet, ova noć ti je užasno duga.“ Zazirala
sam da mu naredim da ode na spavanje, ne želeći da poremetim njegovo novostečeno
dostojanstvo privremenog gospodara kuće, ali je očito bio iznuren. Mala, koščata ramena su bila
skupljena i podočnjaci su mu se videli ispod očiju, tamniji čak i od garave fleke.
Bez stida je zevnuo, ali je odmahnuo glavom.
„Ne, gospo. Ostaću sa vama... ako vam ne smeta?“, žurno je dodao.
„Ne smeta mi.“ Zapravo, bio je i suviše umoran da bi pričao ili se vrpoljio kao obično, i
njegovo pospano prisustvo na jastučetu bilo je prijatno, kao da je to mačka ili pas.
Sedela sam zureći u male plamenove, pokušavajući da dočaram nekakav privid spokojstva.
Pokušavala sam da prizovem slike mirnih jezera, šumskih proplanaka, čak i mračni mir kapele u
opatiji, ali izgleda da ništa nije uspevalo; preko svih slika mira nametali su se prizori od te večeri –
snažne ruke i blistavi zubi koji su dolazili iz tame ispunjene strahom, Merino bledo i obuzeto lice,
kao kopija lica Aleksa Randala, žar mržnje u prasećim očima g. Hokinsa, iznenadna neverica na
licima generala i oba Divernija. Sen Zermenovo neuspešno prikrivanje užitka u skandalu,
treperavo od zlobe kao kristalne kapljice u svećnjaku. I konačno, Džejmijev osmeh, uveravanje i
nesigurnost koji su se smenjivali pri nepostojanoj svetlosti zanjihanih lampi.
Šta ako se on ne vrati? To je bila misao koju sam pokušavala da potisnem još od časa kada su
ga odveli. Ako ne uspe da odbaci optužbu? Ako je sudija od onih koji su sumnjičavi prema
strancima – pa, u većoj meri nego što je to obično, dodala sam – lako bi mogao da završi u zatvoru
na neodredeno vreme. A iznad i iza straha da bi ova neželjena kriza mogla da upropasti sav
marljivi rad poslednjih nedelja, bila je slika Džejmija u ćeliji sličnoj onoj u kojoj sam ga zatekla u
Ventvortu. U svetlu trenutne krize, novost da Čarls Stjuart ulaže u vino delovala je trivijalno.
Ostavljena sama, sada sam imala dovoljno vremena za razmišljanje, ali te misli izgleda nisu
stizale nikuda. Ko ili šta je „La Dame Blanche“? Kakva je to „bela dama“ i zašto je samo pominjanje
njenog imena nateralo napadače u beg?
Vraćajući se u mislima na događaje koji su usledili tokom večere, prisetila sam se
generalovih napomena o kriminalnim bandama koje vršljaju pariškim ulicama, i kako u nekima
od njih ima i plemića. To se uklapalo u govor i oblačenje vođe ljudi koji su napali mene i Meri,
mada su njegovi kompanjoni delovali znatno grublje po tom pitanju. Pokušala sam da se setim da
li mi je taj čovek odnekud poznat, ali je uspomena na njega bila nejasna i bleda zbog šoka koji sam
pretrpela.
Uopšteno gledano, imao je izvesne sličnosti sa grofom Sen Zermenom, mada mu je glas bio
drugačiji. A opet, ako je grof umešan, sigurno bi se potrudio da preruši glas kao i lice?
Istovremeno, ustanovila sam da mi je gotovo nemoguće da poverujem da bi grof učestvovao u

200
jednom takvom napadu, a samo dva sata kasnije sedeo mirno sa druge strane stola i polako jeo
supu.
Nervozno sam prošla prstima kroz kosu. Ništa se ne može preduzeti pre jutra. Ako svane, a
Džejmi ne dođe, onda ću poći u obilazak poznanika i onih za koje pretpostavljam da su prijatelji,
od kojih bi neki mogao imati neku vest ili bi želeo da pomogne. Ali sam u noćnim satima bila
bespomoćna, nemoćna da se pokrenem kao vilin konjic u ćilibaru.
Prstima sam zakačila jednu ukrasnu iglu i nestrpljivo je povukla. Zapetljana u kosu, igla se
zaglavila.
„Jao!“
„Evo, gospo. Ja ću.“
Nisam ga čula kako prolazi iza mene, ali sam osetila Fergusove male, spretne prste u svojoj
kosi, kako raspetljavaju maleni ukras. Spustio je iglu sa strane, a onda, oklevajući, rekao: „Ostale,
gospo?“
„Oh, hvala ti, Ferguse“, rekla sam zahvalno. „Ako ti ne smeta.“
Njegov džeparoški dodir je bio lagan i siguran, i guste lokne su počele slobodno da mi
padaju na lice. Malo-pomalo, kako je kosa padala, moje disanje se usporilo.
„Jeste li zabrinuti, gospo?“ pitao je tihi glas iza mene.
„Da“, rekla sam, i suviše umorna da nastavim da se pretvaram.
„1 ja“, jednostavno je rekao.
Poslednja ukosnica je zvecnula na sto i ja sam se skljokala u fotelji i zažmurila. Zatim sam
opet osetila dodir i shvatila da me on češlja, nežno četkajući upetljanu kosu.
„Dozvoljavate, gospo?“, rekao je, osećajući kako sam se ukočila od iznenađenja. „Dame su
obično govorile da im to pomaže, kad su zabrinute ili uznemirene.“
Ponovo sam se opustila pod utešnim dodirom.
„Dozvoljavam“, kazala sam. „Hvala ti.“ Zatim sam upitala: „Koje dame, Ferguse?“
Na trenutak je oklevao, kao pauk ometen u pletenju mreže, a onda nastavio da mi brižljivo
namešta pramenove.
„Tamo gde sam ranije spavao, gospo. Nisam mogao da izlazim zbog mušterija, ali mi je
madam Eliza dopuštala da spavam u ostavi ispod stepeništa, pod uslovom da budem tih. A kada bi
svi muškarci otišli, pred jutro, onda bih ja izašao i ponekad bi dame podelile doručak sa mnom. Ja
bih im pomogao oko vezivanja rublja – govorile su da imam najbolji dodir“, dodao je, uz dosta
ponosa, „i češljao bih im kosu kad bi to želele.“
„Mm.“ Tihi šapat četke kroz moju kosu bio je hipnotički. Bez sata iznad ognjišta nije se
moglo odrediti vreme, ali je tišina na ulici napolju bila siguran znak da je veoma kasno.
„Kako je došlo do toga da spavaš kod madam Elize, Ferguse?“, upitala sam, jedva se
suzdržavajući da ne zevam.
„Rođen sam tamo, gospo“, odgovorio je. Potezi četke su se usporili, a njegov glas je postao
pospaniji. „Pitao sam se koja od dama je moja majka, ali nikada nisam saznao.“

*****

Probudilo me je otvaranje vrata dnevne sobe. Džejmi je stajao tamo, crvenih očiju i bled od
umora, ali se smešio na prvom sivom svetlu dana.
„Bojala sam se da se nećeš vratiti“, rekla sam trenutak kasnije, u njegovo teme. Kosa mu je
imala blag miris ustajalog dima i loja, a njegov sako, iako sada već sasvim uništen, bio je topao i
solidan, i nisam bila sklona kritici na račun mirisa te glave koju sam privila sebi na grudi.
„I ja sam“, rekao je pomalo prigušeno i mogla sam da osetim njegov smešak. Obuhvatio me
je oko struka a zatim me je pustio i seo nazad, sklanjajući mi kosu iz očiju.

201
 „Bože, tako si divna“, tiho je rekao. „Nedoterana i neispavana, sa talasima kose oko lica. Lepa
ljubavi. Da li si presedela ovde celu noć?“
„Nisam bila jedina.“ Pokazala sam prema podu, gde je Fergus ležao sklupčan na tepihu, sa
glavom na jastuku kraj mojih nogu. On se malo pomerio u snu, usta malo otvorenih, nežno
ružičastih i s punim usnama kao kod bebe, od čega u stvari nije bio daleko.
Džejmi je stavio svoju krupnu ruku na njegovo rame.
„Hajde onda, momče. Dobro si pazio svoju gazdaricu.“ Uzeo je i stavio sebi na rame dečaka
koji je pospano mumlao. „Ti si dobar čovek, Ferguse, i zaslužio si odmor. Pođi u svoj krevet.“
Videla sam da se Fergusove oči žare od iznenađenja, a onda se napola zatvaraju kada se opustio
klimajući u Džejmijevom naručju.
Otvorila sam kapke i razgorela vatru dok se Džejmi nije vratio u dnevnu sobu. On je skinuo
uništeni sako, ali je i dalje nosio ostatak fine odeće od sinoć.
„Evo.“ Pružila sam mu čašu vina i on ju je popio stojeći, u tri gutljaja, stresao se, a onda se
sručio na malu sofu i pružio čašu želeći još.
„Ni kap“, rekla sam, „dok mi ne kažeš šta se dešava. Nisi u zatvoru i pretpostavljam da je sve
u redu, ali...“
„Nije baš u redu, Sasenah, ali je moglo biti i gore.“
Posle puno potezanja – pri čemu je veliki deo toga činilo g. Hokinsovo ponavljanje njegovih
prvobitnih utisaka – sudija za prekršaje koji je podignut iz udobnog kreveta da predsedava
neplaniroj istrazi gunđavo je presudio da se, pošto je Aleks Randal jedan od optuženih, on teško
može smatrati objektivnim svedokom. Niti ja, kao supruga i mogući saučesnik druge optužene.
Murtag je, po sopstvenom svedočenju, bio u nesvesti tokom navodnog napada, a dečak Klodel po
zakonu nije mogao da svedoči.
Očigledno, rekao je g. sudija upućujući zloban pogled kapetanu Garde, jedina osoba koja je
mogla da ponudi istinu o tome jeste Meri Hokins, koja je po svim izveštajima nesposobna da to
učini u ovom času. Prema tome, svi optuženi treba da budu zatvoreni u Bastilju sve dok
madmoazel Hokins ne bude saslušana, a sigurno je msje Le Capitaine mogao to da zaključi i sam?
„Pa zašto onda nisi pod ključem u Bastilji?“, upitala sam.
„Msje Diverni Stariji je ponudio jamstvo za mene“, odgovorio je Džejmi, povlačeći me dole
na sofu kraj sebe. „Sedeo je sklupčan u ćošku kao jež tokom celog tog prepucavanja. A kada je
sudija doneo odluku, on je ustao i rekao da, pošto je imao prilike da igra šah sa mnom nekoliko
puta, smatra da nisam tako raskalašnog moralnog profila da bih dozvolio da budem umešan u
jedan čin do te mere lišen...“ Prekinuo je i slegnuo ramenima.
„Pa, znaš ti kako se on izražava, onda kada se zaleti. Opšta zamisao je bila da čovek koji
može da ga pobedi u šahu šest puta od sedam ne bi namamio nedužne mlade devojke u svoju
kuću da im se oduzme devičanstvo.“
„Vrlo logično“, suvo sam rekla. „Verujem da je zapravo mislio da, ako te bace u tamnicu, više
nećeš moći da igraš sa njim.“
„Očekujem da je tako“, složio se. Protegnuo se, zevnuo i namignuo mi, smešeći se.
„Ali sam kod kuće i, upravo sada, nije me mnogo briga zašto. Dođi ovamo meni, Sasenah.“
Hvatajući me sa obe ruke, stavio me je u krilo, zagrlio me i uzdahnuo od zadovoljstva.
„Jedino što želim“, mrmljao mi je u uvo, „jeste da skinem ovu prljavu odeću i legnem sa
tobom na tepih pred ognjištem, da zaspim odmah posle, sa glavom na tvom ramenu, i ostanem
tako do sutra.“
„Prilično nezgodno sa poslugu“, primetila sam. „Moraće da čiste oko nas.“
„Ma baš me briga za poslugu“, rekao je ležerno. „Čemu služe vrata?“
„Da bi se na njih kucalo, očigledno“, rekla sam pošto se začulo tiho kucanje.
Džejmi je zastao na trenutak, nosa uronjenog u moju kosu, a onda uzdahnuo, podigao glavu
i pustio ma da iz krila kliznem na sofu.

202
 „Trideset sekundi“, obećao mi je u pola glasa, a onda glasnije rekao:
„Entrez?
Vrata su se otvorila i Murtag je ušao u sobu. Prilično sam zaboravila na Murtaga u gužvi
prethodne noći, i sada sam za sebe pomislila da nemar nije nimalo doprineo njegovom izgledu.
I njemu je falilo sna kao i Džejmiju; jedno oko koje je bilo otvoreno bilo je uokvireno
crvenilom i krvavo. Drugo je potamnelo i bilo je boje trule banane, sa prorezom blistavog crnila
vidljivim u otoku. Čvoruga na njegovom čelu sada se isticala – bila je purpurno crvena i velika kao
guščije jaje sa gadnom posekotinom po sredini.
Mali Džejmijev rođak jedva da je reč rekao otkad je oslobođen iz džaka prethodne večeri.
Osim kratkog raspitivanja gde su mu noževi – pokupio ih je Fergus, tragajući u svom uobičajenom
maniru terijera našao je i bodež i sgian dhu iza gomile đubreta – na povratku je bio natmuren i
ćutke nam čuvao leđa dok smo žurili kroz slabo osvetljene pariške uličice. A kada smo stigli kući,
prodoran pogled njegovog zdravog oka bio je dovoljan da spreči svako nepromišljeno pitanje
kuhinjskog osoblja.
Pretpostavljam da je morao nešto da kaže u commissariat depolice, makar samo da potvrdi
dobar karakter svog poslodavca – mada sam se pitala koliko bih poverenja imala u Murtaga da
sam ja sudija. Ali sada je bio ćutljiv kao groteskni kipovi Notr-Dama na koje je veoma podsećao.
Međutim, koliko god bio neugledan, izgleda da Murtagu nikada nije nedostajalo
dostojanstvo, pa ni sada. Leđa pravih kao da je progutao motku prišao je preko tepiha i kleknuo
formalno ispred Džejmija, koga nije iznenadilo takvo ponašanje.
Žilavi čovečuljak je izvadio bodež iz pojasa, bez razmetanja, i pružio ga drškom napred.
Koščato izborano lice nije pokazivalo ništa, ali je upotrebljivo crno oko bez kolebanja bilo
upereno u Džejmija.
„Izneverio sam te“, tiho je rekao mali čovek. „I tražim od tebe, kao od svog poglavice, da mi
oduzmeš život da ne bih morao da živim sa tom brukom.“
Džejmi se polako uspravio i osećala sam kako se otrže svom umoru dok je usmeravao pogled
na svog vazala. Bio je prilično miran, sa rukama na kolenima. Zatim je pružio ruku i pažljivo je
stavio na modru čvorugu na Murtagovoj glavi.
„Nije bruka ako se strada u bici, mo caraidh“, tiho je rekao. „I najveći ratnici mogu biti
nadvladani.“
Ali je mali čovek tvrdoglavo odmahnuo glavom. Crno oko nije ni trepnulo.
„Ne“, rekao je, „nisam pao u bici. Ti si mi ukazao poverenje – da čuvam tvoju damu i tvoje
nerođeno dete, kao i malu Engleskinju. A ja na taj zadatak nisam obratio dovoljno pažnje čim sam
dozvolio da me pogodi udarac kada je opasnost naišla. Da budem iskren, nisam ni video ruku koja
me je oborila.“ Tada je trepnuo, jednom.
„Izdajstvo...“ počeo je Džejmi.
„I vidi šta se izrodilo iz toga“, upao je Murtag. Nikada ga nisam čula da izgovori toliko reči
odjednom za sve vreme otkad sam ga upoznala. „Tvoje ime je okaljano, tvoja žena napadnuta, a
devojka...“ Tanka linija njegovih usana se stegla načas i žilavi vrat se mrdao kada je progutao. „Već
samo zbog toga, gorka tuga me guši.“
„Aha.“ Džejmi je govorio tiho, klimajući. „Aha, razumem, čoveče. I ja to osećam.“ Dotakao je
kratko svoje grudi, iznad srca. Njih dvojica su mogli biti i sami, glava samo malo razdvojenih kada
se Džejmi pognuo prema starijem čoveku. Ruku skupljenih u krilu, nisam se ni pomerila ni
progovorila – to nisu moja posla.
„Ali ti ja nisam poglavica, čoveče“, nastavio je Džejmi odlučnijim tonom. „Nisi mi nikada
položio zakletvu i nemam nikakvu moć nad tobom.“
„Aha, to imaš.“ I Murtagov glas je bio postojan, a drška noža nije nijednom zadrhtala. „Ali...“
„Položio sam ti zakletvu, Džejmi Frejzeru, kada nisi imao više od nedelju dana, i kad si bio
lep momak na grudima svoje majke.“

203
 Osetila sam malo iznenađenje kada se Džejmi razrogačio.
„Kleknuo sam pred Eleninim nogama, kao što sada klečim pred tvojim“, nastavljao je mali
pripadnik klana, držeći usku bradu podignutu. „I zakleo sam joj se u ime trojnog boga da ću te
uvek pratiti, izvršavati tvoje naredbe i čuvati ti leđa kad odrasteš i kad ti takve usluge budu
trebale.“ Grubi glas je tada postao nežniji, i kapak je pao preko umornog oka.
„Aha, momče. Bdim nad tobom kao nad sopstvenim sinom. Ali sam te izdao.“
„To nisi uradio i nikad nećeš.“ Džejmi je spustio ruke na Murtagova ramena i čvrsto ga
stegnuo. „Ne, neću uzeti tvoj život jer mi još trebaš. Ali ću ti zadati zakletvu, i ti ćeš je ispuniti.“
Usledio je dug trenutak oklevanja, a onda je šiljata crna glava jedva primetno klimnula.
Džejmi je još više utišao glas, ali to nije bio šapat. Držeći srednja tri prsta desne šake
ukočena položio ih je na balčak noža, na spoj drške i sečiva.
„Zadužujem te, onda, tvojom zakletvom meni i tvojom rečju mojoj majci – nađi one ljude.
Progoni ih, i kada budu nađeni, zadužiću te za osvetu zbog časti moje žene – i za krv nevinosti
Meri Hokins.“
Zastao je na trenutak, a onda je sklonio ruku sa noža. Murtag ga je podigao, držeći ga
uspravno za oštricu. Prvi put dajući do znanja da sam ja prisutna, naklonio se prema meni i kazao:
„Kao što je gospodar rekao, gospo, tako ću učiniti. Položiću osvetu vama pred noge.“
Olizala sam svoje suve usne, ne znajući šta da kažem. Izgleda da nikakav odgovor nije ni bio
potreban; prineo je bodež usnama i poljubio ga, a onda se odlučno ispravio i zario ga nazad u
kaniju.

204
 20
La Dame Blanche

unce je već bilo odskočilo do vremena kada smo se presvukli i kad je doručak
poslužen.
„Ono što bih htela da znam“, rekla sam sipajući belu kafu, „jeste ko je, do đavola, La
Dame Blanche?“
„La Dame Blanche?“ Magnus, koji se naginjao preko mog ramena sa korpicom vrućeg
peciva, zapanjio se tako naglo da je jedna rolnica ispala iz korpe. Spretno sam je uhvatila i
okrenula se da pogledam u batlera koji je izgledao prilično potreseno.
„Da, tako je“, rekla sam. „Ti si čuo za to ime, Magnuse?“
„Pa jesam, gospo“, odgovorio je starac. „La Dame Blanche je une sorcière.“
„Vračara?“, pitala sam u neverici.
Magnus je slegnuo ramenima, brižljivo umotavajući salvetu oko rolnica i ne gledajući u
mene.
„Bela dama“, promrmljao je. „Zovu je čarobnicom, isceliteljkom. Pa ipak... ona vidi u središte
čoveka i može dušu da mu pretvori u prah i pepeo, ako tamo ima zla.“ Mrdao je glavom, okrenuo
se i žurno se odgegao u pravcu kuhinje. Videla sam kako mu lakat poskakuje i shvatila sam da se
krsti u hodu.
„Isuse Hriste“, rekla sam, okrećući se nazad ka Džejmiju. „Da li si ikada čuo za La Dame
Blanche?“
„Uh? Oh? Oh, aha, čuo... čuo sam priče.“ Džejmijeve oči su bile skrivene dugim crvenkastim
trepavicama dok je nos uranjao u šolju bele kafe, ali je crvenilo na njegovim obrazima bilo suviše
jako da bi se pripisalo vrelini isparenja.
Zavalila sam se u stolici, prekrstila ruke i oštro ga pogledala.
„Oh, jesi?“, kazala sam. „Da li bi te iznenadilo kada bi čuo da su ljudi koji su napali Meri i
mene sinoć o meni govorili kao o La Dame Blanche?“ doručak bio na putu iz kuhinje.
„Jesu?“ Na to je podigao pogled, zabezeknut.
Klimnula sam glavom. „Pogledali su me jednom po svetlu, povikali ‘La Dame Blanche’, a
onda pobegli kao da su upravo videli da imam kugu.“
Džejmi je duboko udahnuo i polako ispuštao vazduh. Crvenilo je nestajalo sa njegovog lica,
ostavljajući ga bledim kao beli keramički tanjir pred njim.
„Bože na nebesima“, rekao je, više za sebe. „Bože... na... nebesima!“
Nagnula sam se preko stola i uzela šolju iz njegove ruke.
„Da li bi hteo da mi kažeš šta tačno znaš o La Dame Blanche?“, nežno sam predložila.
„Pa...“ Oklevao je, ali je onda smeteno pogledao u mene. „Samo sam... rekao Glenagariju da
si ti La Dame Blanche.“
„Ti si rekao Glengariju šta!“ Zagrcnula sam se od peciva koje sam jela. Džejmi mi je pomogao
udarajući me po leđima.
„Pa to su bili Glengari i Kasteloti, eto šta je bilo“, rekao je braneći se. „Hoću da kažem,
igranje karata i kockica je jedna stvar, ali oni nisu hteli da se zadrže na tome. I smatrali su da je

205
vrlo zabavno što želim da budem veran svojoj ženi. Kazali su... pa, rekli su puno toga, i ja... to me
je prilično zamorilo.“ Pogledao je u stranu, a vrhovi ušiju su mu goreli.
„Mm“, rekla sam, pijuckajući čaj. Pošto sam čula Kastelotijev jezik u akciji, mogla sam da
zamislim koliko nemilosrdno zadirkivanje je Džejmi doživeo.
On je ispraznio svoju šolju u jednom gutljaju, a onda se zabavio pažljivim dosipanjem, držeći
pogled fiksiran na čajniku da me ne bi gledao u oči. „Ah nisam mogao samo da odem i da ih
ostavim, zar ne?“ pitao je. „Morao sam da ostanem sa Njegovom visošću cele noći, a ne bi bilo
dobro da me oni smatraju nemuževnim.“
„Zato si im rekao da sam ja La Dame Blanche“, pitala sam, žestoko se trudeći da mi se
nagoveštaj smeha ne pozna u glasu. „I da ću ti, ako pokušaš da se zabaviš sa noćnim damama,
smežurati intimne organe.“
„Eh, pa...“
„Bože moj, oni su ti poverovali?“ Osećala sam kako se i moje lice zažarilo od napora da se
kontrolišem.
„Bio sam vrlo uverljiv“, rekao je, a ugao usana mu je zatitrao. „Naterao sam ih sve da se u
majku zakunu da će čuvati tajnu.“
„A koliko ste popili do tada?“
„Oh, mnogo. Sačekao sam do četrvte boce.“
Prestala sam da se trudim i prasnula sam u smeh.
„Oh, Džejmi!“, rekla sam. „Pravo si srce!“ Sagnula sam se i poljubila njegov obraz koji je
naglo crveneo.
„Pa“, nespretno je rekao, mažući puter na hleb. „To je bilo najbolje što sam mogao da
smislim. A oni su prestali da mi guraju kurve u naručje.“
„Dobro“, rekla sam. Uzela sam hleb od njega, dodala med i vratila mu ga“
„Teško da mogu da prigovaram zbog toga“, napomenula sam. „Jer je to ne samo sačuvalo
tvoju čednost, već i mene spasio od silovanja.“
„Bogu hvala.“ Spustio je kajzericu i uhvatio me za ruku. „Hriste, da ti se išta desilo, Sasenah,
ja bih...“
„Da“, prekinula sam ga, „ali kako su ljudi koji su nas napali znali da ja treba da budem La
Dame Blanche...“
„Aha, Sasenah.“ Klimnuo mi je glavom. „To može biti ili Glengari ili Kasteloti, jer su oni bili
sa mnom u kući gde je Fergus došao da me pozove kada ste bili napadnuti. Ali to mora da je bio
neko kome su ispričali za to.“
Nisam mogla a da blago ne zadrhtim od prisećanja na masku i podrugljivi glas iza nje.
On je uzdahnuo i pustio je moju ruku. „Što znači, pretpostavljam, da je najbolje da odem i
posetim Glengarija i saznam koliko je tačno ljudi on zabavio pričom o mom bračnom životu.“
Prošao je rukom kroz kosu razljućen. „A onda moram da posetim Njegovu visost i saznam šta je,
do đavola, mislio onim aranžmanom sa grofom Sen Zermenom.“
„Valjda je tako“, rekla sam zamišljeno, „mada je, koliko poznajem Glengarija, on to do sada
razglasio po pola Pariza. Moraću i ja da obavim neke posete po podne.“
„Oh, da? A koga ćeš to da posetiš, Sasenah?“, upitao je, napeto me pogledavši. Duboko sam
udahnula, spremajući se za iskušenje koje me čeka.
„Prvo majstora Rajmona“, rekla sam. „A zatim Meri Hokins.“

*****

„Lavanda, možda?“ Rajmon se podigao na prste da dohvati teglu sa police. „Ne zbog dejstva, ali
aroma prija, smiruje nerve.“

206
 „To zavisi o čijim nervima je reč“, rekla sam, prisećajući se Džejmijeve reakcije na miris
lavande. Bio je to omiljeni miris Džeka Randala, i Džejmi je za izlaganje parfemu od te biljke
smatrao sve drugo samo ne da prija. „U ovom slučaju, međutim, moglo bi da pomogne. Ako ništa
drugo, neće škoditi.“
„Neće škoditi“, zamišljeno je ponovio. „Vrlo uverljivo.“
„To je prvi deo Hipokratove zakletve, znate“, rekla sam mu, posmatrajući ga kako se saginje
da bi preturao po svojim fiokama i kutijama. „Zakletve koju polaže lekar. ‘Prvo, ne naškodi’.“
„Ah? A da li ste vi položili tu zakletvu, Madona?“ Bistre oči vodozemca su trepnule ka meni
preko ivice visoke tezge.
Osetila sam kako crvenim pred tim upornim pogledom.
„Pa, zapravo, nisam. Ne zaista. Ja nisam pravi lekar. Ne još.“ Ne znam šta me je nateralo da
dodam tu poslednju rečenicu.
„Niste? A ipak hoćete da popravite ono što pravi lekar nikada ne bi pokušao, znajući da se
izgubljeno devičanstvo ne može vratiti.“ Njegova ironija bila je očita.
„Oh, ne može?“, suvo sam odgovorila. Fergus mi je, uz nešto podsticanja, ispričao podosta o
„damama“ u kući madam Elize. „A šta je sa prasećom bešikom punom pileće krvi, hm? Ili tvrdite
da su takve stvari u nadležnosti apotekara, a ne lekara?“
On nije imao obrve u pravom smislu te reči, ali se teški greben njegovog čela malo podigao
kao da ga ovo zabavlja.
„A kome to škodi, Madona? Sigurno ne prodavcu. Ni kupcu – on će verovatno dobiti više
zadovoljstva za svoj novac od kupca pravog artikla. Nije oštećen ni sam himen! Nesumnjivo vrlo
moralan i hipokratski trud, u kome će svakom lekaru biti drago da pomogne?“
Nasmejala sam se. „I verovatno o tome znate više nego većina?“, rekla sam. „Predložiću tu
temu na sledećem odboru Medicinske revije. U međuvremenu, u nedostatku proizvedenih čuda,
šta možemo da učinimo u ovom slučaju?“
„Mm.“ Položio je parče gaze na tezgu i nasuo šaku fino usitnjenih osušenih listova u njeno
središte. Oštar, prijatan miris se podigao iz gomilice sivo-zelenog bilja.
„Ovo je saracenska smesa“, rekao je, vešto savijajući gazu u kvadrat i zavlačeći krajeve ispod.
„Dobra je za smirivanje iritirane kože, manjih posekotina i rana na intimnim delovima tela.
Korisno, zar ne?“
„Da, zaista“, kazala sam pomalo utučeno. „Kao infuzija ili kao odvarak?“
„Infuzija. Topla, verovatno, u ovom slučaju.“ Okrenuo se prema jednoj polici i izvukao veliku
belu teglu od obojenog porcelana. Na njoj je sa strane pisalo CHELIDONIUM.
„Za izazivanje sna“, objasnio je. Njegova usta bez usana su se ispravila u uglovima. „Mislim
da je možda bolje izbegavati korišćenje opijumskih derivata; taj konkretni pacijent je, izgleda,
imao nepredvidljivu reakciju na njih.“
„Već ste sve čuli o tome, zar ne?“, rezignirano sam upitala. Teško sam se mogla nadati da
nije. Bila sam svesna da su informacije jedna od najvažnijih roba koje je prodavao; u skladu sa tim
mala radnja je bila ishodište tračeva iz desetina izvora, od uličnih prodavača do džentlmena sa
kraljevskog dvora.
„Iz tri zasebna izvora“, odgovorio je Rajmon. Bacio je pogled kroz prozor, istežući vrat da bi
video ogromni horloge koji je visio sa zida obližnje zgrade. „A tek je dva sata. Očekujem da ću do
mraka čuti još nekoliko verzija događaja na vašoj večeri.“ Široka, gumasta usta su se otvorila i
ispustila slabašan kikot. „Posebno mi se dopala verzija u kojoj je vaš suprug izazvao generala
D’Arbanvila na dvoboj na ulici, dok ste vi znatno pragmatičnije ponudili msje grofu da uživa u
telu nesvesne devojke ako se uzdrži od pozivanja Kraljevske garde.“ –
„Mmfm“, rekla sam, zvučeći škotski samosvesno. „Da li stvarno želite da saznate šta se zaista
odigralo?“

207
 Makov tonik, boje bledog ćilibara na popodnevnom svetlu, svetlucao je dok ga je on nalivao
u malu epruvetu.
„Istina uvek može da posluži, Madona“, odgovorio je, pogleda prikovanog za mali mlaz.
„Ona ima vrednost rariteta, znate.“ Spustio je porcelansku teglu na tezgu uz blag udarac. „I zato
zaslužuje fer cenu u razmenu“, dodao je. Novac za lekove koje sam kupila stajao je na tezgi,
novčići su blistali na suncu. Skupila sam oči prema njemu, ali on se samo neodređeno smeškao,
kao da nikada nije čuo za žablje batake u prelivu sa belim lukom.
Horloge napolju je otkucao dva. Izračunala sam rastojanje do kuće Hokinsovih u Rue Malori.
Jedva pola sata, ako uspem da nađem kočiju. Puno vremena.
„U tom slučaju“, rekla sam, „hoćemo li da odemo u vašu privatnu sobu nakratko?“

*****

„I to je to“, rekla sam, otpijajući dobar gutljaj šeri brendija. Isparenja u radionici su bila gotovo
jednako jaka kao i ona koja su se dizala iz moje čaše i osećala sam kako mi se glava širi pod
njihovim dejstvom, kao nekakav veliki, veseli balon. „Pustili su Džejmija da ode, ali smo još uvek
pod sumnjom. Mada ne mogu ni da zamislim da će to potrajati, a vi?“
Rajmon je odmahuo glavom. Promaja je pomerila krokodila iznad naših glava pa je domaćin
ustao da zatvori prozor.
„Ne. Neprijatnost, ništa više. Msje Hokins ima novac i prijatelje, i naravno da je rastrzan, ali
ipak. Očito je da vi i vaš suprug niste krivi ni za šta sem za prekomernu ljubaznost pokušavajući
da devojčinu zlu sreću sačuvate kao tajnu.“ Dobro je potegnuo iz svoje čaše.
„A to je ono o čemu brinete u ovom času, naravno. Devojka?“
Klimnula sam glavom. „Jedna od stvari o kojima brinem. Ne mogu ništa da učinim za njenu
reputaciju u ovom času. Jedino joj mogu pomoći da se izleči.“
Sarkastično crno oko je virnulo preko metalnog pehara koji je držao.
„Većina lekara koje poznajem rekla bi: ‘Jedino što mogu jeste da pokušam da je izlečim.’ Vi
ćete joj pomoći da se izleči? Interesantno je što zapažate razliku, Madona. Palo mi je na pamet da
ćete je primetiti.“
Spustila sam čašu jer sam dovoljno popila. Vrelina je zračila iz mojih obraza i imala sam
blagi osećaj da mi je vrh nosa ružičast.
„Rekla sam vam da nisam pravi lekar.“ Zažmurila sam nakratko, verujući da ću i dalje moći
da procenim šta je gore a šta dole, pa sam otvorila oči. „Osim toga, ja sam... hm, imala posla sa
slučajem silovanja jednom ranije. Ne možete mnogo toga da učinite spolja. Možda nema mnogo
toga što možete da učinite, tačka“, dodala sam. Predomislila sam se i opet podigla čašu.
„Možda i nema“, složio se Rajmon. „Ali ako je iko u stanju da stigne do pacijentovog središta,
sigurno će to biti La Dame Blanche.“
Spustila sam čašu, zureći u njega. Usta su mi bila nepristojno otvorena pa sam ih zatvorila.
Misli, sumnjičenja i zaključci su pravili haos u mojoj glavi, sudarajući se međusobno upetljani u
slutnje. Privremeno se sklanjajući od saobraćajne gužve, obratila sam pažnju na drugi deo njegove
napomene da bih imala vremena da razmislim.
„Pacijentovo središte?“
On je posegnuo u jednu otvorenu teglu na stolu, izvukao malo belog praha i spustio ga u
svoj pehar. Boja tamnog ćilibara se odmah pretvorila u boju krvi i tečnost je počela da ključa.
„Zmajeva krv“, napomenuo je, nehajno mašući ka tečnosti iz koje su izlazili mehurići. „To
pali samo u posudi koja je posrebrena. Time se uništi pehar, naravno, ali je veoma efektno kada se
uradi pod pravim okolnosima.“
Ja sam tiho zagrgoljila.

208
 „Oh, pacijentovo središte“, rekao je kao da se setio nečega o čemu je davno pričao. „Da,
naravno. Svako lečenje se u osnovi obavlja stizanjem do... kako ćemo to da nazovemo? Duša?
Suština? Recimo, središte. Stizanjem do pacijentovog središta, odake on može da izleći sebe.
Sigurno ste to videli, Madona. Slučajeve toliko bolesnih ili toliko ranjenih da će očito umreti – ali
se to ne desi. Ili onih koji pate od nečeg tako sitnog da bi morali da se oporave uz odgovarajuću
negu. Ali oni odu bez pozdrava, bez obzira na sve što možete učiniti za njih.“
„Svako ko brine o bolesnima viđao je takve stvari“, oprezno sam odgovorila.
„Da“, složio se. „I pošto je ponos lekara takav kakav je, on najčešće krivi sebe za one koji
umru i čestita sebi na trijumfu svoje veštine za one koji prežive. Ali La Dame Blanche vidi suštinu
čoveka i okreće ga izlečenju – ili smrti. Zato grešnik ima dobar razlog da joj dobro pogleda lice.“
Dohvatio je čašu, podigao je meni u zdravicu, i ispraznio tečnost sa mehurićima. Ostala je blaga
ružičasta fleka na njegovim usnama.
„Hvala“, suvo sam rekla. „Mislim. Znači da to nije bila Glengarijeva lakovernost?“
Rajmon je slegnuo ramenima, zadovoljan sobom. „Inspiracija je potekla od vašeg supruga“,
rekao je skromno. „A to je stvarno izvrsna ideja. Ali naravno, iako vaš suprug ceni ljude zbog
njihovih prirodnih darova, on se ne može smatrati autoritetom za natprirodne pojave.“
„A vi se, naravno, možete.“
Krupna ramena su se malo podigla ispod sive plišane odore. Bilo je nekoliko malih rupa u
jednom rukavu, nagorelih po rubovima, kao da su ih progoreli komadići uglja. Neopreznost
tokom prizivanja duhova, pretpostavila sam.
„Viđeni ste u mojoj radnji“, naglasio je. „Vaše poreklo je misterija. I, kao što je vaš suprug
primetio, moja reputacija je pomalo sumnjiva. Ja se krećem u... krugovima, da tako kažemo?“, usta
bez usana su se raširila u osmeh, „gde spekulacije o vašem pravom identitetu mogu biti uzete sa
neprikladnom ozbiljnošću. A vi znate kako ljudi pričaju“, dodao je sa utiskom izveštačenog
neslaganja zbog kog sam prasnula u smeh.
Seo je pored pehara i nagnuo se napred.
„Rekli ste da vam je zdravlje madmoazel Hokins jedna od briga, Madona. Imate li drugih?“
„Imam.“ Otpila sam malo brendija. „Rekla bih da vi čujete mnogo o onome što se zbiva u
Parizu, zar ne?“
Nasmešio se, pogled crnih očiju bio je oštar i srdačan. „Oh, da, Madona. Šta to želite da
znate?“
„Da li ste čuli išta o Čarlsu Stjuartu? Znate li uopšte ko je on?“
To ga je iznenadilo; greben njegovog čela se podigao na tren. Zatim je dohvatio staklenu
čašicu sa stola pred sobom i obrtao je zamišljeno između dlanova.
„Da, Madona“, rekao je. „Njegov otac je – ili bi trebao da bude – kralj Škotske, zar ne?“
„To zavisi od vašeg ugla posmatranja“, rekla sam, obuzdavajući malo podrigivanje. „On je ili
kralj Škotske u egzilu, ili pretendent na tron, ali to za mene nije od velikog značaja. Ono što želim
da znam jeste... da li Čarls Stjuart radi nešto što bi navelo na pomisao da možda planira oružanu
invaziju na Škotsku ili Englesku?“
On se glasno nasmejao.
„Pobogu, Madona! Vi ste najneobičnija žena. Imate li ikakvu predstavu o tome koliko je
takva direktnost retka?“
„Da“, priznala sam, „ali je zapravo ne mogu izbeći. Nisam dobra u okolišanju.“ Pružila sam
ruku i uzela bocu od njega. „Da li ste čuli nešto?“
On je instinktivno bacio pogled prema niskim vratima, ali je prodavačica bila zauzeta
mešanjem parfema za jednu govorljivu mušteriju.
„Tek ponešto, Madona, samo usputno pominjanje u formi pisma od prijatelja – ali je odgovor
definitivno potvrdan.“

209
 Videla sam da okleva da mi sve kaže. Nisam skidala pogled sa flaše u mojim rukama, da bih
mu dala vremena da se odluči. Sadržina se valjala uz prijatan osećaj dok sam flašicu okretala na
dlanu. Bila je neobično teška za svoju veličinu i davala je čudan, gust, fluidan utisak, kao da je
ispunjena tečnim metalom.
„To je živa“, rekao je majstor Rajmon, odgovarajući na neizrečeno pitanje. Očigledno je
njegovo čitanje mojih misli završeno u moju korist, jer je uzeo bocu nazad, nasuo je u svetlucavu
srebrnastu baricu na sto pred nama, i zavalio se da mi ispriča ono što zna.
„Jedan agent Njegove visosti se raspitivao u Holandiji“, rekao je. „Čovek po imenu O’Brajen –
i čovek neprikladan za svoj posao u tolikoj meri da se nadam da takvog nikada neću zaposliti“,
dodao je. „Tajni agent koji pije preko mere?“
„Svi oko Čarlsa Stjuarta piju preko mere“, kazala sam. „Šta je O’Brajen radio?“
„Hteo je da počne pregovore o prevozu sablji. Dve hiljade sablji koje treba da budu kupljene
u Španiji i poslate preko Holandije kako bi se prikrila zemlja njihovog porekla.
„Zašto bi to radio?“, upitala sam. Nisam bila sigurna da li sam prirodno glupa ili sam samo
opijena šeri brendijem, ali je to zvučalo kao besmislen poduhvat, čak i za Čarlsa Stjuarta.
Rajmon je slegnuo ramenima, gurkajući baricu žive kažiprstom.
„Može se samo nagađati, Madona. Španski kralj je rođak škotskog kralja, zar ne? Kao i našeg
dobrog kralja Luja?“
„Da, ali...“
„Zar nije moguće da on hoće da pomogne stvar Stjuarta, ali ne otvoreno?
Izmaglica od brendija mi se razilazila u glavi.
„Moguće je.“
Rajmon je oštro udario prstom naniže, terajući baricu žive da se razbije u nekoliko okruglih
loptica, koje su se neobuzdano raštrkale po stolu.
„Neko čuje“, blago je rekao, pogleda i dalje prikovanog za kapi žive, „da kralj Luj zabavlja
engleskog vojvodu u Versaju. Neko takođe čuje da je taj vojvoda tu da bi pogodio uslove trgovine.
Ali opet, retkost je da neko čuje sve, Madona.“
Zurila sam u uskomešane kapi žive, sastavljajući sve te detalje. I Džejmi je čuo da
Sandringamova misija ima i druge ciljeve sem trgovinskih prava. Šta ako je vojvodina poseta
zapravo okrenuta mogućnostima dogovora između Francuske i Engleske – možda u vezi sa
budućnošću Brisela? A ako Luj tajno pregovara sa Engleskom da podrži njenu invaziju na Brisel –
šta bi se onda moglo očekivati da preduzme Filip od Spanije ako mu se obrati rođak bez novca, ali
sposoban da Englezima u velikoj meri skrene pažnju sa poduhvata u inostranstvu?
„Tri rođaka Burbona“, mrmljao je Rajmon za sebe. Terao je kuglice jednu ka drugoj; kada su
se loptice dotakle, odmah su se spojile u jednu blistavu kap koja kao da je nastala čarolijom. Prst
koji ih je gurkao naterao je još jednu kapljicu u masu, i kap je porasla. „Ista krv. Ali, isti interes?“
Prst je ponovo udario nadole, i svetlucavi delići su se opet razleteli po stolu u svim pravcima.
„Ne bih rekao, Madona“, mirno je rekao Rajmon.
„Razumem“, kazala sam i duboko uzdahnula. „A šta mislite o novom partnerstvu Čarlsa
Stjuarta sa grofom Sen Zermenom?“
Široki žablji osmeh je postao još širi.
„Čuo sam da Njegova visost često odlazi do dokova ovih dana – da razgovara sa svojim
novim partnerom – naravno. I zagleda usidrene brodove – tako fine i tako brze, tako... skupe.
Škotska zemlja stvarno leži preko mora, zar ne?
„Tako je“, rekla sam. Zrak svetla je pogodio živu uz blesak, skrećući mi pažnju na činjenicu
da je sunce nisko. Moram da pođem.
„Hvala vam“, rekla sam. „Hoćete li mi se javiti ako čujete još nešto?“
Savio je svoju krupnu glavu graciozno, kosa u zamahu bila je boje žive na suncu, a onda se
naglo trgao.

210
 „Ah! Ne dodirujte živu, Madona!“, upozorio me je kada sam pošla prema kapljici koja se
kotrljala ka mom rubu stola. „Istog časa se spaja sa svakim metalom koji dotakne.“ Pružio je ruku i
kuglicu nežno povukao ka sebi. „Ne želite da upropastite svoje divno prstenje.“
„U pravu ste“, rekla sam. „Priznajem da ste do sada bili od pomoći. Niko nije pokušao da me
otruje u poslednje vreme. Pretpostavljam da vi i Džejmi nećete zajednički organizovati da me
spale u Bastilji zbog veštičarenja, zar ne?“, govorila sam nehajno, ail su mi uspomene na lopovsku
rupu i suđenje u Krejnsmuiru još bile sveže.
„Ni slučajno“, ponosno je rekao. „U Parizu niko nije spaljen zbog veštičarenja već... oh,
najmanje dvadeset godina. Savršeno ste bezbedni. Pod uslovom da nikoga ne ubijete“, dodao je.
„Potrudiću se“, rekla sam i ustala da pođem.

*****

Fergus mi je bez problema našao kočiju, i kratko putovanje do kuće Hokinsovih provela sam
razmišljajući o nedavnom razvoju situacije. Pretpostavljala sam da mi je Rajmon zapravo učinio
uslugu šireći Džejmijevu sumanutu priču svojim praznovernijim klijentima, mada me je pomisao
da će se moje ime povlačiti po seansama crne magije ispunilo strepnjom.
Takođe mi je palo na pamet da, pritisnuta vremenom i opsednuta spekulacijama o
kraljevima i mačevima i brodovima, nisam našla priliku da pitam majstora Rajmona gde – ako
uopšte negde – grof Sen Žermen stupa u njegovu zonu uticaja.
Izgleda da je javno mnjenje grofa čvrsto stavljalo u centar misterioznih krugova o kojima je
Rajmon govorio. Ali, da li kao učesnika ili kao rivala? I da li se mreškanje tih krugova širi čak i do
kraljevih odaja? Govorkalo se da Luja interesuje astrologija; da li bi mogla da postoji neka
povezanost, tamnim kanalima kabalizma i vraćanja, između Luja, grofa i Čarlsa Stjuarta?
Nestrpljivo sam odmahnula glavom, da je raščistim od isparenja brendija i besmislenih
pitanja. Jedino što se zasigurno može reći jeste da je ušao u opasno partnerstvo sa Čarlsom
Stjuartom, a to je za sada bio dovoljan razlog za brigu.
Kuća Hokinsovih u Rue Malori je bila solidna, reprezentativna dvospratnica, ali je razdor u
njoj bio vidljiv i slučajnom posmatraču. Dan je bio topao, ali su svi kapci bili dobro zatvoreni da bi
sprečili svaki zainteresovani pogled. Stepenište nije oribano ovog jutra i tragovi prljavih stopala su
umazali beli kamen. Ni znaka od kuvarice ili domaćice ispred da se cenjka za sveže meso i tračari
sa uličnim prodavcima. Bila je to kuća spremljena za dolazeću katastrofu.
Osećajući se i sama nemalo kao vesnik zla, uprkos svojoj relativno veseloj žutoj haljini,
poslala sam Fergusa stepeništem da pokuca umesto mene. Bilo je nekakvog natezanja između
Fergusa i onoga ko je otvorio vrata, ali je jedna od boljih Fergusovih karakternih crta bila da ne
uvažava „ne“ kao odgovor pa sam se ubrzo našla licem u lice sa ženom koja je, izgleda, bila dama
kuće, prema tome gđa Hokins, Merina strina.
Bila sam prinuđena da izvučem sopstvene zaključke pošto je žena delovala suviše rastrzano
da bi mi pomogla bilo kakvim konkretnim informacijama, na primer time kako se zove.
„Ali ne možemo da primamo nikoga!“, uporno je uzvikivala, krišom gledajući preko svog
ramena, kao da očekuje da se krupna figura g. Hokinsa iznenada preteći stvori iza nje. „Mi smo...
imamo... zapravo...“
„Ne želim da se vidim sa vama“, rekla sam odlučno. „Hoću da vidim vašu nećaku Meri.“
Izgledalo je kao da joj je to ime izazvalo nove napade panike.
„Ona... ali... Meri? Ne! Ona je... Njoj nije dobro!“
„Nisam ni mislila da jeste“, strpljivo sam rekla. Podigla sam korpu na videlo. „Donela sam joj
neke lekove.“
„Oh! Ali... ali... ona... vi... zar niste vi...?“

211
 „Bez veze, ženo“, kazao je Fergus svojim najboljim škotskim akcentom. Ovaj spektakl
sluđenosti posmatrao je prekorno. „Sobarica kaže da je mlada gazdarica gore u svojoj sobi.“
„Baš tako“, rekla sam. „Povedi, Ferguse.“ Ne čekajući dalji podsticaj, on se sagnuo ispod
pružene ruke koja nam je sprečavala prolaz i otišao u sumornu dubinu kuće. Gđa Hokins se
okrenula za njim uz nerazgovetan krik, omogućavajući mi da se provučem pored nje.
Jedna sluškinja je bila na dužnosti ispred Merine sobe, stamena osoba u prugastoj kecelji, ali
ona se nije suprotstavila mojoj nameri da uđem. Žalosno je odmahnula glavom. „Ne mogu ništa da
učinim sa njom, madam. Možda ćete vi imati više sreće.“
To nije zvučalo obećavajuće, ali nije bilo mnogo izbora. Bar se ne stiče utisak da ću nešto
pogoršati. Ispravila sam haljinu i gurnula vrata.
Bilo je to poput ulaska u pećinu. Prozori su bili pokriveni teškim smeđim somotskim
zavesama, čvrsto navučenim da bi sprečile ulazak svetla, a i ono malo svetlosti što je uspelo da se
probije bilo je odmah zagušeno dimom koji se zadržavao od ognjišta.
Duboko sam udahnula i ispustila vazduh kašljući. Nije bilo nikakvog vrpoljenja figure na
krevetu; patetično sitno, zgrbljeno telo ispod perjanog jorgana. Sigurno je do sada droga iščilela, i
nije mogla biti u snu, posle sve one gužve u hodniku. Verovatno se pretvara da spava, za slučaj da
je to njena strina opet došla da je gnjavi svojim brbljanjem. Ja bih učinila isto da sam na njenom
mestu.
Okrenula sam se i odlučno zatvorila vrata pred žalosnim licem gde Hokins, a onda sam
prišla krevetu.
„To sam ja“, rekla sam. „Zašto ne izađeš pre nego što se ugušiš tu?“
Usledilo je naglo pomeranje posteljine i Meri je iskočila iz jorgana kao delfin iz morskih
talasa i zgrabila me oko vrata.
„Kler! Oh, Kler! Hvala bogu! Mislila sam da te n-nikada više neću videti! Stric je rekao da si u
zatvoru! R-rekao je da ti...“
„Pusti me!“, uspela sam da se oslobodim njenog stiska i da je nateram da se malo odmakne
da bih je dobro pogledala. Bila je crvena u licu, znojava i raščupana od skrivanja ispod jorgana, ali
je inače izgledala dobro. Smeđe oči su joj bile raširene i bistre, bez znakova intoksikacije
opijumom, i mada je izgledala uzbuđena i uzrujana, bilo je očigledno da se noćni odmor, udružen
sa otpornošću mladosti, pobrinuo za većinu njenih fizičkih povreda. One druge su me brinule.
„Ne, nisam u zatvoru“, rekla sam, pokušavajući da zaustavim bujicu njenih pitanja.
„Očigledno nisam, mada razlog nije to što se tvoj stric nije svojski potrudio.“
„A-ali ja sam mu rekla...“ počela je, a onda zamucala i oborila pogled, „bar sam p-p-pokušala
da mu kažem, ali on – ali ja...“
„Ne brini zbog toga“, uveravala sam je. „Bio je toliko zbrkan da ne bi čuo ništa što ti kažeš,
bez obzira na to kako da si objasnila. To inače i nije važno. Važna si ti. Kako se osećaš?“ Sklonila
sam tešku tamnu kosu sa njenog čela i dobro je pogledala.
„U redu“, odgovorila je, i progutala. „Ja... krvarila sam malo, ali je to prestalo.“ Krv se popela
još više na njenim bledim obrazima, ali nije oborila pogled. „Ja... to je... bolno. D-da li će to proći?“
„Da, hoće“, nežno sam rekla. „Donela sam neke biljke za tebe. Treba ih prokuvati u vodi i
kada se infuzija ohladi, možeš je naneti krpom ili možeš sesti u kadu kada ih sipaš, ako imaš neku
pri ruci. To će pomoći.“ Izvadila sam svežnjeve bilja iz pletene torbe i položila ih na njen stočić.
Ona je klimnula, ugrizavši se za usnu. Očito je postojalo još nešto što je htela da kaže, ali se
njena prirodna stidljivost borila sa potrebom da stekne pouzdanje.
„Šta je to?“, upitala sam, što sam direktnije mogla.
„Hoću li da dobijem bebu?“, istrtljala je, dižući uplašen pogled. „Ti si rekla...“
„Ne“, rekla sam veoma odlučno. „Nećeš. On nije bio u stanju da... svrši.“ U pregibima suknje
sam prekrstila prste obe šake, zdušno se nadajući da sam u pravu. Šanse su stvarno bile vrlo male,
mada sam znala da se i tako neobične stvari dešavaju. Ipak, nije je trebalo opterećivati još više oko

212
te male verovatnoće. Od te pomisli mi je bilo malo muka. Da li je moguće da neka takva nesreća
bude odgovor koji rešava zagonetku Frenkovog postojanja? Odbacila sam tu misao; mesec dana
čekanja će to potvrditi ili opovrgnuti.
„Ovde je prokleto vrelo, kao u furuni“, rekla sam, razvezujući trake ispod grla da bih mogla
da dišem. „I zadimljeno kao u predvorju pakla, kao što je moj stari ujak umeo da kaže.“ Bez ideje
šta, pobogu, da joj kažem sledeće, ustala sam i obilazila sobu razmičući zavese i otvarajući
prozore.
„Strina Helen je rekla da ne smem dozvoliti da me iko vidi“, kazala je Meri, klečeći u krevetu
i posmatrajući me. „Ona kaže da sam o-obeščašćena i da će ljudi pokazivati na mene na ulici ako
izađem.“
„Možda i hoće, propalice jedne.“ Završila sam provetravanje i vratila se njoj. „Što ne znači da
treba živa da se ukopaš i pri tom se ugušiš.“ Sela sam kraj nje i zavalila se u stolicu, osećajući kako
mi prohladan vazduh prolazi kroz kosu dok je nosio dim iz sobe.
Ona je ćutala dugo, igrajući se svežnjevima bilja na stočiću. Konačno je pogledala u mene,
smešeći se odvažno, mada joj je donja usna malo podrhtavala.
„Bar neću morati da se u-udam za vikonta. Stric kaže da on posle svega n-nikada neće hteti
da se oženi mnome.“
„Ne, verovatno neće.“
Ona je klimnula glavom, gledajući u gazu savijenu u kvadrat na svom kolenu. Prsti su joj se
nespokojno poigravali kanapom, tako da se jedan kraj razvezao i nekoliko zrnaca zlatnice je ispalo
na pokrivač.
„Ja... nekada sam r-razmišljala o tome; o onom što si mi rekla, kako mmuškarac...“ Zastala je
i progutala, i videla sam samo jednu suzu kako pada na gazu. „Nisam mislila da mogu podneti da
mi vikont to uradi. S-sada je to obavljeno... i n-niko to ne može vratiti i neću nikada morati da to
u-uradim opet... i... i... oh, Kler, Aleks nikada više neće hteti da priča sa mnom! Nikada ga više
neću videti, nikada!“
Pala mi je u naručje, plačući histerično i rasipajući bilje. Prigrlila sam je sebi uz rame i
tapšala je, pokušavajući da je primirim, mada je i meni poteklo nekoliko suza koje su se
neprimećene slile u tamni sjaj njene kose.
„Videćeš ga opet“, prošaputala sam. „Naravno da hoćeš. Njemu to neće predstavljati nikakvu
razliku. On je dobar čovek.“
Mada sam znala da hoće. Videla sam agoniju na licu Aleksa Randala prethodne noći, i tada
sam mislila da je to samo isto bespomoćno sažaljevanje zbug patnje kakvo sam videla kod
Džejmija i Murtaga. Ali otkad sam saznala da je Aleks Randal priznao Meri svoju ljubav, shvatila
sam koliko duboko seže njegov bol – i njegov strah.
Izgledalo je da je dobar čovek. Ali je takode siromašan, mlađi sin, lošeg zdravlja i sa malim
šansama za napredovanje; položaj koji je imao u potpunosti je zavisio od dobre volje vojvode od
Sandringama. I nisam gajila puno nade da će vojvoda milostivo gledati na ideju o zajedništvu
njegovog sekretara sa obeščašćenom i upropašćenom devojkom koja nema ni društvene veze ni
miraz da se njima podiči.
A čak i ako Aleks negde nade kuraži da se oženi njome uprkos svemu – kakve šanse bi oni
imali bez novca, odbačeni iz uglednih krugova i sa gnusnom činjenicom silovanja koja baca senku
na njihovo poznanstvo?
Nisam mogla da učinim ništa sem da je držim i da plačem sa njom za onim što je izgubljeno.

*****

213
Već je bio sumrak kada sam otišla, sa prvim zvezdama koje su se u slabašnim pegama pojavljivale
iznad dimnjaka. U džepu mi je bilo pismo koje je napisala Meri, pred propisnim svedocima, koje
je sadržavalo njenu izjavu o događajima prethodne večeri. Kada bude predato odgovarajućim
vlastima, bar ne bi trebalo organi reda više da nas gnjave. Što i nije loše; mnogo nevolja nas je
čekalo sa drugih strana.
Pažljiva, ovog puta zbog opasnosti, nisam se oprla nevoljnoj ponudi g. Hokinsa da mene i
Fergusa pošalje kući u porodičnoj kočiji.
Bacila sam šešir na sto za kartanje u predsoblju, zapažajući brojne poruke i bukete cveća
koje su prepunile srebrni poslužavnik. Očigledno još nismo parije, mada su se vesti o skandalu
sigurno već odavno raširile društvenim slojevima Pariza.
Odmahnula sam na zabrinuto raspitivanje posluge i požurila gore prema spavaćoj sobi,
bezobzirno odbacujući odeću usput. Osećala sam se suviše isceđeno da bih brinula o ma čemu.
Ali kad sam otvorila vrata spavaće sobe i ugledala Džejmija zavaljenog u fotelji kraj vatre,
moju apatiju je istog časa smenio nalet nežnosti. Oči su mu bile zatvorene i kosa je štrcala na sve
strane – pouzdan znak mentalne zbrke. Ali je otvorio oči na najtiši zvuk mog ulaska i nasmešio mi
se, očiju bistrih i plavih pod toplom svetlošću svećnjaka.
„Sve je u redu“, bilo je jedino što je prošaputao dok me je uzimao u naručje. „Kod kuće si.“
Zatim smo ćutali, dok smo svlačili jedno drugo i konačno se vratili na zemlju, oboje nalazeći
odgađano i prećutno utočište u zagrljaju onog drugog.

214
 21
Vaskrsnuće u zao čas

isli su mi još bile okrenute bankarima kada se naša kočija zaustavila pred
vojvodinom unajmljenom rezidencijom na Rue St. Anne. Bila je to velika, lepa kuća
sa dugim zakrivljenim prilaznim putem oivičenim jablanima i ogromnim
zemljištem. Bogat čovek, vojvoda.
„Da li pretpostavljaš da je zajam koji je dobio od Mancetija Čarls uložio sa Sen
Zermenom?“, upitala sam.
„Mora da je tako“, odgovorio je Džejmi. Navukao je rukavice od svinjske kože prikladne za
formalnu posetu, praveći malu grimasu dok je usku rukavicu povlačio preko ukočenog domalog
prsta svoje desne ruke. „Novac za koji njegov otac misli da ga troši za sopstveno izdržavanje u
Parizu.“
„Znači da Čarls stvarno pokušava da skupi novac za vojsku“, rekla sam, osećajući i protiv
svoje volje divljenje prema Čarlsu Stjuartu. Kočija se zaustavila i konjušar je skočio sa nje da bi
otvorio vrata.
„Pokušava da skupi novac, u najmanju ruku“, ispravio me je Džejmi, pomažući mi da siđem.
„Po svemu što ja znam, on hoće da zbriše sa Lujzom de laTur i svojim kopiletom.“
Odmahnula sam glavom. „Ne bih rekla. Ne po onome što mi je majstor Rajmon rekao juče.
Sem toga, Lujza kaže da ga ona nije videla otkad su ona i Žil... pa...“
Džejmi je kratko frknuo. „Ona ima bar malo poštenja, znači.“
„Ne znam da li je reč o tome“, napomenula sam, uzimajući ga pod ruku dok smo se penjali
stepenicama ka vratima. „Rekla je da je Čarls toliko besan na nju što spava sa svojim mužem da je
izleteo napolje i ona ga nije videla od tada. Piše joj strasna pisma s vremena na vreme, zaklinjući
se da će doći i odvesti nju i dete sa sobom čim zauzme mesto na koje ima pravo na svetu, ali mu
ona ne dopušta da dođe da je vidi jer se plaši da će Žil otkriti istinu.“
Džejmi je ispustio škotsku buku u znak neslaganja.
„Bože, postoji li muškarac koji je siguran da mu neće biti nabijeni rogovi?“
Nežno sam mu dotakla ruku. „Po svemu sudeći, nekima preti manja opasnost.“
„Tako misliš?“, rekao je, ali mi se nasmešio.
Vrata su se otvorila i ukazao se nizak, zdepasti batler, sa ćelavom glavom i besprekornom
uniformom, i sa ogromnim dostojanstvom.
„Gospodaru“, rekao je, klanjajući se Džejmiju, „i gospo, vaš dolazak se očekuje. Molim vas,
uđite.“

*****

Vojvoda je bio oličenje šarma dok nas je primao u glavnom salonu.

„Ma nema veze“, rekao je, odbacujući Džejmijevo pravdanje za nezgodu na večeri. „Prokleto
se lako uzbuđuju ovi Francuzi. Prave užasnu gužvu od svega. A sada, dopustite da pogledamo sve

215
te fascinantne predloge, hoćemo li? A možda će vaša dobra dama voleti da se... hm, zabavi
proučavanjem... eh?“ Neodređeno je mahnuo rukom u pravcu zida, ostavljajući otvorenim pitanje
da li bih se mogla zabavljati gledanjem nekoliko velikih slika, dobro opremljenom bibliotekom, ili
sa nekoliko vitrina u kojima je stajala vojvodina zbirka burmutica.
„Hvala vam“, promrmljala sam uz šarmantni osmeh i odlutala prema zidu, pretvarajući se da
sam zaneta velikom Bušeovom slikom na kojoj je otpozadi prikazana izuzetno obdarena gola žena
koja sedi na steni u divljini. Ako je to odraz važećih ukusa u ženskoj anatomiji, nije ni čudo što je
Džejmi imao tako visoko mišljenje o mojoj zadnjici.
„Ha“, rekla sam. „Koliko košta rublje, eh?“
„Eh?“ Džejmi i vojvoda su, zapanjeni, digli pogled sa fascikle sa računima koji su bili tobožnji
razlog naše posete.
„Ne obraćajte pažnju na mene“, rekla sam, graciozno mašući rukom. „Samo uživam u
umetnosti.“
„To me čini vrlo zadovoljnim, gospo“, učtivo je rekao vojvoda i istog časa ponovo zaronio u
papire, dok je Džejmi počinjao sa mukotrpnim i pomnim zadatkom naše posete – neprimetnim
izvlačenjem eventualnih informacija koje bi vojvoda mogao dati o sopstvenoj privrženosti – ili
suprotno – prema misiji Stjuarta.
Ja sam imala sopstveni dnevni red za tu posetu, takođe. Dok su se muškarci sve više
udubljivali u svoj razgovor, ja sam se polako primakla vratima pretvarajući se da zagledam dobro
opremljene police. Čim je situacija delovala čisto, nameravala sam da klisnem u hodnik i pokušam
da nađem Aleksa Randala. Učinila sam šta sam mogla da popravim štetu kod Meri Hokins; sve
dalje trebalo bi da dođe od njega. Po pravilima društvene etikecije, on je nije mogao posetiti u
kući njenog strica niti je ona mogla da stupi u kontakt sa njim. Ali sam lako mogla da stvorim
priliku da se nađu u Rue Tremoulins.
Konverzacija iza mene je spala na poverljivo mrmljanje. Proturila sam glavu u hodnik, ali
nisam odmah ugledala nekog slugu. Pa ipak, sigurno je neki u blizini; ovako velika kuća mora da
ima poslugu koja broji na desetine ljudi. U ovolikoj kući mi trebaju uputstva da bih pronašla
Aleksandera Randala. Odabrala sam pravac nasumice i išla hodnikom, tražeći nekog slugu kod
kog mogu da se raspitam.
Videla sam neki pokret na kraju hodnika, i pozvala. Ko god da je to bio nije odgovorio, ali
sam čula kako neko tiho hoda po uglačanim podnim daskama.
To je izgledalo kao neobično ponašanje za slugu. Zastala sam na kraju hodnika i osvrnula se.
Još jednak hodnik se pružao pod pravim uglom u odnosu na onaj u kojem sam stajala, sa vratima
sa obe strane u jednom smeru, a sa druge sa dugim prozorima koji su se otvarali ka prilaznom
putu i vrtu. Većina vrata je bila zatvorena, ali ona najbliža meni bila su odškrinuta.
„Šta, za ime boga, ti tražiš ovde?“ zapanjeno sam uzviknula.
„Oh, uplašili ste me! Pobogu, mislila sam da ću u-umreti.“ Meri Hokins je obema rukama
pritisnula svoj steznik. Lice joj je sasvim ubledelo, a oči su joj potamnele i raširile se od užasa.
„Nećeš“, rekla sam. „Osim ako tvoj stric sazna da si ovde; onda će te verovatno ubiti. Ili on to
zna?“
Odmahnula je glavom. „Ne. Nisam rekla n-nikome. Uzela sam javni fijaker.“
„Zašto, za ime boga?“
Brzo se osvrnula kao preplašeni zec koji traži rupu u koju će da zbriše, ali pošto nije našla
nijednu, uspravila se i stisnula vilicu.
„Moram da nađem Aleksa. Moram da r-razgovaram s njim. Da vidim da li on – da li on...“
Kršila je ruke, i videla sam sa koliko napora se trudi da govori.
„Nije važno“, rezignirano sam rekla. „Razumem. Mada tvoj stric neće, a neće ni vojvoda.
Njegova visost takođe ne zna da si ovde?“
Odmahnula je glavom, bez reči.

216
 „U redu“, rekla sam, razmišljajući. „Prvo što moramo da uradimo je...“
„Madam? Mogu li da vam pomognem?“
Meri se trgla kao zec, a ja sam osetila kako i meni srce neprijatno skače u grlo. Prokleti sluga,
nikada na pravom mestu u pravo vreme.
Sada nije ostalo ništa sem da se uhvati na bezobrazluk. Okrenula sam se ka slugi koji je
stajao ukočen kao prut na vratima, delujući dostojanstveno i sumnjičavo.
„Da“, rekla sam, sa onoliko naduvenosti koliko sam uspela da skupim na brzinu. „Hoćete li,
molim vas, reći g. Aleksanderu Randalu da ima posetioce.
„Žalim, ali ne mogu to da učinim, madam“, rekao je sluga, na formalnoj distanci.
„A zašto ne?“, insistirala sam.
„Jer, madam“, odgovorio je, „g. Aleksander Randal više nije u službi Njegove visosti.
Otpušten je.“ Sluga je dobacio pogled Meri, a onda spustio nos tri centimetra i udostojio se
dovoljno da kaže: „Koliko sam razumeo, msje Randal odlazi brodom nazad za Englesku.“
„Ne! Nije mogao da ode, nije mogao!“
Meri je jurnula ka vratima i zamalo se zabila u Džejmija kada je ušao. Ukopala se u mestu
boreći se za dah, a on je zabezeknuto zurio u nju.
„Šta...“ počeo je, a onda video mene iza nje. „Oh, tu si, Sasenah. Smislio sam izgovor da
dođem i da te pronađem – Njegova visost mi je upravo rekla da je Aleks Randal...“
„Znam“, prekinula sam ga. „Otišao je.“
„Ne!“, jadikovala je Meri. „Ne!“ Jurnula je ka vratima i prošla kroz njih pre nego što je ijedno
od nas moglo da je zaustavi; pete su joj kloparale po uglačanom parketu.
„Prokleta budala!“ Šutnula sam svoje cipele, pokupila svoje suknje i potrčala za njom. Onako
u čarapama, bila sam znatno brža od nje u papučama sa visokim štiklama. Možda ću uspeti da je
stignem pre nego što naleti na još nekoga i bude uhvaćena, sa pratećim skandalom koji bi se iz
toga izrodio.
Pratila sam zamah njenih sukanja koje su nestajale za krivinom u holu. Ovde je na podu bio
tepih; ako ne požurim, mogu da je izgubim na raskrsnici pošto neću moći da čujem po koracima
na koju stranu je otišla. Oborila sam glavu, pojurila iza poslednjeg ćoška i naletela direktno u
čoveka koji je dolazio iz suprotnog smera.
On je ispustio zapanjeno „Huuuf!“ kada sam ga udarila po sredini i zgrabio me je za ruke da
ne padne kada smo se zajedno zanjihali i zateturali.
„Izvinite“, počela sam bez daha. „Mislila sam da ste vi – oh, jebem ti ludog boga!“
Moj prvi utisak – da sam naletela na Aleksandera Randala – nije trajao više od delića
sekunde koji mi je bio potreban da bih digla pogled iznad fino isklesanih usta. Usta su bila vrlo
nalik Aleksovim, ako se izuzmu duboke bore oko njih. Ali ove hladne oči mogle su pripadati samo
jednom čoveku.
Šok je bio tako veliki da je na tren sve izgledalo paradoksalno normalno; imala sam nagon da
se izvinim, otresem prašinu sa njega i nastavim svoju poteru, ostavljajući ga zaboravljenog u
hodniku, kao prosto slučajan susret. Moje nadbubrežne žlezde su požurile da isprave taj utisak,
šaljući toliku dozu adrenalina u krvotok da mi se srce zgrčilo kao stegnuta pesnica.
On je i sam ponovo hvatao dah, zajedno sa trenutno poljuljanom staloženošću.
„Sklon sam da se složim sa vašim mišljenjem, madam, mada se ne bih baš tako izrazio.“ I
dalje me držeći za laktove, malo me je udaljio od sebe, čkiljeći da vidi moje lice u senovitom
hodniku. Videla sam šok kada me je prepoznao i kako je pobledeo čim je moje lice došlo na svetlo.
„Do boga miloga, to ste vi!“, uzviknuo je.
„Mislila sam da ste mrtvi!“ Trgla sam ruke, pokušavajući da ih oslobodim iz čeličnog stiska
Džonatana Randala.

217
 Pustio mi je jednu ruku da bi protrljao stomak, hladno me zagledajući. Mršavo lice pravilnih
crta bilo je pocrnelo i zdravo; nije se videlo da ga je pet meseci ranije izgazilo trideset životinja od
po četvrt tone. Nije imao čak ni otisak kopita na čelu.
„Još jednom, madam, delim vaše mišljenje. Bio sam u sličnoj zabludi u vezi sa stanjem vašeg
zdravlja. Možda ste veštica, posle svega – šta ste učinili, pretvorili se u vuka?“ Obazriva antipatija
koja mu se ocrtavala na licu bila je pomešana sa malo praznovernog straha. Na kraju krajeva, kad
nekoga isterate posred čopora vukova u hladnoj zimskoj večeri, skloni ste da očekujete da će
saradivati tako što će smesta biti pojeden. Oznojenost mojih dlanova i srce koje lupa kao bubanj
bili su dokaz uznemirenosti što se neko za koga ste bili sigurni da je mrtav iznenada pojavljuje
pred vama. Pretpostavljam da se i on morao osećati malo nelagodno.
„Zar ne biste stvarno želeli da znate?“ Poriv da ga iznerviram i poremetim tu ledenu mirnoću
bila je prva emocija koja je izbila na površinu iz uzavrelih osećanja koja su pokuljala u meni kada
sam ugledala njegovo lice. Prstima je stegao moju ruku, i usne su mu se zategle. Videla sam kako
mu mozak radi, kako počinje da odbacuje pojedine mogućnosti.
„Ako nije vaše, čije je bilo telo koje su ljudi ser Flečera izneli iz podzemne tamnice?“,
insistirala sam, pokušavajući da iskoristim njegovu eventualnu izbačenost iz takta. Jedan svedok
mi je opisao uklanjanje „krpene lutke okupane krvlju“, verovatno Randalove – sa poprišta
stampeda stoke koji je maskirao Džejmijev beg iz te iste tamnice.
Randal se nasmešio, ne baš raspoloženo. Ako je bio uzdrman kao ja, to nije pokazivao.
Disanje mu je bilo malčice brže nego obično, a bore oko usta i oči bili su usečeni dublje nego što
sam pamtila, ali se nije borio za dah kao riba na suvom. Ja jesam. Uzimala sam onoliko kiseonika
koliko su moja pluća dopuštala i pokušavala sam da dišem na nos.
„Bio je to moj posilni Marli. Mada, ako vi ne odgovarate na moja pitanja, zašto bih ja
odgovarao na vaša?“ Pogledao me je odozgo nadole, pažljivo procenjujući moj izgled: svilena
haljina, ukrasi u kosi, nakit i čarape na nogama.
„Udali ste se za Francuza, zar ne?“, upitao je. „Oduvek sam mislio da ste francuski špijun.
Verujem da vas novi muž bolje pazi nego...“
Reći su mu zastale u grlu kada je podigao pogled da vidi čiji su to koraci upravo skrenuli u
hodnik iza mene. Ako sam htela da ga isteram iz takta, najzad sam uspela. Nijedan Hamlet na
sceni nije nikada reagovao na pojavu duha uverljivijim užasom od onoga koji sam videla urezan
na aristokratskom licu. Šaka koja me je još uvek držala za ruku ukopala mi se u meso i osetila sam
trzaj od šoka koji ga je protresao kao električni udar.
Znala sam šta je video iza mene i plašila sam se da se okrenem. Usledila je duboka tišina u
holu; čak je i trljanje čempresa o prozore izgledalo kao deo mira, kao sveobuhvatna tišina koju
prave talasi na dnu mora. Vrlo polako, oslobodila sam ruku iz njegovog stiska i njegove šaka je
hladno pala kraj tela. Nije bilo nikakvog zvuka iza mene mada sam mogla čuti glasove u sobi na
kraju hodnika. Molila sam se da vrata ostanu zatvorena i očajnički sam pokušavala da se setim
kako je Džejmi naoružan.
Misli su mi bile prazne, a onda su planule od umirujuće vizije njegovog malog mača koji je
visio pored pojasa sa kuke u ormanu, dok sunce svetluca na emaljiranom balčaku. Ali je i dalje
imao svoj nož, naravno, i nožić koji je po navici nosio u čarapi. Kada je o tome reč, bila sam
sasvim sigurna da bi u stisci svoje gole ruke smatrao savršeno prikladnim. I ako biste se trudili da
opišete moju trenutnu situaciju dok stojim između njih dvojice, u stisci... Progutala sam još
jednom i polako se okrenula.
On je stajao sasvim miran, na oko metar iza mene. Jedan od visokih zastakljenih prozora
blizu njega bio je otvoren i tamne senke čempresovih iglica su poigravale kao voda po potopljenoj
steni. Nije ni pokazivao više izraza od stene. Šta god da je živelo iza tih očiju bilo je skriveno; bile
su široke i prazne kao prozorska okna, kao da je duša koju odražavaju odavno otplovila.

218
 Nije govorio, ali je trenutak kasnije pružio ruku prema meni. Lebdela je raširena u vazduhu i
konačno sam se pribrala da je uzmem. Bila je hladna i tvrda i ščepala sam je kao slamku spasa.
On me je privukao, uzeo me za ruku i okrenuo, sve ćuteći i bez promene izraza. Kada smo
stigli do skretanja u hodniku, Randal je progovorio iza nas.
„Džejmi“, rekao je. Glas mu je bio promukao od šoka i imao je primesu nečega između
neverice i preklinjanja.
Tada je Džejmi zastao i okrenuo se da ga pogleda. Randalovo lice je bilo sablasno bledo, sa
malim flekama crvenila na jagodicama. Skinuo je periku, stezao je u šakama i znoj mu je kvasio
lepu crnu kosu do slepoočnica.
„Ne.“ Glas koji je progovorio iznad mene bio je mek, gotovo bezizražajan. Podigla sam
pogled i videla da se i lice uklapa u to, ali da brzi, užareni puls bije u vratu, a mali trouglasti
ožiljak iznad kragne se zacrveneo od vreline.
„Zovu me lord Broh Tuaraha za formalne potrebe“, rekao je blag škotski glas iznad mene. „A
izuzev onoga što zahteva učtivost, vi nikada više nećete govoriti sa mnom – dok me ne budete
preklinjali za život pred vrhom mog mača. Tada možete da upotrebite moje ime jer će to biti
poslednja reč koju ćete izgovoriti.“
Okrenuo se sa iznenađujućom žustrinom, a bleštavi ogrtač se zavijorio zaklanjajući pogled
ka Randalu dok smo skretali iza krivine hodnika.

*****

Kočija je još čekala kod kapije. Plašeći se da pogledam u Džejmija, popela sam se i zaokupila
zavlačenjem pregiba žute svile oko nogu. Škljocanje vrata kočije nateralo me je da naglo
pogledam, ali pre nego što sam mogla da stignem do ručke, kočija je pošla sa trzajem koji me je
bacio nazad u sedište.
Mučeći se i psujući, uspela sam da se dignem na kolena i virnem kroz prozor. On je otišao.
Ništa se nije mrdalo na prilaznom putu sem zanjihanih senki čempresa i jablanova.
Pomamno sam lupala po krovu kočije, ali je kočijaš samo vikao na konje i terao ih brže. U to
doba je bilo malo saobraćaja, pa smo kloparali uskim ulicama kao da nas đavo goni.
Kad smo se zaustavili u Rue Tremoulins, ja sam izletela iz kočije, istovremeno uspaničena i
besna.
„Zašto nisi stao?“, zahtevala sam od kočijaša. On je slegnuo ramenima, bezbedno
nedostupan na svom visokom mestu.
„Gospodar mi je naredio da vas odmah odvezem kući, madam.“ Dohvatio je bič i lagano
dodirnuo konja po sapima.
„Stani!“, povikala sam. „Hoću da se vratim!“ Ali se on samo skupio, poput kornjače, u svoja
ramena, pretvarajući se da me ne čuje, dok je kočija tandrkala dalje.
Pušeći se od nemoći, okrenula sam se ka vratima na kojima se pojavila mala Fergusova
figura, a tanke obrve bile su mu upitno podignute kada je video kako izgledam.
„Gde je Murtag?“, prasnula sam. Mali pripadnik klana je bio jedini za koga sam mislila da je
sposoban da, pod jedan, nađe Džejmija i, pod dva, da ga zaustavi.
„Ne znam, madam. Možda tamo dole.“ Dečak je klimnuo glavom u pravcu Rue Gamboge,
gde je bilo nekoliko kafana, sa rasponom u pogledu uvaženosti od onih u kojima bi dama na
proputovajnu mogla večerati sa svojim mužem, do jazbina pored reke, u koje bi čak i naoružan
muškarac oklevao da uđe sam.
Stavila sam ruku na Fergusovo rame, koliko zbog oslonca, toliko radi podsticaja.
„Trči i nađi ga, Ferguse. Što brže možeš!“

219
 Uzbunjen mojim tonom, dipio je sa stepenica i nestao pre nego što sam mogla da dodam
„Pazi se!“ Pa ipak, on je poznavao niže slojeve pariškog života znatno bolje od mene; niko nije
spretniji u migoljenju kroz kafansku gužvu od bivšeg džeparoša. Bar sam se nadala da je on bivši
džeparoš.
Ali sam mogla uspešno da se brinem samo o jednoj stvari u jednom času, i vizije Fergusa
uhvaćenog i obešenog zbog njegovih aktivnosti su se povukle pred vizijom Džejmijevih poslednjih
reči Randalu.
Sigurno, on sigurno ne bi otišao nazad u vojvodinu kuću? Ne, uveravala sam sebe. Nema
mač. Šta god da oseća – a duša me zabolela od pomisli šta oseća – ne bi postupio prenagljeno.
Viđala sam ga u bici ranije, kada mu mozak radi ledeno smiren, isključen za osećanja koja bi
mogla da mu pomute razum. A zbog toga, više od svega drugog, sigurno će se držati formalnosti.
Tražiće stroge propise, formule kojom bi zadovoljio svoju čast, kao pribežište – nešto čega će se
držati u olujama koje ga nose, do kostiju dubok poriv krvožeda i osvete.
Zastala sam u predsoblju, mehanički skidajući ogrtač i zastajući pred ogledalom da
popravim frizuru. Razmišljaj, Bošamova, nemo sam terala svoj bledi odraz. Ako će se boriti u
dvoboju, šta je prvo što će mu trebati?
Mač? Ne, nije moguće. Njegov je gore na spratu, visi u ormanu. Iako bi lako mogao da
pozajmi neki, nisam mogla ni da zamislim da bi se u najvažniji dvoboj svog života upustio
naoružan nekim tuđim. Njegov ujak, Daglas Makenzi, dao mu je taj mač kada je imao sedamnaest
godina i pobrinuo se da bude obučen kako da ga koristi, naučio ga trikovima i prednostima
levorukog mačevaoca služeći se baš tim mačem. Daglas ga je satima terao da vežba, levoruki
protiv levorukog, sve dok nije osetio, kako mi je sam rekao, da snaga španskog metala oživi,
postane produžetak ruke i balčak se zavari za dlan. Džejmi je rekao da se oseća kao go bez njega.
A ovo nije bila borba u koju bi ušao go.
Ne, ako mu mač treba odmah, on bi došao kući da ga uzme. Nestrpljivo sam prošla rukom
kroz kosu, pokušavajući da razmišljam. Prokletstvo, kako ide protokol dvoboja? Pre nego što se
dođe do mačeva, šta se zbiva? Izazov, naravno. Da li su Džejmijeve reči u hodniku činile to? Imala
sam nejasnu predstavu o ljudima kojima je bačena rukavica u lice, ali nisam znala da li je to zaista
običaj ili samo plod sećanja, rođen iz mašte filmskih stvaralaca.
A onda mi je to došlo. Prvo ide izazov, a zatim mora da se dogovori mesto – prikladno
neupadljivo mesto koje verovatno neće zapaziti policija ili Kraljeva garda. A da bi se uručio izazov,
da se dogovori mesto, potreban je Sekundant. Ah. Eto kuda je otišao, znači da nađe svog
sekundanta. Murtaga.
Čak i ako Džejmi nade Murtaga pre Fergusa, i dalje se treba dogovoriti oko formalnosti.
Počela sam da dišem malo lakše, mada mi je srce i dalje lupalo, a trake su me suviše stezale. Niko
od posluge nije bio u blizini; olabavila sam trake i udahnula punim plućima.
„Nisam znao da imaš naviku da se svlačiš u predsoblju, inače ne bih ostao u dnevnoj sobi“,
rekao je ironičan škotski glas iza mene.
Okrenula sam se, a srce mi je poskočilo toliko da je moglo da me uguši. Čovek koji je stajao
izdužen u vratima dnevne sobe, ruku raširenih da se nehajno osloni na dovratak, bio je krupan
gotovo koliko i Džejmi, sa istom zategnutom gracioznošću pokreta, stvarao je istu atmosferu
hladne pribranosti.
Međutim, kosa mu je bila tamna, a duboko usađene oči zamućeno zelene. Dugal Makenzi,
koji je se iznenada pojavio u mom domu kao da su ga moje misli prizvale. Mi o vuku.
„Šta, za ime boga, radiš ovde?“ Šok što sam ga ugledala je slabio, mada mi je srce i dalje
lupalo. Nisam ništa jela od jutros i nagli talas mučnine me je preplavio. On je zakoračio napred i
uhvatio me za ruku, povukao me ka stolici.
„Sedi malo, devojko“, rekao je. „Rekao bih da se ne osećaš baš najbolje.“

220
 „Vrlo dobro zapažanje“, rekla sam. Crne mrlje su mi lebdele po rubu vidnog polja, i mali
veseli bleskovi su mi igrali pred očima. „Izvinite“, rekla sam učtivo i stavila glavu među kolena.
Džejmi. Frenk. Randal. Dugal. Lica su mi promicala u vizijama, imena kao da su mi zvonila u
ušima. Dlanovi su mi se znojili pa sam ih stavila pod miške, obgrlivši sebe u pokušaju da
zaustavim drhtanje od šoka. Džejmi se neće sa Randalom suočiti odmah, to je važno. Bilo je malo
vremena u kome treba nešto smisliti i preduzeti nešto preventivno. Ali šta? Ostavljajući podsvest
da se rve sa tim pitanjem, usporila sam disanje i pažnju okrenula stvarima koje su mi nadomak
ruke.
„Ponavljam“ rekla sam, sedajući uspravno i zaglađujući kosu, „šta radiš ovde?“
Tamne obrve su poletele nagore.
„Da li mi treba razlog da posetim rođaka?“
Još sam osećala ukus žuči, ali su bar ruke prestale da se tresu.
„Pod ovakvim okolnostima, da“, rekla sam. Uspravila sam se, pompezno zaboravaljajući
razvezane trake, i posegnula za flašom brendija. Očekujući to, Dugal je uzeo čašu sa poslužavnika
i nasuo mi normalnu količinu. Zatim me je odmerio pogledom i udvostručio dozu.
„Hvala“, suvo sam rekla, prihvatajući čašu.
„Okolnosti, eh? A koje su to okolnosti?“ Ne čekajući ni moj odgovor ni dozvolu, mirno je
nasuo još jednu čašu sebi i podigao je u nemarnu zdravicu. „Za Njegovo veličanstvo.“
Osetila sam kako mi se usta krive u stranu. „Za kralja Džejmsa, pretpostavljam?“ Otpila sam
malo svog pića i osetila kako vrela aromatična isparenja prže membrane iza mojih očiju. „A da li
činjenica da si u Parizu znači da si preobratio Kolama da misli kao ti?“ Jer mada je Daglas Makenzi
bio jakobit, njegov brat Kolam je predvodio Makenzije iz Leoha kao poglavica. Bogalj u noge i
izobličen od teške bolesti, Kolam više nije svoj klan vodio u bitke;
Dugal je bio ratni poglavica. I mada je Dugal vodio ljude u borbu, Kolam je bio taj koji je
određivao hoće li do bitke doći.
Dugal je ignorisao moje pitanje i, pošto je ispraznio čašu, istog časa je nasuo još jedno piće.
Uživao je u prvom gutljaju, vidljivo ga motajući po ustima i ližući poslednju kap sa usana kada ga
je progutao.
„Nije loše“, rekao je. „Moram malo da ponesem nazad Kolamu. Treba mu nešto malo jače od
vina, da mu pomogne da prespava noć.“
To je zapravio bio zaobilazan odgovor na moje pitanje. Znači, Kolamovo stanje se pogoršava.
Večito u nekakvim bolovima zbog bolesti koja mu je razjedala telo, Kolam je uzimao pojačano
vino uveče, da bi mu pomoglo da zaspi. Sada mu treba čist brendi. Pitala sam se kad će početi da
uzima opijum da bi mu laknulo.
Jer kada se to desi, to će biti kraj njegove vladavine klanom. Ovako bez fizičkih moći, on je
komandovao samom snagom svog karaktera. Ali ako moć njegovog mozga bude izgubljena u bolu
i drogama, klan će dobiti novog predvodnika – Dugala.
Zagledala sam ga preko ruba svoje čaše. Uzvaćao mi je pogled bez ikakvog stida; slabašni
osmeh video se na tim širokim makenzijevskim ustima. Lice mu je bilo vrlo slično bratovljevom –
i sestrićevom – snažno i odvažnih crta, sa širokim, visokim jagodicama i dugim pravim nosom
nalik oštrici noža.
Položivši zakletvu kao mladić od osamnaest godina da će podržavati vodstvo svog brata, on
se držao tog zaveta skoro trideset godina. I držače ga se, znala sam, do dana kada Kolam umre ili
ne bude više u stanju da bude vođa. Ali će se tog dana ogrtač poglavice spustiti na njegova pleća i
pripadnici klana Makenzi će ga pratiti kuda ih odvede – za grbom Škotske i barjakom kralja
Džejmsa, u prethodnici princa Čarlija Lepog.
„Okolnosti?“, rekla sam, okrećući se njegovom prethodnom pitanju. „Pretpostavljam da ne
bi svako smatrao najukusnijim rešenjem da dođe u posetu čoveku koga je ostavio da umre i čijoj
ženi je pokušavao da se nabaci.“

221
 Pošto je to bio Dugal Makenzi, samo se nasmejao. Nisam tačno znala šta je to potrebno da se
ovaj čovek istera iz takta, ali sam se nadala da ću biti prisutna kada se to konačno bude dogodilo.
„Nabaci?“, rekao je, usana izvijenih kao da ga to zabavlja. „Ponudio sam ti brak.“
„Ponudio si mi da me siluješ, koliko pamtim“, prasnula sam. On jeste, zapravo, ponudio da
se oženi mnome – na silu – nakon što je odbio da mi pomogne u spasavanju Džejmija iz zatvora
Ventvort prošle zime. Iako je osnovni motiv bio posedovanje Džejmijevog imanja Lalibroh – koje
bi pripalo meni nakon Džejmijeve smrti – njemu nije bila sasvim mrska pomisao na neke manje
pogodnosti braka, kao što je redovno uživanje u mom telu.
„A što se tiče ostavljanja Džejmija u zatvoru“, nastavio je, ignorišući me kao i obično,
„izgledalo je da nema načina da se izvuče, a nije imalo smisla žrtvovati dobre ljude u uzaludnom
pokušaju. On je prvi koji bi to razumeo. A moja dužnost je bila da, kao njegov rođak, njegovoj
ženi ponudim svoju zaštitu u slučaju njegove smrti. Ja sam momku bio poočim, zar ne?“ Zabacio
je glavu i ispraznio čašu.
Otpila sam dobar gutljaj pića i progutala brzo da se na zadavim. Brendi mi je goreo niz grlo i
ždrelo, uklapajući se sa vrelinom koja mi se dizala po obrazima. On je u pravu; Džejmi ga nije
krivio zbog ustezanja da provali u zatvor Ventvort – nije očekivao to ni od mene, i bilo je potrebno
čudo da u tome uspem. Ali iako sam ukratko ispričala Džejmiju o Dugalovoj nameri da se oženi
mnome, nisam pokušavala da prenesem telesne aspekte te namere. Na kraju krajeva, nisam
očekivala ni da ću ikad više videti Dugala Makenzija.
Znala sam iz iskustva da je on od onih koji ugrabe priliku kad im se ukaže; sa Džejmijem
koga uskoro čeka vešanje, nije čekao ni izvršenje kazne pre nego što je pokušao da pribavi mene i
imanje koje je trebalo da nasledim. Ako – ne, ispravila sam sebe, kada – Kolam umre ili postane
nesposoban, Dugal će za manje od nedelju dana potpuno upravljati klanom Makenzija. I ako je
Čarls Stjuart našao podršku koju je tražio, Dugal će biti tu. On ima izvesno iskustvo da bude
snaga iza trona, na kraju krajeva.
Nagnula sam čašu, razmišljajući. Kolam je imao poslovne interese u Francuskoj, uglavnom
vino i drvna građa. Oni su nesumnjivo bili izgovor za Dugalovu posetu Parizu, možda su bili i
njegov glavni prividni razlog. Ali ima taj i drugih razloga, bila sam sigurna. A prisustvo princa
Čarlsa Edvarda Stjuarta u gradu gotovo sigurno je jedan od njih.
Jedna se stvar mogla reći za Dugala Makenzija, a to je da susret sa njim stimuliše mentalni
proces, iz same nužnosti da se pokuša i shvati šta je zapravo namerio u kom času. Inspirisana
njegovim prisustvom i dobrom količinom portugalskog brendija, moja podsvest se zakomešala od
začetka jedne ideje.
„Pa, bilo kako bilo, drago mi je što si sada ovde“, kazala sam, vraćajući praznu čašu na
poslužavnik.
„Jeli?“ Debele tamne obrve su se podigle u neverici.
„Da.“ Ustala sam i pokazala prema hodniku. „Dohvati moj ogrtač dok ja vezujem trake.
Treba da pođeš sa mnom u commissariat depolice.“
Videvši kako mu je pala vilica, osetila sam prvi tanak zrak nade. Ako sam u stanju da Dugala
Makenzija uhvatim na iznenađenje, valjda mogu i da sprečim dvoboj?

*****

„Hoćeš li da mi kažeš šta si smislila da učiniš?“, raspitivao se Dugal, dok je kočija skakutala oko
Cirque du Mireille, izbegavajući veliku kočiju koja je stizala u susret i zapregu punu povrća.
„Ne“, kratko sam odgovorila, „ali pretpostavljam da ću morati. Da li si znao da je Džek
Randal još živ?“
„Nisam ni čuo da je mrtav“, razložno je rekao Dugal.

222
 To me je ukopalo na tren. Mada je on, naravno, bio u pravu; mi smo mislili da je Randal
mrtav samo zato što je ser Markus Makranoh tokom Džejmijevog spasavanja iz zatvora Ventvort
pogrešno shvatio da je izgažen on, a ne njegov posilni. Normalno je da nikakva vest o Randalovoj
smrti nije obišla Hajlends pošto se ona nije ni dogodila. Pokušala sam da prikupim svoje
razbacane misli.
„On nije mrtav“, kazala sam. „Već je u Parizu.“
„U Parizu?“ To mu je privuklo pažnju; obrve su mu se podigle i on se razrogačio od sledeće
pomisli.
„Gde je Džejmi?“, oštro je upitao.
Bilo mi je drago što ceni šta je u ovom času najvažnije. Iako nije znao šta se odigralo između
Džejmija i Randala u zatvoru Ventvort – niko nikada to neće ni saznati, izuzev Džejmija, Randala
i, do izvesne mere, mene – znao je više nego dovoljno o Randalovim ranijim postupcima da bi
shvatio šta će tačno biti prvi Džejmijev potez kada sretne tog čoveka ovde, daleko od utočišta
Engleske.
„Ne znam“, rekla sam gledajući kroz prozor. Prolazili smo Les Halles i miris ribe mi je
ispunjavao nozdrve. Izvukla sam namirisanu maramicu i pokrila nos i usta. Jak oštar miris
zimzeleni kojim sam je parfimisala nije mogao da se nosi sa zadahom desetina tezgi prodavača
jegulje, ali je malo pomogao. Govorila sam kroz namirisanu lanenu maramicu.
„Sreli smo Randala danas neočekivano kod vojvode od Sandringama. Džejmi me je poslao
kući kočijom i od tada ga nisam videla.“
Dugal je ignorisao i smrad i promukle povike žena koje su nudile svoju robu. Namrštio se ka
meni.
„Sigurno je mislio da ubije čoveka?“
Odmahnula sam glavom i objasnila svoje razmišljanje o maču.
„Ne smem dozvoliti da dođe do dvoboja“, rekla sam, spuštajući maramicu da bih govoriila
jasnije. „Neću!“
Dugal je odsutno klimao glavom.
„Aha, to bi bilo opasno. Ne da momak ne bi mogao lako da sredi Randala – ja sam ga učio,
znaš“, dodao je uz malo hvalisanja, „ali kazna za dvoboj je...“
„Zaradio ju je u jednom“, rekla sam.
„U redu“, rekao je polako. „Ali zašto policija? Nisi valjda mislila da momka uhapse unapred?
Tvog muža?“
„Ne Džejmija“, rekla sam. „Randala.“
Širok kez se pojavio na njegovom licu, mada malo izmešan sa skepsom.
„Oh, je l’ tako? A kako misliš to da izvedeš?“
„Prijateljica i ja smo bile... napadnute na ulici pre nekoliko večeri“, rekla sam, gutajući
knedlu od prisećanja na to. „Ljudi su bili maskirani; nisam mogla da saznam ko su. Ali jedan od
njih je bio iste visine i grade kao Džonatan Randal. Nameravam da kažem da sam srela Randala u
kući danas i prepoznala ga kao jednog od napadača.“
Dugalove obrve su poletele naviše, a onda su se skupile. Njegov hladni pogled je preleteo
preko mene. Iznenada se javila nova spekulacija u njegovoj proceni.
„Stvarno imaš đavolske živce. Krađa, je li tako?“
„Ne“, rekla sam, cedeći reč kroz zube.
„Ah.“ Zavalio se u sedište kočije, i dalje gledajući u mene. „Nije ti se ništa gadno desilo?“
Skrenula sam pogled u stranu, u ulicu koja je prolazila, ali sam mogla da osetim njegov pogled
kako mi zagleda dekolte i klizi preko obline mojih bedara.
„Meni nije“, rekla sam. „Ali moju prijateljicu...“
„Razumem.“ Cutao je na tren, a onda zamišljeno rekao: „Da li si ikada čula za ‘Les Disciples
du Mal’?“

223
 Trgla sam glavu i pogledala u njega. Leškario je u uglu kao šćućurena mačka, posmatrajući
me očima skupljenim zbog sunca.
„Ne. Šta su oni?“, raspitivala sam se.
Slegao je ramenima i seo uspravno, zureći mimo mene u sve bliže zdanje Quai des Orfèvres,
koje je, sivo i preteče, lebdelo nad Senom koja je svetlucala.
„Društvo – u neku ruku. Mladi muškarci iz boljih porodica, sa interesovanjima... nezdravim,
možemo li to tako da nazovemo?“
„Hajde“, rekla sam. „A šta tačno znaš o tim Les Disciples?“
„Samo ono što sam čuo u kafani u gradu“, rekao je. „Da to društvo zahteva mnogo od svojih
članova i da je cena inicijacije velika... po nekim merilima.“
„A to je?“ Izazivala sam ga pogledom. On se prilično sumorno nasmešio pre nego što je
odgovorio.
„Devičanstvo, kao prvo. Bradavice udate žene, kao drugo.“ Kratko je pogledao u moje grudi.
„Tvoja prijateljica je devica, zar ne? Ili je bila?“
Osećala sam vrelinu i hladnoću naizmenično. Obrisala sam lice maramicom i zatakla je u
džep ogrtača. Morala sam da napravim dva pokušaja pošto mi je ruka drhtala.
„Bila je. Šta si još čuo? Znaš li ko je uključen u Les Disciples?“
Dugal je odmahnuo glavom. Bilo je srebrnih niti u crvenkastosmeđoj kosi na njegovim
slepoočnicama i one su hvatale popodnevno svetlo.
„Samo glasine. Vikont De Buska, najmlađi od Šarmisovih sinova – možda. Grof Sen Žermen.
Eh! Jesi li dobro, devojče?“
Nagnuo se napred, užasnut, i piljio u mene.
„Fino“, rekla sam, duboko dišući na nos. „Prokleto fino.“ Izvukla sam maramicu i obrisala
hladan znoj sa čela.
„Ne mislimo da vam naudimo, mesdames.“ Ironični glas je odjekivao u mračnom delu mog
pamćenja. Čovek sa zelenom košuljom je bio srednje visine i taman, vitak i uskih ramena. Ako taj
opis odgovara Džonatanu Randalu, odgovara i grofu Sen Zermenu. Ali, da li bih prepoznala njegov
glas? Da li bi ijedan normalan čovek mogao sedeti preko puta mene za večerom, jesti prelivenog
lososa i voditi uglađeni razgovor samo dva sata posle incidenta u Rue du Faubourg St.-Honore?
Mada, kad logično razmislim, zašto ne bi? Ja jesam, ako ništa drugo. A i nemam nikakav
poseban razlog da smatram da je grof normalan čovek – po mojim merilima – ako su glasine
tačne.
Kočija se zaustavila i bilo je malo vremena za premišljanje. Da li ću upravo doprineti da
čovek odgovoran za nasilje nad Meri ode slobodan, a istovremeno se pobrinuti da Džejmijev
najomraženiji neprijatelj bude bezbedan? Udahula sam duboko i neravnomerno. Prokleto malo
izbora imam, pomislila sam. Život je najvažniji, a pravda će morati da sačeka svoj red.
Kočijaš je sišao i pružio ruku da otvori vrata. Ugrizla sam se za usnu i pogledala u Dugala
Makenzija. Pogledi su nam se sreli i on je malo slegnuo ramenima. Šta hoću od njega?
„Hoćeš li da podržiš moju priču?“, naglo sam upitala.
Pogledao je u visoko zdanje Quai des Orfèvres. Briljantno popodnevno svetlo je blistalo kroz
otvorena vrata.
„Jesi li sigurna?“, upitao je.
„Da.“ Usta su mi bila suva.
Kliznuo je preko sedišta i pružio mi ruku.
„Moli se Bogu da oboje ne završimo u ćeliji“, kazao je.

*****

224
Sat kasnije smo izašli u praznu ulicu ispred commissariat de police. Ja sam kočiju poslala kući da je
neko ko nas poznaje ne bi video kako stoji ispred Quai des Orfèvres. Dugal mi je ponudio ruku i ja
sam je iz nužda prihvatila. Zemlja je ovde bila blatnjava pod nogama, a kaldrma ulice činila je
hodanje u papučama sa visokom potpeticom nesigurnim.
„Les Disciples“, rekla sam dok smo polako odmicali obalom Sene prema tornjevima Notr-
Dama. „Da li stvarno misliš da je grof Sen Zermen mogao biti jedan od ljudi koji... koji su nas
zaustavili u Rue du Faubourg St.- Honoré?“ Počinjala sam da se tresem od reakcije i umora – kao i
od gladi; ništa nisam pojela od jutros i taj propust je počinjao da se oseća. Samo su me nervi držali
tokom razgovora sa policijom. Sada je potreba za razmišljanjem prošla, a sa njom i mogućnost da
to činim.
Dugalova mišica je bila tvrda pod mojom šakom, ali nisam mogla da podignem pogled u
njega; sva pažnja mi je bila potrebna da bih gledala gde gazim. Skrenuli smo u Rue Elise i kaldrma
je bila sjajna od vlage i prljava od raznog đubreta. Nosač koji je nosio sanduk zastao nam je na
putu da pročisti grlo i bučno se iskašljao na ulicu meni pred noge. Zelenkasta grudva se uhvatila
za krivinu kamena, i konačno kliznula da bi sporo plutala na površini barice koja se pružala na
mestu kamena koji je nedostajao.
„Mfm.“ Dugal je gledao na sve strane tražeći neku kočiju, čela nabranog od zamišljenosti.
„Ne mogu da kažem; čuo sam i gore od toga za tog čoveka, ali nisam imao čast da ga upoznam.“
Dobacio mi je pogled.
„Hrabro si se nosila dosad“, kazao je. „Oni će spakovati Džeka Randala u Bastilju za manje
od sata. Ali će morati čoveka da puste pre ili kasnije, a ne bih se baš kladio da će se Džejmijeva
narav u međuvremenu smiriti. Hoćeš li da razgovaram s njim – da ga ubedim da ne uradi nešto
blesavo?“
„Ne! Za ime boga, drži se podalje od toga!“ Tutnjava točkova kočije je bila bučna po kaldrmi,
ali sam pričala toliko glasno da je Dugal podigao obrve od iznenađenja.
„U redu, onda“, blago je rekao. „Ostaviću tebi da ga središ. On je tvrdoglav ko mazga... ali
pretpostavljam da ti umeš s njim, zar ne?“ To je rečeno uz pogled iskosa i smeškanje nekog ko je
siguran da je pogodio.
„Snaći ću se.“ Hoću. Moraću. Jer je sve što je Dugal rekao bilo istina. Čista istina. A
istovremeno i daleko od istine. Jer bih ja rado poslala interese Čarlsa Stjuarta i njegovog oca do
đavola, žrtvovala svaku nadu da ću zaustaviti njegovo strmoglavo hitanje u ludoriju, rizikovala čak
i da Džejmsa pošalju u zatvor samo da bih zalečila razdor koji je Randalovo vaskrsnuće otvorilo u
Džejmijevim mislima. Pomogla bih mu da ubije Randala i osećala bih samo radost dok to činim,
da nije jedne stvari. Samo je jedna stvar uspevala da zaseni njegov osećaj muškosti, njegov
ugroženi duševni mir. Frenk.
To je bila jedina ideja koja me je terala u ovom danu, držala me i znatno iza tačke gde bih sa
zadovoljstvom dočekala kolaps. Mesecima sam mislila da je Randal mrtav i bez dece, i plašila sam
se za Frenkov život. Ali sam u tim istim mesecima bila utešena prisustvom jednostavnog zlatnog
prstena na domalom prstu leve ruke.
Upotpunjavajući se sa Džejmijevim srebrnim prstenom na mojoj desnoj, on je bio talisman u
mračnim satima noći, kada su sumnje stizale odmah iza snova. Ako i dalje nosim njegov prsten,
onda će čovek koji mi ga je dao živeti. Rekla sam to sebi hiljadu puta. Bez obzira na to što nisam
znala kako neko nesporno mrtav može da začne naslednu liniju koja vodi ka Frenku; prsten je tu i
Frenk će živeti.
Sada sam znala zašto prsten još sija na mojoj ruci, a metal je hladan kao i moj smrznuti prst.
Randal je živ, i dalje može da se oženi, i dalje može postati otac deteta koje će proslediti život
Frenku. Sem ako ga pre toga Džejmi ne ubije.

225
 Preduzela sam one korake koje sam mogla u tom trenutku, ali je činjenica sa kojom sam se
suočila u vojvodinom hodniku ostala. Cena Frenkovog života je Džejmijeva duša, a kako mogu da
izaberem između njih?
Nailazeći fijaker je ignorisao Dugalovo mahanje i proleteo je bez zaustavljanja, a točkovi su
prošli dovoljno blizu da blatnjavom vodom isprskaju Dugalove svilene čarape i rub moje haljine.
Uzdržavajući se od bujice iskrenog gelskog, Dugal je mahao pesnicom prema kočiji koja se
udaljavala.
„I, šta sada?“, upitao je retorički.
Kapljica pljuvačke sa nešto sluzi plutala je po barici kraj mojih nogu, reflektujući sivo svetlo.
Mogla sam da osetim hladni šlajm na svom jeziku. Ispružila sam ruku i uhvatila Dugalovu mišicu,
tvrdu kao grana javora. Tvrdu, ali je izgledalo kao da se vrtoglavo uvija, gurajući me daleko preko
hladne i svetlucave, blatnjave vode u blizini koja je zaudarala na ribu. Crne fleke su mi zaigrale
pred očima.
„Sada“, rekla sam, „će mi biti muka.“
Bližio se zalazak sunca kada sam se vratila u Rue Tremoulins. Kolena su mi klecala i
predstavljalo mi je napor da spuštam nogu pred nogu na stepeništu. Otišla sam pravo u spavaću
sobu da skinem ogrtač, pitajući se da li se Džejmi vratio.
Jeste. Ukopala sam se u mestu na vratima, pregledajući sobu. Moja kutija sa lekovima je
ležala otvorena na stolu. Makaze koje sam koristila za sečenje zavoja ležale su poluotvorene na
mom toaletnom stočiću. One su bile nešto maštovito, dao mi ih je majstor za noževe koji je
povremeno radio u L’Hôpital des Anges-, ručke su bile pozlaćene, napravljene u obliku rodine
glave, tako da su dugi kljunovi sačinjavali srebrna sečiva makaza. Svetlucale su na zracima
zalazećeg sunca, ležeći u oblaku crvenkastozlatnih niti svile.
Načinila sam nekoliko koraka ka toaletnom stočiću i svilenkaste, svetlucave niti su se
podigle u vazduhu koji je uskomešao moj pokret, lebdeći preko stola.
„Isuse“, izustila sam. On je bio tu, nema sumnje, ali je otišao. Kao i njegov mač.
Kosa je ležala u gustim, blistavim nitima tamo gde je pala, zatrpavajući toaletni stočić,
stolicu i pod. Pokupila sam ostriganu loknu sa stola i držala je, osećajući fine, meke dlake kako mi
se razdvajaju među prstima kao niti izvezene svile. Osetila sam hladnu paniku koja je počela
negde između mojih lopatica i u vidu jeze mi se spustila niz kičmu. Prisetila sam se Džejmija kako
sedi na fontani iza kuće Roanovih i priča mi kako se borio u svom prvom pariškom dvoboju.
„Traka koja mi je držala kosu je pukla pa mi je vetar nosio kosu u lice tako da sam jedva
mogao da vidim šta radim. “
Nije rizikovao da se to ponovi. Videvši dokaze koji su ostali iza, osećajući loknu kose u svojoj
ruci, meku i kao živu, mogla sam da zamislim hladnu rešenost sa kojom je to obavio; šljiskanje
metalnih sečiva uz lobanju dok je odsecao svu mekoću koja bi mu mogla zakloniti vidno polje.
Ništa neće stajati između njega i ubijanja Džonatana Randala.
Ništa sem mene. I dalje držeći uvojak njegove kose, otišla sam do prozora i zurila napolje,
kao da se nadam da ću ga videti na ulici. Ali je Rue Tremoulins bila mirna, ništa se nije pomeralo
sem treperavih senki jablanova pored kapije i malih pokreta nekog sluge koji je stajao kraj kapije
kuće s leve strane, razgovarajući sa čuvarom koji se razmahivao lulom da bi naglasio ono što
govori.
Kuća je tiho brujala oko mene jer su se dole odvijale pripreme za večeru. Nikakvo društvo se
ne očekuje večeras, pa je uobičajena vreva bila zauzdana; jeli smo jednostavno kada smo sami.
Sela sam na krevet i zažmurila, prekrstivši ruke preko ispupčenog stomaka, čvrsto stežući
uvojak kao da ću njega štititi sve dok ga ne pustim.
Da li sam stigla na vreme? Da li je policija našla Džeka Randala pre Džejmija? Šta ako su
stigli istovremeno, ili baš na vreme da zateknu Džejmija kako izaziva Randala na dvoboj?
Protrljala sam loknu između palca i kažiprsta, rasplićući odsečene krajeve u blesak riđe i

226
ćilibarske. Pa, ako je tako, bar će obojica biti sigurna. U zatvoru, možda, ali je to bio manji
problem u poređenju sa ostalim opasnostima.
A ako je Džejmi našao Randala prvi? Bacila sam pogled napolje; svetlo je čilelo brzo. Dvoboji
su tradicionalno održavani u zoru, ali nisam znala da li će Džejmi čekati jutro. Možda su ovog
časa licem u lice na nekom skrovitom mestu, gde zveket metala i ranjavanje na smrt neće privući
nimalo pažnje.
To će biti smrtonosna borba. Ono što stoji između ta dva čoveka biće rešeno samo smrću. A
čija će to smrt biti? Džejmijeva? Ili Randalova – a sa njim i Frenkova? Džejmi je verovatno bolji
mačevalac, ali će kao izazvani Randal imati pravo da bira oružje. A uspeh sa pištoljima manje leži
u veštini onog ko ga koristi nego u sreći; samo pištolji najbolje izrade gađaju pravo, a čak i oni
ponekad ne opale ili nekako omanu. Iznenada mi se javila vizija Džejmija, mlitavog i tihog na
travi, dok iz prazne očne duplje kulja krv, a miris crnog baruta je jak među prolećnim mirisima
Bois de Boulogne.
„Šta to, do đavola, radiš, Kler?“
Trgnula sam glavu tako naglo da sam se ugrizla za jezik. Oba njegova oka su bila prisutna i
na svojim mestima, zurila su u mene sa obe strane nosa nalik sečivu. Nikada ga ranije nisam
videla sa tako kratko ošišanom kosom. Od toga je izgledao kao neznanac, snažne kosti njegovog
lica su se isticale ispod kože, a oblina njegove lobanje bila je vidljiva ispod kratke guste kose.
„Šta radim?“, ponovila sam kao jeka. Progutala sam, vraćajući nešto vlage u usta. „Šta radim?
Sedim ovde sa uvojkom tvoje kose u ruci, pitajući se da li si mrtav ili ne! Eto šta radim!“
„Nisam mrtav.“ Prišao je do ormana i otvorio ga. Nosio je mač, ali se presvukao posle naše
posete Sandringamovoj kući. Sada je bio obučen u svoj stari kaput – onaj koji mu omogaćava
slobodne pokrete ruku.
„Da, primetila sam“, rekla sam. „Baš pažljivo s tvoje strane što si došao da mi to kažeš.“
„Došao sam po svoju odeću.“ Izvukao je dve košulje i svoj dugački ogrtač i položio ih preko
stolice, a zatim je nastavio da pretura po fiokama u potrazi za čistim rubljem.
„Svoju odeću? Gde to, pobogu, ideš?“ Nisam znala šta da očekujem kad sam ga ponovo
videla, ali sigurno nisam očekivala ovo.
„U gostionicu.“ Kratko me je pogledao, a onda očito zaključio da zaslužujem više od ove dve
reči objašnjenja. Okrenuo se i pogledao me, očima plavim i neprozirnim kao azurit.
„Kada sam te poslao kući kočijom, šetao sam malo dok se nisam opet pribrao. Zatim sam
došao kući da uzmem svoj mač, i vratio se u vojvodinu kuću da izazovem Randala na dvoboj.
Batler mi je rekao da je Randal uhapšen.“
Pogled mu se zadržao na meni, dalek kao morske dubine. Progutala sam još jednom.
„Otišao sam do Bastilje. Oni su mi kazali da si pod zakletvom optužila Randala, rekavši da je
on napao tebe i Meri Hokins pre neko veče. Zašto, Kler?“
Ruke su mi se tresle i ispustila sam uvojak kose koji sam držala. Pošto mu se kohezija
poremetila od držanja, on se raspao i fine riđe dlake su se rasule po mom krilu.
„Džejmi“, rekla sam, a i glas mi se tresao, „Džejmi, ne možeš da ubiješ Džeka Randala.“
Jedan ugao njegovih usana se trgao, sasvim malo.
„Ne znam da li da budem dirnut tvojom brigom za moju sigurnost ili da budem uvređen
tvojim nedostatkom poverenja. Ali u svakom slučaju, nema potrebe da brineš. Mogu da ga ubijem.
Lako.“ Poslednja reč je izgovorena tiho, sa tonom u pozadini u kome su se mešali otrov i
zadovoljstvo.
„Nisam to mislila! Džejmi...“
„Na sreću“, nastavljao je kao da me ne čuje, „Randal ima dokaz da je bio u vojvodinoj
rezidenciji tokom cele večeri kada se odigralo silovanje. Čim policija završi razgovore sa gostima
koji su bili prisutni i bude zadovoljna što je Randal nevin – u pogledu te optužbe, ako ništa drugo

227
– pustiće ga da ode. Ja ću ostati u gostionici dok ne bude slobodan. A onda ću ga naći.“ Njegov
pogled je bio prikovan za orman, ali je očito video nešto drugo. „On će me čekati“, tiho je kazao.
Nagurao je košulje i veš u putnu torbu i prebacio ogrtač preko ruke. Okretao da se da izađe
na vrata kada sam skočila iz kreveta i uhvatila ga za rukav.
„Džejmi! Za ime boga, Džejmi, slušaj me! Ne možeš da ubiješ Džeka Randala jer ti ja neću
dopustiti!“
Zurio je u mene potpuno zaprepašćen.
„Zbog Frenka“, rekla sam. Pustila sam mu rukav i zakoračila unazad.
„Frenk“, ponovio je, odmahujući glavom lagano kao da hoće da prekine zujanje u ušima.
„Frenk.“
„Da“, rekla sam. „Ako sada ubiješ Džeka Randala, onda Frenk... neće postojati. Neće se ni
roditi. Džejmi, ne možeš da ubiješ nevinog čoveka!“
Njegovo lice, obično bledo bronzano, izbledelo je u pegavo belo dok sam ja govorila. Sada je
crvenilo počelo opet da se pojačava, tako da su mu vrhovi ušiju goreli, a obrazi plamteli.
„Nevinog čoveka?“
„Frenk je nevin čovek! Baš me briga za Džeka Randala...“
„E pa mene jeste!“ Zgrabio je torbu i krupnim koracima otišao prema vratima, dok se ogrtač
vijorio preko jedne ruke. „Isusa mu, Kler! Pokušala bi da me sprečiš da se osvetim čoveku koji me
je prinudio da mu izigravam kurvu? Koji me je naterao da kleknem i terao me da mu pušim đoku,
umazanog mojom sopstvenom krvlju? Hriste, Kler!“ Cimnuo je vrata da se uz tresak otvore i bio je
u hodniku pre nego što sam uspela da dođem do njega.
Do tada se već smračilo, ali su sluge upalile sveće i hodnik je bio obasjan blagim svetlom.
Zgrabila sam ga za ruku i cimnula.
„Džejmi! Molim te!“
Nestrpljivo je istrgao ruku iz mog stiska. Gotovo da sam plakala, ali sam zadržala suze.
Uhvatila sam torbu i povukla je iz njegove ruke.
„Molim te, Džejmi! Sačekaj, samo jednu godinu! Randalovo dete će biti začeto sledećeg
decembra. Posle toga, to više neće biti važno. Ali molim te, zbog mene, Džejmi, sačekaj toliko!“
Svećnjak na stolu sa pozlaćenim rubovima pravio je njegovu senku ogromnom i treperavom
na daljem zidu. On je zurio gore u njega, ruku stisnutih u pesnice, kao da je licem u lice sa nekim
džinom bezizraznog i pretećeg lica, koji ga nadvisuje.
„Aha“, prošaptao je, kao za sebe. „Ja sam veliki momak. Veliki i jak. Mogu mnogo da
podnesem. Da, mogu to da podnesem.“ Okrenuo se ka meni, vičući.
„Mogu mnogo da podnesem! Ali samo zato što to mogu, da li to znači i da moram? Moram li
da podnosim svačije slabosti? Zar ne mogu da imam sopstvene?“
Počeo je da korača napred-nazad po hodniku, a senka ga je pratila u ćutljivoj mahnitosti.
„Ne možeš to da tražiš od mene! Baš ti, od svih ljudi! Ti, koja znaš šta... šta...“ Zagušio se i
ostao bez reči od gneva.
Udarao je o kameni zid hodnika nekoliko puta dok je hodao, treskajući pesnicom žestoko u
krečnjački zid. Kamen je gutao sve udarce tog nemog nasilja.
Okrenuo se nazad i zaustavio se okrenut meni, teško dišući. Ja sam stajala sasvim
nepomično, uplašena da se pomerim ili progovorim. On je klimnuo jednom ili dvaput, kao da
pokušava da se smisli oko nečega, a onda, uz šištanje, potegao je nož iz pojasa i stavio mi ga
ispred nosa. Uz vidljiv napor, progovorio je mirno.
„Ti možeš da biraš, Kler. On ili ja.“ Plamenovi sveća su igrali po poliranom metalu dok je
polako okretao nož. „Ja ne mogu da živim dok je on živ. Ako nećeš da ga ubijem, onda ubij mene,
ti lično!“ Zgrabio je moju ruku i stavio moje prste oko drške bodeža. Razgrnuo je svoj žabo,
oslobodio grlo i trgao moju ruku naviše, prstima čvrsto stežući moje.

228
 Odmakla sam se svom snagom, ali je on naterao vrh sečiva do mekog udubljenja iznad
ključnjače, baš ispod modrog ožiljka koji je Randalov nož ostavio tamo godinama ranije.
„Džejmi! Prekini! Prekini s tim smesta!“ Spustila sam drugu ruku na njegov zglob što sam
jače mogla, remeteći njegov stisak taman dovoljno da oslobodim prste. Nož je kloparao po podu,
odskačući od kamenja da bi nečujno sleteo na ćošak tepiha. Sa sposobnošću za uočavanje i
najmanjih detalja kakvu donose najgori trenuci u životu, videla sam da sečivo upadljivo leži na
uvijenoj stabljici debelog zelenog grozda, kao da hoće da ga odseče i oslobodi s peteljke da nam se
dokotrlja pred noge.
On je stajao sleđen ispred mene, lica bledog kao kost, užarenih očiju, i ja sam dograbila
njegovu ruku, tvrdu kao drvo pod mojim prstima.
„Molim te, veruj mi, molim te. Ne bih to učinila da postoji bilo koji drugi način.“ Duboko
sam udahnula da primirim puls koji mi je lupao ispod rebara.
„Duguješ mi svoj život, Džejmi. Ne jednom, već dvaput. Spasla sam te da ne visiš u
Ventvortu i kada si imao groznicu u opatiji. Duguješ mi život, Džejmi!“
On je dugo zurio u mene pre nego što je odgovorio. Kada je to učinio, glas mu je opet bio
tih, sa primesom gorčine.
„Razumem. I ti ćeš sada zahtevati naplatu duga?“ Oči su mu gorele jasnom, dubokom
plavom bojom kakva se javlja u srcu plamena.
„Moram! Ne mogu te drugačije naterati da sagledaš smisao!“
„Smisao. Ah, smisao. Ne, ne mogu da kažem da u ovom času vidim ikakav smisao.“ Savio je
ruke iza leđa, stiskajući ukočene prste desne šake prstima leve. Polako je otišao od mene niz
beskrajni hodnik, pognute glave.
Duž hodnika su bile obešene slike, neke osvetljene odozdo bakljom ili kandelabrom, neke
odozgo pozlaćenim svećnjakom; neke manje omiljene vrebale su iz mraka. Džejmi je polako
hodao između njih, dobacujući povremeno pogled kao da čavrlja sa naslikanom galerijom ljudi s
perikama.
Hodnik se pružao celom dužinom sprata, sa tepisima i tapiserijama, i ogromnim prozorima
sa vitražom na oba kraja hodnika. On je otišao sve do daljeg kraja, a onda, okrećući se precizno
kao vojnik na paradi, skroz nazad, i dalje sporim i formalnim ritmom. Tamo i nazad, tamo i
nazad, iznova i iznova.
Noge su mi klecale i utonula sam u fotelju na kraju hodnika. Jedan od svuda prisutnih slugu
pojavio se da pita da li bi madam htela vina ili možda kolač. Mahnula sam mu da ode sa onoliko
učtivosti koliko sam uspela da skupim, i čekala.
On se konačno zaustavio preda mnom, stopala široko razmaknutih u cipelama sa srebrnim
kopčama, ruku i dalje skupljenih iza leđa. Sačekao je da podignem pogled u njega pre nego što je
progovorio. Lice mu je bilo staloženo, bez uznemirenog trzanja, mada su se bore između njegovih
očiju duboko usekle od napora.
„Jednu godinu, onda“, bilo je sve što je rekao. Okrenuo se odmah i odmakao se metar-dva
dok sam ja uspela da se izvučem iz duboke somotske fotelje.
Jedva sam ustala kada se on naglo okrenuo pored mene, u tri krupna koraka stigao do
ogromnog prozora sa vitražom i probio ga udarcem desne ruke.
Prozor se sastojao od hiljada sićušnih obojenih staklića koje su držale trake topljenog olova.
Mada se ceo prozor, mitološka scena presude Parisu, zatresao u ramu, olovo je sačuvalo većinu
staklića netaknutim; uprkos tresku i zveckanju, samo je krzava rupa kod Afroditinih nogu
propuštala blag prolećni vazduh.
Džejmi je malo zastao, stiskajući obe ruke uz stomak. Tamnocrvena mrlja se širila na
karnerima rukava, čipkanim kao na svadbenoj košulji. Opet se očešao o mene kada sam pošla ka
njemu i bez reči se iskrao.

229
 *****

Ponovo sam se sručila u fotelju, dovoljno snažno da dignem oblačić prašine iz pliša. Opružila sam
se tamo mlitavo, osećajući kako me zapljuskuje hladan noćni vetrić. Kosa mi je bila mokra na
slepoočnicama i osećala sam svoj puls, brz kao u ptice, kako juri u korenu vrata.
Da li će mi on ikad oprostiti? Srce mi se steglo kao pesnica od pomisli na to da sam ga izdala
u njegovim očima. „Kako si mogla to da tražiš?“, rekao je. „Ti, koja znaš...“ Da, znala sam, i mislila
sam da me to znanje može otrgnuti od Džejmija kao što sam bila otrgnuta od Frenka.
Ali, bez obzira na to da li bi Džejmi mogao da mi oprosti ili ne, ja nikada ne bih mogla da
oprostim sebi ako bih osudila na smrt nevinog čoveka – i to onog koga sam nekad volela.
„Grehe očeva“, promrmljala sam za sebe. „Grehe očeva ne bi trebalo da ispaštaju njihova
deca.“
„Madam?“
Skočila sam i otvorila oči, i zatekla podjednako prepadnutu sobaricu kako uzmiče. Spustila
sam ruku na srce koje je lupalo, boreći se da dođem do daha.
„Madam, da li vam je pozlilo? Da li treba da donesem...“
„Ne“, rekla sam, što sam odlučnije mogla. „Dobro mi je. Želim da ovde odsedim neko vreme.
Molim te, odlazi.“
Devojka kao da nije mogla da dočeka da me posluša. „0ui, Madame“, rekla je i nestala niz
hodnik, ostavljajući me da zurim u scenu velike ljubavi u vrtu, koja je visila sa naspramnog zida.
Pošto mi je iznenada postalo hladno, skupila sam oko sebe ogrtač koji nisam imala vremena da
skinem, i opet zažmurila.
Prošla je ponoć kada sam konačno otišla u našu spavaću sobu. Džejmi je bio tamo, sedeo je
pred stočićem, navodno posmatrajući par mrežokrilaca koji su opasno lepršali oko sveće koja je
bila jedino svetlo u sobi. Ispustila sam ogrtač na pod i pošla ka njemu.
„Ne dodiruj me“, kazao je. „Idi u krevet.“ Govorio je gotovo odsutno, i ja sam se ukopala u
mestu.
„Ali tvoja ruka...“ počela sam.
„Nije važno. Idi u krevet“, ponovio je.
Prsti na njegovoj desnoj ruci bili su umazani krvlju, a manšeta košulje kruta od nje, ali se ne
bih usudila da ga dotaknem ni da mu je nož bio zabijen u stomak. Ostavila sam ga da pilji u
smrtonosnu igru mrežokrilaca i otišla u krevet.
Probudila sam se negde pred zoru, kada prva svetlost svitanja nejasno osvetli nameštaj u
sobi. Kroz dvokrilna vrata ka predsoblju videla sam Džejmija onako kako sam ga ostavila, i dalje
za stolom. Sada je sveća izgorela, insekti su otišli, a on je sedeo sa glavom u rukama, prstiju
uronjenih u brutalno isečenu kosu. Svetlost je ukrala sve boje iz sobe; čak je i kosa čiji su vrhovi
poput plamenova virili između prstiju bila prigušena do boje pepela.
Ustala sam iz kreveta i bilo mi je hladno u tankoj izvezenoj spavaćici. On se nije okrenuo
kada sam prišla iza njega, ali je znao da sam tu. Kad sam mu dotakla ruku, pustio ju je da padne
na sto i da mu glava padne unazad dok se nije oslonila baš ispod mojih dojki. Duboko je uzdisao
dok ju je trljao, i osetila sam kako napetost počinje da popušta. Milovala sam mu vrat i ramena,
osećajući hladnoću njegovog tela kroz tanki lan. Konačno sam obišla ispred njega. Pružio je ruke
naviše i uhvatio me oko struka, privlačeći me k sebi i ukopavajući glavu u moju spavaćicu, baš
iznad izbočine nerođenog deteta.
„Hladno mi je“, konačno sam rekla, vrlo tiho. „Hoćeš li doći da me ugreješ?
Trenutak kasnije je klimnuo i slepo se digao na noge. Odvela sam ga do kreveta, skinula ga
dok je sedeo ne opirući se i ušuškala ga pod jorgan. Ležala sam u krivini njegove ruke, čvrsto

230
pribijena uz njega, dok zima iz njegove kože nije nestala pa smo ležali zavučeni u džep nežne
topline.
Oprezno sam stavila ruku na njegove grudi, milujući polako napred-nazad dok se bradavica
nije podigla, sićušni grumen želje. On me je uhvatio za ruku da prestanem. Plašila sam se da će
me odgurnuti, i jeste, ali samo da bi mogao da se prevrne ka meni.
Svetlost je postajala sve jača i on me je dugo gledao u lice, milujući ga od temena do brade,
prevlačeći palac linijom mog vrata i duž ključne kosti.
„Bože, koliko te volim“, prošaputao je kao za sebe. Poljubio me je, sprečavajući da uzvratim,
i kružio oko dojke svojom ubogaljenom desnom šakom, spreman da me uzme.
„Ali tvoja ruka...“, rekla sam, po drugi put te noći.
„Nije važno“, rekao je on, po drugi put te noći.

231
DEO ĈETVRTI
Skandal

232
 22
Kraljevski pastuv

očija je polako truckala po izuzetno lošem delu puta koji su zimski mrazevi i prolećne
kiše ostavili raskopanog i razrovanog. Bila je to godina sa puno padavina; čak i sada, u
rano leto, bilo je vlažnih, mokrih mesta ispod bujne vegetacije grmova ogrozda pokraj
puta.
Džejmi je sedeo pored mene na uskoj, tapeciranoj klupi koja je bila sedište kočije.
Fergus se opružio u ćošku druge klupe, usnuo, i od kretanja kočije njegova glava se ljuljala i
povijala kao glava mehaničke lutke koja ima oprugu za vrat. Vazduh u kočiji je bio topao, a
prašina je dopirala kroz prozore u malim zlatnim mlazovima svaki put kada bismo naišli na suv
deo puta.
U početku smo rastrzano pričali o okolnim predelima, o kraljevskim štalama u Aržentanu
kuda smo se zaputili, o govorkanjima koja su bila deo svakodnevnog razgovora na dvoru i u
poslovnim krugovima. Možda sam i ja zaspala uljuljkana ritmom kočije i toplinom dana, ali su
promene kontura mog tela sedenje u jednom položaju činile neudobnim, a leđa su me bolela od
poskakivanja. Beba je postajala sve aktivnija i mali lepeti prvih pokreta prerasli su u mala bockanja
i ubode, na svoj način prijatne, ali ometajuće.
„Možda je trebalo da ostaneš kod kuće, Sasenah“, kazao je Džejmi, mršteći se malo dok sam
se uvijala, ponovo menjajući pozu.
„Dobro sam“, rekla sam uz osmeh. „Samo sam u grču. A i bilo bi sramota da se sve ovo
propusti.“ Mahnula sam prema prozoru kočije, gde je široki potez polja sijao zeleno kao smaragd
ispresecan tamnozelenim pojasevima za zaštitu od vetra koje su činili pravi jablani. Svež vazduh
van grada je bio bogat i opijajući posle smrada zatvorenog prostora i grada i naročito posle
smradova u L’Hôpital des Anges.
Luj se složio, u gestu oprezne srdačnosti prema engleskoj diplomatskoj uvertiri, da vojvodi
od Sandringama dozvoli da kupi četiri peršeron priplodne kobile iz kraljevskog uzgajališta u
Aržentanu da bi njima popravio podmladak male ergele teglećih konja koje je Njegova visost
držala u Engleskoj. Zato je Njegova visost danas išla u posetu Aržentanu i pozvala je Džejmija da
pođe i da ga posavetuje koje kobile da odabere. Poziv je dat na večernjoj zabavi, i kako je jedno
vodilo drugom, poseta se završila kao prava piknik-ekspedicija sa četiri kočije i nekoliko dama i
gospode sa dvora.
„To je dobar znak, je li i ti misliš tako?“, upitala sam, uz oprezan pogled da bih se uverila da
su naši kompanjoni zaista čvrsto usnuli. „To što Luj daje vojvodi dozvolu da kupi konje, hoću da
kažem. Ako pravi takve gestove prema Engleskoj, onda verovatno nije sklon da pokaže simpatije
ka Džejmsu Stjuartu – makar ne otvoreno.“
Džejmi je odmahnuo glavom. On je apsolutno odbijao da nosi periku i smeo, go oblik
njegove ošišane glave izazvao je nemalo uzbuđenje na dvoru. To je imalo svojih prednosti u ovom
času; iako je malo znoja blistalo na njegovom dugom, pravom nosu, nije bio ni približno sparušen
koliko ja.

233
 „Ne, sada sam prilično siguran da Luj ne misli da ima išta sa Stjuartima – bar oko onih
poteza koji se tiču njihovog povratka na vlast. Msje Diverni me uverava da se Savet potpuno
protivi bilo čemu takvom; iako bi Luj mogao na kraju da popusti papinim zahtevima tako što će
Čarlsu dodeliti mali iznos sa izdržavanje, nije sklon tome da Stjuartima da istaknuto mesto u
Francuskoj, sa Džorđijem od Engleske koji mu gleda preko ramena.“ Danas je nosio ogrtač
prikačen brošem na ramenu – divnim predmetom koji mu je sestra poslala iz Škotske, u obliku
dva jelena u trku, tela savijenih tako da su se spajali u krug, dodirujući se glavama i repovima. On
je povukao pregib ogrtača i njime obrisao lice.
„Mislim da sam razgovarao sa svakim značajnijim bankarom u Parizu tokom poslednjih
meseci, i svi su složni u elementarnoj nezainteresovanosti.“ Kiselo se nasmešio. „Novca nema
toliko mnogo da bi se iko kockao nečim kao što je restauracija Stjuarta.“
„A to“, kazala sam, istežući leđa uz stenjanje, „ostavlja Španiju.“
Džejmi je klimnuo glavom. „Tako je. I Dugala Makenzija.“ Pogledao me je zadovoljan sobom
i ja sam se uspravila, zaintrigirana.
„Da li ti se javio?“ Uprkos početnom oprezu, Dugal je prihvatio Džejmija kao odanog kolegu
jakobita, i uobičajena žetva šifrovanih pisama bila je uvećena nizom diskretnih poruka koje je
Dugal slao iz Španije, namenjenih da ih pročita Džejmi i prosledi Čarlsu Stjuartu.
„Jeste, zaista.“ Bilo mi je jasno po izrazu da su vesti dobre, i bile su – mada ne za Stjuarte.
„Filip je odbio da pruži bilo kakvu pomoć Stjuartima“, kazao je Džejmi. „Stigao mu je glas iz
papske kancelarije, razumeš; treba da se drži po strani od cele te stvari sa škotskim tronom.“
„Znamo li zašto?“ Poslednje presretanje papskog glasnika sadržavalo je nekoliko pisama, ali
kako su sva bila adresirana na Džejmsa ili Čarlsa Stjuarta, vrlo je moguće da se u njima ne
pominju kontakti Njegove svetosti sa Spanijom.“
„Dugal misli da zna.“ Džejmi se nasmejao. „On je prilično kivan, Dugal. Kaže da je hladio
tabane u Toledu gotovo mesec dana, i poslat je nazad bez ičeg izvesnijeg od mutnog obećanja
pomoći ‘kada za to dode vreme, Deo volente’.“ Njegov duboki glas je savršeno poprimio pobožnu
intonaciju, pa sam se nasmejala.
„Benedikt želi da izbegne trvenje između Španije i Francuske. On ne želi da Filip i Luj
rasipaju novac kome bi on našao primenu, znaš“, dodao je cinično. „Teško da je prikladno tako
reći za papu, ali Benedikt poprilično sumnja u to da katolički kralj treba dalje da vlada Engleskom.
Škotska ima svoje katoličke poglavice po hajlendskim klanovima, ali je prošlo mnogo vremena
otkad je Engleska imala katoličkog kralja – a verovatno će proći još đavolski mnogo pre nego što
se to opet desi – „Deo volente“, dodao je cereći se.
Počešao se po glavi i razbarušio kratku riđe-zlatnu kosu nad temenom. „Izgledi su vrlo slabi
za Stjuarte, Sasenah, i to su dobre vesti. Ne, neće biti pomoći od monarha Burbona. U ovom času
mene se jedino tiče ona investicija koju je Čarls Stjuart napravio sa grofom Sen Zermenom.“
„Da li ti onda misliš da je to čisto poslovni aranžman?“
„Pa, jeste“, rekao je mršteći se, „a ipak ima još nečega iza toga. Čuo sam govorkanja,
razumeš?“
Iako bankarske porodice u Parizu nisu bile sklone da mladog pretendenta na tron Škotske
uzmu iole ozbiljno, ta situacija se mogla lako promeniti ako bi Čarls Stjuart iznenada imao novca
za investiranje.
„Njegova visost mi kaže da je razgovarao sa Gobelinima“, rekao je Džejmi. „Sen Zermen ga je
upoznao sa njima; u suprotnom, ne bi odvojili nimalo vremena za njega. I stari Gobelin misli da je
on bezveznjaković i budala, a tako misli i jedan od njegovih sinova. Drugi, međutim – on kaže da
će sačekati i videti; ako Čarls uspe u svom poduhvatu, onda on može da mu nabaci još neku
priliku.“
„To uopšte ne valja“, napomenula sam.

234
 Džejmi je odmahnuo glavom. „Ne valja. Para na paru ide, znaš. Neka uspe u jednom ili dva
velika poduhvata, i bankari će početi da ga slušaju. Ta čovek nije veliki mislilac“, rekao je uz kiseli
osmeh, „ali je uživo vrlo šarmantan; može ljude da ubedi u stvari koje se kose sa razumom. Čak i
tako, neće nikuda stići bez malo kapitala na njegovo ime – ali će toga imati ako ova investicija
uspe.“
„Mm.“ Opet sam promenila položaj, mrdajući nožnim prstima u njihovom vrelom kožnom
zatvoru. Cipela mi je bila po meri kada je napravljena, ali sada su stopala počela da mi otiču i
svilene čarape su mi bile vlažne od znoja. „Ima li nešto šta možemo da učinimo povodom toga?“
Džejmi je slegnuo ramenima i vragolasto se nasmešio. „Da se molimo za nevreme uz obale
Portugala, valjda. Ako brod ne potone, ne vidim mnogo načina da poduhvat omane, ako ćemo
pravo. Sen Zermen već ima ugovore za prodaju celog tovara. I on i Čarls su viđeni da utrostruče
svoje pare.“
Kratko sam uzdrhtala na pominjanje grofa. Nisam mogla, a da se ne prisetim Dugalovih
spekulacija. Nisam rekla Džejmiju za Dugalovu posetu, niti za njegove spekulacije oko grofovih
noćnih aktivnosti. Nije mi se dopadalo da nešto tajim od njega, ali je Dugal zahtevao moje ćutanje
kao cenu za pomoć oko Džonatana Randala, pa nisam imala izbora.
Džejmi mi se iznenada nasmešio i ispružio ruku.
„Smisliću već nešto, Sasenah. A sada, pruži mi stopala. Dženi je govorila da joj pomaže
trljanje stopala kad je čekala bebu.“
Nisam se opirala, već sam izvukla stopala iz vrelih cipela i stavila ih njemu u krilo uz uzdah
olakšanja kada je vazduh od prozora ohladio vlažnu svilu na nožnim prstima.
Šake su mu bile krupne, a prsti istovremeno i snažni i nežni. Zglobovima prstiju je prelazio
preko lukova mojih tabana i ja sam se zavalila uz tiho stenjanje. U tišini smo se vozili nekoliko
minuta, dok se ja nisam opustila u stanje zaborava i blaženstva.
Glave pognute nad mojim nožnim prstima, Džejmi je usputno pomenuo: „To nije bio
zapravo dug, znaš.“
„Šta nije bilo?“ Onako u izmaglici toplog sunca i uz masažu stopala, nisam imala predstavu o
čemu on to govori.
Ne prestajući sa trljanjem, podigao je pogled ka meni. Izraz lica mu je bio ozbiljan, mada su
mu od nagoveštaja smeška oči zablistale.
„Rekla si da ti dugujem život, Sasenah, jer si ti spasla moj.“ Dohvatio je jedan nožni palac i
promrdao ga. „Ali sam razmišljao o tome i nisam tako siguran da je to istina. Meni se čini da je
prilično nerešeno, kada se sve uzme u obzir.“
„Kako to misliš, nerešeno?“ Pokušala sam da istrgnem stopalo, ali ga je on čvrsto držao.
„Ako si mi spasla život – a jesi – pa, spasao sam i ja tvoj, i to bar podjednak broj puta. Spasao
sam te od Džeka Randala u Fort Vilijamu, sećaš se sigurno – i izvukao sam te iz rulje za linčovanje
u Krejnsmuiru, je li tako?“
„Jesi“, oprezno sam rekla. Nisam znala kuda sve to vodi, ali to nije bilo besciljno ćaskanje.
„Zahvalna sam na tome, naravno.“
Napravio je malu škotsku buku kojom to odbacuje, duboko u grlu. „Nije to stvar zahvalnosti,
Sasenah, bilo tvoje ili moje – hoću da kažem da to više nije ni stvar obaveze.“ Osmeh je nestao iz
njegovih očiju i bio je sasvim ozbiljan.
„Nisam ti dao Randalov život u zamenu za moj – to ne bi bila poštena trgovina, kao prvo.
Zatvori usta, Sasenah“, dodao je praktično, „uleteće ti muva.“ Stvarno je dosta insekata bilo
prisutno; tri su odmarala na prednjoj strani Fergusove košulje, neometena stalnim podizanjem i
spuštanjem.
„Zašto si se onda složio?“, prekinula sam da se borim i on je rukama obavio moja stopala,
prelazeći palčevima polako preko krivina peta.

235
 „To nije bilo ni zbog čega što si me ti naterala da shvatim. Sto se Frenka tiče“, rekao je, „pa,
dovoljno je tačno da sam mu uzeo ženu, i žao mi ga je – prilično često“, dodao je, peckajući me uz
podizanje jedne obrve. „Ipak, da li je to po ma čemu drugačije nego da mi je rival ovde? Ostavljen
ti je slobodan izbor između nas dvojice i ti si izabrala mene – čak i sa takvim luksuzima kao što je
kupanje toplom vodom na njegovoj strani. Ooh!“ Istrgla sam jedno stopalo i zabila ga u njegova
rebra. On se uspravio i zgrabio ga na vreme da spreči ponovljeni udarac.
„Kaješ se zbog svog izbora, je li tako?“
„Ne još“, rekla sam, pokušavajući da izvučem svoja stopala, „ali bih mogla svakog časa. Pričaj
dalje.“
„Pa dobro. Nisam uspeo da sagledam kako činjenica da si odabrala mene daje Franku
Randalu neko naročito pravo da se vodi računa o njemu. Sem toga“, rekao je iskreno, „priznaću da
sam malčice ljubomoran na tog čoveka.“
Ritnula sam drugo stopalo, ciljajući niže. Zgrabio ga je pre nego što je pogodilo, spretno mi
izvrćući zglob.
„Što se tiče toga da zaslužuje život, prema opštim principima, „ nastavio je, ignorišući moje
pokušaje da pobegnem, „to je stav na koji bi brat Anselm u opatiji mogao da odgovori bolje od
mene. Sigurno je da ne bih hladnokrvno ubio nedužnog čoveka. A opet, ubijao sam ljude u
bitkama, a da li je to išta drugačije?“
Prisetila sam se vojnika, i dečaka u snegu koga sam ubila prilikom našeg bekstva iz
Ventvorta. Nisu me više proganjala prisećanja na njega, ali sam znala da me nikada neće sasvim
ostaviti.
Odmahnuo je glavom. „Ne, postoji dosta argumenata kojima se možeš tome suprotstaviti, ali
na kraju se takav izbor uvek svodi na jedno: Ubij kad moraš, i živi s tim posle. Pamtim lice svakog
čoveka kog sam ubio, i zauvek ću pamtiti. Ali činjenica ostaje, ja sam živ a oni nisu, i to mi je
jedina uteha, bilo to pravično ili ne.“
„Ali to nije istina u ovom slučaju“, naglasila sam. „Ovo nije slučaj ubiti ili biti ubijen.“
Odmahnuo je glavom, terajući muvu koja mu je sletela na kosu. „E tu grešiš, Sasenah. Ono
što stoji između Džeka Randala i mene biće rešeno tek kada jedan od nas bude mrtav – a možda
ni tada. Postoje načini da se ubije i bez noža ili pištolja, i postoje stvari gore od fizičke smrti.“ Glas
mu je smekšao. „U Sent Ani si me izvukla iz ne samo jedne smrti, mo duinne, i nikad nemoj da
pomisliš da to ne znam.“ Odmahnuo je glavom. „Možda ti zaista dugujem više nego ti meni, na
kraju krajeva.“
Pustio mi je stopala i drugačije razmestio svoje duge noge. „A to me navodi da razmotrim
tvoju savest, kao i svoju. Na kraju krajeva, nisi mogla znati šta će se desiti kada si napravila izbor,
a jedna je stvar napustiti čoveka, a druga osuditi ga na smrt.“
Uopšte mi se nije dopao način kako je opisao moje postupke, ali nisam mogla da izvrdam
činjenicama. Stajala je činjenica da sam napustila Frenka i, mada nisam mogla da se kajem zbog
svog izbora, ipak sam se kajala i zauvek ću se kajati zbog nužnosti toga. Bilo je jezivo koliko su
naredne Džejmijeve reči zvučala kao jeka mojih misli.
On je nastavio: „Ako si znala da bi to moglo značiti Frenkovu – pa, njegovu smrt, recimo –
možda bi napravila drugačiji izbor. Pošto si odabrala mene, imam li ja pravo da tvoje postupke
učinim značajnijim nego što si nameravala?“
Zanet iznošenjem svojih argumenata, nije primećivao kakav efekat ovaj razgovor ostavlja na
mene. Kad je sada spazio moje lice, iznenada je prestao, posmatrajući me u tišini dok smo se
truckali kroz zelenilo unutrašnjosti.
„Ne mogu da sagledam kako je mogao biti greh to što si učinila onako kako jesi, Kler“,
konačno je rekao, pružajući ruku da je položi na moje stopalo. „Ja sam zakonski tvoj muž isto
onoliko koliko je on bio – ili će biti. Ti čak i ne znaš možeš li da mu se vratiš; mo duinne, možda

236
ćeš otići još više unazad u vremenu, ili napred u sasvim drugo doba. Ponašala si se kao da moraš, a
od toga niko ne može bolje.“ Podigao je pogled i izgled njegovih očiju mi je prodro do duše.
„Dovoljno sam iskren da kažem da me nije briga šta bi moglo biti pravo, a šta krivo, dok god
si uz mene, Kler“, tiho je rekao. „Bio je greh što si me odabrala... a opet, otišao bih do đavola lično
i blagoslovio ga što te je iskušavao.“ Podigao je moje stopalo i nežno mi poljubio vrh palca.
Stavila sam ruku na njegovu glavu; kratka kosa je bila bockava ali meka, kao kod vrlo mladog
ježa.
„Ne bih rekla da je to bilo pogrešno“, tiho sam rekla. „Ali bilo je... onda ću i ja s tobom do
đavola, Džejmi Frejzeru.“
Sklopio je oči i sagnuo glavu nad moje stopalo. Držao ga je tako čvrsto da sam osećala kako
su koščice zgurane; ipak, nisam ga povukla. Zabila sam prste u njegov skalp i nežno mu povukla
kosu.
„Zašto onda, Džejmi? Zašto si rešio da pustiš Džeka Randala da poživi?“
I dalje je stezao moje stopalo, ali je otvorio oči i nasmešio mi se.
„Pa, mislio sam na dosta stvari, Sasenah, kada sam hodao tamo-amo one večeri. Jedno,
mislio sam da bi ti patila ako ubijem ono đubre. Učinio bih ili izbegao da učinim podosta stvari
samo da tebe ne ožalostim, Sasenah, ali – da li je tvoja savest vrednija od moje časti?
„Ne.“ Ponovo je odmahnuo glavom, odbacujući još jednu stavku. „Svako od nas je odgovoran
samo za sopstvene postupke i svoju savest. Ono što ja učinim ne može se pisati na tvoj račun, bez
obzira na posledice.“ Trepnuo je, oči su mu suzile od prašnjavog vetra, a onda je prošao rukom
preko kose u uzaludnom pokušaju da sredi raščupane krajeve. Kratko ošišani, šiljci su mu stajali
razbacani svuda po glavi.
„Zašto onda?“, insistirala sam, naginjući se napred. „Rekao si mi sve razloge koji nisu bili
presudni; šta je ostalo?“
Oklevao je na trenutak, ali me je onda pogledao pravo u oči.
„Zbog Čarlsa Stjuarta, Sasenah. Do sada smo zaustavili sve zemlje, ali sa ovom njegovom
investicijom – pa, mogao bi da uspe da povede vojsku u Škotsku. A ako bude tako... ti znaš bolje
od mene do čega može doći, Sasenah.“
Znala sam, i smrzla sam se od te pomisli. Nisam mogla, a da se ne setim jednog istoričara i
njegovog opisa sudbine Hajlendera u Kalodenu, „mrtvi su ležali u četiri sloja, natapani kišom i
sopstvenom krvlju.“
Hajlenderi, loše vođeni i gladni, ali svirepi do kraja, bili bi uništeni u odlučujućih pola sata.
Bili bi ostavljeni da leže u gomilama krvareći po hladnoj aprilskoj kiši, a ideja koju su gajili stotinu
godina umreće sa njima.
Džejmi je iznenada pružio ruku i uhvatio moje šake.
„Mislim da se to neće desiti, Kler, mislim da ćemo ih sprečiti. A ako ne uspemo, onda i dalje
ne očekujem da će mi se išta desiti. Ali ako ipak...“ Sada je bio smrtno ozbiljan, govorio je tiho i
žurno. „Ako se ipak desi, onda hoću da postoji mesto za tebe. Hoću da imaš nekoga kome ćeš da
odeš ako ja... ne budem tu da brinem o tebi. Ako to ne mogu da budem ja, onda bih hteo da to
bude čovek koji te voli.“ Stisak na mojim prstima se pojačao; osećala sam oba prstena kako mi se
usecaju u meso i osetila žurbu u njegovim rukama.
„Kler, znaš koliko me košta da ti ovo učinim – da Randalu poštedim život. Obećaj mi da ćeš
se, ako takvo vreme dode, vratiti Frenku.“ Njegove oči su pretraživale moje lice, tamnoplave kao
nebo u prozoru iza njega. „Pokušao sam da te pošaljem dvaput ranije. I zahvaljujem Bogu što nisi
htela da odeš. Ali ako dode do treće prilike – onda mi obećaj da ćeš se vratiti Frenku. Jer to je
razlog što sam poštedeo Džeka Randala na godinu dana – zbog tebe. Obećaj mi, Kler.“
„Allez! Allez! Montez!“, vikao je kočijaš odozgo, terajući konje uzbrdo. Skoro smo stigli.
„U redu“, konačno sam rekla. „Obećavam.“

237
 *****

Štale u Aržentanu su bile čiste i prozračne, mirisale su na leto i konje. U otvorenom pregratku,
Džejmi je kružio oko peršeron kobile, očaran kao konjska muva.
„Ooh, kako si ti lepa mala devojka! Dođi ovamo, dušo, daj da ti pogledam te divne debele
sapi. Mm, aha, izvrsno!“
„Volela bih kada bi moj muž tako govorio meni“, komentarisala je vojvotkinja De Nev, što je
izazvalo kikot drugih dama u grupi koje su stajale na slami u sredini i posmatrale.
„Možda i bi, madam, kada bi pogled na vas otpozadi bio toliko podsticajan. A opet, možda
vaš suprug ne ceni kao lord Broh Tuaraha tako fino oblikovane sapi.“ Grof Sen Zermen je dopustio
da mu pogled preleti preko mene sa tračkom zadovoljstva. Pokušala sam da zamislim te crne oči
kako svetlucaju kroz proreze maske, i suviše dobro sam uspela u tome. Na nesreću, čipka na
njegovim manžetnama je padala i preko prstiju – nisam mogla da vidim račvu njegovog palca.
Uključujući se u zabavu, Džejmi se udobno naslonio na široka leđa kobile, tako da su mu se
samo glava, ramena i nadlaktice videli iznad mase peršerona.
„Lord Broh Tuaraha ceni lepotu gde god na nju naiđe, msje grofe; kod životinje ili kod žene.
Međutim, za razliku od nekih koje bih mogao da pomenem, u stanju sam da ih razlikujem.“
Zlobno se iscerio na Sen Zermena, a onda potapšao kobilu po vratu na rastanku dok se grupa
razilazila uz opšti smeh.
Džejmi me je uzeo za ruku i poveo me do naredne štale, dok ga je ostatak grupe sporije
pratio.
„Ah“, rekao je, udišući mešavinu konja, amova, stajskog đubriva i sena kao da je parfem.
„Nedostaje mi miris štale. I boravak na selu mi budi žudnju za Škotskom.“
„Ne liči mnogo na Škotsku“, kazala sam, čkiljeći u blistavo sunce na izlasku iz mračne štale.
„Ne, ali je selo“, rekao je, „čisto je, zeleno, i nema dima u vazduhu, ni kanalizacije pod
nogama – ako ne računaš konjsku balegu, a ja ne računam.“
Sunce ranog leta sijalo je na krovove Aržentana, zavučenog među nežno nabrana zelena
brda. Kraljevsko uzgajalište se nalazilo odmah izvan gradića; sazidano je znatno solidnije nego
kuće kraljevih podanika u blizini. Štale i staje su bile od tesanog kamena, sa kamenim podovima,
krovovima od škriljca, i održavane su tako čisto da je to prilično nadmašivalo L’Hôpital des Anges.
Bučni poklič se začuo iza ugla štale i Džejmi se naglo zaustavio, taman na vreme da izbegne
Fergusa koji je izleteo pred nas kao da je izbačen iz praćke, žustro praćen dvojicom štalskih
momaka koji su bili krupniji od njega. Prljava zelena fleka svežeg đubriva na licu prvog dečaka
davala je izvestan nagoveštaj uzroka prepirke.
Sa puno prisebnosti, Fergus se vratio otkuda je došao, projurio pored svojih gonilaca i sjurio
se usred grupe, gde je zaštitu potražio iza bedema Džejmijevih bedara u kiltu. Videvši da je njihov
plen bezbedno nestao u zemlju, gonioci su strašljivo pogledali nadolazeću falangu dvorjana i
haljina, zgledali se donoseći odluku, i kao jedan se okrenuli i pokupili.
Videvši da odlaze, Fergus je promolio glavu iza moje suknje i doviknuo nešto grlenim
francuskim zbog čega je od Džejmija zaradio oštru ćušku preko uva.
„Kupi se“, rekao je odsečno. „I za ime boga, ne bacaj balegu na one koji su veći od tebe. A
sad, idi i kloni se nevolja.“ On ga je poslušao uz zdušan udarac po zadnjici koji je Fergusa poslao u
smeru suprotnom od onog kuda su otišli njegovi napadači.
Ja sam se prilično dvoumila koliko je pametno povesti Fergusa sa nama na ovu ekspediciju,
ali većina dama je vodila svoje male paževe sa sobom, da bi obavljali posliće i nosili korpe sa
hranom i ostali pribor potreban za celodnevni izlet. A Džejmi je hteo da pokaže momku malo
zemlje, osećajući da zaslužuje odmor. Sve je to bilo dobro i fino sem što se Fergus, koji nikada u
životu nije bio van Pariza, razveselio od vazduha, svetlosti i divnih ogromnih životinja pred

238
nosom i što je, sluđen tolikim uzbuđenjem, predstavljao neprestani problem od samog našeg
dolaska.
„Bog zna šta će sledeće napraviti“, rekla sam sumorno, gledajući Fergusa kako odlazi.
Zapaliće neki plast, očekujem.“
Džejmi se nije uzbudio zbog tog komentara.
„Biće u redu. Svi momci se gađaju balegom.“
„Stvarno?“ Okrenula sam se i odmerila Sen Zermena, besprekornog u belom lanu, belom
seržu i beloj svili, dok se učtivo naginjao da sluša vojvotkinju koja je polako trupkala po slamom
pokrivenom dvorištu.
„Možda ti jesi“, rekla sam. „Ah ne on. Niti biskup, rekla bih.“ Pitala sam se da li je ova
ekskurzija bila dobra ideja, bar što se mene tiče. Džejmi je bio u svom elementu sa džinovskim
peršeronima, a vojvoda je očito bio impresioniran njim, što je sve bilo u redu. Sa druge strane,
leđa su me gadno bolela od vožnje kočijom, a stopala su mi bila vrela i natekla, bolno pritiskajući
krutu kožu mojih cipela.
Džejmi je pogledao u mene i nasmešio se, pritiskajući moju šaku položenu na njegovu ruku.
„Nije još mnogo ostalo, Sasenah. Vodič hoće da nam pokaže štale za rasplod, a onda ti i
druge dame možete otići i sesti da jedete, dok će muški stajti okolo i praviti grube šale o veličini
nečijeg đoke.“
„Da li posmatranje rasploda konja uvek ovako utiče?“ upitala sam, fascinirana.
„Pa, na muškarce da. Ne znam kako to utiče na dame. Načulji uši pa možeš da mi ispričaš
kasnije.“
Zapravo je među članovima grupe zavladala atmosfera prigušenog uzbuđenja kada smo svi
nahrupili u skučeni odeljak štale za rasplod. Kamena kao i ostale zgrade, ova nije bila podeljena
pregradama kao ostale, već je imala mali ograđeni koral sa nekoliko boksova s obe strane i
nekakav prolaz duž zadnje strane, sa nekoliko kapija koje su se mogle otvarati ili zatvarati da bi se
kontrolisalo kretanje konja.
Sama zgrada je bila svetla i prozračna, zahvaljujući velikim nezastakljenim prozorima na oba
kraja, sa pogledom na travnati komad zemlje napolju. Videla sam nekoliko krupnih peršeron
kobila kako pasu uz njegov rub; jedna ili dve su delovale nespokojno i zapadale su u nemirni
galop, a onda usporavale trk ili hodale, odmahujući glavama i grivama i piskavo njišteći. Jednom,
kada se to dogodilo, čuo se vrisak iz jednog boksa na kraju štale, i pregradne ploče su se zatresle
od snažnog ritanja u njemu.
„On je spreman“, zadovoljno je promrmljao neki glas iza mene. „Pitam se koja li je srećna
madmoazel?“
„Ona najbliža kapiji“, nagađala je vojvotkinja, uvek spremna na opkladu. „Pet livri na tu.“
„Ah, ne! Grešite, madam, ona je suviše mirna. Biće to ona mala, tamo ispod jabuke, koja
koluta očima kao koketa. Vidite li kako zabacuje glavu? Ta je moj izbor.“
Sve kobile su stale na zvuk pastuvovog krika, upitno podižući njuške i nervozno trzajući
ušima. One nemirne su zabacivale glavom i rzale; jedna je istegla vrat i ispustila dug, piskav poziv.
„Ta“, tiho je rekao Džejmi, klimajući glavom ka njoj. „Čuješ li je kako ga doziva?“
„I šta ona kaže, lorde moj?“, upitao je biskup, kome su sijale oči.
Džejmi je dostojanstveno odmahnuo glavom.
„To je pesma, gospodaru, ali od onih za kakve su ljudi u mantiji gluvi – ili bi trebali da
budu“, dodao je, uz salve smeha.
Naravno, kobila koja je dozivala bila je odabrana. Kada se našla unutra, ukopala se u mestu
podignute glave i stajala njuškajući vazduh nozdrvama. Pastuv je mogao da nanjuši nju; njegovi
krici su jezivo odjekivali među tavanskim gredama, tako glasno da je razgovor postao nemoguć.
Svi su ućutali. Iako mi je bilo neprijatno, osetila sam uspaljenost u dojkama i oticanje
naduvenog stomaka kada je kobila još jednom odgovorila na zov pastuva.

239
 Peršeroni su veoma krupni konji. Veći primerci su kod ramena visoki preko metar i po, a
sapi dobro uhranjene kobile su široke gotovo metar, svetle, pegave ili blistavo crne, ukrašene
vodopadom crne dlake, u korenu debelim kao moja ruka.
Pastuv je izleteo iz svog boksa prema vezanoj kobili tako naglo da su se svi odmakli od
ograde. Dašci prašine su odleteli u oblake kada su krupna kopita udarila o ugaženu zemlju korala,
a kapi pljuvačke su se razíetele iz njegovih otvorenih usta. Konjušar koji je otvorio vrata njegovog
boksa odskočio je u stranu, sitan i beznačajan pored veličanstvene furije puštene u koral.
Kobila se propela i zabrinuto cvilela, ali se on onda našao na njoj i zubi su mu se sklopili na
snažnom luku njenog vrata, terajući njenu glavu da se pogne i potčini. Veliki snop njenog repa je
poleteo visoko, ostavljajući je golu, izloženu požudi.
„Isuse“, prošaputao je msje Pridom.
Trebalo je sasvim malo vremena, ali je delovalo duže to posmatranje ustalasanih, od znoja
potamenilih bokova i igre svetla na kovitlavoj dlaci i sjaju divnih mišića koji su se napinjali i
naprezali u agoniji parenja.
Svi su ćutali kada smo napuštali štalu. Konačno se vojvoda nasmejao, munuo Džejmija i
rekao: „Vi ste naviknuti na ovakve prizore, lorde Broh Tuaraha?“
„Aha“, odgovorio je Džejmi. „Video sam to popriličan broj puta.“
„Ah?“, kazao je vojvoda. „I kažite mi, lorde, kako se osećate od tog prizora, posle toliko
puta?“
Jedan kraj Džejmijevih usta se iskrivio dok je odgovarao, ali je inače zadržao ozbiljan izraz.
„Vrlo skromno, Vaša visosti“, rekao je.

*****

„Kakav prizor!“, rekla je vojvotkinja De Nev. Uz sanjarski pogled je prelomila kolačić i polako ga
grickala. „Tako uspaljujuće, zar ne?“
„Kolika kita, misliš“, kazala je madam Pridom prilično grubo. „Volela bih da Filiber ima
takvu. Ovako kako je...“ Podigla je obrvu ka tanjiru sa malim kobasicama, dugim svega pet
centimetara, i dame koje su posedale po ćebetu za piknik su se zakikotale.
„Malo piletine, molim te, Pole“, rekla je grofica Sen Zermen svom pažu. Bila je mlada, i
golicavi razgovor starijih dama terao ju je da crveni. Pitala sam se kakav tačno brak ima sa grofom
Sen Zermenom; on je nikada nije dovodio u javnim prilikama, izuzev ovakvih, gde je zbog
prisustva biskupa bilo nedolično da se pojavi sa nekom od svojih ljubavnica.
„Bah“, rekla je madam Montrezor, jedna od dvorskih dama čiji je muž bio biskupov prijatelj.
„Nije sve u veličini. U čemu je razlika ako je veliki kao u pastuva, ako ne traje duže od tog?“ Držala
je krastavčić između dva prsta i delikatno lizala malo svetlozeleno povrće, a ružičasti vrh njenog
jezika bio je šiljat i elegantan. „Nije stvar u tome šta imaju u gaćama, kažem ja, već šta rade s
njim.“
Madam Pridom je frknula. „Pa, ako nađeš nekog koji zna šta da radi s njim sem da ga zabije
u najbližu rupu, reci mi. Baš bi me interesovalo da vidim šta se još njime može napraviti.“
„Ti bar imaš jednog koji je zainteresovan“, upala je vojvotkinja De Nev. Prezrivo je pogledala
u svog pogrbljenog muža koji je stajao sa ostalim muškarcima blizu jednog ograđenog dela,
posmatrajući kako proveravaju kvalitete upregnute kobile.
„Ne noćas, najdraža moja“, savršeno je imitirala sonorni, nazalan glas svog muža. „Crkavam
od umora.“ Stavila je ruku na čelo i zakolutala očima. „Gužva u poslu toliko zamara.“ Podstaknuta
kikotom, ona je nastavila da imitira, sada šireći oči u užasu i zaštitnički krsteći ruke u krilu. „Šta,
opet? Zar ne znaš da prekomerno širenje muškosti izaziva bolesti? Zar nije dosta što su me tvoji
zahtevi srozali do patrljka, Matilda? Zar želiš da dobijem napad.?“

240
 Dame su se kikotale i vrištale od smeha, dovoljno bučno da privuku pažnju biskupa koji nam
je mahnuo i pomirljivo se smejao, što je izazvalo još veći urnebes.
„Pa on bar ne širi svoju muškost u bordelima – ili drugde“, kazala je madam Pridom, uz
rečito sažaljiv pogled na groficu Sen Zermen.
„Ne“, sumorno je rekla Matilda. „Čuva ga kao da je od zlata. Pomislili biste da ne može biti
bolji onako kako ga... oh, Vaša visosti! Zar nećete čašu vina?“ Šarmantno se osmehnula vojvodi
koji joj je tiho prišao s leđa. On je stajao smeškajući se damama, a jedna svetla obrva bila je blago
podignuta. Ako je i čuo šta je tema našeg razgovora, ničim to nije odao.
Sedajuči pored mene na čebe, Njegova visost je prešla na običan, vrcavi razgovor sa damama,
a njegov čudno piskav glas nije se bitno razlikovao od ženskih glasova. Iako je izgledalo da pomno
prati razgovor, zapazila sam da mu pogled povremeno luta ka grupici muškaraca koji su stajali
kod ograđenog prostora za konje. Džejmijev kilt je bio upadljiv čak i među predivno krojenim
somotskim odelima i onim od teške svile.
Ja sam do tada malo zazirala od ponovnog susreta sa vojvodom. Na kraju krajeva, naše
poslednje viđenje se završilo hapšenjem Džonatana Randala, na osnovu moje optužbe za pokušaj
silovanja. Ali vojvoda je bio oličenje šarma i otmenosti na ovom izletu i nije pomenuo nijednog od
braće Randal. Niti se javno pominjalo hapšenje; kakve god da su vojvodine diplomatske
aktivnosti, izgleda da su bile dovoljno cenjene da zasluže kraljevski zavet ćutanja.
Sve u svemu, prijalo mi je vojvodino pojavljivanje na izletničkom ćebetu. Kao prvo, njegovo
prisustvo je sprečavalo dame da me pitaju – kao što su neke odvažnije često činile na zabavama –
da li je istinita priča o tome šta Škoti nose ispod kiltova. Imajući u vidu raspoloženje na ovoj
zabavi, smatrala sam da moj uobičajeni odgovor „oh, uobičajeno“ neće biti dovoljan.
„Vaš suprug ima dobro oko za konje“, napomenuo mi je vojvoda, oslobođen na trenutak
kada se vojvotkinja De Nev sa njegove druge strane nagnula preko ćebeta da priča sa madam
Pridom. „Kaže mi da su i njegov otac i njegov stric držali malu ali finu štalu u Hajlendsu.“
„Da, to je istina.“ Pijuckala sam vino. „Ali vi ste posetili Kolama Makenzija u zamku Leoh,
sigurnno ste i sami videli njegovu štalu.“ Ja sam, zapravo, vojvodu prvi put srela u Leohu
prethodne godine, mada je susret bio površan; on je otišao u lov malo pre nego što sam ja
uhapšena zbog veštičarenja. Pomislila sam kako on sigurno zna za to, ali i ako je bilo tako, ničim
to nije odavao.
„Naravno.“ Vojvodine male pronicljive oči brzo su pogledale levo i desno, da vidi da li ga
neko posmatra, a onda je prešao na engleski. „U to vreme me je vaš suprug obavestio da ne boravi
na svom imanju zbog nesrećne – i pogrešne – optužbe za ubistvo od strane engleske krune. Pitam
se, gospo moja, da li je ta optužba koja ga tera da bude odmetnik i dalje na snazi?“
„I dalje važi ucena za njegovu glavu“, otvoreno sam odgovorila.
Vojvodin izraz učtive zainteresovanosti se nije promenio. Odsutno je dohvatio jednu od
kobasica sa velikog tanjira.
„To nije nešto što se ne da ispraviti“, tiho je rekao. „Posle mog susreta sa vašim suprugom u
Leohu malo sam se raspitao – oh, prikladno diskretno, uveravam vas, draga moja damo. I mislim
da bi se stvar mogla srediti bez suvišnog odlaganja, ako u prave uši stigne glas – iz pravog izvora.“
To je bilo interesantno. Džejmi je prvo vojvodi od Sandringama ispričao da ga progoni zakon
na predlog Kolama Makenzija, u nadi da bi se vojvoda mogao ubediti da interveniše za njega.
Pošto Džejmi zapravo nije ni počinio pomenuti zločin, nije ni moglo biti dokaza protiv njega;
prilično je bilo verovatno da vojvoda, uticajna ličnost među engleskim plemstvom, zaista može da
sredi da se tužbe odbace.
„Zašto?“, upitala sam. „Šta hoćete zauzvrat?“
Tanušne plave obrve su poletele uvis i on se nasmešio, pokazujući male bele zube.

241
 „Pobogu, stvarno ste direktni, zar ne? Zar ne bi moglo biti reči samo o tome da cenim
stručnost vašeg muža i pomoć u izboru konja, pa bih voleo da vidim da se vrati na mesto gde se ta
veština ponovo može korisno upotrebiti?“
„Moglo bi biti, ali nije“, kazala sam. Uhvatila sam oštar pogled madam Pridom, i ugodno sam
se nasmešila vojvodi. „Zašto?“
Ubacio je celu kobasicu u usta i žvakao je polako, a njegovo bezizražajno okruglo lice nije
odražavalo ništa sem uživanja u danu i jelu. Konačno je progutao zalogaj i prefinjeno obrisao usta
lanenom maramicom.
„Pa“, rekao je, „tek da pretpostavimo, razumete...“
Klimnula sam glavom, i on je nastavio. „Samo da pretpostavimo, onda, možda možemo
smatrati da je skorašnje prijateljstvo vašeg muža sa – izvesnom osobom koja je skorije stigla iz
Rima? Ah, vidim da me razumete. Da. Pretpostavimo da je to prijateljstvo postalo stvar koja u
izvesnoj meri zanima izvesne stranke koje bi više volele da se ta osoba mirno vrati u Rim – ili
alternativno, da se nastani u Francuskoj, mada bi Rim bio bolji – sigurniji, razumete?“
„Razumem.“ I sama sam uzela kobasicu. Bile su dobro začinjene i miris belog luka mi je
strujao u nos pri svakom zalogaju. „I te stranke uzimaju dovoljno ozbiljno aspekt tog prijateljstva
da bi ponudile odbacivanje tužbi protiv mog muža u zamenu za njegovo raskidanje? Opet, zašto?
Moj muž nije toliko značajan.“
„Nije sada“, složio se vojvoda. „Ali bi mogao biti u budućnosti. On je povezan sa nekoliko
moćnih interesa među francuskim bankarskim porodicama, i još više među trgovcima. Takođe ga
primaju na kraljevskom dvoru i ima pristup do samog Luja. Ukratko, ako u ovom času ne
poseduje dovoljno moći da upravlja znatnim svotama novca i uticajem, svi su izgledi da će to moći
uskoro. On je i član ne jednog, već dva veoma moćna hajlendska klana. A stranke koje žele da se
dotična osoba vrati u Rim gaje ne baš neosnovani strah da bi se taj uticaj mogao upotrebiti u
neželjenom pravcu. Utoliko je bolje ako se vaš suprug vrati – uz skidanje ljage sa svog imena –
svojoj zemlji u Škotskoj, zar ne mislite tako?“
„To vredi razmotriti“, kazala sam. To je takode bilo i podmićivanje, i to privlačno. Raskini
sve veze sa Čarlsom Stjuartom i slobodan si da se vratiš u Škotsku i Lalibroh bez rizika da ćeš biti
obešen. Uklanjanje potencijalno pretećeg sledbenika Stjuarta, bez troška za krunu, bio je takode
privlačan predlog za englesku stranu.
Odmerila sam vojvodu, pokušavajući da zaključim gde se on tačno uklapa u tu šemu.
Navodno izaslanik Džordža II, hanoverskog plemića i kralja – dok god Džejms Stjuart ostane u
Rimu – Engleske, vrlo je moguće da ima dvojne namere tokom svoje posete Francuskoj. Da se
uključi sa Lujem u delikatnu razmenu učtivosti i pretnji koji sačinjavaju diplomatiju i istovremeno
uguši avet novog jakobitskog ustanka? Nekoliko njih iz Čarlsove uobičajene klape su nestali u
poslednje vreme, pravdajući se hitnim poslovima u inostranstvu. Kupljeni ili rasterani strahom?
pitala sam se.
Bezizražajni lik nije davao ni nagoveštaj njegovih misli. Gurnuo je unazad periku sa glave
koja je ćelavila i nesvesno se počešao.
„Razmislite o tome, draga moja“, navaljivao je. „A kada razmislite – razgovarajte sa svojim
mužem.“
„Zašto vi ne razgovarate s njim?“
Slegnuo je ramenima i uzeo još kobasica, ovog puta tri. „Utvrdio sam da su muškarci često
više skloni onome što im u kući kaže neko kome veruju, nego nečemu što im može izgledati kao
pritisak spolja.“ Nasmešio se. „Tu treba imati u vidu i pitanje ponosa; to se mora izvesti delikatno.
A što se delikatnog izvođenja tiče – pa, čuven je ženski dodir, zar ne?“
Nisam imala vremena da odgovorim na to, kada je povik iz glavne štale naterao sve glave da
se okrenu na tu stranu.

242
 Jedan konj je dolazio prema nama uskim prolazom između glavne štale i duge otvorene
kućice u kojoj je bila kovačka radionica. Peršeron ždrebac, mlad, ne stariji od dve ili tri godine,
sudeći po šari njegove dlake. Čak i mladi peršeroni su krupni, i ždrebac je izgledao ogroman dok
je tumarao laganim trkom, mlateći repom na sve strane. Ždrebac očito još nije bio ukroćen da se
osedla; masivna ramena su se trzala od napora da zbaci sitno telo raskrečeno iza njegovog vrata,
sa obe ruke duboko ukopane u gustu crnu grivu.
„Krvavog mu pakla, to je Fergus!“ Uzbunjene povicima, dame su se već sve digle na noge i
zurile zainteresovano u taj prizor.
Nisam shvatila da su nam se muškarci pridružili dok jedna žena nije rekla: „Ali koliko to
deluje opasno! Dečak će se sigurno povrediti ako padne!“
„Ako se ne povredi pri padu, ja ću se odmah pobrinuti za to, čim mi mali klipan padne šaka“,
rekao je natmuren glas iza mene. Okrenula sam se i spazila Džejmija kao viri preko moje glave u
konja koji se brzo primicao.
„Da li treba da ga skineš?“, upitala sam.
Odmahnuo je glavom. „Ne, pusti konja da se pobrine za to.“
Zapravo, konj je izgledao više zbunjen nego uplašen zbog čudnog tereta na svojim leđima.
Pirgava siva koža se trzala i tresla kao da ju je napao roj muva i ždrebac je zbunjeno cimao glavu,
kao da se pita šta se zbiva.
Sto se Fergusa tiče, njegove noge su bile ispružene gotovo pod pravim uglom preko širokih
leđa konja; očigledno se za konja držao samo nepopustljivim stiskom na grivu. Pri tome bi možda
uspeo da sklizne ili da se bar otkotrlja nepovređen, da žrtve gađanja đubrivom nisu izvele svoj
plan osvete.
Dva ili tri konjušara pratila su konja na opreznom rastojanju, blokirajući prolaz iza njega. A
jedan je uspeo da otrči napred i da otvori kapiju jednog praznog boksa blizu nas. Kapija je bila
između grupe izletnika u poseti i kraja prolaza između zgrada; očigledno su nameravali da tiho
naguraju konja u boks, gde može da izgazi Fergusa ako mu se tako prohte, ali je bar sigurno da se
konj neće povrediti.
Međutim, pre nego što je to moglo biti izvedeno, neka gipka figura je promolila glavu kroz
mali tavanski prozor, visoko iznad prolaza. Pošto su posmatrači bili zagledani u konja, to nije
primetio niko sem mene. Dečak na tavanu je pogledao, povukao se, i pojavio se gotovo istog časa
držeći veliki svežanj sena u obe ruke. Veoma precizno procenivši trenutak, ispustio ga je kada su
Fergus i njegov konj prolazili tačno ispod.
Efekat je bio vrlo sličan kao da je bacio bombu. Seno se razletelo tamo gde je bio Fergus i
ždrebac je panično zarzao, oslonio se na zadnje noge i poleteo kao pobednik u derbiju, ustremivši
se pravo na grupicu dvorjana, koji su se razbežali na sve strane, vrišteći kao guske.
Džejmi se bacio na mene, gurajući me s puta i obarajući me pri tom. Sada se podigao sa
mene oborene, tečno psujući na gelskom. Ne zastajući da se raspita kako sam, otrčao je u pravcu u
kome je otišao Fergus.
Konj se propinjao i izvijao, skroz preplašen, ritajući prednjim nogama i držeći na rastojanju
grupicu konjušara i štalskih momaka koji su se svi brzo uznemirili pri pomisli da će se jedan od
vrednih kraljevih konja povrediti na njihe oči.
Nekakvom čudnom tvrdoglavošću ili iz straha, Fergus je i dalje bio na svom mestu, mršave
noge su mlatile okolo dok je posrtao i odskakivao po nemirnim leđima. Svi konjušari su mu vikali
da se pusti, ali je on ignorisao taj savet, čvrsto sklopljenih očiju dok je visio stežući rukama grivu
kao da mu od toga život zavisi. Jedan od konjušara je nosio vile; zamahnuo je njima preteći kroz
vazduh i izazvao uplašeni vrisak madam Montesor, koja je očito mislila da namerava da nabode
dete.
Taj vrisak nije smirio ždrebca. Poigravao je i jurcao, uzmičući od ljudi koji su počeli da ga
okružuju. Iako zapravo nisam mislila da je konjušar pošao da nabode Fergusa ne bi li ga skinuo

243
konju sa leđa, postojala je stvarna opasnost da će dečak biti izgažen ako se bude pustio – a nije mi
bilo jasno kako može da izbegava takvu sudbinu još dugo. Konj je naglo pojurio ka malom
drvoredu blizu konjušnice da bi potražio zaklon od rulje ili jer je možda zaključio da bi se tereta
na svojim leđima mogao otresti pomoću granja.
Dok je prolazio ispod prvih grana, na tren sam spazila crveni tartan u zelenilu i crveno je
blesnulo kada se Džejmi bacio iz zaklona drveta. Njegovo telo je žustro udarilo ždrepca, koji se
srušio na zemlju u blesku tartana i golih nogu koji bi mogao otkriti iskusnom posmatraču da ovaj
Škot ne nosi ništa ispod kilta.
Grupa dvorjana je potrčala kao jedan, koncentrišući se na oborenog lorda od Broh Tuaraha,
dok su konjušari jurili za konjem, koji je nestao sa druge strane drveća.
Džejmi je ležao opružen na leđa ispod breza, lica mrtvački zelenkastobelog, sa oba oka i
ustima širom otvorenim. Obema rukama je stezao Fergusa koji mu se pripio uz grudi kao pijavica.
Džejmi je trepnuo prema meni pa sam požurila do njega, i slabašno se potrudila da se osmehnem.
Tiho šištanje iz njegovih otvorenih usta se produbilo u plitko dahtanje i meni je laknulo; samo mu
je isteran vazduh.
Konačno shvativši da se više ne kreće, Fergus je oprezno digao glavu. Zatim je uspravno seo
na stomak svog poslodavca i oduševljeno kazao: „Ovo je bilo zabavno, gospodaru! Možemo li to
da ponovimo?“

*****

Džejmi je istegao mišić u butini tokom spasavanja u Aržentanu i gadno je ćopao do vremena kada
smo se vratili u Pariz. Poslao je Fergusa – kome ništa nije falilo od one ludorije niti od grdnje koja
je usledila – dole u kuhinju da zatraži večeru i svalio se u stolicu pored ognjišta, trljajući oteklu
nogu.
„Mnogo boli?“, saosećajno sam upitala.
„Malo. Samo joj je potreban odmor.“ Ustao je i zadovoljno se protegao, duge ruke gotovo da
su dodirnule pocrnele hrastove grede iznad ognjišta. „Bio sam zgrčen u onoj kočiji; više bih voleo
da sam jahao.“
„Mmm. Ne sumnjam.“ Protrljala sam krsta jer su me bolela od napornog putovanja. Bol kao
da je pritiskao naniže kroz karlicu u noge – popuštanje zglobova od trudnoće, pretpostavila sam.
Ispitivački sam prešla rukom preko Džejmijeve noge i pokazala prema sofi.
„Dođđi i lezi na bok. Imam jednu finu mast kojom mogu da ti natrljam nogu; od toga bi bol
mogao da popusti.“
„Pa, ako ti nije teško.“ Ukočeno je ustao i legao na levi bok, povlačeći kilt iznad kolena.
Otvorila sam svoju kutiju sa lekovima i preturala po kutijicama i teglama. Turika, klizavi
brest, vijoš... ah, evo ga. Izvukla sam teglicu od plavog stakla koju mi je dao msje Forez i odvila
poklopac. Oprezno sam pomirisala; melemi lako užegnu, ali je ovaj izgleda imao umešanu pravu
količinu soli da ga očuva. Imao je lep sočan miris i divnu žutobelu boju svežeg kajmaka.
Zagrabila sam dosta melema i nanela ga po dugom mišiću butine, gurajući Džejmijev kilt
iznad kukova da ne smeta. Meso njegove noge bilo je toplo; nije to bila toplota od infekcije, već
samo normalna toplota mladog muškog tela, svežeg od zdravlja i dobre kondicije. Nežno sam
utrljavala mast u kožu osećajući naduvenost čvrstog mišića, ispipavajući razdele kvadricepsa i
tetiva kolena. Džejmi je malo zaječao kada sam protrljala jače.
„Boli?“, upitala sam.
„Aha, malčice, ali ne prekidaj“, odgovorio je. „Čini mi se da mi to pomaže.“ Zasmejao se. „Ne
bih to priznao nikom osim tebi, Sasenah, ali bilo je zabavno. Nisam u takvoj akciji bio mesecima.“

244
 „Drago mi je što si uživao“, suvo sam odgovorila, uzimajući još kreme. „I meni je bilo
zanimljivo.“ Ne prekidajući masažu, ispričala sam mu za Sandringamovu ponudu.
On je zastenjao, malo se štrecajući kada sam pogodila bolnu tačku. „Znači, Kolam je bio u
pravu kada je mislio da bi taj čovek mogao da pomogne oko moje tužbe.“
„Tako izgleda. Pretpostavljam da pitanje glasi – hoćeš li da to prihvatiš?“ Pokušavala sam da
ne zaustavljam dah dok sam čekala odgovor. Kao prvo, znala sam kakav će biti; Frejzeri su kao
familija poznati po tvrdoglavosti, i uprkos tome što mu je majka Makenzi, Džejmi je bio pravi
Frejzer. Pošto je namerio da zaustavi Carlsa Stjuarta, teško je bilo poverovati da će odustati. Pa
ipak, bio je to izazovan mamac – za mene, kao i za njega. Da može da se vrati u Škotsku, svom
domu; da živi u miru.
Ali je postojala jedna druga teškoća. Ako se stvarno vratimo, ostavljajući Čarlsove planove da
se odvijaju svojim tokom u budućnost kakva mi je poznata, onda će mir u Škotskoj biti zaista
kratkog veka.
Džejmi je malo frknuo, očito sledeći tok mojih misli. „Reći ću ti nešto, Sasenah. Da mislim
da bi Čarls Stjuart mogao da uspe – da oslobodi Škotsku od engleske vladavine – dao bih svoju
zemlju, svoju slobodu i sam život da mu pomognem. On možda jeste budala, ali je kraljevska
budala, i to ne bez otmenosti, čini mi se.“ Uzdahnuo je.
„Ali znam tog čoveka i razgovarao sam sa njim – i sa svim jakobitima koji su se borili s
njegovim ocem. A kada se uzme u obzir ono što si mi rekla da će se desiti ako ponovo dođe do
ustanka... ne vidim da imam ikakvog izbora sem da ostanem, Sasenah. Jednom kada on bude
zaustavljen, tada će možda postojati šansa da se ode nazad – a možda i neće. Ali za sada, moram
da uz zahvalnost odbijem ponudu Njegove visosti.“
Nežno sam ga potapšala po butini. „To sam i mislila da ćeš kazati.“
On mi se nasmešio, a onda je pogledao na žućkastu kremu koja mi je prekrivala prste. „Šta je
to?“
„Nešto što mi je dao msje Forez. Nije rekao kako se zove. Mislim da nema nikakvih aktivnih
supstanci, ali je lep, mastan krem.“
Telo pod mojim rukama se ukočilo i Džejmi je preko ramena pogledao u plavu teglicu.
„To ti je dao msje Forez?“, upitao je nelagodno.
„Da“, odgovorila sam, iznenađena. „U čemu je problem?“ Sklonio je u stranu moje
zamašćene ruke, spustio noge sa sofe i krenuo da dohvati peškir.
„Ima li ta teglica ljiljanov cvet na poklopcu, Sasenah?“, upitao je, brišući melem sa noge.
„Da, ima“, rekla sam. „Džejmi, šta fali tom melemu?“ Izraz njegovog lica bio je krajnje
neobičan, neprestano se kolebao između zbunjenosti i raspoloženosti.
„Oh, ne bih rekao da mu nešto fali, Sasenah“, konačno je odgovorio. Pošto je nogu istrljao
tako jako da je ostavio kovrdžave crvenozlatne dlake nakostrešene iznad pocrvenele kože, bacio je
peškir u stranu i zamišljeno pogledao teglicu.
„Mora da msje Forez ima visoko mišljenje o tebi, Sasenah“, rekao je. „Ta stvarčica je skupa.“
„Ali...“
„Nije reč o tome da to ne cenim“, požurio je da me uveri. „Već samo da se osećam malo
čudno jer je i mene samo jedan dan delio od toga da postanem jedan od sastojaka.“
„Džejmi!“, osetila sam kako mi se glas pojačava. „Šta je to?“ Dograbila sam peškir i žurno
brisala ruke prekrivene melemom.
„Mast od obešenih ljudi“, odgovorio je nevoljko.
„O-o-o...“ Nisam mogla da izustim ni reč, pa sam počela iznova. „Misliš...“ Koža mi se
naježila na rukama, fine dlačice su se podigle kao čiode na jastučetu.
„Eh, tako je. Istopljena mast obešenih zločinaca.“ Govorio je veselo, povrativši prisebnost
onoliko brzo koliko sam ja gubila svoju. „Vrlo dobro protiv reumatizma i bolesti zglobova, kažu.“

245
 Prisetila sam se urednosti sa kojom je msje Forez prikupljao rezultate svojih operacija u
L’Hôpital des Anges i čudnog izraza Džejmijevog lica kada je video visokog hirurga nakon što me
je dopratio kući. Kolena su mi bila vodenasta i osećala sam da mi se stomak uvija kao palačinka.
„Džejmi! Do krasnog kurca, ko je msje Forez? “, samo što nisam vrisnula.
Ovo ga je zabavljalo, što se videlo u izrazu na njegovom licu.
„On je javni dželat koji veša ljude u petom arondismanu, Sasenah. Mislio sam da znaš.“

*****

Džejmi se vratio mokar i smrznut iz štale, gde je otišao da se oriba pošto je zahtevano kupanje
bilo znatno obimnije nego što je to lavor u spavaćoj sobi omogućavao.
„Ne brini, sve se skinulo“, uveravao me je, skidajući košulju i zavlačeći se go pod pokrivač.
Koža mu je bila gruba i ledena, sva naježena, i malo je drhtao dok me je uzimao u naručje.
„Šta ti je, Sasenah? Ne mirišem valjda još na ono?“, upitao je dok sam ležala sklupčana pod
jorganom, obgrlivši sebe rukama.
„Ne“, rekla šam. „Plašim se. Džejmi, krvarim.“
„Isuse“, tiho je rekao. Osetila sam iznenadni drhtaj od straha koji je njime prostrujao na te
moje reči, identičan onome koji je ranije proleteo kroz mene. On me je držao blizu sebe,
poravnavajući mi kosu i milujući mi leđa, ali smo oboje osećali užasnu bespomoćnost pred
fizičkom katastrofom koja je njegove postupke činila beskorisnim. Onako snažan, mogao je da me
štititi; moguće je da je imao dobru volju, ali ovde nije mogao da pomogne. Prvi put nisam bila
sigurna u njegovom naručju, i to saznanje nas je oboje užasavalo.
„Da li misliš...“, počeo je on, a onda je prekinuo i progutao. Osećala sam drhtavicu kako mu
se širi niz grlo i čula kad je progutao svoj strah. „Da li je to opasno, Sasenah? Znaš li to?“
„Ne“, rekla sam. Držala sam ga čvršće, pokušavajući da nađem oslonac. „Ne znam. Nije to
veliko krvarenje, bar ne za sada.“
Sveća je još gorela. On je pogledao u mene, očima potamnelim od brige.
„Da li je bolje da ti dovedem nekog, Kler? Nekog iscelitelja ili neku od žena iz bolnice?“
Odmahnula sam glavom i oblizala suve usne.
„Ne. Ja ne... ne mislim da išta možeš da učiniš.“ Bilo je to poslednje što sam htela da kažem;
više od svega sam želela da nađe nekog ko bi znao kako to da sredi. Ali sam pamtila svoju ranu
obuku za medicinsku sestru, nekoliko dana koje sam provela na ginekološkom odeljenju i reči
jednog doktora koji je slegnuo ramenima dok je napuštao krevet pacijentikinje koja je pobacila.
„Ne postoji zapravo ništa što možete da učinite“, rekao je on. „Ako će da izgube dete, obično tako
i biva, bez obzira na to šta vi pokušate. Odmaranje u krevetu je zapravo jedino što možete da
učinite, a često ni to nije dovoljno.“
„Možda nije ništa“, kazala sam, pokušavajući da obodrim oboje. „Nije neuobičajeno da žena
ponekad tokom trudnoće malo krvari.“ To nije neobično – tokom prva tri meseca. Moja trudnoća
je zašla u šesti mesec i ovo ni po čemu nije bilo obično. Pa ipak, postojale su mnoge stvari koje su
mogle biti uzrok krvarenja, a nisu sve ozbiljne.
„Možda je u redu“, rekla sam. Stavila sam ruku na stomak, nežno pritiskajuči. Istog časa sam
osetila odgovor od svog podstanara, lenjo, rastegnuto guranje od koga sam se odmah osetila bolje.
Osetila sam nalet strasne zahvalnosti od koga su mi navrle suze.
„Sasenah, šta ja mogu da uradim?“, prošaputao je Džejmi. On me je obgrlio, obuhvatajući
moj stomak.
Spustila sam i ja ruku preko njegove i ostavila je tako.
„Samo se moli“, rekla sam. „Moli se za nas, Džejmi.“

246
 23
Najbolji planovi za
miševe i ljude...

rvarenje je prestalo do jutra. Ustala sam vrlo obazrivo, ali sve je bilo dobro. Pa ipak, bilo
je očigledno da je došlo vreme da prestanem da radim u L’Hôpital des Anges, tako da
sam poslala Fergusa sa porukom objašnjenja i izvinjenja majci Hildegard. On se vratio
sa molitvama i najboljim željama, kao i sa bocom braonkastog izuzetno cenjenog
eliksira za sprečavanje pobačaja – sudeći po priloženoj poruci – od les maîtresses sage-
femme. Posle melema msje Foreza bila sam više nego sumnjičava oko upotrebe bilo kog leka koji
nisam spremila sama, ali me je oprezno njuškanje uverilo da su bar sastojci čisto biljni.
Posle izvesnog oklevanja, popila sam jednu kašiku. Tečnost je bila gorka i ostavila je
neprijatan ukus u mojim ustima, ali jednostavna činjenica da preduzimam nešto – iako sam
smatrala da je to nešto beskorisno – dovela je do toga da se osećam bolje. Veći deo narednog dana
provela sam ležeći na sofi u svojoj sobi, čitajući, dremajući, šijući, ili jednostavno zureći u prazno
sa rukama na stomaku.
Kad sam bila sama, tačnije rečeno. Kada je bio kod kuće, Džejmi je većinu vremena provodio
sa mnom pričajući o poslovima koje je obavio tog dana ili raspravljajući o najnovijim jakobitskim
pismima. Kralju Džejmsu je, navodno, rečeno za predstojeću investiciju njegovog sina u porto pa
je to od sveg srca podržao kao „... vrlo uverljivu šemu, za koju mislim da će puno doprineti da se u
Francuskoj izboriš za mesto na kome bih voleo da te vidim.“
„Znači da Džejms misli da je novac namenjen isključivo tome da se Čarls nametne kao
džentlmen i izbori izvesnu poziciju ovde“, kazala sam. „Da li ti misliš da je to jedino što mu je na
umu? Lujza je bila ovde po podne. Ona kaže da je Čarls došao da je vidi prošle nedelje – insistirao
je da je poseti, mada je ona u početku odbijala da ga vidi. Rekla je da je bio vrlo uzbuđen i da se
pušio oko nečega, ali nije hteo da kaže oko čega; samo je uporno nagoveštavao o nečem
veličanstvenom što će da uradi. Kaže da je rekao ‘Velika avantura’. To ne zvuči kao jednostavna
investicija u porto, zar ne?“
„Ne zvuči.“ Džejmi se smrknuo od te pomisli.
„Hm“, rekla sam. „Ako se sve uzme u obzir, verovatno su dobri izgledi da Čarls nije mislio
samo da se skrasi sa profitom od svog poduhvata i postane uspešan pariški trgovac.“
„Da sam sklon opkladama, i svoju poslednju podvezicu uložio bih na to“, rekao je Džejmi.
„Sada se postavlja pitanje kako da ga sprečimo.“

*****

Odgovor je stigao nekoliko dana kasnije, posle bezbroj rasprava i beskorisnih predloga. Murtag je
bio s nama u spavaćoj sobi pošto je sa dokova doneo nekoliko rolni tkanine za mene.
„Kažu da je došlo do epidemije boginja u Portugalu“, napomenuo je, ispuštajući skupu svilu
sa talasastom šarom na krevet kao da je to tovar korišćene sargije. „Neki brod koji je dovozio

247
gvožđe iz Lisabona stigao je jutros i upravnik luke ga je pomno prečešljao, on i njegova tri
pomoćnika. Mada ništa nisu našli.“ Spazivši flašu brendija na mom stolu, nasuo je pola čaše i
popio to kao vodu, velikim gutljajima. Ja sam to posmatrala otvorenih usta, a od spektakla me je
trgao tek Džejmijev povik.
„Boginje?“
„Aha“, rekao je Murtag, zastajući između dva gutljaja. „Velike boginje.“ Opet je podigao čašu
i nastavio da se osvežava.
„Boginje“, mrmljao je Džejmi za sebe. „Boginje.“
Polako je prestao da se mršti i vertikalna bora između njegovih obrva je nestala. Lice mu je
postalo duboko zamišljeno pa se zavalio u stolici, ruku spojenih iza glave, fiksirajući pogledom
Murtaga. Nagoveštaj osmeha mu je široka usta iskrivio u stranu.
Murtag je taj proces posmatrao uz nekakvo skeptično prepoznavanje. Ispraznio je čašu i
sedeo tromo poguren na stoličici kada je Džejmi skočio na noge i počeo da kruži oko malog
saplemenika, zviždućući kroz zube nemelodično.
„Koliko shvatam, imaš ideju?“, rekla sam.
„Oh, da“, kazao je i počeo da se smejulji za sebe. „Oh, da, imam jednu.“
Okrenuo se ka meni, a pogled mu je sijao od nestašluka i inspiracije.
„Imaš li u svojoj kutiji za lekove nešto od čega bi neko dobio temperaturu? Ili proliv? Ili bi
mu izbile ospe?“
„Da“, rekla sam polako, razmišljajući. „Tu je ružmarin. Ili ljuta aleva. I kaskara, naravno, za
dijareju. Zašto?“
Pogledao je u Murtaga široko se smešeći, a onda se, nadjačan svojom idejom, kreštavo
zasmejao i saplemeniku razbarušio kosu tako da su na sve strane virili crni čuperci. Murtag ga je
besno gledao, uveliko podsećajući na Lujevog majmuna ljubimca.
„Slušajte“, kazao je Džejmi, zaverenički se naginjući prema nama. „Šta biva ako se brod grofa
Sen Zermena vrati iz Portugala sa slučajem boginja?“
Zurila sam u njega. „Jesi li izgubio razum?“, učtivo sam se raspitivala. „Šta bi se desilo?“
„Ono što bi se desilo“, upao je Murtag, „jeste da bi oni izgubili tovar. Prema zakonu, bio bi
spaljen ili bačen u more.“ Tračak interesa je zasjao u malim crnim očima. „A kako misliš to da
izvedeš, momče?“
Džejmijevo oduševljenje je malo splasnulo, mada su mu oči i dalje sijale.
„Pa“, priznao je, „nisam još sve smislio, ali za početak...“
Tom planu je trebalo nekoliko dana rasprave i istraživanja da bude usavršen, ali je i to
rešeno. Kaskara za izazivanje proliva je odbačena jer bi izazvala veliku iznurenost. Ipak, pronašla
sam neke dobre zamene u jednom priručniku o bilju koji mi je pozajmio majstor Rajmon.
Murtag će se, naoružan vrećicom punom ekstrakta ružmarina, sokom od koprive i korenom
broća, krajem nedelje zaputiti za Lisabon, gde će tračariti po mornarskim kafanama, saznati koji
je brod unajmio grof Sen Zermen i organizovati da doplovi na njemu, a u međuvremenu će nam
javiti ime broda i datum kada će isploviti za Pariz.
„Ne, to je uobičajeno“, rekao je Džejmi kao odgovor na moje pitanje zar neće kapetan takvo
ponašanja smatrati sumjivim. „Gotovo svi teretni brodovi voze i ponekog putnika – koliko god
mogu da ih naguraju između paluba. A Murtag će imati kod sebe dovoljno novca da sebe učini
dobrodošlim dodatkom, čak i ako budu morali da mu daju kapetanovu kabinu.“ Džejmi je
opominjuće mahnuo prstom ka Murtagu.
„I nabavi kabinu, čuješ li me? Nije me briga koliko košta; trebaće ti privatnost da uzimaš
biljke, a ne želimo da rizikujemo da te neko vidi, ako ne budeš imao ništa sem mreže za spavanje
u potpalublju.“ Kritički je odmerio svog kuma. „Imaš li pristojan kaput? Ako se ukrcaš na brod
izgledajući kao prosjak, velike su šanse da će te zafrljačiti u luku pre nego što saznaju šta imaš u
torbici.“

248
 „Mmfm“, kazao je Murtag. Sitni čovek je retko učestvovao u razgovoru, ali kad nešto kaže, to
je bilo ubedljivo i vrlo direktno. „A kada treba to da uzmem?“, upitao je.
Izvukla sam list hartije na kom sam napisala instrukcije i doziranje.
„Dve kašike broća – to je ovo“, lupnula sam staklenu bočicu sa tamnoružičastom tečnošću,
„treba uzeti četiri sata pre nego što planiraš da pokažeš simptome. Uzimaj po jednu kašiku svaka
dva sata posle prve doze – ne znamo koliko dugo ćeš morati da teraš s tim.“
Pružila sam mu drugu flašu, ovu od zelenog stakla ispunjenu purpurnocrnim napitkom.
„Ovo je koncentrat ruzmarinovog lišća. On deluje brže. Popij četvrt boce pola sata pre nego što
misliš da se pokažeš; crvenilo će početi za pola sata. Ono će nestati brzo pa treba da uzmeš još
kada budeš mogao to neopaženo.“ Uzela sam još jednu, manju posudu iz kutije sa lekovima. „A
kad dobro poodmakneš sa groznicom, onda natrljaj sok od koprive na ruke i lice, da iskoče
plikovi. Hoćeš li da sačuvaš ova uputstva?“
On je odlučno odmahnuo glavom. „Ne, zapamtiću. Veći je rizik da mi pronađu papir nego da
zaboravim koliko čega treba da uzmem.“ Okrenuo se prema Džejmiju.
„A ti ćeš brod sačekati u Orvijetu, momče?“
Džejmi je klimnuo glavom. „Aha. Brod će se sigurno tamo usidriti; svi koji prevoze vino staju
tamo da bi uzeli pitku vodu. Ako ovaj slučajno ne uradi tako, onda...“ Slegnuo je ramenima.
„Unajmiću drugi brod i pokušati da ga stignem. Samo da uspem da se ukrcam pre dolaska u Avr,
biće u redu, mada je najbolje ako to možemo da obavimo dok smo još blizu španske obale. Ne
nameravam da na moru provedem više nego što moram.“ Bradom je pokazao na bocu u
Murtagovim rukama.
„Ti najbolje sačekaj da to uzmeš tek kada me vidiš na brodu. Bez svedoka, kapetan bi mogao
da to lako reši tako što će te preko noći baciti u more.“
Murtag je zabrundao. „Aha, mogao bi da pokuša.“ Dotakao je dršku svog noža i osetio se
mali ironični naglasak na reči „pokuša“.
Džejmi mu se namrštio. „Nemoj da zaboraviš. Smatraće da patiš od boginja. Uz malo sreće,
biće suviše uplašeni da te dotaknu, ali za svaki slučaj... sačekaj do vremena kad možeš da me
pozoveš i kad budemo uveliko na moru.“
„Mmfm.“
Gledala sam naizmenično u njih dvojicu. Koliko god bilo na dugačkom štapu, bilo je
verovatno da može da uspe. Ako kapetan broda može biti ubeđen da je jedan od njegovih putnika
zaražen velikim boginjama, ni pod kakvim okolnostima ne bi svoj brod odveo u luku Avr, gde bi
po francuskim propisima zahtevali njegovo uništenje. I, suočen sa nužnošću da otplovi sa teretom
nazad za Lisabon i izgubi svu zaradu od puta, ili da izgubi dve nedelje u Orvijetu dok vest nekako
ne pošalje u Pariz, vrlo je verovatno da bi se složio da svoj tovar proda bogatom škotskom trgovcu
koji se upravo ukrcao.
Oličenje žrtve velikih boginja bila je ključna uloga u ovoj maskaradi. Džejmi se dobrovoljno
javio da bude zamorče za testiranje biljaka, i one su na njega fantastično delovale. Njegovu svetlu
kožu je zahvatilo tamno crvenilo za nekoliko minuta, a sok od koprive je istog časa izazvao
plikove koje bi brodski lekar ili uspaničeni kapetan lako mogao proglasiti boginjama. A ako bi
ikakva sumnja ostala, broćem zamućena mokraća davala je savršenu iluziju čoveka koji mokri krv
kada velike boginje napadnu bubrege.
„Hriste!“, uzviknuo je Džejmi, zaprepašćen mimo svoje volje prvim prikazivanjem efikasnosti
bilja.
„Oh, veoma dobro“, rekla sam, vireći preko njegovog ramena u belu porcelansku nošu i njen
grimizni sadržaj. „To je bolje nego što sam očekivala.“
„Oh, je li tako? Koliko onda treba vremena da dejstvo prođe?“, upitao je Džejmi, gledajući
nadole prilično nervozno.
„Nekoliko sati, mislim“, rekla sam mu. „Zašto? Da li je osećaj čudan?“

249
 „Ne baš čudan“, rekao je, trljajući. „Malo svrbi.“
„Nije to od bilja“, kiselo je upao Murtag. „To je prirodno stanje za momka tvojih godina.“
Džejmi se nacerio svom kumu. „Toliko uspevaš da se vratiš u sećanju, zar ne?“
„I do vremena pre nego što si bio rođen ili zamišljen, momče“, rekao je Murtag klimajući
glavom.
Mali pripadnik klana je sada bočice zavukao u svoju torbicu, svaku brižljivo uvijajući u
komad meke kože da se ne polomi.
„Javiću za brod i kada isplovljava čim budem mogao. I vidimo se za mesec dana u Španiji.
Imaćeš novac do tada?“
Džejmi je klimnuo glavom. „Oh, da. Do sledeće nedelje, rekao bih.“ Džaredov posao je
cvetao pod Džejmijevom upravom, ali rezerve gotovine nisu bile dovoljne da se kupi ceo brod
portoaa a da se istovremeno ispunjavaju druge obaveze porodice Frejzer. Igranje šaha je donelo
korist na više aspekata, međutim, i msje Diverni mladi, istaknuti bankar, rado je garantovao
pozamašan zajam prijatelju svog oca.
„Prava je šteta što tu robu ne možemo da doteramo u Pariz“, napomenuo je Džejmi tokom
planiranja, „ali bi to Sen Zermen sigurno otkrio. Očekujem da je nabolje da ga prodamo preko
brokera u Španiji – znam dobrog čoveka u Bilbaou. Profit će biti znatno manji nego što bi bio u
Francuskoj i porezi su veći, ali ne možeš da ostvariš sve odjednom, zar ne?“
„Ja bih se zadovoljila da vratim Diverniju zajam“, rekla sam. „A kada je već reč o zajmovima,
šta će se desiti sa novcem koji je sinjor Manceti pozajmio Čarlsu Stjuartu?“
„Manceti će ostati praznih šaka“, veselo je rekao Džejmi. „1 upropastiće reputaciju Stjuarta
kod svih bankara na kontinentu pri tome.“
„Deluje prilično surovo prema jadnom starom Mancetiju“, primetila sam.
„Aha, tako je. Ne možeš da napraviš kajganua a da ne razbiješ jaja, kao što bi rekla moja
stara baka.“
„Ti nisi ni imao staru baku“, naglasila sam.
„Nisam“, priznao je, „ali da jesam, sigurno bi tako rekla.“ Na tren je prekinuo sa
neozbiljnošću. „Nije to mnogo fer ni prema Stjuartima, uzgred. Zapravo, ako bi iko od jakobitskih
vođa saznao šta to ja radim, očekujem da bi to nazvali izdajom, i bili bi u pravu.“ Rukom je
protrljao čelo i odmahnuo glavom i videla sam smrtnu ozbiljnost koju je njegova raspoloženost
sakrivala.
„Tu nema pomoći, Sasenah. Ako si u pravu – a i svoj život sam uložio na to do sada – onda je
ovo pitanje izbora između aspiracija Čarlsa Stjuarta i života prokleto mnogo Škota. Meni nije drag
kralj Džordi – meni, čija je glava ucenjena? – ali ne vidim šta bih mogao da učinim drugačije.“
Namrštio se, prolazeći rukom kroz kosu, kao i uvek kada razmišlja ili kad je uznemiren. „Da
postoje šanse da Čarls uspe... aha, tada bi moglo biti drugačije. Prihvatiti rizik radi nekog čestitog
cilja – ali tvoja istorija kaže da on neće uspeti, i ja moram da kažem, sve što znam o tom čoveku
čini vrlo verovatnim da si u pravu. Tu su moj narod i moja porodica u pitanju, i ako je cena
njihovih života bankarovo zlato... pa, to ne izgleda da je veća žrtva od mog žrtvovanja časti.“
Slegnuo je ramenima u delimično šaljivom očajanju. „Tako da sam sada prešao sa krađe
pošte Njegove visosti na pljačkanje banke i pirateriju na otvorenom moru, i izgleda da tu nema
pomoći.“
Zaćutao je na trenutak, gledajući u svoje ruke, stisnute na stolu. Zatim je okrenuo glavu ka
meni i nasmešio se.
„Oduvek sam želeo da budem gusar, kad sam bio klinac“, kazao je. „Prava je šteta što ne
mogu da nosim sablju.“

*****

250
Ležala sam u krevetu, glave i ramena izdignutih na jastuke, ruku lagano položenih preko stomaka,
razmišljajući. Od onog prvog alarma bilo je vrlo malo krvarenja i osećala sam se dobro. Pa ipak,
svako krvarenje u ovoj fazi je razlog za zabrinutost. U sebi sam se pitala šta bi se desilo ako dođe
do nekakve hitne situacije dok Džejmi bude u Španiji, ali je bilo malo vajde od te brige. On mora
da ode; i suviše zavisi od tog tovara vina da bi se lične brige tome isprečile. I ako sve prođe kako
treba, on bi trebalo da se vrati znatno pre očekivanog porođaja.
Ovako kako je, sve lične brige su morale da budu odgurnute u stranu, bilo to opasno ili ne.
Čarls se, nesposoban da obuzda svoje uzbuđenje, poverio Džejmiju da će mu uskoro trebati dva
broda – možda i više – pa je tražio njegov savet oko konstrukcije trupa i postavljanja brodskih
topova. Najnovije pismo njegovog oca iz Rima odavalo je blagi ton zapitanosti – svojim oštrim
burbonskim njuhom za politiku Džejms Stjuart je namirisao da tu nešto smrdi, ali očigledno još
nije bio obavešten šta je to njegov sin namerio. Džejmi je, do pojasa zatrpan šifrovanim pismima,
smatrao verovatnim da Filip od Španije nije još pomenuo Čarlsove pokušaje niti papino
interesovanje, ali je i Džejms Stjuart takođe imao svoje špijune.
Posle izvesnog vremena, postala sam svesna blage promene u Džejmijevom stavu. Kada sam
ga kratko pogledala, videla sam da i dalje drži knjigu otvorenu na kolenu, ali je prestao da okreće
stranice i da gleda u njih. Pogled mu je bio fiksiran na mene; ili, ako ćemo precizno, na tačku gde
mi se završavala spavaćica, nekoliko centimetara niže nego što bi stroga čednost mogla diktirati,
iako je takva čednost bila nepotrebna u krevetu sa sopstvenim mužem.
Pogled mu je bio odsutan, pun čežnje, i shvatila sam da čak i ako nije društveno neophodna,
čednost u krevetu sa mužem može biti bar znak uviđavnosti pod ovakvim okolnostima. Mada su,
naravno, postojale i druge mogućnosti.
Uhvativši me kako ga gledam, Džejmi je malo pocrveneo i žurno se vratio preteranom
zanimanju za knjigu. Ja sam se okrenula na bok i stavila ruku na njegovu butinu.
„Interesantna knjiga?“, upitala sam, lenjo ga mazeći.
„Mfm. Oh, da.“ Crvenilo se pojačalo, ali nije skidao pogled sa stranice.
Cereći se za sebe, zavukla sam ruku pod posteljinu. On je ispustio knjigu.
„Sasenah!“, rekao je. „Znaš dobro da ne možeš...“
„Ne“, rekla sam. „Ali ti možeš. Ili tačnije, mogu ja za tebe.“
On je odlučno sklonio moju ruku i gurnuo je nazad.
„Ne, Sasenah. To ne bi bilo pravično.“
„Ne bi?“, rekla sam iznenađeno. „A zašto ne?“
On se neprijatno vrpoljio, izbegavajući moj pogled.
„Pa, ja... ne bih se osećao kako treba, Sasenah. Da mi pružiš zadovoljstvo, a ja ne mogu da ti
uzvratim... ne bih se osećao dobro, to je sve.“
Prasnula sam u smeh, stavljajući glavu na njegovu butinu.
„Džejmi, ti si neopisivo sladak!“
„Ja nisam sladak“, rekao je ozlojeđeno. „Ali nisam tako sebičan – Kler, prekini s tim!“
„Planirao si da sačekaš još nekoliko meseci?“, upitala sam, ne prekidajući.
„Mogao bih“, rekao je, sa onoliko ponosa koliko je sačuvao pod ovakvim okolnostima.
„Čekao sam d-dvadeset dve godine, i mogu...“
„Ne, ne možeš“, rekla sam, povlačeći pokrivač i diveći se obliku tako jasno vidljivom ispod
njegove noćne košulje. Dotakla sam ga i on se malo pomerio, željan mog dodira. „Šta god da je
bog zamislio da budeš, Džejmi Frejzeru, nije zamislio da budeš kaluđer.“
Sigurne ruke, podigla sam njegovu noćnu košulju.
„Ali...“, počeo je.
„Dva prema jedan“, rekla sam, saginjući se. „Ti gubiš.“

251
 *****

Džejmi je naporno radio narednih nekoliko dana, spremajući posao sa vinom da se sam odvija
tokom njegovog odsustva. Pa ipak, nalazio je vremena da se popne i da sedi sa mnom nakratko
posle ručka gotovo svakog dana, i tako se desilo da je bio sa mnom kada je najavljen jedan
posetilac. Posetioci nisu bili neuobičajeni; Lujza je svraćala otprilike svakog drugog dana da ćaska
o trudnoći ili da se jada zbog svoje izgubljene ljubavi – mada sam lično mislila da je u Čarlsu
znatno više uživala kao u objektu plemenitog odricanja nego kad joj je bio ljubavnik. Ona je
obećala da će mi doneti neke turske slatkiše i očekivala sam da će njeno debeljuškasto ružičasto
lice proviriti kroz vrata.
Međutim, na moje iznenađenje, posetilac je bio msje Forez. Magnus ga je lično doveo u
moju dnevnu sobu, uzimajući njegov šešir i ogrtač sa takoreći praznovernim poštovanjem.
Džejmi je bio iznenađen njegovom posetom, ali je ustao da učtivo pozdravi dželata i ponudi
mu da nešto popije.
„Ja inače ne pijem alkoholna pića“, uz osmeh je rekao msje Forez. „Ali ne želim da uvredim
gostoprimstvo svoje uvažene koleginice.“ Ceremonijalno se poklonio u pravcu sofe na kojoj sam
bila opružena. „Vi ste dobro, verujem, madam Frejzer?“
„Da“, oprezno sam rekla. „Hvala vam.“ Pitala sam se čemu možemo da zahvalimo za počast
ove posete. Iako je msje Forez uživao u znatnom prestižu i popriličnom bogatstvu za svoje
zvanične dužnosti, ne verujem da mu je taj posao donosio mnogo poziva na večere. Iznenada sam
se zapitala da li dželat uopšte ima društveni život vredan pomena.
On je prešao sobu i položio paketić na sofu pored mene, slično lešinaru koji kući donosi
večeru za ptiće. Imajući u vidu mast od obešenih, oprezno sam uzela paketić i odmerila ga u ruci –
lagan za svoju veličinu i sa blagim oporim mirisom.
„Mala uspomena od majke Hildegard“, objasnio je. „Koliko razumem, to je među les
maîtresses sage-femme omiljeni lek. Ona je napisala i uputstvo za upotrebu.“ Izvukao je i
presavijenu, zapečaćenu poruku iz svog unutrašnjeg džepa i pružio mi je.
Omirisala sam paket. Lišće maline i kamenike, i još nešto što nisam prepoznala. Nadala sam
se da je majka Hildegard napisala i spisak sastojaka.
„Molim vas, zahvalite majci Hildegard u moje ime“, kazala sam. „I kako su svi u bolnici?“
Veoma mi je nedostajao moj rad tamo, kao i opatice i čudna skupina medicinskih praktičara.
Neko vreme smo nas dvoje ćaskali o bolnici i njenom osoblju, sa Džejmijem koji bi ponekad nešto
prokomentarisao, ali je uglavnom samo slušao uz učtiv osmeh, ili bi – kada bi mu tema postala
neprijatna – zavlačio nos u vinsku čašu.
„Kakva šteta“, rekla sam sažaljivo kada je msje Forez završio opis popravke slomljene
lopatice. „Nikad nisam posmatrala kako se to radi. Mnogo mi nedostaje hirurški posao.“
„Da, nedostajaće i meni“, klimnuo je msje Forez, otpijajući mali gutljaj vina. Čaša je i dalje
bila više od pola puna; izgleda da se nije šalio o uzdržavanju od alkohola.
„Odlazite iz Pariza?“ rekao je Džejmi donekle iznenađen.
Msje Forez je slegnuo ramenima, a pregibi njegovog dugog kaputa su zašuštali kao perje.
„Samo privremeno“, rekao je. „Pa ipak, biću odsutan najmanje dva meseca. Zapravo,
madam“, pognuo je glavu prema meni, „to i jeste glavni razlog moje današnje posete.“
„Stvarno?“
„Da. Idem u Englesku, razumete, pa mi je palo na pamet da će mi, ako želite, madam, biti
lako da ponesem neku poruku koju biste hteli da pošaljete. Ako postoji neko sa kim želite da
komunicirate, tačnije“, dodao je, uz svoju uobičajenu preciznost.

252
 Dobacila sam pogled Džejmiju, čije se lice naglo promenilo, od otvorenog izraza učtive
zainteresovanosti u onu prijatnu osmehnutu masku koja skriva sve misli. Neznanac ne bi primetio
ovu razliku, ali ja jesam.
„Ne“, rekla sam oklevajući. „Nemam prijatelja ni rođaka u Engleskoj; plašim se da tamo
nisam u vezi ni sa kim otkad sam udovica.“ Osetila sam uobičajeni mali ubod kada tako pominjem
Frenka, ali sam ga obuzdala.
Ako je to zvučalo neobično msje Forezu, nije to pokazao. Samo je klimnuo i spustio svoju
dopola popijenu čašu vina.
„Razumem. Onda je stvarno sreća što imate prijatelje ovde.“ U njegovom tonu se osećalo
nekakvo upozorenje, ali nije gledao u mene dok se saginjao da popravi čarapu pre nego što je
ustao. „Posetiću vas nakon svog povratka, onda, i nadam se da ću vas zateći u dobrom zdravlju.“
„Kakav vas to posao vodi u Englesku, msje?“, neuvijeno je upitao Džejmi.
Msje Forez se okrenuo njemu uz slab osmeh. Nagnuo je glavu, bistrih očiju, i još jednom me
je pogodilo koliko liči na neku veliku pticu. Ne na crnu vranu, već na pticu grabljivicu. kakvim bi
poslom čovek iz moje profesije putovao, msje Frejzer?“, upitao je. „Angažovan sam da obavim
svoje uobičajene dužnosti u Smitfildu.“
„Mora da je to neka važna prilika, rekao bih“, kazao je Džejmi. „Da bi opravdala pozivanje
čoveka vaše veštine, hoću da kažem.“ Oči su mu bile na oprezu, mada izraz lica nije pokazivao
ništa sem učtivog raspitivanja.
Oči msje Foreza su sinule. Polako je ustao, gledajući nadole u Džejmija, koji je sedeo blizu
prozora.
„To je istina, msje Frejzer“, tiho je rekao. „Jer to jeste stvar veštine, u to ne sumnjajte. Da
čoveka ugušite na smrt na kraju konopca – pah! To može svako. Da se čisto prelomi vrat, jednim
brzim padom, za to je potrebna izvesna računica u pogledu težine i pada, i izvesna praksa u
postavljanju konopca, takođe. Ali da se ostvari prava mera između ta dva metoda, da se propisno
izvrši smrtna kazna nad izdajnikom, to zaista zahteva veliku veštinu.“
Usta su mi se naglo osušila i posegnula sam za svojom čašom. „Smrt izdajnika?“, rekla sam,
osećajući se kao da zapravo ne želim da čujem odgovor.
„Vešanje, skidanje i sečenje na četvrtke“, kratko je rekao Džejmi. „Naravno, na to ste mislili,
msje Forez?“
Dželat je klimnuo. Džejmi se digao na noge kao da je to učinio mimo volje i okrenuo se
mršavom, u crno obučenom posetiocu. Bili su manje-više iste visine i mogli su da se gledaju u lice
bez problema. Msje Forez je za korak prišao Džejmiju, a izraz lica mu je iznenada bio odsutan,
kao da se sprema da demonstrira neki medicinski aspekt.
„Oh, da“, rekao je. „Da, to je smrt izdajnika. Prvo čovek mora da se obesi, kao što kažete, ali
uz finu procenu, tako da se ne polomi vrat niti zdrobi dušnik – gušenje nije željeni rezultat,
razumete.“
„Oh, razumem ja“, Džejmijev glas je bio tih, sa gotovo podrugljivom primesom i ja sam ga
izbezumljeno pogledala.
„Razumete li, msje?“ Msje Forez se slabašno nasmešio, ali je nastavio ne čekajući na odgovor.
„Ostalo je stvar pravog trenutka; cenite to prema očima. Lice će potamneti od krvi gotovo istog
časa – brže ako je pojedinac imao svetao ten – i dok se gušenje nastavlja, jezik biva isteran iz usta.
To je ono što oduševljava rulju, naravno, kao i kad se oči iskolače. Ali vi posmatrate crvenilo u
uglovima očiju, kada mali krvni sudovi popucaju. Kada se to desi, morate istog časa dati signal da
se konopac preseče – pouzdani pomoćnik je nezamenljiv, razumete“, malo se iskrenuo da i mene
uključi u ovaj sablasni razgovor i ja sam nehotice klimnula glavom.
„Zatim“, nastavio je, okrećući se opet Džejmiju, „morate odmah dati stimulant, da objekat
oživite dok mu se skida košulja – morate insistirati da se košulja rastvara sa prednje strane; često

253
je teško skinuti je preko glave.“ Jedan dugačak, mršav prst se ispružio, pokazujući srednje dugme
na Džejmijevoj košulji, mada zapravo ne dodirujući sveže uštirkani lan.
„Pretpostavljam da je tako“, kazao je Džejmi.
Msje Forez je povukao prst, klimajući u znak priznanja na ovaj dokaz Džejmijevog
razumevanja.
„Baš tako. Pomoćnik zapali vatru unapred; to je ispod časti samom izvršiocu. A tada sledi
pravi trenutak za nož.“
U sobi je vladala mrtva tišina. Džejmijevo lice je i dalje bilo stegnuto tako da se ništa ne
može poznati, ali mu je malo vlage svetlucalo na vratu.
„Upravo tada je potrebna najveća veština“, objašnjavao je msje Forez, prekorno podižući
prst. „Morate da radite brzo, inače će objekat izdahnuti pre nego što završite. Jedna doza
stimulanta za skupljanje krvnih sudova će vam podariti nekoliko trenutaka, ali ne mnogo.“
Spazio je srebrni nož za otvaranje pisama na stolu, prišao i uzeo ga. Držao ga je tako da je
šakom obuhvatio dršku, kažiprst je pružio po vrhu oštrice, okrenute nadole ka blistavoj orahovini
stola.
„Baš tu“, rekao je, gotovo sanjivo. „U koren grudne kosti. I brzo, do grebena prepona. Kost je
lako vidljiva u većini slučajeva. Zatim ponovo“, i nož za pisma je blesnuo u jednu stranu, pa u
drugu, brzo i precizno kao cik-cak let kolibrija, „pratite luk rebara. Ne smete da usecate duboko
jer ne želite da rasečete maramicu koja drži iznutricu. Ipak, morate da probijete kroz kožu, mast i
mišić, i da to ostvarite u jednom zamahu. To“, rekao je zadovoljno, zureći u sopstveni odraz na
površini stola, „je umetnost.“
Nežno je položio nož na sto i okrenuo se opet Džejmiju. On je prijatno slegnuo ramenima.
„Posle toga, sve je pitanje brzine i donekle spretnosti, ali ako ste tačno sproveli svoje metode
to neće predstavljati veliki problem. Iznutrica je zatvorena u maramicu, razumete, sličnu vreći.
Ako je niste slučajno oštetili, to je prosto, traži samo malo snage, da ugurate šake ispod mišićnog
sloja i oslobodite celu masu. Brz rez po stomaku i anusu“, omalovažavajuće je pogledao u nož za
pisma, „i onda cela iznutrica može biti bačena u vatru.“
„Sada“, prekorno je podigao prst, „ako ste radili brzo i precizno, tu sledi trenutno opuštanje
jer, obratite pažnju, do tada nijedan veliki krvni sud nije oštećen.“
Osećala sam laku nesvesticu mada sam sedela, i bila sam sigurna da mi je lice bledo kao i
Džejmijevo. Onako bled, Džejmi se osmehnuo kao da podstiče sagovornika.
„Tako da... objekat... može još malo da poživi?“
„Mais oui, msje.“ Dželatove blistave crne oči su odmerile Džejmijevo snažno telo,
sagledavajući širinu ramena i mišićave noge. „Efekti takvog šoka su nepredvidljivi, ali sam viđao
da snažan čovek poživi i više od četvrt sata u tom stanju.“
„Mogu zamisliti da objektu to deluje znatno duže“, suvo je rekao Džejmi.
Msje Forez je izgledao kao da to nije čuo, dok je opet dohvatao nož za pisma i likovao dok je
govorio.
„Kada se smrt primiče, tada morate ruku zavući gore u telesnu šupljinu da zgrabite srce. Tu
se opet traži veština. Srce se povlači, razumete, nema utrobe da je vuče naniže, i često je
iznenađujuće visoko. Sem toga, veoma je klizavo.“ Obrisao je ruku o svoj kaput u pantomimi. „Ali
glavnu teškoću predstavlja presecanje velikih krvnih sudova iznad njega, koje treba da se izvede
veoma brzo, tako da bi organ mogao biti izvučen dok srce još kuca. Želite da zadovoljite rulju“,
objasnio je. „To predstavlja veliku razliku u honoraru. A što se ostalog tiče...“ Prezrivo je slegnuo
mršavim ramenima. „Čist kasapski posao. Kada život ugasne, nema više potrebe za veštinom.“
„Ne, pretpostavljam da nema“, slabašno sam rekla.
„Ali tako ste bledi, madam! Suviše sam vas zadržao u mučnom razgovoru!“ uzviknuo je.
Posegnuo je za mojom šakom i morala sam žestoko da se opirem porivu da je sklonim. Njegova
ruka je bila hladna, ali je toplina njegovih usana kada je dotakao moju šaku bila tako neočekivana

254
da sam je iznenađeno stegla. On je moju ruku malo, neprimetno stegao i okrenuo se da se
formalno nakloni Džejmiju.
„Moram da pođem, msje Frejzer. Nadam se da ću vas i vašu šarmantnu suprugu sresti
ponovo... pod ovako prijatnim okolnostima u kakvima smo danas uživali.“ Pogledi dva muškarca
su se sreli na sekund. Tada se, izgleda, msje Forez setio noža za pisma koji je još uvek držao u
ruci. Iznenađeno je uskliknuo pa ga pružio na otvorenom dlanu. Džejmi je izvio obrvu i lagano
dohvatio nož za vrh.
„Bon voyage, msje Forez“, rekao je. „1 zahvaljujem vam“, napravio je kiseo izraz lica, „za vrlo
poučnu posetu.“
Insistirao je da lično otprati do vrata našeg posetioca. Ostavljena sama, ustala sam i otišla do
prozora gde sam stajala i radila vežbe dubokog disanja dok tamnoplava kočija nije nestala iza ugla
u Rue Gamboge.
Vrata su se otvorila iza mene i Džejmi je ušao. I dalje je držao nož za pisma. Namerno je
prešao do velike crvene porcelanske tegle koja je stajala pored ognjišta i ispustio nož koji je
zvecnuo u nju, a onda se okrenuo prema meni i maksimalno se potrudio da se nasmeši.
„Pa, što se tiče upozorenja“, kazao je, „ovo je bilo vrlo efektno.“
Malo sam zadrhtala.
„A možda nije bilo to?“
„Šta misliš, ko ga je poslao?“, upitao je Džejmi. „Majka Hildegard?“
„Očekujem da je tako. Ona me je upozorila kada smo dešifrovale muziku. Rekla je da je ono
što radiš opasno.“ Samo mi je nekako promakla činjenica koliko je opasno, do ove posete dželata.
Već neko vreme nisam patila od jutarnje mučnine, ali sam sad osećala kako mi se grkljan diže.
Kada bi jakobitske vođe znale šta radim, to bi nazvale izdajom. A kakve bi korake mogli da
preduzmu ako saznaju?
Prema vidljivim pokazateljima, Džejmi je bio zakleti jakobitski sledbenik; tako se
predstavljajući posećivao je Čarlsa, izvodio erla Marišala na večeru i odlazio na dvor. I do sada je
bio dovoljno vešt u partijama šaha, posetama tavernama i pijankama, da podriva ciljeve Stjuarta
prividno ih podržavajući. Sem nas dvoje, samo je Murtag znao da pokušavamo da osujetimo
ustanak Stjuarta – pa čak ni on nije znao zašto, prosto je prihvatio reč svog vođe da je to ispravno.
To pretvaranje je bilo neophodno dok se deluje u Francuskoj. Ali bi isto to pretvaranje žigosalo
Džejmija kao izajnika za slučaj da ikada kroči na englesko tlo.
Znala sam to, naravno, ali sam u svojoj neupućenosti mislila da je mala razlika između toga
ako te obese kao hajduka ili te pogube kao izdajnika. Poseta msje Foreza je razbila taj delić
naivnosti.
„Prokleto si hladnokrvan u vezi sa tim“, rekla sam. Moje srce je još haotično lupalo, a dlanovi
su mi bili hladni, ali znojavi. Obrisala sam ih o haljinu i zavukla među kolena da ih zgrejem.
Džejmi je malo slegao ramenima i uputio mi iskrivljeni osmeh.
„Postoji đavolski mnogo neprijatnih načina da se umre, Sasenah. Ako neki takav zapadne
meni, ne bi mi se baš mnogo dopalo. Ali je pravo pitanje da li sam dovoljno uplašen tom
mogućnošću da bih prestao ono što radim kako bih to izbegao?“ Seo je na sofu pored mene i uzeo
jednu moju ruku među svoje. Njegovi dlanovi su bili topli, a solidna masa kraj mene ulivala mi je
poverenje.
„Razmišljao sam o tome neko vreme, Sasenah, onih nedelja u opatiji dok sam se lečio. I opet
kada smo došli u Pariz. I ponovo, kada sam sreo Čarlsa Stjuarta.“ Odmahnuo je glavom, pognut
nad naše povezane ruke.
„Aha, mogu da zamislim sebe kako stojim pred vešalima. Video sam vešanje u Ventvortu –
jesam li ti to ispričao?“
„Ne. Nisi.“
Klimnuo je glavom, oči su postale obnevidele od prisećanja.

255
 „Oterali su nas dole u dvorište; nas koji smo bili u ćeliji osuđenika na smrt. I naterali su nas
da stojimo u redovima na kamenju, da posmatramo izvršenje. Obesili su šestoricu tog dana, ljude
koje sam poznavao. Posmatrao sam svakog od njih kako se penje stepenicama – dvanaest
stepenika, toliko ih je – i stoje ruku vezanih iza leđa i gledaju dole u dvorište dok im stavljaju
konopac oko vrata. Pitao sam se tada kako li ću izdržati kada dođe moj red da se popnem uz te
stepenike. Hoću li plakati i moliti se, kao Džon Sater, ili ću stajati uspravno kao Vili Makleod i
smešiti se prijatelju dole u dvorištu?“
Iznenada je odmahnuo glavom, kao pas koji otresa kapi vode, i nasmešio mi se malčice
sumorno. „U svakom slučaju, msje Forez mi nije rekao ništa na šta već nisam mislio. Ali je
prekasno, mo duinne“ Stavio je ruku preko moje. „Aha, plašim se. Ali ako neću da okrenem leđa
zbog šanse da imam dom i slobodu, neću to učiniti ni iz straha. Ne, mo duinne. Prekasno je.“

256
 24
Bois de Boulogne

okazalo se da je poseta msje Foreza samo prvo u nizu neobičnih ometanja.

„Dole je neki Italijan, madam“, obavestio me je Magnus. „Neće da kaže svoje ime.“
Lice oko batlerovih usta bilo je nekako stegnuto; pretpostavila sam da posetilac koji
nije hteo da se predstavi nije na batleru štedeo neke druge reči.
To je, u sprezi sa opisom „Italijan“ bilo dovoljno da mi nagovesti identitet posetioca
pa sam se relativno malo iznenadila kada sam ušla u salon i zatekla Čarlsa Stjuarta kako stoji
pored prozora.
On se okrenuo kad sam ušla, sa šeširom u rukama. Očigledno je bio iznenađen što vidi
mene; vilica mu je pala na sekund, a onda se pribrao i brzo, letimično mi se naklonio.
„Gospodar Broh Tuaraha nije kod kuće?“, raspitivao se. Obrve su mu se sastavile od
uvređenosti.
„Ne, nije“, kazala sam. „Hoćete li malo da se osvežite, Vaša visosti?“
Zagledao je okolo s interesovanjem po bogato nameštenom salonu, ali je odmahnuo glavom.
Koliko sam znala, u ovoj kući je bio samo jednom ranije, kada je došao preko krovova sa randevua
sa Lujzom. Ni on ni Džejmi nisu smatrali prikladnim da bude pozivan ovamo na večere; bez
oficijelnog priznavanja od strane Luja, francusko plemstvo ga je preziralo.
„Ne, hvala vam, madam Frejzer. Neću se zadržavati. Sluga me čeka napolju, a i predstoji mi
dugo jahanje do mog smeštaja. Samo sam hteo nešto da zatražim od mog prijatelja Džejmsa.“
„Hm... pa, sigurna sam da bi mom suprugu bilo drago da izađe u susret Vašoj visosti – ako
može“, oprezno sam odgovorila, pitajući se o kakvom je zahtevu reč. Pozajmici, verovatno;
Fergusov ulov je u poslednje vreme uključivao popriličan broj nestrpljivih pisama od krojača,
obućara i ostalih poverilaca.
Čarls se nasmešio, a izraz mu je postao iznenađujuće prijatan.
„Znam, ne mogu da vam opišem, madam, koliko cenim odanost i usluge vašeg supruga;
pogled na njegovo lojalno lice mi greje srce usred usamljenosti u mom trenutnom okruženju.“
„Oh?“, rekla sam.
„Ne tražim nešto veliko“, uveravao me je. „Reč je samo o tome da sam napravio malu
investiciju – tovar flaširanog portoa.“
„Zaista?“, kazala sam. „Baš interesantno.“ Murtag je tog jutra otišao za Lisabon sa bočicama
soka od koprive i korena broća u torbici.
„To je nešto malo“, Čarls je gospodarski odmahnuo rukom, omalovažavajući investiciju do
poslednjeg centa koji je bio u stanju da pozajmi. „Ali bih želeo da moj prijatelj Džejms obavi
raspodelu tovara kad brod stigne. To nije prikladno, razumete“, i tu je ispravio ramena i malčice
podigao nos, prilično nesvesno, „za o-osobu kao što sam ja, da bude viđena kako se uključuje u
trgovinu.“
„Da, prilično mi je jasno, Vaša visosti“, rekla sam, grizući usnu. Pitala sam se da li je taj
aspekt objasnio svom poslovnom partneru Sen Zermenu – koji je nesumnjivo mladog pretendenta

257
na škotski tron posmatrao kao manje značajnog nego nekog francuskog plemića – koji su se u
trgovinu uključivali sa obe ruke, kad god bi se ukazala prilika za zaradu.
„Da li je Vaša visost sama u tom poduhvatu?“, nevino sam upitala.
On se malo namrštio. „Ne, imam partnera, ali je on Francuz. Bilo bi mi mnogo draže da
nastavak svog posla poverim u ruke svom zemljaku. Sem toga“, dodao je zamišljeno, „čuo sam da
je moj dragi Džejms izuzetno pronicljiv i sposoban trgovac. Možda će pametnom prodajom moći
da uveća vrednost moje investicije.“
Pretpostavila sam da se onaj koji mu je ispričao za Džejmijevu sposobnost nije potrudio da
doda informaciju kako u Parizu verovatno ne postoji nijedan trgovac vinom koji je mrskiji Sen
Zermenu. Pa ipak, ako sve bude išlo onako kako je planirano, to neće biti važno. A ako ne bude,
moguće je da će Sen Zermen rešiti sve naše probleme tako što će udaviti Čarlsa Stjuarta kad sazna
da je ovaj drugi isporuku svoje polovine njegovog ekskluzivnog gostos portoa poverio njegovom
najomraženijem rivalu.
„Sigurna sam da bi se moj suprug svojski potrudio da distribuira robu Vaše visosti uz
maksimalnu korist svih zainteresovanih“, rekla sam potpuno iskreno.
Njegova visost mi je graciozno zahvalila, kako pristoji princu koji prihvata usluge lojalnog
podanika. Naklonio se, poljubio mi ruku i otišao izražavajući zahvalnost Džejmiju. Magnus, koji je
izgledao mrzovoljno neimpresioniran kraljevskom posetom, zatvorio je vrata za njim.
Međutim, Džejmi nije došao kući do vremena kada sam zaspala, ali sam mu uz doručak
ispričala za Čarlsovu posetu i njegov zahtev.
„Bože, pitam se hoće li Njegova visost reći grofu?“, kazao je. Pošto se pobrinuo za zdravlje
svojih creva tako što je brzo smazao kašu, nastavio je dodajući francuski doručak – kajzerice sa
puterom i vrela bela kafa povrh toga. Široko se osmehnuo dok je zamišljao grofovu reakciju pijući
svoj kakao.
„Pitam se da li je lèse-majesté da se samelje jedan princ u izgnanstvu? Jer ako nije, nadam se
da će Njegova visost imati u blizini Šeridana ili Balhaldija kada Sen Zermen čuje za to.“
Dalje spekulacije o tome bile su prekinute iznenadnim glasovima u hodniku. Malo kasnije,
Magnus se pojavio na vratima, noseći poruku na srebrnom poslužavniku.
„Pardon, milorde“, rekao je klanjajući se. „Glasnik koji je ovo doneo insistirao je da vam se to
odmah pokaže.“
Podignutih obrva, Džejmi je uzeo poruku sa poslužavnika, otvorio je i pročitao.
„Oh, krvavog mu đavola!“, rekao je s gnušanjem.
„Šta je to?“, upitala sam. „Nije se valjda već javio Murtag?“
Odmahnuo je glavom. „Nije. To je od predradnika u skladištu.“
„Problemi na dokovima?“
Na Džejmijevom licu bila je vidljiva nekakva čudna mešavina osećanja; nestrpljenje se borilo
sa raspoloženjem.
„Pa ne baš. Ovaj čovek se, izgleda, zapetljao u bordelu. Ponizno moli za moj oproštaj“,
ironično je mahnuo prema poruci, „ali se nada da ću doći i da ću mu pomoći. Drugim rečima“,
prevodio je, gužvajući salvetu dok je ustajao, „hoću li da platim njegov račun?“
„Hoćeš li?“, rekla sam zabavljena ovim.
On je kratko frknuo i očistio mrvice sa krila.
„Pretpostavljam da ću morati, osim ako sam spreman da sam nadgledam skladište – a za to
nemam vremena.“ Čelo mu se naboralo dok je u mislima premotavao zaduženja za taj dan. Ovo je
bio zadatak koji bi mogao oduzeti nešto vremena, a porudžbine su čekale na njegovom stolu,
kapetani brodova su čekali na dokovima i burad u skladištu.
„Najbolje je da povedem Fergusa sa sobom da raznosi poruke“, rekao je rezignirano. „Možda
bi mogao da ode do Monmartra sa pismom ako budem u stisci sa vremenom.“

258
 „Nežna srca vrede više od dijadema“, rekla sam Džejmiju dok je stajao kraj stola, utučeno
prelistavajući impresivnu gomilu papira koji su čekali da budu odrađeni.
„Oh, je li tako?“ rekao je. „A čije je to mišljenje?“
„Alfreda lorda Tenisona, čini mi se“, kazala sam. „Ne verujem da se još pojavio, ali je pesnik.
Stric Lamb je imao knjigu čuvenih britanskih pesnika. Tamo je bilo i nešto od Barnsa, koliko se
sećam – on je Škot“, objasnila sam. „Taj je rekao: ‘Sloboda i viski se dobro slažu’.“
Džejmi je frknuo. „Ne mogu da kažem da je pesnik, ali je bar Škot.“ Tada se nasmešio i
sagnuo se da me poljubi u čelo. „Vratiću se na večeru, mo duinne. Drž’ se dobro.“

*****

Završila sam svoj doručak, štedljivo počistila i Džejmijev tost, a onda se odgegala gore radi
jutarnjeg dremeža. I dalje mi se dešavalo da malo prokrvarim, mada svega kap ili dve, ali
poslednjih nekoliko nedelja nimalo. Ipak, držala sam se kreveta ili sofe koliko god sam mogla,
silazila sam samo do salona da primim posetioce, ili do trpezarije da obedujem s Džejmijem. Kada
sam sišla na ručak, međutim, zatekla sam sto postavljen samo za jednu osobu.
„Milord se još nije vratio?“, upitala sam iznenađeno. Postariji batler je odmahnuo glavom.
„Ne, gospo.“
„Pretpostavljam da će se vratiti uskoro. Pobrinite se da ga hrana čeka kada stigne.“ Bila sam i
suviše gladna da bih čekala Džejmija; mučnina mi se obično vraćala ako predugo ne jedem.
Posle ručka sam ponovo legla da se odmorim. Pošto su supružnički odnosi bili u
privremenoj obustavi, nije bilo puno toga čime bih se mogla baviti u krevetu sem da čitam ili
spavam, što znači da sam imala mnogo vremena i za jedno i za drugo. Spavanje na stomaku je bilo
nemoguće, spavanje na leđima neudobno jer se beba vrpoljila. Prema tome, ležala sam na boku,
sklupčana oko svog stomaka koji je rastao, kao račići spremni za posluženje. Retko sam spavala
dubokim snom; češće sam dremala puštajući da mi misli odlutaju ka nežnim povremenim
pokretima deteta.
Negde u snovima mi se učinilo da osećam Džejmija kraj sebe, ali kad sam otvorila oči soba je
bila prazna, pa sam ih opet zatvorila, uljuljkana kao da i ja bestežinski plutam u moru toplom kao
krv.
Probudila sam se znatno kasnije, kasno po podne, jer je neko tiho kucao na vrata.
„Entrez“, rekla sam, trepćući dok sam se budila. Bio je to batler Magnus koji se izvinjavao
najavljujući još posetilaca.
„To je princeza De Roan, madam“, rekao je. „Princeza je htela da sačeka da se probudite, ali
kada je stigla i madam D’Arbanvil, pomislio sam da možda...“
„U redu je, Magnuse“, kazala sam, mučeći se da se podignem i ustanem sa kreveta. „Sići ću.“
Obradovala sam se svojim gošćama. Prestale smo da se zabavljamo prošlog meseca i prilično
su mi nedostajali ta jurnjava i razgovori, mada su većinom bili blesavi. Lujza je često dolazila da
sedi sa mnom i priča mi o najnovijim zbivanjima na dvoru, ali Mari D’Arbanvil nisam videla već
neko vreme. Pitala sam se šta li ju je navelo da svrati.
Bila sam dovoljno nezgrapna pa sam silazila polako, a uvećana težina me je protresala od
tabana naviše pri svakom koraku. Vrata salona su bila zatvorena, ali sam glasove iznutra jasno
čula.
„Misliš li da ona zna?“
Pitanje, postavljeno prigušenim glasom koji je slutio na najsočnije ogovaranje, stiglo je do
mene baš kada sam se spremala da uđem. Zato sam zastala na pragu, i dalje izvan vidnog polja.
To je izgovorila Mari D’Arbanvil. Svuda dobrodošla zbog položaja njenog znatno starijeg
muža i društvena čak i za francuska merila, Mari bi uvek čula sve što je vredelo čuti u Parizu.

259
 „Šta da li zna?“, odgovorila je Lujza; njen piskav, prodoran glas bio je pun savršenog
samopouzdanja rođene aristokratkinje koju nije briga ko će šta čuti.
„Oh, nisi ni ti čula!“ Mari je otezala sa početkom kao mače prezadovoljno što ima novog
miša za igranje. „Pobogu! Naravno, i ja sam to čula tek pre jednog sata.“
I dotrčala pravo ovamo da to meni ispriča, pomislila sam. Šta god da je „to“. Palo mi je na
pamet da su bolje šanse da čujem necenzurisanu verziju sa ovog mesta u hodniku.
„Reč je o gospodaru Broha Tuaraha“, kazala je Mari i nisam ni morala da je vidim da bih
zamislila kako se naginje napred, zelene oči šaraju levo i desno, i kako cepti od uživanja u vestima
koje je donela. „Baš jutros je izazvao nekog Engleza na dvoboj – zbog kurve!“
„Šta!“ Lujzin krik zaprepašćenja je prigušio moju borbu da dodem do daha. Zgrabila sam
stočić i pridržala se, crne mrlje su mi vitlale pred očima kao da se ceo svet raspao.
„Oh, da!“, govorila je Mari. „Žak Vensen je bio tamo; on je sve ispričao mom mužu! To se
desilo u bordelu dole kod riblje pijace – zamisli samo odlazak u bordel u tim jutarnjim satima!
Muškarci su tako čudni. U svakom slučaju, Žak je pio piće sa madam Elizom koja vodi to mesto,
kada se iznenada začula najužasnija dreka sa sprata i svakakvo trupkanje i vika.“
Zastala je da udahne – i radi dramatskog efekta – a čula sam i zvuk sipanja neke tečnosti.
„Tako, Žak je naravno potrčao uza stepenice – bar tako on kaže; očekujem da se zapravo
sakrio iza sofe, tolika je kukavica – i posle još vike i trupkanja došlo je do gadnog treska i neki
engleski oficir je strčao stepeništem, napola obučen, bez perike, teturajući se i lupajući o zidove. I
ko će se pojaviti na vrhu stepeništa, izgledajući kao božija osveta, do naš petit Džejms!“
„Ne! A ja bih se zaklela da je on poslednji... ali nastavi! Šta se tad desilo?“
„Pa – taj čovek je nekim čudom stigao do dna stepeništa i dalje na nogama, i onda se jednom
okrenuo i pogledao gore u lorda Tuaraha. Žak kaže da je čovek bio izuzetno pribran za nekoga ko
je upravo bio šutnut niz stepenište sa otkopčanim pantalonama. Nasmešio se – ne pravim
osmehom, razumeš, već od onih pakosnih – i rekao: „Nema potrebe za nasiljem, Frejzeru, sigurno
si mogao da sačekaš svoj red? Mislio sam da dovoljno dobijaš kod kuće. A ipak, neki ljudi nalaze
zadovoljstvo u tome da za to plaćaju. “
Lujza je ispuštala zaprepašćene zvuke. „Baš užasno! Canaille! Ali, naravno, ne zameram
lordu Tuarahu...“ Jasno sam čula napetost u njenom glasu dok je prijateljstvo ratovalo sa nagonom
za tračarenjem. Nimalo čudno, ogovaranje je pobedilo.
„Lord Tuarah ne može da uživa u svojoj ženi u ovom času. Ona nosi bebu, i ta trudnoća je
opasna. Zato je normalno da svoje potrebe reši u bordelu. Šta bi drugo mogao da učini jedan
džentlmen? Ali, nastavi Mari! Šta se tada desilo?“
„Pa.“ Mari je udahnula približavajući se vrhuncu svoje priče. „Lord Tuarah se sjurio niz
stepenište, zgrabio Engleza za gušu i protresao ga kao pacova!“
„Non! Ce n’est pas vrai!“
„Oh, da! Morala su trojica slugu da ga obuzdavaju – tako divan krupan čovek, zar ne? Tako
opakog izgleda!“
„Da, ali šta onda?“
„Oh – pa, Žak kaže da se Englez jedno vreme borio za dah, a onda se ispravio i rekao lordu
Tuarahu: ‘To je drugi put da si bio blizu toga da me ubiješ, Frejzeru. Jednom ćeš možda uspeti.’ A
tada je lord Tuarah opsovao na onom užasnom škotskom jeziku – ja ne razumem ni reč, a ti? – i
onda se otrgao od ljudi koji su ga držali i ošamario Engleza golom rukom“, Lujzi je zastao dah od
tolike uvrede, „i rekao: ‘Sutrašnja zora će te ugledati mrtvog!’ Zatim se okrenuo i otrčao
stepenicama, a Englez je otišao. Džon je rekao da je bio veoma bled – a to i nije za čuđenje.
Zamisli samo!“
Zamislila sam bez problema.
„Jeste li dobro, madam?“ Magnusov zabrinuti glas je prigušio dalje Lujzine uzvike. Ispružila
sam ruku da se pridržim i on ju je istog časa uhvatio, pridržavajući me drugom rukom ispod lakta.

260
 „Ne. Nisam dobro. Molim vas... da kažete damama?“ Slabašno sam mahnula prema salonu.
„Svakako, madam. Za trenutak ću, ali mi sada dopustite da vas ispratim do vaših odaja.
Ovuda, chère Madame...“ Poveo me je uz stepenište, utešno mrmljajući dok me je pridržavao.
Otpratio me je do sofe u spavaćoj sobi, gde me je ostavio uz obećanje da će smesta poslati
sobaricu da pazi na mene.
Nisam čekala pomoć. Kada je prvi šok prošao mogla sam da se krećem prilično dobro pa sam
ustala i otišla do moje male medicinske kutije koja je stajala na toaletnom stočiću. Nisam mislila
da ću se onesvestiti, ali je tamo bila bočica amonijaka pa sam poželela da mi bude pri ruci, za
svaki slučaj.
Otvorila sam poklopac i stajala mirno, zureći u kutiju. Na trenutak je moj mozak odbio da
prihvati ono što su oči videle – presavijeni kvadrat hartije, pažljivo uglavljen među bočice raznih
boja. Prilično odsutno sam zapazila da mi prsti drhte dok sam vadila papir; trebalo mi je nekoliko
pokušaja da ga raširim.
Izvini. Reč je bila čitka i crna, slova pažljivo ispisana nasred hartije, a slovo „I“ bilo je
podjednako pažljivo napisano dole. A ispod toga, još jedna reč, ova u žurbi naškrabana, dopisana
u očaju: Moram!
„Moraš“, promrmljala sam za sebe, a onda su mi kolena popustila. Ležeći na podu dok su
izrezbarene daske tavanice nejasno poigravale nada mnom, uhvatila sam sebe kako razmišljam da
sam sve do tada sklonost dama iz osamnaestog veka da padaju u nesvest pripisivala tesnim
steznicima – sada sam bila sklonija da poverujem da je uzrok tome idiotluk muškaraca
osamnaestog stoleća.
Začuo se zaplašeni krik negde u blizini, a onda su me neke ruke podizale i osetila sam meki,
vunom ispunjeni dušek kako se ugiba ispod mene, i hladne obloge na čelu i ručnim zglobovima sa
mirisom sirćeta.
Ubrzo sam se donekle povratila, ali nisam htela da razgovaram. Uverila sam sobarice da mi
je dobro, isterala ih iz sobe i legla nazad na jastuke, pokušavajući da razmišljam.
To je bio Džek Randal, naravno, i Džejmi je otišao da ga ubije. To je bila jedina jasna misao u
spletu uskovitlanog užasa i spekulacija koje su mi ispunjavale glavu. Zašto, zapravo? Šta ga je
moglo naterati da prekrši obećanje koje mi je dao?
Pokušala sam da pažljivo razmotrim dogadaje koje je Mari prepričala – onako iz treće ruke –
i pomislila da je moralo biti nešto više sem šoka neočekivanog susreta. Znala sam kapetana,
poznavala sam ga mnogo bolje nego što sam želela. I ako postoji jedna stvar u koju sam bila
prilično sigurna, bila je to činjenica da on ne bi plaćao uobičajenu uslugu javne kuće –
jednostavno uživanje sa ženom mu nije u prirodi. Ono u čemu zaista uživa su bol, strah i
poniženje.
I to se, naravno, moglo kupiti, mada po nešto višoj ceni. Videla sam dovoljno tokom svog
rada u L’Hôpital des Anges da bih znala da postoje les putains kojima nije bilo najvažnije ono što
imaju među nogama, već čvrste kosti prekrivene skupom osetljivom kožom koja bi se začas
prekrila masnicama i pokazala tragove biča i udaraca.
A ako je Džejmi, čija je koža bila u ožiljcima od tragova Randalovih usluga, naleteo na
kapetana kako na sličan način uživa sa nekom od zaposlenih dama – to bi, pomislila sam, moglo
da ga navede da zaboravi na sva obećanja i uzdržavanje. Postojao je mali ožiljak na njegovim
grudima, odmah ispod leve bradavice – maleni beličasti nabor gde mu je sa kože isečen žigosani
znak nanet usijanim Randalovim pečatnjakom. Bes koji ga je naterao da istrpi to sečenje samo da
ne bi nosio sramni znak mogao je opet da se javi, da bi uništio onoga ko ga je napravio – i njegovo
zlosrećno potomstvo.
„Frenk“, rekla sam, i moja leva ruka se nehotice savila oko zlatne burme. „Oh, bože dragi.
Frenk.“ Za Džejmija Frenk nije bio ništa više od utvare, a za mene nejasna mogućnost da
uteknem, ako se desi neverovatno i to postane nužno. Za mene, Frenk je bio čovek sa kojim sam

261
živela, sa kojim sam delila postelju i svoje telo – i koga sam napustila, na kraju krajeva, da bih
ostala sa Džejmijem Frejzerom.
„Ne mogu“, prošaputala sam u prazno malom kompanjonu koji se lenjo istezao i uvijao u
meni, neporemećen mojim jadom. „Ne mogu mu dopustiti da to učini!“
Popodnevno svetlo je izbledelo u sive tonove sumraka, i kao da je sobu ispunilo sve beznađe
smaka sveta. Sutrašnja zora će te ugledati mrtvog. Nije bilo šanse da večeras nađem Džejmija.
Znala sam da se neće vratiti u Rue Tremoulins; ne bi ostavio onu poruku da se vraća. Ne bi mogao
da leži celu noć kraj mene znajući šta namerava da učini ujutru. Ne, on je nesporno potražio
utočište u nekoj gostionici ili kafani, da bi se u samoći spremio za izvršenje pravde na koje se
zakleo.
Pomislila sam da znam gde će biti mesto za egzekuciju. Pošto mu je uspomena na prvi
dvoboj još bila sveža, skratio je kosu pripremajući se. Bila sam sigurna da će mu se uspomene
vratiti i kada bude birao mesto da se sretne sa neprijateljem. Bulonjska šuma, blizu staze Sedam
svetaca. Ta šuma je bila popularno mesto za ilegalne dvoboje pošto je gusto rastinje štitilo
učesnike od pogleda. Sutra će neka od njenih senovitih čistina videti susret Džejmija Frejzera i
Džeka Randala. I mene.
Ležala sam nepomično na krevetu ne trudeći se ni da se skinem ni da se pokrijem, ruku
prekrštenih na stomaku. Posmatrala sam kako suton tamni u crnilo i znala sam da te noći neću
spavati. Našla sam nekakvu utehu u malim pokretima svog nevidljivog stanara, dok su mi u ušima
odzvanjale Džejmijeve reči: Sutrašnja zora će te ugledati mrtvog.

*****

Bulonjska šuma bila je mali deo gotovo netaknute šume, nespojivo smeštene na obodu Pariza.
Govorilo se da se i vukovi i lisice i jazavci još mogu naći kako vrebaju iz njenih dubina, ali te priče
nimalo nisu obeshrabrivale zaljubljene parove koji su dangubili na travnatoj zemlji ispod krošnji.
Ona je predstavljala beg iz buke i prljavštine grada, i samo ju je njen položaj sprečavao da postane
igralište plemstva. Koristili su je uglavnom oni koji su živeli u blizini, koji su nalazili trenutni
predah u senkama ogromnih hrastova i bledih breza Bulonjske šume, i oni iz udaljenijih delova
grada koji su tražili privatnost.
Bila je to mala šuma, ali i dalje prevelika da bi se njome špartalo peške u potrazi za čistinom
dovoljno velikom da primi dva učesnika dvoboja. Preko noći je počela kiša i zora je stizala
nevoljno, sijajući sumorno kroz nebo tamno od oblaka. Šuma je šaputala za sebe, a slabo
rominjanje kiše mešalo se sa prigušenim šuštanjem i trljanjem lišća o grane.
Kočija se zaustavila na putu koji vodi kroz šumu, blizu poslednje grupice trošnih kuća.
Ranije sam rekla kočijašu šta da radi; sišao je sa svog sedišta, privezao konje i nestao među
zgradama. Ljudi koji su živeli blizu Bulonjske šume znali su šta se tu zbiva. Nema baš mnogo
mesta pogodnih za dvoboj; za ona koja postoje sigurno se zna.
Zavalila sam se i teški ogrtač skupila uza se, drhteći u hladnoći rane zore. Osećala sam se
užasno od umora zbog neprospavane noći koji me je pritiskao, a olovni teret straha i tuge stezao
mi je stomak. Sve to je zasenjivao ključajući bes koji sam pokušala da odagnam da ne bi omeo
posao koji me čeka.
On se prikradao nazad, iskačući kad god mi popusti pažnja, kao sada. Kako je mogao to da
učini? uporno je gunđao moj mozak u hladnom besu. Ja ne treba da sam ovde; treba da sam kod
kuće, da se mirno odmaram uz Džejmija. Ne treba da ga proganjam, da ga sprečavam, boreći se i
protiv besa i protiv bolesti. Dosadni bol od vožnje kočijom osećala sam u dnu kičme. Da, on može
da bude uzrujan – to mogu da razumem. Ali ovde je ljudski život u pitanju, za ime Boga. Kako

262
može njegov prokleti ponos da bude važniji od toga? I da me ostavi bez reči objašnjenja! Da me
ostavi da iz ogovaranja saznam šta se desilo.
„Obećao si, Džejmi, proklet bio, obećao si mi!“, šaputala sam sebi u bradu. Šuma je bila tiha,
cedila se onako obavijena maglom. Da li su oni već stigli? Hoće li doći ovamo? Da li sam pogrešila
mesto?
Kočijaš se vratio u pratnji mladog momka, možda četrnaestogodišnjaka, koji je žustro
uskočio u sedište pored kočijaša i mahnuo rukom pokazujući napred i ulevo. Pucnuvši bičem i
coknuvši, kočijaš je poterao konje u lagani trk pa smo skrenuli niz put u senke šume koja se budi.
Stali smo dvaput zadržavajući se da momak otrči u gustiš, a oba puta se vratio brzo,
odmahujući glavom. Treći put je dojurio nazad sa toliko vidljivim uzbuđenjem na licu da sam
otvorila vrata kočije pre nego što je prišao dovoljno blizu da dozove kočijaša.
Novac mi je bio spreman u ruci; gurnula sam mu ga u šaku, istovremeno ga povlačeći za
rukav i govoreći: „Pokaži mi gde! Brzo, brzo!“
Jedva sam primećivala grane koje su se nadvijale preko staze i iznenadnu vlagu koja mi je
kvasila odeću dok sam ih dodirivala u prolazu. Staza je bila tako meka od opalog lišća da ni moje
ni cipele mog vodiča nisu pravile nikakav zvuk dok sam u stopu pratila njegovu iscepanu, mokru
košulju.
Čula sam ih pre nego što sam ih videla. Počeli su. Zveket metala je prigušivalo mokro
rastinje, ali je bio prepoznatljiv. Nijedna ptica nije pevala u mokrom jutru, ali su mi smrtonosni
zvuči bitke odjekivali u ušima.
Bila je to velika čistina, duboko u šumi, ali joj se moglo prići stazom i putem. Dovoljno
velika da omogući rad nogu potreban za ozbiljan dvoboj. Bili su skinuti u košulje, borili su se po
kiši, a mokra tkanina im se lepila za telo pokazujući obrise ramena i kičme.
Džejmi je ranije rekao da je on bolji borac; možda i jeste, ali ni Džonatan Randal nije bio loš
mačevalac. Manevrisao je i izbegavao udarce gibak kao zmija i njegov mač je napadao kao srebrni
očnjak. Džejmi je bio podjednako brz, zapanjujuće graciozan za visokog muškarca, lakih nogu i
sigurne ruke. Posmatrala sam ukopana u mestu, plašeći se da ne kriknem i tako Džejmiju ne
odvratim pažnju. Obrtali su se u malom krugu, zamahujući i parirajući, noge su im dodirivale
travu lako kao da plešu.
Stajala sam nepokretno i posmatrala. Stigla sam kroz poslednje sate noći da bih našla ovo,
da bih ih zaustavila. A sada kada sam ih našla, ne mogu da intervenišem u strahu da će to
ometanje biti fatalno. Ostaje mi samo da čekam, da vidim koji će od mojih ljudi umreti.
Randal je svoje sečivo podigao na pravo mesto da bi skrenuo udarac, ali ne dovoljno brzo da
se odupre silini od koje mu je mač odleteo.
Spremala sam se da kriknem. Mislila sam da dozovem Džejmijevo ime, da ga zaustavim u
tom trenutku između izbijanja oružja protivniku iz ruke i smrtonosnog udarca koji sledi. Zapravo
sam vrisnula, ali je zvuk izašao slabašno i prigušeno. Dok sam stajala i gledala, uporni bol u mojim
leđima se pojačao, stegao se kao pesnica. Sada sam osetila iznenadno kidanje negde, kao da je
pesnica iščupala ono što je držala.
Rukama sam slepo mlatila i uspela da se uhvatim za obližnju granu. Videla sam Džejmijevo
lice sa izrazom nekakvog mirnog likovanja i shvatila da on ne može da čuje ništa kroz izmaglicu
besa koja ga je okruživala. Neće videti ništa sem svog cilja, sve dok se borba ne okonča. Randal se,
povlačeći se pred neumoljivim sečivom, okliznuo i pao. Izvio je leđa u pokušaju da se digne, ali je
trava bila klizava. Njegov okovratnik je bio iscepan, a glava mu je bila zabačena, tamna kosa
natopljena kišom, vrat izložen kao u vuka koji moli za milost. Ali osveta ne zna za milost, tako da
izloženi vrat nije bio ono što je oštrica tražila.
Kroz tamnu maglu videla sam kako se Džejmijev mač spušta, graciozan i smrtonosan,
hladan kao smrt. Vrh je dotakao pojas pantalona od jelenske kože, probio ga i zasekao u trzaju
koji je zatamneo kožu iznenadnom navalom tamnocrvene krvi.

263
 Krv je vrelo pojurila niz moje butine i hladnoća mi se sa kože premestila unutra, prema
kosti. Kost gde mi se karlica spaja sa leđima je pucala; osećala sam naprezanje pri svakom nailasku
bola, munju koja mi je sevala niz kičmu da bi eksplodirala i buktala među bedrima, razorni udar
koji za sobom ostavlja spržena i pocrnela polja.
I telo i sva moja čula kao da su se rasuli u deliće. Nisam videla ništa, nisam znala ni da li su
mi oči otvorene ili ne; sve se kovitlalo u mraku, mestimično prošaranom pokretnim šarama koje
kao dete vidite noću kada pritisnete pesnice na zatvorene kapke.
Kišne kapi su mi dobovale po licu, po grlu i ramenima. Svaka teška kap je pogađala hladna, a
onda se raspadala u sićušne tople potočiće koji su krivudali po mojoj hladnoj koži. Osećaj je bio
upečatljiv, nešto sasvim drugačije od agonije kidanja koja je dolazila i nestajala tamo dole.
Pokušala sam da misli usredsredim na to, da skrenem pažnju sa malog, udaljenog glasa u središtu
mog mozga, onog koji je govorio kao da diktira za bolesničku listu: „Imaš izliv krvi, naravno.
Verovatno rupturu posteljice, sudeći po količini krvi. Obično je smrtonosno. Gubitak krvi je uzrok
obamrlosti ruku i nogu i zatamnjenog vida. Kažu da je čulo sluha poslednje koje se gubi. Izgleda
da je to tačno.“
I ako je to poslednje čulo koje mi je ostalo, još uvek sam mogla da čujem. I čula sam glasove,
veoma uzbuđene mada su neki pozivali ostale da se primire, i svi su govorili francuski. Jednu reč
sam mogla da čujem i razumem – moje ime koje je neko izvikivao iznova i iznova, ali u daljini.
„Kler! Kler!“
„Džejmi“, pokušala sam da kažem, ali su mi usne bile ukočene i obamrle od hladnoće. Nisam
mogla ništa da pomaknem. Vreva pored mene se malo smirila. Stigao je neko ko se bar trudio da
se ponaša kao da zna šta radi.
Možda i jeste. Natopljena izgužvana suknja mi je nežno podignuta, a među butine stavljen
debeo komad tkanine. Spretne ruke su me okrenule na levi bok i povukle mi kolena prema
grudima.
„Odvedite je u bolnicu“, predložio je glas blizu mog uva.
„Neće poživeti toliko“, rekao je drugi, pesimistički. „Možemo i da sačekamo pet minuta pa
da pozovemo mrtavčka kola.“
„Ne“, insistirao je neki treći. „Krvarenje polako prestaje; možda će preživeti. Sem toga,
poznajem je – viđao sam je u L’Hôpital des Anges. Odvedite je do majke Hildegard.“
Skupila sam svu snagu koja mi je ostala i uspela da šapnem, „Majko.“ Zatim sam digla ruke i
pustila da me odnese tama.

264
 25
Jeretik Rajmon

isoku lučnu tavanicu nada mnom su pridržavali gotski lukovi, karakteristične odlike
arhitekture četrnaestog veka kod kojih se rebra penju sa vrhova stubova da bi se
spojila u ukrštenim spojevima.
Moj krevet je bio postavljen pod jedan od njih, a zavese od gaze bile su navučene radi
privatnosti. Središnja tačka luka nije bila tačno iznad mene – krevet mi je bio
postavljen metar van centra. To me je mučilo svaki put kada bih pogledala naviše. Uporno sam
želela da krevet pomerim snagom volje, kao da bi mi središnji položaj ispod svoda pomogao da se
centriram i u sebi.
Ako više uopšte imam centar. Telo mi je bilo izudarano i osetljivo kao da sam bila pretučena.
Zglobovi su boleli i delovali kao da će ispasti, nalik zubima koji se olabave od skorbuta. Bila sam
pokrivena sa nekoliko debele ćebadi, ali ona mogu samo da sačuvaju toplotu, a u meni je nije
ostalo nimalo. Studen kišovitog svitanja mi se uvukla u kosti.
Sve te fizičke simptome sam primećivala objektivno, kao da je reč o nekom drugom; inače
nisam osećala ništa. Malo, hladno, logično središte mog mozga još je bilo tu, ali omotač osećanja
kroz koji su pojave obično filtrirane je nestao; mrtav ili paralisan, ili ga naprosto više nije bilo. Niti
sam znala niti me je bilo briga. U L’Hôpital des Anges sam bila već pet dana.
Dugi prsti majke Hildegard su me s neumornom nežnošću opipavali kroz pamučnu
spavaćicu, ispitujući dubine mog stomaka, tražeći čvrste ivice materice koja se zgrčila. Meso je
bilo meko kao zrela voćka, ali i osetljivo pod njenim prstima. Lecnula sam se kada su njeni prsti
utonuli duboko i ona se namrštila, mrmljajući sebi u bradu nešto što je moglo biti molitva.
Prepoznala sam jedno ime u tom mrmljanju i upitala: „Rajmon? Znate li majstora Rajmona?“
Teško mi je bilo da zamislim neverovatniji par od ove opasne opatice i malog gnoma sa pećinom
lobanja.
Guste obrve majke Hildegard su zapanjeno poletele naviše.
„Majstor Rejmon, rekli ste? Onaj jeretik šarlatan? Que Dieu nous en garder. Neka nas bog
čuva.
„Oh. Učinilo mi se da ste rekli ‘Rajmon’.“
„Ah.“ Prsti su se vratili svom poslu, ispitujući pregib mojih prepona u potrazi za uvećanim
limfnim čvorovima koji bi ukazali na infekciju. Bili su tu, znala sam; osećala sam ih i sama u
nevolji od koje nisam mogla da mirujem pa sam rukama prelazila preko svog praznog tela.
Osećala sam povišenu temperaturu, bol i jezu duboko u kostima, koja bi buknula u plamen kada
stigne do površine kože.
„Prizivala sam u pomoć svetog Rajmona Nonatusa“, objasnila je majka Hildegard, stiskajući
krpu u hladnoj vodi. „On je najbolja pomoć kada je reč 0 budućim majkama.“
„U koje ja više ne spadam.“ Jedva sam zapazila trenutni nalet bola od koga su joj se nabrale
obrve; nestao je gotovo istog časa jer se zaokupila brisanjem mog čela, žustro prelazeći hladnom
vodom po oblini mojih obraza i dole ka vrelom i vlažnom vratu.

265
 Iznenada sam uzdrhtala od dodira hladne vode i ona je odmah prestala, zabrinuto spuštajući
ruku na moje čelo.
„Oko svetog Rajmona ne treba biti probirljiv“, rekla je sa prekorom. „Što se mene tiče, ja
pomoć tražim gde god se može naći, a to bih i vama preporučila.“
„Mmm.“ Zatvorila sam oči, povlačeći se u utočište sive magle. Sada kao da je u magli bilo i
slabašnog svetla, kratkih pucketanja nalik mreži munja na letnjem horizontu.
Čula sam zveckanje gagatnih brojanica kada se majka Hildegard ispravila i tih glas jedne od
sestara sa vrata koji ju je pozivao u neku hitnu intervenciju. Gotovo je stigla do vrata kad joj je
nešto palo na pamet. Okrenula se uz šuštanje teških sukanja i autoritativnim prstom pokazala na
podnožje mog kreveta.
„Butone“, rekla je. „Au pied, rester!“
Pas, koji nije oklevao kao ni njegova gazdarica, okrenuo se usred koraka i skočio u dno
kreveta. Kada se tamo našao, načas je šapama razmestio posteljinu i triput se okrenuo u smeru
suprotnom od kazaljke sata, kao da skida prokletstvo sa mesta gde će se odmarati, pre nego što mi
je legao na stopala položivši njušku na šape uz dubok uzdah.
Zadovoljna, majka Hildegard je promrmljala: „Que Dieu vous bénisse, mon enfant“, i nestala.
Kroz sve gušću maglu i ledenu obamrlost koje su me obuzimale, jedva da sam cenila njen
gest. Pošto nemam dete da mi leži u rukama, ona mi je ponudila najbolju zamenu za to.
Čupava težina na mojim nogama bila je zapravo mala telesna uteha. Buton je ležao mirno
kao pas pod nogama kraljeva uklesanih na poklopcima njihovih grobova u Sen Deniju, a njegova
toplota je parirala ledenoj hladnoći mojih stopala. Njegovo prisustvo je bilo bolje od samoće ili
društva ljudi jer nije tražio ništa od mene. Ništa je bilo baš ono što sam osećala i jedino što sam
mogla da dam.
Buton je ispustio mali, puckavi pseći prdež i namestio se da spava. Navukla sam ćebad preko
nosa i pokušala da učinim isto.
Zaspala sam. I sanjala. Grozničave snove o klonulosti i očaju, o beskrajnom trudu da izvršim
nemoguć zadatak. O gustoj sivoj magli kroz koju me je poraz progonio kao demon kroz
izmaglicu.
Probudila sam se iznenada i otkrila da je Buton otišao, ali da nisam sama.
Linija Rajmonove kose bila je potpuno ravna, prava crta povučena preko širokog čela kao
lenjirom. Njegova gusta, proseda kosa bila je začešljana unazad i visila je pravo do ramena, tako
da je veliko čelo virilo kao kameni blok potpuno bacajući u zasenak ostatak njegovog lica. Sada se
nadnosilo nad mene, gledalo u moje grozničave oči kao ploča nadgrobnog spomenika.
Crte i bore su se malo pomerale dok je govorio sestrama i pomislila sam da liče na slova,
ispisana odmah ispod površine kamena, koja pokušavaju da iskopaju sebi put do površine da bi se
ime pokojnika moglo pročitati. Bila sam ubedena da će trenutak kasnije moje ime biti čitljivo na
beloj ploči i da ću u tom času doista umreti. Izvila sam leđa i vrisnula.
„Eto, je li vidite! Ona vas ne želi, vi odvratni matori stvore – ometate joj odmor. Odlazite
smesta!“ Majka Hildegard je zapovednički zgrabila Rajmona za ruku, odvlačeći ga od kreveta. On
se opirao, ostajući ukopan kao kameni gnom u travnjaku, ali je sestra Celesta došla u pomoć pa su
ga zajednički digle s nogu i odnele ga između sebe, iako mu je spala klompa sa jedne noge koja se
ritala dok su odlazile.
Klompa je ostala da stoji na boku, tačno u središtu izribane kamene ploče. Od intenzivne
fiksacije izazvane groznicom nisam bila u stanju da skinem pogled sa nje. Pratila sam neverovatno
glatku krivinu izlizanog ruba iznova i iznova, svaki put vraćajući pogled sa neprobojne tmine
njene unutrašnjosti. Ako dopustim sebi da uđem u to crnilo, duša će mi biti usisana u haos. Dok
mi je pogled počivao na njoj, opet sam mogla da čujem zvuke vremenskog prolaska kroz kameni
krug i raširila sam ruke, izbezumljeno grabeći zgužvanu posteljinu, tražeći nekakav oslonac u ovoj
zbrci.

266
 Iznenada se neka ruka pojavila kroz zavese, i od rada crvena šaka dohvatila je klompu i
nestala. Uskraćene za fokusnu tačku, moje od vreline zamršene misli su se zavrtele duž ureza u
kamenoj ploči na neko vreme, a onda, primirene geometrijskom pravilnošću, okrenule se sebi i
zaklatile se u san poput čigre koja se usporava.
Ali u mojim snovima nije bilo mira pa sam umorno tumarala kroz lavirinte figura koje su se
ponavljale, petlje i krugove. Laknulo mi je kad sam konačno ugledala nepravilnosti ljudskog lica.
A to lice je bilo nepravilno, nema sumnje, onako deformisano u svirepo mrštenje, usana
iskrivljenih u molbu. Tek kada sam osetila pritisak ruke na moja usta, shvatila sam da više ne
spavam.
Dugačka usta bez usana grotesknog lika bila su mi blizu uva.
„Mirujte, ma chere! Ako me opet ovde nađu, gotov sam!“ Krupne, tamne oči su šarale levo i
desno pazeći na bilo kakav pokret zavesa.
Polako sam klimnula i on mi je pustio usta, a prsti su ostavili blagu aromu amonijaka i
sumpora. Našao je negde – ili ukrao, maglovito sam pomislila – poderanu sivu fratarsku odoru da
bi pokrio svoje zamazano somotsko apotekarsko odelo, a dubina kapuljače je skrivala i
prepoznatljivu srebrnu kosu i ono čudovišno čelo.
Grozničavi prividi su malo oslabili, a smenilo ih je ono malo radoznalosti što mi je preostalo.
Bila sam i suviše slaba da kažem bilo šta sem „Šta...“ kada je ponovo spustio prst na moje usne i
strgnuo čaršav kojim sam bila pokrivena.
Prilično zaprepašćeno sam posmatrala kada je brzo razvezao učkure na mojoj spavaćici i
raskopčao je do pojasa. Pokreti su mu bili brzi i poslovni, bez ikakve pohote. Mada nisam mogla
ni da zamislim da bi iko bio u stanju da siluje groznicom razorenu lešinu nalik meni, naročito ne
u neposrednoj blizini majke Hildegard koja odlično čuje. Pa ipak...
Kao izdaleka, očarano sam posmatrala kada je na moje dojke spsutio skupljene šake. Bile su
toliko široke da su gotovo formirale kvadrate, prstiju iste dužine, sa neuobičajeno dugim i gipkim
palčevima koji su se iskrivili oko mojih dojki uz zapanjujuću istančanost. Posmatrajući, u misli mi
se živo vratila slika Marijan Dženkinson, devojke koju sam obučavala u bolnici Pembrouk, koja je
očaranim medicinskim sestrama pričala da su veličina i oblik muških palčeva siguran pokazatelj
kvaliteta njegovog intimnog uda.
„I to je istina, kunem vam se“, izjavila bi Marijan dramatično zabacujući svoju plavu kosu. A
kada bi na nju navalili da navede primer, samo bi se kikotala praveći jamicu na bradi i zakolutala
očima prema poručniku Henliju koji je veoma podsećao na gorilu uključujući i povelike palčeve.
Veliki palci su nežno ali čvrsto pritiskali moje meso, i osetila sam kako mi se otečene
bradavice dižu pod tvrdim dlanovima, hladnim u poredenju sa mojom vrelom kožom.
„Džejmi“, rekla sam i zadrhtala.
„Pst, Madona“, kazao je Rajmon. Glas mu je bio tih i ljubazan, ali nekako odsutan, kao da ne
obraća pažnju na mene uprkos onome što radi.
Drhtaj se vratio; bilo je to kao da je vrelina prešla iz mene u njega, ali se njegove ruke nisu
ugrejale. Prsti su mu ostali hladni i zadrhtala sam od hladnoće kada je groznica oslabila i potekla,
cedeći se iz mojih kostiju.
Popodnevno svetlo je bilo prigušeno kroz debelu zavese od gaze oko mog kreveta i
Rajmonove ruke su bile tamne na beloj koži mojih dojki. Senke između debelih, zamazanih
prstiju, međutim, nisu bile crne. Nekako su... plave, pomislila sam.
Zatvorila sam oči zagledana u raznobojni vir šara koji se istog časa pojavio iza mojih kapaka.
Kada sam ih opet otvorila, kao da su neke boje zaostale prekrivajući Rajmonove šake.
Kako je groznica jenjavala i misli mi se raščišćavale, trepnula sam pokušavajući da podignem
glavu da bih bolje videla. Rajmon je pritisnuo malo jače, terajući me da ponovo legnem i pustila
sam da mi glava padne na jastuk, vireći iskosa preko grudi.

267
 Na kraju krajeva, to nisam umišljala – ili ipak jesam? Iako se Rajmonove ruke nisu pomerale,
slabašno svetlucanje obojene svetlosti kao da se kretalo po njima, ispuštajući žar ružičaste i
bledilo plave boje o mojoj beloj koži.
Dojke su mi se sada grejale, ali grejale se prirodnom toplotom zdravlja, ne nagrizajućom
vatrom groznice. Promaja od otvorenog prozora provukla se kroz zavesu i podigla mi vlažnu kosu
na slepoočnicama, ali sada mi nije bilo zima.
Rajmonova glava je bila pognuta, lice skriveno kapuljačom njegove pozajmljene odore. Posle
nečega što je delovalo kao dug period, pomerio je ruke sa mojih dojki vrlo polako duž mojih ruku,
zastajući i nežno stiskajući ramena i laktove, zglob šake i prste. Osetljivost je popustila i učinilo
mi se da sam nakratko videla slabu plavu liniju u svojoj nadlaktici, užareni duh kosti.
Neprestano me dodirujući ali bez ikakve žurbe, vratio je ruke na blagu krivinu ključnjače i
niz meridijan mog tela, šireći prste preko mojih rebara.
Najčudnije u svemu tome bilo je to što uopšte nisam bila zaprepašćena. Sve je delovalo
beskrajno prirodno i moje izmučeno telo se zahvalno opustilo u tvrdom kalupu njegovih šaka,
topeći se i zauzimajući novi oblik kao rastopljeni vosak. Samo su linije mog skeleta ostale iste.
Neka čudna toplota se sada širila iz tih širokih, četvrtastih, radničkih ruku. One su se
mukotrpno sporo kretale po mom telu i mogla sam da osetim kako sićušne bakterije koje su mi se
nastanile u krv umiru, male eksplozije dok je i najmanji trag infekcije nestajao. Osećala sam sve
unutrašnje organe, kompletno i trodimenzionalno, i videla ih kao da leže na stolu ispred mene.
Tamo želudac izdubljenih zidova, ovde režnjevi moje jetre, i svaka spirala i krivina creva uvijenih
oko sebe uredno spakovana u blistavu paučinu trbušne maramice. Toplota je svetlucala i širila se
kroz svaki organ osvetljavajući ga kao malo sunce u meni, a onda je zamirala i odlazila dalje.
Rajmon je zastao, sa rukama pritisnutim sa strana mog nabreklog stomaka. Učinilo mi se da
se namrštio, ali je to bilo teško proceniti. Glava u kapuljači se okrenula, osluškujući, ali su se u
daljini nastavljali uobičajeni zvuči bolnice, nije bilo upozoravajućeg kuckanja potpetica u našem
pravcu.
Zastao mi je dah i nehotice sam se mrdnula kada se jedna ruka premestila niže i uglavila se
na tren među moje noge. Pojačani pritisak druge ruke me je upozorio da budem mirna, a
zatupasti prsti su se progurali u mene.
Sklopila sam oči i čekala, osećajući da se moji unutrašnji zidovi prilagođavaju ovoj čudnom
upadu, a upala je postepeno slabila dok je nežno ispipavao dalje.
Sada je dotakao žarište mog problema i bolni spazam je zgrčio teške zidove moje upaljene
materice. Ispustila sam jedva čujni jecaj, a onda stisnula usne kada je odmahnuo glavom.
Jedna ruka je kliznula i utešno se smestila na moj stomak, dok su prsti druge napipavali
matericu. Tada se on primirio, držeći uzrok mog bola između ruku kao da je to kristalna kugla,
teška i lomljiva.
„Sada“, tiho je rekao. „Pozovi ga. Pozovi riđeg čoveka. Pozovi ga.“
Pritisak prstiju iznutra i dlana spolja se pojačao i ja sam upirala nogama o krevet,
suprotstavljajući se. Ali u meni nije ostalo snage za otpor, a neumoljivi pritisak se nastavljao,
razbijajući kristalnu kuglu i oslobađajući haos iz nje.
Misli su mi se ispunile slikama gorim od očaja u grozničavim snovima, jer su bile stvarnije.
Tuga i osećaj gubitka i strah su me iscrpljivali, a prašnjavi miris smrti i bele krede ispunjavao mi je
nozdrve. Tražeći nasumice u svojim mislima nešto što će pomoći, čula sam glas koji i dalje
mrmlja, strpljivo ali odlučno: „Pozovi ga“, i potražila sam oslonac.
„Džejmi! DŽEJMI!“
Munja vreline mi je proletela kroz stomak, od jedne ruke do druge, kao strela kroz središte
zdele mojih kostiju. Pritisak je oslabio, prestao i ispunila me je svetlost harmonije.
Ram kreveta se zadrmao kada se on zavukao pod njega, u poslednji čas.

268
 „Gospo! Jeste li dobro?“ Kroz zavese se pojavila sestra Anželik, okruglo lice ispod
kaluđerskog vela bilo je izborano od briga. Zabrinutost u njenim očima je imala primesu
rezignacije. Sestre su znale da ću uskoro umreti – a ako bi ovo izgledalo kao moja poslednja bitka,
bila je spremna da pozove sveštenika.
Njena mala, čvrsta ruka se kratko našla na mom obrazu, brzo se premestila na čelo, pa
nazad. Čaršav je još ležao zgužvan oko mojih butina, a spavaćica rastvorena. Njene šake su
kliznulu u nju, pod pazuh, gde su se zadržale pre nego što su se povukle.
„Hvaljen bog!“, uzviknula je dok su joj se oči vlažile. „Groznica je prestala!“ Nagnula se bliže,
iznenada zureći da bi se uverila da groznica nije prestala zato što sam mrtva. Slabašno sam joj se
osmehnula.
„Dobro sam“, rekla sam. „Kažite majci.“
Ona je oduševljeno klimnula i zastala je samo toliko da bi pokrila čaršavom, a onda je
požurila iz sobe. Jedva da su se zavese zanjihale od njenog odlaska kada se Rajmon pojavio ispod
kreveta.
„Moram da idem“, rekao je. Stavio je ruku na moju glavu. „Budite mi dobro, Madona.“
Čak i onako slaba, podigla sam se da uhvatim njegovu ruku. Kliznula sam šakom uz njegov
čvrst mišić, tražeći ali ne nalazeći. Njegova koža je bila glatka i netaknuta, sve do grebena ramena.
On je zapanjeno zurio u mene.
„Šta to radite, Madona?“
„Ništa.“ Utonula sam nazad, razočarana. Bila sam suviše slaba i lakomislena da bih pazila na
svoje reči.
„Htela sam da vidim imate li ožiljak od vakcinacije.“
„Vakcinacije?“ Do sada već vična čitanju lica, prepoznala bih i najmanji trzaj da je razumeo
bez obzira na to koliko dobro to prikrio. Nije ga bilo.
„Zašto me i dalje zovete Madona?“, upitala sam. Moje ruke su ostale na blagoj udubini mog
stomaka, nežno kao da neću da poremetim prazninu koja me je uzdrmala. „Izgubila sam dete.“
Izgledao je pomalo iznenađen.
„Ah- Nisam vas ni zvao Madona zato što ste bili trudni, gospo.“
„Pa zašto onda?“ Nisam zapravo očekivala da će odgovoriti, ali jeste. Oboje smo bili onako
umorni i isceđeni, kao da smo bili zaustavljeni na nekom mestu gde ni vreme ni posledice ne
postoje. Između nas nije bilo mesta ničemu drugom sem iskrenosti.
Uzdahnuo je.
„Svako ima neku boju uz sebe“, jednostavno je rekao. „Svuda oko sebe, kao oblak. Vaša je
plava, Madona. Kao ogrtač Device. Poput moje.“
Zavesa od gaze je malo zalepršala i on je otišao.

269
 26
Fontenblo

ekoliko dana sam spavala. Da li je to bio nužan deo fizičkog oporavka ili tvrdoglavo
povlačenje iz razbuđujuće stvarnosti, ne znam, ali sam se neodlučno budila samo da
uzmem malo hrane, padajući istog časa nazad u ošamućenost zaborava, kao da je
mala, topla težina kaše u stomaku sidro koje me povlači za sobom, dole kroz tamne
dubine sna.
Nekoliko dana kasnije sam se probudila na zvuk upornih glasova na uvo i neke ruke su me
podigle iz kreveta. Ruke koje su me držale bile su snažne i muževne i na trenutak sam plovila u
radosti. Zatim sam se sasvim razbudila, slabašno se boreći protiv zadaha duvana i jeftinog vina, i
našla se u stisku Igoa, ogromnog kočijaša Lujze de la Tur.
„Spusti me!“, rekla sam, slabo ga udarajući. On je delovao zatečeno zbog ovog iznenadnog
povratka iz mrtvila i zamalo me je ispustio, ali je piskav, zapovednički glas zaustavio i njega i
mene.
„Kler, prijateljice moja draga! Ne plaši se, ma chere, sve je u redu. Vodim te u Fontenblo.
Vazduh i dobra hrana – to je ono što ti treba. I odmor, treba ti odmor...“
Treptala sam na svetlosti kao tek rođeno jagnje. Lujzino lice, okruglo, ružičasto i zabrinuto,
lebdelo je u blizini kao heruvim na oblaku. Majka Hildegard je stajala iza nje, visoka i stroga kao
anđeo na kapiji raja, a nebesku iluziju pojačavala je činjenica da su obe stajale ispred prozora sa
vitražom u predvorju bolnice.
„Da“, rekla je, a njen duboki glas činio je i najprostije reči važnijim od sveg onog Lujzinog
cvrkuta. „To će vam prijati. Au revoir, draga moja.“
I na to sam bila odneta iz bolnice i, htela ne htela, spakovana u Lujzinu kočiju, bez snage i
volje da se opirem.
Skakutanje kočije po udarnim rupama i usecima držalo me je budnom na putu do
Fontenbloa. To, i Lujzino neprestano ćaskanje koje je za cilj imalo da mi povrati poverenje. U
početku sam pravila nekakve nespretne pokušaje da odgovorim, ali sam ubrzo shvatila da njoj ne
trebaju odgovori, pričala je lakše bez njih.
Posle vremena provedenog u hladnom kamenom prostoru bolnice osećala sam se kao sveže
razmotana mumija, i izbegavala sam svu onu svetlost i boje. Utvrdila sam da sa tim mogu lakše da
se izborim ako se povučem malo i pustim da sve promiče pored mene ne pokušavajući da
razlikujem pojedine elemente.
Ta strategija je palila dok nismo stigli do šumice baš pred Fontenbloom. Stabla hrastova bila
su tamna i debela sa niskim, raširenim krošnjama koje su zemlju ispod prikazivala u zracima
svetla, tako da je cela šuma izgledala kao da se kreće na vetru. Neodređeno sam uživala u tom
efektu kada sam primetila da se nešto od onoga što sam smatrala stablima zaista miče, okrećući se
polako napred i nazad.
„Lujza!“ Moj usklik i stiskanje njene ruke prekinuli su njeno čavrljanje usred reči.
Ona se bacila preko mene da vidi u šta to gledam, a onda se vratila na svoju stranu kočije i
izvukla glavu kroz prozor, vičući kočijašu.

270
 Nekako smo se uz veliko dizanje prašine zaustavili baš naspram šume. Bilo ih je troje, dva
muškarca i jedna žena. Lujzin visoki, uzbuđeni glas je nastavljao, ubeđujući i postavljajući pitanja,
povremeno prekidan kočijaševim pokušajima da objasni i izvini se, ali ja nisam obraćala pažnju.
Uprkos njihovom okretanju i malom podrhtavanju njihove odeće, bili su veoma mirni,
inertniji od drveća kojim su bili okruženi. Lica su bila crna od gušenja; Msje Forezu se to uopšte
ne bi dopalo, pomislila sam kroz izmaglicu šoka. Amaterska egzekucija, ali uprkos tome efikasna.
Vetar je promenio pravac i slabašan neprijatan miris oduvao ka nama.
Lujza je vrisnula i počela da lupa po okviru prozora u mahnitoj ozlojeđenosti, pa je kočija
pošla uz trzaj koji ju je svalio u sedište.
„Merde!“ kazala je, brzo mašući lepezom ispred pocrvenelog lica. „Idiotluk ove budale, da
stane baš tamo! Kakva neuviđavnost! Šok od toga je loš za bebu, sigurna sam, i za tebe, jadnice
moja... oh, jadna moja draga Kler! Toliko mi je žao, nisam htela da te podsećam... kako možeš da
mi oprostiš, tako sam netaktična...“
Na sreću, njeno uzbuđenje oko toga što me je možda uznemirila nateralo ju je da zaboravi
sopstvenu uznemirenost što je videla leševe, ali je bilo veoma zamorno pokušavati da se zaustave
njena izvinjenja. Konačno sam se, iz očaja, vratila na temu obešenih.
„Ko?“ Skretanje pažnje je uspelo. Ona je trepnula, i prisećajući se koliki je šok pretrpela,
izvukla je bocu amonijaka i dobro je pomirisala, od čega je refleksno kinula.
„Huge... ćiha! Hugenoti“, uspela je da izgovori, brekćući i teško dišući. „Protestantski
heretici. Tako kaže kočijaš.“
„Oni ih vešaju? Još uvek?“ Nekako sam mislila da su ti religijski progoni ostatak iz ranijih
vremena.
„Pa obično ne samo zato što su protestanti“, rekla je Lujza, njuškajući. Prefinjeno je
izvezenom maramicom obrisala nos, kritički odmerila rezultat, zatim tkaninu opet prinela nosu i
zadovoljno ga izduvala.
„Ah, ovako je bolje.“ Vratila je maramicu nazad u džep i sa uzdahom se zavalila u sedište.
„Sada sam se povratila. Kakav šok! Ako su morali da ih obese nemam ništa protiv, ali zašto to
moraju da urade kraj javnog puta, i da dame izlažu takvim odvratnostima? Jesi li osetila taj smradi
Fuj! Ovo je zemlja grofa Medara; poslaću mu vrlo ružno pismo u vezi sa tim, pazi samo.“
„Ali zašto su obesili te ljude?“, upitala sam, brutalno upadajući, što je jedini način razgovora
sa Lujzom.
„Oh, najverovatnije zbog veštičarenja. Bila je tamo i jedna žena, videla si. Obično je
veštičarenje kada su uključene i žene. Ako su samo muškarci, obično je reč o propagandnom
propovedništvu i herezi, ali žene ne propovedaju. Jesi li videla ružnu tamnu odeću na njoj?
Užasno! Tako je depresivno nositi samo tamne boje. Kakva je to religija koja svoje sledbenike tera
da neprestano nose tako prostu odeću? Očigledno su to đavolja posla, svakom je to jasno. Oni se
plaše žena, eto šta je, i zato...“
Zažmurila sam i zavalila se u sedištu. Nadala sam se da do Lujzine kuće u unutrašnjosti nije
ostalo još puno.

*****

Pored majmuna, od kog se nije razdvajala, u Lujzinoj kući na selu bilo je još ukrasa sumnjivog
ukusa. U Parizu je morala da se konsultuje sa svojim mužem i sa svojim ocem pa su u skladu sa
tim sobe u kući bile uređene bogato, mada u prigušenim tonovima. Ali je Žil retko posećivao kuću
u unutrašnjosti, zbog previše posla u gradu, pa je Lujzin ukus bio pušten s lanca.

271
 „Ovo je moja najnovija igračka, zar nije slatka?“, gugutala je ona zaljubljeno prelazeći rukom
preko rezbarenog tamnog drveta kućice koja je neskladno virila sa zida, pored svećnjaka od
pozlaćene bronze u obliku Euridike.
„To izgleda kao sat sa kukavicom?“, rekla sam u neverici.
„Videla si neki ranije? Ja sam mislila da se nijedan ne može naći u Parizu!“ Lujza se malo
napućila od pomisli da njena igračka možda nije jedinstvena, ali je živnula dok je podešavala
kazaljke sata na pun sat. Odmakla se, ponosno sijajući dok je ptičica iz sata promolila glavu i
ispustila Kukuu! nekoliko puta zaredom.
„Zar nije divna?“ Dotakla je na tren glavu ptice pre nego što je ova nestala u svom skrovištu.
„Dobavila mi ga je Berta, ovdašnja domaćica; njen brat ga je doneo skroz iz Švajcarske. Kaži ti šta
god hoćeš za Švajcarce, ali spretni su oni u rezbarenju drveta, zar ne?“
Htela sam da kažem ne, ali sam umesto toga samo taktično promrljala nešto u znak
divljenja.
„Znaš, Kler“, rekla je ona pomalo prekorno, „zaista treba da dolaziš na misu u kapelu svakog
jutra.“
„Zašto?“
Zabacila je glavu u pravcu vrata, gde je jedna od sluškinja prolazila sa poslužavnikom.
„Zaista mi nije stalo do toga, što se mene tiče, ali posluga – oni su veoma praznoverni ovde u
unutrašnjosti, znaš. A jedan od kočijaša iz pariške kuće bio je dovoljno blesav da kuvaru ispriča
sve o onoj šašavoj priči da si ti La Dame Blanche. Rekla sam im da je sve to besmislica, naravno, i
zapretila da ću otpustiti svakog koga uhvatim da širi takve glasine, ali... pa, moglo bi pomoći ako
bi došla na misu. Ili se bar glasno pomolila tu i tamo, tako da mogu da te čuju.“
Onakav nevernik kakav sam bila, mislila sam da bi svakodnevna misa u kapeli kuće mogla
biti malo preterana, ali me je to na neki neodređeni način zabavljalo pa sam se složila da učinim
šta mogu da bih ublažila strah posluge. Prema tome, Lujza i ja smo naredni sat provele čitajući
psalme naglas jedna drugoj i recitujući zajedno Gospodovu molitvu – glasno. Nisam mogla
pretpostaviti kakav efekat ova predstava može imati na sluge, ali me je to bar dovoljno iscrpio da
sam otišla u svoju sobu da dremam, i spavala sam ne sanjajući do narednog jutra.
Često sam imala problema da zaspim, verovatno zato što se moje budno stanje malo
razlikovalo od neprijatnog dremeža. Ležala bih noću i piljila u belu tavanicu sa gipsanim ukrasima
u obliku voća i cveća. Visila je nada mnom kao nejasni sivi oblik u tami, oličenje depresije koja mi
je zamagljivala razum preko dana. Kada bih noću sklopila oči, sanjala bih. Nisam mogla sivilom da
sprečim te snove; dolazili su u živim bojama da me napadaju po mraku. Zato sam retko spavala.

*****

Nije bilo vesti od Džejmija – niti o njemu. Da li su ga osećaj krivice ili povređenost sprečavali da
dode do mene u bolnicu, nisam znala. Ali nije došao tamo, niti u Fontenblo. Do sada je verovatno
otputovao za Orvijeto.
Ponekad sam hvatala sebe kako se pitam kada ću i da li ću ga uopšte više videti, i šta – ako
išta – možemo reći jedno drugom. Ali sam više volela da ne mislim o tome, puštajući dane da
dolaze i odlaze, jedan po jedan, izbegavajući misli i o budućnosti i o prošlosti time što živim samo
u sadašnjosti.
Lišen svog idola, Fergus je bio potišten. Iznova i iznova sam ga viđala sa svog prozora kako
neutešno sedi ispod glogovog žbuna u vrtu, obgrlivši kolena i gledajući niz drum prema Parizu.
Konačno sam se pokrenula da izađem do njega, teško se spuštajući niz stepenište i stazom duž
vrta.

272
 „Zar ne možeš ništa da nadeš da radiš, Ferguse?“, upitala sam ga. „Sigurno bi nekom od
štalskih momaka dobro došla pomoć, ili nešto slično.“
„Da, gospo“, mrzovoljno se složio. Rasejano se počešao po zadnjici. Veoma sumnjičavo sam
posmatrala takvo ponašanje.
„Ferguse“, rekla sam prekrstivši ruke, „imaš li vaške?“ Trgao je ruku kao da se opekao.
„Oh, ne, gospo!“
Pružila sam ruku i podigla ga na noge, dobro sam onjušila negde u njegovom pravcu, pa
zavukla prst pod njegovu kragnu, dovoljno daleko da otkrijem prljavi obruč oko njegovog vrata.
„Kupanje“, kratko sam rekla.
„Ne!“ Otrgao se, ali sam ga zgrabila za rame. Bila sam iznenađena njegovom žestinom. Iako
mu kupanje nije bilo ništa draže nego prosečnom Parižaninu – koji je čin uranjanja u vodu
posmatrao sa averzijom koja je graničila sa užasavanjem – ipak, teško mi je bilo da povežem
obično poslušno dete koje sam znala sa malom furijom koja se odjednom migoljila i uvijala pod
mojom rukom.
Usledio je zvuk cepanja i on se oslobodio i pojurio kroz žbunje kupine kao zec kog goni
lasica. Začulo se šuškanje lišća i grebanje o kamen i on je nestao, preko zida i prema pomoćnim
zgradama u zadnjem delu imanja.
Pronašla sam put kroz lavirint trošnih zgrada iza dvorca, psujući sebi u bradu dok sam
obilazila bare i gomile đubreta. Iznenada se začulo piskavo zujanje i oblak muva se podigao sa
gomile metar-dva ispred mene. Njihova tela su se plavičasto presijavala na suncu.
Nisam bila dovoljno blizu da ih uznemirim; mora da se nešto pokrenulo u tami vrata blizu
gomile dubriva.
„Aha!“, rekla sam naglas. „Uhvatila sam te, ti prljavi mali sine ko zna čiji! Odmah izađi
odatle!“
Niko se nije pojavio, ali se čulo nekakvo kretanje u šupi i učinilo mi se da sam na tren videla
nešto belo unutra. Držeći nos, zakoračila sam preko gomile stajskog đubreta u kućicu.
Usledila su dva užasnuta uzdaha; moj, kada sam nešto što je izgledalo kao divljak sa Bornea
spazila skljokano uza zid, i njegov kada je ugledao mene.
Sunčevo svetio je curkalo kroz pukotine između dasaka, obasjavajući dovoljno da jedno
drugo vidimo jasno, kada su mi se oči privikle na priličan mrak. On nije, na kraju krajeva, izgledao
tako užasno kako sam prvobitno pomislila, ali ni mnogo bolje. Brada mu je bila prljava i upetljana,
kao i kosa koja je padala pored ramena na košulju iscepanu kao u prosjaka. Bio je bos, i ako izraz
sans-culottes još nije bio u opštoj upotrebi, to nije bilo zato što se on nije trudio.
Nisam ga se plašila jer je on očito bio toliko uplašen od mene. Pribijao se uz zid kao da
pokušava da osmozom prođe kroz njega.
„U redu je“, utešno sam rekla. „Neću te povrediti.“
Umesto da miruje, on se naglo uspravio, zavukao ruku u košulju i izvukao drveno raspeće na
kožnom kaišiću. Držao ga je prema meni i počeo da se moli glasom koji je drhtao od užasa.
„Oh, gnjavaža“, ljutito sam rekla. „Ne još jednom!“ Duboko sam udahnula. „Pater-Noster-
qui-es-in-coeliset-in-terra...“ On je izbečio oči i nastavio da drži raspeće, ali je bar prekinuo sa
molitvom zbog ove predstave.
„... Amen!“, okončala sam boreći se za dah. Podigla sam ruke i mahala mu ispred lica. „Vidiš?
Nijedna reč nije bila naopako, nijedan quotidianus da nobis hodie na pogrešnom mestu, je li tako?
A ni prste nisam prekrstila. Tako da ne mogu biti veštica, zar ne?“
Čovek je polako spustio raspeće i stajao zureći u mene. „Veštica?“, rekao je. Izgledao je kao
da sam ja luda, što sam smatrala malo glupim pod ovakvim okolnostima.
„Nisi ni mislio da sam veštica?“, upitala sam, počinjući da se i sama osećam malo blesavo.
Nešto slično osmehu se na tren pojavilo ispod upetljane brade.
„Ne, madam“, rekao je. „Navikao sam da ljudi takve stvari govore meni“

273
 „Navikao si?“, dobro sam ga zagledala. Osim rita i prljavštine, čovek je očigledno umirao od
gladi; zglobovi šaka koji su virili iz košulje bili su mršavi kao u deteta. A istovremeno je njegov
francuski bio graciozan i obrazovan, mada sa čudnim naglaskom.
„Ako si veštac“, rekla sam, „nisi naročito uspešan u tome. Ko si ti, do đavola?“
Na te reči se strah vratio u njegov pogled. Pogledao je u obe strane, tražeći kuda da pobegne,
ali je kućica, iako stara, bila solidno građena i nije imala drugi ulaz sem onog na kojem sam
stajala. Na kraju se, prizivajući neke skrivene rezerve odvažnosti, uspravio do svoje pune visine –
sedam-osam centimetara manje od moje – i uz puno dostojanstva rekao: „Ja sam velečasni Valter
Loren iz Ženeve.“
„Ti si sveštenik!“ Kao da me je grom ošinuo. Nisam mogla da zamislim šta bi moglo dovesti
sveštenika – švajcarskog ili nekog drugog – u ovakvo stanje.
Otac Loren je izgledao gotovo podjednako užasnuto kao i ja.
„Sveštenik?“, ponovio je. „Papista? Nikada!“
Iznenada me je pogodila istina.
„Hugenot!“, rekla sam. „To je to – ti si protestant, zar ne?“ Prisetila sam se leševa koje sam
videla kako vise u šumi. To, pomislila sam, objašnjava mnogo toga.
Njegove usne su drhtale, ali ih je čvrsto stegao na tren pre nego što je počeo da govori.
„Da, madam. Ja sam pastor; propovedao sam u ovom kraju mesec dana.“ Kratko je obliznuo
usne, odmeravajući me. „Izvinite me, madam – rekao bih da vi niste Francuskinja?“
„Ja sam Engleskinja“, rekla sam i on se iznenada opustio kao da je neko odneo svu krutost iz
njegove kičme.
„Velik da je Otac na nebesima“, rekao je, kao u molitvi. „Onda ste i vi protestantkinja?“
„Ne, ja sam katolikinja“, odgovorila sam. „Ali uopšte nisam zlobna po tom pitanju“, žurno
sam dodala, videvši da se zabrinuti pogled naglo vraća u svetlosmeđe oči. „Ne brinite, neću reći
nikome da ste ovde. Pretpostavljam da ste došli da ukradete malo hrane?“, saosećajno sam
upitala.
„Krasti je greh!“ rekao je, užasnut. „Ne, madam. Ali...“ Skupio je usne i zatvorio usta, ali ga je
kratki pogled u pravcu dvorca odao.
„Znači da vam neko od slugu donosi hranu“, rekla sam. „Puštate ih da kradu za vas. A onda
im, pretpostavljam, opraštate grehe, tako da sve funkcioniše. Ne zvuči baš moralno, ako mene
pitate“, rekla sam prekorno, „mada to zapravo i nisu moja posla.“
Zrak nade mu je sinuo u očima. „Hoćete da kažete – nećete javiti da me uhapse, madam?“
„Ne, naravno da neću. Osećam nekakvu kolegijalnost prema onima koji beže od zakona,
pošto i mene zamalo jednom da spale na lomači.“ Nije mi jasno zašto sam se toliko raspričala;
valjda od olakšanja što sam srela nekoga ko deluje inteligentno. Lujza je bila slatka, odana i
ljubazna, i imala je tačno onoliko mozga koliko i kukavica u satu u njenoj dnevnoj sobi.
Pomišljajući na švajcarski sat, iznenada sam shvatila ko bi morao biti tajna pastva pastora Lorena.
„Vidite“, rekla sam, „ako hoćete da ostanete ovde, otići ću gore do zamka i reći Berti ili
Morisu da ste ovde.“
Jadni čovek nije bio ništa sem kože, kostiju i očiju. Sve što je pomislio ogledalo se u tim
krupnim, nežnim smeđim kuglama. Upravo sada, očito je razmišljao da je onaj ko je hteo da me
spali na lomači bio na pravom putu.
„Čuo sam“, počeo je polako, pružajući ruku da opet stegne raspeće, „za neku Engleskinju
koju Parižani zovu ‘La Dame Blanche’. Neku saveznicu jeretika Rajmona.“
Uzdahnula sam. „To sam ja. Mada ne bih rekla da sam saveznica majstora Rajmona. On mi
je samo prijatelj.“ Videvši kako on sumnjičavo čkilji u mene, ponovo sam udahnula. „Pater
Noster...“
„Ne, ne, madam, molim vas.“ Na moje iznenađenje, spustio je raspeće i nasmešio se.

274
 „I ja sam poznanik majstora Rajmona, koga sam upoznao u Ženevi. Tamo je on bio cenjeni
lekar i travar. Sada se, avaj, plašim da se okrenuo mračnijim aktivnostima, mada, naravno, ništa
nije dokazano.“
„Dokazano? U vezi sa čim? I kakva je to priča o jeretiku Rajmonu?“
„Vi niste znali?“ Tanke obrve iznad smeđih očiju su se podigle. „Ah. Onda niste privrženik
majstor Rajmonovih... aktivnosti.“ Upadljivo se opustio.
„Aktivnost“ je bio loš opis načina na koji me je Rajmon izlečio pa sam odmahnula glavom.
„Ne, mada bih volela da mi ispričate. Oh, ali ne treba da stojim ovde i pričam; treba da odem
i pošaljem Bertu sa hranom.“
On je odmahnuo rukom uz izvesno dostojanstvo.
„Nije to hitno, madam. Apetiti tela nisu značajni kada se porede sa apetitima duše. I,
katolikinja ili ne, vi ste bili ljubazni prema meni. Ako niste sada umešani u okultne aktivnosti
majstora Rajmona, onda je ispravno da budete upozoreni na vreme.“
Ignorišući prljavštinu i ispucale daske poda, seo je u turski sed oslanjajući će se na zid
kućice, elegantno mi nudeći da sednem i ja. Zaintrigirana, sručila sam se naspram njega, zavlačeći
pod sebe krajeve suknje da se ne vuku po dubrivu.
„Da li ste čuli za čoveka po imenu Di Karfur, madam?“, pitao je pastor. „Ne? Pa, njegovo je
ime dobro znano u Parizu, uveravam vas, ali biste dobro učinili da ga ne pominjete. Taj čovek je
bio organizator i vođa jednog kruga neopisivih poroka i izopačenosti, pored prakticiranja okultnih
obreda najgore vrste. Ne mogu sebe da nateram da vam pomenem neke od ceremonija koje su
tajno izvođene među plemstvom. A oni mene zovu vešcem!“, progunđao je gotovo nečujno.
Podigao je koščati prst, kao da hoće da preduhitri moj neizgovoreni prigovor.
„Svestan sam, madam, one vrste govorkanja koja se obično širi, bez veze sa činjenicama – ko
bi to znao bolje od nas? Ali su aktivnosti Di Karfura i njegovih sledbenika – to je nešto
opštepoznato jer mu je suđeno zbog toga, zatvoren je i konačno spaljen u Place de la Bastille za
kaznu zbog svojih zločina.“
Prisetila sam se Rajmonove nonšalantne napomene: „Niko nije spaljen u Parizu već– oh,
najmanje dvadeset godina.“ , pa sam zadrhtala, uprkos toplom vremenu.
„I vi kažete da je majstor Rajmon bio povezan sa tim Di Karfurom?“
Pastor se namrštio, odsutno češkajući upetljanu bradu. Dobri su izgledi da ima i vaške i
buve, pomislila sam i pokušala da se neprimetno odmaknem.
„To je teško reći. Niko ne zna odakle ja majstor Rajmon došao; govori nekoliko jezika, sve
bez upadljivog naglaska. Veoma misteriozan čovek, majstor Rajmon, ali – zakleo bih se u ime svog
Boga – dobar.“
Nasmešila sam mu se. „I ja tako mislim.“
Klimnuo je glavom smešeći se, ali se onda uozbiljio i nastavio svoju priču. „Baš tako, madam.
Pa ipak, on se dopisivao sa Di Karfurom iz Ženeve. To znam jer mi je lično rekao – dobavljao je
određene supstance po narudžbini: biljke, eliksire, osušene kože životinja. Čak i nekakvu vrstu
riba – veoma čudna i zastrašujuća stvar, za koju mi je rekao da se donosi iz najmračnijih dubina
okeana, sva u zubima, gotovo bez mesa – ali sa najstrašnijim malim... svetlima... nalik sićušnim
fenjerima, ispod očiju.“
„Stvarno“, rekla sam, fascinirana.
Pastor Loren je slegnuo ramenima. „Sve to može biti prilično nevino, naravno, prosto stvar
poslovanja. Ali je nestao iz Zeneve u isto vreme kada je Di Karfur prvi put osumnjičen – i nekoliko
nedelja pre Di Karfurovog pogubljenja čuo sam priče da je majstor Rajmon uspostavio poslovanje
u Parizu i da je preuzeo neke Di Karfurove tajne aktivnosti pri tome.
„Hmm“, rekla sam. Pomislila sam na Rajmonovu unutrašnju sobu, i orman obojen
kabalističkim simbolima. Da bi oterao one koji veruju u njih. „Još nešto?“
Velečasnom Lorenu su obrve poletele nagore.

275
 „Ne, madam“, rekao je prilično tiho. „Ništa više, koliko ja znam.“
„Ja zaista nisam sklona takvim stvarima“, uveravala sam ga.
„Oh? Dobro“, rekao je uz malo oklevanja. Sedeo je ćutke na trenutak, kao da pokušava da se
smisli oko nečega, a onda učtivo nagnuo glavu prema meni.
„Izvinite me ako se mešam, madam. Berta i Moris su mi ispričali nešto o vašem gubitku. Žao
mi je, madam.“
„Hvala vam“, rekla sam, zureći u trake sunčeve svetlosti po podu.
Usledilo je još jedno ćutanje, a onda je pastor Loren obazrivo rekao: „Vaš suprug, madam?
On nije ovde sa vama?“
„Ne“, rekla sam, i dalje pogleda prikovanog za pod. Na trenutak su se spustile muve, pa
odzujale jer nisu našle ništa za jelo. „Ne znam gde je.“
Nisam nameravala da kažem išta više, ali me je nešto nateralo da podignem pogled u
odrpanog malog propovednika.
„Više ga je brinula njegova čast nego ja ili njegovo dete ili jedan nedužan čovek“, rekla sam
sa gorčinom. „Nije me briga gde je, ne želim da ga ikad više vidim!“
Prekinula sam naglo, uzdrmana. Nisam to ranije izrazila rečima, čak ni za sebe. Ali je to bilo
istina. Među nama je vladalo veliko poverenje i Džejmi ga je uništio zarad osvete. Razumela sam.
Videla sam snagu toga što ga je pokretalo i znala da je ne može poricati doveka. Ali sam tražila da
ga poštedi nekoliko meseci i on mi je to obećao. A onda je, nesposoban da sačeka, prekršio svoju
reč i time žrtvovao sve što je postojalo između njega i mene. Ne samo to: ugrozio je i poduhvat u
koji smo se uključili. Mogla sam da razumem, ali ne i da oprostim.
Pastor Loren je stavio ruku preko moje. Bila je zamazana skorelom prljavštinom i nokti su
mu bili izlomljeni i sa crnim rubovima, ali nisam uzmakla. Očekivala sam neke otrcane fraze ili
pridike, ali ni on nije progovarao; samo mi je držao ruku, veoma nežno, dugo, dok se sunce
premeštalo po podu, a muve polako i bučno zujale oko naših glava.
„Bolje je da pođete“, konačno je rekao, puštajući moju ruku. „Primetiće da vas nema.“
„Verovatno.“ Duboko sam udahnula osećajući se bar staloženije ako već ne bolje. Opipala
sam džep svoje haljine; imala sam mali novčanik kod sebe.
Oklevala sam, ne želeći da ga uvredim. Na krajući krajeva, sa njegovog gledišta ja sam
jeretik, ako ne i veštica.
„Hoćete li mi dopustiti da vam dam nešto novca?“, oprezno sam upitala.
Razmišljao je načas, a onda se osmehnuo. Svetlosmeđe oči su zasjale.
„Pod jednim uslovom, madam. Ako vi meni dopustite da se molim za vas.”
„Dogovoreno“, rekla sam i dala mu novčanik.

276
 27
Prijem kod Njegovog
veličanstva

ako su dani prolazili u Fontenblou, postepeno sam povratila telesnu snagu, mada su
mi misli i dalje lutale, bežale od bilo kakve uspomene ili akcije.
Posetilaca je bilo malo; kuća u unutrašnjosti je bila utočište gde je frenetični društveni
život Pariza izgledao kao još jedan od neprijatnih snova koji su me proganjali. Stoga
sam bila iznenađena kada me je sobarica pozvala u salon da sretnem posetioca. Palo
mi je na pamet da bi to mogao biti Džejmi i osetila sam navalu vrtoglavice. Ali je razum opet
prevladao; Džejmi do sada mora da je već u Spaniji; nema šanse da se vrati do kraja avgusta. A kad
se vrati?
Nisam mogla da mislim o tome. Odgurnula sam tu pomisao u zapećak svojih misli, ali su mi
se ruke tresle dok sam vezivala učkure da siđem.
Prilično me je iznenadilo što je „posetilac“ bio Magnus, batler iz Džaredove pariške kuće.
„Izvinite me, madam“, rekao je, klanjajući se duboko kada me je ugledao. „Nisam hteo da
nagađam... ali nisam mogao da budem siguran da li je ovo nešto važno... a pošto je gospodar
otišao...“ Pravi gospodin u svom poslu, starac je bio gadno isteran iz takta što je tako daleko od
svog mesta. Potrajalo je neko vreme da se iz njega iscedi suvisla priča, ali je konačno izvadio jednu
poruku, presavijenu i zapečaćenu, adresiranu na mene.
„To je rukopis msje Murtaga“, kazao je Magnus, tonom punim strahopoštovanja. To je
objašnjenje za njegovo oklevanje, pomislila sam. Sluge u pariškoj kući su sve Murtaga posmatrale
sa nekakvim užasavanjem punim poštovanja, što se samo pojačalo zbog izveštaja o zbivanjima u
Rue du Faubourg St-Honore.
Pismo je stiglo u parišku kuću pre dve nedelje, objasnio je Magnus. Nesigurni šta treba da
urade sa njim, sluge su se lomile i savetovale, ali je na kraju odlučeno da mora stići do mene.
„Pošto je gospodar otišao“, ponovio je. Ovog puta sam obratila pažnju na ono što govori.
„Otišao?“, rekla sam. Poruka je bila zgužvana i isflekana od putovanja, laka kao pero u mojoj
ruci. „Hoćete da kažete da je Džejmi otišao pre dolaska ove poruke?“ U tome nisam videla
nikakvog smisla; ovo mora da je Murtagova poruka u kojoj javlja ime i datum polaska broda koji
će nositi porto Čarlsa Stjuarta iz Lisabona. Džejmi nije mogao da ode za Španiju pre nego što
dobije te informacije.
Kao da želim to da proverim, polomila sam pečat i razmotala poruku. Bila je adresirana na
mene jer je Džejmi mislio da su manje šanse za presretanje moje pošte nego njegove. Iz Lisabona,
sa datumom starim skoro mesec dana, pismo nije imalo potpis jer nije ni bio potreban.
„Skalamandr polazi iz Lisabona 18. jula“ glasila je cela poruka. Iznenadilo me je kako sitnim,
urednim rukopisom piše Murtag; nekako sam očekivala haotične žvrljotine.
Podigla sam pogled sa hartije i zatekla Magnusa i Lujzu kako razmenjuju veoma čudne
poglede.

277
 „Šta je to?“, iznenada sam pitala. „Gde je Džejmi?“ Njegovo nedolaženje u L’Hôpital des
Anges posle mog pobačaja pripisivala sam osećaju krivice jer sam znala da je njegov neodgovoran
postupak ubio naše dete, ubio Frenka, i zamalo je i mene koštao života. U tom času nisam ni
marila; ni ja nisam htela da vidim njega. Sada sam počela da mislim o drugačijem, zlokobnijem
objašnjenju za njegovo nedolaženje.
Konačno je progovorila Lujza, ispravljajući debeljuškasta ramena za taj zadatak.
„On je u Bastilji“, rekla je, duboko udahnuvši. „Zbog dvoboja.“
Kolena su mi zaklecala i sela sam na najbližu pogodnu površinu.
„Zašto mi, pobogu, nisi rekla?“ Nisam bila sigurna šta osećam sad kada sam čula tu vest; šok
ili užas – strah? ili malčice zadovoljstva?
„Ni... nisam htela da te uznemiravam, chérie“, mucala je Lujza, zatečena mojom očiglednom
žalošću. „Bila si tako slaba... i nisi mogla da učiniš ništa, na kraju krajeva. A nisi ni pitala“,
naglasila je.
„Ali šta... kako... na koliko je osuđen?“, uporno sam htela da saznam. Kakva god da su bila
moja prvobitna osećanja, prevladalo ih je nagli osećaj hitnosti. Murtagova poruka je u Rue
Tremoulins stigla pre dve nedelje. Džejmi je trebao da otputuje kada je primi – ali nije.
Lujza je pozivala sluge i naručila vino i amonijak i nagorelo perje, sve odjednom; mora da
sam izgledala stvarno zabrinjavajuće.
„To je suprotstavljanje kraljevoj naredbi“, rekla je, prekidajući načas svoju usplahirenost.
„Ostaće u zatvoru koliko se kralju prohte.“
„Isuse Ruzvelte Hriste“, promrmljala sam, želeći da imam nešto jače da kažem.
„Prava je sreća što le petit Džejms nije ubio svog protivnika“, požurila je da doda Lujza. „U
tom slučaju, kazna bi bila mnogo...veća!“ Trgla je svoju prugastu suknju baš na vreme da izbegne
vodopad bele kafe i kolačića kada sam prevrnula upravo pristiglo posluženje. Poslužavnik je
tresnuo na pod neopaženo dok sam zurila u nju. Ruke su mi bile čvrsto stegnute uz rebra, desnom
sam zaštitnički obuhvatila zlatnu burmu na levoj šaci. Tanki metal kao da mi je goreo na koži.
„On, znači, nije mrtav?“, upitala sam, kao da sanjam. „Kapetan Randal... on je živ?“
„Zašto, jeste!“, rekla je, znatiželjno zureći u mene. „Nisi znala? Gadno je ranjen, ali kažu da
se oporavlja. Jesi li dobro, Kler? Izgledaš...“ Ali se ostatak onoga što je rekla izgubio u urlanju koje
mi je ispunilo uši.

*****

„Previše toga si uradila, i to prebrzo“, oštro je rekla Lujza, navlačeći zavese. „To sam već rekla, zar
ne?“
„Valjda jesi“, kazala sam. Sela sam i prebacila noge preko ruba kreveta, oprezno
proveravajući ima li još znakova slabosti. U glavi mi se ne muti, ne zvoni mi u ušima, ne vidim
udvojeno i neću da padnem na pod. Vitalni znaci su u redu.
„Treba mi moja žuta haljina, a onda ćeš poslati po kočiju, Lujza?“, upitala sam.
Lujza me je užasnuto pogledala. „Nisi valjda mislila da izađeš? Besmislica! Msje Kluzo dolazi
zbog tebe! Poslala sam glasnika da ga odmah dovede!“
Vest da msje Kluzo, istaknuti lekar u visokim krugovima, dolazi iz Pariza da me ispita bila bi
dovoljan razlog da me digne na noge, da mi je uopšte bio potreban.
Do osamnaestog jula je preostalo još deset dana. Sa brzim konjem, dobrim vremenom i
neobraćanjem pažnje na telesnu udobnost, putovanje iz Pariza do Orvijeta može trajati šest dana.
Meni su ostala četiri dana da smislim kako da Džejmija izvučem iz Bastilje; ne ostaje vremena za
gubljenje sa msje Kluzoom.

278
 „Hmm“, rekla sam, gledajući zamišljeno po sobi. „Pozovi sobaricu da me obuče. Ne želim da
me msje Kluzo zatekne u spavaćici.“
Mada je i dalje izgledala sumnjičavo, ovo je zvučalo razložno; većina dvorskih dama bi se i sa
smrtne postelje digla da bi se uverila da su obučene prikladno za tu priliku.
„U redu“, složila se, spremajući se da pođe. „Ali ostaješ u krevetu dok Ivon ne stigne, čuješ li
me?“
Žuta haljina mi je bila jedna od najboljih, široka, elegantna, napravljena u modernom
vrećastom stilu sa širokom rol-kragnom, dugim rukavima i ukrašenim izrezom sa prednje strane.
Napuderisana, očešljana i na kraju naparfimisana, zagledala sam cipele koje mi je Ivon donela.
Okretala sam glavu na sve strane, mršteći se.
„Mm, ne“, konačno sam rekla. „Ne bih rekla. Obuću one druge, one sa crvenim štiklama od
marokena.“
Sobarica je sumnjičavo pogledala u moju haljinu, kao da zamišlja kako će se slagati crveni
maroken sa šarenom žutom svilom, ali se poslušno okrenula da potraži po dnu ogromnog
ormana.
Hodajući tiho na prstima iza nje onako u čarapama, gurnula sam je glavom napred u orman,
i tresnula je vratima u uskovitlanu masu ispod gomile popadalih haljina. Okrenula sam ključ u
bravi, spustila ga u svoj džep i u mislima sebi čestitala. Uredno obavljeno, Bošamova, pomislila
sam. Sve ove političke intrige nauče te stvarima o kojima nisi ni sanjala u srednjoj medicinskoj,
nema sumnje.
„Ne brini“, rekla sam utešno ormanu koji se tresao. „Neko će uskoro naići da te oslobodi,
rekla bih. I možeš reći princezi da me nisi pustila da odem.“
Očajničko zapomaganje iz ormana je izgleda pominjalo ime msje Kluzoa.
„Kažite mu da pogleda majmuna“, doviknula sam preko ramena. „On ima šugu.“
Uspeh mog duela sa Ivon me je okuražio. Međutim, kad sam se smestila u kočiju i kloparala
nazad prema Parizu, raspoloženje mi je znatno splasnulo.
Iako više nisam bila besna na Džejmija, i dalje nisam želela da ga vidim. Osećanja su mi bila
skroz zbrkana i nisam imala želju da ih detaljno ispitam; to je previše bolelo. Prisutna je bila tuga,
kao i užasan osećaj neuspeha, a više od svega osećaj izdajstva, njegovog i mog. On nikako nije
smeo da ode u Bulonjsku šumu, ja nisam smela da dođem za njim.
Oboje smo postupili onako kako su nam priroda i osećanja diktirali, i zajedno smo – možda
– izazvali smrt našeg deteta. Nisam želela da sretnem svog partnera u zločinu, a još manje da
svoju tugu pokažem njemu, da svoj osećaj krivice poredim sa njegovim. Bežala sam od svega što
me je podsećalo na kišno jutro u šumi; bežala sam od uspomene na Džejmija, onako kako sam ga
poslednji put videla, kako se diže sa tela svoje žrtve sa licem koje sija od osvete koja će ga ubrzo
koštati sopstvene porodice.
Nisam mogla na to da mislim ni površno a da ne dode do užasnog stezanja u stomaku koje je
prizivalo utvaru bola preranih trudova. Utisnula sam pesnicu u plavo somotsko sedište kočije,
dižući se da olakšam umišljeni pritisak na leđa.
Gledala sam kroz prozor u nadi da će mi to odvući pažnju, ali su prizori promicali, a ja ih
nisam videla kada se moj mozak vratio mislima o putovanju. Kakva god da su mi osećanja prema
Džejmiju, da li ćemo se ikada više videti, šta bismo mogli biti ili ne biti jedno drugom – i dalje
ostaje činjenica da je on u zatvoru. A bilo mi je prilično jasno šta boravak u zatvoru znači njemu
koji nosi one uspomene iz Ventvorta; ruke koje ga miluju u snovima, kamene zidove koje tuče dok
spava.
Sto je još važnije, tu je i ono sa Čarlsom i brodom iz Portugala; pozajmica od msje Divernija i
Murtag, koji upravo treba da pođe iz Lisabona radi susreta u Orvijetu. Ulozi su preveliki da bih
dozvolila da moja osećanja tu igraju nekakvu ulogu. Za dobro škotskih klanova i samog Hajlendsa,
radi Džejmijeve porodice i stanovnika Lalibroha, radi hiljada koji će stradati u Kalodenu i

279
neposredno posle – mora se pokušati. A da bi se pokušalo, Džejmi mora biti slobodan; to nije
nešto što mogu sama da pokušam.
Ne, uopšte se ne postavlja pitanje. Moraću da uradim sve što je u mojoj moći da ga
oslobodim iz Bastilje.
A šta uopšte mogu?
Posmatrala sam prosjake kako se pentraju i pokazuju prema prozorima dok smo ulazili u
Rue de Faubourg St.-Honore. Kad se dvoumiš, pomislila sam, potraži pomoć višeg autoriteta.
Pokucala sam na ploču ispod kočijaševog sedišta. Ona se uz silno grebanje pomerila i brkato
lice Lujzinog kočijaša je virnulo prema meni.
„Madam?“
„Levo“, rekla sam. „U L’Hôpital des Anges!“

*****

Majka Hildegard je zamišljeno dobovala zdepastim prstima po listu notne hartije, kao da bubnja
problematični odeljak. Sedela je za stolom od mozaika u svojim ličnim odajama naspram her
Gerstmana, pozvanog da nam se pridruži na hitnom savetovanju.
„Pa da“, sumnjičavo je rekao her Gerstman. „Da, verujem da mogu da organizujem lično
primanje kod Njegovog veličanstva, ali... vi ste sigurni da je vaš muž... hm...“ Izgleda da je maestro
imao neuobičajene probleme da se izrazi, zbog čega sam pomislila da bi moja molba da kralj
oslobodi Džejmija mogla biti shvaćena drugačije nego što sam zamišljala. Majka Hildegard je te
sumnje potvrdila svojom reakcijom.
„Johanese!“, uzviknula je, toliko uzbuđena da je zaboravila svoje uobičajeno formalno
oslovljavanje. „Ona to ne može! Na kraju krajeva, madam Frejzer nije dvorska dama – ona je
neporočna osoba!“
„Eh, hvala vam“, učtivo sam rekla. „Ako vam ne smeta, ipak... kakve tačno veze moji
eventualni poroci imaju sa odlaskom kralju da bih ga zamolila da oslobodi Džejmija?“
Opatica i učitelj pevanja su razmenili poglede u kojima se užasavanje zbog moje naivnosti
mešalo sa oklevanjem da se to reši. Konačno je majka Hildegard, hrabrija među njima, zagrizla
metak.
„Ako odeš sama da tražiš takvu uslugu od kralja, on će očekivati da legne sa tobom“,
otvoreno je rekla. Posle onolikog otezanja to me je jedva iznenadilo, ali sam pogledala her
Gerstmana radi potvrde, koju mi je pružio u vidu neodlučnog klimanja glavom.
„Njegovo veličanstvo je prijemčivo za zahteve tako šarmantnih dama“, prefinjeno je rekao, a
onda se naglo zainteresovao za šare na stolu.
„Ali postoji cena takvih zahteva“, dodala je majka Hildegard, ni približno tako prefinjeno.
„Većina dvorjana je veoma zadovoljna kada njihove žene steknu kraljevu naklonost; dobitak je
vredniji od žrtvovanja čednosti njihovih supruga.“ Široka usta su se prezrivo iskrivila od te
pomisli, a onda se ispravila u svoju uobičajenu sumorno duhovitu crtu.
„Ali vaš muž“, rekla je, „na mene nije ostavio utisak da je od onih koji predusretljivo
dopuštaju da im se nabiju rogovi.“ Guste lučne obrve su ponudile upitnik na kraju rečenice, pa
sam odmahnula glavom u odgovor.
„Ni ja ne bih rekla.“ Zapravo, to je bilo jedno od najgorih potcenjivanja činjeničnog stanja
koje sam ikad čula. Ako „predusretljiv“ nije poslednja reč koja pada na pamet pri pomisli na
Džejmija Frejzera, onda je sigurno negde pri dnu spiska. Pokušala sam da zamislim šta bi Džejmi
pomislio, rekao ili učinio ako ikada sazna da sam legla sa drugim muškarcem, uključujući tu i
kralja Francuske.

280
 Ta me je pomisao naterala da se prisetim poverenja koje je postojalo među nama, gotovo od
dana našeg venčanja, i preplavio me je iznenadni osećaj napuštenosti. Zažmurila sam na tren
boreći se sa mučninom, ali se sa tim moralo suočiti.
„Pa“, rekla sam duboko uzdahnuvši, „postoji li drugi način?“
Majka Hildegard je nabrala obrve, mršteći se her Gerstmanu kao da od njega očekuje da
ponudi odgovor. Sitni maestro je slegnuo ramenima i sam se mršteći.
„Da li postoji neki prijatelj od velikog značaja i ugleda koji bi mogao da interveniše za vašeg
muža kod Njegovog veličanstva?“ oprezno se raspitivao.
„Ne baš.“ I sama sam razmatrala takve opcije u kočiji dok sam se vraćala iz Fontenbloa i na
kraju sam zaključila da nema nikoga koga bih mogla pitati da se tako zauzme. Pošto je dvoboj bio
po prirodi ilegalan i skandalozan – jer je Mari d’Arbanvil, naravno, raširila svoj trač po celom
Parizu – niko od Francuza koje poznajemo nije mogao sebi da dozvoli da se uključi u to. Msje
Diverni, koji je pristao da me vidi, bio je ljubazan, ali nije davao nadu. Sačekaj, bio je njegov savet.
Za nekoliko meseci, kada se skandal malo primiri, tada se može prići Njegovom veličanstvu. Ali
sada...
Na sličan način ni vojvoda od Sandringama, toliko vezan za delikatna pravila u diplomatiji
da je otpustio svog ličnog sekretara za koga se samo pomislilo da je učestvovao u skandalu, nije u
prilici da od Luja traži takvu uslugu.
Zurila sam dole u ukrašenu površinu stola i jedva da sam videla složene krivine gledi
različitih boja i oblika. Moj kažiprst je pratio petlje i krivine preda mnom, dajući mi dragoceni
oslonac za misli koje su letele. Ako Džejmi mora da se oslobodi iz zatvora da bi sprečio jakobitsku
invaziju na Škotsku, izgleda da ja moram da ga izvučem bez obzira na način i posledice.
Konačno sam podigla glavu i pogledala maestra u oči. „Moraću“, tiho sam rekla. „Nema
drugog načina.“
Usledio je trenutak tišine. Zatim je her Gerstman pogledao u majku Hildegard.
„Ona će ostati ovde“, odlučno je objavila majka Hildegard. „Možeš nekoga da pošalješ da joj
javi vreme audijencije, Johanese, kada to dogovoriš.“
Okrenula se prema meni. „Na kraju krajeva, ako si stvarno rešena da kreneš tim putem,
draga moja prijateljice...“ Usne su joj se stegle u tanku crtu, a onda je rekla: „Možda je greh
pomagati ti da izvršiš tako nemoralan čin. Ipak, ja ću to učiniti. Znam da tvoji razlozi tebi zvuče
dobro, kakvi god da su. I možda će nad tim grehom prevagnuti lepota tvog prijateljstva.“
Prihvatila je poruku za Džejmija koju sam ponudila.
„Oh, majko.“ Pomislila sam da ću zaplakati ako kažem još nešto, pa sam joj samo stegnula
veliku, od rada ogrubelu ruku koja mi je stajala na ramenu. Iznenada sam osetila žudnju da se
bacim u njeno naručje i zaronim lice u utešne grudi pod crnim seržom, ali je njena ruka napustila
moje rame i otišla do dugačkih gagatnih brojanica koje su pri hodu zveckale među naborima
njene suknje.
„Moliću se za vas“, rekla je, smešeći se nečim što bi bio kolebljiv osmeh na nekom ne tako
grubo isklesanom licu. Izraz joj se naglo promenio u duboku zabrinutost. „Mada se stvarno
pitam“, zamišljeno je dodala, „koji bi svetac bio pravi zaštitnik kog treba pozvati u ovakvoj
situaciji?“

*****

Marija Magdalena je bilo ime koje mi je palo na pamet kada sam ruke podigla iznad glave u
simulaciji molitve, da bih omogućila malom pletenom okviru za haljinu da mi klizne preko
ramena i padne na kukove. Ili Mata Hari, mada sam bila sigurna da ona nikada neće dospeti u
crkveni kalendar. Nisam bila sigurna ni za Magdalenu, ako ćemo pravo, ali prostitutka koja se

281
popravila delovala je među nebeskim domaćinima kao neko ko bi imao najviše saosećanja za
predstojeći poduhvat.
Razmišljala sam kako ovaj zbor anđela verovatno nikada ranije nije video ovakvo oblačenje.
Iako su kandidatkinje koje se spremaju da polože poslednju zakletvu bile velelepno obučene kao
Hristove neveste, crvena svila i puder od pirinča verovatno nisu igrali zapaženu ulogu u tim
ceremonijama.
Vrlo simbolično, pomislila sam dok su bogati crveni nabori klizili niz moje podignuto lice.
Belo za čistotu, crveno za... za šta god. Sestra Minerva, mlada sestra iz bogate plemenite porodice,
izabrana je da mi pomaže oko toalete; uz puno veštine i samopouzdanja sredila mi je kosu,
zavlačeći samo komadić nojevog pera obrubljenog zrnima bisera. Pažljivo mi je očešljala obrve,
zatamnjujući ih malim olovnim češljevima i namazala mi usne perom umočenim u teglicu sa
ružem. Ono me je nepodnošljivo golicalo po usnama, pojačavajući moju sklonost da se otkačeno
kikoćem. Ne od veselja, već od histerije.
Sestra Minerva je krenula da dohvati ogledalce. Zaustavila sam je pokretom, nisam htela da
se pogledam u oči. Duboko sam uzdahnula i klimnula glavom.
„Spremna sam“, rekla sam. „Pozovite kočiju.“

*****

Nikada ranije nisam bila u ovom delu palate. Zapravo, posle nekoliko zavoja i skretanja kroz
svećama obasjane hodnike pune ogledala, nisam više bila sigurna koliko ih tamo uopšte ima, a
kamoli kuda ma koji vodi.
Diskretan i anonimni džentlmen spavaćih odaja me je odveo do malih tapeciranih vrata u
jednoj niši. Kucnuo je jednom, a onda mi se naklonio, okrenuo se i otišao ne čekajući odgovor.
Vrata su se otvorila na unutra i ja sam ušla.
Kralj je još bio u pantalonama. Kada sam to shvatila, srce mi je malo usporilo i prestala sam
da se osećam kao da bih svakog trenutka mogla povratiti.
Ne znam šta sam tačno očekivala, ali je stvarnost bila pomalo ohrabrujuća. Kralj je bio
obučen neformalno, u košulju i jahaće pantalone, sa kućnim mantilom od braon svile preko
ramena radi toplote. Njegovo veličanstvo se nasmešilo i podstaklo me stavljajući šaku pod moju
ruku. Dlan mu je bio topao – podsvesno sam očekivala da mu je dodir vlažan – pa sam uzvratila
osmeh, najbolje što sam mogla.
Mora da napor nije bio baš uspešan jer me je ljubazno potapšao po ruci i rekao: „Ne plašite
me se, chèrie Madame. Ne ujedam.“
„Ne“, kazala sam. „Naravno da ne ujedate.“
On je bio znatno pribraniji od mene. Pa, naravno da je tako, pomislila sam za sebe, on to
stalno radi. Duboko sam udahnula i pokušala da se opustim.
„Jeste li za malo vina, madam?“, upitao je. Bili smo sami; nije bilo slugu, ali je vino već bilo
sipano u dva pehara koja su stajala na stolu, svetlucajući kao rubini na svetlosti sveća. Odaja je
bila raskošna ali veoma mala pa je sem stola i dve stolice sa ovalnim naslonima sadržavala samo
luksuzno tapecirani šezlong od zelenog somota. Pokušavala sam da izbegnem pogled u njega dok
sam uzimala pehar, uz promrmljano zahvaljivanje.
„Sedite, molim vas.“ Luj je seo duboko u jednu stolicu, pokazujući mi da sednem u drugu. „A
sada mi, molim vas“, rekao je smeškajući mi se, „kažite šta je to što mogu da učinim za vas.“
„M-moj muž“, počela sam, mucajući malo od nervoze. „On je u Bastilji.“
„Naravno“, promrmljao je kralj. „Zbog dvoboja, ako se sećam.“ Moju slobodnu ruku je uzeo
među svoje, prstima lagano dodirujući moj puis. „Šta biste očekivali da učinim, chèrie Madame? Vi

282
znate da je to ozbiljan prekršaj. Vaš muž je prekršio moj dekret.“ Jedan prst je milovao donju
stranu zgloba moje šake tako da mi se golicanje širilo duž ruke.
„D-da, to razumem. Ali, bio je... isprovociran.“ Rodila mi se jedna ideja. „Vi znate da je on
Škot, a ljudi iz te zemlje su“, pokušala sam da smislim dobar sinonim za „otkačeni“, „veoma
vatreni kada je reč o njihovom ponosu.“
Luj je klimnuo, glave pognute od navodne zanetosti rukom koju je držao. Videla sam
slabašni masni sjaj na njegovoj koži i osetila njegov parfem. Ljubičice. Jak, sladak miris, ali ne
sasvim dovoljan da pokrije njegovu jetku muškost.
Ispraznio je vino u dva duga gutljaja i odložio pehar da bi bolje uhvatio moju ruku. Jedan
prst sa kratkim noktom je pratio liniju moje burme, sa isprepletanim spojevima i cvetovima čička.
„Baš tako“, rekao je primičući ruku, kao da hoće da razgleda prsten. „Baš tako, madam. Pa
ipak...“
„Bila bih... krajnje zahvalna, Vaše veličanstvo“, upala sam. Podigao je glavu i ugledala sam
njegove oči, tamne i ispitivačke. Srce mi je udaralo kao pneumatski čekić. „Krajnje... zahvalna.“
Imao je tanke usne i loše zube. Mogla sam da osetim zadah od luka i kvarnih zuba. Pokušala
sam da zadržim svoj dah, ali je to moglo da pomogne samo privremeno.
„Pa...“ polako je rekao, kao da se premišlja. „Ja bih bio sklon milosrđu, madam...“
Ispustila sam dah u kratkim izdasima i njegovi prsti su me stegli u znak upozorenja. „Ali
vidite, postoje komplikacije.“
„Postoje?“, slabašno sam izgovorila.
Klimnuo je glavom, pogleda i dalje fiksiranog na moje lice. Njegovi prsti su lagano lutali po
mojoj nadlanici, prateći vene.
„Englez koji je bio tako nesrećan da uvredi gospodara Broha Tuaraha“, kazao je. „On je bio
zaposlen kod... izvesnog čoveka – engleskog plemića od izvesnog značaja.“
Sandringam. Srce mi je poskočilo kada je on pomenut, makar i ovako indirektno.
„Taj plemić je uključen u – možemo li to nazvati, izvesne pregovore zbog kojih ga treba
imati u vidu?“ Tanke usne su se nasmešile, naglašavajući istaknuti nos. „A taj plemić se
zainteresovao za pitanje tog dvoboja između vašeg supruga i engleskog kapetana Randala. Plašim
se da je bio krajnje određen u zahtevu da vaš muž istrpi celu kaznu zbog svoje indiskretnosti,
madam.“
Prokleti čabar masti, pomislila sam. Naravno – pošto je Džejmi odbio mito oproštaja kazne,
ima li boljeg načina da se spreči njegovo „mešanje“ u poslove Stjuarta nego pobrinuti se da ostane
ćorkiran u Bastilji narednih nekoliko godina? Pouzdano, diskretno i jeftino – metod koji se morao
dopasti vojvodi.
Sa druge strane, Luj je još uvek teško disao nad mojom rukom, što sam prihvatila kao znak
da ne mora sve biti izgubljeno. Ako neće da udovolji mom zahtevu, teško je mogao očekivati da
odem u krevet sa njim – ili ako to ipak očekuje, čeka ga grubo iznenađenje.
Spremila sam se na još jedan pokušaj.
„A da li Vaše veličanstvo prima naredbe od Engleza?“, odvažno sam upitala.
Lujeve oči su se naglo otvorile od trenutnog šoka. Zatim se šeretski osmehnuo, videvši šta
nameravam. Pa ipak, pogodila sam u živac; videla sam malo grčenje njegovih ramena kada je
povratio moćan stav nalik nevidljivom ogrtaču.
„Ne, madam, ne primam“, rekao je prilično suvo. „Ali ipak uzimam u obzir... razne faktore.“
Teški kapci su mu na tren pali preko očiju, ali je i dalje držao moju ruku.
„Čuo sam da se vaš muž zanima za afere mog nećaka“, rekao je.
„Vaše veličanstvo je dobro informisano“, učtivo sam rekla. „Ali pošto je to tako, onda sigurno
znate da moj suprug ne podržava restauraciju Stjuarta na tron Škotske.“ Molila sam se da je to
ono što on želi da čuje.
Očigledno jeste. Nasmešio se, podigao moju ruku do usana i kratko je poljubio.

283
 „Ah? Ja sam čuo... oprečne priče o vašem suprugu.“
Duboko sam udahnula i oduprla se impulsu da istrgnem ruku.
„Pa to je stvar poslovne politike“, kazala sam, trudeći se da to zvuči što je moguće
prozaičnije. „Rođak mog muža, Džared Frejzer, je zakleti jakobit; Džejmi – moj suprug – ne može
tek tako da dopusti da se njegovi stavovi znaju u javnosti dok je u partnerstvu sa Džaredom.“
Videvši da sumnja počinje da mu se gubi sa lica, požurila sam s tim. „Pitajte msje Divernija“,
predložila sam. „On je dobro upoznat sa pravim naklonostima mog muža.“
„Već jesam.“ Luj je zastao prilično dugo posmatrajući svoje prste, tamne i zdepaste, kako
prate fine krugove po mojoj nadlanici.
„Tako bele“, mrmljao je. „Tako fine. Verujem da mogu da vidim kako vam krv teče ispod
kože.“
Tada je pustio moju ruku i seo posmatrajući me. Izuzetno dobro sam naučila da čitam lica,
ali je Lujevo bilo prilično neprobojno u tom času. Onda sam se setila da je on bio kralj od svoje
pete godine i sposobnost da sakrije misli bila je deo njega koliko i burbonski nos ili pospane
smeđe oči.
Ta misao je za sobom dovela drugu, sa jezom koja me je pogodila duboko u stomak. On je
kralj. Građani Pariza neće se dići na ustanak još četrdeset ili više godina; do tog dana, njegova
vladavina Francuskom je apsolutna. On može da oslobodi Džejmija jednom rečju – ili da ga ubije.
Može sa mnom da postupa kako hoće; tu nema pomoći. Neka jednom klimne glavom i francuska
riznica može prosuti zlato koje će lansirati Čarlsa Stjuarta, upućujući ga kao smrtonosnu kuglu
groma da udari kroz srce Škotske.
On je kralj. Uradiće kako mu se prohte. A ja posmatram njegove tamne oči zamagljene od
razmišljanja i čekam, tresući se, da vidim šta bi moglo kralju biti po volji.
„Kažite mi, ma chèrie Madame“, konačno je rekao, trgnuvši se iz zamišljenosti. „Ako bih
ispunio vaš zahtev, da oslobodim vašeg muža...“ zastao je, razmatrajući.
„Da?“
„Moraće da napusti Francusku“, kazao je Luj, a jedna gusta trepavica se podigla kao
upozorenje. „To će biti uslov za njegovo puštanje.“
„Razumem.“ Srce mi je toliko tuklo da je gotovo zagušilo njegove reči. Na kraju krajeva, cilj
jeste bio da Džejmi napusti Francusku. „Ali on je prognan iz Škotske...“
„Mislim da se to može srediti.“
Oklevala sam, ali po svemu sudeći, nije ostao nikakav izbor sem da se saglasim. „U redu.“
„Dobro.“ Kralj je klimnuo glavom, zadovoljan. Zatim se njegov pogled vratio na mene,
zadržao mi se na licu, kliznuo niz vrat, grudi, telo. „Zatražiću malu uslugu od vas zauzvrat“, tiho je
rekao.
Na sekundu sam ga pogledala pravo u oči. Zatim sam pognula glavu. „Ja sam Vašem
veličanstvu potpuno na raspolaganju“, rekla sam.
„Ah.“ Ustao je i odbacio kućni mantil, ostavljajući ga da nehajno visi sa naslona fotelje.
Nasmešio se i pružio mi ruku. „ Très bien, ma chère. Pođite onda sa mnom.“
Nakratko sam zažmurila, terajući moja kolena da funkcionišu. Dvaput si bila udata, za ime
boga, pomislila sam za sebe. Prekini da praviš toliku gužvu od toga.
Digla sam se na noge i prihvatila njegovu ruku. Na moje iznenađenje, on se nije okrenuo
somotskom šezlongu, već me je poveo ka vratima na drugoj strani sobe.
U trenutku mi je sve bilo kristalno jasno kada mi je pustio ruku da bi otvorio vrata.
Proklet da si, Džejmi Frejzeru, pomislila sam. Proklet da si do pakla!

*****

284
Stajala sam prilično mirno na pragu, žmirkajući. Moje meditacije o protokolu kraljevskog
svlačenja su prerasle u čistu zapanjenost.
Soba je bila prilično tamna, osvetljena samo brojnim malim petrolejkama poredanim u
grupe od pet u nišama zida. Sama soba bila je okrugla, a takav je bio i sto postavljen u sredinu, a
tamno drvo je svetlucalo preciznim odrazima. Neki ljudi su sedeli za stolom, ali nisu bili ništa više
od pogrbljenih tamnih fleka u crnilu sobe.
Kad sam ušla, usledio je žamor, koji je brzo utihnuo kad se pojavio kralj. Kako su mi se oči
prilagodile tmini, šokirano sam shvatila da ljudi koji sede za stolom nose kukuljice. Najbliži čovek
se okrenuo ka meni i primetila sam slabašni sjaj očiju kroz rupe u somotu. Izgledalo je kao skup
dželata.
Očigledno sam ja bila počasni gost. U jednom nervoznom trenutku sam se pitala šta se
zapravo očekuje od mene. Na osnovu Rajmonovih nagoveštaja, i Margeritinih, javljale su mi se
košmarne vizije okultnih ceremonija koje uključuju žrtvovanje dece, ceremonijalno silovanje i
uopšte satanističke običaje. Retkost je, međutim, da natprirodno ispuni takva očekivanja pa sam
se nadala da ova prilika neće biti izuzetak.
„Čuli smo za vašu veliku veštinu, madam, i za vašu... reputaciju.“ Luj se osmehnuo, ali se u
njegovom pogledu video oprez kada me pogledao, kao da nije sasvim siguran šta bih mogla da
učinim. „Bili bismo veoma zahvalni, draga madam, ako biste bili voljni da nam večeras omogućite
da iskoristimo tu veštinu.“
Klimnula sam. Veoma zahvalni, eh? Pa ovo ide kako treba; htela sam da mi bude zahvalan.
Mada, šta to očekuje da učinim? Jedan sluga je spustio veliku voštanicu na sto i upalio je,
stvarajući baricu blagog svetla na uglancanom drvetu. Sveća je bila ukrašena simbolima sličnim
onima koje sam videla u tajnoj sobi majstora Rajmona.
„Regardez, Madame.“ Kraljeva ruka je bila ispod mog lakta, usmeravajući moju pažnju iza
stola. Sada kada je sveća gorela, mogla sam da vidim dve figure koje su ćutke stajale između
treperavih senki. Trgla sam se od tog prizora, a kraljev stisak se pojačao na mojoj ruci.
Grof Sen Zermen i majstor Rajmon su stajali tamo, jedan pored drugog, na razdaljini od
otprilike dva metra. Rajmon nije ničim pokazao da me poznaje, već je stajao ćuteći, zureći u
stranu crnim očima bez ženica, nalik žabi u bezdanom bunaru.
Grof me je ugledao i razrogačio oči u neverici. Zatim me je mrko pogledao. Bio je obučen u
najbolju odeću, sav u belom, kao i obično; beli uštirkani satenski sako preko svilenog prsluka
krem boje i pantalona. Ukras od bisera krasio je njegove manžetne i revere, svetlucajući na
svelosti sveća. Ako se izuzme krojačko umeće, grof izgleda prilično iznureno, pomislila sam – lice
mu je bilo upalo od napinjanja, a čipka na njegovom okovratniku bila je sparušena – kragna mu je
potamnela od znoja.
Rajmon je, naprotiv, izgledao mirno kao bakalar na ledu, stajao je stameno sa rukama
zavučenim u rukave svoje uobičajeno odrpane plišane odore, a široko, ravno lice bilo je spokojno i
sa njega se ništa nije moglo pročitati.
„Ova dva čoveka su optužena, madam“, rekao je Luj, pokazujući na Rajmona i grofa. „Za
vradžbine, veštičarenje i izopačavanje prihvatljive potrage za saznanjem u istraživanje mističnih
veština.“ Glas mu je bio hladan i zloslutan. „Takva praksa je cvetala u vreme vladavine mog dede;
ali mi nećemo patiti od takve pokvarenosti u našem kraljevstvu.“
Kralj je pucnuo prstima ka jednoj od figura sa kukuljicom koja je sedela sa perom i mastilom
nad papirima. „Budite ljubazni, pročitajte optužbe“, rekao je.
Čovek sa kukuljicom je poslušno ustao i počeo da čita sa jedne hartije: optužbe za
bestijalnost i neopravdano žrtvovanje, za prolivanje krvi nedužnih, narušavanje svetog rituala
mise skvrnavljenjem nafore, izvođenje ljubavnih obreda pred Božjim oltarom – nakratko mi je
proletelo na šta li je moglo ličiti lečenje koje je Rajmon izveo na meni u L’Hôpital des Anges, pa
sam osetila duboku zahvalnost što ga niko nije otkrio.

285
 Čula sam pominjanje imena „Di Karfur“ i progutala kada mi se naglo digla žuč. Šta je rekao
pastor Loren? Čarobnjak Di Karfur je bio spaljen u Parizu dvadeset godina ranije, upravo zbog
optužbi kakve su ove što ih slušam: „... prizivanje demona i mračnih sila, uzrokovanje bolesti i
smrti da bi se odužilo“, stavila sam ruku na stomak, živo se prisećajući gorke kaskare, „bacanje
uroka članovima dvora, obeščašćivanje devica...“ Kratko sam pogledala u grofa, ali mu je lice bilo
skamenjeno, a usne stisnute dok je slušao.
Rajmon je stajao prilično mirno, sa srebrnastom kosom koja mu je padala na ramena, kao da
sluša nešto nevažno poput pesme drozda u žbunju. Videla sam kabalističke simbole na njegovom
ormanu, ali sam teško mogla da povežem čoveka kog poznajem – saosećajnog trovača, praktičnog
apotekara – sa spiskom zlodela koji je pročitan.
Konačno su se optužbe završile. Čovek sa kukuljicom je pogledao u kralja i na njegov znak
utonuo nazad u stolicu.
„Izvršena je opsežna istraga“, rekao je kralj, okrećući se prema meni. „Izneti su dokazi i
zabeležene izjave brojnih svedoka. Deluje jasno“, okrenuo je hladan pogled na dvojicu optuženih
magova, „da su oba čoveka detaljno istraživala pisanje drevnih filozofa i da su se bavili
proricanjem služeći se proračunom kretanja nebeskih tela. Pa ipak...“ Slegnuo je ramenima. „To
samo po sebi nije zločin. Kako mi je predstavljeno“, dobacio je pogled krupnom maskiranom
muškarcu za koga sam mislila da je pariški biskup, „da to nužno ne odstupa od učenja crkve; čak
se i za blaženog sv. Avgustina zna da se raspitivao o misterijama astrologije.“
Prilično nejasno sam se prisetila da je sv. Avgustin zaista zagledao astrologiju, i da ju je
prilično prezrivo odbacio kao gomilu đubreta. Pa ipak, sumnjala sam da je Luj pročitao
Avgustinova Priznanja, a takav tok rasprave je nesumnjivo bio dobar za nekog optuženog
čarobnjaka; gledanje u zvezde je izgledalo prilično bezazleno u poređenju sa žrtvovanjem dece i
neopisivim orgijama.
Počinjala sam da se pitam, prilično zabrinuto, šta zapravo ja radim na ovom skupu. Da li je
neko ipak video majstora Rajmona sa mnom u bolnici?
„Mi ne sporimo prikladnu upotrebu znanja niti potragu za mudrošću“, nastavljao je kralj
odmerenim glasom. „Mnogo toga se može naučiti iz dela drevnih filozofa ako im se priđe sa
odgovarajućim oprezom i poniznošću duše. Ali je tačno da se, pored toga što se može naći puno
dobrog u takvim delima, može otkriti i zlo i čista potraga za mudrošću može se izopačiti u želju
za moći i bogatstvom – svetovnim stvarima.“
Ponovo je šarao pogledom od jednog do drugog optuženog, očito izvlačeći zaključak koji bi
mogao biti skloniji toj vrsti izopačenosti. Grof se i dalje znojio, tamne fleke su odskakale od bele
svile njegovog sakoa.
„Ne, Vaše veličanstvo!“, rekao je odmahujući glavom i fiksirajući užareni pogled na majstora
Rajmona. „Istina je da mračne sile deluju u zemlji – zlo o kome govorite hoda među nama! Ali
takvo zlo ne boravi u grudima vaših najlojalnijih podanika“, udario se po grudima za slučaj da smo
propustili poentu, „Ne, Vaše veličanstvo! Da biste našli izopačavanje znanja i korišćenje
zabranjenih veština, morate pogledati dalje od sopstvenog dvora.“ Nije optužio Rajmona direktno,
ali je pravac u kome je gledao bio sasvim jasan.
Kralj je ostao neuzdrman ovim izlivom. „Takvi užasi su cvetali za vladavine mog dede“, tiho
je rekao. „Istrebili smo ih gde god su nađeni; uništili smo pretnju takvog zla gde god je postojalo u
kraljevini. Čarobnjake, veštice, one koji izopačuju učenja crkve... Gospodo, nećemo trpeti da se
takva grešnost ponovo pojavi.“
„Dakle.“ Pljesnuo je lagano sa oba dlana po stolu i ispravio se. I dalje zureći u Rajmona i
grofa, ruku je ispružio u mom pravcu.
„Doveli smo ovde svedoka“, objavio je. „Nepogrešivog sudiju istine i čistote srca.“
Ispustila sam nekakvo grgoljenje iz grla, što je kralja nateralo da se okrene prema meni.

286
 „Bela Dama“, tiho je rekao. „La Damme Blanche ne može da slaže; ona vidi srce i dušu
čoveka i može tu istinu usmeriti ka dobru... ili uništenju.“
Nekakva atmosfera nestvarnosti koja se nadnosila nad to veče iznenada je uz prasak nestala.
Slabašno zujanje vina je nestalo i iznenada sam bila sasvim trezna. Otvorila sam usta a potom ih
zatvorila, shvatajući da nemam šta da kažem.
Užas mi je odmigoljio niz kičmu i sklupčao se u stomaku dok je kralj izlagao svoj plan. Dva
petougaonika treba da se nacrtaju na podu i u njih će stati čarobnjaci. Svaki će tada posvedočiti o
svojim aktivnostima i motivima. A Bela Dama će prosuditi o istinitosti onoga što je izrečeno.
„Isuse Hriste“, rekla sam sebi u bradu.
„Msje grofe?“ Kralj je pokazao ka prvom petougaoniku, kredom iscrtanom na tepihu. Samo
kralj može da se ophodi prema skupom „obison“ tepihu sa tako galantnim nepoštovanjem.
Grof se očešao o mene dok je odlazio da zauzme svoje mesto. U prolazu sam čula najtiši
šapat: „Pazite se, madam. Ja ne radim sam.“ Stao je na mesto i okrenuo se licem ka meni uz
ironičan naklon, naizgled staložen.
Implikacije su bile prilično jasne; ako ga proglasim krivim, njegovi sledbenici će se istog časa
stvoriti da mi odseku bradavice i spale Džaredovo skladište. Olizala sam suve usne, psujući Luja.
Zašto nije samo poželeo moje telo?
Rajmon je nehajno stao u sopstveni nacrtani prostor i srdačni klimnuo u mom pravcu.
Nikakav nagoveštaj onoga što treba da uradim u onim okruglim crnim očima.
Nisam imala nikakvu predstavu šta sledeće da učinim. Kralj mi je pokazao da stanem
naspram njega, između dva petougaonika. Ljudi sa kukuljicama su ustali da bi stali iza kralja –
bezizražajna preteča skupina.
Sve je bilo izuzetno tiho. Dim sveće je kao zastor visio uz pozlaćenu tavanicu, pramenovi su
lelujali u tromim vazdušnim strujama. Sve oči su bile okrenute ka meni. Konačno sam se, iz očaja,
okrenula grofu i klimnula.
„Možete da počnete, msje grofe“, rekla sam.
On se nasmešio – bar sam pretpostavila da to treba da bude osmeh – i počeo, započinjući
objašnjenjem porekla kabale pa prešao pravo na tumačenje dvadeset tri slova hebrejske azbuke i
dubokog simbolizma svega toga. To je zvučalo veoma učeno, sasvim bezazleno, i užasno dosadno.
Kralj je zevnuo, ne potrudivši se da stavi ruku na usta.
U međuvremenu, u mislima sam premotavala alternative. Ovaj čovek mi je pretio i napao
me, pokušao da sredi da ubiju Džejmija – bilo iz ličnih ili političkih razloga, to nije predstavljalo
bitnu razliku. Po svemu sudeći, predvodio je grupu silovatelja koji su presreli mene i Meri. Pored
svega toga i pored glasina koje sam čula o njegovim ostalim aktivnostima, on je bio glavna pretnja
uspehu našeg pokušaja da zaustavimo Čarlsa Stjuarta. Hoću li ga pustiti da se izvuče? Da ga
pustim da vrši uticaj na kralja za interese Stjuarta i da nastavi da tumara tamnim ulicama Pariza
sa svojim maskiranim siledžijama?
Videla sam svoje bradavice, podignute od straha, kako se jasno ističu ispod moje svilene
haljine. Ali sam se, uprkos tome, uspravila i besno ga pogledala.
„Samo trenutak“, rekla sam. „Sve što ste dosad rekli je istina, msje grofe, ali vidim senku iza
vaših reči.“
Grof je zinuo. Luj je, naglo zainteresovan, prestao da sedi pogrbljeno za stolom i uspravio se.
Ja sam zažmurila i prstima pokrila očne kapke, kao da gledam unutra.
„Vidim ime u vašim mislima, msje grofe“, rekla sam. Zvučala sam kao bez daha i napola
ugušena strahom, ali tu nije bilo pomoći. Pustila sam da mi ruke padnu i pogledala sam pravo u
njega. „Les Disciples du Mal“, rekla sam. „Kakva je vaša veza sa njima, msje grofe?“
On stvarno nije bio dobar u skrivanju emocija. Oči su mu iskočile i lice pobledelo, a ja sam
osetila mali oštar nalet zadovoljstva ispod svog straha.

287
 Ime Les Disciples du Mal bilo je poznato i kralju; pospane tamne oči su se iznenada suzile u
proreze.
Možda je grof bio varalica i šarlatan, ali nije bio kukavica. Prizivajući svu svoju snagu, besno
me je pogledao i zabacio glavu.
„Ova žena laže“, rekao je, zvučeći tako određeno kao da obaveštava publiku da slovo alef
simboliše Hristovu krv. „Ona nije prava Bela Dama, već sluga Satane! U istoj ligi sa svojim
gospodarom, poznatim čarobnjakom, Di Karfurovim šegrtom!“ Dramatično je pokazao na
Rajmona koji je delovao pomalo iznenađeno.
Jedan od maskiranih ljudi se prekrstio i čula sam tihi šapat kratke molitve među senkama.
„Mogu da dokažem ovo što govorim“, izjasnio se grof, ne puštajući da mu iko upadne u reč.
Posegao je u svoj sako. Zapamtila sam bodež koji je izvadio iz rukava one večeri na zabavi pa sam
se spremila da se izmaknem. Mada ono što je izvadio nije bio nož.
„U svetoj Bibliji se kaže: ‘Oni će nepovređeni rukovati zmijama’“, grmeo je on. „‘I po tim
znacima ćete poznati sluge pravog Boga!’“
Pomislila sam da je to verovatno mali piton. Bio je dug skoro metar, glatko, dugačko telo
zlatne i smeđe boje, klizavo i izuvijano kao nauljeni konopac, sa parom zbunjujućih zlatnih očiju.
Svi su složno uzdahnuli u publici i dvojica sudija u kukuljicama su uzmakli jedan korak. Sam
Luj je bio poprilično zatečen pa je žurno pogledom potražio svog telohranitelja, koji je iskolačenih
očiju stajao pored vrata prostorije.
Zmija je zapalacala jezikom jednom ili dvaput, isprobavajući vazduh. Očigledno je zaključila
da je mešavina voska sveća i tamjana nejestiva pa se okrenula i pokušala da se opet zavuče u topli
džep iz koga je grubo izvađena. Grof ju je stručno uhvatio iza glave i gurnuo je prema meni.
„Vidite?“, trijumfalno je rekao. „Ta žena se skupila od straha! Ona je veštica!“
Zapravo, u poređenju sa jednim sudijom koji se skupio uza zid, ja sam bila oličenje hrabrosti,
ali moram priznati da sam nesvesno napravila korak unazad kada sam ugledala zmiju. Sada sam
opet zakoračila napred u nameri da je uzmem od njega. Na kraju krajeva, prokleta životinja nije
otrovna. Možda bismo videli koliko je bezopasna ako mu je omotam oko vrata.
Međutim, pre nego što sam stigla do njega majstor Rajmon je progovorio iza mene. U svojoj
onoj gunguli, na njega sam zaboravila.
„Ne kaže se u Bibliji tako, msje grofe“, primetio je Rajmon. Nije podigao glas i široko lice
vodozemca bilo je bezizražajno, kao puding. Pa ipak, žagor je zamro i kralj se okrenuo da sluša.
„Da, msje?“, kazao je.
Rajmon je klimnuo učtivo pokazavši da je na njega red, a zatim je zavukao obe ruke u svoju
odeću. Iz jednog džepa je izvadio flašu, iz druge šoljicu.
„‘Oni će nepovređeni rukovati zmijama’“, citirao je, „‘i ako popiju smrtonosni otrov, oni neće
umreti’.“ Držao je šoljicu na dlanu tako da je njen srebrni rub svetlucao pod svećama. Bočica je
stajala nad njom, spremna da se iz nje natoči.
„Pošto smo i ledi od Broh Tuaraha i ja optuženi“, kazao je Rajmon, brzo me pogledavši,
„predložio bih da svi troje učestvujemo u ovom testu. Uz vaše dopuštenje, Vaše veličanstvo?“
Luj je delovao prilično zapanjen brzim razvojem događaja, ali je klimnuo glavom i tanak
mlaz tečnosti boje ćilibara izlio se u šoljicu koja se istog časa obojila u crveno i počela da stvara
mehuriće, kao da njena sadržina vri.
„Zmajeva krv“, objasnio je Rajmon, mašući ka šoljici. „Potpuno bezopasna za čisto srce.“
Nasmejao se bezubim, podsticajnim osmehom i pružio mi napitak.
Izgleda da nisam imala drugog izbora sem da to popijem. Ispostavilo se da je zmajeva krv
neka vrsta sode-bikarbone; imala je ukus kao brendi sa mineralnom vodom. Otpila sam dva ili tri
osrednja gutljaja i vratila šolju.
Uz prikladnu ceremoniju, popio je i Rajmon. Spustio je šoljicu, pokazujući umazane usne i
okrenuo se kralju.

288
 „Ako bismo od La Dame Blanche zatražili da šolju doda msje grofu?“, upitao je. Pokazao je
na kredom nacrtane linije kod svojih nogu, da bi pokazao kako ne može da izađe izvan zaštite
petougaonika.
Na kraljevo klimanje, uzela sam šolju i mehanički se okrenula prema grofu. Možda dva
metra tepiha koje treba preći. Napravila sam prvi korak, a zatim još jedan dok su mi se kolena
tresla više nego u malom predsoblju, nasamo sa kraljem.
Bela Dama vidi pravu prirodu čoveka. Da li je vidim? Da li zaista znam nešto o ma kom od
njih, o Rajmonu ili o grofu?
Da li sam mogla to da zaustavim? Pitala sam se to stotinu puta, hiljadu puta – kasnije. Da li
sam mogla da postupim drugačije?
Prisetila sam se pitanja koje mi je prošlo kroz glavu kada sam upoznavala Čarlsa Stjuarta;
kako bi bilo zgodno za sve kada bi on umro. Ali ne može se čovek ubiti zbog njegovih uverenja,
makar postupanje po tim uverenjima znači smrt nedužnih – ili možda može?
Nisam znala. Nisam znala da li je grof kriv, nisam znala da li je Rajmon nevin. Nisam znala
da li borba za čestit cilj opravdava upotrebu nečasnih sredstava. Nisam znala koliko vredi jedan
život – ili hiljadu. Nisam znala pravu cenu osvete.
Ono što sam znala bilo je da šolja koju držim u rukama znači smrt. Beli kristal mi je visio
oko vrata, a njegova težina me je podsećala na otrov. Nisam videla Rajmona da je išta dodao; niko
nije, bila sam sigurna. Ali nisam morala da umočim kristal u krvavocrvenu tečnost da bih znala
šta sada sadrži.
Grof je video saznanje na mom licu; La Dame Blanche ne može da laže. Oklevao je gledajući
u šoljicu s mehurićima.
„Popijte, msje“, rekao je kralj. Tamne oči su opet bile maska, nisu pokazivale ništa. „Ili se
plašite?“
Grofu bi se moglo mnogo štošta zameriti, ali ne i da je kukavica. Lice mu je bilo bledo i
ukočeno, ali je kralju pogledao u oči uz blagi smešak.
„Ne, veličanstvo“, kazao je.
Uzeo je šolju iz moje ruke i ispraznio je, neprekidno gledajući u mene. Zurio je u moje lice,
čak i kada su mu se oči zacaklile od saznanja da umire. Bela Dama može čovekovu prirodu da
usmeri ka dobru, ili ka uništenju.
Grofovo telo je palo na pod, grčeći se, a hor povika i krika se oglasio od maskiranih
posmatrača, prigušujući zvuke koje je on mogao da ispusti. Pete su mu kratko dobovale, nečujne
na debelom tepihu; telo mu se izvilo, a onda omlitavelo. Zmija, neraspoložena, s mukom se
izvukla iz nereda belog satena i brzo odgmizala, uputivši se ka utočištu Lujevih stopala. Nastao je
pravi pakao.

289
 28
Dolazak svetlosti

ratila sam se iz Pariza u Lujzinu kuću u Fontenblou. Nisam htela da idem u Rue
Tremoulins – ili bilo gde drugde gde bi me Džejmi mogao naći. Imaće malo vremena
za traženje; moraće odmah da ode za Spaniju ili da rizikuje neuspeh svoje zamisli.
Lujza mi je, kao dobra prijateljica, oprostila ono izbegavanje i – njoj na čast –
uzdržala se da me ispituje kuda sam otišla ili šta sam tamo radila. Ni sa kim nisam
mnogo razgovarala, već sam ostajala u svojoj sobi, jela malo i zurila u debele, gole putti koje su
ukrašavale belu tavanicu. Nužnost odlaska u Pariz me je privremeno trgla, ali sada nije bilo ničega
što moram da radim, nikakve dnevne rutine da me podrži. Obezglavljena, opet sam počela da
plutam.
Pa ipak, povremeno sam se trudila. Na Lujzino podsticanje bih sišla na večeru sa društvom,
ili bih joj se pridružila na čaju sa nekim posetiocem. I pokušala sam da obraćam pažnju na
Fergusa, jedinu osobu na svetu prema kojoj sam još osećala nekakvu odgovornost.
Tako sam se, kada sam čula glasove pojačane u svađi sa druge strane jedne pomoćne zgrade
tokom svoje obavezne popodnevne šetnje, osetila obaveznom da odem i vidim u čemu je stvar.
On je bio licem u lice sa jednim štalskim momkom, krupnijim dečakom potištenog izraza
lica i širokih ramena.
„Začepi gubicu, žabo jedna neupućena“, govorio je štalski momak. „Pojma nemaš o čemu
govoriš!“
„Znam bolje od tebe – tebe, čija se majka parila sa veprom!“ Fergus je zavukao dva prsta u
nozdrve, podigao nos i skakutao napred i nazad, ponavljajući „Skviik, skviik!“
Štalski momak, koji je imao upadljivo naviše iskrenutu surlu, nije gubio vreme na dalje
nadmudrivanje, već je zakoračio mašući šakama stegnutim u pesnice. Za nekoliko sekundi su se
njih dvojica valjali po blatu, cičeći kao mačke i cepajući jedan drugom odeću.
Dok sam se još premišljala da li da se umešam, štalski momak se prevrnuo na Fergusa,
zgrabio ga za vrat sa obe ruke i počeo da mu glavu udara o zemlju. U jednu ruku, bila sam prilično
ubeđena da je Fergus prizivao takvu pažnju. U drugu, lice mu je postalo tamno, zagasitocrveno i
imala sam izvesne primedbe na to da ga gledam kako tako mlad strada. Prilično odlučno, prišla
sam iza para koji se borio.
Štalski momak je kolenima pritezao Fergusovo telo, daveći ga, i zadnjica njegovih pantalona
bila je zategnuta ispred mene. Zamahnula sam nogom i šutnula ga zgodno u šav na pantalonama.
Pošto je nesigurno balansirao, pao je napred uz zapanjeni krik, preko tela svoje dotadašnje žrtve.
Prevrnuo se na bok i skočio na noge, stisnutih pesnica. Zatim je ugledao mene i pobegao bez reči.
„Šta li si to naumio?“, htela sam da znam. Cimnula sam na noge Fergusa koji se borio za dah
i krkljao i počela da mu istresam odeću, isterujući najgore grudve blata i svežnjeve slame.
„Pogledaj ovo“, rekla sam prekorno. „Ne samo da si pocepao jedinu košulju, već i pantalone.
Moraćemo da zamolimo Bertu da ih zakrpi.“ Okrenula sam ga i opipala otcepljeni komad tkanine.
Štalski momak je, očito, zavukao ruku za pojas pantalona i pocepao ih duž bočnog šava; kruti lan
mu je skliznuo sa mršavih butina, bezmalo mu ostavljajući golu guzu.

290
 Iznenada sam prestala da govorim i zapiljila se. Nisam se ukopala zbog sramno izložene gole
kože, već zbog malog crvenog znaka na njoj. Veličine novčića, bio je to taman purpurnocrven trag
nedavno zarasle opekotine. U neverici sam ga dodirnula, od čega se Fergus panično trgao. Rubovi
traga bili su urezani; šta god da ga je izazvalo, useklo se u kožu. Ščepala sam dečaka za ruku da
bih sprečila da pobegne, a zatim sam se sagnula da pomnije ispitam taj znak.
Sa rastojanja od petnaest centimetara, oblik znaka je bio jasan. Bila je to elipsa unutar koje je
bilo zamrljano nešto što su morala biti slova.
„Ko ti je to učinio, Ferguse?“, upitala sam. Glas je zvučao čudno i mojim ušima; neobično
miran i distanciran.
Fergus je cimnuo pokušavajući da se otrgne, ali sam ga držala dovoljno čvrsto.
„Ko, Ferguse?“, zahtevala sam, drmusajući ga.
„Nije to ništa, madam. Povredio sam se kada sam skliznuo sa ograde. To je samo iver.“
Njegove krupne crne oči su šarale okolo, tražeći utočište.
„To nije iver. Znam šta je to, Ferguse. Ali hoću da znam ko je to napravio.“ Videla sam nešto
slično samo jednom ranije, i to ubrzo nakon što je rana načinjena, dok je ova imala nešto vremena
da se zaleči. Ipak, to je nepogrešivo bio žig.
Pošto je video da sam se ozbiljno namerila, prestao je da se otima. Oblizao je usne,
oklevajući, ali su mu se ramena obesila i znala sam da ga sada imam.
„Bio je to... jedan Englez, gospo. Prstenom.“
„Kada?“
„Odavno, madam! U maju.“
Duboko sam udahnula, sračunavajući. Tri meseca. Tri meseca ranije kada je Džejmi otišao iz
kuće da poseti bordel, u potrazi za predradnikom skladišta. Sa Fergusom. Tri meseca otkad je
Džejmi naleteo na Džeka Randala kod madam Elize i video nešto što je potpuno poništilo sva
obećanja, što ga je učvrstilo u nameri da ubije Džeka Randala. Tri meseca otkada je otišao – i nije
se više vraćao.
Bilo je potrebno mnogo strpljenja, pored čvrstog stiska Fergusove nadlaktice, ali sam
konačno uspela da iz njega izvučem priču.
Kada su stigli do javne kuće madam Elize, Džejmi je Fergusu rekao da sačeka dok se on
popne da obavi finansijske transakcije. Sudeći po ranijim iskustvima da bi to moglo prilično
potrajati, Fergus je odlutao u veliki salon gde se nekoliko njemu poznatih mladih dama
„odmaralo“, ćaskajući i popravljajući međusobno frizure u očekivanju mušterija.
„Posao se nekada sporo odvija izjutra“, objasnio mi je. „Ah utorkom i petkom ujutru ribari
dolaze uz Senu da svoj ulov prodaju na pijaci. Tada imaju novca i madam Eliza fino posluje pa les
jeunes filles moraju biti spremne posle doručka.“
Većina „devojaka“ su zapravo bile stare stanovnice javne kuće. Ribari nisu smatrani
najprobirljivijim klijentima pa se podrazumevalo da će poći sa najmanje poželjnim prostitutkama.
Među njima je bila većina Fergusovih ranijih prijateljica sa kojima je proveo prijatnih četvrt sata u
salonu, gde su ga tetošile i zadirkivale. Pojavili su se malobrojni klijenti, napravili izbor i otišli
gore u sobe – javna kuća madam Elize mogla se pohvaliti sa četiri uska sprata – ne ometajući
razgovor preostalih dama.
„I tada je ušao Englez, sa madam Elizom.“ Fergus je zastao i progutao, velika Adamova
jabučica je neprijatno skakutala u njegovom mršavom vratu.
Fergus je viđao muškarce u svim mogućim stanjima pijanstva i popaljenosti i odmah mu je
bilo jasno da je kapetan proveo burnu noć. Bio je rumen i neuredan, sa očima podlivenenim
krvlju. Ignorišući pokušaje madam Elize da ga odvede do neke od prostitutki, otrgao se i tumarao
po sobi nespokojno zagledajući izloženu robu. Tada mu se pogled ozario videvši Fergusa.
„Rekao je: ‘Ti. Dođi ovamo,’ i uzeo me za ruku. Opirao sam se, madam – rekao sam mu da je
moj poslodavac gore i da ne mogu – ali nije hteo da sluša. Madam Eliza mi je prošaputala u uvo da

291
treba da pođem sa njim, a ona će posle podeliti novac sa mnom.“ Fergus je slegnuo ramenima i
bespomoćno pogledao u mene. „Znao sam da onima koji vole male dečake obično ne treba puno
vremena; mislio sam da će završiti mnogo pre nego što gospodar bude spreman da ode.“
„Krvavog mu Isusa Hrista“, rekla sam. Moji prsti su popustili stisak i obamrlo kliznuli niz
njegov rukav. „Hoćeš da kažeš – Ferguse, da li si to radio i ranije?“
Izgledao je kao da će da zaplače. A i ja.
„Ne vrlo često, madam“, rekao je i to je zvučalo gotovo kao molba za oproštaj. „Ima kuća
kojima je to specijalnost, i obično muškarci koji to vole odlaze tamo. Ali bi ponekad mušterija
videla mene i dopalo bi joj se...“ Nos je počinjao da mu curi i obrisao ga je nadlanicom.
Pronašla sam u džepu maramicu i pružila mu je. Počeo je da šmrca dok se prisećao tog jutra
u petak.
„Bio je mnogo krupniji nego što mi se učinilo. Pitao sam da li mogu da ga primim u usta, ali
on... on je hteo da...“
Povukla sam ga k sebi i njegovu glavu čvrsto pritisla uz svoje rame, prigušujući mu glas
svojom haljinom. Krhke lopatice njegovih ramena bile su poput ptičjih krila pod mojom rukom.
„Ne pričaj mi više“, rekla sam. „Nemoj. To je u redu, Ferguse, nisam besna. Ali nemoj da mi
pričaš dalje.“
Bila je to uzaludna naredba. Nije mogao prestati da govori, posle toliko dana straha i
ćutanja.
„Ali sve je to moja krivica, madam!“, izletelo mu je dok se odmicao. Usna mu je drhtala i
suze su mu navirale. „Trebalo je da ćutim, nisam smeo da vrisnem! Ali nisam mogao da izdržim
pa me je gospodar čuo i... i uleteo je... i... oh, madam, iako nisam trebao, ali mi je bilo toliko drago
što ga vidim da sam potrčao ka njemu, a on me je stavio iza sebe i tresnuo Engleza u lice. Tada se
Englez podigao sa poda sa stoličicom u ruci pa ju je bacio, a ja sam se toliko uplašio da sam
pobegao iz sobe i sakrio se u plakar na kraju hodnika. Bilo je toliko vikanja i lupanja i užasan
tresak, pa još vike. A onda je prestalo i uskoro je gospodar otvorio vrata plakara i izvukao me.
Držao je moju odeću i on sam me je obukao pošto nisam mogao da zakopčam dugmad – ruke su
mi se tresle.“
Obema rukama je zgrabio moju suknju, a lice mu se zateglo u tužnu masku od potrebe da
me ubedi da mu poverujem.
„Moja je greška, madam, ali nisam znao! Nisam znao da će se potući sa Englezom. A sada je
gospodar otišao i nikada se neće vratiti, a za sve sam ja kriv!“
Sada već kukajući, pao je licem na zemlju pred mojim nogama. Plakao je tako glasno da sam
pomislila da me ne čuje dok sam se saginjala da ga podignem, ali sam svejedno to rekla.
„Nisi ti kriv, Ferguse. Nisam ni ja – ali si u pravu; on je otišao.“

*****

Nakon Fergusovog priznanja, zapala sam u još dublju apatiju. Sivi oblak koji me je okruživao posle
pobačaja kao da se primakao, obmotavajući me čvrstim spiralama koje su prigušivale svetlost
najsjajnijeg dana. Zvuci kao da su jedva dopirali do mene, kao udaljena zvonjava morske plutače
po magli.
Lujza je stajala ispred mene, zabrinuto se mršteći kada me je pogledala.
„Preterano si mršava“, prekorevala me je. „I bela kao tanjir škembića. Ivona kaže da opet nisi
doručkovala!“
Nisam mogla ni da se setim kada sam poslednji put bila gladna. To jedva da je bilo važno.
Mnogo pre Bulonjske šume, mnogo pre mog putovanja za Pariz. Usredsredila sam pogled na
policu iznad kamina, a zatim sam se zagledala u šare rokoko rezbarije. Lujza je nastavljala, ali

292
nisam obraćala pažnju. To je bila samo buka u sobi, kao kresanje grane drveta o kameni zid
zamka ili zujanje muva koje su privučene mirisom mog odbačenog doručka.
Posmatrala sam jednu od njih kako se naglo diže sa jaja zato što je Lujza pljesnula rukama.
Zujala je u malim, iznerviranim krugovima pre nego što se vratila na hranu. Zvuk žurnih koraka je
došao iza mojih leđa, usledila je oštra Lujzina naredba, pokorno „Oui, Madame“, i naglo bežanje
muva kada se sluškinja bacila da uklanja muve, jednu po jednu. Svaki mali crni leš je ubacila u
svoj džep, pa ćoškom kecelje izglancala fleku koja se stvorila.
Lujza se sagnula, naglo gurajući lice u moje vidno polje.
„Mogu da ti vidim svaku koščicu na licu! Ako već nećeš da jedeš, hajdemo bar malo
napolje!“, nestrpljivo je rekla. „Kiša je prestala; pođi da vidimo da li je ostalo muskatnih oraščića u
senici. Možda ćeš to pojesti.“
Unutra ili napolju, bilo mi je svejedno; meko, obamrlo sivilo je i dalje bilo sa mnom,
zamagljeni obrisi su činili da svako mesto izgleda isto. Mada je to, izgleda, bilo važno Lujzi, pa
sam poslušno ustala da pođem sa njom.
Međutim, blizu baštenske kapije presreo ju je kuvar sa spiskom pitanja i prigovora u vezi sa
jelovnikom za večeru. Pozvani su gosti u nameri da me malo trgnu i gužva oko priprema je
izazivala male eksplozije razdora u domaćinstvu celog jutra.
Lujza je ispustila mučenički uzdah, a onda me potapšala po leđima.
„Ti produži“, rekla je, gurajući me prema kapiji. „Poslaću kočijaša sa tvojim ogrtačem.“
Dan je bio prohladan za avgust zbog kiše koja je padala od prethodne večeri. Barice su bile
razbacane po pošljunčanim stazama, a kapanje sa natopljenog drveća bilo je neprekidno gotovo
kao kiša.
Nebo je još bilo ispunjeno sivilom, mada svetlije nego crni kišonosni oblaci. Obgrlila sam
svoje laktove; izgleda kao da bi sunce moglo uskoro izaći, ali je i dalje dovoljno hladno za ogrtač.
Kada sam čula korake iza sebe po stazi, okrenula sam se i tamo je bio Fransoa, drugi seiz, ali
nije nosio ništa. Izgledao je čudno neodlučan, zagledao me je kao da želi da se uveri da sam ja
osoba koju traži.
„Madam“, rekao je, „imate posetioca.“
Uzdahnula sam u sebi; nisam htela da me uznemiravaju i teraju da se pristojno ponašam u
društvu.
„Kažite mu da sam indisponirana, molim vas“, rekla sam, okrećući se da nastavim šetnju. „A
kad ode, donesite mi ogrtač.“
„Ali, madam“, rekao je iza mojih leđa, „to je le seigneur Broh Tuarah – vaš suprug.“
Zapanjena, naglo sam se okrenula da pogledam kuću. To je bila istina – videla sam
Džejmijevu visoku figuru kako već dolazi iza ugla kuće. Okrenula sam se, pretvarajući se da ga
nisam videla, i produžila ka senici. Tamo je gusto žbunje, možda mogu da se sakrijem.
„Kler!“ Pretvaranje je bilo uzaludno. Video je i on mene i dolazio je stazom za mnom. Pošla
sam brže, ali nisam mogla da se nosim sa onim dugim nogama. Zadihala sam se i pre nego što sam
prešla pola puta ka senici pa sam morala da usporim. Nisam imala kondiciju za ozbiljan napor.
„Sačekaj, Kler!“
Napola sam se okrenula; gotovo me je stigao. Meka siva obamrlost oko mene je zadrhtala i
osetila sam nekakvu sleđenu paniku pri pomisli da bi je pogled na njega mogao otrgnuti od mene.
Ako bi se to desilo, umrla bih, pomislila sam, kao gusenica iskopana iz zemlje i bačena na stenu
da se sparuši, gola i bespomoćna na suncu.
„Ne!“, rekla sam. „Ne želim da razgovaram s tobom. Odlazi.“ Oklevao je na trenutak, a ja
sam se okrenula i počela brzo da hodam stazom prema senici. Čula sam korake na šljunku iza
sebe, ali sam mu i dalje držala okrenuta leđa i hodala sve brže, gotovo trčala.
Kada sam zastala da se sagnem ispod senice, on se naglo bacio napred i uhvatio me za zglob.
Pokušala sam da se otrgnem od njega, ali me je čvrsto držao.

293
 „Kler!“, rekao je opet. Borila sam se, ali sam zadržala lice okrenuto od njega; ako ga ne
pogledam, mogu da se pretvaram da nije tu. Mogu da ostanem sigurna.
Pustio mi je zglob, ali me je umesto toga zgrabio za oba ramena, tako da sam morala da
podignem glavu da bih zadržala ravnotežu. Lice mu je bilo opaljeno suncem i mršavo, sa oštrim
crtama urezanim pored usta, a oči su bile tamne od bola. „Kler“, rekao je nežnije, sada kada je
video da gledam u njega. „Kler – to je i moje dete.“
„Da, bilo je – a ti si ga ubio!“ Otrgla sam se od njega, bacajući se kroz uski luk. Zastala sam
unutra, dahćući kao preplašeni pas. Nisam shvatila da luk vodi u malu prostoriju pokrivenu
puzavicama. Rešetkasti zidovi su me okruživali sa svih strana – bila sam u klopci. Svetlo iza mene
je oslabilo kada je njegovo telo blokiralo ulaz.
„Ne dodiruj me.“ Uzmakla sam, zureći u zemlju. Odlazi! pomamno sam mislila. Molim te, za
ime boga, ostavi me na miru! Osećala sam kako se moj sivi omotač neumitno sklanja i male,
blistave trake bola kako zadiru u mene kao udari munje koji probadaju oblake.
Zastao je, na par koraka. Saplela sam se prema rešetkastom zidu i napola sela, napola pala na
drvenu klupu. Sklopila sam oči i sedela drhteći. Iako više nije padala kiša, duvao je hladan, vlažan
vetar kroz rešetku i hladio me niz vrat.
On nije prišao. Mogla sam da ga osetim kako stoji tamo i gleda dole u mene. Čula sam
uzdrhtalost njegovog disanja.
„Kler“, rekao je još jednom, sa nečim nalik očaju u glasu. „Kler, zar ne vidiš... Kler, moraš da
razgovaraš sa mnom! Za ime boga, Kler, ne znam čak ni da li je to bila devojčica ili dečak!“
Sedela sam kao skamenjena, ruke su grabile grubo drvo klupe. Trenutak kasnije, začula se
teška, škripava buka preda mnom. Malčice sam otvorila oči i videla da je upravo seo na mokri
šljunak kod mojih nogu. Sedeo je pognute glave, a kiša je ostavila blistave kapljice u njegovoj od
vlage potamneloj kosi.
„Hoćeš li da me nateraš da te preklinjem?“, kazao je.
„Bila je devojčica“, rekla sam trenutak kasnije. Glas mi je zvučao čudno, grubo i promuklo.
1
„Majka Hildegard ju je krstila. Fejt. Fejt Frejzer. Majka Hildegard ima veoma čudan osećaj za
humor.“
Pognuta glava se nije pomerila. Malo kasnije, tiho je rekao: „Da li si videla dete?“
Oči su mi do tada bile već sasvim otvorene. Zurila sam u svoja kolena, gde su kapljice
oduvane sa puzavica iza mene pravile vlažne fleke po svili.
„Da. maîtresse sage-femme je rekla da moram pa su me naterale.“ U pamćenju sam čula
duboke, prozaične tonove madam Boner, najstarije i najcenjenije babice među onima koje su
svoje vreme posvećivale bolnici.
„Dajte joj dete, uvek je bolje da ga vide. Tada ne umišljaju stvari.“
Tako da nisam umišljala. Pamtila sam.
„Bila je savršena“, tiho sam rekla, kao za sebe. „Tako mala. Mogla sam joj glavu obuhvatiti
dlanom. Uši su joj malo štrcale – mogla sam da vidim svetlo kroz njih.“
I koža joj se sijala, svetlucajući po oblini obraza i guze onakvom svetlošću kakvu daju biseri;
mirnom i hladnom, sa čudnom primesom vodenog sveta još uvek po sebi.
„Majka Hildegard ju je umotala u komad belog satena“, kazala sam, gledajući u svoje ruke
stegnute u krilu. „Oči su joj bile zatvorene. Još nije imala trepavice, ali su joj oči bile zakošene.
Rekla sam da su slične tvojima, ali su mi rekle da su svim bebama oči takve.“
Deset prstiju na rukama, deset na nogama. Bez noktiju, ali sa sjajem malenih zglobova,
čašica kolena i kostiju na prstima nalik opalu, nalik draguljnim kostima same zemlje. Zapamti
čoveče, i ti si prah...

1
Faith (engl.) – sudbina (prim, prev.)

294
 Zapamtila sam daleku graju bolnice, gde se život nastavljao, i prigušenog mrmljanja majke
Hildegard i madam Boner nešto bliže, koje su govorile sa sveštenikom koji je trebalo da održi
specijalnu misu na zahtev majke Hildegard. Zapamtila sam pogled odmerenog procenjivanja u
očima madam Boner kada se okrenula da me dobro pogleda i videla koliko sam slaba. Možda je
videla i onaj izgled koji odaje nadolazeću groznicu; opet se okrenula prema majci Hildegard i glas
joj se još više utišao – možda je predlagala da sačekaju; možda će trebati dve sahrane.
I tako će se prah vratiti zemlji.
Ali sam se ja vratila iz mrtvih. Samo je Džejmijev uticaj na moje telo bio dovoljno snažan da
me otrgne od konačne barijere i majstor Rajmon je to znao. Ja sam znala da me samo Džejmi
može izvući ostatak puta, u zemlju živih. Zato sam pobegla od njega, učinila sve što je bilo u mojoj
moći da ga zadržim podalje, da se uverim da mi nikada više ne priđe blizu. Nisam imala želju da
se vratim, nisam žudela da opet osećam. Nisam htela da spoznam ljubav, tek da bi još jednom bila
otrgnuta od mene.
Mada je bilo prekasno. Znala sam to čak i dok sam se borila da zadržim sivu koprenu oko
sebe. Suprotstavljanje je samo ubrzalo njeno razlaganje; bilo je to poput grabljenja krpica oblaka
koje su među mojim prstima nestajale u hladnu maglu. Osećala sam nadolazak svetla,
zaslepljujućeg i pržećeg.
On je ustao, stajao je nada mnom. Njegova senka mi je pala preko kolena; to nesumnjivo
znači da je oblak pokidan; senka ne pada bez svetla.
„Kler“, prošaputao je. „Molim te. Pusti me da te tešim.“
„Tešiš?“, rekla sam. „A kako ćeš to da učiniš? Možeš li da mi vratiš moje dete?“
Spustio se na kolena pored mene, ali sam glavu i dalje držala pognuto, zagledana u svoje
nagore okrenute šake, koje su mi prazne ležale u krilu. Osetila sam njegov pokret kada je
posegnuo da me dodirne, oklevao, povukao se i opet pružio ruku.
„Ne“, rekao je jedva čujnim glasom. „Ne, to ne mogu. Ali... uz Božju milost... mogu ti pružiti
drugo?“
Njegova je ruka lebdela nad mojom, dovoljno blizu da sam osećala toplotu njegove kože.
Osećala sam i druge stvari: jad koji je čvrsto zauzdavao, bes i strah koji su ga gušili, i hrabrost koja
ga je terala da govori uprkos tome. Skupila sam hrabrost, tanušnu zamenu za moju debelu sivu
koprenu. Zatim sam uhvatila njegovu ruku, podigla glavu i otvoreno pogledala u lice sunca.

*****

Sedeli smo, ruku spojenih i zajedno pritisnutih na klupu, bez pokreta, bez reči, ceo sat otprilike,
dok je hladni kišonosni vetar šaputao naše misli u lišću loze nad nama. Kapi vode su nas prskale
od prolaska vetra, plačući zbog gubitka i razdvojenosti.
„Hladno ti je“, konačno je prošaptao Džejmi i stavio preko mene svoj ogrtač, koji je sa sobom
doneo toplotu njegove kože. Polako sam se primakla njemu pod nadstrešnicom i zadrhtala više od
zapanjujuće stamenosti i njegove iznenadne vreline nego od hladnoće.
Stavila sam ruku na njegove grudi, oprezno kao da me dodirivanje njega može istinski
spržiti, i tako smo sedeli još dosta dugo, puštajući lišću loze da priča za nas.
„Džejmi“, nežno sam rekla, konačno. „Oh, Džejmi. Gde si bio?“
Čvrsto me je zagrlio, ali je prošlo izvesno vreme pre nego što je odgovorio.
„Mislio sam da si mrtva, mo duinne“, rekao je toliko tiho da sam ga jedva čula preko šuškanja
senice.
„Video sam te tamo – na zemlji, posle svega. Bože! Bila si tako bleda, a sve suknje su ti bile
natopljene krvlju... Pokušao sam da ti dođem, Kler, čim sam to ugledao – potrčao sam tebi, ali su
me tada stražari uhvatili.“

295
 Progutao je knedlu; osećala sam kako drhtaj prolazi kroz njega, kroz dugu krivinu njegove
kičme.
„Borio sam se sa njima... borio sam se i preklinjao... ali nisu hteli da stanu, već su me odneli.
I smestili su me u ćeliju, i ostavili me tamo... tako da sam mislio da si mrtva, Kler; znao sam da
sam te ja ubio.“
Slabašni drhtaj se produžavao tako da sam znala da plače, iako nisam mogla da vidim
njegovo lice iznad sebe. Koliko li je dugo sedeo usamljen u mraku Bastilje, usamljen bez ičega sem
mirisa krvi i prazne ljušture osvete?
„U redu je“, kazala sam i pritisla ruku na njegove grudi, kao da hoću da smirim užurbane
otkucaje srca. „Džejmi, u redu je. To... to nije bila tvoja krivica.“
„Pokušao sam da razlupam glavu o zid – samo da bih prestao da mislim“, rekao je gotovo
šapatom. „Zato su me vezali, i ruke i noge. A narednog dana me je De Roan našao i rekao mi da si
živa, mada verovatno ne zadugo.“
Tada je zaćutao, ali sam osećala bol u njemu, oštar kao kristalne ledenice.
„Kler“, konačno je promrmljao. „Žao mi je.“
Žao mi je. Reči su bile iste kao i u poruci koju mi je ostavio ranije, pre nego što se svet
uzdrmao. Ali sam ih sada razumela.
„Znam“, kazala sam. „Džejmi, znam. Fergus mi je rekao. Znam zašto si otišao.“
Udahnuo je duboko i uzdrhtao.
„Aha, pa...“ rekao je, a zatim je stao.
Pustila sam ruku da padne na njegovu butinu; ohlađene i ovlažene od kiše, njegove jahaće
pantalone bile su grube pod mojim dlanom.
„Da li su ti rekli – kada su te pustili – zašto si oslobođen?“ Pokušavala sam da mi disanje
ostane ravnomerno, ali nisam uspela.
Njegova se butina stegla pod mojom rukom, ali je sada bolje kontrolisao glas.
„Ne“, rekao je. „Samo da se tako... dopada Njegovom veličanstvu.“ Ona reč „dopada“ je bila
malo istaknuta, izgovorena s obuzdavanim besom tako da je bilo veoma jasno da je zapravo znao
kako je došlo do njegovog oslobađanja, bez obzira na to da li su mu čuvari to rekli ili ne.
Oštro sam ugrizla donju usnu, pokušavajući da smislim šta dalje da mu kažem.
„Bila je to majka Hildegard“, nastavio je mirno. „Odmah sam otišao u L’Hôpital des Anges, u
potrazi za tobom. I našao sam majku Hildegard i kratku poruku koju si mi ostavila. Ona... mi je
rekla.“
„Da“, rekla sam, gutajući. „Otišla sam da vidim kralja...“
„Znam!“ Njegova ruka je stegla jače moju, a po zvuku njegovog disanja bilo mi je jasno da
steže zube.
„Ali Džejmi... kada sam otišla...“
„Hriste!“, rekao je i naglo se uspravio, okrećući lice ka meni. „Zar ne znaš šta ja... Kler.“
Nakratko je sklopio oči i duboko udahnuo. „Jahao sam sve do Orvijeta sa tim pred očima;
gledajući njegove ruke na belini tvoje kože, njegove usne na tvom vratu, njegovu – njegovu karu –
video sam je kada je bio lever – video sam prokletu prljavu, zdepastu stvar kako klizi u... Bože,
Kler! Sedeo sam u zatvoru misleći da si mrtva, a onda sam jahao do Španije želeći do boga da jesi!“
Prsti kojim me je držao su pobeleli, i osećala sam kako se koščice mojih prstiju drobe od
njegovog stiska.
Istrgla sam šaku.
„Džejmi, slušaj me!“
„Ne“, rekao je. „Ne, ne želim da čujem...“
„Slušaj, proklet da si!“

296
 U mom glasu je bilo dovoljno siline da ga ućutka na tren, a kad je zaćutao, počela sam da mu
pričam priču iz kraljevih odaja – o muškarcima u kukuljicama, zasenčenoj sobi, duelu između
čarobnjaka i smrti grofa Sen Žermena.
Dok sam pričala, sva boja je nestala iz njegovog vetrom šibanog lica, a izraz lica je iz patnje i
besa smekšao u zaprepašćenje, pa postupno u zapanjeno verovanje.
„Isuse“, konačno je počeo da diše. „Oh, sveti Bože.“
„Nisi ni znao šta si započeo tom glupom pričom, zar ne?“ Osećala sam se iscrpljeno, ali sam
uspela da se nasmešim. „Tako... tako grof... u redu je, Džejmi. Njega... nema.“
Nije mi ništa odgovorio, već me je nežno privukao tako da mi je čelo počivalo na njegovom
ramenu, a suze su mu natapale košulju. Malo kasnije, ja sam se uspravila i zagledala u njega,
brišući nos.
„Upravo sam se setila, Džejmi! Porto – investicija Čarlsa Stjuarta! Ako je grof mrtav...“
Odmahnuo je glavom, slabašno se smešeći.
„Ne, mo duinne. Bezbedno je.“
Osetila sam nalet olakšanja.
„Oh, hvala bogu. Uspeo si, znači? Da li su lekovi delovali na Murtaga?“
„Pa nisu“, rekao je, a osmeh mu je postao još širi, „ali jesu na mene.“
Pošto su istovremeno oslabili i strah i bes, osećala sam se razuzdano i pomalo vrtoglavo.
Miris kišom poprskane loze bio je jak i sladak, i kao blagosloveno olakšanje, a ne kao pretnja došlo
je oslanjanje na njega, utešno osećanje njegove toplote dok sam slušala priču o gusarskom
otimanju portoa.
„Postoje ljudi rođeni za more, Sasenah“, počeo je, „ali se plašim da nisam od tih.“
„Znam“, rekla sam. „Razboleo si se?“
„Retko kad sam bio bolesniji“, kiselo me je uveravao.
More pred Orvijetom je bilo uzburkano i za manje od jednog sata postalo je jasno da Džejmi
neće biti u stanju da odigra svoju ulogu u planu.
„Nisam mogao da uradinn ništa drugo sem da ležim u svojoj mreži i ječim“, rekao je sležući
ramenima, „pa je delovalo da bih mogao i da imam boginje.“
On i Murtag su na brzinu zamenili uloge i dvadeset četiri sata od španske obale vlasnik
Skalamandra je na svoj užas shvatio da je na brodu izbila pošast.
Džejmi se zamišljeno počešao po vratu, kao da još oseća posledice soka od koprive.
„Mislili su da me bace u more kada su otkrili“, rekao je, „i moram priznati da mi je to zvučalo
kao sasvim dobra ideja.“ Vragolasto mi se nasmešio. „Da li te je ikad spopala morska bolest kada si
bila pod osipom od koprive, Sasenah?“
„Ne, bogu hvala.“ Stresla sam se od te pomisli. „Da li ih je Murtag sprečio.“
„O, da. On je vrlo surov, Murtag. Spavao je preko praga sa rukom na nožu dok nismo
bezbedno stigli u Bilbao.“
Prema predviđanju, kapetan Skalamandra je, suočen sa neprofitabilnim izborom da li da
produži za Avr i izgubi svoj tovar, ili da se vrati za Španiju i gubi vreme dok vesti ne stignu do
Pariza, skočio na priliku da se reši celog tovara portoa da ga da novom kupcu koji mu je tako
banuo.
„Mada se tvrdoglavo cenjkao“, napomenuo je Džejmi, češkajući se po podlaktici. „Otezao je
pola dana – i to dok sam ja crkavao u svojoj mreži, pišao krv i povraćao iznutricu!“
Ali pogodba je sklopljena, i porto i pacijent sa velikim boginjama su žurno iskrcani u Bilbau i
– ako se izuzme što je još neko vreme urinirao ružičasto – Džejmi se brzo oporavio.
„Porto smo prodali nakupcu tamo u Bilbau“, rekao je. „Murtaga sam istog časa poslao u Pariz
da vrati dug msje Diverniju – i onda sam... došao ovamo.“
Pogledao je dole u svoje ruke koje su mu mirno ležale u krilu. „Nisam mogao da rešim“, tiho
je rekao. „Da li da dodem ili ne. Hodao sam, razumeš, da bih sebi dao vremena da razmislim.

297
Hodao sam celim putem od Pariza do Fontenbloa. I gotovo ceo put nazad. Okretao sam nazad pet
puta, misleći o sebi kao o ubici i budali, ne znajući da li bih radije ubio sebe ili tebe...“
Tada je uzdahnuo i podigao pogled ka meni, a oči su mu bile tamne od odraza lepršavog
lišća.
„Morao sam da dođem“, jednostavno je rekao.
Nisam rekla ništa, već sam ruku spustila preko njegove i sela kraj njega. Svuda po zemlji su
bili popadali grozdovi, a jetki miris njihove fermentacije obećavao je zaborav u vinu.
Sunce, presečeno oblacima, bilo je na zalasku i zlatna mrlja je ocrtavala siluetu Huga, koja se
crnela na ulazu u senicu.
„Izvinite, madam“, kazao je. „Moja gazdarica bi htela da zna – da li će le seigneur ostati na
večeri?“
Pogledala sam u Džejmija. Sedeo je mirno, čekajući, a sunce mu je kroz lišće loze šaralo kosu
tigrastim plamenom i bacalo senke preko lica.
„Bolje bi bilo da ostaneš“, rekla sam. „Užasno si mršav.“
Pogledao me je uz smešak. „A i ti, Sasenah.“
Ustao je i ponudio mi ruku. Uzela sam je i zajedno smo otišli na večeru, ostavljajući lišće
loze da nastavi svoj nemi razgovor.

*****

Ležala sam pored Džejmija, sasvim uz njega, a njegova ruka se odmarala na mojoj butini dok je
spavao. Zurila sam naviše u tamu spavaće sobe, slušajući mirne uzdahe pospanog daha i udišući
svež miris vlažnog noćnog vazduha prožetog aromom vistarije.
Pad grofa Sen Zermena predstavljao je kraj priče što se tiče svih, izuzev za Luja. Kada se
društvo uz međusobno mrmljanje spremalo da ode, on me je uzeo za ruku i poveo me napolje
kroz ista vratanca na koja sam ušla. Dobar na rečima kad zatreba, sada nije imao potrebe za
njima.
Odvedena sam do zelenog plišanog otomana, položena na leđa i suknje su mi nežno
podignute pre nego što sam uspela da progovorim. On me nije poljubio; nije žudeo za mnom. To
je bio ritual kojim je pokazano pravo naplate na koju sam pristala. Luj je bio promućuran u
pogađanju i ne od onih koji zaborave kad smatraju da im neko nešto duguje, bez obzira na to da li
mu to plaćanje znači nešto ili ne. A možda mu je i značilo, na kraju krajeva; bilo je tu više od
nagoveštaja zastrašenog uzbuđenja u njegovim pripremama – ko bi se, sem kralja, usudio da uzme
La Dame Blanche u zagrljaj?
Bila sam zatvorena i suva, nespremna. Nestprljiv, dohvatio je sa stola bokal ulja sa aromom
ruže i kratko ga utrljao među moje noge. Ležala sam nepokretno i ne ispuštajući nikakav zvuk
kada je žurni prst prestao da isprobava, a zatim ga je zamenio nešto veći ud i, „patila sam“ bilo bi
prejako rečeno, pošto u tome nije bilo ni bola ni poniženja; to je bila transakcija – čekala sam,
tada, tokom užurbanog nasrtanja, a zatim je on bio na nogama, lica rumenog od uzbuđenja, sa
rukama koje su se ušeprtljale dok je žurio da veže pantalone preko malog nabreknuća. Nije hteo
da rizikuje mogućnost polukraljevskog, polumagičnog kopileta; ne dok je madam De la Turel
spremna – mnogo spremnija od mene, ponadala sam se – i čeka ga u svojim odajama niz hodnik.
Dala sam ono što sam implicitno obećala; sad je mogao časno da usliši moj zahtev, osećajući
da nije protraćio svoju moć. Što se mene tiče, na njegov učtiv naklon sam odgovorila naklonom,
istrgla lakat iz njegovog stiska kojim me je galantno otpratio do vrata, i napustila sobu za
primanje svega nekoliko minuta nakon ulaska, uz kraljevo uveravanje da će naredba za
Džejmijevo puštanje biti izdata ujutru.

298
 Džentlmen zadužen za spavaće odaje je stajao u hodniku i čekao. Naklonio mi se, ja sam
uzvratila naklon i otpratila ga duž hodnika ogledala, osećajući klizavost mojih nauljenih butina
dok su trljale jedna o drugu i jak miris ruža među nogama.
Kada sam čula da se kapija dvorca zatvara za mnom, zažmurila sam i pomislila da nikada
više neću videti Džejmija. A ako ga slučajno i vidim, trljaću mu nos mirisom ruža dok mu se cela
duša ne smuči i ne umre.
A sada umesto toga, u mraku držim njegovu ruku na svojoj butini i slušam njegovo disanje,
duboko i ravnomerno. I puštam da se zauvek zatvore vrata za onim prijemom kod Njegovog
veličanstva.

299
 29
Ţarenje koprive

kotska.“ Uzdahnula sam, razmišljajući o hladnim smeđim potocima i tamnim

borovima Lalibroha, Džejmijevog imanja. „Možemo li zaista da odemo kući?“
„Očekujem da ćemo morati“, šeretski je odgovorio. „U kraljevom pomilovanju stoji
da moram da napustim Francusku do sredine septembra ili se vraćam u Bastilju.
Moguće je da je Njegovo veličanstvo dogovorilo i pomilovanje od engleske krune
pa me neće obesiti čim izađem sa broda u Invernesu.“
„Valjda možemo da odemo u Rim ili u Nemačku“, predložila sam, ispipavajući. Ništa mi nije
bilo draže od povratka kući u Lalibroh i lečenja u tihom miru škotskog Hajlendsa. Srce mi je
utonulo od pomisli na kraljevske dvorove i intrige, stalni pritisak opasnosti i nesigurnosti. Ali, ako
Džejmi oseća da moramo...
Odmahnuo je glavom, a riđa kosa mu je pala preko lica dok se naginjao da navuče čarape.
„Ne, ili će biti Škotska, ili Bastilja“, kazao je. „Prevoz nam je već rezervisan, tek da se to
osigura.“ Uspravio se i, uz zadirkujući osmeh, sklonio kosu iz očiju. „Rekao bih da vojvoda od
Sandringama – a možda i kralj Džordž – žele da budem bezbedno kod kuće, gde mogu da paze na
mene. Ne da špijuniram po Rimu ili da skupljam novac po Nemačkoj. Ove tri nedelje su me častili,
pretpostavljam, zbog Džareda, dajući mu vremena da se vrati kući pre mog odlaska.“
Sedela sam kraj prozora svoje spavaće sobe i gledala napolje na ustalasano zeleno more
šuma Fontenbloa. Vreli, mlitavi vazduh leta kao da je pritiskao, isisavajući svu energiju.
„Ne mogu da kažem da mi nije drago.“ Uzdahnula sam, pritiskajući obraz na staklo u potrazi
za trenutnim osveženjem. Posledica jučerašnje hladne kiše bila je vlaga koja se svuda zavlačila,
tako da su mi se kosa i odeća lepile za kožu, svrbeći me. „Mada, misliš li da je to bezbedno? Hoću
da kažem, da li će Čarls odustati sada kada je grof mrtav i novac od Mancetija izgubljen?“
Džejmi se namrštio, trljajući rukom po vilici da bi procenio koliko mu je brada izrasla.
„Voleo bih da znam da li je dobio pismo iz Rima u poslednje dve nedelje“, kazao je, „i ako
jeste, šta je bilo u njemu. Ali da, mislim da smo uspeli. Nijedan bankar u Evropi neće pozajmiti ni
bakrenjak nikome po imenu Stjuart, to je sigurno. Filip Španski ima druga posla, a Luj...“ Slegnuo
je ramenima, usta su mu se šeretsld iskrivila. „Ako gledamo msje Divernija i vojvodu od
Sandringama, rekao bih da su Čarlsova očekivanja u tom smeru očajna. Da li treba da se obrijem,
šta misliš?“
„Ne moraš zbog mene“, rekla sam. Od nehajne intimnosti tog pitanja sam se iznenada
postidela. Delili smo krevet prethodne noći, ali smo oboje bili iscrpljeni i krhka mreža koju smo
ispleli između sebe u senici izgledala je suviše slabašna da podrži stres pokušaja da vodimo ljubav.
Noć sam provela svesna njegove tople blizine, ali sam mislila da, pod ovakvim okolnostima,
moram njemu da prepustim prvi korak.
Sada sam spazila igru svetla po njegovim ramenima kada se okrenuo da nađe košulju i
spopala me je želja da ga dotaknem, da ga ponovo osetim, glatkog i čvrstog i voljnog uz sebe.
Njegova glava se promolila kroz otvor košulje, i pogledi su nam se iznenada sreli. Zastao je
na trenutak gledajući u mene, ali nije progovorio. Jutarnji zvuci zamka su se jasno čuli, izvan

300
mehura tišine koji nas je okruživao; komešanje slugu, piskavi i slabašni Lujzin glas, pojačan u
nekakvoj prepirci.
Ne ovde, govorile su Džejmijeve oči. Ne među toliko ljudi.
Oborio je pogled, pažljivo zakopčavajući košulju. „Da li Lujza drži konje za jahanje?“, upitao
je, ne skrećući pogled sa svog zadatka. „Nekoliko kilometara dalje postoje neke stene; možda
bismo mogli da odjašemo tamo – vazduh je možda svežiji.“
„Mislim da drži“, rekla sam. „Pitaću.“
Do stena smo stigli baš pred podne. Nisu to bile stene, pre istureni stubovi i rubovi
krečnjaka smešteni među požutelom travom okolnih brda poput ruševina nekog drevnog grada.
Bledi rubovi bili su pocepani i napukli od starosti i vremenskih uticaja, prošarani hiljadama
čudnih, sićušnih biljaka koje su uporište našle u najmanjoj grudvi erodiranog zemljišta.
Konje smo sputali i ostavili u travi pa se peške popeli na široku, ravnu izbočinu krečnjaka
prekrivenu bokorima dronjavog žbunja, ali ovako visoko bilo je malo vetrića.
„Bože, kako je vrelo!“, kazao je Džejmi. Otkačio je kopču svog kilta tako da mu je pao oko
stopala, i počeo je da se migolji iz košulje.
„Šta to radiš, Džejmi?“, rekla sam, napola kroz smeh.
„Svlačim se“, prozaično je odgovorio. „Zašto ne učiniš isto, Sasenah? Znojavija si od mene, a
nema nikoga da nas vidi.“
Posle kratkog oklevanja, uradila sam kako je predložio. Ovde je bilo potpuno izolovano;
suviše krševito i kamenito za ovce, pa su šanse da makar i zalutali pastir naiđe bile male. I sami,
goli, daleko od Lujze i gomile njenih slugu da ometaju... Džejmi je raširio svoj pled po grubom
zemljištu dok sam sa sebe gulila od znoja lepljivu odeću.
Lenjo se istegao i zavalio sa rukama iza glave, potpuno nesvestan znatiželjnih mrava,
zalutalih kamenčića i patrljaka bockavog rastinja.
„Mora da imaš kožu kao koza“, napomenula sam. „Kako možeš tako da ležiš na goloj
zemlji?“ Gola kao i on, legla sam udobnije na debelo presavijeni pled koji je uviđavno raširio za
mene.
Slegnuo je ramenima, očiju sklopljenih zbog toplog popodnevnog sunca. Svetlo ga je
pozlatilo u udubljenju gde je ležao, tako da je stvarao crvenkastozlatni sjaj prema tamnijoj gruboj
travi pod njim.
„Poslužiće“, lagodno je rekao i zapao u ćutanje, tako da je zvuk njegovog disanja gotovo
dopirao do mene preko slabašnog zavijanja vetra koji je presecao grebene iznad nas.
Prevrnula sam se na stomak i bradu stavila na ukrštene podlaktice, posmatrajući ga. Bio je
širok u ramenima i uzak u kukovima, sa dugim, snažnim bedrima pomalo ulegnutim u odnosu na
mišiće zategnute čak i kada je bio ovako opušten. Topli vetrić je mreškao vlažne čuperke mekih
cimetnih malja pod pazuhom, i mrsilo mu bakar i zlato koji su mu se nežno talasali preko
zglobova, tamo gde mu je bila oslonjena glava. Slabi povetarac je bio dobrodošao jer je sunce rane
jeseni bilo još uvek vrelo na mojim ramenima i listovima.
„Volim te“, rekla sam tiho, bez namere da me čuje, već samo zato što mi je bilo zadovoljstvo
da to kažem.
Ipak je čuo jer je tračak smeška zakrivio široka usta. Zatim se prevrnuo na stomak, na pled
pored mene. Nekoliko vlati trave mu se zakačilo za leđa i zadnjicu. Nežno sam otresla jednu, a
koža mu je malo uzdrhtala od dodira.
Nagnula sam se da mu poljubim rame, uživajući u toplom mirisu i pomalo slanom ukusu
njegove kože.
Umesto da mi uzvrati poljubac, on se malo odmakao i ležao oslonjen na lakat, gledajući me.
U njegovom izrazu je bilo nečega što nisam razumela, od čega mi je bilo malčice neprijatno.
„Kad bih samo znala o čemu misliš“, rekla sam prelazeći prstom niz duboki žleb njegove
kičme. Odmakao se tek toliko da izbegne moj dodir, i duboko udahnuo.

301
 „Pa, pitao sam se...“ počeo je, a onda zastao. Gledao je nadole, igrajući se nekim cvetićem
koji je izbijao iz trave.
„Šta si se pitao?“
„Kako je izgledalo... sa Lujem?“
Pomislila sam da mi je srce zastalo na tren. Znala sam da mi je sva krv nestala iz lica pošto
sam osećala obamrlost usana dok sam se mučila da govorim.
„Pa“, rekao je. „On jeste kralj. Čovek bi pomislio da će biti... drugačije, na neki način.
Razumeš... izuzetno, možda?“
Osmeh se gubio i lice mu je ubledelo kao moje. Opet je oborio oči, izbegavajući moj
zapanjeni pogled.
„Valjda sam se samo pitao“, mrmljao je, „bilo je... da li je on... drugačiji od mene?“ Videla
sam kako grize usnu želeći da to nije izgovorio, ali je uveliko bilo prekasno za to.
„Kako si, do đavola, znao?“, pitala sam. Osećala sam vrtoglavicu pa sam se prevrnula na
stomak, žestoko pritiskajući nisku travu.
Odmahnuo je glavom, a zubi su mu i dalje stezali donju usnu. Kada ih je konačno olabavio,
duboki crveni trag je pokazivao mesto ugriza.
„Kler“, nežno je rekao. „Oh, Kler. Predala si mi se sva od prvog puta i ništa nisi krila od
mene. Nikada. Kada sam od tebe zatražio iskrenost, rekao sam da nisi sposobna da slažeš. Kada
sam te dodirnuo tako...“ Njegova se ruka pomerila i obuhvatila mi guz, pa sam se štrecnula jer to
nisam očekivala.
„Koliko dugo sam te voleo?“, upitao je, veoma tiho. „Godinu dana? Od trena kada sam te
ugledao. I voleo sam tvoje telo koliko često – petsto puta ili više?“ Tada me je jedan prst dotakao,
nežno kao nožice leptira, prateći liniju ruke i ramena, klizeći niz moj grudni koš dok nisam
uzdrhtala od dodira i prevrnula se u stranu, tako da sam mu sada bila okrenuta licem.
„Nikada nisi izbegavala moj dodir“, rekao je, intenzivno posmatrajući putanju svog prsta koji
se spuštao da bi pratio krivinu mojih dojki. „Čak ni iz početka, kada je do toga lako moglo doći i
ne bi me iznenadilo. Ali nisi. Dala si mi sve od same prve prilike; ništa nisi zadržavala, nisi mi
odbijala nijedan deo sebe.“
„Ali sada...“ rekao je, povlačeći ruku. „Prvo sam mislio da je to samo zato što si izgubila dete i
možda se stidiš od mene, ili se osećaš čudno nakon što smo toliko proveli razdvojeni. Ali tada sam
uvideo da nije to.“
Potom je usledila duga tišina. Osećala sam postojano, bolno lupanje srca 0 hladnu zemlju i
čula razgovor vetra u borovima ispod nas. Ptičice su se dozivale, u daljini. Poželela sam da sam
jedna od njih. Ili bar negde daleko.
„Zašto?“, tiho je upitao. „Zašto da me lažeš? Kada sam došao do tebe misleći da znam i
inače?“
Zurila sam dole u svoje ruke, spojene ispod brade, i progutala.
„Ako...“ počela sam, pa ponovo progutala. „Ako bih ti rekla da sam pustila Luju... ti bi me
pitao o tome. Mislila sam da ti ne bi zaboravio... možda mi možeš oprostiti, ali nikada ne bi
zaboravio, i to bi zauvek ostalo među nama.“ Progutala sam još jednom, teško. Ruke su mi bile
hladne uprkos vrućini i osetila sam ledenu kuglu u stomaku. Ali ako mislim da mu sada kažem
istinu, moram mu je reći celu.
„Da si pitao – a jesi, Džejmi, jesi! Morala bih da ti pričam o tome, da to ponovo proživim, a
plašila sam se...“ Ostavila sam to nedovršeno, nesposobna da govorim, ali on nije nameravao da
me pusti tako.
„Čega si se plašila?“, podsticao me je.
Okrenula sam malo glavu, ne srećući njegov pogled, već dovoljno da vidim njegov taman
obris prema suncu kako se nadnosi kroz zvezdicama prošaranu zavesu moje kose.

302
 „Plašila sam se da ću ti reći zašto sam to učinila“, tiho sam rekla. „Džejmi... morala sam, da
bih te oslobodila iz Bastilje – učinila bih i nešto gore da sam morala. A opet... i kasnije... delimično
sam se nadala da će ti neko reći, da ćeš saznati. Bila sam tako besna, Džejmi – zbog dvoboja, zbog
bebe. I jer si me prinudio da to uradim... da odem Luju. Htela sam da učinim nešto čime bih te
oterala, da budem sigurna da te nikada više neću videti. Učinila sam to... delimično... jer sam htela
da te povredim“, prošaputala sam.
Neki mišić mu se zgrčio u uglu usta, ali je i dalje piljio dole u svoje spojene ruke. Provalija
među nama, tako opasno premošćena, opet je zijala duboka 1 neprolazna.
„Aha. Pa to si postigla.“
Usta su mu se zatvorila i stegla u usku crtu, i nije govorio neko vreme. Konačno je okrenuo
glavu i pogledao pravo u mene. Htela sam da izbegnem njegov pogled, ali nisam mogla.
„Kler“, tiho je rekao. „Šta si ti osećala – kada sam ja telo dao Džeku Randalu? Kada sam mu
pustio da me uzme u Ventvortu?“
Maleni šok je prostrujao kroz mene, od skalpa do noktiju na nogama. To je bilo poslednje
pitanje koje sam očekivala da čujem. Otvorila sam i zatvorila usta nekoliko puta pre nego što sam
pronašla odgovor.
„Ja... ne znam“, slabašno sam rekla. „Nisam razmišljala. Ljuta, naravno. Bila sam besna –
izvan sebe od srdžbe. I bilo mi je muka. I plašila sam se za tebe. I... bilo mi te je žao.“
„Da li si bila ljubomorna? Kada sam ti kasnije pričao o tome – da me je uspalio, iako to
nisam želeo?“
Duboko sam udahnula, osećajući kako mi trava golica grudi.
„Ne. Bar mislim da nisam; nisam tada tako razmišljala. Na kraju krajeva, nije to bilo... nešto
što si želeo.“ Ugrizla sam se za usnu, oborenog pogleda. Njegov glas je bio tih i bezizražajan kraj
mog ramena.
„Ne mislim da si htela da odeš u krevet sa Lujem – je li tako?“
„Ne!“
„Pa, eto“, rekao je. Stavio je palčeve sa obe strane vlati trave i koncentrisao se na to da je
polako iščupa sa korenom. „I ja sam bio besan. I bilo mi je muka i žao.“ Travka se oslobodila iz
svog ovoja uz malo škripe.
„Kada sam to bio ja“, nastavio je gotovo šapatom, „mislio sam da ti nikada nećeš podneti
pomisao na to, i ne bih mogao da te krivim. Znao sam da moraš da se okreneš od mene, i pokušao
sam da te oteram da ne bih morao da gledam gađenje i povređenost na tvom licu.“ Zažmurio je i
podigao travku između palčeva, jedva dodirujući svoje usne.
„Ali nisi htela da odeš. Uzela si me na svoju dojku i bdela si nada mnom. Umesto svega,
izlečila si me. Volela si me, uprkos tome.“ Uvukao je dubok, nesiguran udah i okrenuo glavu ka
meni. Oči su mu blistale od suza, ali mu ni kap nije kliznula niz obraze.
„Mislio sam da, možda, mogu sebe da nateram da učinim za tebe ono isto što si ti učinila za
mene. I zato sam došao do Fontenbloa.“
Trepnuo je jednom, žestoko, i oči su mu se razbistrile.
„A onda kada si mi rekla da se ništa nije dogodilo – nakratko sam ti verovao, jer sam to
toliko želeo. A zatim... bilo mi je jasno, Kler. Nisam to mogao da skrivam od sebe i znao sam da si
me slagala. Pomislio sam da mi ne veruješ da te volim, ili... da si ga zaista želela pa si se plašila da
ja to vidim.“
Ispustio je travku i glava mu je klonula na ruku.
„Kažeš da si htela da me povrediš. Pa, pomisao na to da ležiš sa kraljem je bolela više nego
žig na mojim grudima, ili udarac bičem po golim leđima. Ali je saznanje da mi nisi verovala da te
volim bilo poput buđenja posle vešanja tek da bih osetio nož zabijen u stomak. Kler...“ Otvorio je
usta bez ikakvog zvuka, a onda ih na tren zatvorio dok ne nađe snage da produži.

303
 „Ne znam da li je rana smrtonosna, ali Kler – osećam kako krv napušta moje srce kada te
pogledam.“
Tišina između nas je narastala i produbljivala se. Tiho zujanje insekata koji su se oglašavali
po stenju titralo je u vazduhu.
Džejmi je bio nepomičan kao kamen, lice mu je bilo bezizražajno dok je piljio u zemlju
ispred sebe. Nisam mogla da podnesem to prazno lice i pomisao na to šta bi moglo ležati skriveno
iza njega. Videla sam nagoveštaj očajničkog besa u senici, pa sam se osećala kao da mi je srce
šuplje od pomisli na taj bes, prevladan po tako strahovitoj ceni, koji je sada bio pod železnom
kontrolom koja je obuzdavala ne samo bes, već i poverenje i radost.
Očajnički sam želela da nađem način da razbijem tišinu koja nas je razdvajala; neki čin koji
bi povratio izgubljeno poverenje među nama. Džejmi se tada uspravio, ruku čvsto savijenih oko
butina i okrenuo se zagledan u mirnu dolinu.
Bolje da pršti, pomislila sam, nego da ćutimo. Posegnula sam preko provalije među nama i
uhvatila ga za ruku. Bila je topla od sunca, živa pod mojim dodirom.
„Džejmi“, prošaputala sam. „Molim te.“
Glavu je polako okrenuo ka meni. Lice mu je i dalje izgledalo smireno, mada su se mačje oči
još više suzile dok je ćutke gledao u mene. Pružio je ruku, konačno, i uhvatio me za zglob.
„Hoćeš li da te bijem?“ tiho je rekao. Njegov stisak se još pojačao, tako da sam se nesvesno
povukla, pokušavajući da se otrgnem. Povukao je i on, povlačeći me preko grube trave, privlačeći
me k sebi.
Osetila sam da drhtim i naježila sam se po rukama, ali sam uspela da progovorim.
„Da“, rekla sam.
Njegov izraz se nije mogao dokučiti. Ne skidajući pogled sa mojih očiju, pružio je slobodnu
ruku i napipavao po kamenju dok nije dotakao bokor koprive. Usisao je vazduh kada su mu prsti
dotakli žareće stabljike, ali je stegao vilice; skupio je šaku i biljke iščupao iz korena.
„Seljaci iz Gaskonje nevernu ženu biju koprivom“, kazao je. Spustio je bockavo lišće i
cvetovima lako prešao preko jedne dojke. Mučila sam se da udahnem od iznenadnog žarenja, a
slabašna crvena fleka se kao nekom magijom pojavila na mojoj koži.
„Hoćeš li da to učinim?“, upitao je. „Da li treba tako da te kaznim?“
„Ako... ako hoćeš.“ Usne su mi toliko drhtale da sam jedva uspevala da išta kažem. Nekoliko
zrnaca zemlje sa korenja koprive mi je palo među dojke; jedno mi se otkotrljalo niz rebra, isterano
mojim srcem koje je tuklo, učinilo mi se. Ono mesto na mojoj dojci je peklo kao vatra. Sklopila
sam oči i zamišljala kako bi izgledalo biti istučena snopom koprive.
Iznenada je stisak nalik stegi na mom zglobu oslabio. Otvorila sam oči i zatekla Džejmija
kako u turskom sedu sedi pored mene, sa biljkama odbačenim i razbacanim po zemlji. Snuždeni
smešak mu je bio na usnama.
„Tukao sam te jednom jer si zaslužila, Sasenah, a ti si pretila da ćeš mi iznutricu iskopati
mojim nožem. A sada ćeš od mene tražiti da te išibam koprivom?“ Polako je odmahnuo glavom
čudeći se, a njegova ruka je kao sopstvenom voljom pošla da mi obuhvati obraz. „Da li to znači da
ti je moj ponos toliko važan?“
„Da! Da, prokleto je tako!“ I ja sam sela, zgrabila ga za ramena, uhvativši nas oboje na
iznenađenje i poljubila ga snažno i nespretno.
Osetila sam njegovu prvu nehotičnu reakciju, a onda me je privukao do sebe, čvrsto mi
obgrlivši leđa, dok su usta odgovarala mojima. Zatim me je pritisnuo ravno na zemlju, tako da se
od njegove težine nisam mogla pomeriti. Njegova ramena su zatamnila blistavo nebo iznad, a
šakama je držao moje ruke kraj tela, kao da sam zatvorenik.
„U redu“, prošaputao je. Probadao me je pogledom, čikajući me da sklopim oči i terajući me
da izdržim njegov pogled. „U redu. Pošto tako hoćeš, kazniću te.“ Pomerio je kukove ka meni u

304
zapovedničkoj naredbi i osetila sam kako se moje noge šire za njega, moja kapija se širom otvorila
da sa zadovoljstvom dočeka nalet.
„Nikada“, šaputao mi je. „Nikada. Nikada više niko sem mene! Pogledaj me! Kaži mi!
Pogledaj me, Kler! “ Ugurao se u mene, snažno, i ja sam zaječala i okrenula bih glavu, ali je držao
moje lice među rukama terajući me da mu uzvratim pogled, da vidim njegova široka, slatka usta,
iskrivljena od bola.
„Nikada“, rekao je tiše. „Jer si ti moja. Moja žena, moje srce, moja duša.“ Od njegove težine
nisam mogla da mrdnem, kao da mi je stena na grudima, ali me je trljanje naših tela teralo da
guram ka njemu, želeći još. I još.
„Moje telo“, rekao je, boreći se za dah dok mi je pružao ono što sam tražila. Propela sam se
pod njim kao da hoću da pobegnem, leđa su mi se izvila kao luk, gurajući me u njega. Tada je
ležao celom dužinom na meni, jedva se mrdajući, i taj dodir kože stvorio je veću bliskost među
nama nego najintimniji trenuci.
Trava ispod mene je bila gruba i bockava, a miris zdrobljenih travki oštar kao miris čoveka
koji me je uzeo. Dojke su mi bile spljeskane pod njim, i osećala sam golicanje dlačica na njegovim
grudima dok smo se trljali. Promeškoljila sam se, terajući ga da bude grub, osećajući napinjanje
njegovih butina dok me je pritiskao nadole.
„Nikada“, šaputao mi je udaljen svega nekoliko centimetara od mene.
„Nikada“, rekla sam i okrenula glavu, zažmurivši da pobegnem od njegovog pogleda.
Nežan, neumoljiv pritisak me je naterao da opet okrenem lice ka njemu, dok su se mali,
ritmični pokreti nastavljali.
„Ne, moja Sasenah“, tiho je rekao. „Otvori oči. Gledaj me. Ovo je kažnjavanje tebe, kao i
mene. Gledaj šta si uradila meni, pošto ja znam šta sam uradio tebi. Gledaj me.“
I gledala sam, zarobljena, vezana za njega. Gledala sam, dok je rušio poslednju od svojih
maski, pokazivao mi svoje dubine i rane svoje duše. Da sam mogla, plakala bih zbog njegove i
zbog svoje povređenosti. Ali su njegove oči gledale u moje, bez suza i otvorene, beskrajne kao
slano more. Njegovo telo me je držalo u zarobljeništvu, terajući me svojom silinom, kao
zapadnjak u jedrima barke.
I ja sam putovala u njega, i on u mene, tako da je u vreme kada su poslednje male oluje
ljubavi prodrmale, on kriknuo i zajedno smo jahali na talasima kao jedno telo, i gledali sebe u
očima onog drugog.

*****

Popodnevno sunce je bilo vrelo na belim krečnjačkim stenama i bacalo je dugačke senke u
pukotine i useke. Konačno sam našla ono što sam tražila kako raste iz uske pukotine u ogromnoj
steni, radosno se suprotstavljajući nedostatku zemlje. Otkinula sam stabljiku aloje iz bokora,
odvojila mesnati list, i hladan zeleni gel nanela po tragovima na Džejmijevom dlanu.
„Bolje?“, upitala sam.
„Znatno.“ Džejmi je razmrdao šaku, praveći grimase. „Bože, kako te koprive žare!“
„Žare.“ Povukla sam dole gornji deo svog korseta i malo alojinog soka namazala po dojci,
oprezno dodirujući. Od hladnog mi je odmah postalo bolje.
„Prilično mi je drago što nisi uradio ono što sam ponudila“, šaljivo sam rekla, bacajući
pogled na obližnji bokor rascvetalih kopriva.
Nasmešio se i potapšao me zdravom rukom po zadnjici.
„Malo je falilo, Sasenah. Ne treba tako da me bacaš u iskušenje.“ Zatim se, trezneći se,
sagnuo i nežno me poljubio.

305
 „Ne, mo duinne. Zakleo sam ti se jednom, i ozbiljno sam mislio. Neću podiću ruku na tebe u
besu, nikada. Na kraju krajeva“, tiho je dodao, okrećući se u stranu, „dovoljno sam učinio da te
povredim.“
Skupila sam se od tog bolnog prisećanja, ali sam bila dužna da i ja prema njemu budem
pravična.
„Džejmi“, rekla sam, a usne su mi podrhtavale. „Beba... Nisi ti bio kriv. Osećala sam se kao
da jesi, ali nisi. Mislim... mislim da bi se to desilo i inače, bez obzira na to da li si se borio sa
Džekom Randalom ili ne.“
„Da? Ah... dobro.“ Ruka mu je bila topla i utešna na meni i povukla je moju glavu u
udubljenje njegovog ramena. „Malo mi je lakše kada čujem da ti tako kažeš. Mada nisam toliko
mislio na dete koliko na Frenka. Misliš li da mi možeš to oprostiti?“ Plave oči su bile zabrinute
dok je gledao u mene.
„Frenka?“ Šokirala sam se od iznenađenja. „Ali... nema šta da se oprašta.“ Tada me je
pogodila jedna misao; možda on stvarno ne zna da je Džek Randal i dalje živ – ako ništa drugo,
bio je uhapšen odmah posle dvoboja. Ali ako ne zna... Duboko sam udahnula. U svakom slučaju,
moraće to da sazna. Možda je bolje da sazna od mene.
„Nisi ubio Džeka Randala, Džejmi“, rekla sam.
Zbunilo me je što nije bio ni šokiran ni iznenađen. Odmahnuo je glavom, a popodnevno
sunce je rasipalo iskre iz njegove kose. Još nedovoljno duga da bi se vezivala, prilično je porasla u
zatvoru pa je stalno morao da je sklanja iz očiju.
„Znam to, Sasenah“, rekao je.
„Znaš? Ali... šta...“ Osećala sam se izgubljeno.
„Ti... nisi to znala?“, neodlučno je rekao.
Neka jeza mi se popela rukama, uprkos vrelini sunca.
„Šta da znam?“
Ugrizao se za donju usnu, nesigurno me odmeravajući pogledom. Konačno je duboko
udahnuo i uzdahnuo.
„Ne, nisam ga ubio. Ali sam ga ranio.“
„Da, Lujza kaže da si ga gadno ranio. Ali kaže i da se on oporavlja.“ Iznenada, u sećanje sam
prizvala tu poslednju scenu u Bulonjskoj šumi; poslednje što sam videla pre nego što me je
obuzelo crnilo. Oštar vrh Džejmijevog mača, kako probija kišom isprskanu jelensku kožu. Naglu
crvenu fleku od koje je tkanina potamnela... i ugao sečiva koje svetluca od siline kojom je
zariveno.
„Džejmi!“, rekla sam, očiju razrogačenih od užasa. „Nisi... Džejmi, šta si uradio!“
Oborio je pogled, trljajući ožareni dlan o svoj kilt. Odmahnuo je glavom, čudeći se sebi.
„Bio sam takva budala, Sasenah. Nisam mogao da mislim o sebi kao o muškarcu i da ga
pustim da prođe nekažnjeno za ono što je učinio momčiću, a opet... sve vreme sam uporno
razmišljao: ‘Ne možeš namrtvo da ubiješ kopile, obećao si. Ne možeš da ga ubiješ’.“ Slabašno i
neveselo se nasmešio, gledajući u tragove na svom dlanu.
„U glavi mi je kuvalo kao u loncu kaše na vatri, ali sam se držao te pomisli. ‘Ne možeš da ga
ubiješ.’ I nisam. Ali sam bilo poprilično lud od borbenog žara i krv mi je svirala u ušima – pa
nisam ni na tren zastao da se zapitam zašto to ne smem da ga ubijem, sem onoga jer sam ti to
obećao. A kada sam ga imao tamo na zemlji pred sobom, prisećajući se Ventvorta i Fergusa, i sa
sečivom koje je oživelo u mojim rukama...“ Naglo je prekinuo.
Osećala sam kako mi je sva krv otišla iz glave pa sam teško sela na izbočinu stene.
„Džejmi“, rekla sam. Bespomoćno sam slegnula ramenima.
„Pa, Sasenah“, kazao je, i dalje izbegavajući moj pogled, „jedino što mogu da kažem, to je
vraški gadno mesto da budeš ranjen.“

306
 „Isuse.“ Sedela sam nepomično, zapanjena tim otkrićem. Džejmi je ćutke sedeo pored mene,
proučavajući svoje široke nadlanice. I dalje se video mali ružičasti znak na desnoj. Džek Randal je
proterao ekser kroz nju, u Ventvortu.
„Da li me mrziš zbog toga, Kler?“ Glas mu je bio nežan, skoro nesiguran.
Odmahnula sam glavom i zažmurila.
„Ne.“ Otvorila sam oči, i videla njegovo lice u blizini, namršteno u muci. „Ne znam šta
mislim sada, Džejmi. Zaista ne znam. Ali te ne mrzim.“ Stavila sam ruku na njegovu i nežno je
stisla. „Samo... ostavi me nasamo na minut, važi?

*****

Ponovo obučena, sada u suvu haljinu, raširila sam šake na butine. Jedan srebrni, jedan zlatan. Oba
moja venčana prstena su i dalje bila tu, i nisam imala predstavu šta to znači.
Džek Randal nikada neće začeti dete. Džejmi je delovao sigurno po tom pitanju i nisam
imala nameru da to preispitujem. A ipak sam i dalje nosila Frenkov prsten, i dalje pamtila čoveka
koji mi je bio prvi muž, mogla sam po želji prizvati misli i sećanja na to ko je bio i šta bi on učinio.
Kako je to moguće, onda, da nikada neće postojati?
Odmahnula sam glavom, zavlačeći na vetru osušene uvojke iza ušiju. Nisam znala. Dobri su
izgledi da nikada neću ni znati. A bez obzira na to da li neko može promeniti budućnost ili ne – a
izgleda da smo to uradili – bila sam sigurna da ne mogu da promenim nedavnu prošlost. Šta je
učinjeno učinjeno je, i ništa što preduzimam ne može to promeniti. Džek Randal neće začinjati
decu.
Neki kamen se niz strminu dokotrljao do mene, poskakujući i praveći male lavine šljunka.
Okrenula sam se i podigla pogled prema mestu gde je Džejmi, ponovo obučen, istraživao.
Odron iznad je bio svež. Sveže bele površine su pokazivale gde je isflekana smeđa starog
krečnjaka popucala i samo su najmanje biljke stigle da nadu uporište u ispretumbanoj gomili
kamena, za razliku od gustog rastinja koje je prekrivalo ostatak brda.
Džejmi se malo pomerio u stranu, zanet traženjem mesta gde bi se mogao uhvatiti u
zamršenom odronu. Videla sam kako obilazi oko ogromne stene grleći je, i tiho grebanje njegovog
bodeža po kamenu je doprlo do mene kroz miran popodnevni vazduh.
Zatim je nestao. Očekujući da se ponovo pojavi sa druge strane stene, čekala sam uživajući u
suncu po ramenima. Ali se nije pojavio na vidiku, i nekoliko trenutaka kasnije sam se zabrinula.
Možda se okliznuo i pao ili tresnuo glavom o stenu.
Izgledalo mi je kao da mi treba čitava večnost da vežem svoje čizme, ali se on ipak nije
pojavio. Zadigla sam svoje suknje i pošla uzbrdo, oprezno gazeći po grubim toplim stenama.
„Džejmi!“
„Ovde, Sasenah.“ Progovorio je iza mene, prepadajući me, i zamalo da izgubim ravnotežu.
Uhvatio me je za ruku i privukao do male čistine između krzavog popadalog kamenja.
Okrenuo me je ka zidu od krečnjaka, isflekanom rđom od vode i dimom. I još nečim.
„Pogledaj“, tiho je rekao.
Pogledala sam gde mi je pokazao, naviše preko glatke površine zida pećine, i ostala bez
daha.
Naslikane životinje su galopirale preko lica stene nada mnom, kopita su gurala vazduh dok
su se odbacivale prema svetlu iznad. Bili su tu bizon i jelen, podignutih repova u međusobnoj
borbi, a na kraju grebena stene konture prefinjenih ptica, krila raširenih dok su lebdele nad
dvobojem životinja vezanih za zemlju.
Urađene crvenom, crnom i oker sa finom elegancijom koja je ukomponovala i linije stena,
nečujno su grmele, mišića zaobljenih od napora, a krila su lepršala kroz pukotine stenja. Živele su

307
nekada u tami pećine, osvetljene samo plamenovima onih koji su ih stvorili. Izložene suncu zbog
pada zaštitničkog svoda, izgledale su žive koliko i stvorovi koji hodaju zemljom.
Onako izgubljenoj u meditaciji o krupnim ramenima koja su se gurala sa stene, Džejmi mi
nije nedostajao dok me nije pozvao.
„Sasenah! Dođi ovamo, hoćeš li?“ U njegovom glasu je bilo nečeg neobičnog, pa sam požurila
do njega. Stajao je na ulazu male bočne pećine i gledao nadole.
Ležale su iza kamene izbočine, kao da su tražile utočište od vetra koji je gonio bizona.
Bile su dve, ležale su skupa na nabijenoj zemlji pećinskog poda. Zaštićene suvim vazduhom
pećine, kosti su opstale, mada se meso odavno sasušilo u prah. Maleni ostatak smeđe kože,
ogrubele kao pergament, držao se za oblu krivinu jedne lobanje, a pramen kose pocrveneo od
starosti malo se vijorio na vetriću od našeg prisustva.
„Moj bože“, rekla sam tiho, kao da bih mogla da ih uznemirim. Prišla sam bliže Džejmiju, a
njegova ruka mi je kliznula oko pasa.
„Da li misliš... da li su... ubijeni ovde? Žrtvovanje, možda?“
Džejmi je odmahnuo glavom, zamišljeno zureći nadole u gomilicu finih, trošnih kostiju.
„Ne“, kazao je. I on je govorio tiho, kao da se nalazi u nekakvom svetilištu. Okrenuo se i
podigao ruku na zid iza nas, gde je jelen skakao i ždralovi se dizali u prostor iza kamena.
„Ne“, ponovio je. „Ljudi koji su stvorili ovakve životinje... oni ne bi mogli da urade ovakvo
nešto.“ Tada se opet okrenuo ka dva kostura, isprepletana pred našim nogama. Čučnuo je iznad
njih, nežno prstom prateći liniju kostiju, pažljiv da ne dotakne površinu nalik slonovači.
„Vidi kako leže“, rekao je. „Nisu ovde pali, i niko nije položio njihova tela. Legli su sami.“
Ruka mu je klizila iznad dugih kostiju ruku većeg skeleta, tamna senka koja leprša poput velikog
noćnog leptira dok je prelazio preko rebara složenih kao kineski štapići.
„Ruke su mu bile obavijene oko nje“, kazao je. „Pribio se butinama iza njenih i držao ju je
čvrsto uza se, a glavu je oslonio na njeno rame.“
Njegove ruke su prelazile preko kostiju, razjašnjavajući, pokazujući, oblačeći ih ponovo
mesom i maštom da bih mogla da ih vidim kakvi su bili, zagrljeni poslednji put, zauvek. Male
kosti prstiju su se raspale, ali su ostaci hrskavice još uvek spajali njihove korene za šaku. Maleni
članci prstiju ležali su jedan preko drugog; držali su se za ruke u svom poslednjem čekanju.
Džejmi se podigao i zagledao unutrašnjost pećine, a kasnopopodnevno sunce je po zidovima
slikalo mrljama grimizne i oker.
„Ovde.“ Pokazao je neku tačku blizu ulaza u pećinu. Stene su bile smeđe od prašine i
starosti, ali ne zarđale od vode i erozije, kao one dublje u pećini.
„Tu je nekada bio ulaz.“ Okrenuo je leđa i stavio ruku na izbočinu stene koja je ljubavnike
krila od svetla.
„Mora da su opipavali put po pećini, držeći se za ruke“, kazala sam. „Tražeći izlaz po prašini
i mraku.“
„Aha.“ Oslonio je čelo na kamen, sklopljenih očiju. „A svetlo je nestalo, i vazduh ih je izdao.
Pa su legli u mrak da umru.“ Suze su ostavljale vlažne tragove po prašini na njegovim obrazima.
Obrisala sam se ispod očiju i dohvatila njegovu slobodnu ruku, pažljivo preplićući prste sa
njegovim.
On se bez reči okrenuo ka meni, žurno izdišući kada me je privukao. Naše šake su slepo
pipale u zamirućem svetlu sunca na zalasku, žudeći za toplim dodirom, osećaju sigurnosti mesa, a
tvrdoća nevidljive kosti ispod podsećala ih je na to kako je život kratak.

308
DEO PETI
Povratak kući

309
 30
Lalibroh

valo se Broh Tuarah, po drevnom kamenom valjku sagrađenom nekoliko stotina

godina ranije, koji je virio iz brda iza gospodarske kuće. Ljudi koji su živeli na imanju
zvali su ga Lalibroh. Koliko sam uspela da razumem, to je značilo „lenja kula“, što je
imalo bar isto onoliko smisla kao „na sever okrenuta kula“ kada se primeni na
valjkastu građevinu.
„Kako može nešto što je okruglo biti okrenuto prema severu?“, upitala sam dok smo se
polako spuštali dugim nagibom vrzina i granita, vodeći konje jednog za drugim niz usku zavojitu
stazu koju su jeleni utabali kroz rastinje. „Uopšte nema fasadu.“
„Ima vrata“, razložno je odgovorio Džejmi. „Vrata su okrenuta na sever.“ Ukopao je pete
kada je nagib naglo postao strmiji, šišteći kroz zube da bi dao znak konju koga je vodio za sobom.
Mišićave sapi preda mnom su se naglo skupile i oprezni hod se pretvorio u oprezno napredovanje,
a svako kopito kliznulo je nekoliko centimetara po vlažnoj zemlji pre nego što se konj usudio da
napravi naredni korak. Konji kupljeni u Invernesu bili su prave veličine, lepe životinje. Žilavi mali
hajlendski poniji bi obavili znatno bolji posao na strmini, ali su ovi konji, sve same kobile, bili
namenjeni za rasplod, a ne za rad.
„U redu“, rekla sam, pažljivo gazeći preko malog jarka s vodom koji je presecao jelensku
stazu. „Dovoljno dobro. A šta je sa onim ‘Lalibroh’? Zašto je kula lenja?“
„Malo je nagnuta“, odgovorio je Džejmi. Videla sam zadnju stranu njegove glave pognute u
koncentraciji da bi stao na prava mesta, nekoliko čuperaka crveno-zlatne kose dizalo se sa temena
na popodnevnom vetru koji je duvao po strmini. „Ne možeš mnogo da vidiš iz kuće, ali ako staneš
sa zapadne strane, videćeš da je malo nagnuta na sever. A ako pogledaš kroz neki od proreza na
najvišem spratu iznad vrata, možeš da vidiš zid ispod usled zakošenosti.“
„Pretpostavljam da u trinaestom veku niko nije čuo za visak“, napomenula sam. „Čudo je što
se do sada nije srušila.“
„Oh, rušila se nekoliko puta“, kazao je Džejmi malo glasnije zbog pojačanog vetra. „Narod
koji je živeo ovde naprosto bi je opet podigao; verovatno je to razlog što se naginje.“
„Vidim je! Vidim je!“ Fergusov glas, piskav od uzbuđenosti, dopirao je otpozadi. Njemu je
dozvoljeno da ostane na konju jer njegova neznatna težina nije predstavljala problem za konja,
bez obzira na težak teren. Okrenula sam se i spazila ga kako kleči na sedlu, skakućući gore-dole
od uzbuđenja. Njegov konj, strpljiva, dobroćudna riđa kobila, je na to frknula, ali se ljubazno
uzdržala da ga ne zbaci u vrzine. Sve od njegove avanture sa štajercem u Aržentanu, Fergus je
grabio svaku priliku da uzjaše, a Džejmi koga je zabavljalo i kome je prijalo što ima još jednog
zaljubljenika u konje, pružao rnu je šanse uzimajući ga da sedi iza njegovog sedla dok je jahao
pariškim ulicama i puštajući ga tu i tamo da jaše sam na nekom od Džaredovih konja za kočije,
velikim tromim stvorenjima koja su samo strigala ušima začuđena Fergusovim podbadanjem i
povicima.
Zaklonila sam oči od sunca i gledala u pravcu u kom je pokazivao. Bio je u pravu; sa višeg
položaja je spazio tamne obrise stare kamene kule na brdu. Modernu gospodarsku kuću ispod bilo

310
je teže uočiti – zidana je od belog kamena, pa se sunce odbijalo o njene zidove kao i od okolnih
polja. Smeštena u udubinu između njiva pod ječmom, bila je delimično zaklonjena od našeg
pogleda i redom drveća koji je činio vetrobran u dnu polja.
Videla sam kako Džejmi podiže glavu i fiksira pogled kada je ugledao farmu Lalibroh ispod.
Stajao je dosta mirno gotovo minut, ne govoreći, ali sam videla da mu se ramena dižu i ispravljaju.
Vetar mu je zahvatio kosu i pled i podigao ih, kao da bi se mogao poleteti, radostan kao zmaj.
To me je podsetilo na ono kako se pune jedra brodova kada okreću oko rta u pomorske
puteve napuštajući luku Avr. Ja sam stajala na kraju keja i posmatrala vrevu i dolaske i odlaske
brodova. Galebovi su se obrušavali i kričali među jarbolima, glasovi su im bili promukli kao vika
mornara.
Džared Munro Frejzer je stajao kraj mene, dobroćudno posmatrajući pomorski protok
bogatstva, od koga je deo bio i njegov. Jedan od njegovih brodova, Porša, će nas odvesti u Škotsku.
Džejmi mi je rekao da su svi Džaredovi brodovi nazvani po njegovim ljubavnicama, a kipovi na
pramcu su izrezbareni da liče na pomenute dame. Čkiljila sam mimo vetra na pramcu broda,
pokušavajući da procenim da li me je Džejmi zadirkivao. Ako nije, zaključila sam, Džaredu su bile
draže žene sa dosta oblina.
„Nedostajaćete mi oboje“, kazao je Džared po četvrti put za manje od pola sata. Delovao je
kao da stvarno žali, čak je i njegov veseli nos izgledao manje podignut nego obično. Putovanje za
Nemačku je bilo uspešno; pribavio je veliki dijamant, a kaput koji je nosio bio je od divnog
zelenog somota sa srebrnom dugmadi.
„Ah, pa“, kazao je, odmahujući glavom. „Koliko god ja želeo da momka zadržim kod sebe, ne
mogu da mu uskratim radost povratka domu. Možda ću doći da vas posetim jednog dana, draga
moja. Davno sam poslednji put kročio u Škotsku.“
„Nedostajaćete i vi nama“, rekla sam iskreno. Bilo je i drugih koji će mi nedostajati – Lujza,
majka Hildegard, her Gerstman. Majstor Rajmon više od svih. Pa ipak, radovala sam se povratku u
Škotsku, u Lalibroh. Nisam želela da se vratim u Pariz, a bilo je i onih koje zasigurno nisam želela
ponovo da vidim – Luja od Francuske, kao prvog.
Čarlsa Stjuarta, kao drugog. Oprezno raspitivanje među pariškim jakobitima potvrdilo je
početni Džejmijev utisak; mali izliv optimizma izazvan Čarlsovim hvalisanjem oko njegovog
„velikog poduhvata“ je izbledeo i, mada su lojalni sledbenici kralja Džejmsa iskreno podržavali
svog suverena, izgledalo je da nema šanse da će ta inertna lojalnost i tvrdoglava istrajnost dovesti
do akcije.
Pusti onda Čarlsa da se sam pomiri sa izgnanstvom, pomislila sam. Naše sopstveno je
okončano. Idemo kući.
„Prtljag je ukrcan“, rekao mi je neki zlovoljni glas u uvo. „Zapovednik broda kaže da dođete
sada. Isplovićemo čim nadođe plima.“
Džared se okrenuo Murtagu, a onda se osvrnuo levo i desno po keju. „Pa gde je momak?“,
upitao je.
Murtag je trgao glavom niz mol. „U kafani tamo. Pijan je ko majka.“
Pitala sam se kako li je Džejmi smislio da pregrmi prelazak preko Lamanša. Jednom je
pogledao sve niže crveno nebo koje je pretilo nadolazećom olujom, izvinio se Džaredu i nestao.
Gledajući u pravcu kuda je klimnuo Murtag, videla sam Fergusa kako sedi na gomili blizu ulaza u
jedno mesto za napijanje, očigledno obavljajući stražarsku dužnost.
Džared je prvo pokazao nevericu, a zatim se udavio od smeha kada je čuo za ovaj problem
svog bratanca i široko se osmehnuo na te novosti.
„Oh, je li tako?“, rekao je. „Nadam se samo da je poslednjih četvrt litra sačuvao za trenutak
kad dođemo po njega. Bio bi pravi užas vući ga uz utovarnu rampu ako nije.“

311
 „Zašto li to radi?“, potražila sam odgovor od Murtaga, u očajanju. „Rekla sam mu da imam
laudanuma za njega.“ Potapšala sam po svilenoj torbici koju sam nosila. „To će ga znatno brže
nokautirati.“
Murtag je samo jednom trepnuo. „Aha. Rekao je da će, ako ga već čeka glavobolja, radije
uživati dok je ne zaradi. A viski ima znatno bolji ukus kada ga gutaš nego taj tvoj crni užas.“
Klimnuo je glavom ka mojoj torbici, a onda ka Džaredu. „Hajdemo, onda, ako misliš da mi
pomogneš oko njega.“
U prednjoj kabini Porše sedela sam na kapetanovom ležaju i posmatrala ravnomerno
podizanje i spuštanje sve dalje linije obale, držeći muževljevu glavu u krilu.
Jedno oko se malčice otvorilo i pogledalo me. Sklonila sam mu tešku mokru kosu sa čela.
Miris piva i viskija ga je okruživao kao parfem.
„Osećaćeš se baš pakleno kada se probudiš u Škotskoj“, rekla sam mu.
Drugo oko se otvorilo – zagledalo se u talase svetla koji su poigravali po drvenoj tavanici.
Zatim je oči okrenuo ka meni, duboka jezera prozračnoplave boje.
„Između pakla sad i pakla kasnije, Sasenah“, rekao je, govoreći odmereno i precizno, „uvek
biram onaj kasniji.“ Oči su se sklopile. Tiho je podrignuo, jednom, a zatim se dugačko telo
opustilo, lagodno se ljuljuškajući u kolevci pučine.

*****

Izgledalo je da su konji željni dolaska koliko i mi; osećajući blizinu štala i hrane, počeli su da idu
malo brže, glava podignutih i ušiju načuljenih u iščekivanju.
Upravo sam bila zaneta razmišljanjem da će mi prijati kupanje i da nešto prezalogajim i
sama, kada je moj konj, malo ispred ostalih, ukopao noge i uz malo klizanja se zaustavio,
zabijajući kopita u crvenkastu zemlju. Kobila je oštro odmahivala glavom, frkćući i hukćući.
„Hej, curo, šta ti fali? Je li ti pčela uletela u nozdrvu?“ Džejmi je sjahao sa svog konja i
požurio da dograbi kajase sive kobile. Osećajući kako široka leđa drhte i uvijaju se poda mnom,
sjahala sam i ja.
„Koji li joj je đavo?“, radoznalo sam zagledala konja koji se odmicao od Džejmijevog stiska
na uzde, tresući grivom, iskolačenih očiju. Ostali konji, kao zaraženi nelagodom, počeli su da
trupkaju i da se premeštaju.
Džejmi je kratko pogledao preko ramena niz prazan put.
„Ona vidi nešto.“
Fergus se podigao iz skraćenih stremena i zasenio oči, zureći preko konjskih leđa. Spustio je
ruku, pogledao u mene i slegnuo ramenima.
Uzvratila sam sleganjem. Naizgled nije bilo ničega da izazove uznemirenost konja – put i
polja su ležali prazni svuda oko nas, klasovi su bili zreli i sušili su se na suncu kasnog leta. Najbliži
šumarak je bio udaljen više od sto metara, iza gomilice kamenja koja je mogla predstavljati
ostatak preturenog dimnjaka.
Odustajući od pokušaja da kobilu ubedi da krene napred, Džejmi ju je poveo izokola. Ona je
išla voljno, nazad u pravcu iz kog smo došli.
Murtagu je pokazao da odvede ostale konje u stranu, a onda se zabacio u sedlo, pognuo se
napred i jednom rukom dograbio grivu, pa je kobilu polako poterao, tiho joj govoreći u uvo. Ona
je neodlučno pošla, ali se nije opirala dok nije došla do mesta gde je ranije zastala. Tu se opet
ukopala i stajala drhteći, i ništa je nije moglo naterati da napravi i korak dalje.
„U redu, onda“, kazao je Džejmi, mireći se s tim. „Neka bude po tvom.“ Okrenuo je glavu
konja i poveo je u polje; žuti klasovi su trljali raščupanu dlaku njenog stomaka. Mi smo zašuškali
za njima, a konji su povijali vratove da bi otkinuli poneki zalogaj žita dok smo prolazili njivom.

312
 Kada smo obišli malu granitnu izbočinu baš ispod grebena brda, čula sam kratak
upozoravajući lavež pravo pred nama. Izbili smo na put i zatekli crnobelog ovčara na straži,
podignute glave i ukrućenog repa dok nas je oprezno odmeravao.
Još jednom je kratko zalajao i onda je još jedna takva crno-bela figura iskočila iz grupe jova,
a sporije je za njom izašla i visoka vitka prilika umotana u smeđi lovački pled.
„Ijane!“
„Džejmi!“
Džejmi je uzde kobile bacio nazad prema meni i sreo svog zeta nasred puta, gde su dvojica
muškaraca grabila jedan drugog za ramena, smejali se i lupali se po leđima. Pošto je sumnja
postala izlišna, psi su se veselo igrali oko njih mašući repovima i povremeno se ustremljivali da
onjuše noge konja.
„Očekivali smo te najranije sutra“, govorio je Ijan, a njegovo dugo, jednostavno lice je sijalo.
„Dobro nas je poslužio vetar u prelasku“, objasnio je Džejmi. „Ili mi bar Kler tako kaže;
nisam zapazio mnogo toga, ja lično.“ Dobacio mi je pogled, smešeći se, i Ijan je prišao da mi
uhvati ruku.
„Rođako“, rekao je u formalnom pozdravu. Zatim se nasmešio, a toplota osmeha je obasjala
njegove blage smeđe oči. „Kler.“
„Dženi je pošandrcala čisteći i kuvajući“, rekao je i dalje mi se smešeći. „Imaćete sreće ako
nađete krevet da prespavate noćas – dala je da se svi madraci iznesu i izlupaju.“
„Posle tri noći u divljini ne bi mi smetalo ni da spavam na podu“, uveravala sam ga. „Jesu li
Dženi i deca dobro?“
„Oh, da. Opet je trudna“, dodao je. „Termin joj je u februaru.“
„Ponovo?“ Džejmi i ja smo progovorili istovremeno, a izdašno crvenilo je oblilo Ijanove
mršave obraze.
„Pobogu, čoveče, malena Megi nema ni godinu dana“, kazao je Džejmi, uz kritičko podizanje
obrve. „Zar nemaš nimalo osećaja za obuzdavanje?“
„Ja?“ ozlojeđeno je rekao Ijan. „Misliš li da ja imam veze sa tim?“
„Pa, ako nemaš, rekao bih da će te interesovati ko ima“, kazao je Džejmi kome se zakrivio
ugao usana.
Crvenilo je dostiglo tamnoružičastu boju, praveći lep kontrast sa Ijanovom ravnom smeđom
kosom. „Prokleto dobro znaš šta sam mislio“, rekao je. „Spavao sam na pomoćnom ležaju sa
malim Džejmijem dva meseca, ali je onda Dženi...“
„Oh, ti to kažeš da je moja sestra bludnica, eh?“
„Kažem da je tvrdoglava kao njen brat u tome da sve istera po svome“, kazao je Ijan.
Isfintirao je u jednu stranu, spretno se odmakao i spakovao udarac u Džejmijev stomak. Džejmi se
presamitio, smejući se.
„Onda je baš dobro što sam se vratio kući“, rekao je. „Pomoći ću ti da je dovedeš u red.“
„Oh, je li tako?“, skeptično je rekao Ijan. „Pozvaću sve napoličare da to gledaju.“
„Pogubio si neke ovce, zar ne?“ Džejmi je promenio temu uz pokret koji je obuhvatio pse i
Ijanov dugi zakrivljeni štap, odbačen na prašnjavi put.
„Petnaest ovaca i ovna“, kazao je Ijan, klimajući glavom. „Dženino stado merina koje drži
radi naročite vune. Ovan je pravo kopile; razvalio je kapiju. Pomislio sam da bi mogli biti ovde u
žitu, ali ni traga od njih.“
„Nismo ih videli gore“, rekla sam.
„Oh, ne bi išle tamo gore“, kazao je Ijan, odmahujući. „Nijedna životinja ne bi otišla iza
kolibe.“
„Kolibe?“ Fergus se unervozio od ovog učtivog raspitivanja pa je priterao konja blizu moga.
„Nisam video nikakvu kolibu, gospodaru. Samo hrpu kamenja.“

313
 „To je sve što je ostalo od Maknabove kolibe, momče“, rekao je Ijan. Začkiljio je prema
Fergusu koji se ocrtavao kao silueta prema kasnopopodnevnom suncu. „A tebi savetujem da je se i
ti kloniš.“
Dlake na vratu su mi se naježile, uprkos vrelini dana. Ronald Maknab je bio napoličar koji je
Džejmija izdao straži pre godinu dana, čovek koji je umro zbog svog izdajstva istog dana kada je
otkriveno. Umro je, prisećala sam se, u pepelu svog doma koji su mu nad glavom spalili ljudi iz
Lalibroha. Gomila kamenja koja je činila dimnjak, tako nedužna dok smo prolazili pored nje pre
neki čas, sada je izgledala zlokobno kao kamena humka. Progutala sam, terajući gorak ukus koji
mi se javio u dnu grla.
„Maknab?“, tiho je rekao Džejmi. Izraz mu je istog časa postao oprezan. „Roni Maknab?“
Ispričala sam Džejmiju za Maknabovu izdaju i za njegovu smrt, ali mu nisam rekla kako je
umro.
Ijan je klimnuo glavom. „Aha. Umro je tamo, one noći kad su te Englezi odveli, Džejmi.
Mora da je iskra zapalila šindru, a on je bio previše pijan da na vreme ustane.“ Sreo je Džejmijev
pogled i zadirkivanje je nestalo.
„Ah? A njegova žena i dete?“ Džejmijev pogled je bio isti kao Ijanov, hladan i nedokučiv.
„Sigurni su. Meri Maknab radi u kuhinji, a Rabi radi u štali.“ Ijanov pogled je nehotice
odlutao preko ramena u pravcu porušene kolibe. „Meri dođe ovde ponekad; ona je jedina koja
hoće tamo da ode.“
„Da li to znači da joj je bio drag?“ Džejmi se okrenuo prema kolibi, tako da mi je bilo
skriveno njegovo lice, ali je stav njegovih leđa ukazivao na napetost.
Ijan je slegnuo ramenima. „Ne bih rekao. Pijanac, i pri tom gadan, takav je bio Roni. Čak ni
njegova stara majka nije imala puno vajde od njega. Ne, rekao bih da Meri oseća da joj je dužnost
da se moli za njegovu dušu – mnogo će mu to pomoći“, dodao je.
„Ah.“ Džejmi je na tren zastao kao da se zamislio, a onda je uzde prebacio konju preko vrata
i okrenuo uzbrdo.
„Džejmi“, rekla sam, ali je on već krenuo nazad putem, prema maloj čistini kraj šumarka.
Uzde koje sam držala predala sam iznenađenom Fergusu.
„Ostani ovde sa konjima“, kazala sam. „Moram da odem s njim.“ Ijan se pokrenuo da pođe sa
mnom, ali ga je Murtag zaustavio odmahujući glavom, pa sam pošla sama, prateći Džejmija preko
grebena brda.
Hodao je dugim, neumornim korakom čoveka naviknutog na brda i došao je do male čistine
pre nego što sam ga stigla. Stajao je na rubu onoga što je bio spoljni zid. Četvrtasti oblik
zemljanog poda kolibe se jedva nazirao pošto je rastinje koje ga je pokrivalo bilo ređe od susednog
ječma, zeleno i razuzdano u senci drveća.
Ostalo je malo tragova od požara; nekoliko komada ugljenisanog drveta virilo je iz trave
blizu kamenog ognjišta koje je sada stajalo na otvorenom, ravno i izloženo kao nadgrobna ploča.
Pazeći da ne zađe unutar nestalih zidova, Džejmi je hodao oko čistine. Obišao je tri kruga oko
ognjišta, krećući se u smeru suprotnom od kazaljke na satu, levo i levo, i opet levo, da osujeti zlo
ako ga prati.
Stala sam u stranu i posmatrala. Ovo je bilo lično suočavanje, ali ga nisam mogla ostaviti da
to obavi sam, i mada mi nije ni dobacio pogled, znala sam da mu je drago što sam prisutna.
Konačno se zaustavio kraj urušene gomile kamenja. Pružio je ruku i oprezno je stavio na nju,
zažmurio na trenutak, kao da se moli. Zatim se sagnuo, dohvatio kamen velik kao njegova pesnica
i pažljivo ga spustio na gomilu, kao da će kamen svojom težinom sprečiti dalje lutanje izmučene
duše. Prekrstio se, okrenuo i prišao mi čvrstim korakom, bez žurbe.
„Ne gledaj nazad“, tiho je rekao, hvatajući me pod ruku dok smo se okretali ka putu.
Nisam.

314
 *****

Džejmi, Fergus i Murtag su otišli sa Ijanom i psima u potragu za ovcama, ostavljajući me da

povorku konja sama odvedem do kuće. Iako nisam bila nimalo verzirana sa konjima, pomislila
sam da ću se snaći za nepun kilometar, pod uslovom da se ne desi nešto neočekivano.
Ovo je bilo sasvim drugačije od našeg prvog dolaska u Lalibroh; tada smo bili u begu, oboje.
Ja od svoje budućnosti, Džejmi od svoje prošlosti. Naš tadašnji boravak je bio srećan, ali napet i
nesiguran; stalno je pretila opasnost da ga neko otkrije, da Džejmi bude uhapšen. Sada,
zahvaljujući intervenciji vojvode od Sandringama, Džejmi je došao u posed onoga što mu je
pripadalo, a ja do svog zakonskog mesta pored njega.
Tada smo stigli neuredni, neočekivani, i uneli smo razdor u domaćinstvo. Ovog puta
dolazimo najavljeni, uz prikladni ceremonijal, noseći poklone iz Francuske. Iako sam bila sigurna
da će nas dočekati srdačno, pitala sam se kako će Ijan i Džejmijeva sestra Dženi prihvatiti naš
povratak za stalno. Na kraju krajeva, oni su živeli kao gospodar i gospodarica imanja poslednjih
nekoliko godina, sve od smrti Džejmijevog oca i nesrećnih zbivanja zbog kojih se on odmetnuo u
hajdučiju i izbeglištvo.
Prešla sam poslednje brdo bez incidenata i gospodarska kuća sa pomoćnim zgradama je bila
ispod mene; krovovi od škriljca su tamneli kako je naišao prvi talas kišnih oblaka. Iznenada je
moja kobila pošla, a za njom i ja, mučeći se da držim uzde dok se propinjala i panično jurcala.
Mada je nisam mogla kriviti; iza ćoška kuće su se pojavila dva ogromna pufnasta objekta
kotrljajući se po zemlji kao preteški oblaci.
„Prekini s tim!“, vikala sam. „Hoa!“ Svi konji su sada skretali i vukli, i malo je falilo da
nastane stampedo. Lep dolazak kući, pomislila sam, ako dopustim da svi novi Džejmijevi konji za
rasplod polome noge.
Jedan od oblaka se malo podigao, a zatim sasvim polegao po zemlji i Dženi Frejzer Marej je,
oslobođena balasta perjanih dušeka koje je nosila, potrčala ka putu tako da su joj se tamne lokne
razletele.
Nimalo ne oklevajući, skočila je i dohvatila kajase najbliže životinje i žestoko ih povukla.
„Hoa!“, rekla je. Konj se, očito prepoznavši autoritativan glas, ukopao u mestu. Uz malo
muke, smirili su se i ostali konji, a do vremena kada sam uspela da kliznem iz sedla kraj nje su bili
još jedna žena i dečak od devet ili deset godina, koji je iskusno pomogao oko ostalih konja.
Prepoznala sam mladog Rabija Maknaba i zaključila da žena mora biti njegova majka Meri.
Vrpoljenje konja i šuškanje dušeka su onemogućavali razgovor, ali sam uhvatila dovoljno vremena
da se nakratko zagrlim sa Dženi. Mirisala je na cimet i med i čisti znoj od naprezanja, ispod kojih
se osećao miris bebe, ona paradoksalna aroma sačinjena od povraćanog mleka, mekog izmeta i
čistoće sveže, glatke kože.
Držale smo se zajedno na tren, čvrsto se grleći i prisećajući se našeg poslednjeg zagrljaja
kada smo se razdvojile na rubu šume mračne kao noć – ja da odem u potragu za Džejmijem, a ona
da se vrati novorođenoj ćerki.
„Kako je mala Megi?“, upitala sam, konačno se odmičući od nje.
Dženi je napravila grimasu, kiseli osmeh pomešan sa ponosom. „Upravo je prohodala i sada
je najveći užas u kući.“ Kratko je pogledala ka praznom putu. „Srela si Ijana?“
„Da, Džejmi, Murtag i Fergus su otišli sa njim da nađu ovce.“
„Bolje oni nego mi“, kazala je, brzo pokazujući ka nebu. „Kiša će početi svakog časa. Pusti
Rabija da smesti konje u štalu, a ti dođi da pomogneš oko dušeka ili ćemo svi noćas spavati na
mokrom.“
Usledila je velika žurba, ali kada je kiša počela, Dženi i ja smo udobno sedele u gostinskoj
sobi, raspakujući pakete koje smo doneli iz Francuske i diveći se kolika je i kako je napredna

315
malena Megi, bodra gospođica od nekih deset meseci, sa okruglim plavim očima i bujnom
crvenkastoplavom kosom, i njen brat, Mladi Džejmi, robustni dečak sa nepune četiri godine.
Predstojeća prinova je za sada bila samo mala izbočina ispod kecelje njihove majke, ali sam videla
da joj ruka tamo privrženo počiva s vremena na vreme, i osetila sam grižu savesti kada sam to
zapazila.
„Pomenula si Fergusa“, kazala je Dženi dok smo razgovarale. „Ko je to?“
„Oh, Fergus? On je... pa, on je...“ Oklevala sam, ne znajući kako da opišem Fergusa.
Perspektive džeparoša da nađe zaposlenje na farmi nisu izgledale baš primamljivo. „On je
Džejmijev“, konačno sam rekla.
„Oh, je li tako? Pa, pretpostavljam da može da spava u štali“, rekla je Dženi rezignirano. „A
kad je reč o Džejmiju“, bacila je pogled kroz prozor napolje gde je pljuštalo, „nadam se da će one
ovce naći uskoro. Imam spremljenu dobru večeru i ne želim da se pokvari dugim čekanjem.“
Mrak je pao i Meri Maknab je postavila sto pre nego što su se muškarci vratili. Posmatrala
sam je kako radi – sitna, lepo građena žena sa tamnosmeđom kosom i pomalo zabrinutim izrazom
lica koji je izbledeo u osmeh kada se Rabi vratio iz štale i otišao u kuhinju raspitujući se kada će
večera.
„Kada se muškarci vrate, mo luaidh“, rekla je. „Znaš ti to. Idi i operi se da budeš spreman.“
Kada su se muškarci konačno pojavili, izgledalo je da je njima pranje znatno potrebnije nego
njemu. Mokri do gole kože, prljavi i blatnjavi do kolena, polako su se dovukli u gostinsku sobu.
Ijan je razvezao mokri pled sa svojih ramena i obesio ga ispred ognjišta, gde se cedio i pušio od
toplote vatre. Fergus, iscrpljen naglim upoznavanjem sa životom na farmi, samo je seo gde se
zatekao i obamrlo zurio u pod između nogu.
Dženi je pogledala u brata koga nije videla gotovo godinu dana. Skrenula je pogled sa
njegove skroz mokre kose u blatnjave noge, i pokazala prema vratima.
„Napolje, i skidaj te čizme“, neumoljivo je rekla. „i ako si bio kod gornje njive, ne zaboravi da
se popišaš na dovratak kada se budeš vraćao. Tako se čuvamo da duhovi ne uđu u kuću“, objasnila
je meni u pola glasa, brzo gledajući ka vratima kroz koja je nestala Meri Maknab da bi donela
večeru.
Džejmi se skljokao u stolicu, otvorio jedno oko i uputio sestri pogled tamnoplavih očiju.
„Iskrcao sam se u Škotsku skoro mrtav od plovidbe, jahao sam četiri dana preko brda da bih
stigao ovamo, a kad sam stigao, ne mogu ni da uđem u kuću po kapljicu da ovlažim suvo grlo.
Umesto toga moram po blatu da jurim izgubljene ovce. I kada konačno stignem ovde, hoćeš da
me pošalješ opet napolje u mrak da pišam po dovratku. Pih!“ Opet je zatvorio oko, prekrstio ruke
na stomaku i dublje utonuo u stolicu – znak tvrdoglavog odbijanja.
„Džejmi, dragi moj“, slatko je rekla njegova sestra. „Da li želiš svoju večeru ili treba da je
bacim psima?“
Dugo je ostao nepomičan, žmureći. Zatim je rezignirano zašištao i s mukom se digao na
noge. Zlovoljno je trgao ramenom, a onda je pozvao Ijana i njih dvojica su se okrenula za
Murtagom, koji je već bio na vratima. U prolasku je Džejmi ispružio dugačku ruku i podigao
Fergusa na noge, pa pospanog dečaka odvukao sa sobom.
„Dobro došli kući“, mrzovoljno je rekao Džejmi, i uz poslednji čežnjivi pogled ka vatri i
viskiju ponovo se oteturao u noć.

316
 31
Stiţe pošta

osle tog zloslutnog dočeka, stvari su brzo krenule nabolje. Lalibroh je odmah u sebe
upio Džejmija kao da nikada nije ni odlazio, a i ja sam uhvatila sebe kako sam bez
po muke uvučena u život na farmi. Bila je to ćudljiva jesen sa čestim kišama, ali i sa
vedrim, svetlim danima od kojih bi krv propevala. Mesto je vrvelo od života, i svi su
hitali u vreme žetve i priprema nužnih za predstojeću zimu.
Lalibroh je bio izdvojen, čak i za hajlendsku farmu. Nikakav pravi put nije vodio ovamo, ali
je pošta i dalje stizala do nas preko glasnika, preko litica i vrzinom obraslih strmina – veza sa
spoljnim svetom. To je bio svet koji je u pamćenju delovao nestvarno, kao da nikada nisam plesala
među ogledalima Versaja. Ali su pisma prizvala Francusku, i čitajući ih mogla sam da vidim
jablanove duž Rue Tremoulins, ili da čujem prodorni zvon zvona katedrale koji je visio nad
L’Hôpital des Anges.
Lujza je bezbedno rodila sina. Njena pisma, prepuna uskličnika i podvlačenja, kipela su od
oduševljenih opisa anđeoskog Anrija. Njegovog oca, tobožnjeg ili pravog, nije ni pominjala.
U pismu Čarlsa Stjuarta koje je stiglo jedan mesec kasnije nije se pominjalo dete, već je po
Džejmijevoj proceni bilo još nepovezanije nego obično, vrveći nejasnim planovima i
grandioznostima.
Erl od Mara je pisao trezveno i obazrivo, ali je njegova opšta iznerviranost Čarlsom bila
jasna. Lepi Princ se ne ponaša kako treba. Grub je i ohol prema svojim najodanijim sledbenicima,
ignoriše one koji bi mu mogli biti od pomoći, vređa one koje ne bi smeo, priča mahnito i – čitajući
između redova – pije preko svake mere. Imajući u vidu kakav je danas stav prema džentlmenima
koji previše piju, smatrala sam da Čarlsov učinak mora biti spektakularan, ako izaziva takav
komentar. Pretpostavljala sam da mu rođenje sina nije promaklo.
Majka Hildegard je pisala povremeno kratke, sadržajne informacije zgurane u nekoliko
minuta koji su se mogli oteti od svakodnevnog rasporeda. Svako pismo se završavalo istim recima:
„I Buton šalje pozdrave.“
Majstor Rajmon nije pisao, ali bi ponekad stigao paket adresiran na mene, nepotpisan i
neoznačen, ali sa čudnim stvarima: retkim biljem i malim, brušenim kristalima; zbirkom kamenja
veličine palca na Džejmijevoj ruci, glatkog i u obliku diska. Na svakom je sa jedne strane bila
urezana figura, ponekad sa natpisom iznad ili na naspramnoj strani. A zatim su tu bile i kosti –
prst medveda sa velikom zakrivljenom kandžom; cela kičma male zmije, povezana i pričvršćena
na kožni kaišić tako da se ceo niz savijao kao kod žive zmije; izbor zuba u rasponu od niske
okruglih stvarčica nalik klinovima, zakošenih zuba jelena, do nečega što je zabrinjavajuće ličilo na
ljudski kutnjak.
Ponekad sam neke od tih glatkih izrezbarenih kamenčića nosila u džepu, uživajući u osećaju
koji su stvarali među mojim prstima. Bili su stari – toliko mi je bilo jasno. Bar iz rimskih vremena,
možda još stariji. A po izgledu nekih stvorenja na njima, onaj ko ih je rezbario imao je nameru da
budu magični. Da li su poput bilja – da li imaju stvarnu vrednost – ili su samo simbol, nalik
znacima kabale, nisam znala. Ipak, nisu delovali zloćudno pa sam ih zadržala.

317
 Iako sam uživala u dnevnom ciklusu kućnih poslova, ono što sam najviše volela bilo je da
odlazim u duge šetnje do raznih koliba na imanju. Uvek sam sa sobom u posete nosila veliku
korpu sa širokim izborom stvari, od sitnica za čašćavanje dece do najčešće potrebnih lekova. Oni
su mi često trebali zbog siromaštva i loše higijene, zbog kojih se često poboljevalo, a nije bilo
iscelitelja severno od Fort Vilijama i južno od Invernesa.
Neke tegobe sam mogla odmah da izlečim, na primer krvarenje desni i osipe po koži
karakteristične za umereni skorbut. Neke druge su prevazilazile moje sposobnosti.

*****

Stavila sam ruku na glavu Rabija Maknaba. Raščupana kosa je bila mokra na slepoočnicama, ali su
mu usta ostala otvorena, mlitava, opuštena, a u vratu mu je polako pulsiralo.
„Sada je u redu“, rekla sam. Njegova majka je i sama mogla to da vidi; ležao je opružen u
mirnom zaboravu sna, obraza rumenih od vreline obližnje vatre. Ipak, ostala je napeta i oprezna,
kružeći oko kreveta dok sam govorila.
Kada sam dala potvrdu onom što je videla svojim očima, međutim, bila je voljna da poveruje;
njena skupljena ramena su se oborila ispod šala.
„Hvala blagoslovenoj Majci“, promrmljala je Meri Maknab ovlaš se krsteći, „i vama, damo
moja.“
„Ja nisam učinila ništa“, branila sam se. To je i bukvalno bilo istina – jedina usluga koju sam
mogla da pružim mladom Rabiju bila je da njegovu majku nateram da ga ostavi samog. Trebalo je,
zapravo, malo sile da bih je sprečila da ga hrani kašom pomešanom sa krvlju pevca, da maše
zapaljenim perima ispod njegovog nosa, ili da ga škropi hladnom vodom – pošto ništa od tih
postupaka nije bitno pomagalo kod epileptičnog napada. Kada sam stigla, njegova majka je rečito
žalila što ne može da primeni najefikasniji lek: izvorsku vodu koja se pije iz lobanje samoubice.
„Toliko me plaši kad poprimi takvu boju“, kazala je Meri Maknab žudno gledajući prema
krevetu u kom je ležao njen sin. „Poslednji put sam mu dovela oca Makmartrija i on se molio tako
dugo, škropeći momka da istera đavole. Ali sada su se vratili.“ Čvrsto je stegla šake kao da želi da
dodirne svog sina, ali se ne može naterati da to učini.
„Nisu to đavoli“, rekla sam. „To je samo bolest, i to ne tako strašna.“
„Aha, damo moja, ako vi tako kažete“, mrmljala je, nevoljna da mi se suprotstavlja, ali očito
ne baš uverena u to.
„Biće mu dobro“, pokušavala sam da uverim ženu, ne budeći neosnovane nade. „Uvek se
oporavi od ovakvih napada, zar ne?“ Napadi su krenuli otprilike pre dve godine – verovatno
posledica povrede glave od batina dobijenih od pokojnog oca, mislila sam – i mada nisu bili česti,
nesporno su svojom pojavom izazivali užas kod njegove majke.
Neodlučno je klimnula glavom, očito neuverena.
„Aha... mada je ono kad treska glavom nešto zastrašujuće, kada je onako lupa.“
„Da, to je rizik“, strpljivo sam rekla. „Ako to bude radio ponovo, samo ga odvucite od svega
tvrdog i pustite ga samog. Znam da izgleda gadno, ali zapravo će biti prilično dobro. Samo pustite
da napad protutnji, a kada se završi, stavite ga u krevet i pustite da spava.“ Znala sam da reči
imaju ograničenu moć, bez obzira na to koliko su istinite. Za uveravanje joj je trebalo nešto
konkretnije.
Kada sam se okrenula da pođem, čula sam tiho zveckanje duboko u džepu suknje i naišla mi
je iznenadna inspiracija. Zavukla sam ruku i izvukla dva ili tri glatka kamenčića koje mi je poslao
Rajmon. Izabrala sam jedan mlečnobeli
- verovatno kalcedon – sa malenom urezanom figurom čoveka koji se previja. Znači za to su
namenjeni, pomislila sam.

318
 „Zašijte mu ovo u džep“, rekla sam, ceremonijalno spuštajući malu amajliju ženi u ruku. „To
će ga zaštititi... od đavola.“ Pročistila sam grlo. „Tada ne morate da brinete za njega, čak i ako opet
dobije napad, pregrmeće on to.“
Tada sam otišla, osećajući se odjednom izuzetno blesavo i pomalo zadovoljno usred prave
poplave zahvaljivanja. Nisam bila sigurna da li postajem bolji lekar ili samo uvežbaniji šarlatan. Pa
ipak, ako nisam mogla mnogo da učinim za Rabija, mogla sam da pomognem njegovoj majci – ili
bar da joj omogućim da ona pomogne sebi. Lečenje dolazi od izlečenih; ne od lekara. Toliko me je
Rajmon naučio.

*****

Posle toga sam izašla iz kuće da obavljam svoje dnevne posete, svraćajući u dve kolibe blizu
zapadnog kraja farme. Sve je bilo u redu kod Kirbija i Veston Frejzera, pa sam ubrzo pošla nazad
kući. Na prevoju sam sela pod veliku bukvu da malo predahnem pre dugog pešačenja nazad.
Sunce se spuštalo na nebu, ali još nije stiglo do vrhova borova povrh grebena zapadno od
Lalibroha. Još je bilo kasno popodne i svet je blistao od boja kasne jeseni.
Oboreno bukovo deblo je bilo hladno i klizavo ispod mene, ali se podosta lišća još držalo,
požutelog i skvrčenog, za drvo iznad. Oslonila sam se pozadi na glatku koru drveta i zažmurila,
prigušujući blistavo svetlo zrelih ječmenih polja u tamnocrveni sjaj iza kapaka.
Od zagušljivog zatvorenog prostora napoličarskih koliba dobila sam glavobolju. Naslonila
sam glavu na glatku koru i počela da dišem polako i duboko, puštajući svež vazduh da mi
ispunjava pluća, započinjući ono što sam smatrala odlaskom u krpe.
To je bio moj nesavršeni pokušaj da prizovem osećanje kakvo je stvarao onaj proces koji mi
je majstor Rajmon pokazao u L’Hôpital des Anges-, prizivanje izgleda i osećaja svakog delića mog
tela, zamišljanje kako tačno razni organi i sistemi izgledaju i funkcionišu kada rade kako treba.
Sedela sam u tišini, ruku labavih u krilu, i slušala kucanje mog srca. Kucalo je brzo od
napora zbog uspona, ali je ubrzo usporilo na ritam mirovanja. Jesenji vetrić je digao vitice moje
kose sa vrata i ohladio moje zažarene obraze.
Sedela sam žmureći i pratila putanju svoje krvi, iz tajnih komora sa debelim zidovima mog
srca, plavo-purpurnu kroz plućnu arteriju, ali brzo sve crveniju kako plućni mehuri oslobađaju
svoj tovar kiseonika. Zatim napolje u udarnom talasu kroz luk aorte i u ludoj trci naviše i dole i
napolje, kroz karotide, renalne i supklavikularne arterije. Do najmanjih kapilara, rascvetanih
ispod površine kože, pratila sam put svoje krvi kroz sisteme mog tela, pamteći osećaj savršenstva,
zdravlja. Mira.
Sedela sam mirno i disala polako, osećajući se umorno i teško kao da sam se upravo podigla
iz ljubavnog čina. Osećala sam da mi je koža tanka, usne malo natečene, a pritisak odeće bio je
nalik dodiru Džejmijevih ruku. Nije bio slučajan izbor što je prizvao njegovo ime da bi me izlečio.
Bilo da je reč o mentalnom ili fizičkom zdravlju, ljubav prema njemu bila je za mene nužna poput
daha ili krvi. Moj mozak se okretao njemu bilo da spavam ili sam budna, i nalazeći ga postajao je
zadovoljan. Telo mi se zacrvenelo i zasjalo i, kako je potpuno živnulo, žudelo je za njim.
Glavobolja je nestala. Sedela sam još malo i polako disala. Zatim sam se digla na noge i
otpešačila niz brdo prema kući.
Nikada, zapravo, nisam imala dom. Siroče od pete godine, narednih trinaest godina sam
živela životom akademske skitnice sa stricem Lambom. U šatorima na prašnjavim ravnicama, u
pećinama u brdima, u pometenim i ukrašenim odajama jedne prazne piramide, Kventin Lambert
Bošam, mr, dr sci, FRAS“, itd, uspostavio je niz privremenih kampova u kojima je obavljao
arheološki posao koji će ga učiniti slavnim i mnogo pre nego što je automobilska nesreća okončala

319
život njegovog brata i mene bacila u njegov. Od onih koje ne mogu uzdrmati sitni detalji kao što
je bratanica koja je ostala siroče, stric Lamb me je istog časa upisao u školu internatskog tipa.
FRAS = član Kraljevske akademije nauka (prim, prev.)
Od onih koji hirove sudbine ne prihvataju bez borbe, apsolutno sam odbila da je pohađam.
I, prepoznajući u meni nešto čega je sam imao u izobilju, stric Lamb je slegnuo ramenima i prema
odluci koju je doneo u deliću sekunde, odveo me zauvek iz sveta reda i rutine, sabiranja, čistih
čaršava i svakodnevnog kupanja, da ga pratim u potucanju po svetu.
Skitnički život se nastavio sa Frenkom, iako smo prešli sa terena na univerzitete, pošto
istoričari svoje kopanje obično obavljaju u zatvorenom. Tako je početak rata 1939. za mene
predstavljao manji poremećaj nego za većinu.
Preselila sam se iz našeg poslednjeg unajmljenog stana u smeštaj za mlade sestre u bolnici
Pembrouk, a odatle u poljsku bolnicu u Francuskoj, pa nazad u Pembrouk pred kraj rata. A tada je
usledilo onih nekoliko kratkih meseci sa Frenkom, pre nego što smo došli u Škotsku u pokušaju
da se zbližimo. Samo da bismo se pogubili zauvek, kada sam zakoračila u kameni krug, kroz
ludilo i skroz na drugu stranu, u prošlost koja mi je sada sadašnjost.
Zato je bilo prilično čudno, i divno, da se probudim u spavaćoj sobi u Lalibrohu pored
Džejmija i uvidim, dok sam posmatrala kako zora dodiruje njegovo uspavano lice, da je on rođen
u ovom krevetu. Svi zvuci u kući, od škripanja zadnjeg stepeništa pod nogama služavke koja je
poranila do dobovanja kiše po pločama škriljca, bili su zvuci koje je čuo hiljadama puta ranije –
slušao ih toliko puta da ih više i nije čuo. Ja jesam.
Njegova majka Elen je posadila žbun kasnih ruža pored ulaznih vrata. Njihov slabašan, bogat
miris je strujao uz zidove kuće do prozora spavaće sobe. Bilo je to kao da se pruža ona sama da ga
lagano dodirne u prolazu. Da dodirne i mene, takođe, u znak dobrodošlice.
Iza same kuće je ležao Lalibroh; polja i ambari i selo i kućice. Pecao je u potoku koji teče sa
brda, penjao se na hrastove i visoke ariše koji su nestajali u ognjištima koliba. Ovo je bilo njegovo
mesto.
Mada je i on živeo sa ometanjima i promenama. Hapšenje, beg u hajdučiju; život vojnika
najamnika bez korena. Ponovo hapšenje, robija i mučenje, i beg u tek nedavno okončano
izgnanstvo. Ali on je živeo na jednom mestu svojih prvih četrnaest godina. I čak i u tom uzrastu,
kada je u skladu sa običajima poslat na dvogodišnje usvajanje kod brata svoje majke, Dugala
Makenzija, to je bio deo životnog paketa koji čeka čoveka koji će se vratiti da zauvek živi na svojoj
zemlji, da brine za svoje napoličare i imanje, da bude deo većeg organizma. Stalnost je bila
njegova sudbina.
Mada je postojao taj interval odsustva i iskustvo o stvarima izvan granica Lalibroha, čak i
izvan stenovitih obala Škotske. Džejmi je razgovarao sa kraljevima, došao u dodir sa pravom,
trgovinom, video avanture i nasilje i magiju. Kada se granice doma jednom prekorače, da li
sudbina može biti dovoljna da ga zadrži? pitala sam se.
Kada sam sišla sa brda, ugledala sam ga dole kako diže ogromno kamenje popravljajući
oštećenje u kamenom nasipu koji je oivičavao jednu manju njivu. Blizu njega je na zemlji ležao
par zečeva, gotovo očišćenih, ali još ne odranih.
„‘Dom je mornar, domu se vraća s mora, kao lovac iz brda’“, citirala sam, smešeći mu se kada
sam mu prišla.
Uzvratio je osmehom, obrisao znoj sa čela, a onda se pretvarao da se trese.
„Ne pominji mi more, Sasenah. Jutros sam video dve male dame kako plove na komadu
drveta u jezercu kod vodenice i zamalo da povratim doručak već od samog pogleda na to.“
Nasmejala sam se. „Da li to znači da te ništa ne vuče u Francusku?“
„Pobogu, ne. Čak ni konjak.“ Podigao je i poslednji kamen navrh zida i nagurao ga na mesto.
„Ideš nazad kući?“
„Da. Hoćeš li da ponesem zečeve?“

320
 Odmahnuo je glavom i sagnuo se da ih pokupi. „Nema potrebe; i ja se vraćam. Ijanu treba
pomoć oko novog trapa za krompire.“
Prvi zasad krompira ikada posađen u Lalibrohu trebalo je povaditi za nekoliko dana, i – na
moj malodušni i nestručni savet – kopao se mali trap da se smeste. Imala sam upadljivo pomešana
osećanja svaki put kada bih pogledala u polja krompira. Sa jedne strane sam osećala ponos zbog
razgranatih, lisnatih puzavica koje su ih pokrivale. Sa druge, osećala sam potpunu paniku od
pomisli da šezdeset porodica može zavisiti od onoga što leži ispod tih puzavica da bi preživele
zimu. Bilo je to na moj savet – dat na brzinu pre godinu dana – da je njiva prvoklasnog ječma
zasejana krompirom, kulturom do tada nepoznatom u Hajlendsu.
Znala sam da će s vremenom krompir postati osnovna namirnica u Hajlendsu, manje
podložan biljnim bolestima i podbačaju nego ovas i ječam. Znati to iz pasusa davno pročitanog u
udžbeniku geografije bilo je mnogo drugačije od svesnog preuzimanja odgovornosti za živote ljudi
koji treba da jedu tu namirnicu.
Pitala sam se da li preuzimanje rizika za druge postaje lakše sa sticanjem prakse. Džejmi je
to radio rutinski, upravljajući zbivanjima na imanju i napoličarima kao da je rođen za to. Ali,
naravno, on jeste bio rođen za to.
„Da li je trap pri kraju?“, upitala sam.
„O, da. Ijan je sredio da se naprave vrata, a jama je gotovo iskopana. Reč je samo o tome da
ima meke zemlje kod zadnjeg kraja, pa mu se proteza zaglavljuje kada stoji tamo.“ Iako se Ijan
veoma dobro snalazio sa drvenom protezom koju je nosio umesto donjeg dela desne noge, ona je
povremeno bila nezgrapna u ovakvim situacijama.
Džejmi je zamišljeno pogledao u brdo iza nas. „Moramo da završimo trap i pokrijemo ga do
noći – padaće kiša pre zore.“
Okrenula sam se i pogledala na istu stranu. Ništa se nije videlo na strmini sem trave i
strnjika, ponekog drveta i kamenih šavova od granita čiji su se grebeni poput kostiju probijali kroz
dronjavu vegetaciju.
„Kako, pobogu, možeš to da znaš?“
Nasmešio se, pokazujući bradom uzbrdo. „Vidiš li onaj mali hrast? I jasen blizu njega?“
Pogledala sam drveće, zbunjena. „Da. Šta sa njima?“
„Lišće, Sasenah. Vidiš kako oba drveta izgledaju svetlije nego obično? Kada u vazduhu ima
vlage, lišće hrasta i jasena će se okrenuti, tako da mu vidiš donju stranu. Celo drvo deluje za
nekoliko nijansi svetlije.“
„Valjda je tako“, sumnjičavo sam se složila. „Naravno, ako znaš koje je boje inače.“
Džejmi se nasmejao i uzeo me za ruku. „Možda nemam sluha za muziku, Sasenah, ali imam
oči u glavi. I to drveće sam video možda deset hiljada puta, po svakakvom vremenu.“
Od polja je bio dosta dug put do kuće i pešačili smo u tišini veći njegov deo, uživajući u
kratkoj toploti popodnevnog sunca na našim leđima. Omirisala sam vazduh i pomislila da je
Džejmi verovatno u pravu u pogledu dolaska kiše – svi uobičajeni jesenji mirisi su bili pojačani, od
jetkog mirisa smole borova do prašnjavog mirisa zrelog žita. Pomislila sam da sigurno i sama
nešto učim; hvatam sklad sa ritmovima, prizorima i mirisima Lalibroha. Možda ću ih s vremenom
upoznati onako dobro kao Džejmi. Kratko sam mu stegla ruku i osetila pritisak njegove šake na
svojoj kao odgovor.
„Da li tebi nedostaje Francuska, Sasenah?“, iznenada je upitao.
„Ne“, preneraženo sam odgovorila. „Zašto?“
Slegnuo je ramenima, ne gledajući u mene. „Pa, samo sam razmišljao dok sam te gledao
kako silaziš niz brdo sa korpom preko ramena, kako izgledaš mršavo sa suncem u smeđoj kosi.
Pomislio sam da izgledaš kao da si ovde odrasla, kao i ove mlade stabljike – kao da si oduvek bila
deo ovog mesta. A onda me je pogodila pomisao da tebi Lalibroh može izgledati kao bedno malo

321
mesto. Ovde nema grandioznog života kao u Francuskoj; čak ni zanimljivog posla, kakav si imala
u onoj bolnici.“ Sramežljivo je pogledao u mene.
„Pretpostavljam da brinem da će ti ovde postati dosadno – s vremenom.“
Sačekala sam sa odgovorom, mada to nije bilo nešto o čemu treba razmišljati.
„S vremenom“, oprezno sam rekla. „Džejmi – videla sam mnogo toga u svom životu i bila
sam na mnogim mestima. Tamo odakle dolazim – bilo je stvari koje mi ponekad nedostaju. Volela
bih da se opet provozam londonskim autobusom ili da podignem slušalicu telefona i
porazgovaram sa nekim ko je daleko. Volela bih da odvrnem slavinu i imam toplu vodu, a ne da
vodu nosim sa izvora i grejem je u kazanu. Volela bih sve to – ali mi nije potrebno. Što se
grandioznog života tiče, nisam ga želela ni kad sam ga imala. Lepa odeća je fina stvar, ali ako
tračarenje i spletkarenje i brige i blesave zabave i sitna pravila etikecije idu sa tim... ne. Radije bih
živela u svojoj odeći i govorila šta hoću.“
Na to se nasmejao, a ja sam mu ponovo stegla ruku.
„Što se posla tiče... ima posla ovde za mene.“ Kratko sam pogledala u korpu sa biljem i
lekovima. „Mogu da budem od koristi. I nedostaje mi majka Hildegard i moji drugi prijatelji – pa,
nije brzo kao telefon, ali uvek ostaju pisma.“
Stala sam, držeći njegovu ruku, i podigla pogled u njega. Sunce je zalazilo i svetlo mu je
pozlatilo jednu stranu lica, ističući snažne kosti kao na reljefu.
„Džejmi... Hoću samo da budem tamo gde si ti. Ništa više.“
Stajao je nepomično na tren, a onda se nagnuo i veoma nežno me poljubio u čelo.

*****

„Baš je smešno“, rekla sam kada smo prešli prevoj poslednjeg malog brda na putu prema kući.
„Upravo sam se pitala isto to u vezi sa tobom. Da li ćeš ovde biti srećan posle onoga što si radio u
Francuskoj.“
Smeškao se, pomalo snuždeno, i pogledao prema kući, njena tri nivoa tesanog belog kamena
koji su svetlucali zlatno i mrko na svetlu zalazećeg sunca.
„Pa ovo je dom, Sasenah. To je moje mesto.“
Nežno sam ga dodirnula po ruci. „I ti si rođen da ti pripada, hoćeš da kažeš?“
Duboko je udahnuo i pružio ruku da je osloni na drvenu tarabu koja je donju njivu
razdvajala od okućnice.
„Zapravo nisam rođen da mi pripada, Sasenah. Po svim pravilima, trebalo je da naslednik
bude Vili. Da je on poživeo, verujem da bih postao vojnik – ili možda trgovac, kao Džared.“
Vili, Džejmijev stariji brat, umro je od velikih boginja kada mu je bilo jedanaest godina,
ostavljajući svom mlađem bratu, koji je imao šest, da bude naslednik Lalibroha.
Nekako čudno je slegnuo ramenima, kao da tim pokretom pokušava da smanji pritisak
košulje na svoja ramena. To je bio gest koji je pravio kada mu je neprijatno ili kad je nesiguran;
mesecima ga nisam videla da to radi.
„Ali Vili je umro. I tako sam ja zemljoposednik.“ Pogledao me je, pomalo stidljivo, a onda
posegnuo u svoju torbicu i nešto izvukao. Mala zmija od trešnjevog drveta koju mu je Vili izdeljao
kao rođendanski poklon ležala mu je na dlanu, glave savijene kao da je iznenađena što za njom
sledi rep.
Džejmi je nežno milovao zmijicu; drvo je bilo sjajno i uglačano od dodira, krivine tela su
svetiucale poput krljušti u ranom sumraku.
„Razgovaram sa Vilijem, ponekad, u mislima“, kazao je Džejmi. Iskrivio je zmiju na dlanu.
„Da si poživeo, brate, da si ti bio gospodar kako je trebalo da bude, da li bi učinio isto što i ja? Ili
bi to umeo bolje?“ Pogledao je u mene, malo crveneći. „Da li to zvuči blesavo?“

322
 „Ne.“ Vrhom prsta sam dotakla glatku zmijinu glavu. Jasan piskav zov poljske ševe dopro je
sa udaljenog polja, tanušan kao kristal u večernjem vazduhu.
„Ja radim isto“, tiho sam rekla trenutak kasnije. „Sa stricem Lambom. I sa mojim roditeljima.
Naročito sa majkom. Ja... ja nisam često mislila na nju kada sam bila mlađa, tek ponekad bih
maštala o nekom toplom i mekom, sa divnim melodičnim glasom. Ali kad sam bila bolesna,
kasnije... Sudbina – ponekad sam zamišljala da je tu. Sa mnom.“ Nagli nalet žaljenja me je
preplavio, prisećanje na skorašnje i davnašnje gubitke.
Džejmi je nežno dodirnuo moje lice, brišući suzu koja se javila u uglu jednog oka i samo što
se nije skotrljala.
„Ponekad mislim da nas mrtvi pamte, kao mi njih“, tiho je rekao. „Hajdemo, Sasenah. Hajde
da malo prošetamo, ima vremena do večere.“
Uhvatio me je pod ruku, privukao uza se i okrenuli smo duž ograde, koračajući polako dok je
suva trava šuškala o moju suknju.
„Znam na šta misliš, Sasenah“, kazao je Džejmi. „Ponekad čujem glas mog oca, u ambaru ili
na njivi. Obično kada i ne mislim na njega. Ali iznenada okrenem glavu, kao da sam ga upravo čuo
spolja kako se smeje sa nekim napoličarom, ili iza mene kako smiruje konja.“
Naglo se nasmejao i klimnuo prema uglu pašnjaka pred nama.
„Čudo je da ga ne čujem ovde, ali nikad i nisam.“
Bilo je to sasvim neupadljivo mesto, drvena kapija u kamenom zidu koji je išao paralelno sa
putem.
„Stvarno? Šta je obično tu govorio?“
„To je obično glasilo: ‘Ako si završio s pričom, Džejmi, okreni se i presavij’.“
Smejali smo se, zastajući da se oslonimo o ogradu. Nagnula sam se bliže, čkiljeći u drvo.
„Znači, tu si dobijao batine? Ne vidim nikakve tragove zuba“, rekla sam.
„Ne, nije bilo tako gadno“, rekao je smejući se. Privrženo je prešao rukom preko izlizane
pritke od jasena.
„Ponekad bi nam se iverje zabilo u prste, Ijanu i meni. Posle bismo otišli do kuće i gđa Kruk
ili Dženi bi nam ih izvlačile – grdeći nas sve vreme.“
Pogledao je prema gospodarskoj kući gde su svi prozori u prizemlju bacali svetlo u noć koja
je postajala sve gušća. Tamni obrisi su brzo promicali iza prozora; male, brze senke u prozorima
kuhinje gde su gđa Kruk i sluškinje spremale večeru. Jedan krupan obris, visok i vitak kao pritka,
iznenada se pojavio na prozoru gostinske sobe. Ijan je stajao na tren, njegova silueta se pojavila na
svetlu kao da ju je prizvalo Džejmijevo prisećanje. Zatim je navukao zavese i prozor se zatamneo u
mekši, skriveni sjaj.
„Uvek mi je bilo drago kada je Ijan bio sa mnom“, kazao je Džejmi i dalje gledajući prema
kući. „Kada bi nas uhvatili u nekom nestašluku i istreskali zbog toga, hoću da kažem.“
„Jad je prijatniji u društvu?“, rekla sam, smešeći se.
„Pomalo. Nisam se osećao tako rdavo kada smo bili nas dvojica da podelimo krivicu. Ali je
više bilo to što sam uvek mogao računati da će on praviti veliku buku.“
„Šta, da se dernja, misliš?“
„Aha. Uvek je zavijao i rastezao nešto užasno, a ja sam znao da će to raditi pa nisam osećao
toliki stid zbog sopstvene buke, ako sam morao da vrištim.“ Već je bilo previše tamno da bi se
videlo njegovo lice, ali sam ipak mogla da vidim gest nalik sleganju ramenima kao kada je
postiđen ili mu je neprijatno.
„Uvek sam pokušavao da ne vičem, naravno, ali nije mi uvek uspevalo. Ako je moj tata
smatrao da me vredi izlupati, mislio je da vredi to i obaviti kako valja. A Ijanov otac je imao
desnicu kao trup drveta.“

323
 „Znaš“, rekla sam, gledajući dole prema kući. „Nikada nisam o tome posebno razmišljala, ali
zašto li te je, pobogu, otac tukao ovde napolju, Džejmi? Sigurno ima dovoljno prostora u kući ili u
ambaru.“
Džejmi je na trenutak ćutao, a zatim opet slegnuo ramenima.
„Nikada ga nisam pitao. Ali pretpostavljam da je to bilo nešto slično francuskom kralju.“
Francuskom kralju?“ Ovo se toliko nije uklapalo u dosadašnju priču da sam bila zatečena.
„Aha. Ne znam“, suvo je rekao, „zašto baš mora da se pere i oblači i prazni creva pred
publikom, ali mogu da ti kažem da je vrlo ponižavajuće iskustvo kad moraš da stojiš tamo i
objašnjavaš nekom od napoličara tvog oca šta si to uradio i zaslužio da ti vošte dupe.“
„Mogu zamisliti“, rekla sam, a saosećanje mi se mešalo sa potrebom da se nasmejem. „Jer ćeš
ti postati gazda, hoćeš da kažeš? Zato te je terao da to obavljate ovde?“
„Pretpostavljam da je tako. Da bi napoličari znali da razumem pravdu – bar preko svojih
leđa.“

324
 32
Polje snova

jiva je bila poorana uobičajenim štraftama, visokim rubovima nagomilane zemlje,

sa dubokim brazdama između. Te štrafte su sezale do kolena, tako da bi čovek
hodajući niz brazde mogao lako da ručno seje po vrhu grebena. Napravljene su za
sejanje ječma ili ovsa i niko nije video razlog da nešto menja za setvu krompira.
„Tamo je rečeno ‘brdašca’“, kazao je Ijan, zureći preko olistalog prostranstva njive
pod krompirom, „ali sam mislio da će i štrafte moći da posluže. Izgleda da su brdašca služila da
sačuvaju da plodovi ne istrunu od previše vode, a stara njiva sa visokim štraftama će, izgleda, biti
podjednako dobra.“
„To zvuči razumno“, složio se Džejmi. „Izgleda da gornji krajevi bujaju i ovako. A da li taj
čovek kaže kako znaš kada treba da sve to iskopaš?“
Zadužen da posadi krompir u zemlji gde nijedan krompir nikada nije viđen, Ijan je postupao
metodično i logično, šaljući nekoga u Edinburg po krompir za sejanje i po knjigu o tom sađenju. U
dogledno vreme se pojavila i knjiga „Naučna rasprava o poljoprivrednim metodama“ od ser Voltera
O’Baniona Rajlija, u kojoj je mali odeljak govorio o načinu uzgoja krompira kakav se već
primenjuje u Irskoj.
Ijan je ovu pozamašnu knjižurinu nosio ispod miške – Dženi mi je rekla da ni ne pomišlja da
njivi s krompirom priđe bez nje, za slučaj da naleti na neko problematično pitanje o filozofiji ili
tehnici dok je tamo – i sada ju je otvorio, stežući je jednom podlakticom dok je iz torbice vadio
naočare za čitanje. One su pripadale njegovom pokojnom ocu – mali stakleni krugovi stavljeni u
žičani okvir i obično ih je nosio navrh nosa, tako da je izgledao kao veoma ozbiljna mlada roda.
„Skupljanje prinosa treba preduzeti istovremeno sa pojavom prvih zimskih gusaka“, pročitao
je, a onda je podigao pogled optužujuće čkiljeći preko naočara u njivu krompira, kao da očekuje
da glave pomenutih gusaka provire između brazdi.
„Zimske guske?“ Džejmi je namršteno piljio u knjigu preko Ijanovog ramena. „Na koje guske
je mislio? Divlje guske? Ali njih viđaš preko cele godine. To ne može biti tačno.“
Ijan je slegnuo ramenima. „Možda ih u Irskoj viđaš samo preko zime. Ili je to možda neka
irska vrsta guske na koju misli, a ne naše divlje guske.“
Džejmi je frknuo. „Pa, to će nam pomoći onoliko. Kaže li nešto korisno?
Ijan je prstom pratio štampane redove, nemo pomerajući usne. Do tog časa smo skupili
grupicu napoličara koji su bili zadivljeni ovim novim pristupom poljoprivredi.
„Krompire ne možeš vaditi kada je mokro“, obavestio nas je Ijan, mameći još jače Džejmijevo
frktanje.
„Hmm“, mrmljao je Ijan za sebe. „Truljenje krompira, krompirove bube – nismo imali
nikakve krompirove bube, valjda je to sreća – krompirove puzavice... umm, ne, to je samo ono šta
treba raditi ako puzavice venu. Krompirova snet – to ne možemo da kažemo da li imamo dok ne
vidimo krompire. Seme krompira, skladištenje krompira...“
Nestrpljiv, Džejmi se okrenuo od Ijana, ruku stavljenih na kukove.

325
 „Naučno gajenje, eh?“, upitao je. Besno je pogledao u njivu tamnozelenih, lisnatih puzavica.
„Pretpostavljam da je i suviše prokleto naučno da bi se objasnilo kada je taj užas spreman za jelo!“
Fergus, koji se vukao za Džejmijem kao i obično, digao je pogled sa gusenice koja je veoma
sporo puzila po njegovom kažiprstu.
„Zašto prosto ne iskopate jedan i pogledate?“, upitao je.
Džejmi je na tren zurio u Fergusa. Usta su mu se otvorila, ali nikakav zvuk nije izašao.
Zatvorio ih je, nežno potapšao Fergusa po glavi i otišao da dohvati vile koje su stajale uz ogradu.
Seljaci, svi koji su pomagali da se zasadi i pazi njiva pod upravom Ijana – kome je asistirao
ser Valter – skupili su se da vide rezultate svog truda.
Džejmi je odabrao veliku i bujnu puzavicu uz rub njive i pažljivo postavio vile blizu njenog
korenja. Vidljivo zadržavajući dah, nagazio je na vile i gurnuo. Njeni zupci su polako kliznuli u
vlažnu smeđu zemlju.
Ja sam zadržavala dah. Od ovog eksperimenta je zavisilo mnogo toga, ne samo reputacija ser
Valtera O’Baniona Rajlija. Ili moja, ako ćemo pravo.
Džejmi i Ijan su potvrdili da je prinos ječma ove godine bio manji od normalnog, mada i
dalje dovoljan za potrebe stanovnika Lalibroha. Ipak, još jedna loša godina bi iscrpla oskudne
rezerve žita. Za hajlendsko imanje, Lalibroh je bio prosperitetan – ali to se moglo reći samo u
poređenju sa ostalim hajlendskim farmama. Uspešno gajenje krompira bi lako moglo predstavljati
razliku između gladi i obilja za narod Lalibroha tokom naredne dve godine.
Džejmi je petom gurnuo nadole, i oslonio se na držalje vila. Zemlja se zdrobila i popucala
oko stabljike, i uz iznenadno kidanje puzavica se podigla i zemlja je pokazala svoju darežljivost.
Kolektivno „Ah!“ se začulo od posmatrača na pojavu mnoštva smeđih loptica koje su se
držale za korenje iščupane puzavice. I Ijan i ja smo pali na kolena da preturamo po zemlji u
potrazi za krompirima koji su se otkinuli od stabljike.
„Uspelo je!“, uporno je ponavljao Ijan dok je iz zemlje izvlačio krompir za krompirom.
„Pogledaj to! Vidiš li koliki su?“
„Da, a vidi ovaj!“, oduševljeno sam uzviknula, razmahujući krompirom veličine obe moje
pesnice skupljene zajedno.
Na kraju smo proizvod naše uzorne stabljike spakovali u korpu; možda deset krompira
dobre veličine, nekih dvadeset pet onih veličine pesnice i mnogo manjih veličine loptice za golf.
„Šta misliš?“ Džejmi je upitno proučavao našu zbirku. „Da li treba ostale da ostavimo da bi
mali još porasli? Ili da ih povadimo sada, pre mrazeva?“
Ijan je odsutno napipavao svoje naočare, a onda se setio da je ser Valter ostao pored ograde, i
odustao od te ideje. Odmahnuo je glavom.
„Ne, mislim da je ovako dobro“, rekao je. „Knjiga kaže da raspare zadržimo za seme za
dogodine. Trebaće nam mnogo takvih.“ Uputio mi je oduševljeni osmeh olakšanja, a pramenovi
guste, ravne smeđe kose padali su mu na čelo. Po licu je imao fleke od zemlje.
Jedna od seljanki se naginjala preko korpe, zagledajući sadržinu. Nesigurno je ispružila prst i
bocnula jedan krompir.
„Jedeš ih, kažeš?“ Skeptično je podigla obrvu. „Ne vidim kako ih u vodenici možeš samleti za
hleb ili kašu.“
„Pa ne verujem da se melju, gospodo Marej“, učtivo je objasnio Džejmi.
„Oh, tako?“ Zena je kritički čkiljila u korpu. „Šta onda radite s njima?“
„Pa, treba...“ Počeo je Džejmi, a onda stao. Meni je palo na pamet, kao što je nesumnjivo i
njemu, da je on jeo krompire u Francuskoj, ali sigurno nikada nije gledao kako se spremaju.
Sakrila sam osmeh dok je bespomoćno zurio u blatom ulepljeni krompir u ruci. Ijan je takođe
zurio u povrće – ser Valter je očito prećutao temu pripremanja krompira.

326
 „Peku se.“ Ponovo je Fergus priskočio u pomoć, iskačući ispod Džejmijeve ruke. Mljacnuo je
usnama već od samog pogleda na krompir. „Stave se u žar vatre. Jedu se sa solju. Dobro dođe i
puter, ako ga imate.“
„Imamo“, rekao je Džejmi kome je laknulo. Gurnuo je krompir gđi Marej, kao da jedva čeka
da ga se resi. „Peku se“, odlučno ju je obavestio.
„A mogu i da se kuvaju“, dala sam svoj doprinos. „Ili se ulupaju s mlekom. Ili se prže. Ili ih
iseckate i stavite u supu. Vrlo upotrebljivo povrće, krompir.“
„Tako kaže knjiga“, promrmljao je Ijan sa zadovoljstvom.
Džejmi je pogledao u mene i ugao usana mu se iskrivio u osmeh.
„Nikada mi nisi rekla da znaš da kuvaš, Sasenah.“
„Ja to ne bih baš nazvala kuvanjem“, rekla sam, „ali sigurno umem da obarim krompir.“
„Dobro.“ Džejmi je bacio pogled na grupu napoličara i njihovih žena koji su predavali
krompire iz ruke u ruku, zagledajući ih sumnjičavo. Bučno je pljesnuo rukama da privuče pažnju.
„Večeraćemo ovde pored njive“, rekao im je. „Donesite drva za vatru, Tome i Vili, a gđo Vili,
da li biste bili tako ljubazni da donesete svoj veliki kotao? Aha, tako je dobro, neko od muških će
vam pomoći da ga donesete. Ti, Kinkejde...“ Okrenuo se jednom od mladih muškaraca i mahnuo
prema grupici koliba pod drvećem. „Idi i reci svima – imamo krompir za večeru!“
I tako sam, uz Dženinu pomoć i uz deset vedara mleka iz štale, tri pileta uhvaćena u
živinarniku i pedesetak praziluka iz bašte, nadgledala pripremanje kokošije supe s prazilukom i
pečenog krompira za gospodara i meštane Lalibroha.
Sunce je već zašlo za horizont do vremena kada je hrana bila spremna, ali je nebo i dalje bilo
svetlo sa prugama crvene i zlatne koje su prosecale kroz tamne grane borika na brdu. Bilo je malo
oklevanja kada su se napoličari našli licem u lice sa predloženim dodatkom njihovoj ishrani, ali je
svečana atmosfera – čemu je pomoglo pametno prineto burence domaćeg viskija – prevladala sve
strepnje pa je ubrzo zemljište pored njive krompira bilo preplavljeno prilikama onih koji su se
zatekli na neplaniranoj večeri, pognutih nad činijom koju su držali na kolenu.
„Šta ti misliš, Dorkase?“, čula sam neku ženu kako pita svog suseda. „Ukus je pomalo čudan,
zar ne?“
Prozvani Dorkas je klimnuo glavom i progutao pre nego što je odgovorio.
„Aha, jeste. Ali je gazda pojeo šest ovih do sada i još ga nisu ubili.“
Reakcija muškaraca i dece je bila znatno razdraganija, verovatno zbog izdašnih količina
putera koji je poslužen sa krompirima.
„Muški bi jeli i konjski izmet da ga poslužiš sa puterom“, kazala je Dženi komentarišući o
muškarcima. „Pun stomak i mesto gde mogu da legnu kad se napiju, to je sve što traže od života.“
„Pravo je čudo što izlaziš na kraj sa Džejmijem i sa mnom“, zadirkivao ju je Ijan kada je to
čuo, „ako se ima u vidu da imaš tako loše mišljenje o muškarcima.“
Dženi je mahnula kutlačom ka mužu i bratu, koji su jedan do drugog sedeli na zemlji blizu
kotla.
„Oh, vas dvojica niste ‘muškarci’.“
Ijanove čupave obrve su poletele naviše, a i Džejmijeve gušće i riđe su učinile isto.
„Oh, nismo? Pa, šta smo onda?“, hteo je da zna Ijan.
Dženi mu se okrenula sa osmehom, beli zubi su blesnuli pri svetlosti vatre. Potapšala je
Džejmija po glavi i spustila poljubac Ijanu na čelo.
„Vi ste moji“, rekla je.

*****

327
Posle večere jedan muškarac je zapevao. Drugi je doneo frulu i pridružio mu se, zvukom koji je
bio slabašan ali prodoran u hladnoj jesenjoj večeri. Vazduh je bio hladnjikav, ali nije bilo vetra i
bilo nam je prilično prijatno onako umotanim u šalove i ćebad, skupljenim u male porodične
grupe oko vatre. Vatru su pojačali posle kuvanja, i ona je sada prilično uspevala da osvetli tamu.
Bilo je toplo, mada ne baš aktivno u našoj porodičnoj grupi. Ijan je otišao da donese još
naramak drva, a beba Megi se držala za majku, terajući svog starijeg brata da utočište i telesnu
toplotu potraži negde drugde.
„Zabošću te naglavačke u onaj kotao pa ćeš prestati da me bockaš po jajima“, obavestio je
Džejmi svog sestrića koji se vrpoljio u krilu svog ujaka. „Šta te je spopalo – imaš mrave u gaćama?“
To propitivanje je dečak ispratio naletom kikotanja i očitim trudom da se zabije u stomak
svog domaćina. Džejmi je grabio po mraku u namerno nespretnim pokušajima da svog imenjaka
dograbi za ruke i noge, a onda je ruke obavio oko dečaka i naglo se prevrnuo na njega, isterujući
zaprepašćeni usklik zadovoljstva od malog Džejmija.
Džejmi je prikucao sestrića za zemlju i držao ga tamo jednom rukom dok je drugom
napipavao po mraku. Kada je uz zadovoljno brundanje dohvatio šaku mokre trave, podigao se
dovoljno da travu nagura kroz kragnu košulje malog Džejmija, koji je kikotanje zamenio
vrištanjem, podjednako zadovoljnim.
„Hajde sad“, kazao je Džejmi skotrljavajući se sa dečaka. „Idi sada i malo gnjavi svoju tetku.“
Mali Džejmi je poslušno dopuzao do mene i dalje se kikoćući, i smestio mi se u krilo pod
nabore ogrtača. Sedeo je prilično mirno za jednog dečaka od gotovo četiri godine – što nije baš
mnogo mirno, kada se sve ima u vidu – i pustio mi je da uklonim travu iz njegove košulje.
„Ti lepo mirišeš, tetka“, rekao je, golicajući me po bradi svojim crnim kovrdžama. „Kao
hrana.“
„Hvala ti“, rekla sam. „Da li treba da shvatim da si opet gladan?“
„Aha. Ima li mleka?“
„Ima.“ Kada sam se istegla, jedva sam uspela da dohvatim keramički bokal. Protresla sam ga,
zaključila da u njemu nema dovoljno mleka da opravda dohvatanje šolje, pa bokal nagnula i
pridržala malom dečaku da pije.
Primirio se privremeno zaokupljen hranom, a mali dečak bio je težak na mojoj butini, leđa
oslonjenih na moju ruku dok je zdepastim rukama stezao bokal.
Poslednje kapi mleka su grgoljile iz bokala. Mali Džejmi se opustio i tiho podrignuo jer se
prejeo. Osećala sam kako toplota zrači iz njega, uz onaj nagli porast temperature koji kod male
dece najavljuje uspavljivanje. Umotala sam ga ogrtačem i lagano ga ljuljala, tiho pevušeći uz
pesmu kraj vatre. Kvržice njegove kičme bile su okrugle i čvrste kao mermer pod mojim prstima.
„Zaspao je, zar ne?“ Krupna prilika velikog Džejmija pojavila se kraj mog ramena, od svetla
vatre mu je zasvetlucao balčak noža, a kosa poprimila prigušenu boju bakra.
„Da“, rekla sam. „Bar se više ne vrpolji, pa mora da je tako. Ovo prilično liči na držanje
ogromne šunke.“
Džejmi se nasmejao, a onda se i on umirio. Osećala sam tvrdoću njegove ruke koja se očešala
o moju i toplinu njegovog tela kroz slojeve pleda.
Noćni vetar mi je gurnuo pramen kose na lice. Odgurnula sam ga i otkrila da je mali Džejmi
bio u pravu; ruke su mi mirisale na praziluk i puter, i na brašnastu aromu sečenog krompira.
Onako uspavan, bio je vrlo težak i, mada mi je prijalo da ga držim, presecao mi je cirkulaciju u
nogama. Pomerila sam se malo, sa namerom da ga spustim u krilo.
„Ne mrdaj, Sasenah“, tiho se začuo Džejmijev glas, odmah uz mene. „Samo na trenutak, mo
duinne – budi mirna.“
Poslušno sam se smrznula u toj pozi dok me nije dotakao po ramenu.
„U redu je, Sasenah“, kazao je sa osmehom u glasu. „Samo si izgledala tako divno, sa
plamenom na licu i sa kosom koja se talasala na vetru. Hteo sam to da zapamtim.“

328
 Tada sam se okrenula licem ka njemu i nasmešila mu se preko tela deteta. Noć je bila tamna
i hladna, živa od ljudi svud okolo, ali tamo gde smo sedeli nije bilo ničega osim svetlosti i toplote
– i nas dvoje.

329
 33
Ĉuvar tvog brata

ergus je u početku zbivanja ćutljivo posmatrao iz ćoškova, ali je ubrzo postao deo
domaćinstva i preuzeo zvaničnu funkciju štalskog momka, zajedno sa mladim
Rabijem Maknabom.
Iako je Rabi bio godinu ili dve mlađi od Fergusa, bio je krupan koliko i maleni
Francuz i oni su ubrzo postali nerazdvojni prijatelji, osim onda kada su se svađali –
što se dešavalo dva do tri puta dnevno – i kada su pokušavali da ubiju jedan drugog. Kad je sukob
jednog jutra eskalirao u udaranje, šutiranje i tuču uz zamahivanje pesnicama i kotrljanje po šupi
za mleko tako da su se dve zdele prevrnule i upropašćena je pavlaka, Džejmi je stvar uzeo u svoje
ruke.
Odajući utisak kao da je dovoljno dugo trpeo, uhvatio je oba nevaljalka za mršave vratove pa
ih odveo u privatnost ambara gde je, pretpostavila sam, prevazišao i poslednje eventualne tragove
skrupula u pogledu fizičkog kažnjavanja. Iz ambara je izašao krupnim koracima, odmahujući
glavom i zakopčavajući kaiš, i sa Ijanom odjahao naviše ka dolini Broh Morda. Dečaci su se
pojavili nešto kasnije, očito pokoreni i – udruženi zajedničkom mukom – opet su postali najbolji
prijatelji.
Zapravo, bili su dovoljno pokoreni da dozvole mladom Džejmiju da se vuče za njima dok su
obavljali svoja zaduženja. Kad sam pogledala kroz prozor kasnije tog jutra, videla sam njih trojicu
kako se u dvorištu igraju krpenjačom. Bio je to hladan, maglovit dan i dah dečaka se dizao u
mekim oblačićima dok su jurcali i vikali.
„Finog jedrog malog momka imaš tamo“, napomenula sam Dženi, koja je prebirala po korpi
za krpljenje tražeći neko dugme. Podigla je pogled, videla u šta gledam i nasmešila se.
„Oh, da, mali Džejmi je sladak momak.“ Došla je da mi se pridruži kraj prozora, zagledana u
igru dole.
„Pljunuti otac“, privrženo je napomenula, „ali će biti dosta širi u ramenima, rekla bih. Možda
će biti krupan na ujaka; vidiš li kolike su mu noge?“ Pomislila sam da je ona verovatno u pravu.
Iako je mali Džejmi sa svoje nepune četiri godine još imao nabijenu zaobljenost bebe, noge su mu
bile dugačke, a mala leđa bila su široka i ravna od mišića. Imao je duge, elegantne kosti na svog
ujaka i odavao je isti utisak kao njegov imenjak, da je sačinjen od nečega što je čvršće i žilavije
nego meso.
Gledala sam kako mali dečak grabi loptu, spretno je hvata i baca je dovoljno jako da prozuji
pored glave Rabija Maknaba, koji je, vičući, otrčao da je dohvati.
„Još po nečemu liči na svog ujaka“, rekla sam. „Mislim da ima šanse da i on bude levoruk.“
„Oh, bože!“, rekla je Dženi i čelo joj se namrštilo dok je piljila u svoje potomstvo. „Nadam se
da neće, ali si možda u pravu.“ Odmahnula je glavom, uzdišući.
„Bože, kad se samo setim svih nevolja kroz koje je jadni Džejmi prošao zbog toga što je sve
radio naopako! Svi su pokušavali da to promene, od mojih roditelja do učitelja, ali je on bio
tvrdoglav ko mazga, nije hteo da odstupi nimalo. Pokušavali su svi, sem Ijanovog oca, ako ćemo
pravo“, dodala je, kao da se toga naknadno setila.

330
 „On nije smatrao manom to što je neko levoruk?“, znatiželjno sam upitala, svesna da je u to
vreme vladalo mišljenje da je levorukost u najmanju ruku znak zle sreće, a u najgoroj verziji da
odražava zaposednutost đavolom. Džejmi je pisao – uz teškoće – desnom rukom, jer su ga
redovno tukli u školi što pero hvata levom.
Dženi je odmahnula glavom, crne lokne su poskakivale pod njenom maramom.
„Ne, čudan je to bio čovek, stari Džon Marej. Govorio je da bi, ako je bog odabrao da tako
podari snagu Džejmijevoj levoj ruci, bio greh odbijati takav dar. A bio je retko vešt sa mačem, stari
Džon, tako su pričali mom ocu, i puštao je Džejmija da uči da se bori levom rukom.“
„Mislila sam da je Dugal Makenzi naučio Džejmija da se bori levom“, kazala sam. Prilično
me je zanimalo šta Dženi misli o svom ujaku Dugalu.
Klimnula je glavom, olizavši konac pre nego što ga je brzim potezom proterala kroz ušice
igle.
„Aha, tako je, ali je to bilo kasnije, kada je Džejmi odrastao i otišao da živi sa Dugalom.
Ijanov otac je bio taj koji ga je naučio prvim zamasima.“ Nasmešila se, pogleda prikovanog za
košulju u svom krilu.
„Sećam se kada su bili mladi. Stari Džon je govorio Ijanu da je njegov zadatak da stoji sa
Džejmijeve desne strane jer u borbi mora da čuva slabiju stranu svog poglavice. I stajao je – oni su
to shvatili vrlo ozbiljno, njih dvojica. I rekla bih da je stari Džon bio u pravu po tom pitanju“,
dodala je odsecajući višak konca. „Posle nekog vremena niko nije hteo da se bori s njima, čak ni
Maknabovi dečaci. I Džejmi i Ijan su bili pokrupni i žilavi borci, pa kad bi stali rame uz rame, niko
nije mogao da sredi taj par, čak i ako ih je bilo više.“
Iznenada se zasmejala i zagladila kovrdžu kose iza uva.
„Posmatraj ih nekad, kada zajedno idu po poljima. Ne verujem da su svesni da i dalje to rade,
ali rade. Džejmi uvek ode levo da bi Ijan mogao da zauzme svoje mesto sa desne strane, da mu
čuva slabiju stranu.“
Dženi je pogledala kroz prozor, košulja je na trenutak zaboravljena ležala u krilu, pa je
stavila ruku na malu izbočinu svog stomaka.
„Nadam se da je dečak“, rekla je, gledajući dole u svog crnokosog dečaka. „Levoruk ili ne,
dobro je za muškarca da ima brata da mu pomogne.“ Uhvatila sam kada je pogledala sliku na zidu
– vrlo mali Džejmi kako stoji između kolena svog starijeg brata Vilija. Oba mlada lica bila su
prćasta i ozbiljna; Vilijeva ruka je zaštitnički počivala na ramenu mlađeg brata.
„Džejmi ima sreće što ima Ijana“, rekla sam.
Dženi je skrenula pogled sa slike i jednom trepnula. Dve godine je starija od Džejmija; bila bi
tri godine mlađa od Vilijama.
„Aha, tako je. A i ja“, tiho je kazala, ponovo dohvatajući košulju.
Dohvatila sam dečije odelce iz korpe za krpljenje i prevrnula ga da bih stigla do rasparanog
šava ispod pazuha. Napolju je bilo suviše hladno za sve sem malim dečacima za igranje i
muškarcima za rad, ali je u gostinskoj sobi bilo toplo i prijatno; prozori su se brzo maglili dok smo
radile, izolujući nas od ledenog sveta napolju.
„Kad je već reč o braći“, rekla sam, čkiljeći dok sam i sama provlačila konac kroz iglu, „da li si
često viđala Dugala i Kolama Makenzija dok si odrastala?“
Dženi je odmahnula glavom. „Nikada nisam srela Kolama. Dugal je dolazio ovde jednom ili
dvaput, dovodeći Džejmija kući iz Hogmaneja ili nekog sličnog mesta, ali ne mogu reći da ga
dobro poznajem.“ Podigla je pogled sa svog krpljenja, zakošene oči su sijale od zainteresovanosti.
„Mada ih ti znaš.
Kaži mi, kako izgleda Kolam Makenzi? Uvek sam se pitala, po nekim detaljima koje sam čula
od posetilaca, ali moji roditelji nikada nisu hteli da govore 0 njemu.“ Zastala je na trenutak – bora
joj se usekla između obrva.

331
 „Ne, grešim. Moj tata je rekao nešto o njemu, jednom. Bilo je to baš posle Dugalovog
odlaska, kad se vraćao za Binač sa Džejmijem. Tata se napolju oslanjao o ogradu, posmatrajući
kako odlaze sa vidika, a ja sam došla da mahnem Džejmiju – uvek mi se srce cepalo kada je
odlazio pošto nisam znala koliko će dugo odsustvovati. U svakom slučaju, posmatrali smo ih kako
jašu preko grebena brda, a onda se tata malo uzvrpoljio, zastenjao i rekao: ‘Neka je Bog na pomoći
Dugalu Makenziju kada njegov brat Kolam umre.’ Tada kao da se prisetio da sam ja tu, jer se
okrenuo, nasmešio mi se i kazao: ‘Pa, devojko, šta imamo za večeru?’ i nije imao nameru da išta
više kaže o tome.“ Crne obrve, fine i upadljive kao kaligrafski potezi, podigle su se odražavajući
začuđenost.
„To sam smatrala čudnim jer sam čula – a ko pa nije? – da je Kolam gadno ubogaljen i da
Dugal obavlja posao poglavice za njega, skuplja najamninu i sređuje sporove – i klan vodi u bitku
kad zatreba.“
„Tačno. Ali...“ Oklevala sam, nesigurna kako da opišem neobičan simbiotski odnos. „Pa“,
kazala sam s osmehom, „najbliže nekakvom objašnjenju što mogu da ti kažem jeste da sam ih
jednom prečula kada su se svađali i Kolam je rekao Dugalu: ‘Reći ću ti nešto, ako braća Makenzi
imaju samo jednu kitu i jedan mozak sve zajedno, onda sam zadovoljan svojim delom pogodbe!’“
Dženi se iznenađeno zasmejala, a onda se zagledala u mene i zamišljeni sjaj joj se pojavio
duboko u očima, tako nalik bratovljevom.
„Oh, tako to znači stoji, zar ne? Pitala sam se jednom, kad sam čula Dugala kako priča o
Kolamovom sinu, malom Hamišu; delovao je malo naklonjeniji dečaku nego što su obično
stričevi.“
„Brza si, Dženi“, rekla sam piljeći u nju. „Vrlo brza. Meni je trebalo puno vremena da to
prokljuvim, a mesecima sam ih svakodnevno viđala.“
Skromno je slegnula ramenima, ali joj je smešak zaigrao na usnama.
„Ja slušam“, jednostavno je rekla. „Ono što ljudi pričaju – i ono što ne pričaju. A ljudi prilično
užasno ogovaraju ovde u Hajlendsu. Zato“, odgrizla je konac i krajeve uredno ispljunula sebi na
dlan, „pričaj mi o Leohu. Ljudi kažu da je veliki, ali ne onako grandiozan kao Boli ili Kilravok.“
Radile smo i pričale celo jutro, prelazeći sa krpljenja na predenje vune za štrikanje, pa na
pravljenje kroja za novu haljinicu za Megi. Povici dečaka napolju su prestali i smenili su ih
mrmljanje i lupa u zadnjem delu kuće, što je bio znak da su se mladi muškarci smrzli i navalili na
kuhinju.
„Pitam se hoće li uskoro sneg“, rekla je Dženi gledajući kroz prozor. „U vazduhu ima vlage.
Da li si jutros videla izmaglicu nad jezerom?“
Odmahnula sam glavom. „Nadam se da je nema. To bi otežalo povratak Džejmiju i Ijanu.“
Selo Broh Morda je jedva petnaest kilometara od Lalibroha, ali put vodi po postupno sve višim
brdima sa strmim i kamenitim stranama, a sam put jedva da je nešto širi od jelenske staze.
Kako je ispalo, sneg je pao ubrzo iza podneva, a pahuljice su nastavile da se kovitlaju ka
zemlji i mnogo posle nailaska noći.
„Moraće da ostanu u Broh Mordi“, kazala je Dženi, uvlačeći glavu nazad posle ispitivanja
oblačnog neba sa njegovim snežnoružičastim sjajem. „Ne brini za njih; fino će se smestiti u nečiju
kolibu da prenoće.“ Nasmešila se da me uveri u to, a zatim je navukla kapke. Iznenadno
zapomaganje se začulo niz hodnik i nateralo je da uz prigušeni uzvik pokupi donji deo svoje
spavaćice.
„Laku noć, Kler“, doviknula je, već žureći na majčinsku dužnost da pruži sažaljenje. „Lepo
spavaj.“
Obično sam lepo spavala uprkos hladnoći i vlažnoj klimi; kuća je bila dobro sazidana, a
perjani krevet je imao mnoštvo prekrivača. Međutim, noćas sam uhvatila sebe kako ne mogu da se
skrasim bez Džejmija. Krevet je delovao ogromno i lepljivo, moje noge u grču, a stopala hladna.

332
 Pokušala sam da ležim na leđima ruku zbijenih preko rebara, očiju sklopljenih, i disala sam
duboko pokušavajući da prizovem Džejmijev lik, ako bih uspela da ga zamislim tu kako duboko
diše u mraku pored mene, možda bih uspela da zaspim.
Bučno oglašavanje petla me je podiglo sa jastuka, kao da je štapin dinamita aktiviran ispod
kreveta.
„Idiote!“, rekla sam, a svaki živac u telu mi je poigravao od šoka. Ustala sam i odškrinula
kapak. Sneg je prestao da pada, ali je nebo još bilo bledo od oblaka, istovetne boje od jednog do
drugog horizonta. Petao se još jednom razdrao dole u kokošinjcu.
„Zaveži!“, rekla sam. „Pola je noći, ti pernato kopile!“ Nekakvo ptičje ruganje je odjekivalo u
mirnoj noći, a negde niz hodnik se začuo plač nekog deteta, propraćen bogatom mada
prigušenom gelskom psovkom koju je izrekao Dženin glas.
„Tebi su“, rekla sam nevidljivom pevcu, „dani odbrojani.“ Na to nije bilo odgovora pa sam,
posle pauze da bih se uverila da je petao zaista pošao na spavanje, zatvorila kapak i učinila isto.
Taj metež mi je načisto poremetio tok misli. Umesto da pokrenem sledeću, rešila sam da se
okrenem u sebe, u nadi da će me meditacija dovoljno opustiti da zaspim.
Upalilo je. Kako sam počela da lebdim na rubu sna, sa mislima usredsredenim negde oko
pankreasa, jedva sam čula zvuke malog Džejmija kako trupka hodnikom ka spavaćoj sobi njegove
majke – probuđen punom bešikom, retko je bio dovoljno priseban da preduzme očigledan korak i
često bi pogrešno sišao stepeništem iz dečije sobe u potrazi za potrebnom pomoći.
Tokom dolaska u Lalibroh pitala sam se da li će mi možda biti teško da budem u Dženinoj
blizini; da li ću joj zavideti na njenoj lakoj plodnosti. A možda bih i bila da nisam videla da
požrtvovano majčinstvo takode ima svoju cenu.
„Imaš nošu odmah pored kreveta, tupavko“, stizao je kroz vrata ozlojeđeni Dženin glas dok
je malog Džejmija odvodila nazad u krevet. „Mora da si nagazio u nju kad si ustao; zašto ne utuviš
sebi u glavu da je upotrebiš? Zašto moraš da dolaziš i koristiš moju svake bogovetne noći?“ Njen
glas je slabio kako je skretala na stepenište i ja sam se nasmešila, zamišljajući prizor koji je
odmicao kroz krivine mojih creva.
Postojao je još jedan razlog što ne zavidim Dženi. U početku sam strahovala da mi je rađanje
Fejt izazvalo neke unutrašnje promene, ali je taj strah nestao sa Rajmonovim dodirom. Kada sam
završila inventarisanje svog tela i osetila kako mi se kičma opušta na granici sna, znala sam da je
sve dobro. To se desilo jednom, a može se desiti opet. Sve što je potrebno jeste vreme. I Džejmi.
Dženini koraci su se čuli po daskama hodnika, ubrzani kao odgovor na pospani krik Megi, sa
drugog kraja kuće.
„Deca donose radost, ali i brige“, promrmljala sam za sebe i zaspala.

*****

Sutradan smo čekale, obavljajući poslove i zaokupljene dnevnom rutinom, jednog uva načuljenog
da bismo čule konje u dvorištu.
„Sigurno su ostali da obave neki posao“, kazala je Dženi naizgled samouvereno. Ali sam je
videla kako zastaje svaki put kad prođe pored prozora sa pogledom na putić koji vodi prema kući.
Što se mene tiče, bilo mi je teško da obuzdam svoju maštu. Pismo potpisano od kralja
Džordža, potvrda da je Džejmi pomilovan, bilo je zaključano u fioci stola u gospodarevoj radnoj
sobi. Džejmi ga je smatrao poniženjem i hteo je da ga spali, ali sam insistirala da ga sačuva, zlu ne
trebalo. Sada, slušajući zvuke kroz huk zimskog vetra, uporno su mi se vraćale vizije da je sve to
bilo greška ili nekakva prevara – da su Džejmija ponovo uhapsili crveni mundiri, opet odveli u jad
tamnice i da mu preti opasnost od konopca za vešanje.

333
 Muškarci su se konačno vratili baš pre nego što je noć pala, sa konjima natovarenim vrećama
soli, igala, začina za turšiju i ostalih sitnica koje se u Lalibrohu nisu proizvodile.
Čula sam jednog konja kako rže dok je ulazio u štalu pa sam potrčala dole i naletela na
Dženi koja je požurila kroz kuhinju.
Olakšanje me je obuzelo kada sam videla visoku Džejmijevu figuru, kao senku prema
ambaru. Pretrčala sam dvorište ne obraćajući pažnju na malo snega koji se zadržao na zemlji i
bacila mu se u naručje.
„Gde ste, do đavola, bili?“, insistirala sam da saznam.
On je odvojio vremena da me poljubi pre nego što je odgovorio. Lice mu je bilo hladno
prema mom, a na usnama je imao slab i prijatan ukus viskija.
„Mm, kobasice za večeru?“, rekao je s odobravanjem, njuškajući moju kosu koja je pokupila
mirise iz kuhinje. „Dobro, crkavam od gladi.“
„Kobasice u pireu“, rekla sam. „Gde ste bili?“
Nasmejao se, drmajući pled da otrese sneg. „Kobasice u pireu? To je hrana, zar ne?
„Kobasice i krompir pire“, prevela sam. „Lepo tradicionalno englesko jelo, do sada
nepoznato u neupućenoj Škotskoj. A sada, prokleti Škote, gde si, do đavola, bio poslednja dva
dana? Dženi i ja smo brinule!“
„Imali smo mali incident...“ počeo je Džejmi kad je spazio malu figuru Fergusa koji je nosio
fenjer. „Oh, znači doneo si svetiljku, Ferguse? Dobar momak. Postavi je tamo gde neće zapaliti
slamu, a zatim odvedi ovu jadnu životinju u njen pregradak. Kada nju središ, dođi da i ti večeraš.
Sada već možeš da sediš, očekujem?“ Prijateljski je zamahnuo da Fergusa ćušne po uvu. Dečak se
izmakao i uzvratio osmehom; ono što se juče desilo u ambaru očito nije stvorilo zlu krv.
„Džejmi“, rekla sam odmereno. „Ako ne prekineš da pričaš o konjima i kobasicama i ne
kažeš mi kakav vam se to incident dogodio, šutnuću te u cevanicu, što će teško pasti mojim
prstima jer na nogama imam papuče, ali te upozoravam da ću to učiniti i pored toga.“
„To je pretnja, zar ne?“ pitao je smejući se. „Nije to bilo ozbiljno, Sasenah, samo što...“
„Ijane!“ Upravo je stigla Dženi, koju je na tren zadržala Megi, na vreme da vidi svog muža
kako stupa u krug svetlosti. Zabezeknuta šokom u njenom glasu, okrenula sam se i videla je kako
juri napred i prinosi šaku Ijanovom licu.
„Šta ti se, pobogu, desilo, čoveče?“, rekla je. Kakav god da je to incident bio, Ijan je pretrpeo
glavni udar. Jedno oko mu je bilo crno i napola zatvoreno otokom, a dugačka sveža rana mu se
pružala preko jedne jagodice.
„Dobro sam, ‘mi dhu’, rekao je nežno tapšući Dženi kada ga je zagrlila, sa malom Megi
nezgodno zaglavljenom između njih. „Samo sam ponegde izgreban.“
„Silazili smo niz brdo tri kilometra od sela vodeći konje jer je bilo veoma klizavo, kad je Ijan
zgazio u krtičnjak i slomio nogu“, objasnio je Džejmi.
„Onu drvenu“, naglasio je Ijan. Nasmešio se, pomalo smeteno. „Krtica je bolje prošla u tom
okršaju.“
„Tako da smo ostali u obližnjoj kolibi dovoljno dugo da mu izdeljemo novu“, dovršio je
Džejmi priču. „Možemo li da jedemo? Stomak mi se slepio.“
Pošli smo bez odlaganja, a gđa Kruk i ja smo posluživale večeru dok je Dženi hamamelisom
ispirala Ijanovo lice i zabrinuto se raspitivala o ostalim povredama.
„Nije to ništa“, uveravao ju je. „Samo poneka modrica.“ Mada sam ga posmatrala kako ulazi
u kuću i zapazila da se njegovo uobičajeno hramanje znatno pogoršalo. Tiho sam razmenila
nekoliko reči sa Dženi dok smo rasklanjale tanjire od večere, i kada smo seli u gostinsku sobu
nakon što su stvari iz bisaga bezbedno odložene, ona je kleknula na tepih pored Ijana i dohvatila
novu nogu.
„Hajde onda da je skinemo“, odlučno je rekla. „Povredio si se i hoću da Kler to pogleda.
Možda ti ona može pomoći više nego ja.“

334
 Prva amputacija je izvedena sa nešto veštine i puno sreće; vojni hirurg koji je odsekao
potkolenicu uspeo je da ostavi zglob kolena. To je Ijanu omogućavalo znatno više pokretljivosti
nego što bi inače imao. U ovom času, međutim, koleno je predstavljalo više problem nego
pogodnost.
Od pada mu se noga surovo iskrivila – kraj patrljka bio je plav od udarca i iskidan tamo gde
je oštra ivica manžetne prosekla kožu. Mora da je bila prava agonija osloniti težinu na to, čak i da
je sve drugo bilo u redu. A ovako je i koleno bilo izvrnuto, a meso u samom zglobu nateklo,
crveno i vrelo.
Ijanovo dugo, dobroćudno lice bilo je crveno gotovo koliko i povređeni zglob, lako je sasvim
otvoreno govorio o svom invaliditetu, znala sam da mrzi bespomoćnost koji on povremeno
nameće. Stid što je sada ovako izložen bio mu je izgleda bolan koliko i dodirivanje noge.
„Iskidao si ligament ovde“, rekla sam mu, nežno prstom prateći otok u njegovom kolenu.
„Ne mogu da kažem koliko je gadno, ali jeste poprilično. Tečnost ti se skuplja u zglobu, zato je
otekao.“
„Možeš li nekako da pomogneš, Sasenah?“ Džejmi mi se nadnosio preko ramena, zabrinuto
se mršteći na ljutu ranu.
Odmahnula sam glavom. „Ne mogu mnogo da učinim, sem da stavljam hladne obloge da bi
se smanjio otok.“ Podigla sam pogled u Ijana, fiksirajući ga pogledom za koji sam se potrudila da
liči na pogled majke Hildegard.
„Ono što ti možeš“, rekla sam, „jeste da ostaneš u krevetu. Sutra možeš da dobiješ viski zbog
bola; večeras ću ti dati laudanum da bi mogao da spavaš. Ne koristi nogu nedelju dana, najmanje,
pa ćemo videti kako ide.“
„To ne mogu!“, protestovao je Ijan. „Treba zakrpiti zidove štale, dva nasipa u gornjem polju,
raonike treba naoštriti i...“
„A i nogu treba zakrpiti“, oštro je rekao Džejmi. Uputio je Ijanu ono što sam za sebe zvala
„pogled gospodara“, besan pogled prodornih plavih očiju od kojih bi većina njih odmah poletela
da izvrši ono što je rekao. Ijan, koji je sa Džejmijem delio obroke, igračke, odlaske u lov, bitke i
batine, bio je znatno otporniji od većine.
„Đavola ću tako uraditi“, prosto je rekao. Njegove besne smeđe oči sukobile su se Ijanovim, a
u njihovom pogledu bili su izmešani bol, bes i srdžba – i još nešto što nisam uspela da prepoznam.
„Misliš li da možeš da mi narediš?“
Džejmi se nagnuo nazad na pete, crven u licu kao da je dobio šamar. Uzvratio je sa nekoliko
očekivanih odgovora, a na kraju tiho rekao: „Ne, neću ni pokušati da ti naredim. Mogu li,
međutim, da te zamolim da vodiš računa o sebi?“
Muškarci su razmenili dug pogled, koji je sadržavao neku poruku koju nisam mogla da
razumem. Konačno, Ijanova ramena su pala kada se opustio, pa je klimnuo sa šeretskim
osmehom.
„Možeš da zamoliš.“ Uzdahnuo je i počešao ožiljak na jagodici, štrecnuvši se kada je
dodirnuo zguljenu kožu. Duboko je udahnuo da se obodri, a onda pružio ruku Džejmiju. „Hoćeš li
mi pomoći da ustanem?“
Bio je to nezgodan zadatak, odvesti čoveka sa jednom nogom uz dva stepeništa, ali su
konačno uspeli. Na vratima spavaće sobe, Džejmi je Ijana prepustio Dženi. Dok se odmicao, Ijan
je tiho i brzo na gelskom rekao nešto Džejmiju. Još nisam bila verzirana za taj jezik, ali mi se čini
da je rekao: „U zdravlje, brate.“
Džejmi je zastao, pogledao nazad i nasmešio se. Sveća mu je toplinom obasjala oči.
„I tebi, mo brathair!“
Otpratila sam Džejmija niz hodnik do naše sobe. Po oborenosti njegovih ramena bilo mi je
jasno da je umoran, ali sam nekoliko pitanja morala da mu postavim pre nego što zaspi.

335
 „To su samo masnice tu i tamo“, rekao je Ijan, uveravajući Dženi. To je bilo tačno. Tu i tamo.
Osim masnica na njegovom licu i nozi, videla sam potamnela mesta dopola skrivena kragnom
njegove košulje. Bez obzira na to koliko je mržnje izazvao Ijanov upad, nisam mogla da zamislim
krticu koja pokušava da ga za odmazdu udavi.

*****

Ispostavilo se da Džejmi nije hteo odmah na spavanje.

„Oh, odsustvo razbuktava čežnju u srcu, zar ne?“, rekla sam. Krevet, onako ogroman
prethodne noći, sada je izgledao jedva dovoljan.
„Mm?“ rekao je, očiju napola sklopljenih od zadovoljstva. „Oh, u srcu? Aha, i u njemu. Oh,
bože, ne prekidaj, osećaj je predivan.“
„Ne brini. Nastaviću još“, uveravala sam ga. „Samo me pusti da ugasim sveću.“ Ustala sam i
dunula u nju. Uz otvorene žaluzine bilo je puno svetla koje se u sobu reflektovalo od snežnog
neba čak i bez plamena sveća. Jasno sam videla Džejmija, njegovo dugačko telo bilo je opušteno
ispod pokrivača, a šake napola stegnute u pesnice sa strana. Dopuzala sam pored njega i uzela
njegovu desnu ruku, nastavljajući sporo da mu masiram prste i dlan.
Ispustio je dug uzdah, gotovo jecaj, dok sam kružnim pokretima čvrsto trljala jastučiće ispod
njegovih prstiju. Ukočeni od sati stezanja uzdi, prsti su se zgrejali i polako opuštali pod mojim
dodirom. Kuća je bila tiha i soba hladna van utočišta našeg kreveta. Bilo je prijatno osećati kako
njegovo telo greje prostor kraj mene i uživati u intimnosti dodira, bez osećaja trenutnog zahteva.
S vremenom, taj dodir bi mogao početi da znači više – bila je zima i noći su bile duge. On je bio
tu, kao i ja, i zadovoljan stvarima onakvim kakve su bile u tom času.
„Džejmi“, rekla sam nešto kasnije, „ko je povredio Ijana?“
Nije otvorio oči, već je dugo uzdahnuo pre nego što je odgovorio. Nije se ukočio od opiranja,
istina, očekivao je to pitanje.
„Ja sam“, rekao je.
„Šta?“ U šoku sam ispustila njegovu ruku. On je zatvorio pesnicu pa je otvorio, isprobavajući
pokretljivost prstiju. Zatim je levu šaku spustio na pokrivač pored nje, pokazujući mi zglobove
prstiju, malo naduvene od kontakta sa izbočinama koščatog Ijanovog tela.
„Zašto?“, pitala sam, zaprepašćena. Mogla sam da vidim da postoji nešto novo i napeto
između Džejmija i Ijana, mada nije izgledalo baš kao neprijateljstvo. Nisam mogla ni da zamislim
šta bi moglo navesti Džejmija da udari Ijana – zet mu je bio blizak gotovo koliko i sestra Dženi.
Džejmijeve oči su sada bile otvorene, ali nisu gledale u mene. Nespokojno je trljao prste
gledajući u njih. Osim male otečenosti zglobova, na Džejmiju nije bilo nikakvog traga – Ijan mu
očito nije uzvratio.
„Pa, Ijan je predugo oženjen“, rekao je braneći se.
„Ja bih rekla da si ti predugo bio napolju na suncu“, napomenula sam zureći u njega, „sem
što ga nema nimalo. Imaš li groznicu?“
„Ne“, kazao je, izbegavajući moje pokušaje da mu opipam čelo. „Ne, samo – prekini s tim,
Sasenah, dobro mi je.“ Stisnuo je usne, ali je onda odustao i ispričao mi celu priču.
Ijan je zapravo slomio drvenu nogu kada je zgazio u krtičnjak blizu Broh Morde.
„Bilo je to predveče – imali smo mnogo posla u selu – i padao je sneg. I video sam da Ijana
puno boli noga, mada je uporno insistirao da može da jaše. Bilo kako bilo, u blizini su bile dve ili
tri kolibe, pa sam ga posadio na jednog ponija i odveo ga uz strminu da zamolimo za prenoćište.“
Po svojstvenom hajlendskom gostoprimstvu, hitro su im ponuđeni i sklonište i večera, a
posle činije toplog kačamaka i svežeg ovsenog kolača, oba posetioca su smeštena na slamarice
pored vatre.

336
 „Jedva da je bilo mesta da se jorgan raširi pored ognjišta pa smo bili malo stešnjeni, ali smo
legli jedan pored drugog i razmestili se što smo udobnije mogli.“ Duboko je udahnuo, a zatim me
polustidljivo pogledao.
„Bio sam umoran od puta i duboko sam spavao, a pretpostavljam da je i Ijan. Ali je on spavao
sa Dženi svake noći u poslednjih pet godina, pa pretpostavljam da je, imajući toplo telo pored
sebe u krevetu, prebacio ruku preko mene i poljubio me u vrat. A ja“, oklevao je, i po snažnoj boji
koja mu je preplavila lice vidljivo čak i po sivkastom svetlu snegom obasjane sobe, „probudio sam
se iz dubokog sna misleći da je on Džek Randal.“
Zadržavala sam dah dok sam slušala priču; sada sam ga polako ispustila.
„To mora da je bio pakleni šok“, kazala sam.
Jedna strana Džejmijevih usta se trgla. „Bio je to pakleni šok za Ijana, to ću ti reći“, kazao je.
„Prevrnuo sam se i zviznuo ga u lice, a kad sam došao k sebi, već sam bio na njemu, daveći ga tako
da mu je jezik virio iz usta. Pakleni šok i za Marejeve u krevetu, takođe“, dodao je prisećajući se.
„Rekao sam im da sam imao noćnu moru – pa, i jesam na neki način – ali je to prouzrokovalo
đavolsku gungulu, deca su vrištala, Ijan se gušio u ćošku, a gđa Marej je kao munja sela u krevetu i
ponavljala: ‘Ko, ko?’, kao mala debela sova.“
Nehotice sam se nasmejala toj slici.
„Pobogu, Džejmi. Da li je Ijan bio dobro?“
Džejmi je malo slegnuo ramenima. „Pa, videla si ga. Svi su se vratili na spavanje, posle nekog
vremena, a ja sam samo ležao pred vatrom ostatak noći zureći u krovne grede.“ Nije se opirao
kada sam uzela njegovu levu ruku, nežno milujući otečene prste. Sklopio ih je preko mojih, držeći
me.
„Tako, kada smo otišli narednog jutra“, nastavio je, „sačekao sam dok nismo došli do mesta
gde smo mogli da sedimo i gledamo celu dolinu. A tada“, progutao je i šaka mu se malo stegla na
mojoj, „sam mu ispričao. Za Randala. I o svemu što se desilo.“
Počinjala sam da razumem dvosmislenost pogleda koji je Ijan uputio Džejmiju. A sada sam
razumela izraz napora na Džejmijevom licu i upadljive podočnjake. Ne znajući šta da kažem,
samo sam mu stezala šake.
„Nisam mislio da ću ikada ikome reći – nikome sem tebi“, dodao je, uzvraćajući stisak.
Kratko se nasmešio, a onda izvukao jednu ruku da protrlja lice.
„Ali Ijan... on je...“ Mučio se da pronađe reći. „On me poznaje, razumeš?
„Rekla bih da je tako. Poznaješ ga celog svog života, zar ne?“
Klimnuo je, gledajući kroz prozor i ne videći ništa. Kovitlavi sneg je opet počeo da pada,
pahuljice su igrale po staklu, belje od neba.
„On je samo godinu dana stariji od mene. Kada sam rastao, uvek je bio prisutan. Dok nisam
napunio četrnaest, nije jedan dan prošao a da nisam video Ijana. Pa čak i kasnije, nakon što sam
otišao da živim sa Dugalom i u Leoh, pa i posle toga u Pariz, na studije – kada bih se vratio,
skrenuo bih oko ćoška i on bi bio tu, i izgledalo je kao da nikada nisam ni otišao. Samo bi se
nasmešio kada me ugleda, kao i uvek, a onda bismo odšetali zajedno, jedan pored drugog preko
polja i potoka, razgovarajući o svačemu.“ Duboko je uzdahnuo i prošao rukom kroz kosu.
„Ijan... on je deo mene koji pripada ovde, onaj koji nikada nije otišao“, rekao je, mučeći se da
to objasni. „Mislio sam... moram da mu kažem; nisam hteo da se osećam... odvojeno. Od Ijana. Od
ovog mesta.“ Pokazao je prema prozoru, a onda se okrenuo ka meni, očiju tamnih po slabom
svetlu. „Razumeš li zašto?“
„Rekla bih da je tako“, ponovo sam rekla, tiho. „A da li je Ijan?“
Napravio je onaj mali, neprijatan pokret sleganja ramenima, kao da olabavljuje košulju koja
ga steže preko leđa. „Ne bih mogao da kažem. U početku, kada sam krenuo da mu objašnjavam,
samo je odmahivao glavom kao da ne može da mi veruje, a kad je poverovao...“ Zastao je i olizao
usne i ja sam stekla nekakvu predstavu koliko ga je ta ispovest u snegu koštala. „Video sam da je

337
hteo da skoči na noge i da korača, samo nije mogao zbog svoje noge. Šake su mu bile stegnute u
pesnice a lice mu je bilo bledo, i stalno je govorio: ‘Kako? Proklet da si, Džejmi, kako si mogao da
mu dopustiš da ti to radi?“
Odmahnuo je glavom. „Ne sećam se šta sam kazao. Ni šta je on rekao. Vikali smo jedan na
drugog, toliko znam. I da sam želeo da ga udarim, ali nisam mogao zbog njegove noge. A on je
želeo da zvizne mene, ali nije mogao – zbog svoje noge.“ Frknuo je od smeha. „Hriste, mora da
smo izgledali kao prave budale dok smo mlatili rukama i vikali jedan na drugog. Ali sam ja vikao
duže, pa je konačno on zaćutao i saslušao do kraja.
„A onda, odjednom više nisam mogao da nastavim da pričam – izgledalo je da nema nikakve
svrhe. Pa sam iznenada seo na kamen i spustio glavu u ruke. Zatim je posle nekog vremena Ijan
rekao da je bolje da pođemo. I ja sam se složio, ustao i pomogao mu da se popne na konja, pa smo
produžili, ćuteći.“
Izgledalo je kao da je Džejmi iznenada shvatio koliko mi steže ruku. Oslabio je stisak, ali je
nastavio da mi drži ruku, okrećući moju burmu između palca i kažiprsta.
„Jahali smo dugo“, tiho je rekao. „A tada sam začuo neki slab zvuk iza sebe pa sam potegao
uzde da bi Ijanov konj prišao uz mog i video sam da je plakao – plakao je i dalje, suze su mu se
slivale niz lice. On me je video kako ga gledam pa je odmahnuo glavom, kao da je i dalje ljut, ali
mi je tada pružio ruku. Prihvatio sam je i on ju je stegao, dovoljno snažno da mi polomi kosti.
Zatim ju je pustio i došli smo kući.“
Osetila sam kako napetost čili iz njega sa završetkom priče. „U zdravlje, brate“, rekao je Ijan,
balansirajući na jedinoj nozi na vratima spavaće sobe.
„Da li to znači da je sve u redu?“, upitala sam.
„Biće.“ Sada se sasvim opustio, tonući nazad u jastuke od guščijeg perja. Kliznula sam pod
jorgane pored njega i ležala blizu, pripijena uz njega. Posmatrali smo sneg kako pada i tiho bocka
o staklo.
„Drago mi je da si se bezbedno vratio“, rekla sam.
Probudila sam se pri istom sivom svetlu izjutra. Džejmi je, već obučen, stajao pored prozora.
„Oh, probudila si se, Sasenah?“, rekao je kada je video da dižem glavu s jastuka. „Baš dobro.
Doneo sam ti poklon.“
Posegnuo je u svoju torbicu i izvukao nekoliko bakrenjaka, dva ili tri mala kamena, kratak
štapić omotan strunom za pecanje, zgužvano pismo i smotuljak traka za kosu.
„Trake za kosu?“, rekla sam. „Hvala ti, divne su.“
„Ne, one nisu za tebe“, rekao je, mršteći se dok je raspetljavao plave niti sa krtičje noge koju
je nosio kao amajliju protiv reumatizma. „One su za malu Megi.“ Čkiljio je sumnjičavo u kamenje
koje mu je preostalo na dlanu. Na moje zaprepašćenje, uzeo je jedan i liznuo ga.
„Ne, ne taj“, promrmljao je i opet zagnjurio u torbicu.
„Šta, pobogu, to zamišljaš da radiš?“, zainteresovano sam se raspitivala, posmatrajući
njegovu predstavu. Nije odgovorio, već je izvadio još jednu celu šaku kamenja koje je omirisao,
odbacivao ih jedan po jedan dok nije stigao do kvržice koja mu se dopala. Tu je liznuo jednom da
bi se uverio, a zatim ju je spustio u moju ruku sijajući od zadovoljstva.
„Ćilibar“, rekao je sa zadovoljstvom, dok sam kažiprstom okretala nepravilan komad.
Delovao je toplo na dodir pa sam sklopila ruke preko njega, gotovo nesvesno.
„Treba ga uglačati, naravno“, objasnio je. „Ali sam mislio da se može napraviti lepa ogrlica.“
Malo je pocrveneo dok me je posmatrao. „To je... to je poklon za našu prvu godišnjicu braka. Kada
sam ga ugledao, podsetio me je na komad ćilibara koji ti je dao Hju Munro nakon što smo se
venčali.“
„Još ga imam“, tiho sam rekla, milujući čudnu malu grudvu okamenjenog soka drveta. Hjuov
komad ćilibara, kome je jedna strana bila odsečena i uglačana da se dobije mali prozor, imao je u

338
sebi vilinog konjica zaustavljenog u večitom letu. Čuvala sam ga u svojoj kutiji sa lekovima kao
najmoćniju od svojih amajlija.
Poklon za našu prvu godišnjicu. Venčali smo se u junu, naravno, ne u decembru. Ali je na
našu prvu godišnjicu Džejmi bio u Bastilji, a ja... ja sam bila u naručju francuskog kralja. Ne baš
zgodno vreme da se slavi svetinja braka.
„Približava se Hogmanej“, kazao je Džejmi gledajući kroz prozor u meki sneg koji je
prekrivao polja Lalibroha. „Deluje kao pravo vreme da se krene iznova, pomislio sam.“
„I ja tako mislim.“ Ustala sam iz kreveta i prišla mu kod prozora, grleći ga oko struka. Ostali
smo tako spojeni, bez reči, dok mi pogled iznenada nije pao na druge žućkaste grudvice koje je
Džejmi izvadio iz torbice.
„Šta je, pobogu, ovo, Džejmi?“, upitala sam, puštajući ga dovoljno dugo da pokažem na njih.
„Oh, to? To su medene kuglice, Sasenah.“ Podigao je jednu, čisteći je prstima. „Dala mi ih je
gđa Gibson gore u selu. Veoma su dobre, mada se plašim da su se malo isprljale u torbici.“ Pružio
je otvorenu šaku ka meni, smešeći se. „Hoćeš li jednu?“

339
 34
Poštar uvek zvoni dvaput

isam znala šta je – ni koliko – Ijan rekao Dženi od onog svog razgovora na snegu sa
Džejmijem. Ona se prema bratu ponašala kao i uvek, direktno i zajedljivo, sa
primesom zadirkivanja drage osobe. Sada sam je, međutim, poznavala dovoljno dugo
da bih shvatila da je jedan od Dženinih najvećih talenata da nešto vidi savršeno jasno
– i da onda gleda kroz to kao da ga nema.
Dinamika osećanja i ponašanja se menjala između nas četvoro tokom narednih meseci, a
onda se smirila u okvir solidne snage, zasnovane na prijateljstvu i utemeljene na radu. Međusobno
poštovanje i poverenje su bili nešto nužno – toliko je toga trebalo obaviti.
Kako je Dženina trudnoća odmicala, preuzimala sam sve više i više kućnih dužnosti, a ona ih
je sve češće prepuštala. Nikada ne bih pokušala da uzurpiram njeno mesto; ona je bila osovina
kuće od smrti svoje majke, i njoj su sluge i napoličari najčešće dolazili. Pa ipak, privikli su se na
mene, tretirajući me sa prijateljskim respektom koji se ponekad graničio sa prihvatanjem, a
ponekad sa zaziranjem.
Proleće je označeno prvo sađenjem ogromnih količina krompira; više od polovine
raspoložive zemlje je prepušteno novoj kulturi – odluka koju je svega nekoliko nedelja kasnije
opravdao grad koji je uništio upravo iznikli ječam. Stabljike krompira, koje su nisko i tromo
puzale po zemlji, preživele su.
Drugi događaj proleća bilo je rađanje druge Dženine i Ijanove ćerke Katerin Meri. Stigla je
tako iznenada da je iznenadila sve, pa i samu Dženi. Jednog dana se Dženi požalila na bolove u
leđima i otišla da legne. Ubrzo je postalo jasno da se to uistinu dešava pa je Džejmi navrat-nanos
otišao po gđu Martins, babicu. Njih dvoje su stigli taman na vreme da podele slavljeničku čašu
vina dok su slabašni, piskavi vrisci novorođenčeta odjekivali hodnicima kuće.
I tako je godina pupila i bujala, i ja sam cvetala, lečeći i poslednje ozlede u ljubavi i radu.
Pisma su stizala neredovno; ponekad bi pošta dolazila jednom nedeljno, nekada ništa ne bi
došlo po ceo mesec ili više. Imajući u vidu sve prepreke kuririma da isporučuju poštu po
Hajlendsu, smatrala sam neverovatnim što uopšte išta stiže.
Danas je, međutim, stigao veliki paket pisama i knjiga, radi zaštite uvezan u komad
nauljenog pergamenta i vezan kanapom. Šaljući poštanskog glasnika u kuhinju da se osveži, Dženi
je pažljivo odvezala kanap i štedljivo ga gurnula sebi u džep. Preturala je gomilicu pisama,
sklanjajući privremeno u stranu primamljivi paket adresiran u Parizu.
Pismo za Ijana – to će biti račun za seme, očekujem, i jedno od tetka Džokaste – oh, dobro,
nije se javljala mesecima, pomislila sam da je možda bolesna, ali vidim da joj je ruka čvrsta na
peru...“
Pismo adresirano krupnim crnim potezima je palo na Dženinu gomilu, praćeno napomenom
jedne od Džokastinih udatih ćerki. Zatim još jedno za Ijana iz Edinburga, jedno za Džejmija od
Džareda – prepoznala sam duguljasti, teško čitljivi rukopis – i još jedno, debelo i krem boje,
zapečaćeno kraljevskim grbom porodice Stjuart. Još jedno pismo Čarlsovog zanovetanja 0
surovosti življenja u Parizu i bolu povremeno uzvraćane ljubavi, pretpostavila sam. Ovo je bar

340
izgledalo kratko – obično bi rastegao nekoliko stranica, rasterećujući dušu „cher Džejmsu“ na
nepravilnoj mešavini četiri jezika, sa mnogo slovnih grešaka koje su bar davale do znanja da nije
tražio sekretarske usluge za ličnu prepisku.
„Ooh, tri francuska romana i knjiga poezije iz Pariza!“, uzbuđeno je rekla Dženi, otvarajući u
papir umotani paket. „C’est un embarras de richesse, hm? Koju ćemo čitati večeras?“ Podigla je
pomenute knjige iz omota, milujući meki kožni povez gornje kažiprstom koji je drhtao od
oduševljenja. Dženi je knjige volela sa istom onakvom strašću kakvu je njen brat imao za konje.
Gospodarska kuća se mogla podičiti malom bibliotekom, zapravo, i mada je večernja dokolica
između rada i postelje bila kratka, ipak je obično uključivala bar nekoliko minuta čitanja.
„To ti daje nešto o čemu ćeš misliti dok se baviš svojim poslom“, objasnila je Dženi kada sam
je jedne večeri zatekla kako se klati od umora i terala je da pođe na spavanje, umesto da ostane
budna da bi naglas čitala Ijanu, Džejmiju i meni. Zevnula je, stavljajući ruku na usta. „Čak i kad
sam tako umorna da jedva vidim reči na strani, one će mi se vratiti sutradan, dok bućkam puter,
predem ili gazim vunu, i mogu da ih premećem po mislima.“
Sakrila sam osmeh na pomen gaženja vune. Jedine među hajlendskim farmama, bila sam
sigurna, žene Lalibroha su vunu gazile ne samo uz tradicionalne pesme, već i uz ritmove Molijera
i Pirona.
Iznenada sam se prisetila šupe za gaženje u kojoj su žene sedele u dva naspramna
međusobno okrenuta reda, bose i golih ruku, u svojoj najstarijoj odeći, držeći se za zidove dok su
stopalima gazile dugačku, mokru glistu vunene pređe, lupajući je u gustu, debelu tkaninu koja će
odbijati hajlendske magle pa čak i kišicu i čuvati od hladnoće onoga ko je nosi.
Na nekoliko minuta bi neka žena ustala i izašla da sa vatre donese kotao vrelog urina.
Sukanja zadenutih visoko, hodala bi razmaknutih nogu sredinom šupe, natapajući tkaninu
između nogu, pa bi se od mokre vune dizale zagušljive vrele pare, dok bi ostale žene privukle
noge da tečnost ne prsne po njima i grubo se šalile.
„Od vruće pišake se boja brzo prima“, objasnila mi je jedna žena dok sam treptala suznih
očiju kada sam prvi put kročila u šupu. Ostale žene su u početku gledale da vide hoću li pobeći od
tog posla, ali gaženje vune mi je bilo toliko šokantno posle svega onog što sam videla i radila u
Francuskoj, i u ratu 1944. i u bolnici 1744. godine. Vreme veoma malo menja osnovne realnosti
života. I ako se izuzme smrad, šupa za gaženje bila je toplo prijatno mesto gde su se žene
Lalibroha viđale i šalile između rolni tkanine, pevale zajedno tokom rada dok su im se ruke
ritmično kretale po stolu, ili gola stopala duboko tonula u tkaninu koja se pušila dok smo sedele
na podu, gurajući leđima o leđa svoje partnerke.
Iz svojih uspomena na gaženje vune sam prizvana nazad bukom teških čizama u predsoblju i
naletom hladnog, kišnog vazduha kada su se vrata otvorila. Džejmi, i Ijan sa njim, su govorili
istovremeno na gelskom, mirno, bezizražajno, što je značilo da raspravljaju o stvarima vezanim za
farmu.
„Ta njiva će zahtevati isušivanje naredne godine“, govorio je Džejmi ulazeći na vrata. Kad ga
je ugledala, Dženi je spustila poštu i otišla da donese lanene peškire iz ormana u hodniku.
„Obrišite se pre nego što uđete da se ne bi cedili po tepihu“, naredila je, pružajući po jedan
svakome. „I skidajte prljave čizme. Stigla je pošta, Ijane – za tebe ima pismo od onog čoveka iz
Perta, onoga kome si pisao o sađenju krompira.“
„Oh, stvarno? Dolazim da ga pročitam, onda, ali ima li nešto da se jede dok ga čitam?“,
upitao je Ijan, trljajući peškirom mokru glavu dok smeđa kosa nije ostala da stoji kao ježeve
bodlje. „Crkavam od gladi, a odavde čujem i kako Džejmiju krči stomak.“
Džejmi se stresao kao mokar pas, tako da je njegova sestra malo zacičala kada su se hladne
kapljice razletele po prostoriji. Košulja mu je bila slepljena do ramena, a pojedini pramenovi
kišom natopljene kose bili su mu u očima, boje zarđalog gvožđa.
Ogrnula sam mu peškir oko vrata. „Završi brisanje, a ja idem da ti nešto donesem.“

341
 Bila sam u kuhinji kada sam ga čula kako ispušta krik. Nikada ranije nisam od njega čula
takav zvuk. U njemu su bili šok i užas, i još nešto – nota konačnosti, kao krik čoveka koji se našao
u tigrovim čeljustima. Bila sam u hodniku i trčala sam nesvesno ka salonu, sa poslužavnikom
ovsenih kolačića u rukama.
Kada sam grunula na vrata, videla sam ga kako stoji pored stola gde je Dženi spustila poštu.
Lice mu je bilo mrtvački bledo i malo se klatio onako stojeći, kao deblo koje je presečeno i čeka
nekoga da vikne „čuvaj“ pre nego što će pasti.
„Šta?“, rekla sam, nasmrt uplašena izrazom njegovog lica. „Džejmi, šta je? Šta je to?“
Uz vidljivi napor, podigao je jedno pismo sa stola i pružio mi ga.
Spustila sam kolačiće i uzela list hartije, brzo ga pregledajući. Bilo je od Džareda; smesta sam
prepoznala tanak, škrabavi rukopis. „‘Dragi rođače’“, čitala sam u sebi, „‘... tako mi je drago... reči
ne mogu da izraze moje divljenje... tvoja odvažnost i hrabrost će biti inspiracija... uspeh neće
izostati... moje molitve će biti uz tebe...’“ Podigla sam pogled sa papira, zbunjena. „O čemu to,
pobogu, priča? Šta si to učinio, Džejmi?“
Koža je bila zategnuta preko kostiju njegovog lica, a on se smešio, neveseo kao mrtvačka
glava, dok je podizao još jedan list hartije, zapravo samo jeftino odštampanu cedulju.
„Nije reč o tome šta sam učinio, Sasenah“, rekao je. Poruka je počinjala grbom kraljevske
kuće Stjuarta. Tekst ispod bio je kratak, napisan impozantnim jezikom.
Tvrdilo se da voljom svemoćnog Boga, kralj Džejms Osmi od Škotske i Treći od Engleske i
Irske ovim iskazuje svoje zasluženo pravo na tron tri kraljevstva. I pri tom obznanjuje podršku tih
božanskih prava od poglavica hajlendskih klanova, jakobitskih gospodara i „raznih drugih
subjekata Njegovog veličanstva, kralja Džejmsa, koji su simbolično potpisali imena na ovaj proglas
o ujedinjenju.“
Prsti su počeli da mi se mrznu dok sam čitala i bila sam svesna da osećam užas tako snažan
da je stvarno predstavljalo napor da se nastavi disanje. U ušima mi je zvonilo od damara krvi i
tamne mrlje su mi se pojavile pred očima.
U dnu papira su bila potpisana imena škotskih poglavica koji su svoju lojalnost izrazili svetu,
ulažući svoje živote i reputaciju u uspeh Čarlsa Stjuarta. Klanranald je bio tu, i Glengari. Stjuart od
Apina, Aleksander Makdonald od Kepoha, Angus Makdonald od Skotusa.
A u dnu spiska bilo je napisano: „Džejms Aleksander Malkolm Makenzi Frejzer, od Broh
Tuaraha.“
„Jebem ti Isusa Hrista“, prošaputala sam, želeći da postoji nešto jače što mogu da kažem da
bih sebi olakšala. „Prljavo kopile je tebe tu potpisalo!“
Džejmi je, i dalje bled i stegnutog lica, počinjao da se oporavlja.
„Aha, jeste“, kratko je rekao. Njegova ruka se izmigoljila prema neotvorenom pismu koje je
ostalo na stolu – finoj hartiji na kojoj se lepo video voskom zapečaćeni grb Stjuartovih. Džejmi je
nestrpljivo rastrgao pismo, cepajući papir. Brzo ga je pročitao, a potom ga ispustio na sto kao da
mu prlji ruke.
„Izvinjenje“, promuklo je kazao. „Što nema vremena da mi pošalje dokument da ga sam
potpišem. I njegova zahvalnost za moju lojalnu podršku. Isuse, Kler! Šta ću da radim?“
Bio je to krik iz srca, i to takav na koji nisam imala odgovor. Bespomoćno sam gledala kako
on tone na jastuče i sedi ukočeno zureći u vatru.
Dženi, paralisana svom tom dramom, sada je prišla da uzme pisma i proglas. Pažljivo ih je
iščitala uz malo mrdanja usnama, a onda ih nežno položila na uglačani sto. Pogledala je u njih
mršteći se, a onda prišla svom bratu i stavila mu ruku na rame.
„Džejmi“, rekla je. Lice joj je bilo veoma bledo. „Ima samo jedna stvar koju možeš da učiniš,
dragi moj. Moraš da odeš i da se boriš za Čarlsa Stjuarta. Moraš mu pomoći da pobedi.“
Istinitost njenih reči je polako probijala slojeve šoka koji su me okružili. Publikovanje
proglasa o ujedinjenju je potpisnike žigosalo kao pobunjenike, a time i kao izdajnike engleske

342
krune. Nije bilo važno kako je to Čarls postigao, ni gde je našao fondove da to započne; sada je
uveliko zaplovio vodama ustanka, a Džejmi – i ja – smo zaplovili s njim, hteli to ili ne. Kao što je
Dženi rekla, nije bilo drugog izbora.
Pogled mi je pao na Čarlsovo pismo, tamo gde je ispalo iz Džejmijeve ruke. „... Mada će
možda biti mnogo onih koji će mi reći da sam lud što ovo započinjem bez podrške Luja – ili bar
njegovih banaka! – uopšte neću razmišljati o povratku na mesto sa kog sam jednom došao“,
glasilo je. „Raduj se sa mnom, dragi prijatelju, jer se vraćam kući.“

343
 35
Mesečina

ako su pripreme za odlazak odmicale, struja uzbuđenja i spekulacija širila se po celom

imanju. Oružje nagomilano tokom ustanka 1715. je iskopano iz trapova, stogova i
ognjišta, uglačano i naoštreno. Ljudi su se sretali u mimoilasku i zastajali u grupama
da ozbiljno porazgovaraju, glava zbijenih pod vrelim avgustovskim suncem. A žene su
se ućutale posmatrajući ih.
Dženi je sa svojim bratom delila osobinu da bude nedokučiva, da ničim ne nagoveštava šta
misli. Pošto sam sama bila onako providna, prilično sam joj zavidela na tome. Tako, kada me je
jednog jutra zamolila da joj dovedem Džejmija u pivaru, nisam imala predstavu šta hoće sa njim.
Džejmi je ušao iza mene i stao odmah pored vrata pivare, čekajući da mu se oči prilagode
tami. Duboko je udahnuo, uvlačeći sa jasnim zadovoljstvom gorak i oštar miris.
„Ahh“, rekao je, sanjivo uzdišući. „Ovde mogu da se napijem samo udišući.“
„Onda načas zadrži dah, jer mi trebaš trezan“, posavetovala ga je sestra.
On je poslušno napumpao pluća i naduvao obraze, i čekao. Dženi ga je bocnula u stomak
drškom mešalice, terajući ga da se presamiti i bučno ispusti vazduh.
„Klovn“, rekla je bez mržnje. „Htela sam da sa tobom razgovaram o Ijanu.“
Džejmi je sa police dohvatio jednu praznu kofu, prevrnuo je i seo na nju. Slabašni sjaj od
prozora sa masnim papirom nad njim osvetljavao mu je kosu tamnim bakarnim odsjajem.
„Šta sa Ijanom?“, upitao je.
Sada je na Dženi bio red da duboko udahne. Široki čabar za mekinje pred njom odavao je
vlažnu toplotu fermentisanja ispunjenu aromom kvasca, žita, hmelja i alkohola.
„Hoću da povedeš Ijana sa sobom kad pođeš.“
Džejmijeve obrve su poletele naviše, ali nije ništa rekao. Dženin pogled je bio prikovan za
mešalicu, posmatrala je ravnomerno prevrtanje smeše. Zamišljeno je pogledao u nju, a krupne
ruke su mu visile između butina.
„Umorna si od braka, zar ne?“, razgovorljivo ju je upitao. „Verovatno bi mi bilo lakše da ga
odvedem u šumu i da ga ubijem umesto tebe.“ Plave oči su kratko blesnule preko mešalice.
„Da želim da neko bude ustreljen, Džejmi Frejzeru, to bih obavila sama. A Ijan ne bi bio moj
prvi izbor.“
On je kratko frknuo i jedan uglić usana mu se iskrivio naviše.
„Oh, je li tako? Zašto, onda?“
Njena ramena su se kretala neisprekidanim ritmom, jedan pokret se slivao u drugi.
„Jer to tražim od tebe.“
Džejmi je desnu šaku raširio na kolenu, odsutno mazeći krzavi ožiljak koji je u cikcak liniji
išao duž srednjeg prsta.
„To je opasno, Dženi“, tiho je rekao.
„Znam to.“

344
 On je polako odmahnuo glavom i dalje zureći u svoju ruku. Dobro je zarasla i mogao je
solidno da je koristi, ali su joj ukočeni domali prst i ogrubeli ožiljak na nadlanici davali čudan,
iskrivljen izgled.
„To misliš da znaš.“
„Znam, Džejmi.“
Tada mu je glava poletela naviše. Izgledao je nestrpljivo, ali se upinjao da ostane razložan.
„Aha, znam da ti je Ijan pričao priče o borbama u Francuskoj i ostalom. Ali nemaš predstavu
kako je to zaista, Dženi. Mo cridh, nije to kao krađa stoke. To je rat, i verovatno će ispasti prava
klanica. To je...“
Mešalica je zvecnula pogodivši jednu stranu kotla i pala nazad u džibru.
„Ne pričaj mi da ne znam kako je to!“, planula je Dženi na njega. „Priče, je li tako? Šta misliš
ko je negovao Ijana kada se vratio iz Francuske sa pola noge i u groznici koja ga zamalo nije
ubila?“
Pljesnula je rukom po klupi. Napeti živci su pukli.
„Ne znam? Ja ne znam? Ja sam mu vadila crve iz ozleđenog mesa patrljka, jer njegova
sopstvena majka nije mogla to da učini! Ja sam držala vreli nož na njegovoj nozi da zatvorim ranu!
Ja sam mirisala meso sprženo kao da pečeš prase i slušala ga kako vrišti dok to radim! Da li se to
usuđuješ da stojiš tu i kažeš mi da ja... NE... ZNAM kako je to!“
Suze besa su joj se slivale niz obraze. Obrisala ih je, tražeći maramicu po džepu.
Stisnutih usana, Džejmi je ustao, izvukao maramicu iz svog rukava i pružio joj je. Znao je
dobro da ne sme da je dodirne niti da je teši. Stajao je zureći u nju na trenutak dok je besno
brisala oči i nos koji je procurio.
„Aha, dobro, znači znaš“, rekao je. „A ipak hoćeš da ga povedem?“
„Hoću.“ Izduvala je nos i kratko ga obrisala, a onda je maramicu stavila u džep.
„On dovoljno dobro zna da je bogalj, Džejmi. Zna to nekako predobro. Ali može da se snađe
uz tebe. Postoji konj za njega – neće morati da ide peške.“
On je nestrpljivo mahnuo rukom.
„Može li on da se snađe i nije pitanje, zar ne? Čovek može da uradi ono što smatra da mora –
zašto ti misliš da on mora?“
Ponovo pribrana, izvukla je alatku iz mase i otresla je. Smeđe kapljice su prskale po kazanu.
„Nije pitao tebe, je li tako? Da li će ti trebati ili ne?“
„Nije.“
Zabila je mešalicu nazad u kazan i vratila se svom poslu.
„On misli da ga nećeš hteti jer je ćopav i jer ti neće biti od koristi.“ Tada je pogledala u njega.
Zabrinute tamnoplave oči bile su blizanci sa očima njenog brata. „Znao si Ijana ranije, Džejmi.
Sada je drugačiji.“
On je nevoljno klimnuo glavom, vraćajući se na svoje mesto na kofi.
„Aha. Pa to se i moglo očekivati, zar ne? I izgleda da je dovoljno dobro.“ Podigao je pogled u
svoju sestru i nasmešio se.
„On je srećan s tobom, Dženi. Tobom i dečicom.“
Ona je klimnula, a crne kovrdže su poskočile.
„Aha, jeste“, nežno je rekla. „Ali to je zato što je on za mene ceo čovek, i uvek će biti.“
Pogledala je pravo u svog brata. „Ali ako misli da nije tebi od koristi, neće biti ceo sebi samom. I to
je razlog zašto moraš da ga povedeš.“
Džejmi je prepleo prste, laktove oslonio na kolena i bradu stavio na spojene prste.
„Ovo neće biti kao u Francuskoj“, tiho je kazao. „Kada se tamo boriš, u borbi ne rizikuješ
ništa sem svog života. Ovde...“ Oklevao je, a zatim nastavio.
„Dženi, ovo je izdaja. Ako krene naopako, oni koji slede Stjuarte verovatno će završiti na
gubilištu.“

345
 Njen uobičajeno bledi ten je postao za nijansu bleđi, ali joj se pokreti nisu usporili.
„Za mene nema izbora“, nastavio je, ne skidajući pogled sa nje. „Ali, da li hoćeš da rizikuješ
nas obojicu? Hoćeš li da Ijan sa vešala gleda dole na vatru koja čeka njegovu iznutricu? Rizikuješ
da decu odgajaš bez oca – da bi sačuvala njegov ponos?“ Lice mu je ubledelo skoro koliko i njeno,
svetlucalo je u tami pivare.
Potezi mešalice su sada bili sporiji, bez svirepe brzine ranijih pokreta, ali joj je glas bio
ubedljiv kao i sporo, neumoljivo mešanje.
„Imaću celog muškarca“, ravnomerno je izgovorila. „Ili nikakvog.“
Džejmi je bez pokreta presedeo jedan dug trenutak, posmatrajući tamnu glavu svoje sestre
pognutu nad poslom.
„U redu“, konačno je tiho rekao. Ona nije digla pogled niti promenila svoje pokrete, ali kao
da se bela marama malo nakrenula ka njemu.
On je bučno izdahnuo, a onda se digao i naglo se okrenuo ka meni.
„Izađi odavde, Sasenah“, rekao je. „Hriste, mora da sam pijan.“

*****

„Zašto misliš da možeš da mi naređuješ?“ Vena na Ijanovom čelu je žestoko pulsirala. Dženina
šaka je jače stegla moju.
Džejmijeva izjava da će se Ijan sa njim pridružiti vojsci Stjuarta prvo je dočekana sa
nevericom, zatim sa sumnjičavošću i – kada je Džejmi uporno insistirao – sa besom.
„Ti si budala“, otvoreno je kazao Ijan. „Ja sam bogalj i ti to dobro znaš.“
„Ja znam da si dobar borac i nema toga koga bih radije imao uz sebe u bici“, nepopustljivo je
rekao Džejmi. Njegovo lice nije pokazivalo nikakve znake sumnje ili neodlučnosti – složio se sa
Dženinim zahtevom i izvršiće ga, bez obzira na sve. „Dovoljno puta si se borio, hoćeš li sad da me
ostaviš na cedilu?“
Ijan je nestrpljivo odmahnuo rukom, odbacujući to laskanje. „Onako je kako mora biti. Ako
mi noga spadne ili popusti, neću pružiti baš neki doprinos u borbi – ležaću na zemlji kao glista,
čekajući da me raspori prvi crveni mundir koji naiđe. A sem toga“, namrštio se svom zetu, „šta
misliš ko će paziti na ovo mesto umesto tebe do tvog povratka ako ja pođem da ratujem s tobom?“
„Dženi“, istog časa je odgovorio Džejmi. „Ostaviću dovoljno muških da mogu da obave
posao; ona se sa računima dovoljno dobro snalazi.“
Ijan je izvio obrve i rekao nešto veoma nepristojno na gelskom.
„Pog ma mahon! Teraš me da ostavim nju da sama vodi domaćinstvo, sa troje dečice koja joj
se drže za kecelju i otprilike polovinom potrebnih radnika? Čoveče, ti si načisto poludeo!“ Mlateći
rukama, Ijan se okrenuo ormanu u kome se držao viski.
Dženi, koja je sedela pored mene na sofi sa Katerinom u krilu, ispustila je tih zvuk sebi u
bradu. Njena ruka je potražila moju skrivena našim ispreturanim suknjama, a ja sam joj stegla
prste.
„Zašto misliš da imaš pravo da mi naređuješ?“
Džejmi je napeto odmerio svog zeta na trenutak, mršteći se. Iznenada je mišić u uglu
njegovih usana zaigrao.
„Jer sam veći od tebe“, ratoborno je rekao, i dalje besno gledajući.
Ijan se okrenuo ka njemu, sa nevericom urezanom preko lica. Neodlučnost mu je zaigrala u
očima kraće od sekunde. Ispravio je ramena i podigao bradu.
„Ja sam stariji od tebe“, odgovorio je, jednako se mršteći.
„Ja sam jači.“
„Ne, nisi!“

346
 „Aha, jesam!“
„Ne, ja sam!“
Nekakva crta smrtne ozbiljnosti bila je u pozadini smeha u njihovim glasovima. Iako bi ovaj
mali sukob mogao proći kao čista zabava, bili su međusobno zaneti kao nekad u svojoj mladosti i
detinjstvu, i odjeci izazova su odzvanjali u Džejmijevom glasu dok je rastvarao manšetu i zavrtao
rukav košulje.
„Dokaži“, rekao je. Pomeo je šah tablu nemarnim zamahom ruke, seo i uglavio lakat na
njenu površinu, razmrdavajući prste za ofanzivu. Tamnoplave oči su besno gledale u Ijanove
smeđe, koje su plamtele istim takvim besom.
Ijanu je trebalo pola sekunde da proceni situaciju, a onda je trgao glavom u kratkom pokretu
prihvatanja, tako da mu je teški pramen tamne kose pao na oči.
Hladno odmeren, sklonio ga je, olabavio svoju manšetu i zavrnuo rukav do ramena, preklop
po preklop, ni u jednom trenutku ne skidajući pogled sa zeta.
Sa svog mesta sam videla Ijanovo lice, malo pocrvenelo ispod tamnog tena, i odlučno
isturenu dugu, usku bradu. Džejmijevo lice nisam mogla da vidim, ali je odlučnost bila
podjednako jasno izražena crtom njegovih leđa i ramena.
Dva muškarca su pažljivo položila laktove, manevrišući da nađu zgodno mesto, trljajući
napred i nazad vrhom lakta da se uvere da površina nije klizava.
Uz prikladni ritual, Džejmi je raširio prste, dlanom prema Ijanu. Ijan je pažljivo oslonio svoj
dlan o njegov. Prsti su se poklopili, dodirujući se međusobno kao odraz u ogledalu, a onda su se
pomerili, jedan udesno a drugi ulevo, povezani i stegnuti.
„Spreman?“, upitao je Džejmi.
„Spreman.“ Ijanov glas je bio smiren, ali su mu oči svetlucale ispod čupavih obrva.
Mišići su se istog časa zategli ćelom dužinom obe ruke, naglo izraženi dok su se borci
premeštali na sedištima, tražeći oslonac.
Dženi je uhvatila moj pogled i prevrnula očima ka nebu. Šta god da je očekivala od Džejmija,
ovo nije.
Oba muškarca su bila usredsredena na napeti čvor prstiju, zaboravljajući na sve ostalo. Oba
lica su bila zajapurena od naprezanja, znoj im je kvasio kosu na slepoočnicama, oči su im se malo
izbečile od napora. Iznenada sam videla da Džejmi prestaje da gleda u stegnute šake kada je
spazio da se Ijanove usne još više stežu. Ijan je osetio premeštanje, digao glavu, sreo Džejmijev
pogled... i njih dvojica su prasnuli u smeh.
Šake su se zadržale trenutak duže, stegnute u grču, a zatim su se razdvojile.
„Nerešeno, znači“, rekao je Džejmi, sklanjajući pramen znojem natopljene kose.
Dobroćudno je odmahnuo glavom prema Ijanu.
„U redu, čoveče. Da mogu da ti naredim, ne bih to učinio. Ali mogu da pitam, zar ne? Hoćeš
li da pođeš sa mnom?“
Ijan je dotakao stranu vrata gde mu je potočić znoja navlažio kragnu. Pogled mu je tumarao
po sobi, skrasivši se na trenutak na Dženi. Njeno lice nije bilo bleđe nego obično, ali sam videla
ubrzani puls kako joj kuca odmah ispod brade. Ijan je bio napeto zagledan u nju dok je vraćao
rukav na mesto, pažljivo ga razmotavajući. Videla sam i tamnoružičasto crvenilo koje je počelo da
joj se diže od izreza haljine.
Ijan je protrljao bradu kao da razmišlja, a onda se okrenuo ka Džejmiju i odmahnuo glavom.
„Ne, dragi moj“, tiho je rekao. „Potreban sam ti ovde i ovde ću ostati.“ Njegov pogled se
zadržao na Dženi koja je držala Katerinu, i na maloj Megi, kako se prljavim rukama drži majci za
skute. I na meni. Ijanova duga usta su se iskrivila u smešak. „Ostaću ovde“, ponovio je. „Ćuvaću ti
slabiju stranu, čoveče.“

347
 *****

„Džejmi?“
„Da?“ Odgovor je stigao odmah. Znala sam da ne spava, mada je ležao nepomično kao da je
isklesan na grobu. Soba je bila svetla od mesečine i videla sam njegovo lice kada sam se podigla na
lakat. Zurio je nagore, kao da može da vidi iza jakih krovnih greda u noć i zvezde.
„Nećeš pokušati da me ostaviš, zar ne?“ Ne bih ni pomislila da to pitam da večeras nije bilo
one scene sa Ijanom. Jer kad je jednom sređeno da Ijan ostane, Džejmi je seo sa njim da izda
naredbe – birajući ko će marširati sa gospodarem da pomogne princu, ko će ostati da pazi
životinje, pašnjake i nadgledati Lalibroh.
Znala sam dav je to mukotrpan proces odlučivanja, mada on to ničim nije pokazao dok je
hladno raspravljao sa Ijanom da li se može nekako napraviti da kovač Ros pođe, i kada su odlučili
da može, mada plugovi potrebni za proleće moraju svi biti u dobrom stanju pre odlaska. Da li
Džozef Frejzer Kirbi može da ide, a rešili su da ne sme jer je glavni oslonac ne samo svojoj
porodici, već i sestri koja je ostala udovica. Brendan je bio najstariji dečak u obe porodice, i sa
devet godina nije baš bio spreman da odmeni svog oca za slučaj da se Džozef ne vrati kući.
Bilo je to nešto što je trebalo veoma pažljivo isplanirati. Koliko muškaraca treba da ode da bi
ostvarilo nekakav uticaj na tok rata? Jer je Dženi bila u pravu, Džejmi sada nije imao izbora –
nikakvog sem da pomogne da Čarls Stjuart pobedi. A da bi se tome doprinelo, u bitku je trebalo
baciti što više ljudi i oružja.
Ali sam sa druge strane bila ja i moje smrtonosno znanje – i neznanje. Uspeli smo da
sprečimo Čarlsa Stjuarta da dođe do novca za finansiranje pobune; a Princ Lepi,-nepromišljen,
nejak i rešen da zahteva svoje nasleđe, iskrcao se da okupi klanove kod Glenfinana. Iz narednog
Džaredovog pisma smo saznali da je Čarls prešao Lamanš sa dve male fregate koje je obezbedio
Antoan Volš, nekadašnji trgovac robljem sa njuhom za dobru priliku. Očigledno je on Čarlsov
poduhvat smatrao manje rizičnim nego ekspediciju po roblje, mada možda njegov kockarski
osećaj i nije bio pouzdan. Jednu fregatu su presreli Englezi, druga je bezbedno iskrcala Čarlsa na
ostrvo Eriskej.
Čarls se iskrcao sa samo sedam kompanjona, uključujući vlasnika male banke po imenu
Enijas Makdonald. Pošto nije mogao da finansira celu ekspediciju, Makdonald je pribavio fondove
za malu zalihu sablji, što je činilo celo Čarlsovo naoružanje. Džared je zvučao kao da se
istovremeno divi nemarnosti tog poduhvata i užasava od nje, ali se kao lojalan jakobit
maksimalno potrudio da proguta svoje bojazni.
I za sada, Čarls je uspevao. Iz hajlendskih glasina smo saznali da se iskrcao na Eriskej, prešao
u Glenfinan i tamo čekao, u društvu nekoliko buradi brendija, da vidi da li će se klanovi odazvati
pozivu pod njegov barjak. I posle nekoliko sati u kojima mora da su mu se živci kidali, trista ljudi
iz klana Kameron je došlo niz tesnac strmih zelenih brda, predvođeni ne svojim poglavicom, koji
nije bio kod kuće – već njegovom sestrom, Dženi Kameron.
Kameroni su bili prvi, ali su im se pridružili i drugi, kao što je pokazivao Proglas o
ujedinjenju.
Ako će Čarls sada produžiti u katastrofu, uprkos svem trudu, koliko muškaraca iz Lalibroha
se može poštedeti, biti ostavljeno kod kuće da se nešto spase od brodoloma?
Sam Ijan će biti siguran – toliko je bilo jasno, i to je bio delimični melem za Džejmijevu
dušu. Ali ostali – šezdeset porodica koje žive u Lalibrohu? Biranje ko će poći, a ko ostati mora na
neki način izgledati kao biranje ljudi za žrtvovanje. Viđala sam komandante i ranije, ljude koje je
rat prinudio da prave takav izbor – i znala sam koliko ih to mora koštati.
Džejmi je to obavio – nije imao izbora – ali je po dva pitanja ostao uporan: nijedna žena se
neće pridružiti njegovoj četi i nijedan momak ispod osamnaest godina neće ići. Ijan je delovao

348
pomalo iznenađen tim – iako bi većina žena sa sitnom decom obično ostala kod kuća, nije bilo
nimalo neuobičajeno za hajlendske supruge da svoje muževe prate u bitke, kuvajući im i pazeći ih,
i deleći vojnička sledovanja. A momci koji su sebe smatrali muškarcima od četrnaeste, bili bi
veoma poniženi ako se ne nađu na spisku. Ali Džejmi je izdao naređenja tonom koji nije trpeo
nikakav pogovor, a Ijan je, posle trenutne neodlučnosti, samo klimnuo i zapisao ih.
Nisam htela da ga pitam pred Ijanom i Dženi da li se njegova zabrana uključivanja žena
odnosi i na mene. Jer ja ću, bilo da je tako ili ne, poći sa njim i to je prokleti kraj priče.
„Da te ostavim?“, rekao je sada, i videla sam da mu se usta krive u šeretski osmeh. „Da li
misliš da bih imao ikakve šanse sa tim?“
„Ne“, kazala sam, gnezdeći se uz njega zbog naglog olakšanja. „Ne bi. Mada sam mislila da će
ti to pasti na pamet.“
Malo je frknuo i privukao me da stavim glavu na njegovo rame. „O, da. I da sam mislio da
mogu da te ostavim, vezao bih te lancem za gelender; malo šta drugo bi te zaustavilo.“ Osetila
sam kako nada mnom odmahuje glavom, poričući. „Ne. Moram da te povedem sa sobom,
Sasenah, hteo ja to ili ne. Ima stvari koje ćeš usput možda prepoznati – čak i ako sada deluju
nevažno, možda neće biti. A ti si retko dobar vidar, Sasenah – ne mogu ljudima da uskratim tvoje
umeće, a ono će biti potrebno.“
Rukom me je potapšao po ramenu i uzdahnuo. „Sve bih dao, mo duinne, da te mogu ostaviti
ovde na sigurnom, ali ne mogu. Tako da ćeš poći sa mnom – ti i Fergus.“
„Fergus?“ To me je iznenadilo. „Ali, mislila sam da nećeš povesti nikog od mladih momaka!“
Opet je uzdahnuo pa sam spustila ruku na središte njegovih grudi, gde mu je srce tuklo
ispod malog udubljenja, polako i ravnomerno.
„Pa, Fergus je nešto drugačiji. Ostali momci – neću da ih uzmem jer pripadaju ovde. Ako sve
ode u propast, biće ostavljeni da sačuvaju svoje porodice od gladovanja, da obrađuju njive i paze
na stoku. Verovatno će morati da odrastu brzo ako do toga dođe, ali će bar biti ovde da to učine.
Ali Fergus... ovo nije njegovo mesto, Sasenah. Nije ni Francuska, inače bih ga poslao nazad. Ali
nije svoje mesto našao ni ovde.“
„Njegovo mesto je sa tobom“, nežno sam rekla sa razumevanjem. „Kao i moje.“
Ćutao je dugo, a onda mi je nežno stegao ruku.
„Aha, tako je“, tiho je rekao. „Spavaj sad, mo duinne, kasno je.“

*****

Razdražljivo zapomaganje me je po treći put prenulo iz sna. Beba Katerina je dobijala zube i nije
je bilo briga ko to zna. Iz njihove sobe niz hodnik sam čula Ijanovo pospano mumlanje i Dženin
povišeni glas, rezigniran, kada je ustala iz kreveta i otišla da smiri malo dete.
Zatim sam čula tihe, teške korake u hodniku i shvatila da Džejmi, i dalje budan, hoda bos po
kući.
„Čuo sam bebin pozdrav“, rekao je. „Ako ona ne može da spava, ne mogu ni ja, ali ti možeš.
Ako je nahranjena i suva, možda možemo da podnosimo društvo onog drugog neko vreme, a ti se
vrati u krevet.“
Dženi je prigušila zevanje i mogla sam da čujem osmeh u njenom glasu.
„Džejmi dragi, ti si majčin blagoslov. Aha, sita je da sitija ne može biti, i upravo je
presvučena. Uzmi je, i želim vam da uživate jedno s drugim.“ Vrata su se zatvorila i opet sam čula
teške korake kako idu nazad prema našoj sobi i tiho Džejmijevo mrmljanje kojim se utešno
obraćao bebi.

349
 Ušuškala sam se dublje u prijatni perjani krevet i okrenula se da opet spavam, slušajući na
pola uva bebinu dreku, isprekidanu štucavim jecajima, i Džejmijevo duboko, nemelodično
pevušenje, zvuk utešan koliko i pomisao na košnice na suncu.
„Eh, mala Kiti, ciamar a tha thu? Much, mo naoidheachan, much.“
Njihov zvuk je išao hodnikom napred-nazad, pa sam zapala bliže snu, ali sam ostala napola
budna da bih ih čula. Jednog dana će on možda tako držati svoje dete, okruglu glavicu smeštenu u
svoje krupne ruke, malo čvrsto telo će obuhvatiti i držati uz svoje rame. I tako će u mraku pevušiti
sopstvenoj ćerki, nemelodičnu pesmu, toplo i nežno.
Neprestani mali bol u mom srcu bio je potisnut naletom nežnosti. Začela sam jednom; mogu
to ponovo. Sudbina mi je dala dar te spoznaje, Džejmiju hrabrost i sredstva da ga iskoristi. Ruke
su mi ovlaš stajale na dojkama, obuhvatajući njihovu nabreklinu, znajući bez sumnje da će one
jednog dana hraniti dete mog srca. Utonula sam u san uz zvuk Džejmijevog pevanja u ušima.
Nešto kasnije sam se opet razbudila, pa sam otvorila oči u sobi ispunjenoj svetlom. Mesec se
digao, pun i blistav, i svi objekti u sobi bili su jasno vidljivi na onaj ravan, dvodimenzionalni način
kako se predmeti vide bez senki.
Beba je ućutala, ali sam čula Džejmijev glas u hodniku kako i dalje govori, ali znatno tiše,
jedva nešto više od mrmljanja. A i ton se promenio – nije to bio ritmičan govor bebama koji jedva
da ima nekog smisla, već razbijen, isprekidan govor čoveka koji traži put kroz divljinu svog srca.
Radoznala, iskrala sam se iz kreveta i tiho se prikrala vratima. Videla sam ih tamo na kraju
hodnika. Džejmi je sedeo leđima oslonjen na bok sedišta pred prozorom, samo sa košuljom na
sebi. Njegove gole noge bile su podignute da bi formirale naslon na koji je bila oslonjena mala
Katerina Meri, odmarajući se licem okrenuta njemu dok su njene debeljuškaste nožice nemirno
šutirale po njegovom stomaku.
Lice bebe je bilo bezizražajno i svetlo kao mesečevo, njene tamne oči bile su tamna jezerca
koja su upijala njegove reči. Pratio je krivinu njenog obraza jednim prstom, iznova i iznova,
šapućući tako nežno da se srce cepalo.
Govorio je na gelskom i tako tiho da ne bih mogla da prepoznam reči ni da sam dovoljno
znala jezik. Ali je šaptavi glas bio zagušen, a mesečina koja je dopirala kroz prozor iza njega
pokazivala je tragove suza koje su mu nekontrolisano klizile niz obraze.
Takvu scenu nije trebalo ometati. Vratila sam se u još topli krevet, zadržavajući u mislima
sliku gospodara Lalibroha, polugolog na mesečini, kako istresa svoje srce nepoznatoj budućnosti,
držeći u krilu obećanje svoje krvi.
Kada sam se ujutru probudila, kraj mene je bio topli, nepoznati miris i nešto mi je bilo
upleteno u kosu. Otvorila sam oči i zatekla Katerinu Meri kako usnama sličnim laticama sanjivo
cmokće blizu mog nosa, i drži me za kosu svojim debeljuškastim prstima. Oprezno sam se
oslobodila, a ona se promeškoljila, prevrnula se na stomak, privukla kolena i nastavila da spava.
Džejmi je ležao sa druge strane deteta, lica dopola uronjenog u jastuk. Otvorio je jedno oko,
bistroplavo kao jutarnje nebo.
„Dobro jutro, Sasenah“, rekao je, govoreći tiho da ne uznemiri malog spavača. Nasmešio mi
se kada sam sela u krevetu. „Izgledate baš slatko, vas dve, kada tako spavate licem u lice.“
Prošla sam rukom kroz raščupanu kosu, pa se i sama nasmešila na Kitinu podignutu
zadnjicu, koja je apsurdno štrcala uvis.
„To uopšte ne deluje udobno“, napomenula sam. „Ali ona i dalje spava, pa ne može biti tako
strašno. Dokle si ostao budan sa njom sinoć? Nisam te čula kad si došao u krevet.“
Zevnuo je i prošao rukom kroz kosu, sklanjajući je sa lica. Videli su mu se podočnjaci, ali je
izgledao mirno i zadovoljno.
„Oh, potrajalo je. Pre zalaska meseca, u svakom slučaju. Nisam hteo da budim Dženi
odnoseći klinku nazad pa sam je stavio u krevet između nas, a ona se nije nijednom trgla, ceo
ostatak noći.“

350
 Beba je mesila dušek laktovima i kolenima, ukopavajući se u posteljinu uz tiho stenjanje.
Mora da se približava vreme za njeno jutarnje hranjenje. Ta pretpostavka je potvrđena narednog
časa, kada je podigla glavu i dalje čvrsto žmureći, i ispustila zdrav urlik. Brzo sam je dograbila i
podigla.
„Hajde-hajde-hajde“, tešila sam je, lupkajući je po malim leđima. Krenula sam da ustanem, a
onda pružila ruku nazad i potapšala Džejmija po glavi. Gruba, svetla kosa bila je topla pod mojom
rukom.
„Ja ću je odneti do Dženi“, rekla sam. „Još je rano, odspavaj još malo.“
„Baš bih i mogao, Sasenah“, rekao je Džejmi trgavši se od buke. „Videću te za doručkom, zar
ne?“ Prevrnuo se na leđa, prekrstio ruke na grudima u svoj omiljeni položaj za spavanje i disao je
duboko u vreme kada smo Katerina Meri i ja stigle do vrata.
Beba se energično meškoljila u potrazi za dojkom i prodorno protestovala kada nije odmah
našla svoj cilj. Zureći hodnikom, naletela sam na Dženi koja je požurila iz spavaće sobe čuvši plač
svog deteta i u hodu je navlačila zelenu kućnu haljinu. Pružila sam joj bebu koja je mlatila malim
pesnicama hitno zahtevajući hranu.
„Hajde, mo muiminn, tiše sada, ćuti“, tešila ju je Dženi. Izdižući obrvu u znak poziva, uzela je
dete od mene i okrenula se nazad ka svojoj sobi.
Otpratila sam je i sela na ispreturani krevet dok je ona sedala na stolicu za dojenje pored
ognjišta i žurno oslobađala jednu dojku. Bučna mala usta su se istog časa sklopila na bradavici i
svi smo se s olakšanjem opustili kada je nastala nagla tišina.
„Ah“, uzdahnula je Dženi. Ramena su joj se malo opustila kada je mleko poteklo. „Tako je
bolje, prase moje malo, zar ne?“ Otvorila je oči i nasmešila mi se, očiju bistrih i plavih kao u
njenog brata.
„Ljubazno od tebe što si zadržala bebu cele noći; spavala sam kao zaklana.“
Slegnula sam ramenima, smešeći se prizoru majke i deteta, opuštenih u zajedničkom
zadovoljstvu. Oblik bebine glave je tačno oponašao visoku, zaobljenu krivinu Dženinih dojki i
mali, halapljivi zvuči su dopirali iz zamotuljka dok mu se telo opustilo uz majku, lako se
uklapajući u konturu Dženinog krila.
„Nisam ja, već Džejmi“, rekla sam. „On i njegova sestričina se, izgleda, odlično slažu.“ Vratio
mi se prizor njih dvoje, Džejmija kako se iskrenim, tihim glasom obraća detetu dok mu se suze
slivaju niz lice.
Dženi je klimnula, posmatrajući moje lice.
„Aha. Palo mi je na pamet da će se malo međusobno tešiti. On ne spava dobro ovih dana?“
Njen ton je izražavao pitanje.
„Ne“, tiho sam odgovorila. „Mnogo toga mu je na pameti.“
„Nema sumnje“, rekla je, bacajući pogled na krevet iza mene. Ijan je već otišao, digao se u
zoru da obiđe životinje u štali. Konje koji se mogu izdvojiti sa farme – i neke koji ne mogu – treba
potkovati i popraviti im amove u okviru priprema da se pridruže ustanku.
„Možeš da razgovaraš sa bebom, znaš“, iznenada je rekla, prekidajući mi misao. „Stvarno da
razgovaraš, hoću da kažem. Možeš da joj kažeš bilo šta, bez obzira na to koliko bi blesavo zvučalo
da to kažeš nekoj duši koja te može razumeti.“
„Oh. Čula si ga, znači?“, upitala sam. Klimnula je glavom, ne skidajući pogled sa krivine
Katerininog obraza gde su sićušne tamne obrve ležale na svetloj koži dok su oči bile sklopljene u
blaženstvu.
„Aha. Ne trebaš da se brineš“, dodala je, nežno mi se smešeći. „Nije reč o osećaju da ne može
da razgovara sa tobom; on zna da može. Ali je drugačije tako razgovarati s bebom. Ona je osoba;
znaš da nisi sam. Ali one ne razumeju tvoje reči i nimalo te nije briga šta misle o tebi niti da li
osećaju da nešto moraju da preduzmu. Možeš im istresti dušu ne birajući reči i ništa ne moraš da
zadržiš – a to je uteha za dušu.“

351
 Govorila je veoma uvereno, kao da je to nešto što svako zna. Pitala sam se da li je ona često
tako govorila svom detetu. Izdašno široke usne, tako nalik usnama njenog brata, podigle su se
malo sa jedne strane.
„Tako se sa njima razgovara pre nego što se rode“, tiho je dodala. „Ti to znaš?
Nežno sam položila ruke na stomak, jednu preko druge, prisećajući se.
„Da, znam.“
Pritisla je palcem bebin obraz, prekidajući sisanje, i spretnim pokretom pomerila malo telo
da mu primakne punu dojku.
„Mislila sam da je možda to razlog što su žene tako često tužne nakon što se dete rodi“, rekla
je zamišljeno, kao da razmišlja naglas. „Misliš o njima dok im govoriš, i svesna si ih dok su u tebi,
onakvih kakvim ih zamišljaš. A zatim se rode, i drugačiji su – ni po čemu nisu nalik onom kako si
ih zamišljala u sebi. I voliš ih, naravno, i upoznaješ ih onakve kakvi su... ali ipak, u srcu ostaje
pomisao na ono dete sa kojim si nekad razgovarala, a tog deteta više nema. Tako da mislim da je
to žaljenje za onim nerođenim detetom koje osećaš, čak i dok rođeno držiš u naručju.“ Pognula je
glavu i poljubila paperjastu glavicu svoje ćerke.
„Da“, rekla sam. „Pre toga... sve je moguće. Može biti sin ili ćerka. Jednostavno dete, i to
lepo. A onda se rodi, i sve te mogućnosti nestaju jer ono sada postoji.
Ona se nežno ljuljala i mala stegnuta ruka koja je stezala nabore zelene svile preko njene
dojke počela je da popušta stisak.
„I rodi se ćerka, a sin koji je mogla biti je mrtav“, tiho je rekla. „A lepi momčić na tvojim
grudima je ubio devojčurka za kog si mislila da nosiš. I ti plačeš za onim koje nisi upoznala, koje
je otišlo zauvek, dok ne upoznaš dete koje imaš i tada konačno postaje kao da nikada nisu ni
mogli biti drugačiji nego što jesu, i prema njima osećaš samo radost. Ali do tada, lako se zaplačeš.“
„A muškarci...“, rekla sam, misleći na Džejmija kako šapuće tajne na uši deteta koje ga ne
čuju.
„Aha. Oni drže svoju decu i osećaju sve ono što ona jesu i ono što nikada neće biti. Ali
muškarcu nije tako lako da plače za onim što nije upoznao.“

352
DEO ŠESTI
Plamenovi ustanka

353
 36
Prestopans

Škotska, septembar 1745.

etvorodnevni marš nas je doveo na greben brda blizu Kaldera.

Povelika baruština se pružala u podnožju brda, ali smo logor napravili u zaklonu drveća
iznad. Dva mala potoka su presecala kroz mahovinom pokrivene stene strmine i pri
vedrom vremenu rane jeseni to je više ličilo na izlet nego na odlazak u rat.
Ali bio je sedamnaesti septembar i, ako je moje površno poznavanje jakobitske istorije
bilo tačno, to će prerasti u rat za svega nekoliko dana.
„Kaži mi to opet, Sasenah“, rekao je Džejmi po deseti put dok smo se probijah krivudavim
stazama i prašnjavim putevima. Ja sam jahala Donasa, dok je Džejmi hodao kraj mene, ali sam
sada sišla da bih hodala s njim, da bih olakšala razgovor. Iako smo Donas i ja uspostavili izvestan
stepen međusobnog razumevanja, on je bio od onih konja za čije je jahanje potrebna puna
koncentracija; bilo mu je više nego drago da se reši neopreznog jahača prolazeći ispod niskog
granja, na primer.
„Rekla sam ti već, ne znam toliko“, kazala sam. „Vrlo malo je o tome pisalo u udžbenicima
istorije i nisam na to puno obraćala pažnju u to vreme. Sve što mogu da ti kažem jeste da je bitka
vođena – hm, biće vođena – blizu grada Prestona, pa se zato zove Prestopanska bitka, mada su je
Škoti zvali – zovu je – Gledsmuirska bitka, zbog nekog starog proročanstva da će kralj povratnik
pobediti u Gledsmuiru. Samo bog sveti zna gde je pravi Gledsmuir, ako uopšte postoji.“
„Aha. I?“
Namrštila sam čelo, pokušavajući da se prisetim svakog detaljčića. Uspela sam da u misli
prizovem sliku male, iskrzane smeđe knjige Dečija istorija Engleske koju sam čitala uz treperavo
svetlo petrolejke u kolibi od blata negde u Persiji. Prevrćući strane u mislima, mogla sam da se
setim samo odeljka na dve stranice koji je bio sve što je autor smatrao prikladnim da posveti
Drugom jakobitskom ustanku, istoričarima poznatom kao „četrdeset peta“. A od te dve stranice,
samo jedan pasus je govorio o bici koju upravo treba da vojujemo.
„Škoti pobeđuju“, korisno sam rekla.
„Pa to je ono što je važno“, složio se, pomalo sarkastično, „ali bi malo pomoglo da se zna još
ponešto.“
„Ako si hteo proročanstvo, trebalo je da nadeš nekog vidovnjaka“, prasnula sam, a onda
popustila. „Izvini. Reč je samo o tome da ne znam mnogo i to me nervira.“
„Aha, tako je.“ Pružio je ruku i uhvatio moju šaku, stežući je dok mi se smeškao. „Ne jedi se,
Sasenah. Ne možeš da kažeš više nego što znaš, ali mi samo ispričaj to još jednom.“
„U redu.“ Uzvratila sam stisak i nastavili smo da hodamo držeći se za ruke. „Bila je to
naročita pobeda“, počela sam, čitajući sa stranice prizvane u misli, „jer je jakobita bilo znatno
manje. Iznenadili su armiju generala Koupa u zoru – jurišali su iz izlazećeg sunca, to pamtim – i
razbili neprijatelja. Bilo je na stotine stradalih na engleskoj strani, a svega nekoliko među
jakobitima – tačnije, trideset ljudi. Samo trideset ljudi je poginulo.“

354
 Džejmi je bacio pogled iza nas, u zaostale ljude iz Lalibroha razbacane duž puta dok su
hodali, ćaskali i pevali u grupicama. Trideset ljudi je taman onoliko koliko smo doveli iz
Lalibroha. To nije izgledao tako mali broj, gledajući u njih. Ali sam ja videla bojna polja Alzasa i
Lorena i hektare livada pretvorene u blatnjava groblja time što su sahranjene hiljade žrtava.
„Sve u svemu“, rekla sam, osećajući se pomalo kao da se izvinjavam, „plašim se da je to bilo
prilično... nevažno, govoreći sa istorijske tačke gledišta.“
Džejmi je ispustio dah kroz napućene usne i prilično turobno pogledao u mene.
„Nevažno. Aha, dobro.“
„Izvini“, kazala sam.
„Nije tvoja krivica, Sasenah.“
Mada se nisam mogla otresti utiska da jeste, na neki način.

*****

Ljudi su posle večere sedeli oko vatre, lenjo uživajući u osećaju punog stomaka, razmenjujući
priče i češkajući se. Češkanje je bilo endemska bolest; tolika zbijenost i nedostatak higijene činili
su vaške toliko uobičajenim da nije izazivalo nikakav komentar kada bi neko od ljudi izvadio
reprezentativan uzorak iz nabora svog pleda i bacio ga u vatru. Vaška bi planula na tren, samo
jedna od iskri u vatri, a zatim nestajala.
Mladić koga su zvali Kinsejd – ime mu je bilo Aleksander, ali je bilo tako mnogo Aleksandera
da su većinu zvali po nadimku ili srednjem imenu – izgleda da je večeras bio naročito pogođen
tom napašću. Žustro je krenuo da kopa u pazuh, u svoje smeđe dlake, a onda – kratko bacivši
pogled da bi proverio da li gledam u njegovom pravcu – među prepone.
„Gadno su te spopale, zar ne, momče?“, saosećajno je primetio kovač Ros.
„Aha“, odgovorio je, „male napasti me živog pojedoše.“
„Sranje živo je iščupati ih iz dlaka oko đoke“, napomenuo je Valas Frejzer, češkajući se u
saosećanju. „Muka mi je i da te gledam, momče.“
„Znaš li kako najlakše možeš da se rešiš sićušnih zveri?“, pitao je Sorli Maklur oran da
pomogne, a na Kinsejdovo odmahivanje glavom nagnuo se napred i pažljivo izvukao razgoreli
štapić iz vatre.
„Digni kilt na tren, momče, i ja ću ti ih isterati dimom“, ponudio je, uz burno zadirkivanje i
smeh ostalih muškaraca.
„Prokleti seljaku“, gunđao je Murtag. „A šta ti znaš o tome?“
„Znaš bolji način?“ Valas je skeptično podigao guste obrve, borajući preplanulu kožu
proćelave glave.
„Naravno.“ Likujući, izvukao je svoj nož. „Momak je sada vojnik, pusti ga da to uradi onako
kako vojnici rade.“
Kinsejdovo otvoreno lice bilo je naivno i orno. „Kako to ide?“
„Vrlo jednostavno. Uzmeš nož, digneš pled i obriješ pola dlaka u preponama.“
Upozoravajuće je digao svoj nož. „Ali samo pola.“
„Pola? Aha, dobro...“ Kinsejd je izgledao sumnjičavo, ali je pažljivo pratio. Videla sam
osmehe iščekivanja kako se šire na licima oko vatre, ali se još niko nije smejao.
„Zatim...“ Murtag je pokazao štapom na Sorlija. „Zatim, momče, drugu polovinu zapališ, i
kada životinje krenu da beže, nabodeš ih na nož.“
Kinsejd je žestoko pocrveneo tako da se to videlo čak i pri svetlosti vatre kada je krug
muškaraca zaurlao od smeha i povika. Bilo je puno grubog guranja dok su se dvojica pretvarala da
leče jedan drugog, vitlajući zapaljenim komadima drveta. Baš kada je izgledalo da se ovaj urnebes
otima kontroli i da će verovatno dovesti do ozbiljnih udaraca, Džejmi se vratio nakon što je

355
sputao konje. Zakoračio je u krug i kamenu bocu koja mu je bila pod miškom bacio prema
Kinsejdu. Još jedna je otišla Murtagu i gurkanje je zamrlo.
„Vi ste budale, svi redom“, proglasio je. „Drugi najbolji način da se resiš vaški jeste da sipaš
viski po njima i da ih napiješ. Kada zahrču, možeš da ustaneš i one će sve popadati.“
„Drugi najbolji, eh?“, kazao je Ros. „A koji je najbolji, ser, ako smem da pitam?“
Džejmi se pomirljivo smeškao naokolo, kao roditelj koga zabavljaju nestašluci njegove dece.
„Kako – pa da pustiš svojoj ženi da ti ih skine, jednu po jednu.“ Trgao je laktom i naklonio mi
se, podignute obrve. „Ako biste bili ljubazni, damo?“

*****

Iako rečeno kao šala, pojedinačno uklanjanje je zapravo bilo jedini efikasan način da se čovek reši
vašaka. Fino sam četkala celu svoju kosu ujutru i uveče, prala je hajdučkom travom kad god bismo
zastali blizu vode dovoljno duboke da se u njoj okupam, i do sada sam izbegla ozbiljnu zarazu.
Svesna da ću bez vašaka ostati samo dok je to slučaj i sa Džejmijem, primenjivala sam isti tretman
i na njemu, kad god bih uspela da ga nateram da dovoljno dugo odsedi mirno.
„Babuni to stalno rade“, napomenula sam, spretno izvlačeći zakačenu travku iz guste riđe
grive. „Mada verujem i da jedu plodove svog truda.“
„Ne dozvoli mi da te sprečavam u tome, Sasenah, ako ti je do toga toliko stalo“, odgovorio je.
Opustio je malo ramena od zadovoljstva dok je četka klizila kroz guste, sjajne pramenove. Svetlo
vatre mi je ruke ispunilo kaskadom varnica i zlatnih traka vatre. „Mm. Da ne veruješ da je tako
lepo kad ti neko četka kosu.“
„Sačekaj da stignem do ostatka dlaka“, rekla sam, prisno ga štipajući i terajući ga da se
zakikoće. „Mada me mami da umesto toga isprobam Murtagov predlog.“
„Dotakni mi dlake oko đoke buktinjom i dobićeš isti takav tretman“, pretio je. „Šta je ono
rekla Lujza de la Tur, kakve su obrijane ženske?“
„Erotične.“ Nagnula sam se napred i uhvatila gornju resicu jednog uva među zube.
„Mmmfm.“
„Pa, ukusi su različiti“, rekla sam. „Chacun a son gout, i tako to.“
„Prokleta francuska sentimentalnost, i to ne prva koju sam čuo.“
„Ipak, zar nije tako?“
Dugo, otegnuto režanje je prekinulo moj trud. Spustila sam četku i razmetljivo se zapiljila u
drvećem ispunjene senke.
„Ili“, rekla sam, „ima medveda u ovoj šumi, ili... zašto ti nisi jeo?“
„Bio sam zauzet oko životinja“, odgovorio je. „Jedan poni je povredio kopito i morao sam da
ga uvežem toplim oblogom. Mada i nemam baš mnogo apetita, posle svih tih priča o jedenju
vašaka.“
„Kakve obloge stavljaš na konjska kopita?“, upitala sam, ignorišući njegovu napomenu.
„Razne stvari – i sveža balega može da posluži. Ovog puta sam upotrebio sažvakano lišće
grahorice pomešano sa medom.“
Samari su bili spušteni kraj naše zasebne vatre, blizu ruba male čistine gde su muškarci
podigli moj šator. Iako sam bila voljna da spavam pod zvezdama kao i oni, priznavala sam izvesnu
zahvalnost za malo privatnosti koju mi je nudilo šatorsko platno. I, kao što je Murtag naglasio
uobičajeno direktno kad sam mu zahvalila za pomoć u postavljanju zaklona, takva postavka nije
bila samo radi mene.
„I ako ti se olakša među butine noću, niko mu neće zameriti“, kazao je sitni saplemenik,
trzajući glavom ka Džejmiju, zanetom u razgovoru sa nekolicinom drugih. „Ali nema potrebe da
se ostali momci podsećaju na ono što ne mogu imati, zar ne?“

356
 „Baš tako“, rekla sam, uz nešto oštrine u glasu. „Vrlo uviđavno od tebe.“
Jedan od njegovih retkih osmeha mu je iskrivio ugao tankih usana.
„Oh, baš tako“, kazao je.
Brzo preturanje po samarima je za rezultat dalo poslednje ostatke sira i nekoliko jabuka.
Dala sam to Džejmiju, koji je ponuđeno sumnjičavo odmerio.
„Nema hleba?“, upitao je.
„Možda ima nešto u drugoj torbi. Ipak, pojedi prvo njih, to je dobro za tebe.“ I on je imao
urođenu sumnjičavost Hajlendera u pogledu svežeg voća i povrća, mada ga je neutoljivi apetit
činio alavim da pojede gotovo bilo šta.
„Mm“, rekao je, zagrizavši jednu jabuku. „Ako ti kažeš, Sasenah.“
„Kažem. Pogledaj.“ Razmakla sam usne, pokazujući zube. „Koliko mojih vršnjakinja znaš
koje još imaju sve zube?“
Osmeh je istakao njegove odlične zube.
„Pa, priznaću da si veoma dobro očuvana, Sasenah, za tako matoru vešticu.“
„Pravilno se hranim, eto šta je“, uzvratila sam. „Pola ljudi na tvom imanju pati od blagog
skorbuta, a po onome što sam videla na putovanjima, drugde je još gore. Vitamin C je ono što
sprečava skorbut, a jabuke su ga pune.“
Izvadio je jabuku iz usta i zabrinuto se namrštio ka njoj.
„Jesu?“
„Da, jesu“, odlučno sam rekla. „Kao i većina drugih biljaka – pomorandže i limuni su
najbolji, ali njih naravno ne možeš ovde nabaviti – ali crni luk, kupus, jabuke... jedi ih svakog dana
i nećeš dobiti skorbut. Čak i zelene biljke i livadska trava sadrže vitamin C.“
„Mmfm. I zato jeleni ne gube zube kad ostare?“
„Rekla bih da je tako.“
Okretao je jabuku na sve strane, kritički je ispitujući, a zatim je slegnuo ramenima.
„Aha, dobro“, rekao je i ponovo zagrizao.
Baš sam se bila okrenula da dohvatim hleb kada mi je nekakvo pucketanje privuklo pažnju.
Krajičkom oka sam spazila senovit pokret u tami i kako nešto bleska blizu Džejmijeve glave. Brzo
sam se okrenula ka njemu, vičući, ali sam stigla samo da vidim kako se prevrće sa panja i nestaje u
ništavilo noći.
Nije bilo mesečine, i jedino što je govorilo o onome što se dešava bio je užasan zvuk gužve
po suvom lišću jove i buka ljudi zahvaćenih napornim ali tihim sukobom, uz stenjanje, borbu za
dah i poneku prigušenu psovku. Usledio je kratak, oštar krik, a zatim potpuna tišina. Potrajala je,
pretpostavljam, svega nekoliko sekundi, mada je izgledalo kao da se rastegla u beskraj.
Još uvek sam stajala kraj vatre, sleđena u pozi u kojoj sam se zatekla, kada se Džejmi vratio
iz mrklog mraka šume vodeći pred sobom zarobljenika kome je zavrnuo ruku iza leđa.
Oslobađajući stisak, naglo je okrenuo tamnu figuru i jako je gurnuo unazad tako da je leđima
tresnula u drvo. Čovek je u drvo udario tako žestoko da su ga zasuli lišće i žirovi pa je polako
skliznuo da ošamućeno leži u popadalom lišću.
Privučeni tom bukom, Murtag, Ros i nekoliko drugih Frejzera su se stvorili kraj vatre. Dižući
uljeza na noge, grubo su ga dovukli u krug osvetljen vatrom. Murtag je zarobljenika dograbio za
kosu i trgnuo mu glavu unazad, tako da mu lice bude vidljivo.
Bilo je to malo lice sa finim kostima i krupnim očima sa dugim trepavicama koje su
ošamućeno treptale na okupljena lica.
„Ali to je samo dečak!“, uzviknula sam. „Ne može imati više od petnaest godina!“
„Šesnaest!“, rekao je dečak. Odmahnuo je glavom, vraćajući prisebnost. „Mada to ne
predstavlja važnu razliku“, dodao je nadmeno, sa engleskim akcentom. Hempšir, pomislila sam.
Daleko je od kuće.

357
 „Ne predstavlja“, natmureno se složio Džejmi. „Šesnaest ili šezdeset, upravo je izveo vrlo
uverljiv pokušaj da mi preseče grkljan.“ Zapazila sam pocrvenelu maramicu koju je pritiskao na
vrat.
„Neću vam reći ništa“, kazao je dečak. Oči su mu bile tamna jezerca na bledom licu, mada je
vatra svetlucala na blistavoj svetloj kosi. Jednu ruku je čvrsto stezao ispred sebe. Pomislila sam da
je možda ranjen. Dečaku je očito predstavljalo napor da stoji uspravno među ljudima, usana
stegnutih da ničim ne oda strah ili bol.
„Neke stvari nema ni potrebe da mi kažeš“, kazao je Džejmi, pažljivo odmeravajući momka
pogledom. „Pod jedan, ti si Englez pa si verovatno došao sa vojskom koja je u blizini. I pod dva,
sam si.“
Dečak je izgledao zapanjeno. „Otkud to znate?“
Džejmi je podigao obrve. „Pretpostavljam da me ne bi napao sem ako si mislio da smo dama
i ja sami. Da si bio sa još nekima koji su mislili isto tako, oni bi ti verovatno sada došli u pomoć –
usput, da li ti je ruka polomljena? Čini mi se da sam osetio kako nešto puca. Da si bio sa još nekim
ko je znao da nismo sami, on bi te sprečio da napraviš takvu glupost.“ Uprkos toj dijagnozi,
primetila sam da su tri čoveka diskretno nestala u šumu na Džejmijev znak, najverovatnije da
provere ima li još uljeza.
Dečakov izraz lica je postao tvrđi kada je čuo da je njegov čin nazvan glupošću. Džejmi je
pritisnuo maramicu na svoj vrat, a onda je kritički odmerio.
„Ako pokušavaš da ubiješ nekoga s leđa, momče, odaberi čoveka koji ne sedi na gomili suvog
lišća“, posavetovao ga je. „I ako koristiš nož na nekom krupnijem od sebe, odaberi sigurniju tačku
– presecanje grkljana je rizično, sem ako tvoja žrtva sedi mirno.“
„Hvala vam za vredan savet“, rugao se dečak. Dobro je uspevao da zadrži kočoperan stav,
mada mu je pogled nervozno skakao sa jednog pretećeg lica na drugo. Nijedan od Hajlendera ne
bi pobedio na takmičenju za lepotana ni usred dana; noću, nisu bili ono što biste voleli da sretnete
na mračnom mestu.
Džejmi je učtivo odgovorio: „Nema na čemu. Prava je šteta što nećeš doći u priliku da ga
primeniš u budućnosti. Zašto si me napao, kad smo već kod toga?“
Ljudi su, privučeni bukom, počeli da dolaze iz okolnih logora, pojavljujući se kao aveti iz
drveća. Dečakov pogled je skakao po sve većem krugu muškaraca i dugo se zadržao na meni.
Oklevao je na tren, ali je odgovorio: „Nadao sam se da ću osloboditi damu iz tvog zarobljeništva.“
Malo komešanje od prigušenog iznenađenja je obišlo krug, ali je brzo okončano kratkim
Džejmijevim gestom. „Tako znači“, rekao je bez izjašnjavanja. „Čuo si nas kako govorimo i
zaključio da je dama Engleskinja plemenitog porekla. Dok sam ja...“
„Dok ste vi, gospodine, hajduk bez ikakve savesti i poznati po krađama i nasilničkom
ponašanju! Vaše lice i opis su na poternicama širom Hempšira i Saseksa! Odmah sam vas
prepoznao. Vi ste pobunjenik i neprincipijelni razvratnik!“, izletelo je iz zajapurenog dečaka, na
čijem licu su izbile fleke crvenije i od same vatre.
Ja sam se ugrizla za usne i gledala dole u cipele, da ne bih srela Džejmijev pogled.
„Aha, dobro. Baš kako kažeš“, srdačno se složio Džejmi. „A pošto je tako, možda možeš da
ponudiš neki razlog da te ne ubijem smesta?“ Povlačeći spretno nož iz kanija, istančano ga je
zakrenuo, tako da je vatra sevnula sa sečiva.
Krv je nestala iz lica mladića, ostavljajući ga poput aveti u senkama, ali se na to uspravio,
povlačeći ljude koji su ga držali s obe strane. „To sam očekivao. Sasvim sam spreman da umrem“,
rekao je, ispravivši ramena.
Džejmi je tada zamišljeno klimnuo i, naginjući se, sečivo noža položio na vatru. Pramen
dima se dizao oko metala koji je crneo, izrazito mirišući na kovačnicu. Svi smo ćutke fascinirano
posmatrali dok je plamen, sablasno plav tamo gde je dodirivao oštricu, izgledao kao da oživljava
smrtonosni čelik oblivajući ga tamnocrvenom vrelinom.

358
 Omotavši šaku u krvlju isflekanu tkaninu, Džejmi je oprezno izvukao nož iz vatre. Polako je
prilazio dečaku puštajući da sečivo pada, kao svojom voljom, dok nije dotaklo dečakov prsluk.
Usledio je snažan miris oprljene tkanine sa maramice omotane oko drške noža, koji se pojačavao
dok je uska crta izgorelog ostajala za nožem duž prednje strane prsluka. Vrh noža, potamnevši od
hlađenja, zaustavio se baš ispred naviše isturene brade. Videla sam tanke crte znoja kako
svetlucaju u rastegnutim udubljenjima tankog vrata.
„Aha, dobro, plašim se da ja nisam spreman da te ubijem – za sada.“ Džejmijev glas je bio
blag, ispunjen tihom pretnjom i još strašniji zbog toga što je pod kontrolom.
„Sa kime nastupaš?“ Pitanje je pucnulo kao bič, tako da su se svi slušaoci štrecnuli. Vrh noža
je lebdeo još malo bliže, pušeći se na noćnom vetru.
„Ja – ja vam neću reći!“ Dečakove usne su se stegnule posle promucanog odgovora i
drhtavica je prošla niz nežni vrat.
„Ni koliko daleko leže tvoji drugovi? Ni koliko ih je? Ni pravac marša?“ Pitanja su opet bila
postavljena lagano, dok je sečivo ovlaš doticalo ivicu dečakove vilice. U očima su mu se istakle
beonjače kao kod uspaničenog konja, ali je žestoko odmahivao glavom, tako da je zlatasta kosa
letela na sve strane. Ros i Kinsejd su još jače stisnuli dečakove ruke.
Potamnelo sečivo je iznenada pljoštimice pritisnulo ćelom dužinom, čvrsto ispod donje
vilice. Usledio je piskav zadihani krik, i smrad oprljene kože.
„Džejmi!“ rekla sam izbezumljeno. On se nije okrenuo da me pogleda, već je netremice
gledao u zarobljenika koji je, pošto su mu ruke puštene, klonuo na kolena u gomilu suvog lišća,
držeći se rukama za vrat.
„Ovo se ne tiče vas, madam“, rekao je Džejmi kroz zube. Sagnuo se, zgrabio dečaka za
košulju i cimnuo ga da ustane. Njišući se, sečivo se podiglo između njih i našlo se baš ispod
momkovog levog oka. Džejmi je nagnuo glavu u nemom pitanju, i dobio konačni odgovor
odmahivanjem glave.
Dečaku se glas utišao do nesigurnog šapata; morao je da pročisti grlo da bi ga čuli. „N-ne“,
rekao je. „Ne. Nema toga što mi možete učiniti a što bi me nateralo da vam išta kažem.“
Džejmi ga je držao još malo, gledajući ga u oči, a onda je ispustio zgužvanu tkaninu i
odmakao se za korak. „Ne“, rekao je polako, „verovatno nema toga. Ne tebi. Ali šta je u vezi sa
damom?“
Isprva nisam razumela da se to odnosi na mene, dok me nije zgrabio za ruku i cimnuo me ka
njemu, tako da sam se malo zateturala po neravnom zemljištu. Posrnula sam ka njemu, a on mi je
grubo zavrnuo ruku iza leđa.
„Možda si indiferentan prema sopstvenoj dobrobiti, ali si možda malo zabrinut za čast dame
pošto si se toliko potrudio da je spaseš.“ Okrećući me prema sebi, zavukao je prste u moju kosu i
namerno me poljubio grubo tako da sam se nehotice izvila u znak negodovanja.
Oslobađajući mi kosu, grubo me je privukao, gledajući u dečaka sa druge strane vatre.
Dečakove oči su bile ogromne i prestravljene, sa odrazom plamena u širokim tamnim zenicama.
„Pustite je!“, zahtevao je promuklo. „Šta nameravate da učinite sa njom?“
Džejmi je dohvatio kragnu moje haljine. Iznenadnim trzajem, pocepao mi je haljinu i rublje,
ogolevši moje grudi. Reagujući instinktivno, šutnula sam ga u cevanicu. Dečak je ispustio
nearktikulisani zvuk i trgao se napred, ali su ga Ros i Kinsejd ponovo zaustavili.
„Kad već pitaš“, prijatno je izgovorio Džejmijev glas iza mojih leđa, „nameravam da silujem
ovu damu pred tvojim očima. Zatim ću je dati svojim ljudima, da rade sa njom šta hoće. Možda bi
i ti hteo da dodeš na red pre nego što te ubijem? Muškarac ne treba da pogine nevin, zar ne?“
Sada sam se zaista mučila pošto mi je ruka čeličnim stiskom držana iza leđa, a moje proteste
je gušio Džejmijev širok, topao dlan koji mi je ležao preko usta. Oštro sam zarila zube u njegovu
ruku i osetila krv. Žustro ju je trgao uz prigušeni povik, ali ju je vratio gotovo istog časa, gurajući
mi presavijeni komad tkanine među zube. Ispuštala sam davljeničke zvuke oko tog čepa dok su se

359
Džejmijeve ruke ustremljivale na moja ramena, razmičući pocepane delove moje haljine još više.
Cepajući tkaninu, razgolitio me je do pojasa i zarobio mi ruke sa strana. Videla sam Rosa kako me
gleda a zatim skreće pogled, odlučno ga fiksirajući na zarobljenika, dok je crvenilo polako šaralo
njegove jagodice. Kinsejd, koji ni sam nije imao više od devetnaest godina, zurio je u šoku, usta
otvorenih poput klopke za muve.
„Prekini s tim!“ Dečakov glas je drhtao, ali sada više od besa nego od straha. „Ti – ti
neopisiva kukavice! Kako se usuđuješ da obeščašćuješ damu, šakale škotski!“ Ustao je na trenutak,
grudi su mu se nadimale od emocija, a onda se prelomio. Podigao je vilicu i isturio bradu.
„Vrlo dobro. Kada je u pitanju čast, ne vidim da mi ostaje drugi izbor. Pusti damu i reći ću ti
ono što hoćeš da znaš.“
Džejmi me je pustio na tren. Nisam videla njegov gest, ali je Ros pustio dečakovu povređenu
ruku i brzo otišao da donese moj ogrtač, koji je pao na zemlju u metežu dok su hvatali dečaka.
Džejmi mi je obe ruke povukao iza leđa i, istrgnuvši moj pojas, iskoristio ga da ih bezbedno veže.
Uzimajući ogrtač od Rosa, prebacio mi ga je preko ramena i pažljivo ga pričvrstio. Odstupajući za
korak, ironično mi se naklonio, a onda se okrenuo prema svom zarobljeniku.
„Imaš moju reč da će dama biti bezbedna što se tiče mog navaljivanja“, rekao je. Ton
njegovog glasa mogao je biti usled napora da kontroliše bes i nezadovoljenu požudu. Ja sam ga
prepoznala kao agoniju obuzdavanja da ne prasne u smeh i mogla sam ga sa zadovoljstvom ubiti.
Lica poput kamena, dečak je otkrio tražene informacije ne razbacujući se mnogo rečima.
Ime mu je bilo Vilijam Grej, drugi sin vikonta Meltona. Pripadao je četi od dvesta ljudi na
putu ka Danbaru, sa namerom da se tamo pridruži vojsci generala Koupa. Njegovi saborci su
trenutno ulogoreni oko pet kilometara na zapad. On, Vilijam, koji je otišao da prošeta šumom,
spazio je svetlost naše vatre i došao da ispita o čemu je reč. Ne, nije imao nikoga sa sobom. Da,
četa nosi teško naoružanje, šesnaest „galoper“ topova montiranih na zaprežna kola i dva bacača
od šesnaest inča. Većina čete je naoružana mušketama, a tu je i grupa od trideset konja.
Dečak je počeo da smekšava pod pritiskom ispitivanja i zbog povređene ruke, ali je odbio
ponudu da sedne. Umesto toga, oslonio se na drvo, pridržavajući lakat levom rukom.
Pitanja su se otegla gotovo ceo sat, vraćajući se na isto iznova i iznova, zadržavajući se na
neslaganjima, udubljujući se u detalje, tražeći greške koje su se mogle potkrasti, nešto što je
ispušteno. Konačno zadovoljan, Džejmi je duboko uzdahnuo i okrenuo se od dečaka, koji se
skljokao u ustreptale senke hrasta. Bez reči je ispružio ruku. Murtag, koji je kao i obično
predosetio njegovu nameru, pružio mu je pištolj.
On se okrenuo prema zarobljeniku, proveravajući da li je pištolj spreman i napunjen.
Trideset centimetara kovanog metala je svetlucalo od vatre koja je pravila iskre po okidaču i
pripremnoj igli. „Glava ili srce?“, nehajno je upitao Džejmi, konačno podižući glavu.
„Eh?“ Dečakova usta su ostala otvorena od zbunjenosti i nerazumevanja.
„Streljaću te“, strpljivo je objašnjavao Džejmi. „Špijuni se obično vešaju, ali ceneći tvoju
galantnost, voljan sam da ti ponudim brzu, čistu smrt. Da li bi radije hitac u glavu ili u srce?“
Dečak se brzo uspravio, zatežući ramena. „Oh, ah, da, naravno.“ Oblizao je usne i progutao.
„Mislim... u – u srce. Hvala“, dodao je, kao da se toga naknadno setio. Podigao je bradu, stežući
usne u kojima se još uvek nazirao nagoveštaj meke, dečije zakrivljenosti.
Klimajući glavom, Džejmi je nategao pištolj uz škljocaj koji je odjekivao tišinom ispod
hrastova.
„Sačekaj!“, rekao je zatvorenik. Džejmi ga je upitno pogledao, sa pištoljem uperenim u
njegove grudi.
„Čime me možeš uveriti da dama neće biti uznemiravana nakon što – kada ja odem?“,
zahtevao je dečak, gledajući ratoborno oko sebe. Jedina ruka kojom je mogao da se služi bila je
jako stegnuta, ali se tresla i pored toga. Ros je ispustio nekakav zvuk koji je spretno pretvorio u
kijanje.

360
 Džejmi je spustio pištolj i gvozdenom kontrolom zadržao izraz smrtne ozbiljnosti.
„Pa“, rekao je, a škotski akcenat se pojačao usled napetosti, „imaš moju reč, naravno, mada
vidim da si malo neodlučan da prihvatiš reč...“, usne su mu se iskrivile uprkos naporu da ih
kontroliše, „škotske kukavice. Možda ćeš prihvatiti uveravanja od dame lično?“ Podigao je obrvu
ka meni, a Kinsejd je odmah skočio da me oslobodi, nespretno šeprtljajući oko krpe koja me je
davila.
„Džejmi!“, besno sam uzviknula kada su mi usta konačno oslobođena. „Ovo je nesavesno!
Kako možeš da učiniš nešto takvo? Ti – ti...“
„Kukavice“, priskočio mi je u pomoć. „Ili šakale, ako ti je tako draže. Šta kažeš, Murtag“,
okrenuo se svom pomoćniku, „da li sam bedna kukavica ili šakal?“
Murtag se kiselo nasmešio. „Rekao bih da si pokojnik ako odvežeš svoju ženskua a nož ti nije
u ruci.“
Džejmi se, pravdajući se, okrenuo prema svom zarobljeniku. „Moram da se izvinim svojoj
ženi što sam je naterao da učestvuje u ovoj šaradi. Uveravam te da je njeno učešće bilo u
potpunosti nevoljno.“ Snuždeno je ispitao ugriženu šaku na svetlu vatre.
„Tvoja žena!“ Dečak je sumanuto gledao čas mene, čas Džejmija.
„Isto tako te uveravam da, iako dama povremeno počasti moj krevet svojim prisustvom,
nikada to nije uradila pod prinudom. A neće ni sada“, naglasio je ovaj dodatak, „ali nemoj da je
odvezuješ još, Kinsejde.“
„Džejmse Frejzeru“, prošištala sam kroz stisnute zube. „Ako dotakneš tog dečaka, budi
siguran da nikada više nećeš deliti krevet sa mnom!“
Džejmi je podigao jednu obrvu. Očnjaci su mu nakratko blesnuli na svetlu vatre. „Pa, to je
ozbiljna pretnja jednom neprincipijelnom razvratniku kao što sam ja, ali pretpostavljam da u ovoj
situaciji ne treba da mislim na svoj interes. Rat je rat, na kraju krajeva.“ Pištolj, koji je pustio da
padne, počeo je ponovo da se diže.
„Džejmi!“, vrisnula sam.
Ponovo je spustio pištolj i okrenuo se ka meni sa izrazom prenaglašenog strpljenja. „Da?“
Ja sam duboko udahnula da mi glas ne bi zaigrao od besa. Mogla sam samo da nagađam šta
je naumio i da se nadam da radim pravu stvar. Pravu ili ne, kad se ovo završi... Zagušila sam
izrazito prijatnu sliku kako se Džejmi koprca po zemlji sa mojim stopalom na njegovoj Adamovoj
jabučici da bih se koncentrisala na trenutnu ulogu.
„Nemaš nikakvih dokaza da je on špijun“, rekla sam. „Kaže da je na tebe naleteo slučajno. Ko
ne bi bio radoznao kada spazi vatru u šumi?“
Džejmi je klimnuo, prateći moju logiku. „Aha, a šta je sa pokušajem ubistva? Špijun ili ne,
pokušao je da me ubije, i to i sam priznaje.“ Nežno je opipao svežu ogrebotinu na vratu.
„Naravno da jeste“, rekla sam uzrujano. „Rekao je da je znao da si hajduk. Postoji prokleta
ucena na tvoju glavu, za ime boga!“
Džejmi je sumnjičavo protrljao bradu, konačno se okrećući ka zarobljeniku. „Pa, ima tu
nešto“, rekao je. „Vilijame Grej, tvoj advokat se dobro založio za tebe. Nije praksa ni Njegove
visosti princa Čarlsa, niti moja da nezakonito pogubimo ljude, bili oni neprijatelji ili ne.“
Mahanjem ruke je pozvao Kinsejda.
„Kinsejde, ti i Ros odvedite ovog čoveka u pravcu u kome kaže da se nalazi logor. Ako se
ispostavi da su informacije koje nam je dao tačne, vežite ga za drvo kilometar i po od kampa u
smeru marša. Njegovi prijatelji će ga naći tamo već sutra. Ako ono što nam je rekao nije istina...“,
zastao je, hladnog pogleda upućenog zarobljeniku, „presecite mu grkljan“.
Pogledao je dečaka u lice i rekao bez trunke ruganja: „Poklanjam ti život. Nadam se da ćeš ga
dobro upotrebiti.“
Prilazeći iza mene, presekao je kaiš kojim su mi bile vezane ruke. Kada sam se besno
okrenula, pokazao je ka dečaku koji se sručio na zemlju ispod hrasta. „Možda bi bila toliko dobra

361
da se pobrineš za dečakovu ruku pre nego što ode?“ Prestao je da se mršti i da glumi okrutnost i
licem u je postalo potpuno prazno i bezizražajno. Kapci su mu bili spušteni pa nisam mogla da ga
pogledam u oči.
Bez reči sam otišla do dečaka i kleknula kraj njega. Izgledao je ošamućeno i nije se protivio
mom ispitivanju, ni kasnijem pomeranju, mada mu je svaki pokret morao biti bolan.
Pocepan korset moje haljine mi je uporno klizio sa ramena, pa sam psovala sebi u bradu dok
sam besno podizala jednu ili drugu stranu po ko zna koji put. Kosti dečakove podlaktice bile su
lake i ćoškaste ispod kože, jedva deblje od mojih. Napravila sam udlagu za ruku i obesila je služeći
se svojom maramicom. „To je klasičan prelom“, rekla sam mu, trudeći se da mi glas ostane
smiren. „Pokušaj da je ne mrdaš bar dve nedelje.“ On je klimnuo glavom, ne gledajući u mene.
Džejmi je ćutke sedeo na panju i posmatrao moje pružanje pomoći. Dišući uzrujano, otišla
sam do njega i ošamarila ga što sam jače mogla. Udarac je ostavio belu fleku na obrazu i naterao
mu suze na oči, ali se nije ni pomerio niti je promenio izraz lica.
Kinsejd je digao dečaka na noge i odgurao ga do ruba čistine držeći mu ruku iza leđa. Na
ivici senki je zastao i osvrnuo se. Izbegavajući da pogleda u mene, obratio se samo Džejmiju.
„Dugujem vam život“, ukočeno je rekao. „Veoma bih voleo da nije tako, ali pošto ste me
prisilili na taj poklon, moram smatrati da me čast obavezuje. Nadam se da ću taj dug vratiti u
budućnosti, a kada bude vraćen...“ Dečakov glas je malo zadrhtao od obuzdavane mržnje, gubeći
svu navodnu formalnost od potpuno iskrenih osećanja. „... ubiću vas!“
Džejmi se digao sa panja. Lice mu je bilo mirno, bez mrve duhovitosti. Smrtno ozbiljno je
naklonio glavu ka zarobljeniku. „U tom slučaju, ser, moram se nadati da se nećemo ponovo
sresti.“
Dečak je uspravio ramena i ukočeno uzvratio naklon. „Nijedan Grej ne zaboravlja svoje
obaveze, ser“, rekao je i nestao u tamu sa Kinsejdom pored sebe.
Usledio je diskretan interval čekanja bez daha, dok šuškanje lišća nije poodmaklo u mrak.
Zatim je počeo smeh, prvo tihim šištanjem kroz nozdrve jednog čoveka, a zatim neodlučnim
cerekanjem drugog. Iako nije postao bučan, smeh se pojačavao vrteći se od jednog do drugog.
Džejmi je napravio jedan korak u krug, lica okrenutog svojim ljudima. Smeh je naglo
prestao. Ljutito gledajući u mene, kratko je rekao: „Idi u šator“.
Upozoren mojim izrazom lica, zgrabio me je pre nego što sam stigla da podignem ruku.
„Ako ćeš opet da mi lupiš šamar, bar me pusti da okrenem drugi obraz“, suvo je rekao. „Sem
toga, mislim da ti mogu uskratiti taj trud. Ali bih ti savetovao da odeš do šatora, bez obzira na to.“
Ispustivši moju ruku, krupnim koracima je otišao do vatre i jednim zapovedničkim trzajem
glave skupio razbacane ljude u neodlučnu, napola opreznu grupicu pred sobom. Svi su iskolačili
oči, a očne duplje su im bile uokvirene tamnim senkama.
Nisam razumela sve što je rekao pošto je govorio čudnom mešavinom gelskog i engleskog,
ali sam shvatila dovoljno da mi bude jasno da se raspituje, tihim, ujednačenim tonom koji je
izgleda njegove slušaoce pretvarao u kamen, poput vojnika na mrtvoj straži.
Bilo je tu i tamo pogleda krišom, i nelagodnih pokreta među ljudima koji kao da su se još
više zbili u očekivanju opasnosti. Ali su se tada zbijeni redovi razdvojili i dvojica su izašla odatle,
podigli glavu – jednom – a onda je žurno oborili i stajali rame uz rame, pogleda uprtog u zemlju,
bez zaštite kolega.
Bili su to braća Maklur, Džordž i Sorli. Približnih godina, negde u svojim tridesetim, stajali
su zbijeni kao lupeži, sa prstima ogrubelim od rada koji su se trzali kao da jedva čekaju da se spoje
i ostanu zajedno, kao nekakva mala zaštita od nadolazeće oluje.
Usledila je kratka, nema pauza dok je Džejmi gledao preko dva grešna stražara. Zatim je
naišlo dobrih pet minuta neprijatnosti, sve sprovedeno tim tihim, ujednačenim glasom. Od
grupisanih ljudi nije bilo nikakvog zvuka, a Maklurovi, obojica korpulentni, kao da su se smanjili i

362
skupili pod težinom toga. Brisala sam oznojene dlanove o suknju, srećna što ne razumem baš sve i
bilo mi je žao što nisam poslušala Džejmijevo naređenje da se vratim u šator.
Zažalila sam još više narednog trenutka, kada se Džejmi naglo okrenuo Murtagu koji je,
očekujući komandu, bio spreman sa kožnim kaišem, malo dužim od pola metra, sa čvorom na
jednom kraju da se može zgodnije uhvatiti.
„Skinite se i priđite mi, obojica.“ Maklurovi su se pokrenuli istog časa, debeli prsti su
šeprtljali sa učkurom na košulji kao da jedva čekaju da poslušaju jer im je laknulo što je uvodni
deo završen i račun stiže.
Pomislila sam da će mi verovatno biti muka, mada sam shvatila da kazna nije teška prema
standardima koji se primenjuju za takve stvari. Na čistini se nije čuo nikakav zvuk izuzev fijukanja
biča i povremenog dahtanja i jecanja bičevanih momaka.
Pri poslednjem udarcu, Džejmi je pustio da mu kaiš padne pored tela. Obilno se znojio i
prljava lanena košulja mu se zalepila za leđa. Klimnuo je Maklurovima da ih otpusti pa je rukavom
obrisao mokro lice dok se jedan čovek bolno saginjao da dohvati odloženu odeću, a njegov brat, i
sam poljuljan, držao ga je sa druge strane.
Ljudi na čistini kao da nisu disali tokom kažnjavanja. Sada je došlo do komešanja, kao da su
svi istovremeno ispustili dah od olakšanja.
Džejmi ih je odmerio pogledom, malo odmahujući glavom. Noćni vetar se pojačavao,
komešajući i dižući mu kosu.
„Ne možemo dozvoliti nemarnost, mo duinne“, nežno je rekao. „Ničiji.“ Duboko je udahnuo i
lice mu se kiselo iskrivilo. „A to uključuje i mene. Moja nezaklonjena vatra je momka privukla
ovamo.“ Svež znoj mu je izbio na čelu pa je rukom grubo prešao preko lica, a zatim se obrisao o
kilt. Klimnuo je glavom prema Murtagu koji je sumorno stajao izdvojen od drugih, a onda mu je
pružio kožni kaiš.
„Ako biste mi učinili uslugu, ser?“
Nakon malo oklevanja, Murtagova kvrgava šaka je posegnula i dohvatila kaiš. Neki izraz koji
je mogao značiti dobro raspoloženje sevnuo je na tren u crnim očima sitnog saplemenika.
„Sa zadovoljstvom... ser.“
Džejmi je okrenuo leđa svojim ljudima i počeo da razvezuje košulju. Njegov pogled me je
uhvatio kako stojim sleđena među stablima i jedna obrva se podigla u ironičnom pitanju. Da li
želim da posmatram? Frenetično sam odmahnula glavom i otumarala među drveće, prekasno
prihvatajući njegov savet.

*****

Zapravo, nisam se vratila u šator. Nisam mogla da podnesem pomisao na pritisak zatvorenog
prostora. Grudi su mi se stisle i bio mi je potreban vazduh.
Našla sam ga na grebenu male uzvišice, baš iza šatora. Zaustavila sam se na malom
otvorenom prostoru, pružila se celom dužinom na zemlju i stavila ruke iznad glave. Nisam htela
da čujem ni najmanji odjek završnog čina drame, dole kraj vatre.
Gruba trava poda mnom je bila hladna na goloj koži pa sam se skupila da se ušuškam u
ogrtač. Ležala sam mirno i slušala lupanje svog srca, čekajući da se zbrka u meni smiri.
Nešto kasnije, čula sam ljude kako prolaze u grupicama od po četiri ili pet, vraćajući se na
spavanje. Prigušene slojevima tkanine, nisam mogla da razaznam njihove reči, ali su zvučali
pokorno, možda i malo zastrašeno. Prošlo je nešto vremena pre nego što sam shvatila da je on tu.
Nije govorio niti je pravio ikakav zvuk, ali sam iznenadna znala da je u blizini. Kada sam se
prevrnula i sela, videla sam senku njegove krupne figure na kamenu, glave položene na podlaktice
ruku prekrštenih na kolenima.

363
 Rastrzana između želje da mu pomilujem glavu i nagona da je tresnem kamenom, nisam
učinila nijedno.
„Jesi li dobro?“, upitala sam, nakon trenutne pauze, glasa smirenog koliko god sam mogla.
„Aha, držim se.“ Polako se podigao i rastegao, pomerajući se oprezno, uz duboki uzdah.
„Žao mi je za tvoju haljinu“, rekao je malo kasnije. Shvatila sam da može da vidi moju golu
kožu kako se sija u tami pa sam oštro spojila krajeve ogrtača.
„Oh, zbog haljine?“, rekla sam, sa poprilično oštrine u glasu.
Opet je uzdahnuo. „Aha, i za ostatak.“ Zastao je, a onda rekao: „Pomislio sam da bi možda
htela da žrtvuješ svoju čednost da bi sprečila da nanesem štetu momku, ali pod ovakvim
okolnostima nisam imao vremena da te pitam za dozvolu. Ako sam pogrešio, molim vas za
izvinjenje, damo.“
„Hoćeš da kažeš da bi ga više mučio?“
Bio je ljut i nije se trudio da to prikrije. „Mučio, još više? Nisam povredio momka.“
Zagrnula sam ogrtač bliže uz sebe. „Znači, ti lomljenje ruke i žigosanje vrelim nožem ne
smatraš povređivanjem?“
„Ne, ne smatram.“ Brzo je prešao malu razdaljinu između nas i dohvatio me za lakat,
okrećući me da pogledam u njega. „Saslušaj me. On je polomio svoju glupavu ruku u pokušaju da
se otrgne iz neraskidivog stiska. Hrabar je koliko i svaki od mojih ljudi, ali nema iskustva u borbi
prsa u prsa.“
„A nož?“
Džejmi je frknuo. „Pih! Ima ranicu ispod jednog uva, koja će proći do sutrašnje večere.
Očekujem da je malo bolelo, ali sam hteo da ga uplašim, a ne da ga ranim.“
„Oh.“ Otrgla sam se i okrenula leđa tamnom drvetu, tražeći naš šator. Njegov glas me je
pratio.
„Mogao sam da ga slomim, Sasenah. Mada bi to bilo gadno i verovatno bi ostavilo trajne
posledice. Radije to ne radim ako nisam prinuđen. Mada, Sasenah“, njegov glas je dopirao iz senki,
sa primesom upozorenja u sebi, „ponekad i to moram. Morao sam da saznam gde su mu pajtaši,
kakvo im je oružje i ostalo. Nisam ga mogao strahom na to navesti – ostalo je ili da ga prevarim ili
da ga slomim.“
„Rekao je da mu ne možeš učiniti ništa što će ga naterati da progovori.“
Džejmijev glas je bio umoran. „Pobogu, Sasenah, naravno da sam mogao. Možeš slomiti
svakoga ako si spreman da ga dovoljno povrediš. Ja to dobro znam, ako iko zna.“
„Da“, tiho sam kazala, „verovatno je tako.“
Nismo se pomerili neko vreme niti smo išta progovorili. Čula sam mrmljanje ljudi koji su se
spremali za noćenje, povremeno gaženje obuće po tvrdoj zemlji i šuškanje lišća nagrnutog radi
zaštite od jesenje hladnoće. Oči su mi se dovoljno prilagodile na mrak da sam sada videla obrise
našeg šatora, desetak metara dalje u zaklonu velikog ariša. Videla sam i Džejmija, crnu figuru
prema nešto svetlijoj tami noći.
„U redu“, rekla sam konačno. „U redu. Ako se gleda izbor između onoga što si učinio i onoga
što si mogao... da, u redu.“
„Hvala ti.“ Nisam mogla da procenim da li se smešio ili ne, ali je tako zvučao.
„Prokleto si mnogo rizikovao onim ostalim“, rekla sam. „Da ti nisam dala izgovor da ga ne
ubiješ, šta bi učinio?“
Krupna figura se promeškoljila i slegnula ramenima, a iz senki se začulo smejuljenje.
„Ne znam, Sasenah. Računao sam s tim da ćeš ti već nešto smisliti. Da nisi – pa valjda bih
morao da streljam momka. Nisam mogao da ga gadno razočaram time što ću ga tek tako pustiti,
zar ne?“
„Ti prokleto škotsko kopile“, rekla sam bez žestine.

364
 Ispustio je duboki ozlojeđeni uzdah. „Sasenah, bio sam uboden, ugrizen, ošamaren i bičevan
posle večere – koju nisam uspeo da završim. Nije mi se dopalo da prepadam decu ni da šibam
ljude, a morao sam da uradim i jedno i drugo. Imam dvesta Engleza ulogorenih na pet kilometara
i nikakvu ideju šta da radim sa njima. Umoran sam, gladan i sve me boli. Ako u tebi ima ičega što
liči na žensko saosećanje, dobro bi mi došlo malo toga!“
Zvučao je tako ražalošćeno da sam se nasmejala mimo svoje volje. Ustala sam i prišla mu.
„Pretpostavljam da bi, ako ćemo pravo. Dođi ovamo i videću da li mogu da ga pronađem
malo za tebe.“ Košulja mu je bila ovlaš prebačena preko leđa, nije se potrudio da je lepo obuče.
Kliznula sam rukama pod nju i na vrelu, osetljivu kožu njegovih leđa. „Koža nije pukla“, rekla sam,
nežno pipajući naviše.
„Kožni kaiš ne seče, samo peče.“
Sklonila sam košulju i postavila ga da sedne tako da mogu leđa da mu prebrišem hladnom
vodom iz potoka.
„Bolje?“, upitala sam.
„Mmmm.“ Mišići ramena su se opustili, ali se malo štrecnuo kada sam dotakla jedno
naročito osetljivo mesto.
Pažnju sam okrenula ogrebotini ispod njegovog uva. „Ne bi ga stvarno streljao, je li tako?“
„Šta misliš ko sam ja, Sasenah?“, pitao je, odglumivši da je besan.
„Škotska kukavica. Ili u najboljem slučaju, hajduk bez savesti. Ko zna šta bi neko takav
učinio? Da ne pominjem neprincipijelnog razvratnika.“
Nasmejao mi se i rame mu se zatreslo pod mojom rukom. „Okreni glavu. Ako hoćeš žensko
saosećanje, moraćeš da miruješ dok ga primenjujem.“
„Mmm.“ Usledio je trenutak tišine. „Ne“, konačno je rekao, „ne bih ga streljao. Ali sam
morao nekako da mu sačuvam ponos, nakon što je ispao budala zbog tebe. Hrabar je to momak –
zaslužio je da oseti da je vredan ubijanja.“
Odmahnula sam glavom. „Nikada neću razumeti muškarce“, promrmljala sam razmazujući
melem od nevena preko ogrebotine.
Pružio je ruku, dohvatio moje šake i spojio ih ispod svoje brade.
„Nema ni potrebe da me razumeš, Sasenah“, tiho je rekao. „Već samo da me voliš.“ Glavu je
nagnuo napred i nežno poljubio moje spojene šake.
„I da me hraniš“, dodao je, puštajući ih.
„Oh, žensko saosećanje, ljubav, pa još i hrana?“, rekla sam smejući se. „Ne tražiš mnogo, zar
ne?“
U samarima je bilo hladnih lepinja, sira i malo hladne slanine. Napetost i apsurdnost
poslednja dva sata bili su iscrpljujući i više nego što sam bila svesna pa sam se gladno pridružila
njegovom obroku.
Glasovi ljudi oko nas su do tada zamrli, pa nije bilo nikakvog zvuka ni treperenja otkrivene
vatre da ukažu da nismo hiljadu kilometara daleko od ma kog živog čoveka. Samo je vetar
neumorno lupkao po lišću, povremeno lomeći poneku grančicu da padne odskačući o granje.
Džejmi je opružio leđa uz deblo, lica koje se nejasno videlo pri svetlosti zvezda, ali tela
spremnog za neki nestašluk.
„Dao sam tvom kavaljeru reč da te neću maltretirati odvratnim nabacivanjem. To valjda
znači da ću, ako me ne pozoveš da delimo postelju, morati da odem i spavam sa Murtagom ili
Kinsejdom. A Murtag hrče.“
„Kao i ti“, rekla sam.
Gledala sam ga još malo, a onda sam slegnula ramenima puštajući da mi prilično uništena
haljina klizne sa ramena. „Pa, dobro si krenuo sa tim da me siluješ.“ Oborila sam i drugo rame, a
pocepana tkanina mi je pala do struka. „Možeš onda da dođeš i dovršiš posao kako valja.“
Toplina njegovih ruku bila je kao ugrejana svila koja mi klizi niz hladnu kožu.

365
 „Aha, dobro“, mrmljao mi je u kosu, „rat je rat, zar ne?“

*****

„Vrlo loše stojim sa godinama“, rekla sam nešto kasnije ka nebu prepunom zvezda. „Da li je
Miguel Servantes uopšte rođen do sada?“
Džejmi je ležao – prisilno – na stomaku pored mene, tako da su mu glava i ramena virili iz
zaklona šatora. Jedno oko se polako otvorilo i okrenulo prema istočnom horizontu. Kada je videlo
da nema ni traga od zore, pogled je polako putovao nazad i zadržao se na mom licu sa izrazom
ljubomorne rezignacije.
„Iznenada te spopalo da raspravljaš o španskim romanima?“, rekao je, malo promuklo.
„Ne naročito“, rekla sam. „Samo sam se pitala da li si možda upoznat sa terminom
‘donkihotovski’?“
Podigao se na laktove, sa obe ruke se počešao po skalpu da bi se sasvim razbudio, a onda se
okrenuo ka meni, trepćući, ali pribran.
„Servantes je rođen pre gotovo dvesta godina, Sasenah i, pošto sam imao tu pogodnost da se
dobro školujem, aha, taj džentlmen mi je poznat. Nisi valjda implicirala nešto lično tom
poslednjom napomenom?“
„Da li te bole leđa?“
Pogrbio je ramena da to isproba. „Ne mnogo. Pomalo su u masnicama, rekao bih.“
„Pobogu, Džejmi, zašto?“, prasnula sam.
Spustio je bradu na savijene šake, a glava nagnuta u stranu naglašavala je zakošenost
njegovih očiju. Ono koje sam mogla da vidim još više se skupilo od smeška.
„Pa, Murtag je uživao u tome. Duguje mi šibanje još od vremena kada sam imao devet
godina i kad sam mu nagurao deo košnice u čizme kad ih je skinuo da ohladi noge. Nije mogao da
me uhvati u to vreme, ali sam naučio mnogo novih interesantnih reči dok me je bos jurio. On...“
Prekinula sam to udarivši ga što sam jače mogla u sam špic ramena. Njegova leđa, široka,
glatka i mišićava, i dalje su se slabašno presijavala zbog znoja od napora, umrljana zvezdama.
Poljubila sam ga između lopatica, a onda se odmakla i nežno duvala, da bih uživala u osećaju kako
njegova koža drhti pod mojim prstima i kako mu se dlačice dižu duž kičme.
„Zašto?“, pitala sam opet. Priljubila sam lice na njegova topla vlažna leđa. U senkama mraka
ožiljci su bili nevidljivi, ali sam mogla da ih napipam, slabašne tvrde linije pod mojim obrazom.
Ćutao je na tren, a rebra su mu se dizala i spuštala pod mojom rukom od svakog dubokog,
sporog udaha.
„Aha, dobro“, rekao je, a onda opet zamišljeno zaćutao.
„Ne znam tačno, Sasenah“, konačno je kazao. „Možda i zato što tebi nešto dugujem. Ili
možda sebi.“
Dlan sam lako stavila na jednu lopaticu, široku i ravnu, sa ivicama kosti koje su se jasno
ocrtavale ispod kože.
„Meni ne.“
„Je li tako? Da li je to džentlmenski potez razgolititi svoju ženu pred tridesetak ljudi?“ Ton
mu je iznenada postao gorak i moje ruke su se primirile, pritisnute na njegovo telo. „Da li je potez
galantnog čoveka da primeni nasilje nad zarobljenim neprijateljem koji je pri tome još dete? Da
razmišlja o tome da učini nešto još gore?“
„Da li bi bilo bolje da si poštedeo mene – ili njega – i izgubio pola svojih ljudi u naredna dva
dana? Morao si da znaš. Nisi mogao – ne možeš dozvoliti da te zavede džentlmensko ponašanje.“
„Ne“, tiho je rekao, „ne mogu. I tako moram da jašem sa čovekom – sa sinom mog kralja – na
šta me teraju dužnost i čast – i u međuvremenu pokušavam da izokrenem njegove namere koje

366
sam se zakleo da ću podržavati. Kršim zakletvu radi života onih koje volim – izdajem časno ime
da bi oni koje poštujem mogli da prežive.“
„Čast je ubila prokleto mnogo ljudi“, rekla sam u tamni urez na njegovom povređenom
vratu. „Čast bez razuma je... glupost. Galantna glupost, ali ipak glupost.“
„Aha, jeste. I to će se promeniti – tako si mi rekla. Ali ako treba da budem među prvima koji
će čast žrtvovati radi svrsishodnosti... zar ne treba da osećam stid zbog toga?“ Iznenada je lice
okrenuo ka meni, zabrinutog pogleda na svetlosti zvezda.
„Neću se vratiti – ne mogu, sada – ali Sasenah, nekada žalim za delićem sebe koji je ostao
tamo.“
„Ja sam kriva za to „, nežno sam rekla. Dotakla sam njegovo lice, debele obrve, široka usta i
čekinje koje su izbijale po čistoj dugačkoj vilici. „Ja. Da ja nisam došla... i rekla ti šta će se desiti...“
Osetila sam iskreno žaljenje zbog njegovog kvarenja, i sama žaleći za gubitkom naivnog,
galantnog momka kakav je bio. Pa ipak... kakav je izbor ijedno od nas zaista imalo, imajući u vidu
da smo ono što smo? Ja sam morala da mu kažem, a on je morao da postupi prema tome. Jedan
red iz Starog zaveta mi je lebdeo u mislima: „Kad sam nešto prećutao, kosti su mi omekšavale i
starile u vrevi celog dana.“
Kao da je osetio ovu malu biblijsku misao, malo se nasmešio.
„Aha, dobro“, rekao je. „Ne sećam se da je Adam od Boga tražio da uzme Evu nazad – a vidi
samo šta je ona učinila njemu“ Nagnuo se napred i poljubio me u čelo dok sam se smejala, a onda
navukao ćebe preko mojih golih ramena. „Idi na spavanje, rebarce moje malo. Trebaće mi
pomoćnik ujutru.“
Probudila me je nekakva čudna metalna buka. Izvirila sam iz ćebeta trepćući u pravcu buke i
našla se na tridesetak centimetara od Džejmijevog kolena pokrivenog pledom.
„Budna si, zar ne?“ Nešto srebrnasto i zveckavo se iznenada spustilo pred moje lice, a velika
težina mi se skrasila oko vrata.
„Šta je, pobogu, ovo?“, upitala sam, zapanjeno se uspravljajući i zureći nadole. Izgledalo je da
nosim ogrlicu sačinjenu od mnogo metalnih delova velikih po deset centimetara, sa nekoliko
krakova i otvorom na vrhu, nanizanih na kožnu uzicu. Neki od tih predmeta bili su zarđali
odozgo, ostali sasvim novi. Na svakom su se videle ogrebotine po kracima, kao da su na silu
iščupani iz nekog većeg predmeta.
„Ratni trofeji, Sasenah“, kazao je Džejmi.
Pogledala sam u njega -i ispustila mali krik zbog tog prizora.
„Oh“, rekao je, dižući ruku do lica. „Zaboravio sam. Nisam imao vremena da to operem.“
„Nasmrt si me preplašio“, kazala sam pritiskajući ruku na srce, koje je tuklo. „Šta je to?“
„Čađ“, rekao je glasom koji mu je prigušivala tkanina kojom je trljao lice. Spustio ju je i
osmehnuo mi se. Trljanjem je sklonilo deo crnila sa nosa, brade i čela i lice mu je sada svetlucalo
ružičasto-bronzano kroz ostale fleke, ali su mu oči i dalje bile oivičene crnom kao u rakuna, a crte
od čadi su mu okruživale usta. Jedva da je svanulo, pa su se u prigušenom svetlu šatora njegovo
zatamnjeno lice i kosa stapali sa sivilom platnenog zida iza, stvarajući prilično neugodan osećaj da
razgovaram sa bezglavim telom.
„To je bila tvoja ideja“, rekao je.
„Moja ideja? Izgledaš kao da si došao sa maskenbala“, odgovorila sam. „Šta si to, pobogu,
radio?“
Zubi su mu blesnuli izuzetnom belinom među čađavim naborima lica.
„Komandoski prepad“, rekao je, više nego zadovoljan. „Komandoski? Je li se tako kaže?“
„Oh, bože“, rekla sam. „Bio si u engleskom logoru? Hriste! Nisi valjda sam, bar se nadam?“
„Nisam mogao mojim ljudima da uskratim zabavu, zar ne? Ostavio sam trojicu da čuvaju
tebe, a mi ostali smo imali vrlo uspešnu noć.“ Ponosno je pokazao na moju ogrlicu.

367
 „Rascepke koje pričvršćuju točkove za lafete. Nismo mogli da ponesemo topove ni da ih
oštetimo ne dižući buku, ali sad neće odmaći daleko, ovako bez točkova. A generalu Koupu će
prokleto pomoći šesnaest „galopera“, razbacanih svuda po pustari.
Kritički sam ispitala svoju ogrlicu.
„Sve je to lepo i fino, ali zar ne mogu da smisle nešto za nove rascepke? Izgleda kao da se to
može napraviti od debele žice.“
Klimnuo je glavom, ali njegovo zadovoljstvo nije nimalo jenjavalo.
„Oh, da. Mogli bi. Ali im to neće ništa pomoći bez točkova na koje bi ih stavili.“ Podigao je
krilo šatora i pokazao ka podnožju brda gde sam ugledala Murtaga, crnog poput smežuranog
demona, kako nadgleda aktivnosti nekoliko slično ukrašenih demonovih pomoćnika koji su veselo
poslednji od trideset dva velika drvena točka bacali u razbuktalu vatru. Gvozdeni obruči točkova
su stajali naslagani sa strane; Fergus, Kinsejd i još jedan mladić su improvizovali nekakvu igru sa
jednim, kotrljajući ga štapom napred i nazad. Ros je sedeo na deblu u blizini, pijuckajući iz čaše
od roga i dokono vrteo jedan oko svoje debele podlaktice.
Nasmejala sam se tom prizoru.
„Džejmi, stvarno si pametan!“
„Možda sam ja pametan“, odgovorio je, „ali ti si polugola, a polazimo odmah. Imaš li nešto
da obučeš? Stražare smo ostavili vezane u nekakvom napuštenom toru, ali su se ostali do sada
sigurno već probudili i nisu daleko iza nas. Bolje da krenemo.“
Kao da hoće da naglasi njegove reći, šator se naglo zatresao iznad mene i neko je povukao
kanape sa jedne strane. Uplašeno sam kriknula i bacila se na samare dok je Džejmi odlazio da
nadgleda pokret.

*****

Već je bila sredina popodneva kada smo stigli do sela Tranent. Istureno na brdu iznad morske
obale, obično mirno seoce uskomešalo se pod naletom hajlendske vojske. Glavnina armije je bila
vidljiva po okolnim brdima koja su se nadnosila nad malu zaravan koja se pružala ka obali. Ali je
sa uobičajenim haotičnim dolascima i odlascima u Tranentu bilo isto onoliko ljudi kao i van
njega, jer su odredi dolazili i odlazili u manje-više vojničkim formacijama, glasnici galopirali tamo
i ovamo – neki na ponijima, a neki pešice – a žene, deca i pratioci logora su prepunili kolibe i
sedeli napolju, oslonjeni na kamene zidove i čuvali bebe na povremenom suncu, raspitujući se u
prolazu od glasnika da čuju nešto o poslednjim akcijama.
Mi smo zastali na rubu te vreve pa je Džejmi poslao Murtaga da sazna gde se nalazi lord
Džordž Marej, glavnokomandujući armije, dok on sam na brzinu obavlja toaletu u nekoj kolibi.
Što se mog izgleda tiče, falilo mu je mnogo toga. Iako nisam imala čad namerno razmazanu
po licu, na njemu je nesumnjivo bilo nekoliko tragova prljavštine kao suvenir iz nekoliko noći
provedenih pod vedrim nebom. Gazdarica mi je ljubazno pozajmila peškir i četku, pa su me poseli
za sto gde sam se borila sa svojim neukrotivim kovrdžama, kada su se vrata naglo otvorila i lord
Džordž je lično ušao bez ikakvog ceremonijala.
Njegova obično besprekorna odeća sada je bila neuredna, sa nekoliko raskopčanih dugmadi
na prsluku, jednom razvezanom čarapom i jednom otkačenom podvezicom. Periku je nehajno
nagurao u džep, a preostale smeđe kovrdže njegove kose stajale su podignute kao da ih je u
očajanju čupao.
„Bogu hvala!“, rekao je. „Konačno jedno normalno lice!“ Zatim se nagnuo napred, žmirkajući
dok je piljio u Džejmija. Većina čađi bila je isprana iz plamene kose, ali su mu crni potočići curili
niz lice i prskali po košulji, a uši, koje je prevideo u žurnom pranju, i dalje su bile crne kao ugalj.

368
 „Šta...“, počeo je zapanjeni lord Džordž, ali je prekinuo, nekoliko puta brzo odmahnuo
glavom kao da odbacuje nešto što je umislio, a zatim nastavio razgovor kao da nije primetio ništa
neobično.
„Kako napreduje, ser?“, s poštovanjem je upitao Džejmi, takođe se pretvarajući da ne vidi
trake perike koje su virile iz džepa lorda Džordža, mlateći kao rep nekog psića dok je plemić
energično gestikulirao.
„Kako napreduje?“, ponovio je. „Pa, reći ću vam, gospodine! Napreduje na istok, a zatim na
zapad, a onda se pola toga spusti sa brda na ručak, dok druga polovina odmaršira bog te pita
kuda! Eto kako to napreduje!“
„A to’“, rekao je, trenutno rasterećen tim ispadom, „to je lojalna hajlendska vojska Njegovog
veličanstva.“ Nešto smireniji, počeo je da nam priča o dogadajima koji su se odigrali otkad je
vojska stigla u Tranent nekoliko dana ranije.
Kada je stigao sa vojskom, lord Džordž je glavninu ljudstva ostavio u selu i žurno poslao mali
odred da zauzme greben iznad zaravni. Princu Čarlsu, koji je naišao nešto kasnije, ta se akcija nije
dopala i to je rekao – jasno i glasno. Njegova visost je tada uzela pola armije i odvela je na zapad,
sa vojvodom od Perta – nominalno drugim glavnokomandujućim – koji ga je pokorno pratio,
navodno da bi razmotrio mogućnost napada kroz Preston.
Kada se vojska podelila, a lord se zaokupio većanjem sa meštanima koji su neuporedivo bolje
bili upućeni u okolni teren nego Njegova visost ili sam lord, O’Salivan, jedan od prinčevih irskih
poslušnika, preuzeo je na sebe da naredi jednom kontingentu saplemenika Lohijela Kamerona da
ode u dvorište tranentske crkve.
„Koup je, naravno, konjima dovukao dva topa i izbombardovao ih“, sumorno je kazao lord
Džord. „A ja sam se vraški proveo sa Lohijelom danas po podne. Bio je prilično razumljivo
uznemiren što je mnogo njegovih ljudi ranjeno bez jasnog razloga. Zatražio je da budu povučeni,
a sa tim razlogom sam se, naravno, složio. Ali se na to pojavljuje onaj punoglavac Njegove visosti,
O’Salivan – napast živa! Samo zato što se iskrcao u Eriskeju sa Njegovom visošću, taj čovek misli
da je – pa, u svakom slučaju, on dolazi kukajući kako je prisustvo Kamerona u crkvenom dvorištu
od suštinskog značaja – suštinskog značaja, molim vas! – ako mislimo da ih napadnemo sa
zapada. Rekao sam mu vrlo nedvosmisleno da ćemo napasti sa istoka, ako uopšte napadnemo. A i
to je sada sve veće pitanje pošto pojma nemamo gde nam je u ovom času polovina ljudi – a ne
znamo ni gde je Njegova visost, ako ćemo pravo“, dodao je tonom koji je jasno objašnjavao da to
gde se princ Čarls nalazi zapravo i nije važno.
„A tek plemenske vođe! Lohijel Kameron je na izvlačenju dobio čast da se bori na desnom
krilu u bici – ako do nje uopšte dođe – ali Makdonaldi, koji su se složili sa takvim rasporedom,
sada energično poriču da su se ikada složili i insistiraju da se neće ni boriti ako im se uskrati
tradicionalno pravo da se bore na desnom krilu.“
Iako je ovu tiradu započeo dovoljno staloženo, lord Džord se ponovo uzrujao dok je to
pričao i na ovom mestu je opet skočio na noge, energično trljajući skalp obema rukama.
„Kameroni su drilovani celog dana. Do sada su toliko puta terani da marširaju tamo i vamo
da više ne razlikuju gde im je đoka, a gde dupe – izvinite zbog ovakvog izražavanja, madam“,
dodao je, rasejano pogledavši u mene, „a Klanranaldovi ljudi su se potukli sa Glengarijevim.“
Zastao je, isturene donje vilice i crven u licu. „Da Glengari nije ono što jeste, ja bih... ah, dobro.“
Odbacio je Glengarija odmahivanjem ruke i nastavio besciljno da korača.
„Jedina utešna stvar u celoj priči“, rekao je, „jeste to što su Englezi bili prinuđeni da se i oni
premeštaju, odgovarajući na naše pokrete. Premestili su cele Koupove trupe bar četiri puta i sada
je raširio svoj desni bok skoro do mora, nesumnjivo se pitajući šta ćemo, pobogu, mi sledeće
učiniti.“ Sagnuo se i virnuo kroz prozor, kao da očekuje da general Koup lično stiže glavnim
putem da se raspita.

369
 „Hm... gde je tačno druga polovina armije u ovom času, ser?“ Džejmi je načinio pokret kao
da će se pridružiti lordu u njegovom nasumičnom tumaranju po kolibi, ali sam ga zadržala
uhvativši ga za kragnu. Naoružana peškirom i bokalom tople vode, tokom lordovog objašnjavanja
sam se zaokupila uklanjanjem gareži sa ušiju mog muža. Sada su se isticale, ružičasto svetlucajući
na ozbiljnom licu.
„Na grebenu odmah južno od grada.“
„Znači, i dalje držimo visoki teren?“
„Da, to zvuči dobro, zar ne?“ Lord se turobno osmehnuo. „Pa ipak, držanje visokog terena
nam relativno malo znači ako se uzme u obzir činjenica da je zemljište ispod njega ispresecano
barama i močvarama. Dobri bože! Postoji jarak dubok dva metra ispunjen vodom koja teče
trideset metara u podnožju tog grebena! Jedva da ima petsto metara između dve vojske u ovom
času, a moglo bi biti i petsto kilometara ako bismo gledali po tome šta smo u stanju da učinimo.“
Lord Džordž ja zavukao ruku u džep u potrazi za maramicom, izvukao je i zastao blesavo zureći u
periku kojom se spremao da obriše lice.
Taktično sam mu ponudila ogaravljenu maramicu. Zatvorio je oči, snažno udahnuo kroz
nozdrve, a onda ih otvorio i naklonio mi se svojim uobičajeno uglađenim manirom.
„Vaš sam sluga, gospo.“ Detaljno je izribao lice prljavom krpom, učtivo mi je vratio, a zatim
razbarušenu periku pljesnuo na glavu.
„Proklet da sam“, rekao je razgovetno, „ako pustim tu budalu da nas odvede u poraz.“
Odlučno se okrenuo Džejmiju.
„Koliko ljudi imaš, Frejzeru?“
„Trideset, ser.“
„Konja?“
„Šest, ser. I četiri ponija za teret.“
„Tovarne životinje? Ah. Nosiš ono što treba tvojim ljudima?“
„Da, ser. I šezdeset vreća brašna uzetog od nekog engleskog odreda sinoć. Oh, i jedan bacač
od šesnaest inča, ser.“
Džejmi je ovu poslednju informaciju saopštio odajući utisak tako savršene ležernosti da sam
poželela da mu zabijem maramicu u grlo. Lord Džord je zurio u njega na trenutak, a onda mu se
jedan ugao usana izvio u osmeh.
„Ah? Pođi sa mnom, Frejzeru. Možeš to da mi ispričaš usput.“ Žurno se zaputio ka vratima, a
Džejmi je, razrogačeno pogledavši u mene, dohvatio svoj šešir i krenuo za njim.
Na vratima kolibe, lord Džordž se iznenada zaustavio i okrenuo nazad. Pogledao je u visoku
Džejmijevu figuru, raskopčane košulje i sa kaputom na brzinu prebačenim preko ruke.
„Možda sam u žurbi, Frejzeru, ali ipak imamo dovoljno vremena da obratimo pažnju na
uljudnost. Idi i poljubi suprugu na rastanku, čoveče. Sačekaću te napolju.“
Okrenuo se na petama, prišao mi za korak i duboko se naklonio tako da se rep njegove
perike prevrnuo napred.
„Vaš sluga, gospo.“

*****

Znala sam dovoljno o vojsci da bih shvatila da se ništa važno neće desiti neko vreme i tako je,
naravno, i bilo. Grupe ljudi su nasumično marširale glavnom ulicom Tranenta. Žene koje su
pratile logore i izmešteni stanovnici Tranenta su besciljno lutali, nesigurni da li da ostanu ili da
odu. Glasnici su se žurno probijali kroz gužvu, noseći poruke.
Ja sam lorda Džordža srela ranije, u Parizu. On nije bio od onih koji će se držati ceremonije
kada je prikladnija akcija, mada sam mislila da su njegovo kidanje živaca od poteza princa Čarlsa i

370
želja da pobegne iz društva O’Salivana jači razlog što je odmah došao da lično sretne Džejmija
nego želja za efikasnošću i poverljivošću. Kada hajlendska vojska ima ukupno između hiljadu
petsto i dve hiljade vojnika, trideset ljudi nije nešto što se smatra božjim darom, ali ni nešto što
treba ismejati.
Kratko sam pogledala u Fergusa kako se neprestano vrpolji ne znajući šta bi sa sobom i
zaključila sam da bih mogla i sama poslati nekoliko poruka. Postoji izreka: „Ako je celo kraljevstvo
slepo, čovek sa jednim okom je kralj.“ U trenutku sam smislila nešto po analogiji, zasnovano na
iskustvu: „Kada niko ne zna šta da preduzme, onog sa razumnim predlogom će saslušati.“
U samarima je bilo papira i mastila. Sela sam dok me je gazdarica posmatrala gotovo
bogobojažljivo jer, očito, nikada ranije nije videla ženu koja ume da piše, i sastavila poruku za
Dženi Kameron. Baš je ona preko planina dovela tri stotine pripadnika klana Kameron da se
pridruže princu Čarlsu, kada je digao svoj barjak u Glenfinanu na obali. Njen brat Hju, koji je
stigao kući prekasno i čuo šta se desilo, odjahao je navrat-nanos u Glenfinan da preuzme
komandujuće mesto ispred svojih ljudi, ali je Dženi odbila da se vrati kući i propusti zabavu. U
potpunosti je uživala u kratkom predahu u Edinburgu gde je Čarlsa dočekalo klicanje njegovih
lojalnih podanika, ali je bila podjednako voljna da se svom princu pridruži kad krene u bitku.
Nisam imala pečatnjak, ali je u jednoj od torbi bio Džejmijev šešir sa značkom koja je imala
grb i moto klana Frejzer. Iskopala sam ga i pritisnula u mrlju toplog voska sveće kojim sam
zapečatila poruku. Izgledala je veoma zvanično.
„Za škotsku gospu sa pegicama“, objasnila sam Fergusu i bila zadovoljna kada sam ga videla
kako juri kroz vrata u uličnu vrevu. Nisam imala predstavu gde je Dženi Kameron u tom času, ali
su oficiri bili smešteni u svešteničkoj kući pored crkve pa se moglo početi odatle. Bar će ta potraga
sprečiti Fergusa da napravi neki nestašluk.
Kada sam to obavila, okrenula sam se prema gazdarici kuće.
„E, sad“, rekla sam. „Šta imate od ćebadi, ubrusa i podsuknji?“

*****

Ubrzo se potvrdilo da sam bila u pravu pretpostavljajući da je Dženi Kameron snažna ličnost.
Žena koja može da digne tri stotine muškaraca i povede ih preko planina da se bore za kicoša sa
italijanskim naglaskom i sa sklonošću ka brendiju mora imati averziju prema dosađivanju i redak
talenat da nagovori ljude da rade ono što ona hoće.
„Vrlo razumno“, rekla je kad je čula za moj plan. „Rođak Arči je napravio nekakav raspored,
pretpostavljam, ali naravno da želi da bude sa vojskom u ovom času.“ Njena čvrsta vilica se još
malo isturila. „Uostalom, to je mesto gde se zabava dešava“, rekla je šeretski.
„Iznenađena sam što nisi insistirala da pođeš i ti“, kazala sam.
Nasmejala se, a onako sa sitnim, jednostavnim licem sa kraćom donjom vilicom ličila je na
raspoloženog buldoga.
„Bih da sam mogla, ali nisam“, iskreno je priznala. „Sada kada je Hju stigao, uporno
pokušava da me otera kući. Rekla sam mu“, osvrnula se da se uveri da nas niko neće čuti, i
zaverenički utišala glas, „da nipošto ne dolazi u obzir da odem kući i sedim. Ne dok mogu ovde da
budem od koristi.“
Stojeći na pragu kolibe, zamišljeno je pogledala duž obe strane ulice.
„Nisam mislila da će me poslušati“, rekla sam. „Pošto sam Engleskinja.“
„Aha, u pravu si“, rekla je, „ali mene hoće. Ne znam koliko će biti ranjenih – molim se bogu
da ne bude mnogo“, i neupadljivo se prekrstila. „Ali je najbolje da počnemo sa kućama pored
sveštenikove; biće manje muke da se dovlači voda iz bunara.“ Odlučno je izašla i zaputila se niz
ulicu, a ja sam je pratila.

371
 Pomogli su nam ne samo uverljivost položaja i ličnosti gđice Kameron, već i činjenica da je
sedeti skrštenih ruku jedna od najbednijih aktivnosti poznatih ljudima – mada se obično ne
vezuje za muškarce. Žene to rade mnogo češće. Do vremena kada je sunce zašlo iza tranentske
crkve, uspele smo da grubo organizujemo bolničku brigadu.

*****

Lišće je počelo da opada sa ariša i jova u obližnjoj šumi, i ležalo je razbacano, beživotno i žuto na
peščanom zemljištu. Tu i tamo se neki list uvio i ukovrdžao postavši smeđ, a onda poleteo nošen
vetrom kao brodić po nemirnoj pučini.
Jedan takav je u spirali pao pored mene, nežno se prizemljivši kada se vazdušna struja
smirila. Uhvatila sam ga na dlan i malo ga držala, diveći se savršenstvu njegovih žilica, čipkastom
skeletu koji će nadživeti truljenje same liske. Usledio je nagli dašak vetra i skvrčeni list je poleteo
sa mog dlana, pao na zemlju i otkotrljao se dalje niz praznu ulicu.
Zaklanjajući oči od sunca, pogledala sam u greben iza grada gde se ulogorila hajlendska
vojska. Pola armije Njegove visosti se vratilo jedan sat ranije, kupeći poslednje zaostale seljane da
se pridruže lordu Džordžu. Sa ovolike udaljenosti samo sam povremeno uspevala da razaznam
neku sićušnu figuru, crnu naspram sve tamnijeg neba, dok je tu i tamo poneko prelazio rub
grebena. Nekih četiristo metara iza kraja ulice videla sam prva svetla engleskih vatri kako blede
gore u zamirućem svetlu. Jak miris treseta koji je goreo u kolibama pridružio se oštrijoj aromi
engleskih šumskih vatri, prekrivajući miris obližnjeg mora.
One pripreme koje su se mogle obaviti već su bile u toku. Žene i porodice hajlendskih
vojnika bile su dočekane veoma srdačno i sada su uglavnom smeštene u kolibe duž glavne ulice,
deleći sa domaćinima jednostavnu večeru od kačamaka i usoljene haringe. Moja večera me je
čekala unutra, ali mi je apetit bio slab.
Mala figura se pojavila kraj mog lakta, tiha kao sve duže senke.
„Da li biste došli da jedete, madam? Domaćica čuva hranu za vas.“
„Oh? Oh, da, Ferguse. Doći ću.“ Bacila sam pogled prema grebenu, a onda se okrenula nazad
ka kolibama.
„Dolaziš li, Ferguse?“, upitala sam videvši da i dalje stoji na ulici. Zaklanjao je oči od sunca,
pokušavajući da vidi aktivnosti na grebenu izvan grada. Iako mu je Džejmi odlučno naredio da
ostane sa mnom, očito je žudeo da bude sa borcima koji su se spremali za sutrašnju bitku.
„Uh? Oh, da, madam.“ Okrenuo se sa uzdahom, mireći se privremeno sa dosadnim životom.

*****

Dugi letnji dani su ubrzo ustupili mesto tami i lampe su bile upaljene znatno pre nego što smo
završili pripreme. Noć je bila nemirna zbog stalnog premeštanja i bleska vatri na horizontu.
Fergus, koji nije mogao da se skrasi, uletao je u kolibe i izletao iz njih prenoseći poruke,
sakupljajući glasine i provirujući povremeno iz senki kao mali, tamni duh sa očima koje su blistale
od uzbuđenja.
„Madam“, rekao je, vukući me za rukav dok sam cepala čaršave u trake i bacala ih na gomilu
da bi bile sterilisane. „Madam!“
„Šta je sada, Ferguse?“ Malo me je iritiralo ovo ometanje. Bila sam usred predavanja grupi
domaćica o značaju čestog pranja ruku dok se ranjenicima pruža pomoć.
„Neki čovek, madam. Traži da razgovara sa komandantom armije Njegove visosti. Ima važne
informacije, kaže on.“

372
 „Pa ja ga ne sprečavam, zar ne?“, povukla sam neposlušni šav košulje, a onda se poslužila
zubima da načnem s kraja, pa jako trgla. Košulja se lako pocepala, uz prijatan zvuk paranja.
Ispljunula sam končić koji mi je ostao u ustima. On je i dalje bio tu, strpljivo čekajući.
„U redu“, pomirila sam se. „Šta ti – ili on – mislite da ja mogu da preduzmem?“
„Ako mi date dozvolu, madam“, revnosno je kazao, „mogu ga odvesti svom gospodaru. On
može udesiti da taj čovek vidi komandanta.“
„On“, naravno, može da udesi svašta, bar što se Fergusa tiče; uključujući nesumnjivo i
hodanje po vodi, pretvaranje vode u vino i nagovaranje lorda Džordža da razgovara sa
misterioznim neznancem koji se stvorio niotkuda iz tame sa važnom informacijom.
Sklonila sam kosu sa očiju, vezala sam je pozadi maramom, ali su kovrdže uporno bežale.
„Da li je taj čovek negde u blizini?“
Samo mu je toliki podsticaj trebao; nestao je kroz otvorena vrata i istog časa se vratio sa
mladim čovekom čiji se nestrpljivi pogled momentalno zalepio za moje lice.
„Gđo Frejzer?“ Nespretno se naklonio na moje klimanje glavom, brišući ruke o jahaće
pantalone kao da nekako ne zna šta bi sa njima, ali hoće da bude spreman ako se nešto ukaže.
„Ja – ja sam Ričard Anderson, iz Vitburga.“
„Oh? Pa dobro po vas“, rekla sam učtivo. „Moj sluga kaže da imate neku vrednu informaciju
za lorda Džordža Mareja.“
Klimnuo je glavom koja je skakutala kao da je na opruzi. „Vidite, gđo Frejzer, ja sam u ovim
krajevima proživeo ceo život. Znam sve terene na kojima su vojske, znam ih kao svoj dlan. I
postoji put dole sa grebena gde su ulogorene hajlendske trupe – staza koja će ih provesti mimo
rova u podnožju.“
„Razumem.“ Osetila sam kako mi se stomak steže od tih reči. Ako Hajlenderi narednog jutra
misle da napadnu iz smera izlazećeg sunca, moraće da napuste visoki teren grebena tokom
noćnih straža. A da bi juriš uspeo, očito je da trupe taj rov moraju preći ili zaobići.
Iako sam mislila da znam šta će se zbiti, nisam bila nimalo sigurna u to. Bila sam udata za
jednog istoričara – tu se javio uobičajeni mali bol pri pomisli na Frenka – i dobro sam znala koliko
su istorijski izvori često nepouzdani.
A iskreno govoreći, nisam bila sigurna ni da li moje prisustvo može šta da promeni.
Pitala sam se šta bi se moglo desiti ako bih pokušala da Ričarda Andersona sprečim da
razgovara sa lordom Džordžom. Da li bi ishod sutrašnje bitke bio promenjen? Da li bi hajlendska
vojska – uključujući Džejmija i njegove ljude – bila masakrirana kada se sjuri preko močvarnog
zemljišta u rov? Da li bi lord Džordž smislio neki drugi plan koji bi uspeo? Ili bi Ričard Anderson
jednostavno otišao i sam našao način da razgovara lično sa lordom Džordžom, bez obzira na to
šta bih ja učinila?
Nije to bio rizik koji sam bila voljna da preuzmem tek radi eksperimenta. Pogledala sam u
Fergusa koji se vrpoljio od nestrpljenja da pođe.
„Misliš li da možeš da nadeš gospodara? Gore na tom grebenu je tamno kao u rudniku. Ne
bih volela da nekog od vas dvojice pogode greškom dok se motate tamo gore.“
„Mogu da ga nađem, madam“, samouvereno je rekao Fergus. Verovatno i može, pomislila
sam. Kao da ima nekakav radar kada je Džejmi u pitanju.
„Onda u redu“, složila sam se. „Ali za ime božije, budi pažljiv.“
„Oui, Madame!“ U trenu se našao na vratima, drhteći od nestrpljenja da krene.
Pola sata nakon što su oni otišli, primetila sam da je nož koji sam ostavila na stolu takođe
nestao. A tek tada sam se prisetila, sa mučninom u stomaku, da sam Fergusu rekla da bude
pažljiv, ali sam zaboravila da mu kažem da se vrati.

*****

373
Zvuk prvog topa dopro je negde u svitanje, tup, bučan zvuk koji kao da je odjekivao kroz podne
daske na kojima sam spavala. Zadnjica mi se stegla, nevoljno ispravljanje repa koji nemam, i moji
prsti su dograbili ruku žene koja je ležala pod ćebetom do mene. Saznanje da će se nešto desiti
trebalo bi da bude neki vid odbrane, ali nekako nikada nije.
Začulo se tiho jecanje iz jednog ćoška kolibe i žena do mene je u pola glasa promrmljala:
„Marijo, Mihajlo i nevesto, sačuvajte nas“. Usledilo je komešanje po podu kako su žene krenule da
ustaju. Malo se razgovaralo, kao da su sve uši bile načuljene da uhvate zvuke bitke sa polja ispod.
Spazila sam jednu od hajlenderskih supruga, gđu Makferson, dok je savijala ćebe pored
prozora kroz koji se videla tama koja bledi. Lice joj je bilo bledo od straha, i zažmurila je uz mali
drhtaj kada je još jedan prigušeni tresak stigao odozdo.
Predomislila sam se u pogledu beskorisnosti znanja. Ove žene nisu znale ništa o tajnim
stazama, jurišu u osvit i iznenadnom napadu. Jedino što su znale bilo je da su njihovi muževi i
sinovi sada suočeni sa paljbom topova i musketa četiri puta brojnije engleske vojske.
Predviđanje je rizična stvar i u najlakšim situacijama i znala sam da one ne bi obraćale
pažnju na moje reči. Najbolje što sam mogla da učinim bilo je da ih zaposlim. Kroz glavu mi je
proletela slika odsjaja izlazećeg sunca na jarko plamenoj kosi, koji time njenog vlasnika pretvara u
savršenu metu. Jedna druga slika je naletela odmah za njom; dečak sa zubima nalik veveričjim,
naoružan ukradenim mesarskim nožem i živahnim uverenjem o ratnoj slavi. Zažmurila sam i
progutala knedlu. Zaposliti se nečim bilo je najbolje rešenje i za mene.
„Dame!“, rekla sam. „Učinile smo mnogo, ali još puno toga se može uraditi. Trebaće nam
ključala voda. Kazani za kuvanje vode, tepsije za natapanje. Kaša za one koji mogu da jedu, mleko
za one koji ne mogu. Loj i beli luk za zavoje. Letvice za udlage. Boce i bokali, šolje i kašike. Igle za
šivenje i jak konac. Gđo Makferson, ako biste bili tako ljubazni...“

*****

O bitki sam znala malo, samo to od koje se strane očekuje da pobedi i da će žrtve jakobitske
vojske biti „lake“. Sa udaljenosti, sa maglovite stranice udžbenika, ponovo sam prizvala onaj delić
informacije: „... dok su jakobiti pobedili uz svega trideset stradalih.“
Stradalih. Poginulih, ispravila sam se. Svaka povreda je stradanje, govoreći rečnikom
medicinske sestre, i mnogo više od trideset takvih zateklo se u mojoj kolibi dok je sunce pržilo sve
više kroz morsku maglu prema podnevu. Polako, pobednici bitke su se trijumfalno vraćali u
Tranent tako što su nepovređeni vodili svoje ranjene drugove.
Što je najčudnije, Njegova visost je naredila da se engleski ranjenici prvi evakuišu sa bojnog
polja i da im se pažljivo ukaže pomoć. „To su podanici mog Oca“, odlučno je rekao, čineći to tako
da je ono veliko „O“ u reči oca bilo sasvim jasno, „i hoću da budu dobro zbrinuti.“ Činjenicu da su
Hajlenderi koji su upravo za njega pobedili u bici takode navodni podanici njegovog oca izgleda
da je za tren smetnuo s uma.
„Ako se uzmu u obzir ponašanje oca i sina“, promrmljala sam Dženi Kameron kada sam to
čula, „hajlendska vojska ima bolje šanse nego da Sveti duh ne odabere da siđe danas.“
Na licu gđe Makferson se videlo iznenađenje na tu bogohulnu primedbu, ali se Dženi
nasmejala.
Pokliči i vriska gelskog proslavljanja nadjačavali su slabašno jecanje ranjenika, donetih na
improvizovanim nosilima načinjenim od dasaka ili povezanih mušketa, ili još češće oslonjenih na
rame prijatelja. Neki ranjenici su se doteturali sopstvenom snagom, zračeći i opijeni sopstvenim
raspoloženjem tako da je bol njihovih rana delovao kao manja neugodnost u poređenju sa slavnim
doprinosom njihovim uverenjima. Uprkos povredama koje su ih dovele na previjanje, opojna svest
o pobedi ispunila je kuću dobrim i burnim raspoloženjem.

374
 „Hriste, da li si ih vidio kako beže kao miševi kad im je mačka za repom?“, govorio je jedan
pacijent drugom, naizgled nesvestan gadne opekotine od baruta koji mu je oprljio levu ruku od
prstiju do ramena.
„A pri tom ih je dobar deo pogubio rep“, odgovorio je njegov prijatelj kikoćući se.
Radost nije bila baš opšta; tu i tamo su se mogle videti male grupe potištenih Hajlendera
kako idu preko brda i nose nepomičnu figuru prijatelja kome je kraj pleda prekrivao lice ubledelo
i prazno otkad je ugledao nebo.
Bio je to prvi test mojih izabranih pomoćnika i oni su se poneli dostojno kao i ratnici na
bojnom polju. Tačnije, grešili su i gunđali i bili su prava dosada, a onda, kada je zatrebalo, bacili
su se u bitku sa neverovatnom odlučnošću.
Mada nisu prestajali da prigovaraju dok su to radili.
Gđa Makmurdo se vratila sa još jednom punom bocom koju je okačila na odgovarajuće
mesto na zidu kolibe pre nego što se nagnula da pretura po vedru u kome su bile flaše sa
medenom vodicom. Postarija žena tranentskog ribara stavljena je pod moju komandu, ona je bila
vodonoša u ovoj smeni; bila je zadužena da ide od čoveka do čoveka i da svakog nagovara da
popije onoliko zašećerene tečnosti koliko može – a onda da napravi još jedan krug i pobrine se za
rezultate, opremljena sa dve ili tri prazne boce.
„Da im ne daješ toliko da piju, ne bi ovoliko pišali“, prigovarala je – ne jednom.
„Potrebna im je voda“, strpljivo sam objasnila – ne prvi put. „To im održava krvni pritisak,
zamenjuje tečnost koju su izgubili i pomaže da se izbegne šok – pa, pogledaj, ženo, vidiš li koliko
njih umire?“, insistirala sam, iznenada gubeći strpljenje pred neprestanom sumnjičavošću i
prigovorima gde Makmurdo; njena gotovo bezuba usta su dodavala nekakvu notu žalosti i inače
kiselom izrazu lica – kao da je to lice govorilo da je sve izgubljeno; zašto se mučiti dalje?
„Mfm“, rekla je. Pošto je zahvatila vode i vratila se svojim obilascima bez daljih protesta, taj
zvuk sam protumačila kao makar privremeno slaganje.
Izašla sam da pobegnem i od gde Makmurdo i od atmosfere u kolibi. U njoj su bili gust dim,
vrelina i ustajalost od neopranih tela, pa mi se malo vrtelo u glavi.
Po ulicama je bilo mnogo pijanih muškaraca koji su slavili natovareni ratnim plenom sa
bojnog polja. Jedna grupa ljudi u crvenkastom tartanu Makgilivreja vukla je engleski top vezan
konopcima kao da je opasna zver. Toj sličnosti su još više doprinosili izrezbareni vukovi kojima su
bili ukrašeni zatvarač i cev. Jedan od ponosa generala Koupa, pretpostavila sam.
Tada sam prepoznala malu crnu figuru koja jaše na cevi topa, sa kosom koja je štrcala nalik
četki za flaše. Zažmurila sam na trenutak od zahvalnosti, a onda opet otvorila oči i sjurila se niz
ulicu da ga skinem sa topa.
„Nesrećo jedna!“, rekla sam i prvo ga protresla, a zatim zagrlila. „Mislio si da se onako
iskradeš? Da nisam bila toliko zauzeta, nalupala bih te po ušima da ti zveči cela glava!“
„Madam“, rekao je, glupavo trepćući u popodnevno sunce. „Madam.“
Shvatila sam da nije čuo ni reč od onoga što sam rekla. „Jesi li dobro?“ upitala sam, nežnije.
Na njegovom licu, umazanom blatom i flekama baruta, videla se zbunjenost. Klimnuo je
glavom i nekakav ošamućeni osmeh se pojavio kroz prljavštinu.
„Ubio sam engleskog vojnika, madam.“
„Oh?“ Nisam bila sigurna da li hoće da mu čestitam, ili mu je potrebna uteha. Svega mu je
deset godina.
Čelo mu se naboralo, a celo lice se zgrčilo kao da se veoma trudi da se priseti nečega.
„Ja mlislim da sam ga ubio. Pao je, a ja sam ga ubo nožem.“ Zaprepašćeno je gledao u mene,
kao da ja mogu da ponudim odgovor.
„Pođi sa mnom, Ferguse“, kazala sam. „Naći ću ti nešto da pojedeš i mesto da odspavaš. Ne
razmišljaj više o tome.“

375
 „Oui, madam.“ Poslušno se vukao pored mene, ali sam malo kasnije shvatila da će pljesnuti
pravo na lice. Uz malo problema sam ga podigla i odnela prema kolibama blizu crkve koje su bile
središte moje bolničke operacije. Nameravala sam da ga prvo nahranim, ali je on čvrsto zaspao do
vremena kada sam stigla do mesta gde je O’Salivan pokušavao – sa malo uspeha – da organizuje
svoje intendantske zaprege.
Umesto toga, ostavila sam ga sklupčanog u krevet u jednoj kolibi gde je neka žena pazila na
decu dok su njihove majke zbrinjavale ranjenike. Izgledalo je da je to najbolje mesto za njega.

*****

Do popodneva kolibu je ispunilo dvadeset ili trideset boraca i moj tim od dve žene se mučio da
sve postigne. U kući je normalno živela petočlana ili šestočlana porodica pa su ljudi koji su mogli
da stoje stajali na pledovima onih koji su ležali. U daljini preko male zaravni videla sam oficire
kako odlaze u sveštenikovu kuću i izlaze iz nje, pošto je parohovu kuću rekvirirao Glavni štab.
jednim okom sam pazila na olupana vrata koja su večito bila odškrinuta, ali nisam videla Džejmija
među onima koji su stizali da prijave žrtve i prime čestitke.
Trudila sam se da odagnam zabrinutost, govoreći sebi da ga nisam videla ni među
ranjenicima. Rane mi još nisu dale vremena da obiđem mali šator na kosini, gde su oni koji su
poginuli u bici bili složeni u uredne redove, kao da čekaju poslednje postrojavanje. Ali on sigurno
nije tamo.
Sigurno nije, govorila sam sebi.
Vrata su se otvorila i Džejmi je ušao.
Osetila sam kako mi kolena malo popuštaju kad sam ga ugledala pa sam pružila ruku da se
oslonim na drveni dimnjak. On me je tražio; pogled mu je preletao prostorijom pre nego što se
zaustavio na meni i lice mu je ozario osmeh od koga staje srce.
Bio je prljav, umazan od baruta, isprskan krvlju i bos, nogu ulepljenih blatom. Ali je bio čitav
i stajao je. Nisam htela da se gnjavim detaljima.
Privukli su ga pozdravni usklici nekih ranjenika sa poda. Pogledao je dole i nasmešio se
Džordžu Makluru koji se, uprkos tome što mu je jedno uvo na patrljku kože visilo sa glave, široko
smešio svom komandantu koji je brzo vratio pogled na mene.
Hvala bogu, govorile su njegove tamnoplave oči, i hvala bogu, odgovarale su moje kao jeka.
Nije bilo vremena za išta više; ranjenici su i dalje pristizali i svi sposobni ljudi u selu koji nisu
bili angažovani u vojsci bili su naterani da se brinu o njima. Arči Kameron, Lohijelov brat doktor,
jurcao je između koliba kao zvanični zapovednik i zapravo je bio koristan tu i tamo.
Ja sam organizovala da svaki muški Frejzer iz Lalibroha bude donet u kolibu u kojoj sam
vršila sopstvenu trijažu na brzinu procenjujući ozbiljnost rana, šaljući one još uvek pokretne niz
ulicu da ih sredi Dženi Kameron, umiruće preko u štab Arčija Kamerona u crkvi – smatrala sam ga
kompetentnim za davanje laudanuma, a i takvo okruženje bi im moglo pružiti nešto utehe.
Ozbiljne rane sam tretirala onako kako sam mogla. Polomljene kosti u susednu kuću, gde su
dva hirurga iz puka Makintoša mogla da stave udlage i zavoje. One s ranama na grudima, koje
nisu bile fatalne, što je moguće udobnije podbočene uz jedan zid u polusedećem položaju da se
olakša disanje; bez kiseonika i materijala za hiruršku intervenciju, malo toga sam mogla da im
olakšam. Oni sa ozbiljnim ranama na glavi slati su u crkvu sa onima koji su umirali; njima nisam
mogla ništa da pružim, pa im je bolje bilo u božjim rukama, ako već ne u rukama Arčija
Kamerona.
Razneti i otkinuti udovi i stomačne rane bili su najgori. Nije bilo uslova za sterilnost; sve što
sam mogla bilo je da ja operem ruke između dva pacijenta i da mrkim pogledom nateram svoje
pomoćnike da učine isto – bar dok ih ja lično nadzirem – i da proverim da li su zavoji koje

376
stavljamo svi prokuvani. Znala sam, bez sumnje, da se ove mere u ostalim kolibama ignorišu kao
traćenje vremena, uprkos mom podučavanju. Ako nisam uspela da ubedim sestre i lekare u
L’Hôpital des Anges u postojanje klica, bile su slabe šanse da to uspem sa nasumično skupljenim
škotskim domaćicama i vojnih hirurzima koji su obavljali i poslove veterinara.
Prestala sam da mislim na to kako će neki ljudi sa izlečivim ranama umreti od infekcije.
Mogu pružiti ljudima iz Lalibroha, pa tek onda nekim drugima, prednosti čistih ruku i zavoja; ne
mogu da brinem za sve. Na bojnim poljima Francuske u dalekom ratu naučila sam da ne možeš da
spaseš svet, ali možeš da spaseš čoveka pred sobom ako delaš dovoljno brzo.
Džejmi je na trenutak zastao na vratima procenjujući situaciju, a onda se pokrenuo da
pomogne u teškim poslovima, premeštajući pacijente, dižući kazane vruće vode, donoseći kofe
čiste vode sa bunara na Trenantskom trgu. Oslobođena strahovanja za njega i neprekidno
uposlena, skoro da nisam ni mislila na njega.
Trijažna stanica svake poljske bolnice često veoma podseća na klanicu. Ni ova nije bila
izuzetak. Pod je bio od nabijene zemlje, što i nije loša podloga jer dobro upija krv i ostale tečnosti.
Sa druge strane, natopljena mesta su postajala blatnjava i opasna za hodanje.
Para se dizala iz kazana kipuće vode nad vatrom, pojačavajući vrelinu. Svi su se cedili od
vlage; osoblje od lepljive tečnosti izazvane napinjanjem, ranjenici od smrdljivog znoja usled straha
i davno istrošenog besa. Magla barutnog dima se razilazila sa bojnog polja ispod i strujala
trenantskim ulicama i kroz otvorena vrata, a izmaglica koja je štipala za oči ugrožavala je čistoću
sveže iskuvanih čaršava koji su prebačeni da se osuše na ramovima na kojima se obično suši riba.
Ranjenici su stizali u talasima, zasipajući kolibu kao pena morskih talasa, uzburkavajući je i
stvarajući konfuziju dolaskom svakog novog naleta. Mi smo mlatili naokolo, boreći se sa silinom
plime da bismo na kraju bili ostavljeni, onako bez daha, da sredimo naplavine koje je talas ostavio
pri povlačenju.
Naravno, i u najfrenetičnijoj aktivnosti postoje zatišja. Ona su učestala tokom popodneva, a
do zalaska sunca priliv ranjenika je opao i mi smo počeli da se ustaljujemo u rutini brige o
preostalim pacijentima. I dalje je bilo dosta posla, ali je bar bilo vremena da se uhvati dah, da se
zastane u mestu i osvrne oko sebe.
Stajala sam pored otvorenih vrata i udisala sveži večernji vetrić koji je stizao sa obale, kada
se Džejmi vratio u kolibu noseći naramak drva. Istovario ga je kraj ognjišta i vratio se da stane uz
mene i nakratko me dodirne po ramenu. Potočići znoja su mu se slivali sa vilice pa sam pružila
ruku da ih obrišem ćoškom kecelje.
„Da li si bio u ostalim kolibama?“, upitala sam.
Klimnuo je glavom, a dah je počeo da mu se usporava. Lice mu je bilo toliko umazano od
dima i krvi da nisam bila sigurna, ali mi se učinilo da je ubledeo.
„Aha. I dalje se mnogo pljačka na bojnom polju i podosta ljudi još nedostaje. Svi naši
ranjenici su ovde, istina – nema ih drugde.“ Pokazao je prema drugom kraju kolibe gde su tri
ranjenika iz Lalibroha druželjubivo ležala ili sedela blizu ognjišta i razmenjivala dobronamerne
uvrede sa ostalim Škotima. Malobrojni ranjeni Englezi u ovoj kolibi su ležali zasebno, blizu vrata.
Oni su znatno manje pričali, zadovoljni time što mogu da meditiraju o sumornoj perspektivi
zarobljeništva.
„Niko gadno ranjen?“, upitao me je, gledajući u tu trojicu.
Odmahnula sam glavom. „Džordž Maklur bi mogao da izgubi uvo; ne mogu ništa da kažem.
Ali ipak mislim da će svi biti dobro.“
„Fino.“ Uputio mi je umorni osmeh, a zatim je usijano lice obrisao krajem svog pleda. Videla
sam da ga je nehajno omotao oko tela umesto da ga prebaci preko jednog ramena. Verovatno da
mu ne bi smetao, ali mora da mu je bilo vruće.
Okrećući se da pođe, pružio je ruku da dohvati flašu vode koja je visila sa eksera u dovratku.
„Ne tu!“, rekla sam.

377
 „Zašto ne?“, upitao je sav zbunjen. Protresao je flašu sa širokim grlićem, izazivajući tiho
bućkanje. „Puna je.“
„Znam da jeste“, rekla sam. „Tu koristim kao pisoar.“
„Oh.“ Držeći flašu sa dva prsta, krenuo je da je vrati na mesto, ali sam ga zaustavila.
„Ne, uzmi je“, predložila sam. „Možeš da je isprazniš napolju, a ovu napuni na bunaru.“
Pružila sam mu drugu sivu kamenu flašu, istu kao što je prethodna.
„Potrudi se da ih ne pobrkaš“, korisno sam dodala.
„Mmfm“, odgovorio je, šaljući mi pogled koji ide uz tu buku, i okrenuo se ka vratima.
„Hej!“, rekla sam kada sam ga dobro videla s leđa. „Šta je to?“
„Šta?“, pitao je, zapanjen, pokušavajući da virne preko ramena.
„To!“ Moji prsti su pratili blatnjavi obris koji sam spazila iznad obešenog pleda, ocrtan na
njegovoj umazanoj lanenoj košulji jasno kao olovkom. „Izgleda kao potkovica“, rekla sam u
neverici.
„Oh, to“, rekao je, sležući ramenima.
„Konj te je nagazio?“
„Pa nije namerno“, rekao je, braneći konja. „Konji ne vole da gaze po ljudima; valjda im je
malo gnjecavo pod nogama.
„Rekla bih da je tako“, složila sam se, hvatajući ga za rukav da bih sprečila njegov pokušaj da
zbriše. „Stani mirno. Kako se pobogu to desilo?“
„Ma nije važno“, protestovao je. „Rebra valjda nisu polomljena, samo su malčice
nagnječena.“
„Oh, samo malčice“, sarkastično sam se složila. Uspela sam da sklonim isflekanu tkaninu sa
leđa i ugledala jasan, oštar otisak zakrivljene potkovice, usečen u svetlu kožu na njegovim leđima
baš iznad pojasa. „Pobogu, mogu tačno da vidim klince u potkovici.“ On se nehotice štrecnuo dok
sam prstima prelazila po tragu.
To se dogodilo tokom jednog kratkog naleta konjanika, objasnio je. Hajlenderi, uglavnom
nenaviknuti na konje sem malih, čupavih hajlendskih ponija, bili su ubeđeni da su konji engleske
konjice uvežbani da ih napadaju kopitima i zubima. Uspaničeni od napada konjice, bacali su se
ispred kopita konja, svirepo im sekuči noge i stomake mačevima, kosama i sekirama.
„A misliš da nisu?“
„Naravno da nisu, Sasenah“, nestrpljivo je rekao. „Nije on pokušavao da me napadne. Jahač
je hteo da pobegne, ali je bio prikucan sa obe strane. Nije mu ostalo da ode nikud sem preko
mene.“
Uvidevši da je to shvatio i jahač, delić sekunde pre nego što je konjanik upotrebio mamuze
na bokovima konja, Džejmi se bacio pravo na lice i rukama prekrio glavu.
„A zatim mi je isteran dah iz pluća“, objasnio je. „Osetio sam udarac, ali nije bolelo. Nije
tada.“ Pružio je ruku nazad i odsutno protrljao trag, praveći malu grimasu.
„Dobro“, rekla sam, puštajući rub košulje. „Jesi li piškio od tada?“
Zurio je u mene kao da sam načisto poludela.
„Konj od dvesta kila ti je nagazio pravo na bubreg“, objasnila sam, malo nestrpljivo. Bilo je
ranjenika koji čekaju. „Hoću da znam ima li krvi u tvojoj mokraći.“
„Oh“, rekao je, a lice mu se razvedrilo. „Ne znam.“
„Pa hajde da saznamo, hoćemo li?“ Veliki medicinski kovčeg sam ranije odložila u ćošak da
ne smeta; sada sam ga ispreturala i izvukla jednu staklenu čašicu za urinoskopiju koju sam
nabavila u L’Hôpital des Anges.
„Napuni je pa mi je vrati.“ Pružila sam mu je i okrenula se ka ognjištu, gde me je čekao kazan
pun čaršava koji su vrili.
Dobacila sam mu pogled i zatekla ga kako i dalje upitno gleda u čašu.

378
 „Treba li pomoć, momče?“ Krupan engleski vojnik koji je ležao na podu zurio je u njega sa
slamarice i smešio se.
Blesak belih zuba se ukazao u prljavštini Džejmijevog lica. „Oh, da“, rekao je. Sagnuo se,
nudeći čašu Englezu. „Evo, pridrži mi je dok ciljam.“
Među obližnjim ljudima je nastalo veselja, skrećući im pažnju sa sopstvenih jada.
Nakon kratkog oklevanja, Englez je krupnom šakom stegao lomljivu čašu. Čovek je zadobio
šrapnel u bedro pa mu stisak nije bio baš postojan, ali se i dalje smešio uprkos tome što mu je znoj
vlažio gornju usnu.
„Šest penija da nećeš pogoditi“, rekao je. Pomerio je čašu tako da je stajala metar ili malo
dalje od Džejmijevih bosih nogu. „Sa mesta gde si.“
Džejmi je zamišljeno pogledao nadole, trljajući bradu dok je procenjivao rastojanje. Čovek
čiju sam ruku previjala prestao je da ječi, obuzet dramom u nastanku.
„Neću da kažem da će biti lako“, rekao je Džejmi, namerno ističući škotski akcenat. „Ah za
šest penija? Aha, pa, to je iznos zbog koga bi se vredelo potruditi, eh?“ Njegove oči, malo
zakošene, postale su od smeha slične mačijim.
„Laka lova, momče“, kazao je Englez teško dišući, ali se i dalje smešio. „Za mene.“
„Dva srebrna penija na momka“, doviknuo je jedan iz klana Makdonalda u ćošku pored
dimnjaka.
Jedan engleski vojnik sa mundirom prevrnutim naopako da bi naglasio status zatvorenika,
počeo je da pretražuje džepove.
„Ha! Kesica trave protiv!“, rekao je, trijumfalno dižući malu platnenu duvankesu.
Dovikivanje opklada i grubih primedbi započelo je na sve strane dok je Džejmi čučao i
pravio veliku predstavu od procenjivanja rastojanja do čaše.
„U redu“, konačno je rekao, ustajući i zabacujući ramena. „Jesi li konačno spreman?“
Englez na podu se zakikotao. „Oh, ja jesam, momče.“
„Pa dobro.“
Tišina puna iščekivanja zahvatila je sobu. Ljudi su se dizali na laktove da posmatraju,
dovoljno zainteresovani da zaborave ne neudobnost i neprijateljstva.
Džejmi je pogledao po sobi, klimnuo svojim ljudima iz Lalibroha, a onda polako digao rub
kilta i zavukao ruku. Namrštio se od koncentracije, pipajući nasumice, a onda dopustio da mu
izraz dvoumljenja preleti licem.
„Imao sam ga kad sam izlazio“, rekao je, i sobu je zahvatila erupcija smeha.
Smešeći se zbog toga što mu je šala uspela, podigao je kilt još više, uhvatio svoje jasno
vidljivo oružje i pažljivo naciljao. Začkiljio je, malo savio kolena i prsti su zgrabili jače.
Ništa se nije desilo.
„Ne može da opali!“, likovao je jedan Englez.
„Barut mu je mokar!“, vrištao je drugi.
„Nemaš kuglica u pištolju, momče?“, podsmevao mu se saučesnik sa poda.
Džejmi je sumnjičavo zagledao svoju opremu, što je izazvalo novu buru povika i
zadirkivanja. Zatim mu se lice razvedrilo.
„Ha! Nemam ništa u cevi, ništa drugo!“ Pružio je ruku ka flašama na zidu, podigao jednu
obrvu ka meni i, kada sam klimnula, dohvatio jednu i nagnuo je nad otvorenim ustima. Voda ga je
prskala po bradi i košulji, a Adamova jabučica je skakutala dok je pio.
„Ahhh.“ Spustio je flašu, rukavom obrisao prljavštinu sa lica i naklonio se svojoj publici.
„E, sad“, počeo je, krećući rukom nadole. Međutim, spazio je izraz mog lica, i zastao usred
pokreta. Nije mogao da vidi otvorena vrata iza svojih leđa niti čoveka koji je stajao na njima, ali
mu je iznenadna tišina koja je zavladala sobom rekla da su sve opklade otkazane.
Njegova visost princ Čarls Edvard je pognuo glavu ispod dovratka da bi ušao u kolibu.
Dolazeći da obiđe ranjenike, bio je prigodno obučen u teget somotske jahaće pantalone i

379
odgovarajuće čarape, besprekornu košulju i – nesumnjivo da bi pokazao solidarnost sa svojim
trupama – sako i prsluk od tartana Kamerona, sa pomoćnim pledom uhvaćenim iznad jednog
ramena brošem od škotskog kvarca. Kosa mu je bila sveže napuderisana, a orden sv. Andrije je
blistavo svetlucao na njegovim grudima.
Stajao je na vratima, otmeno inspirišući sve na vidiku i sprečavajući ulazak onih koji su
stajali iza. Polako je zagledao oko sebe, obuhvatajući pogledom dvadeset pet ljudi naguranih
jedan do drugog po podu, sa pomoćnicima koji su klečali nad njima, gužvu krvavih zavoja bačenih
u jedan ugao, lekove i instrumente razbacane po stolu i mene kako stojim iza njih.
Njegova visost nije baš mnogo marila za žene u vojsci, ali je on bio potpuno obuzet
pravilima kurtoazije. Ja sam bila žena, uprkos mrljama od krvi i povraćanja na suknji i činjenice da
mi se kosa malo videla ispod marame.
„Madam Frejzer“, rekao je, graciozno mi se klanjajući.
„Vaša visosti.“ Zaklatila sam glavu i uzvratila naklon nadajući se da on ne namerava da
ostane dugo.
„Veoma cenimo vaše napore za našu stvar, madam“, rekao je, a italijanski akcenat mu je bio
jači nego obično.
„Hm, hvala vam“, kazala sam. „Pazite na krv. Na ovom mestu je prilično klizavo.“
Prefinjena usta su se malo stegla dok je obilazio baricu koju sam mu pokazala. Kako su se
vrata oslobodila, Seridan, O’Salivan i lord Balmerino su ušli, praveći još veću gužvu u kolibi. Sada
kada je kurtoazija zadovoljena, Čarls je pažljivo čučnuo između dve slamarice.
Nežno je stavio ruku na rame jednog čoveka.
„Kako se zoveš, junačino moja?“
„Gilbert Munro... aaa, Vaša visosti“, žurno je dodao čovek, zastrašen pojavom princa.
Izmanikirani prsti su dotakli zavoj i udlagu koji su obavijali ono što je ostalo od desne ruke
Gilberta Munroa.
„Tvoja žrtva je ogromna, Gilberte Munro“, jednostavno je rekao Čarls. „Obećavam ti da neće
biti zaboravljena.“ Ruka je dotakla obraze sa zulufima i Munro je pocrveneo od postiđenosti i
zadovoljstva.
Ja sam pred sobom imala čoveka sa ranom na skalpu koju je trebalo zašiti, ali sam mogla da
gledam krajičkom oka dok je Čarls obilazio kolibu. Krećući se polako išao je od kreveta do
kreveta, ne propuštajući nikoga, zastajući da se raspita za ime i dom svakog ponaosob, da ponudi
zahvalnost i pažnju, čestitke i saučešće.
Ljudi su zanemeli od zaprepašćenja, Englezi kao i Hajlenderi, pa su jedva uspevali da
odgovore Njegovoj visosti tihim mrmljanjem. On je konačno ustao i ispravio se, uz čujnu škripu
ligamenata. Jedan kraj pleda mu se vukao po blatu, ali on kao da to nije primećivao.
„Donosim vam blagoslov i zahvalnost mog oca“, rekao je. „Vaši današnji podvizi biće zauvek
upamćeni.“ Ljudi na podu nisu bili u prikladnom raspoloženju da kliču, ali su se pojavili osmesi i
opšte raspoloženje odobravanja.
Okrećući se da pođe, Čarls je spazio Džejmija kako stoji po strani u ćošku, da ga Seridan ne
bi čizmama nagazio po bosim nogama. Lice Njegove visosti se ozarilo od zadovoljstva.
„Mon cher! Nisam vas video danas. Strahovao sam da vas je neka nevolja zadesila.“ Prekorni
izraz je preleteo lepim, rumenim licem. „Zašto niste došli u sveštenikovu kuću na večeru sa
ostalim oficirima?“
Džejmi se nasmešio i učtivo se naklonio.
„Moji ljudi su ovde, visosti.“
Prinčeve obrve su poletele naviše na te reči i zaustio je da nešto kaže, ali je lord Balmerino
iskoračio i prošaputao mu nešto u uvo. Carlsov izraz lica postao je zabrinut.
„Ali šta je to, da čujem?“, rekao je Džejmiju, gubeći kontrolu nad rečima, što mu se dešavalo
kada prevladaju emocije. „Lord mi kaže da ste pretrpeli ranjavanje.“

380
 Džejmi je izgledao kao da se malo stidi. Brzo je pogledao prema meni da vidi da li sam to
čula i, uvidevši da nesporno jesam, trgao je pogled nazad ka princu.
„Nije to ništa, visosti. Samo ogrebotina.“
„Pokažite mi.“ Bilo je to jednostavno rečeno, ali nesumnjivo naređenje pa je uflekani pled
pao bez protesta.
Prevoji tamnog tartana bili su gotovo crni sa unutrašnje strane. Košulja mu je ispod bila
crvena od pazuha do bedra, sa krutim smeđim flekama tamo gde je krv počela da se suši.
Ostavljajući ranjenika pogođenog u glavu da o povredi zasad sam brine, prišla sam i
rastvorila košulju, nežno je povlačeći sa povređenog boka. Uprkos količini krvi, znala sam da to ne
može biti ozbiljna rana; stajao je kao stena i krv više nije tekla.
Bila je to posekotina sabljom, ukoso preko rebara. Srećan ugao; pravo unutra stigla bi
duboko u međurebarne mišiće. Ovako, visio je komad kože dug dvadesetak centimetara, a
crvenilo se stvaralo pod njim usled popuštanja pritiska. Trebaće podosta šavova da se to okrpi, ali
sem stalne opasnosti od infekcije, rana nije ni po čemu bila ozbiljna.
Okrenula sam se da raportiram Njegovoj visosti, ali sam zastala zbog čudnog izraza na
njegovom licu. Na trenutak sam pomislila da je to početnička drhtavica, šok osobe nenaviknute da
gleda rane i krv. Mnoge medicinske sestre pripravnice u ratnom previjalištu bi uklonile poljski
zavoj, uputile jedan pogled i zaždile, da tiho povrate napolju pre nego što bi se vratile da ukažu
pomoć pacijentu. Rane sa bojnog polja izgledaju naročito gadno.
Ali nije moglo biti reči o tome. Iako ni slučajno nije bio rođeni ratnik, Čarls je bivao krvav,
kao i Džejmi, kad je imao četrnaest godina, u svojoj prvoj bici kod Gaete. Ne, zaključila sam još
dok je trenutni izraz šokiranosti bledeo iz blagih smeđih očiju. On se ne bi zaprepastio od krvi ili
rana.
Nije ovo napoličar ili čobanin koji stoji pred njim. Ni bezimeni podanik čija je dužnost da se
bori za stvar Stjuarta. Ovo je prijatelj. I pomislila sam da mu je, možda, od Džejmijeve rane
iznenada svanulo; da je krv prolivena po njegovom naređenju, da su ljudi ranjeni zbog njegovog
cilja – nije ni čudo što ga je to pogodilo, duboko kao rez mačem.
Gledao je u Džejmijev bok neobično dugo, a onda je podigao pogled da se sretne sa
njegovim. Dograbio je Džejmijevu ruku i pognuo glavu.
„Hvala ti“, tiho je rekao.
I baš u tom trenutku pomislila sam da će možda, uprkos svemu, uspeti da postane kralj.

*****

Na maloj kosini iza crkve podignut je šator po naređenju Njegove visosti, kao poslednje utočište
poginulima u bici. Iako im je u lečenju davana prednost, engleski vojnici je ovde nisu imali; ljudi
su ležali u redovima tako da im je tkanina prekrivala lica, pa su se Hajlenderi razlikovali samo po
odeći i svi su čekali sutrašnju sahranu. Makdonald iz Kapoča je doveo sa sobom francuskog
sveštenika; čovek čija su ramena bila pognuta od umora, sa ljubičastom stolom neskladno
obučenom preko isflekanog hajlendskog pleda kretao se polako kroz šator, zastajući da se pomoli
pred svakim poginulim.
„Večni mir mu podari, o Bože, i neka svetlost večito sija na njega.“ Prekrstio se i otišao do još
jednog leša.
Videla sam taj šator ranije pa sam – sa knedlom u grlu – izbrojala tela poginulih gorštaka.
Dvadeset dva. Kada sam sad ušla u šator, utvrdila sam da ih ima već dvadeset šest.
Dvadeset sedmi je ležao u obližnjoj crkvi, na poslednjoj milji svog putovanja. Aleksander
Kinsejd Frejzer je polako umirao od rana u stomaku i grudima, od sporog unutrašnjeg krvarenja

381
koje se nije moglo zaustaviti. Videla sam ga kada su ga doneli, belog kao kreč jer je celo popodne
sporo nasmrt krvario, sam na polju među telima neprijatelja.
Pokušao je da mi se nasmeši, a ja sam mu vodom navlažila usne i namazala ih lojem. Dati
mu da pije značilo je ubiti ga na mestu jer bi tečnost projurila kroz probušenu utrobu i izazvala
fatalni šok. Oklevala sam, uviđajući ozbiljnost njegovih rana i razmišljajući da li bi brza smrt bila
bolja... ali sam tada stala. Shvatila sam da bi on želeo da vidi sveštenika i da se ispovedi. I tako sam
ga poslala u crkvu, gde se otac Benin brinuo za umiruće kao što sam se ja brinula za žive.
Džejmi je odlazio u kratke obilaske u crkvu otprilike svakih pola sata, ali se Kinsejd držao
neverovatno dugo, ne ispuštajući život uprkos stalnom oticanju materije. A Džejmi se nije vratio
iz svog poslednjeg obilaska. Znala sam da se borba konačno privodi kraju pa sam otišla da vidim
mogu li da pomognem.
Mesto pod prozorima gde je Kinsejd ležao bilo je prazno, izuzev velike, tamne mrlje. Nije ga
bilo u šatoru za mrtve, a ni Džejmija nije bilo na vidiku.
Posle dosta vremena našla sam ih podaleko na brdu iza crkve. Džejmi je sedeo na steni sa
telom Aleksandera Kinsejda u naručju, kovrdžava glava se odmarala na njegovom ramenu, a duge,
maljave noge su mlitavo visile sa strane. I jedan i drugi su bili nepomični kao stena na kojoj su
sedeli. Nepomični kao smrt, iako je samo jedan mrtav.
Dotakla sam belu, olabavljenu ruku da se uverim, a zatim sam dodirnula gustu smeđu kosu
– i osetila da je apsurdno što sam živa. Čovek ne treba da umre nevin, ali ovaj jeste.
„Otišao je, Džejmi“, prošaputala sam.
On se nije odmah pomerio, ali je potom klimnuo otvarajući oči kao da okleva da se suoči sa
realnošću.
„Znam. Umro je ubrzo nakon što sam ga izneo, ali nisam hteo da ga pustim da ode.“
Uhvatila sam ga za ramena i polako smo ga spustili na zemlju. Ovde je bilo trave i noćni
vetar je komešao travke oko njega tako da su mu lagano dodirivale lice – dobrodošlica za
milovanje zemlje.
„Nisi hteo da umre pod krovom“, rekla sam sa razumevanjem. Nebo je brisalo preko nas,
ugodno prekriveno oblacima i sa beskrajnim obećanjem utočišta.
Polako je klimnuo, a onda je kleknuo kraj tela i poljubio široko bledo čelo.
„Voleo bih da neko isto to učini za mene“, tiho je rekao. Navukao je kraj pleda preko smeđih
kovrdža i promrmljao na gelskom nešto što nisam razumela.
Prihvatna ambulanta za ranjenike nije mesto za suze; i suviše ima ozbiljnog posla. Nisam
plakala celog dana uprkos onome što sam videla, ali sam sada popustila, makar načas. Naslonila
sam lice na Džejmijevo rame da mi da snage, a on me je malo potapšao. Kada sam podigla glavu
brišući suze sa lica, videla sam da on zuri, bez suza, u nepomičnu figuru na zemlji. Osetio je da ga
gledam pa je oborio pogled u mene.
„Plakao sam za njim dok je još bio živ i svestan toga, Sasenah“, tiho je kazao. „A sad, kako je
u kući?“
Šmrcnula sam, obrisala nos i uzela ga za ruku dok smo kretali ka kolibi.
„Treba mi tvoja pomoć oko jednog.“
„Kog to?“
„Hamiša Makbeta.“
Džejmijevo lice, napeto već toliko sati, opustilo se malo ispod mrlja i fleka.
„Vratio se, znači? Drago mi je. U kakvom je stanju?“
Zakolutala sam očima. „Videćeš.“
Makbet je bio jedan od Džejmijevih ljubimaca. Krupan muškarac sa kovrdžavom smeđom
bradom i uzdržanog ponašanja, uvek je bio u blizini da čuje Džejmijev poziv, spreman kad god je
nešto zatrebalo tokom putovanja. Retko je govorio i imao je onaj spori, stidljivi osmeh koji bi se
rascvetao iz njegove brade kao cvet koji cveta noću, redak ali ozaren.

382
 Znala sam da je odsustvo velikog čoveka posle bitke brinulo Džejmija, čak i pored svih
ostalih detalja i stresova. Kako je dan prolazio i zaostali se vraćali jedan po jedan, uporno sam
čekala Makbeta. Ali sunce je zašlo i vatre su bile zapaljene po vojnom logoru a od Hamiša
Makbeta ni traga. Počela sam da strahujem da ćemo i njega naći među poginulima.
Ipak, stigao je do stanice za ranjenike pre pola sata, krećući se polako, ali sopstvenom
snagom. Jedna noga je bila natopljena krvlju sve do skočnog zgloba, i hodao je s naporom,
raskrečenih nogu, ali nipošto nije pomišljao da ga „ženska“ dotakne i vidi u čemu je problem.
Krupni čovek je ležao na ćebetu blizu fenjera, sa rukama preko oteklog stomaka, pogleda
strpljivo uprtog u tavanske grede. Zakrenuo je očima kada je Džejmi kleknuo pored njega, ali se
nije pomerio. Ja sam se taktično zadržala pozadi, skrivena od pogleda iza širokih Džejmijevih leđa.
„Dobro, onda, Makbete“, rekao je Džejmi, spuštajući ruku na debeli zglob u znak pozdrava.
„Kako je, čoveče?“
„Izdržaću, ser“, zagrmeo je džin. „Izdržaću. Samo je malo...“ Oklevao je.
„Pa, onda, hajde da to pogledamo.“ Makbet se nije bunio kad je Džejmi razotkrio kilt.
Virkajući kroz prorez između Džejmijeve ruke i tela, videla sam razlog Makbetovog oklevanja.
Mač ili bajonet ga je zahvatio visoko u prepone i iscepao nadole. Skrotum je bio iskidan sa
jedne strane, a jedan testis je visio napolju, glatke ružičaste površine blistave kao oljušteno jaje.
Džejmi i još dvojica ili trojica koji su videli ranu su pobledeli i primetila sam jednog od
pomoćnika kako se refleksno opipava, kao da hoće da se uveri da su njegovi delovi tela svi na
mestu.
Uprkos tome što je rana užasno izgledala, sam testis je izgledao neoštećeno i nije bilo
preteranog krvarenja. Dotakla sam Džejmija po ramenu i odmahnula glavom da ukažem da rana
nije ozbiljna, bez obzira na to kako utiče na mušku psihu. Spazivši moj pokret krajičkom oka,
Džejmi je potapšao Makbeta po kolenu.
„Oh, nije tako strašno, Makbete. Ne brini, još ćeš ti biti otac.“
Krupni čovek je prestrašeno gledao nadole, ali je na te reči pogledao u svog komandanta. „To
me baš i ne brine, ser, pošto već imam šestoro klinaca. Samo je reč o tome šta će moja žena reći,
ako se...“ Makbet je pocrveneo kada su ljudi oko njega počeli da se smeju i dobacuju.
Pogledavši u mene radi potvrde, Džejmi je obuzdao svoj osmeh i nepokolebljivo rekao: „I to
će biti u redu, Makbete.“
„Hvala vam, ser“, zahvalno je izustio čovek, potpuno verujući u reči svog komandanta.
„Ipak“, žustro je nastavio Džejmi, „to će trebati da se zašije, čoveče. E sad, tu imaš izbor.“
Krenuo je rukom u otvoreni pribor po jednu od mojih ručno pravljenih igala za zašivanje.
Zgrožena grubim predmetima koji su brice-hirurzi obično koristili za ušivanje svojih mušterija,
napravila sam tridesetak igala za sebe, birajući najbolje igle za vez koje sam mogla da nađem i
grejući ih iznad plamena alkoholne lampe, nežno ih savijajući sve dok nisam dobila igle pravilno
zakrivljene u oblik polumeseca za šivenje oštećenih tkiva. Na sličan način sam napravila i hirurški
konac; prljav, odvratan posao, ali sam bar bila sigurna u to da je moj materijal sterilan.
Malena igla za ušivanje je izgleda blesavo stisnuta između Džejmijevog krupnog palca i
kažiprsta. Iluziju medicinske kompetentnosti nisu pojačavali Džejmijevi zrikavi pokušaji da utera
konac u iglu.
„Ili ću to uraditi ja sam“, rekao je dok mu je vrh jezika malo provirivao u koncentraciji, „ili...“
Prekinuo je ispustivši iglu i počeo je da je traži po pregibima Makbetovog pleda. „Ili“, nastavio je,
trijumfalno je podižući pred prestrašenim očima pacijenta, „ti to može obaviti moja žena.“ Malim
trzajem glave pozvao me je da se pojavim. Maksimalno sam se trudila da delujem što ozbiljnije,
uzimajući iglu iz Džejmijevih neveštih ruku i spretno provlačeći konac jednim potezom.
Makbetove krupne smeđe oči su polako putovale između Džejmijevih krupnih šapa, za koje
se on potrudio da izgledaju što trapavije spuštajući izobličenu desnu šaku preko leve, i mojih

383
sitnih, spretnih ruku. Konačno je legao uz zlosrećan uzdah i promumlao saglasnost da mu
„ženska“ dodirne intimne delove tela.
„Ništa ne brini, čoveče“, kazao je Džejmi, prijateljski ga tapšući po ramenu. „Na kraju
krajeva, rukuje mojim sopstvenim već neko vreme i još mi nije upropastila muškost.“ Usred
smeha pomoćnika i okolnih pacijenata krenuo je da ustane, ah sam ga zaustavila gurajući mu
jednu flašicu u ruke.
„Šta je to?“, upitao je.
„Alkohol i voda“, rekla sam. „Dezinfekcioni rastvor. Ako ne misliš da dobije groznicu ili da
mu se ovo zagnoji ili još gore od toga, rana mora da se očisti.“ Makbet je očigledno prešao peške
izvesno rastojanje od mesta gde je ranjen pa je bilo fleka od prljavštine i krvi oko rane. Alkohol od
žitarica je agresivno dezinfekciono sredstvo, čak i rastvoren po pola u sterilnoj destilovanoj vodi
kako sam ga ja koristila. Ipak, to je bilo najefikasnije sredstvo koje sam imala protiv infekcije i bila
sam nepokolebljiva da se mora primenjivati, uprkos prigovorima pomoćnika i vriscima pacijenata
koji su bili podvrgnuti takvom tretmanu.
Džejmi je skrenuo pogled sa bočice alkohola na razjapljenu ranu, i malo je zadrhtao. I on je
dobio svoju dozu kada sam mu ušivala ranu na boku, ranije te večeri.
„Pa, Makbete, bolje ti nego ja“, kazao je i čvrsto spustio koleno čoveku preko dijafragme, a
zatim sadržinu flašice prosuo preko rane.
Stravičan krik je zatresao zidove i Makbet se migoljio kao presečena zmija. Kada je buka
konačno prestala, lice mu je poprimilo pegavozelenkastu boju i nije uopšte prigovarao kada sam
započela rutinski, mada bolan posao zašivanja skrotuma. Većina pacijenata, čak i oni strašno
ranjeni, stoički su podnosili primitivan tretman kojem sam ih podvrgavala, a ni Makbet nije bio
izuzetak. Ležao je nepomično tokom gnusnog poniženja, pogleda prikovanog za plamen lampe i
nije se ni pomerio tokom ovog krpljenja. Samo su promene boje njegovog lica, od zelene do bele i
crvene i nazad, pokazivale njegova osećanja.
Međutim, na kraju je bio rumen. Dok sam završavala šivenje, mlitavi penis je počeo malo da
se ukrućuje, dotaknut ovlaš mojom rukom. Potpuno uzdrman ovim pravdanjem svoje vere u
Džejmijeve reči, Makbet je trgao nadole kilt onog časa kada sam završila, skočio na noge i
oteturao se u mrak, ostavljajući me da se kikoćem nad svojim priborom.

*****

Našla sam ćošak gde se moglo sesti na kovčeg sa zalihama medicinskog materijala pa sam se
oslonila na zid. Nalet bola mi je prostrujao naviše kroz listove; naglo razbijanje tenzije i reakcija
živaca na to. Izula sam cipele i oslonila se leđima na zid, veseleći se manjim grčevima koji su hitali
uz kičmu i vrat kako je napor od stajanja prestajao.
Od tolikog umora kao da mi je postao osetljiv svaki delić kože; kada je konačno naglo
prestala potreba da naprežem telo, preostala pokretačka sila kao da mi je oterala svu krv na
periferiju tela, kao da je nervni sistem neodlučan da poveruje u ono što su mišići već zahvalno
prihvatili; nema potrebe da se krećeš, za sada.
U kolibi je bilo toplo i bučno od disanja; nije to bila zdrava larma ljudi koji hrču, već plitko
disanje ljudi koje i disanje boli i jauci onih koji su našli privremeni zaborav koji ih oslobađa muške
obaveze da se pati u tišini.
Ljudi u ovoj kolibi su bili teški ranjenici, ali ne u smrtnoj opasnosti. Međutim, znala sam da
smrt šeta noću hodnicima bolničkog odeljenja, tražeći one čija je odbrana oslabila, koji bi joj
mogli nesvesno stati na put usled samoće i straha. Neki ranjenici su imali supruge koje su spavale
pored njih da bi ih tešile u mraku, ali nijedan u ovoj kolibi.

384
 Oni su imali mene. Ako sam mogla malo toga da učinim da ih izlečim ili da zaustavim njihov
bol, mogla sam bar da im dam do znanja da nisu sami; da je neko tu, između njih i senke. Osim
onoga što sam mogla da učinim, moj posao je bio da budem tu.
Ustala sam i polako prošla između slamarica na podu zastajući kod svake, mrmljajući i
dodirujući, ispravljajući ćebe, gladeći umršenu kosu, masirajući čvorove koji su se stvarali u
zgrčenim udovima. Gutljaj vode ovde, promena zavoja tamo, prepoznavanje napete postiđenosti
koja znači da je čoveku potrebna guska i njeno prozaično donošenje da bi mu se omogućilo da se
olakša, kamena boca koja se grejala i otežavala u mojim rukama.
Izašla sam iz kuće da ispraznim jednu, i zastala na trenutak skupljajući hladnu, kišnu noć
oko sebe, puštajući meku vlagu da obriše dodir grube, dlakave kože i miris oznojenih muškaraca.
„Ne spavaš mnogo, Sasenah.“ Blagi škotski glas je stigao iz pravca puta. Druge bolničke
kolibe su bile sa te strane, a oficirske odaje sa suprotne strane, u kući seoskog sveštenika.
„Ni ti ne spavaš mnogo“, suvo sam odgovorila. Koliko li je već dugo bez sna?, pitala sam se.
„Sinoć sam spavao na polju, sa ljudima.“
„Oh, je li? Baš dobro za odmor“, rekla sam, pomalo razdražena, što ga je zasmejalo. Šest sati
sna u mokrom polju, posle čega je usledila bitka u kojoj ga je nagazio konj, ranila sablja i bog zna
šta još. Zatim je okupio svoje ljude, skupio ranjenike, pobrinuo se za povredene, žalio za
poginulima i služio svom princu. A za sve to vreme nisam ga videla da zastaje da bi jeo, pio ili da
bi se odmorio.
Mrzelo me je da ga prekorevam. Nije vredelo ni pominjati da bi trebalo da bude među
ranjenicima na podu. Njegov posao se sastojao i u tome da bude ovde.
„Ima drugih žena, Sasenah“, tiho je rekao. „Da pitam Arčija Kamerona da pošalje neku drugu
dole?“
To je zvučalo kao izazov, ali takav koji sam odbacila pre nego što stignem da razmislim o
njemu jer sam se plašila da se, ako priznam svoj umor, više nikada neću moći pomeriti.
Istegla sam se, upirući šakama donji deo leđa.
„Ne“, rekla sam. „Izdržaću do jutra. Tada neko drugi može da me zameni izvesno vreme.“
Nekako sam imala osećaj da moram da istrajem preko noći; ujutru će ranjenici biti sigurni.
Ni on me nije grdio. Samo je stavio šaku na moje rame i privukao me da se nakratko oslonim
na njega. Delili smo ono snage što nam je ostalo, bez reči.
„Onda ću ostati sa tobom“, kazao je, konačno se odmičući. „Ni ja ne mogu da zaspim pre
svitanja.“
„Ostali iz Lalibroha?“
Pokazao je glavom prema poljima blizu grada gde je logorovala vojska.
„Murtag im komanduje.“
„Oh, onda dobro. Nema razloga za brigu“, rekla sam i videla ga kako se smeška na svetlu
koje je dopiralo kroz prozor. Pred kolibom je bila jedna klupa na kojoj je domaćica sedela po
sunčanim danima, čisteći ribu ili krpeći odeću. Povukla sam ga da sedne kraj mene, a on se uz
uzdah sručio leđima uza zid kuće. Njegovo strpljivo podnošenje umora podsetilo me je na Fergusa
i dečakovu zbunjenost posle bitke.
Pružila sam ruku da pomilujem Džejmija po vratu, a on je okrenuo glavu ka meni, naslonivši
čelo na moje.
„Kako je bilo, Džejmi?“, tiho sam upitala, polako i snažno masirajući stegnute mišiće
njegovog vrata i ramena. „Kako je bilo? Ispričaj mi.“
Usledilo je kratko ćutanje, a zatim je uzdahnuo i počeo da govori, u početku zastajkujući, a
zatim brže, kao da hoće to da istrese.
„Nismo naložili vatre jer je lord Džordž mislio da moramo krenuti sa grebena pre svitanja i
hteo je da se nikakav pokret ne vidi odozdo. Dugo smo sedeli u mraku. Nismo smeli ni da
razgovaramo jer su se glasovi mogli čuti u ravnici. Tako smo sedeli.

385
 „Zatim sam osetio kako me u mraku nešto grabi za butinu i zamalo da iskočim iz kože.“
Zavukao je prst u usta i oprezno trljao. „Zamalo jezik da odgrizem.“ Osetila sam kako mu se mišići
pomeraju kada se nasmešio, mada mu je lice bilo skriveno.
„Fergus?“
Tračak smeha je dopro iz mraka.
„Aha, Fergus. Puzao je kroz travu na stomaku, kopile malo, tako da sam pomislio da je
zmija. Šaputao mi je o Andersonu pa sam otpuzao za njim i odveo Andersona da se vidi sa lordom
Džordžom.“
Glas mu je bio usporen i sanjiv dok je govorio opčinjen mojim dodirom.
„A onda je stiglo naređenje za pokret, da krenemo Andersonovom stazom.“
I cela vojska se digla na noge i pošla po mraku.“

*****

Noć je bila potpuno crna i bez meseca, bez uobičajenog pokrivača oblaka koji zarobi svetlost
zvezda i rasprši je ka zemlji. Dok se hajlendska vojska u tišini spuštala niz usku stazu iza Ričarda
Andersona, svaki vojnik je mogao da vidi samo pokrete nogu čoveka ispred sebe, a svaki korak je
širio razgaženi prolaz kroz mokru travu.
Vojska se kretala gotovo nečujno. Naređenja su prenošena mrmljanjem od čoveka do
čoveka, a ne povikom. Mačevi i sekire su bili prigušeni umotavanjem u pledove, a fišeci baruta
zavučeni u košulje uz srca koja su brzo kucala.
Kada su stigli na pravi put, i dalje u potpunoj tišini, Hajlenderi su posedali, namestili se što
su udobnije mogli bez vatre, pojeli hladnu hranu koju su imali i opustili se da se odmore, umotani
u svoje pledove, nadomak neprijateljskih logorskih vatri.
„Čuli smo ih kako razgovaraju“, kazao je Džejmi. Oči su mu bile zatvorene, ruke savijene
pod glavom, oslonio se na zid kolibe. „Čudno je to, čuješ ljude kako se smeju nekoj šali, ili traže
malčice soli ili mešinu vina – a znaš da ćeš ih za svega nekoliko sati možda ubiti – ili oni tebe. Ne
možeš a da se ne pitaš kako izgleda lice kome pripada taj glas. Hoćeš li ga prepoznati ako ga
sretneš ujutru?“
Pa ipak, drhtavica od iščekivanja bitke nije se mogla nositi sa čistim premorom i „Crni
Frejzeri“, tako nazvani po tragovima gareži koji su im još uvek ostali na licima – i njihov poglavica
su do tada bili budni već više od trideset šest sati. Dohvatio je bokor trave za jastuk, ušuškao pled
oko ramena i legao u ustalasanu travu pored svojih ljudi.
Nekoliko godina ranije, tokom vojevanja za francusku vojsku, jedan narednik je mladim
plaćenicima objasnio trik sa spavanjem u noći pred bitku.
„Namesti se udobno; ispitaj svoju savest i svojski se pokaj. Otac Igo kaže da ti tako mogu u
ratnim uslovima biti oprošteni gresi čak i ako nema sveštenika da te ispoveda. Pošto grehe ne
možeš počiniti dok spavaš – čak ni ti, Simenone! – probudićeš se okajan, spreman da se okomiš na
kopilad. I pošto ti ne ostaje da se nadaš bilo čemu sem pobedi ili raju – kako možeš biti uplašen?“
Iako je lično zapazio poneki propust u ovom objašnjenju, Džejmi ga je ipak smatrao dobrim
savetom; oslobađanje savesti olakšava dušu, a utešno ponavljanje molitve skreće misli sa
zastrašujućih slika i uljuljkava ih u san.
Zurio je nagore u crni luk neba i snagom volje naterao stisnuti vrat i ramena da se opuste u
čvrstom zagrljaju zemlje. Zvezde su bile blede i maglovite te noći, ni prineti blesku obližnjih
engleskih vatri.
Misli su mu odlutale do ljudi oko njega, zadržavajući se kratko na svakom od njih
pojedinačno. Mrlja greha je bila mali teret na njegovoj savesti u poređenju sa njihovim. Ros,
Makmurdo, Kinsejd, Kent, Maklur... zastao je da se nakratko zahvali što su bar njegova supruga i

386
dečak Fergus sigurni. Misli su mu se zadržale na njegovoj ženi, od želje da uživaju u uspomeni na
njen osmeh koji uliva poverenje, na njenu toplinu dok je u njegovom naručju, čvrsto stisnuta uz
njega dok ju je ljubio na rastanku tog popodneva. Uprkos sopstvenom umoru i lordu Džordžu koji
je čekao napolju, poželeo je da je povali na obližnju slamaricu tog časa i da je uzme na brzinu,
odmah, bez svlačenja. Čudo kako ga neizbežnost dolazeće bitke čini spremnim, uvek. Čak i sad...
Ali nije dovršio ni pravljenje rasporeda u glavi, a već je osetio kako mu se oči sklapaju kada je
umor pokušao da ga svlada. Odbacio je blago stezanje u mošnicama koje se javilo od razmišljanja
o njoj i nastavio svoju prozivku, čobanin koji je na prevaru uljuljkan u san brojanjem ovaca koje
vodi na klanje.
Ali to neće biti klanje, pokušao je da uveri sebe. Mali gubici za jakobitsku stranu. Trideset
poginulih. Od dve hiljade ljudi, male su šanse da se neko iz Lalibroha nade u tom broju, zar ne?
Ako je ona bila u pravu.
Malo je zadrhtao ispod pleda i potisnuo trenutnu sumnju od koje mu se stegla utroba. Ako.
Bože, ako. I dalje mu je bilo teško da u to poveruje, mada ju je video kraj te proklete stene kako joj
se lice raspada od užasa oko panično razrogačenih zlatnih očiju, kako joj se sami obrisi tela gube
dok ju je on, takode u panici, čvrsto držao, povlačio nazad, osećajući jedva malo više od krhke
udvojene kosti njene podlaktice pod svojom rukom. Možda je trebao da je pusti da ode, nazad na
sopstveno mesto. Ne, možda ne. Zna da je trebao. Ali ju je povukao nazad. Trebalo je da njoj
prepusti izbor, ali ju je zadržao zbog siline svoje želje prema njoj. I tako je ona ostala. I dala njemu
izbor – da joj veruje ili ne veruje. Da nešto preduzme ili da pobegne. A izbor je sada načinjen i
nikakva sila na svetu ne može sprečiti zoru da svane.
Srce mu je udaralo jako, a puls je odjekivao u ručnim zglobovima i preponama i u stomaku.
Pokušao je da ga smiri nastavljajući da broji, po jedno ime na svaki otkucaj srca. Vili Maknab, Bobi
Maknab, Džordi Maknab... hvala bogu, mladi Rabi Maknab je na sigurnom, ostavljen kod kuće...
Vil Frejzer, Juan Frejzer, Džefri Maklur... Maklur... da li se setio i Džordža i Sorlija? Malo se
pomerio i osmehnuo se napipavajući koliko ga bole rebra. Murtag. Aha, Murtag, prekaljeni
žilavko... ne moram da brinem zbog tebe, ako ništa drugo. Vilijem Marej, Rufus Marej, Džordi,
Valas, Sajmon...
I konačno je sklopio oči, preporučio ih sve na brigu crnom nebu iznad i izgubio se u
promrmljanim rečima koje su mu najprirodnije došle na francuskom, „Mon Dieu, je regrette...“

*****

Obišla sam kolibu i promenila krvlju natopljene zavoje na nozi jednog čoveka. Krvarenje je do
sada trebalo da prestane, ali nije. Loša ishrana i lomljive kosti. Ako krvarenje ne prestane do prvih
petlova, moraću da pozovem Arčija Kamerona ili nekog veterinara da amputira nogu i kauterizuje
patrljak.
Bilo mi je mrsko da mislim na to. Život je dovoljno težak i za čoveka kome svi udovi
normalno funkcionišu. Nadajući se najboljem, novi zavoj sam poškropila stipsom i sumporom.
Ako to ne pomogne, neće ni odmoći. Verovatno će boleti, ali tako mora.
„Ovo će malo peći“, promrmljala sam čoveku dok sam mu nogu uvijala u slojeve tkanine.
„Ne brini ništa, gospo“, prošaputao je. Nasmešio mi se uprkos znoju koji mu je lio niz
obraze, svetlucajući pri svetlosti sveće. „Podneću ja to.“
„Dobro.“ Potapšala sam ga po ramenu, sklonila mu kosu sa čela i dala mu da pije vode.
„Proveriću opet za jedan sat, ako možeš da podneseš tako dugo.“
„Podneću“, ponovio je.

387
 *****

Kada sam se opet zatekla napolju, pomislila sam da je Džejmi zaspao. Lice mu je bilo na rukama
skrštenim preko kolena. Ali je podigao glavu na zvuk mojih koraka i uzeo moju ruku dok sam
sedala kraj njega.
„Čula sam top u zoru“, rekla sam misleći na čoveka unutra, onog kome je đule polomilo
nogu. „Uplašila sam se za tebe.“
On se tiho nasmejao. „Uplašio sam se i ja, Sasenah. Kao i svi.“
Tihi poput pramenova magle, Hajlenderi su napredovali kroz travu slanu od mora, korak po
korak. Nije se videlo da tama jenjava, ali se osećaj noći promenio. Promenio se vetar, eto šta je;
duvao je sa mora preko hladnog jutarnjeg kopna i čula se tiha grmljavina talasa po udaljenom
pesku.
Uprkos utisku da se mrak nastavlja, svetlo je nailazilo. On je ugledao čoveka pred sobom u
poslednji čas; još jedan korak i sapleo bi se preko sklupčanog tela.
Dok mu je srce luđački tuklo zbog jedva izbegnutog susreta, čučnuo je da bolje osmotri.
Crveni mundir koji spava, ne mrtav ili ranjen. Intenzivno je zurio u mrak oko njih, terajući uši da
čuju disanje ostalih usnulih ljudi. Ništa sem zvukova mora, trave i vetra – slabašno šljiskanje
nečujnih nogu bilo je gotovo prekriveno tim zvucima.
Žurno je pogledao unazad. Usne su mu se osušile uprkos vlažnom vazduhu. Neki su ljudi bili
blizu iza njega, pa se nije usudio da dugo okleva. Sledeći čovek možda neće biti tako pažljiv gde
gazi, a ne smeju da rizikuju povik.
Uzeo je nož za dršku, ali je oklevao. Rat je rat, ali nekako ne ide da ubije neprijatelja u snu.
Izgledalo je da je čovek sam, udaljen od svojih kompanjona. Ne na straži; ni najnemarniji stražar
ne bi zaspao znajući da su Hajlenderi ulogoreni na grebenu iznad. Možda je vojnik ustao da se
olakša, uviđavno se odmakao od drugova da to obavi, a zatim, izgubivši orijentaciju po mraku,
legao da odspava tamo gde se zatekao.
Metal njegove muskete je bio klizav od oznojenog dlana. Protrljao je šaku o svoj pled a onda
se uspravio, zgrabio musketu za cev i zamahnuo kundakom u opasnom luku, nadole i sa strane.
Od udarca su mu se trgle lopatice; nepokretna glava je tvrda. Ruke čoveka su poletele od siline
udarca, ali sem što je ispustio daha, nije napravio nikakav zvuk i sada je ležao opružen sa licem
nadole, sasvim nepomičan.
Osećajući žmarce u rukama, on se ponovo sagnuo i zgrabio čoveka ispod brade, napipavajući
puls. Našao ga je i, uveren da je čovek živ, podigao se. Iza njega se začuo prigušen zapanjeni krik
pa se okrenuo, sa musketom već u zgibu ramena, i zatekao svoju cev okrenutu u lice jednog
čoveka iz klana, Kepoha Makdonalda.
„Mori Dieu“, prošaputao je čovek i prekrstio se, dok je Džejmi besno stezao zube. To je
Kepohov prokleti francuski sveštenik, na O’Salivanov predlog obučen kao borci u košulju i pled.
„Čovek je insistirao da je njegova dužnost da daje pričest ranjenicima i poginulima na polju“,
objasnio mi je Džejmi, namičući flekavi pled na rame. Noć je postajala sve hladnija. „O’Salivanova
zamisao je bila da će ga Englezi, ako ga u mantiji uhvate na bojnom polju, iskidati na komade. Sto
se toga tiče, možda je tačno, a možda i nije. Ali je sa pledom izgledao kao prava budala“, prekorno
je dodao.
A ni ponašanje sveštenika nije učinilo ništa da poboljša utisak koji je ostavljala njegova
odeća. Kada je sa zakašnjenjem uvideo da je napadač Škot, uzdahnuo je od olakšanja, a zatim
otvorio usta. Brzim pokretom, Džejmi mu je poklopio usta pre nego što je stigao da uputi
nesmotreno pitanje.
„Šta radite ovde, oče?“, zarežao je prinoseći usne do samog sveštenikovog uva. „Treba da ste
iza borbene linije.“

388
 Sveštenikove razrogačene oči su Džejmiju rekle istinu – Božji čovek, izgubljen u mraku,
mislio je da je iza borbene linije, a kada je sa zakašnjenjem shvatio da je u prethodnici
nastupajućih Hajlendera, kolena su mu zaklecala.
Džejmi je bacio pogled unazad; nije se usudio da sveštenika pošalje nazad kroz borbene
redove. U maglovitom mraku je lako mogao da naleti na nekog Hajlendera koji bi greškom
pomislio da je reč o neprijatelju i ubio ga na mestu. Zgrabio je sitnijeg čoveka za kragnu i gurnuo
ga na kolena.
„Opruži se sasvim i ostani tako dok ne prestane pucnjava“, prošištao je čoveku u uvo.
Sveštenik je frenetično klimao glavom, a onda je iznenada ugledao telo engleskog vojnika koje je
ležalo na zemlji metar ili dva dalje. Prestrašeno je pogledao prema Džejmiju, a zatim je krenuo da
dohvati boce svetog mira i svete vodice koje je nosio za pojasom umesto noža.
Zakolutavši očima u beznađu, Džejmi je napravio niz oštrih pokreta kojima je hteo da
pokaže da čovek nije mrtav, pa mu prema tome ne trebaju ni sveštenikove usluge. Kada ti pokreti
nisu postigli cilj, sagnuo se, dohvatio sveštenikovu šaku i prste pritisnuo na Englezov vrat, kao
najjednostavniji način da mu pokaže da čovek zapravo nije prva žrtva bitke. Uhvaćen u tom
apsurdnom položaju, smrznuo se kada se neki glas probio kroz maglu iza njega.
„Stoj!“, govorio je glas. „Ko to ide?“

*****

„Imaš li malo vode, Sasenah?“, upitao je Džejmi. „Usta su mi se osušila od pričanja.“

„Kopile!“, rekla sam. „Ne možeš tu da staneš! Šta se desilo?“
„Vode“, rekao je cereći se, „pa ću ti reći.“
„U redu“, rekla sam i pružila mu flašu vode. Posmatrala sam ga kako je naginje prema
ustima. „Šta se tad desilo?“
„Ništa“, rekao je, spuštajući bocu i brišući usta rukavom. „Šta misliš, šta sam mu odgovorio?“
Bestidno se nacerio, a onda se brzo sagnuo kada sam pokušala da mu lupim zaušku.
„Ju, ju“, grdio me je. „Ne treba se tako ponašati prema čoveku koji je ranjen u službi svog
kralja, zar ne?“
„Ranjen si, znači?“, rekla sam. „Veruj mi, Džejmi Frejzeru, obična posekotina sabljom nije
ništa u poređenju sa onim što ću da ti uradim ako te...“
„Oh, i pretnje povrh svega, znači? Kako ide ona pesma o kojoj si mi pričala, ‘Kada bol i brige
zboraju čelo, poslati anđeo’... jao!“
„Sledeći put ću ga zavrnuti tako da ga iščupam iz korena“, rekla sam, puštajući njegovo uvo.
„Nastavi s tim, a ja ću se vratiti za minut.“
Oprezno je protrljao uvo, ali se naslonio na zid i nastavio da priča.
„Samo smo ostali čučeći, padre i ja, zureći jedan u drugog i slušajući stražare dva metra
dalje. „Šta je to?“, pitao je jedan, a ja sam razmišljao mogu li da ustanem dovoljno brzo da ga
sredim nožem pre nego što me upuca s leđa, i šta ćemo tek sa njegovim prijateljem? Nisam mogao
očekivati pomoć od sveštenika, osim možda da izgovori poslednju molitvu nad mojim lešom.“
Usledila je duga tišina koja je kidala živce, dok su dvojica jakobita čučala u travi i dalje
spojenih ruku, toliko uplašeni da nisu smeli ni da se puste.
„Ahhh, to ti umišljaš“, konačno je odgovorio drugi stražar i Džejmi je osetio drhtaj olakšanja
koji je proleteo kroz sveštenikovo telo, dok je oslobađao vlažne prste. „Nema tamo ničega sem
žbunova vresa. Nije važno, momak“, uveravao ga je stražar i Džejmi je čuo tapšanje po ramenu i
trupkanje čizama dok su stražari pokušavali da zgreju noge. „Ima ih prokleto mnogo, i po ovom
mraku mogla bi tu da bude cela jebena hajlendska armija.“ Džejmiju se učinilo da je čuo zagušeni
smeh od jednog od „žbunova vresa“ na brdskoj kosi.

389
 Pogledao je ka grebenu brda gde su zvezde počele da blede. Manje od deset minuta do prvog
svetla, procenio je. A tada će trupe Džonija Koupa brzo shvatiti da hajlendska vojska nije, kako su
mislili, na sat marša od njih, već licem u lice sa njihovim prvim borbenim redovima.
Čula se nekakva buka s leve strane, iz pravca mora. Bila je tiha i nejasna, ali je nota uzbune
bila prepoznatljiva ušima izvežbanim za bitku. Neko se, pretpostavio je, sapleo na žbun vresa.
„Hej?“ Tu notu uzbune preuzeo je i jedan od obližnjih stražara. „Šta se to dešava?“
Sveštenik će morati sam da vodi računa o sebi, pomislio je. Džejmi je izvukao mač dok je
ustajao, i u jednom dugom koraku našao se nadohvat ruke. Čovek nije bio ništa više od obrisa u
tami, ali dovoljno uočljiv. Nemilosrdno sečivo se sručilo svom snagom, raspolutivši na mestu
čovekovu glavu.
„Hajlenderi!“, izleteo je krik drugom stražaru koji je skočio kao zec i odjurio od leša ka
zaostalom mraku pre nego što je Džejmi stigao da oslobodi oružje iz krvavog rascepa. Nagazio je
na leđa oborenog čoveka i snažno povukao, stiskajući zube zbog neprijatnog osećaja omlitavelog
mesa i škripe kostiju.
Uzbuna se širila po engleskim redovima; mogao je to da oseti isto koliko i da čuje –
pometnja naglo probuđenih ljudi koji pipaju okolo u potrazi za oružjem, zagledajući na sve strane
u potrazi za nevidljivom pretnjom.
Klanranaldovi gajdaši su bili pozadi sa desne strane, ali još nije stizao signal za juriš. Nastavi
sa napredovanjem, onda, dok srce udara i leva ruka žiga od smrtonosnog udarca, stomačni mišići
se stežu, a oči napinju kroz više ne tako gust mrak, dok se mlaz tople krvi na licu hladi i postaje
lepljiv na mrazu.
„Prvo sam mogao da ih čujem“, rekao je zureći u noć kao da i dalje traži engleske vojnike.
Sagnuo se napred i obgrlio kolena. „A onda sam mogao i da ih vidim. Engleze, kako se migolje po
zemlji kao crvi po mesu, i ljude iza mene. Džordž Maklur je došao do mene, a Valas i Ros su bili sa
druge strane pa smo išli i dalje, korak po korak, ali sve brže i brže kad smo videli da se sasenasi
razbijaju pred nama.“
Usledio je potmuli tresak sa desne strane – pucanj jednog topa. Trenutak kasnije još jedan, a
onda, kao da je to bio signal, razlegao se krik Hajlendera u napredovanju.
„Tada su počele gajde“, rekao je i zažmurio. „Nisam se setio svoje muškete dok nisam čuo
pucanj jedne blizu iza mene; ostavio sam je u travi pored sveštenika. Kad tako krene, ne vidiš
ništa više osim onoga što se zbiva neposredno oko tebe.
„Čuješ povik, i iznenada si u trku. Polako, korak ili dva, dok ne oslobodiš pojas, i tada ti pled
spadne i ti poletiš, šljepkaš po blatu koje te prska po nogama i osećaš hladnoću mokre trave po
stopalima, a krajevi košulje ti lepršaju sa golog dupeta. Vetar ti duva u košulju, po stomaku i
rukama... Zatim te buka ponese i ti vrištiš, kao kad si jurio nizbrdo u vetar kad si bio klinac, da
vidiš možeš li da poletiš pomoću zvuka.“
Bili su odneti talasima sopstvenih krikova na ravnicu i snaga hajlendskog juriša se razbila na
sprudove engleske vojske, prekrivajući ih uzavrelim naletom krvi i nasilja.
„Pobegli su“, tiho je rekao. „Jedan čovek je stao da se suoči sa mnom – za sve vreme bitke
samo jedan. Ostale sam stigao s leđa.“ Prljavom rukom je protrljao lice i negde duboko u njemu
osetila sam blago podrhtavanje.
„Sećam se... svega“, rekao je gotovo šapatom. „Svakog zamaha. Svakog lica. Čoveka pruženog
na zemlji preda mnom koji se pomokrio od straha. Njištanja konja. Svih smradova – baruta i krvi i
smrada mog sopstvenog znoja. Svega. Ali je to kao da sam stajao po strani i posmatrao sebe.
Zapravo nisam bio tamo.“ Otvorio je oči i pogledao me postrance. Bio je gotovo presamićen, sa
glavom na kolenima, a drhtanje je sada bilo vidljivo.
„Znaš li?“, upitao je.
„Znam.“

390
 Iako se nisam borila mačem ili nožem, često sam se borila rukama i voljom, probijajući se
kroz haos smrti samo zato što nije bilo nikakvog izbora. I to uvek ostavlja čudan osećaj
izdvojenosti; kao da se mozak digne iznad tela i hladno odmerava i upravlja, a utroba se poslušno
primiri dok kriza ne prođe. Uvek prođe neko vreme dok ne počneš da se treseš.
Ja još nisam stigla do te tačke. Skinula sam ogrtač sa ramena i pokrila ga pre nego što sam se
vratila u kolibu.
Zora je svanula i sa njom je došlo olakšanje, u vidu dve seljanke i jednog vojnog hirurga.
Čovek sa ranjenom nogom je bio bled i uzdrman, ali je krvarenje prestalo. Džejmi me je uhvatio
za ruku i odveo niz ulicu Trenanta.
O’Salivanove neprestane teškoće sa intendanturom privremeno su olakšane zarobljenim
kolima i hranom koje je bilo u izobilju. Jeli smo brzo, jedva osećajući ukus vrele kaše, svesni hrane
samo kao telesne nužnosti, poput disanja. Osećaj sitosti počeo je da se razliva po mom telu,
oslobađajući misli da se okrenu sledećoj nasušnoj potrebi – snu.
Ranjenici su bili smešteni u svaku kuću i kolibu; oni zdravi su uglavnom spavali napolju po
poljima. Iako je Džejmi imao pravo na mesto u popovskoj kući sa ostalim oficirima, umesto toga
me je uzeo za ruku i okrenuo na drugu stranu, zaputivši se između koliba pa uzbrdo, u jedan od
razbacanih voćnjaka koji su okruživali Trenant.
„Ima malo da se hoda“, rekao je pravdajući se i gledajući dole u mene, „ali sam mislio da ćeš
više voleti privatnost.“
„Tako je.“ Iako sam bila odgajana pod okolnostima koje bi mnogi moji savremenici smatrali
primitivnim – često živeći pod šatorom i u kolibama od blata na terenskim istraživanjima strica
Lamba – ipak nisam navikla da živim zgurana sa puno drugih ljudi, kako je ovde bio običaj. Ljudi
su jeli, spavali, često se i parili, nagurani u malene zagušljive kolibe koje su osvetljavale i grejale
tresetne vatre sa puno dima. Jedino što nisu radili skupa bilo je da se okupaju – uglavnom zato što
se nisu ni kupali.
Džejmi me je vodio ispod obešenih grana ogromnog kestena na malu čistinu, prepunu
opalog lišća jasena, jove i javora. Sunce je tek izašlo i pod drvećem je još uvek bilo hladno.
Slabašni rub mraza uokvirivao je požutelo lišće.
Petom je iskopao rov u sloju lišća, a onda stao sa jedne strane plitkog udubljenja, stavio ruke
na kopču kaiša i nasmešio mi se.
„Nije baš dostojanstveno da se ovo obuče, ali je vrlo lako za skidanje.“ Trzajem je otkačio
kaiš, i pled mu je pao oko nogu, ostavljajući ga samo u košulji koja mu je padala do sredine
butina. Obično je nosio mali vojnički kilt koji se kopča oko struka, tako da je pled činio zasebnu
traku tkanine oko ramena. Ali sada je, pošto mu je kilt bio pocepan i isflekan od bitke, došao do
nekog starog pleda sa pojasom – prosto jedne duge trake platna zataknute za pojas, koju je na
mestu držao samo kaiš.
„Kako li se to oblači?“, znatiželjno sam upitala.
„Položiš ga na zemlju, ovako“, klekao je i raširio tkaninu tako da je stajala po rubu
udubljenja gde je sklonio lišće, „i zatim je upleteš na svakih desetak centimetara, legneš na nju i
prevrćeš se.“
Prasnula sam u smeh i spustila se na kolena da mu pomognem da poravna debelu tartan
vunu.
„E to bih volela da vidim“, rekla sam mu. „Probudi me pre nego što se obučeš.“
Dobroćudno je odmahnuo glavom i sunčevi zraci koji su se probijali kroz lišće zasvetlucali
su u njegovoj kosi.
„Sasenah, šanse da se probudim pre tebe su manje nego da crv preživi u kokošinjcu. Baš me
briga i ako me nagazi još jedan konj, ne mrdam se do sutra.“ Pažljivo je legao razmičući lišće.
„Dođi i lezi sa mnom.“ U znak poziva pružio mi je ruku. „Pokrićemo se tvojim ogrtačem.“

391
 Lišće ispod glatke vune je predstavljalo iznenađujuće udoban dušek, mada bih u tom času u
veselju zaspala i na ekserima. Skljokala sam se pored njega, radujući se već samoj činjenici da
mogu da opružim telo.
Početna hladnoća je brzo iščezla kako su naša tela zgrejala prostor gde smo ležali. Bili smo
dovoljno daleko od grada, tako da su zvuci aktivnosti u njemu do nas dopirali samo na mahove
nošeni vetrom i onako pospano zadovoljna pomislila sam da bi zaista moglo biti tek sutra kada
nas nađe neko ko potraži Džejmija.
Poskidala sam svoje podsuknje i pocepala ih za još zavoja prethodne noći, pa između nas
nije bilo ničega sem tanke tkanine od suknje i košulje. Čvrsta, postojana toplina se kratko očešala
o moj stomak.
„Nećeš valjda?“, rekla sam, raspoložena uprkos umoru. „Džejmi, sigurno si već napola
mrtav.“
On se umorno nasmejao držeći me uza se krupnom, toplom rukom položenom na donji deo
mojih leđa.
„I više od toga, Sasenah. Crknut sam, a moj đoka je jedini dovoljno glup da to ne zna. Ne
mogu da legnem sa tobom, a da te ne poželim, ali će to verovatno ostati samo na želji.“
Petljala sam oko ruba njegove košulje, a onda je zadigla i nežno obavila ruku oko njega. Još
topliji nego što je koža njegovog stomaka, penis mu je bio svilenkast pod dodirom mog palca i
pulsirao je snažno sa svakim otkucajem srca.
On je ispustio slabašan zvuk pomalo bolnog zadovoljstva, i polako se prevrnuo na leđa,
puštajući razmaknute noge da se podignu, napola pokrivene mojim ogrtačem.
Sunce je doprlo do naše gomile lišća i ramena su mi se opustila pod toplotom zraka. Sve je
izgledalo malčice pozlaćeno – posledica mešanja rane jeseni i krajnjeg premora. Osećala sam se
mlitavo i nekako bestelesno dok sam posmatrala male trzaje njegovih mišića pod mojim prstima.
Sav užas i umor i buka od prethodna dva dana polako su iščileli, ostavljajući nas dvoje same.
Sumaglica premora je, izgleda, delovala poput uveličavajućeg stakla, pojačavajući sitne
detalje i uzbuđenja. Rana od sablje je bila vidljiva pod zadignutom košuljom, crna krasta na bledoj
koži. Dve ili tri muve su zujale nisko, istražujući, pa sam mahnula da ih oteram. U ušima mi je
zvonilo od tišine pošto šapat drveća nije mogao ni da se prinese odjecima iz gradića.
Spustila sam obraz na njega, osećajući čvrstu, glatku krivinu njegovog bedra, kost odmah
ispod kože. Koža mu je bila providna u naboru prepona, a razgranate vene bile su plavičaste i
sitne kao u deteta.
Podigao je ruku polako, kao kad lebdi lišće, i lako je spustio na moju glavu.
„Kler. Trebaš mi“, prošaputao je. „Tako si mi potrebna.“
Bez ometanja podsuknji, bilo je lako. Ošećala sam se kao da i sama lebdim, dok sam se
nesvesno dizala i navlačila suknju duž njegovog tela, spuštajući se na njega kao oblak na vrh brda i
uzimajući njegovu želju pod svoje okrilje.
Oči su mu bile zatvorene, glava zabačena, crveno zlato njegove kose se stopilo sa lišćem. Ali
su mu se ruke podigle i smestile se na moj struk, bestežinski položene na krivinu mojih kukova.
I moje su oči bile zatvorene i osećala sam obrise njegove duše, isto onako jasno kao i telo
pod sobom; premor je sprečavao svaku pomisao i prisećanje; svaki oset sem svesti o onom
drugom.
„Ne... dugo“, šaputao je. Klimnula sam glavom, znajući da oseća ono što ne vidi pa sam se
digla nad njim, butina snažnih i sigurnih pod isprljanom tkaninom moje haljine.
Jednom, i dvaput, i opet, i još jednom, i drhtaj je obuzeo i njega i mene, kao voda koja se iz
korenja biljke penje ka lišću.
On je ostao bez daha i osećala sam kako pada u nesvesticu kao lampa koja se gasi. Pala sam
kraj njega i imala jedva dovoljno vremena da navučem ogrtač preko nas pre nego što me je

392
ispunio mrak. Ležala sam prikucana za zemlju teškom toplinom njegovog semena u svom
stomaku. Zaspali smo.

393
 37
Holirud

Edinburg, oktobar 1745.

znenadno kucanje na vrata prekinulo me je u pregledanju mojih nedavno obnovljenih

zaliha sanitetskog materijala. Posle zapanjujuće pobede kod Prestopansa, Čarls je
svoju pobedničku vojsku poveo nazad u Edinburg da bi uživao u laskanju. Dok se on
šepurio, njegovi generali i vođe klanova su naporno radili, okupljajući svoje ljude i
pribavljajući nužnu opremu, spremajući se za ono što sledi.
Okuražen prvim uspehom, Čarls je otvoreno govorio o zauzimanju Stirlinga, zatim Karlajla,
a kasnije, možda, o napredovanju na jug, čak i do samog Londona. Ja sam vreme provodila brojeći
igle za šavove, gomilajući vrbinu koru i krala sam svaki decilitar alkohola do kog sam mogla da
dođem, da se prokuvavanjem pretvori u dezinfekciono sredstvo.
„Šta je?“, upitala sam, otvarajući vrata. Kurir je bio mali dečak, jedva stariji od Fergusa.
Pokušavao je da izgleda ozbiljno i da uliva poštovanje, ali nije mogao da obuzda prirodnu
radoznalost. Videla sam kako pogledom šara po sobi, fascinirano se zaustavljajući na velikom
kovčegu sa lekovima u ćošku. Očigledno su se glasine o meni raširile po celoj palati Holirud.
„Njegova visost vas traži, gđo Frejzer“, odgovorio je. Bistre smeđe oči su me dobro odmerile,
nesumnjivo u potrazi za znacima natprirodne opsednutosti. Izgledao je pomalo razočaran zbog
moje depresivno normalne pojave.
„Oh, je li tako?“, rekla sam. „Pa, dobro. Gde je on, onda?“
„U jutarnjem salonu, gospo. Ja treba da vas odvedem. Oh...“ Nešto mu je palo na pamet pa se
okrenuo nazad pre nego što sam mogla da zatvorim vrata. „Treba da ponesete kutiju sa lekovima,
ako biste bili ljubazni.“
Moj pratilac je kipeo od sopstvene važnosti u svojoj misiji da me niz dugi hodnik otprati do
kraljevskog krila palate. Očito ga je neko podučavao ponašanju prikladnom za kraljevskog paža,
ali je povremena živahnost u njegovom koraku odavala da je nov u tom poslu.
Šta, pobogu, Čarls hoće od mene? pitala sam se. Iako me je tolerisao zbog Džejmija, priča o
La Dame Blanche ga je očito uznemirila i stvarala mu nelagodu. U više navrata sam ga iznenadila
kada se krišom krstio u mom prisustvu, ili bi sa dva prsta napravio „rogove“ protiv đavola.
Pomisao da hoće da mu pružim medicinsku pomoć bila je vrlo neverovatna.
Kada su se teška vrata od ukrštenih oblica otvorila prema malom jutarnjem salonu, to je
delovalo još neverovatnije. Princ, očigledno dobrog zdravlja, bio je oslonjen na obojeni čembalo,
neodlučno bockajući melodiju jednim prstom. Njegova fina koža je bila malo rumena, ali od
uzbuđenja, a ne od groznice, a oči su mu bile bistre i pune pažnje kada je podigao pogled na
mene.
„Gđo Frejzer! Baš ljubazno od vas što ste me tako brzo posetili!“ Ovog jutra je bio obučen još
raskošnije nego obično, sa perikom i u novom srebrnom prsluku po kome je bilo izvezeno cveće.

394
Mora da je uzbuđen zbog nečega, pomislila sam; njegov engleski je postajao užasan kada se
uzbudi.
„Zadovoljstvo mi je, Vaša visosti“, uzdržano sam rekla, praveći mali kniks. Bio je sam, što je
bila prava retkost. Da li mu ipak treba moja medicinska pomoć?
Napravio je brz, nervozan pokret prema jednoj stolici presvučenoj zlatnim damastom,
terajući me da sednem. Privukao je drugu stolicu naspram nje, ali je hodao nervozno ispred mene,
suviše nespokojan da bi sedeo.
„Treba mi vaša pomoć“, iznenada je rekao.
„Hm?“ Učtivo sam ispustila znatiželjni zvuk. Gonoreja? pitala sam se, potajno ga
odmeravajući. Nisam čula ni za jednu ženu od Lujze de la Tur, a opet, za to je potrebna samo
jedna prilika. On je mrdao usnama, kao da traži zaobilazni način da mi kaže, ali je konačno digao
ruke.
„Imam jednog capo – predvodnika, razumete? – ovde. Pomišlja da se pridruži stvari mog
oca, ali je još uvek sumnjičav.“
„Vođu klana, mislite?“ Klimnuo je glavom, čelo mu se namrštilo ispod pažljivo nameštenih
kovrdža na njegovoj perici.
„Oui, madam. On, naravno, podržava zahteve mog oca...“
„Oh, naravno“, promrmljala sam.
„... ali želi da razgovara sa vama, madam, pre nego što obaveže sebe i svoje ljude da me
slede.“
Zvučao je kao da u to ne veruje kada je čuo sopstvene reči i shvatila sam da su mu obrazi
rumeni zbog zbunjenosti i potisnutog besa.
I sama sam bila vrlo zbunjena. Moja mašta je istog časa dočarala poglavicu klana sa nekom
užasnom bolešću, čije poklanjanje Stjuartovima zavisi od mog čudesnog izlečenja.
„Jeste li sigurni da hoće da razgovara sa mnom?“, pitala sam. Nije se valjda moja reputacija
toliko raščula.
Čarls je hladno pognuo glavu u mom pravcu. „Tako on kaže, madam.“
„Ali ja ne poznajem nijednog poglavicu plemena“, kazala sam. „Izuzev Glengarija i Lohijela,
naravno. O, i Klanranalda i Kepoha. Ali su se oni svi već zakleli vama. I zašto bi pobogu...“
„Pa, on je od mišljenja da ga poznajete“, upao je princ, čije su rečenice bile sve gore kako je
postajao uzbuđeniji. Stegao je šake, očito terajući sebe da govori učtivo. „Od značaja je – najvećeg
značaja, madam, ubediti ga da mi se pridruži. Zahtevam... molim vas... dakle da vi... ga ubedite.“
Zamišljeno sam protrljala nos, gledajući u njega. Još jedna prelomna tačka. Još jedna
mogućnost da događaje usmerim onako kako ja zamislim. I još jednom, nemogućnost da znam šta
je najbolje.
On je bio u pravu; bilo je važno ubediti tog poglavicu da svoje resurse stavi na raspolaganje
jakobitskoj stvari. Sa Kameronima, raznim Makdonaldima i ostalima koji su se do tada priklonili,
jakobitska vojska je brojala jedva dve hiljade ljudi, a i ti su bili najgora zbrkana rulja vucibatina
koja je ikad bila na raspolaganju ma kom generalu. Pa ipak, ta gologuzija je zauzela Edinburg,
oterala znatno brojniju englesku silu u Prestonu i svime pokazala da će kao vihor proleteti celom
zemljom.
Mi nismo mogli da zaustavimo Čarlsa; možda je sada, kao što je Džejmi rekao, jedini način
da se izbegne propast učiniti sve što se može da bi mu se pomoglo. Priključenje nekog važnog
vođe klana u spisak pristalica uveliko će doprineti da se i drugi pridruže. Ovo je možda prelomna
tačka gde jakobitske snage mogu narasti do nivoa istinske armije, stvarno sposobne za
nameravanu invaziju na Englesku. A ako je tako, šta će se, za ime boga, desiti tada?
Uzdahnula sam. Bez obzira na to šta rešim da preduzmem, ne mogu ništa odlučiti dok ne
vidim tu misterioznu osobu. Bacila sam pogled da se uverim da mi je haljina prikladna za

395
razgovor sa vođom klana, bilo da je zaražen ili nije, a onda sam ustala, stavljajući kutiju sa
lekovima pod mišku.
„Pokušaću, Vaša visosti“, rekla sam.
Stegnute šake su se olabavile, pokazujući izgrizene nokte, i njegovo mrštenje je oslabilo.
„Ah, dobro“, rekao je. Okrenuo se prema vratima većeg, popodnevnog salona. „Dođite, lično
ću vas odvesti.“

*****

Stražar na vratima je odskočio od iznenađenja kada je Čarls širom otvorio vrata i prošao pored
njega ne pogledavši ga. Na daljem kraju dugog hodnika sa obešenim tapiserijama stajao je
ogroman mermerni kamin, obrubljen „delft“ pločicama na kojima su bili naslikani holandski
seoski motivi nijansama plave i tamnocrvene. Mala sofa je bila privučena pred vatru, a krupan
čovek širokih ramena u hajlendskoj odeći stajao je pored nje.
U manje impozantnoj sobi on bi dominirao svojom krupnoćom. Noge su mu bile kao balvani
u kariranim čarapama ispod kilta. Ovako kako je, u ovoj prostranoj sobi sa visokim reljefnim
tavanicama, on je naprosto bio krupan – u skladu sa junačkim figurama iz mitologije koje su
ukrašavale tapiserije sa obe strane sobe.
Ukopala sam se u mestu kada sam ugledala ogromnog posetioca – šok od prepoznavanja
pomešao se sa apsolutnom nevericom. Čarls je produžio i sada se malo nestrpljivo osvrnuo,
pozivajući me da mu se pridružim ispred vatre. Klimnula sam glavom grdosiji. Zatim sam polako
obišla sofu i pogledala u čoveka koji je ležao na njoj.
On se nasmešio kada me je ugledao, a golubijesive oči su blesnule od raspoloženja.
„Da“, rekao je, odgovarajući na moj izraz lica. „Ni ja nisam zapravo očekivao da vas opet
sretnem. Čoveku dođe da poveruje da nam je to suđeno.“ Okrenuo je glavu i podigao ruku prema
svom ogromnom slugi.
„Anguse. Hoćeš li da dohvatiš malo brendija za gđu Kler? Plašim se da ju je iznenađenje što
me vidi malo uznemirilo.“
To je, pomislila sam, stvarno blag način da se to izrazi. Sručila sam se u fotelju i prihvatila
kristalni pehar koji mi je pružio Angus Mor.
Oči Kolama Makenzija se nisu promenile, a nije ni glas. Oboje su odražavali suštinu čoveka
koji je trideset godina vodio klan Makenzija uprkos bolesti koja ga je u mladosti obogaljila. Sve
ostalo se, na žalost, promenilo nagore; crna kosa je bila uveliko prošarana sedima, crte lica su se
usekle duboko u kožu koja je sada mlitavo visila preko oštrih kostiju. Čak su se i široke grudi
ugnule i moćna ramena obesila, a meso je otpadalo sa krhkog kostura.
On je već držao čašu napola ispunjenu tečnošću boje ćilibara koja je svetlucala od vatre.
Bolno se pridigao u sedeći položaj i čašu podigao u ironičnu zdravicu.
„Veoma lepo izgledate... rođako.“ Krajičkom oka sam videla kako Čarlsu pada vilica.
„Vi ne“, otvoreno sam odgovorila.
Nepristrasno je dobacio pogled na krive i uvrnute noge. Za sto godina, ovu bolest će nazivati
po najčuvenijem čoveku koji je od nje patio – Tuluz- Lotrekov sindrom.
„Ne“, rekao je. „A ipak, prošle su dve godine otkad ste me poslednji put videli. Gđa Dankan
je tada moj opstanak procenjivala na manje od dve godine.“
Otpila sam gutljaj brendija. Od najboljih koji postoje. Čarls jeste zabrinut.
„Nisam mislila da ćete mnogo verovati u kletvu veštice“, kazala sam.
Osmeh je iskrivio fino oblikovane usne. Imao je onu upadljivu lepotu svog brata Dugala,
makar i ovako uništenu, i kada mu se sa očiju podigao veo ravnodušnosti, snaga tog čoveka je
nadjačala ruinu njegovog tela.

396
 „Ne u kletvu, ne. Imao sam blagi utisak da se ta dama bavila promatranjem, a ne kletvama. A
retko sam sreo pronicljivijeg posmatrača od Gejlis Dankan – sa jednim izuzetkom.“ Elegantno je
nagnuo glavu prema meni, da bi razjasnio svoje reči.
„Hvala“, rekla sam.
Kolam je pogledao u Čarlsa koji je izbezumljeno zevao tokom ovog razgovora.
„Zahvaljujem vam na ljubaznosti što ste mi dozvolili da upotrebim vaše odaje za susret sa
gdom Frejzer, Vaša visosti“, rekao je uz mali naklon. Reči su bile dovoljno učtive, ali je ton
poručivao da princ treba da ode. Čarls je, nenaviknut da bude otpuštan, naglo pocrveneo i zinuo.
Zatim je, povrativši se, zatvorio usta, kratko se naklonio i okrenuo se na petama.
„A neće nam trebati ni stražar“, doviknula sam za njim. Ramena su mu se obesila i vrat mu je
pocrveneo ispod repa perike, ali je načinio oštar pokret i stražar na vratima ga je, uz zapanjeni
pogled ka meni, otpratio napolje.
„Hm.“ Kolam je prekorno pogledao u vrata, a onda pažnju vratio na mene.
„Tražio sam da vas vidim jer vam dugujem izvinjenje“, rekao je bez uvoda.
Zavalila sam se u fotelju. Pehar mi je nonšalantno stajao na stomaku.
„Oh, izvinjenje?“, rekla sam sarkastično. „Što ste pokušali da budem spaljena zbog
veštičarenja pretpostavljam da na to mislite?“ Mahnula sam rukom, ljubazno odbacujući to. „Ma
to nije vredno pomena.“ Besno sam ga pogledala. „Izvinjenje?“
On se nasmešio, ni najmanje isteran iz takta.
„Pretpostavljam da to dođe nekako nedovoljno“, počeo je.
„Nedovoljno?! Za ono što ste organizovali da me uhapse i bace u lopovsku rupu na tri dana
bez pristojne hrane i vode? Što su me skinuli napola golu i bičevali pred svima u Krejnsmuiru? Što
ste me ostavili tako blizu bureta smole i naramka drva?“ Zastala sam i duboko udahnula. „A kad
ste već to pomenuli“, rekla sam, malo smirenije, „‘nedovoljno’ je upravo reč koju bih za to
upotrebila.“
Osmeh je nestao.
„Molim za izvinjenje zbog moje očigledne lakoumnosti“, tiho je rekao. „Nisam imao nameru
da vam se podsmevam.“
Pogledala sam u njega, ali nisam videla nikakav zaostali sjaj dobrog raspoloženja u njegovim
očima iza crnih trepavica.
„Ne“, rekla sam, uz još jedan duboki udah. „Pretpostavljam da niste. Pretpostavljam da ćete
reći i da niste nameravali da budem uhapšena zbog veštičarenja.“
Pogled sivih očiju postao je oštriji. „Znali ste to?“
„Gejlis je tako rekla. Dok smo bile u lopovskoj rupi. Rekla je da ste nameravali da se nje
rešite; ja sam bila nesrećni slučaj.“
„Bili ste.“ Iznenada je izgledao veoma umorno. „Da ste bili u zamku, ja bih vas zaštitio. Šta
vas je, za ime božje, navelo da odete dole do sela?“
„Rečeno mi je da je Gejlis Dankan bolesna i da me je tražila“, kratko sam odgovorila.
„Ah“, tiho je kazao. „Rečeno vam je. Ko vam je rekao, ako smem da pitam?“
„Laoher.“ Čak i sada nisam mogla da sprečim kratak nalet besa pri pomenu devojčinog
imena. Iz jalove ljubomore što sam se ja udala za Džejmija, namerno je pokušala da mi smesti da
me ubiju. Poprilična doza zlobe za šesnaestogodišnju devojku. Ali čak i sad, pomešana sa besom
bila je to iskrica neveselog zadovoljstva; on je moj, pomislila sam, gotovo podsvesno. Moj. Nikada
ga nećeš uzeti od mene. Nikada.
„Ah“, ponovo je rekao Kolam, zamišljeno zureći u moje pocrvenelo lice. „Mislio sam da se to
možda tako odigralo. Kažite mi“, nastavio je, podižući jednu tamnu obrvu, „ako smatrate da je
jednostavno izvinjenje nedovoljno, da li biste radije hteli osvetu?“
„Osvetu?“ Mora da sam izgledala zapanjeno od te zamisli jer se on malo nasmešio, ali ne sa
užitkom.

397
 „Aha. Devojka se udala pre šest meseci, za Hjua Makenzija od Mjuldaura, jednog od mojih
kmetova. On će sa njom postupati kako ja kažem, a vi hoćete da ona bude kažnjena. Šta hoćete da
učinim?“
Trepnula sam, zatečena njegovom ponudom. Izgledalo je da se njemu ne žuri da dobije
odgovor; sedeo je ćutke i pijuckao novu čašu brendija koju mu je nasuo Angus Mor. Nije piljio u
mene, ali sam ustala i otišla do prozora, želeći da na trenutak ostanem sama.
Zidovi su ovde bili debeli metar i po; naginjući se napred u duboki usek prozora mogla sam
da imam malo privatnosti. Jarko sunce je osvetljavalo fine plave dlačice na mojim podlakticama
kada sam se oslonila na prozor. To me je navelo da pomislim na lopovsku rupu, tu vlažnu,
smrdljivu jamu i samo jedan zrak sunca koji ju je osvetljavao odozgo, čineći da tamna rupa od tog
kontrasta još više liči na grob.
Svoj prvi dan tamo provela sam u hladnoći i prljavštini, zapanjena i ispunjena nevericom;
drugi u drhtavom jadu i rastućem strahu kada sam otkrila pravu meru izdaje Gejlis Dankan i
Kolamovih mera protiv nje. A trećeg dana, odveli su me na suđenje. I ja sam stajala, obuzeta
stidom i strahom pod niskim oblacima jesenjeg neba, osećajući kako se Kolamova klopka sklapa
oko mene, potegnuta rečima devojke Laoher.
Laoher. Bledog tena i plavooka, sa okruglim lepim licem, ali i sa ne mnogo toga po čemu bi
se razlikovala od ostalih devojaka u Leohu. Razmišljala sam o njoj – u jami sa Gejlis Dankan, imala
sam vremena da razmišljam o mnogim stvarima. Ali čak i tako besna i užasnuta, a ostala sam
besna, nisam mogla, ni tada ni sada, ni da pomislim da je ona u biti zla.
„Za ime božje, imala je svega šesnaest godina!“
„Dovoljno za udaju“, rekao je zajedljiv glas iza mene, pa sam shvatila da sam prethodne reči
izgovorila naglas.
„Da, ona je htela Džejmija“, rekla sam, okrećući se. Kolam je i dalje mirno sedeo na sofi;
zdepaste noge bile su mu pokrivene ćebetom. Angus Mor je ćutke stajao kraj njega, oči sa teškim
kapcima fiksirale su njegovog gospodara. „Možda je mislila da ga voli.“
Muškarci su imali vojnu obuku u dvorištu, usred povika i zveketa oružja. Sunce je svetlucalo
po mačevima i musketama, po bronzanim kopčama na kožnim štitovima – i po crvenozlatnoj
Džejmijevoj kosi koja je lepršala na vetru dok je rukom brisao lice, zajapuren i oznojen od
vežbanja, smejući se nekoj Murtagovoj šali.
Možda sam učinila nepravdu Laoher, na kraju krajeva, smatrajući da su njena osećanja
slabija od mojih. Da li je postupila nezrelo po inatu ili po istinskom žaru, nikada neću saznati. U
svakom slučaju, ona je omanula. Ja sam preživela. I Džejmi je moj. Dok sam posmatrala, zadigao
je svoj kilt i nehajno se počešao po zadnjici, a sunčevi zraci su uhvatili crvenkastozlatne dlačice
koje su ublažavale poput čelika tvrdu oblinu njegove butine. Nasmešila sam se i sela nazad na
svoje mesto pored Kolama.
„Prihvatiću izvinjenje“, rekla sam.
Klimnuo je glavom, a sive oči bile su zamišljene.
„Znači, verujete u milosrđe, gospo?“
„Više u pravdu“, rekla sam. „A kad je već o njoj reč, nisam ni pomislila da ste doputovali čak
iz Leoha do Edinburga tek da biste se meni izvinili. Mora da je to putovanje bilo pravi pakao.“
„Aha, jeste.“ Ogromna, ćutljiva masa Angusa Mora se pomerila koji centimetar iza njega i
velika glava se nagnula prema svom gospodaru kao rečiti svedok. Kolam je osetio taj pokret i
kratko podigao ruku – u redu je, značio je taj gest, za sada sam dobro.
„Ne“, nastavio je Kolam. „Zapravo, nisam ni znao da ste u Edinburgu dok Njegova visost nije
pomenula ime Džejmi Frejzer, pa sam pitao.“ Iznenadni osmeh mu je prekrio lice. „Njegova visost
nije baš oduševljena vama, gđo Kler. Ali, pretpostavljam da to već znate?“
Ignorisala sam tu izjavu. „Znači, stvarno razmišljate o tome da se pridružite princu Čarlsu?“

398
 I Kolam, i Dugal, i Džejmi su imali tu sposobnost da prikriju šta zapravo misle kada im se
tako prohte, ali je od njih trojice Kolam nesumnjivo bio najbolji u tome. Ako on nije raspoložen za
komunikaciju, više ste mogli saznati iz neke izrezbarene glave na fontani u dvorištu.
„Došao sam da ga vidim“, bilo je sve što je rekao.
Sedela sam na tren, pitajući se šta, ako uopšte treba nešto da kažem, mogu ili treba da
kažem Čarlsu u prilog. Možda bih bolje postupila kad bih to prepustila Džejmiju. Na kraju
krajeva, činjenica da se Kolam kaje što me je zamalo slučajno ubio ne znači sama po sebi da je
sklon da mi poveruje. I mada je činjenica što sam ovde, deo Čarlsove svite, sigurno ukazivala na to
da nisam engleski špijun, nije bilo nemoguće da ipak jesam.
Još uvek sam se lomila u sebi kada je Kolam iznenada spustio svoju čašu brendija i pogledao
pravo u mene.
„Znate li koliko sam ovoga popio od jutros?“
„Ne.“ Ruke su mu bile mirne, žuljevite i ogrubele od bolesti, ali dobro održavane. Pocrveneli
kapci i malo zakrvljene oči su lako mogli biti posledica surovog puta, kao i pića. Nije brljao u
govoru, a promišljeni pokreti nisu ukazivali na to da je pijan. Ali sam i ranije videla Kolama kako
pije, i poštovala sam njegove kapacitete.
Odmahnuo je prema ruci Angusa Mora koja je čekala iznad bokala. „Pola flaše. Završiću je
do večeras.“
„Ah.“ Znači, to je bio razlog zbog koga je zatraženo da ponesem kutiju sa lekovima. Krenula
sam ka njoj, tamo gde sam je spustila na pod.
„Ako vam je potrebno toliko brendija, ne mogu vam mnogo pomoći, osim nekim vidom
opijuma“, rekla sam, pregledajući svoj izbor epruveta i teglica. „Mislim da ovde imam nešto
laudanuma, ali vam mogu nabaviti malo...“
„Nije to ono što mi treba od vas.“ Autoritativni ton njegovog glasa me je zaustavio i ja sam
podigla pogled. Iako može svoje misli da zadrži za sebe, može i da pusti da budu vidljive kada
tako odabere.
„Mogao sam lako da nabavim laudanum“, kazao je. „Čini mi se da postoji apotekar u ovom
gradu koji ga prodaje – ili sirup od maka, ili nerazređeni opijum ako ćemo pravo.“
Pustila sam poklopac malog kovčega da padne i stavila sam ruke na njega. Znači, ne
namerava da se baci u drogirano stanje, ostavljajući vodstvo klana nesigurnim. A ako od mene ne
traži privremeni zaborav, šta drugo traži? Stalni, možda. Poznajem Kolama Makenzija. I jasan,
nemilosrdan mozak koji je smislio uništenje Gejlis Dankan ne bi oklevao ni pred sopstvenim.
Sada je to bilo jasno. Došao je da vidi Čarlsa Stjuarta, da donese konačnu odluku da li da
Makenzije od Leoha obaveže za jakobitske ciljeve. A kada ih obaveže, Dugal će voditi klan. I
onda...
„Imala sam utisak da se samoubistvo smatra smrtnim grehom“, rekla sam.
„Valjda jeste“, rekao je, spokojan. „Greh iz ponosa, ako ništa drugo, da odaberem čistu smrt
u času koji sam odaberem, koji mi najbolje odgovara.
Ipak, ne očekujem da neopravdano patim zbog svog greha, jer ne verujem u postojanje boga
još otkad sam imao devetnaest godina.“
U sobi je bilo tiho, ako se izuzmu pucketanje vatre i prigušeni zvuci oponašanja bitke ispod.
Mogla sam da čujem njegovo disanje, spore i postojane udisaje.
„Zašto pitate mene?“, rekla sam. „U pravu ste, laudanum možete nabaviti gde god hoćete,
pod uslovom da imate novca – a vi ga imate. Sigurno znate da bi vas dosta toga ubilo. A pri tom,
to je laka smrt.“
„Suviše laka.“ Odmahnuo je glavom. „U malo toga sam mogao da se pouzdam u životu, osim
u svoj razum. Zadržaću ga, čak i u susretu sa smrću. A što se lakoće tiče...“ Malo se pomerio na
sofi, ne trudeći se da prikrije koliko mu je neugodno. „Imaću je dosta, u ovom času.“

399
 Klimnuo je glavom prema mojoj kutiji. „Vi znate o medicini ono što je znala gđa Dankan.
Smatram mogućim da znate šta je upotrebila da ubije svog muža. To je delovalo brzo i pouzdano.
I prikladno“, duhovito je dodao.
„Poslužila se moćima veštice, prema presudi suda.“ Suda koji ju je osudio na smrt u skladu sa
njegovim planom, pomislila sam. „Ili vi ne verujete u veštice?“, upitala sam.
Nasmejao se. Osunčanom sobom se razlegao čist, bezbrižan zvuk. „Čovek koji ne veruje u
Boga teško može da veruje u moć Satane, zar ne?“
I dalje sam oklevala, ali je on bio čovek koji procenjuje druge sjajno kao i sebe. Zatražio je od
mene da mu oprostim pre nego što je zatražio uslugu, i uverio se da imam osećaj za pravdu – ili za
samilost. A to je bilo, kao što je rekao, prikladno. Otvorila sam kutiju i izvukla epruvetu cijanida
koji sam držala za ubijanje pacova.
„Zahvaljujem vam, gđo Kler“, rekao je, opet formalno, mada mu se smešak zadržao u očima.
„I da moj sestrić nije onako teatralno dokazao vašu nevinost u Krejnsmuiru, ja i dalje ne bih
verovao da ste veštica. Ne znam ništa više nego pri našem prvom susretu o tome ko ste vi, ni zašto
ste ovde, ali to da ste veštica ne spada u mogućnosti koje sam razmatrao.“ Zastao je, podignute
obrve. „Pretpostavljam da ne želite da mi kažete ko – ili šta – zapravo jeste?“
Malo sam oklevala. Ali čovek koji ne veruje ni u Boga ni u Satanu verovatno neće poverovati
ni u moje prisustvo ovde. Malo sam mu stegla prste, a onda ih pustila.
„Bolje je da me zovete vešticom“, rekla sam. „Tako ćete se, verovatno, najviše približiti
istini.“

*****

Sledećeg jutra sam na putu ka dvorištu srela lorda Balmerina.

„Oh, gđa Frejzer!“, veselo me pozdravio. „Baš sam vas tražio.“
Nasmešila sam mu se; bucmast, veseo čovek, predstavljao je pravo osveženje za život u
Holirudu.
„Ako nije reč o groznici, obilnom krvarenju ili sifilisu“, rekla sam, „zar ne može malo da
sačeka? Moj muž i njegov ujak demonstriraju hajlendsko mačevanje u čast Don Francisku de la
Kvintana.“
„Oh, stvarno? Moram da kažem, i ja bih voleo to da vidim.“ Balmerino je krenuo ukorak sa
mnom dok mu je glava veselo skakutala u nivou mog ramena. „Dopada mi se lep čovek sa
mačem“, kazao je. „A iskreno podržavam sve što će ugoditi Špancima.“
„I ja.“ Smatrajući suviše opasnim da Fergus digne prepisku Njegove visosti u samom
Holirudu, Džejmi je zavisio od informacija koje smo uspevali da dobijemo od samog Čarlsa. Mada
je izgledalo da toga ima mnogo; Čarls je Džejmija smatrao jednim od „svojih“ ljudi – što je značilo
da je on jedini Hajlender kome je ukazana takva čast, bez obzira na to što je njegov doprinos u
ljudstvu i novcu bio mali.
Što se novca tiče, međutim, Čarls se poverio da gaji velike nade u pomoć Filipa od Španije,
čije je poslednje pismo Džejmsu u Rimu nesumnjivo bilo ohrabrujuće. Don Francisko, mada ne u
pravom smislu izaslanik, sigurno je bio pripadnik španskog dvora i moglo mu se verovati da će
preneti kako stoje stvari sa ustankom Stjuarta. Ovo je bila Čarlijeva prilika da vidi koliko će ga
daleko odvesti sopstveno verovanje u sudbinu i koliko će uspeti da ubedi hajlendske vođe i strane
kraljeve da mu se pridruže.
„Zašto ste hteli da me vidite?“, upitala sam dok smo izlazili na prolaz na kraju dvorišta
Holiruda. Okupila se mala skupina posmatrača, ali na vidiku još nisu bili ni Don Francisko ni
dvojica boraca.

400
 „Oh!“ Nakon tog podsećanja, lord Balmerino je izvadio nešto iz džepa. „Ništa mnogo
značajno, draga moja damo. Primio sam ovo od jednog kurira, koji ih je pribavio od svog rođaka
na jugu. Pomislio sam da će vam biti zabavno.“
Pružio mi je tanak svežanj grubo štampanih papira. Odmah sam prepoznala objave,
popularne letke koji su deljeni po gostionicama ili davani po kućama i preko ograda u gradićima i
selima.
„ČARLS EDVARD STJUART, svima poznat kao Mladi pretendent“, glasio je jedan. „Daje se
do znanja svim prisutnima da je ta pokvarena i opasna osoba, koja se protivzakonito iskrcala na
obale Škotske, pokrenula nemire stanovništva te zemlje i nevinom stanovništvu donela bes
nepravednog rata.“ Bilo je toga još mnogo, sve na isti kalup, a završavalo se podsticanjem nevinog
stanovništva koje pročita ovu optužbu „da učine sve što je u njihovoj moći da pomenutu osobu
privedu pravdi, što ova i te kako zaslužuje.“ Papir je pri vrhu bio ukrašen nečim za šta sam
pretpostavila da predstavlja crtež Čarlsa; nije mnogo ličilo na original, ali je nesporno izgledalo
kao neko pokvaren i opasan, a to pretpostavljam da i jeste bila zamisao.
„Taj tu je prilično uzdržan“, kazao je Balmerino, gledajući preko mog lakta. „Neki drugi
pokazuju veoma impresivan spektar mašte i vređanja – pogledajte ovaj. To sam ja“, rekao je,
raspoloženo pokazujući hartiju.
Letak je prikazivao koščatog Hajlendera, sa gustom bradom, isturenim obrvama i očima koje
su mahnito gledale iz senke škotske kape. Pogledala sam iskosa lorda Balmerina, koji je po običaju
bio obučen u jahaće pantalone i jaknu po najboljem ukusu; načinjene od fine tkanine, ali
nenametljive i po kroju i po boji da bi laskali njegovoj maloj zdepastoj figuri. On je zurio u letak,
zamišljeno trljajući svoju okruglu, uredno obrijanu bradu.
„Ne znam“, rekao je. „Ta brada mi daje izvesnu dozu romantičnosti, zar ne? A opet, brada
pakleno svrbi; nisam siguran da bih mogao da je nosim, čak i radi živopisnog izgleda.“
Okrenula sam narednu stranu i skoro ispustila ceo svežanj.
„Napravili su malo bolji posao što se tiče sličnosti sa vašim suprugom“, napomenuo je
Balmerino, „ali naravno, naš dragi Džejmi zapravo donekle i liči na popularnu englesku predstavu
hajlendskog razbojnika – primite moje izvinjenje, draga moja, nisam nameravao da budem
uvredljiv. On jeste krupan, zar ne?“
„Jeste“, slabašno sam rekla, pregledajući optužbe na letku.
„Nisam zapazio da vaš suprug ima običaj da peče i jede malu decu, a vi?“, rekao je
Balmerino, kikoćući se. „Oduvek sam mislio da je njegova krupnoća posledica njegove naročite
ishrane.“
Nipodaštavajući stav malog lorda me je mnogo umirio. Gotovo da sam se i sama mogla
nasmešiti besmislenim optužbama i opisima, mada sam se pitala koliko im poverenja poklanjaju
čitaoci letaka. Poprilično, plašila sam se; ljudi često ne samo da su voljni, već i jedva čekaju da
poveruju u ono najgore – što gore, to bolje.
„Zapravo sam mislio da će vas interesovati ovaj poslednji.“ Balmerino mi je prekinuo tok
misli, prevrćući poslednju stranicu.
„VEŠTICA STJUARTOVIH“ glasio je naslov. Dugonosa žena sa zenicama veličine čiode je
piljila u mene, iznad teksta koji je optuživao Čarlsa Stjuarta da je prizvao i „sile mraka“ da podrže
njegov nezakonit zahtev. Time što je u svoju užu pratnju doveo dobro poznatu vešticu – onu koja
vlada životom i smrću ljudi, kao i uobičajenijim moćima da uništi žetvu, zbriše stoku i izazove
slepilo – Čarls time dokazuje da je sopstvenu dušu prodao đavolu pa će se zato „Pržiti u paklu
doveka!“, kao što je tekst radosno zaključio.
„Pretpostavljam da biste to morali biti vi“, rekao je Balmerino. „Mada vas uveravam, draga
moja, da je ova slika uvreda za vas.“

401
 „Vrlo zabavno“, kazala sam. Pružila sam svežanj nazad lordu, jedva obuzdavajući želju da
ruku obrišem o suknju. Malo mi je bilo muka, ali sam se svojski potrudila da se osmehnem
Balmerinu. On me je pronicljivo pogledao, a onda mi stegao lakat u znak podrške.
„Ne brinite, draga moja“, rekao je. „Kada jednom Njegova visost dođe do svoje krune, sve ove
besmislice će začas biti zaboravljene. Jučerašnji nitkov je sutrašnji heroj u očima stanovništva;
viđao sam to mnogo puta.“
„Plus ça change, plus c’est la même chause“, promrmljala sam. A ako Njegovo veličanstvo
kralj Džejms ne povrati svoju krunu...
„Pa i ako naši napori, na nesreću, ostanu neuspešni“, kazao je Balmerino, kao jeka mojih
misli, „ono što je na lecima biće nam najmanji problem.“

*****

„En guarde“. Na formalni francuskim poziv Dugal je zauzeo klasičan stav učesnika dvoboja,
bokom okrenut svom protivniku, ruke sa mačem savijene tako da je oštrica bila spremna, zadnji
dio ruke podignute u elegantni luk, šake raširene da bi jasno pokazao da u rezervi ne drži nikakav
nož.
Džejmijeva oštrica se ukrstila sa Dugalovom, metal se susreo uz tihi zveket.
„Je suis prest“ Džejmi je sreo moj pogled i videla sam kako mu licem preleće blesak
zadovoljstva. Uobičajeni odgovor suparnika u dvoboju bio je moto njegovog klana. Je suis prest.
„Spreman sam.“
Na trenutak sam pomislila da možda i nije pa sam nehotice zaustavila dah kada je Dugalov
mač poleteo ka isturenom delu tela. Ali je Džejmi spazio početak tog pokreta, i do trenutka kada
je oštrica presekla prostor na kome je stajao, on više nije bio tamo.
Odskok u stranu, kratak udarac sečivom i protivnapad koji je doveo do škripe sečiva celom
dužinom. Dva mača su se žestoko spojila balčacima samo na sekund, a zatim su se mačevaoci
razdvojili, odstupili, pomerili se u krug i opet krenuli u napad.
Uz zveket i udarac, pariranje i zamah u tierce, Džejmi je stigao na dva centimetra od
Dugalovog bedra, i vešto se iskrenuo u stranu uz svetlucanje zelenog kilta. Pariranje i saginjanje,
brzi udarac naviše koji je odbacio protivnikovo sečivo u stranu i Dugal je zakoračio napred,
terajući Džejmija da uzmakne.
Mogla sam da vidim Don Franciska kako stoji na drugoj strani dvorišta sa Čarlsom,
Šeridanom, postarijim Tulibardinom i nekolicinom drugih. Smešak je zakrivio Špančeve usne
ispod malih uvoštenih brkova, ali nisam mogla da procenim da li je to divljenje prema borcima ili
samo varijacija njegovog uobičajenog oholog izraza. Kolama nije bilo nigde na vidiku. To me nije
iznenadilo; osim toga što je redovno izbegavao pojavljivanje u javnosti, mora da je bio iscrpljen od
putovanja u Edinburg.
Obojica nadareni mačevaoci i obojica levoruki, ujak i sestrić su pokazivali mnogo veštine –
predstavu je još impresivnijom činila činjenica da su se borili prema najstrožim pravilima
francuskog dvoboja, ali ne koristeći ni mali mač koji je sačinjavao deo džentlmenskog costume
niti sablju, kao vojnici. Umesto toga, oba čoveka su primenjivala široke Hajlendske mačeve, po
ceo metar kaljenog čelika, sa ravnim sečivom koje čoveku može da raspoluti i glavu i vrat. Ovim
ogromnim oružjem rukovali su s elegancijom i ironijom koju ne bi mogao da ostvari neki sitniji
čovek.
Videla sam Čarlsa kako mrmlja nešto u Don Franciskovo uvo, a Španac je klimnuo, ni na
trenutak ne skrećući pogled sa bleska i zveketa borbe u travom oivičenom dvorištu. Ujednačeni
po krupnoći i pokretljivosti, Džejmi i njegov ujak su po svemu izgledali kao da nameravaju da
ubiju jedan drugog. Dugal je bio Džejmijev učitelj u veštini mačevanja i borili su se leđima uz leđa,

402
ili ramenom uz rame, mnogo puta ranije; obojica su dobro poznavala finese stila onog drugog isto
koliko i sopstvenog – ili sam se bar nadala da je tako.
Dugal je svoje preimućstvo pokušao da iskoristi udvojenim napredovanjem, terajući
Džejmija unazad prema rubu dvorišta. Džejmi je brzo zakoračio u stranu, pogodio Dugalovo
sečivo jednim udarcem, a onda povukao u drugu stranu, tolikom brzinom da je sečivo njegovog
mača prošlo kroz tkaninu Dugalovog desnog rukava. Začulo se bučno cepanje i traka belog
lanenog platna se otkinula i zalepršala na vetru.
„Oh, lepo izvedeno, gospodine!“ Okrenula sam se da vidim ko je to rekao i zatekla lorda
Kilmanroka kraj svog ramena. Ozbiljan čovek običnog lica u svojim tridesetim, on i njegov mlađi
brat Džoni su takode bili smešteni u gostinske odaje Holiruda.
Sin je uvek bio tu negde pored oca pa sam pogledala okolo da ga nađem. Nisam morala da
gledam daleko; stajao je naspram oca, usta malo otvorenih dok je posmatrao mačevanje. Spazila
sam i mali pokret iza stuba; Fergusove oči su bez treptanja gledala u Džonija. Oborila sam obrve i
preteći pogledala u njega.
Džoni, koji je bio više nego svestan da je Kilmanrokov naslednik, i još svesniji svoje
privilegije da u rat ide sa svojim ocem i sa svojih dvanaest godina, imao je običaj da gospodari
drugim dečacima. Onako kako to dečaci rade, većina njih je izbegavala Džonija ili čekala priliku
da on iskorači iz zaštitničke senke svog oca.
Fergus sasvim sigurno nije spadao u tu drugu grupu. Uvređen Džonijevom ponižavajućom
napomenom o „zemljoposednicima sa šeširima“, koju je on prilično tačno protumačio kao uvredu
za Džejmija, Fergus je na silu sprečen da napadne Džonija u kamenom vrtu nekoliko dana ranije.
Džejmi je brzu pravdu izvršio na fizičkom nivou, a zatim je Fergusu naglasio da, iako je lojalnost
vrlina kojoj se treba diviti i koju onaj kome je upućena veoma ceni, glupost nije takva.
„Taj momak je dve godine stariji od tebe i dvanaest kila teži“, rekao je tada, nežno drmajući
Fergusa za rame. „Da li misliš da ćeš mi pomoći ako budeš tresnut u glavu? U nekim situacijama
se treba boriti ne gledajući cenu, ali ponekad moraš da se ugrizeš za jezik i sačekaš drugu priliku.
‘Ne pétez plus haut que votre cul’ eh?“
Fergus je klimnuo glavom, brišući svoje mokre obraze krajem košulje, ali sam sumnjala da su
Džejmijeve reči na njega ostavile jak utisak. Nije mi se dopao spekulativni pogled koji sam sad
videla u tim širokim crnim očima pa sam pomislila da bi Džoni, da je malčice pametniji, stajao
između mene i svog oca.
Džejmi se upola sagnuo na koleno, uz smrtonosni zamah od koga je njegovo sečivo
prozujalo pored Dugalovog uva. Makenzi se trgao unazad, izgledajući na trenutak zaprepašćeno, a
onda se nasmešio uz blesak belih zuba, pa tresnuo svoje sečivo pljoštimice na Džejmijevu glavu.
Začula sam opšti aplauz. Borba se izmetnula iz elegantnog francuskog dvoboja u hajlendsku
tuču i posmatrači su zdušno uživali u tom zabavnom delu.
Lord Kilmanrok, koji je takode čuo zvuk, pogledao je preko kvadrata i napravio kiselu
grimasu.
„Savetnici Njegove visosti su pozvani da se sretnu sa Špancem“, sarkastično je primetio.
„O’Salivan i onaj matori kicoš Tulibardin. Da li on prima savete od lorda Elčoa? Balmerina,
Lohijela, ili čak i od mene skromnog?“
To je očigledno bilo retoričko pitanje pa sam se zadovoljila tihim mrmljanjem u znak
saglasnosti, ne skidajući pogled sa boraca. Zveket čelika je odjekivao od kamenja, gotovo gušeći
Kilmanrokove reči. Ali je on, kada je već jednom počeo, izgledao kao da ne može da obuzda svoju
gorčinu.
„Ne, doista!“, rekao je. „O’Salivan i O’Brajen i ostali Irci – oni ništa ne rizikuju! Ako bi ikada
došlo do najgoreg, oni mogu da zatraže imunitet od tužbe po osnovu svoje nacionalnosti. Ali mi –
mi koji rizikujemo imovinu, čast – pa i sam život! Nas ignoriše i tretira kao obične dragone. Juče

403
sam nazvao dobro jutro Njegovoj visosti, a on je promakao pored mene podignutog nosa, kao da
sam prekršio pravila ponašanja time što sam mu se tako obratio!“
Kilmanrok je bio očito besan, i to s razlogom. Ignorišući ljude koje je šarmirao i kojima je
laskao da bi mu pribavili ljude i novac za njegovu avanturu, Čarls ih je potom odbacio, okrećući se
pogodnostima koje su nudili njegovi stari savetnici sa kontinenta – od kojih je većina Škotsku
smatrala teškom divljinom, a njene stanovnike takoreći divljacima.
Začuo se Dugalov iznenađeni poklič i Džejmijev neobuzdani smeh. Dugalov levi rukav je
visio otkačen od ramena, a koža ispod je bila smeđa i glatka, neuprljana ogrebotinom ili kapljicom
krvi.
„Platićeš mi za to, mali Džejmi“, rekao je Dugal cereći se. Kapljice znoja su mu se slivale niz
lice.
„Hoću li, ujače?“, dahtao je Džejmi. „Kako?“ Blesak metala, savršeno proračunat, i Dugalova
torbica je zazveckala po kamenu, otkinuta sa pojasa.
Krajičkom oka sam spazila pokret i naglo okrenula glavu.
„Ferguse!“, rekla sam.
Kilmanrok se okrenuo u pravcu u kom sam gledala i spazio Fergusa. Dečak je nosio veliki
štap u jednoj ruci, tako nehajno da biste se mogli nasmejati da nije predstavljao nesumnjivu
pretnju.
„Ne brinite, moja gospo od Broh Tuaraha“, rekao je lord Kilmanrok, nakon što je kratko
pogledao. „Možete se pouzdati u mog sina da se časno brani, ako situacija to zahteva.“ Pomirljivo i
ponosno je pogledao u Džonija, a onda se okrenuo nazad mačevaocima. Okrenula sam se i ja, ali
sam jedno uvo držala načuljeno u Džonijevom pravcu. Nije bila reč o tome da smatram da
Fergusu nedostaje osećaj ponosa; samo sam imala utisak da se on poprilično razlikuje od
predstave lorda Kilmanroka o toj vrlini.
„Gu leoir!“ Na taj Dugalov povik, borba je iznenada prestala.’Obliveni znojem, mačevaoci su
se naklonili na aplauze kraljeve svite i prišli da prime čestitke i budu prestavljeni Don Francisku.
„Gospodaru!“, dozvao je piskav glas iza stubova. „Molim vas – le parabola?
Džejmi se okrenuo, delimično se mršteći zbog prekidanja, ali je onda slegnuo ramenima,
nasmešio se i zakoračio nazad nasred dvorišta. Le parabola je bilo ime koje je Fergus dao tom
naročitom triku.
Uz kratak naklon Njegovoj visosti, Džejmi je mač pažljivo uhvatio za vrh oštrice, malo se
pogrbio i uz strahovit zamah poslao sečivo da se zakovitla pravo nagore. Svi pogledi su bili
upereni na mač sa balčakom u obliku korpe, čiji je kaljeni čelik svetlucao na suncu dok se
neprestano vrteo sa tolikom inercijom da je na trenutak izgledalo kao da visi u vazduhu pre nego
što je počeo da se sunovraćuje na zemlju.
Suština trika je bila u tome da se oružje baci tako da se zabije vrhom u zemlju kada padne.
Džejmijeva dorada toga bila je da stoji tačno pod lukom pada, pa da odskoči u stranu u
poslednjem času i izbegne da bude nataknut na padajuću oštricu.
Mač se sručio na mesto pred njegovim nogama uz sveopšte divljenje posmatrača. Tek kada
se Džejmi sagnuo da izvuče mač zaboden u travu, spazila sam da nedostaju dva posmatrača.
Jedan, dvanaestogodišnji gospodar Kilmanroka, ležao je licem nadole na travi, sa čvorugom
koja mu je već bila vidljiva kroz tanku smeđu kosu. Drugog nije bilo na vidiku, ali sam čula
slabašni šapat iz senki iza mene.
„Ne pétez plus haul que votre cul“, rekao je sa zadovoljstvom. Ne prdi iznad svog čmara.

*****

404
Vreme je bilo neshvatljivo toplo za novembar, a oblaci su se razbili, puštajući nepredvidljivo
jesenje sunce da nakratko obasja sivilo Edinburga. Iskoristila sam ovu toplotu da budem napolju,
makar i nakratko, i puzala sam kroz kameni vrt iza Holiruda prilično zabavljajući time nekoliko
Hajlendera koji su se tuda muvali, uživajući u suncu na svoj način, sa krčagom domaćeg viskija.
„Je l’ to lovite gusenice, gospođo?“, upitao je jedan.
„Ne, sigurno vile, a ne gusenice“, našalio se drugi.
„Veće su šanse da vi nađete neku vilu u tom krčagu nego ja ispod kamenja“, uzvratila sam.
Čovek je podigao krčag, zažmurio na jedno oko i teatralno se zapiljio u njegove dubine.
„Aha, pa dobro, samo da nisu gusenice u mom krčagu“, odgovorio je i dobro potegao.
Zapravo, ono što tražim za njih bi imalo podjednako malo smisla kao i gusenice, pomislila
sam, pomerajući jedan veći kamen malo u stranu da otkrijem oranžsmeđe lišaje na njegovoj
površini. Fino struganje malim perorezom i nekoliko ljuspica te čudne simbioze mi je palo na
dlan, da bude pažljivo preneto u jeftinu burmuticu koja je čuvala moje mukotrpno sakupljene
zalihe.
Relativno kosmopolitska atmosfera u Edinburgu prenela se i na Hajlendere koji su ga
posetili; iako bi me zbog ovakvog ponašanja u udaljenim planinskim selima gledali sumnjičavo,
ako ne i otvoreno neprijateljski, ovde je to izgledalo kao bezazlena šala. Iako su se Hajlenderi
prema meni ponašali sa puno respekta, laknulo mi je što tu nije bilo mesta za strah.
Čak je i moja izvorna pripadnost Englezima oproštena, jednom kada se saznalo ko mi je
muž. Pretpostavljam da nikada neću saznati više od onoga što mi je Džejmi rekao da je učinio u
bici kod Prestopansa, ali šta god da je to bilo, veoma je impresioniralo Škote i „Crveni Džejmi“ je
izazivao divljenje i pozdrave gde god bi otišao van Holiruda.
Zapravo, u tom času je povik obližnjih Hajlendera privukao moju pažnju pa sam podigla
pogled i ugledala Crvenog Džejmija lično kako šeta po travi, odsutno mašući ljudima dok je
zagledao gomilu stena iza palate.
Lice mu se ozarilo kada me je spazio pa je došao preko trave do mesta gde sam klečala u
kamenom ograđenoj baštici.
„A, tu si“, rekao je. „Možeš li nakratko da pođeš sa mnom? I ponesi svoju korpicu, ako
hoćeš.“
Digla sam se na noge, otresajući suvu travu sa kolena, i nož za struganje spustila u korpu.
„U redu. Kuda idemo?“
„Kolam je javio da hoće da razgovara s nama. Sa nas dvoje.“
„Gde?“, upitala sam, pružajući korak da bih njegove duge korake pratila niz stazu.
„U crkvi u Kenongejtu.“
To je bilo zanimljivo. Zbog čega god da je Kolam hteo da nas vidi, očito nije želeo da u
Holirudu bude poznata činjenica da je s nama razgovarao nasamo.
A nije ni Džejmi; zato je pomenuo korpu. Dok smo ruku pod ruku prolazili kroz kapiju, moja
korpa je pokazala očigledan razlog zašto smo pošli uz Kraljevsku milju, bilo da bismo otišli u
nabavku ili da bismo podelili lekove ljudima smeštenim po uličicama i ćorsokacima Edinburga.
Edinburg se strmo dizao duž jedne od svojih glavnih ulica. Holirud je ponosno stajao u
podnožju, uzdužno sagrađeni škripavi manastirski luk odavao je utisak prividne dražesne
sigurnosti. Nadmeno je ignorisao prekorno prisustvo Edinburške tvrđave koja se isticala visoko na
grebenu kamenitog brda. Između ta dva utvrđena zamka, Kraljevska milja se pela pod uglom od
približno četrdeset pet stepeni. Crvena u licu, hukćući pored Džejmija, pitala sam se kako li je, do
đavola, Kolam uopšte prešao pola kilometra kaldrmisanog uspona od palate do crkve.
Kolama smo našli u dvorištu crkve kako sedi na kamenoj klupi tamo gde je popodnevno
sunce moglo da mu zgreje leđa. Njegov glogov štap je ležao na klupi pored njega, a kratke krive
noge su visile nekoliko centimetara iznad zemlje. Ramena su mu se pogrbila i glava klonula od
zamišljenosti; sa daljine je izgledao kao gnom, prirodni stanovnik ovog veštačkog kamenog vrta sa

405
nagnutim kamenjem i lišajevima na sve strane. Primetila sam divan primerak vremenom
nagrizenog svoda, ali sam pretpostavila da je bolje da ne zastajemo.
Trava je bila nečujna pod našim nogama, ali je Kolam podigao glavu pre nego što smo
sasvim prišli. Ako ništa drugo, bar ništa ne fali njegovim čulima.
Senka ispod obližnjeg limuna se malo pomerila na naš dolazak. Ništa ne fali ni čulima
Angusa Mora, takođe. Zadovoljan time ko smo, krupni sluga je nastavio da stražari u tišini,
ponovo postajući deo pejzaža.
Kolam je klimnuo u znak pozdrava i pokazao nam da sednemo kraj njega. Nadomak ruke,
nije bilo ni nagoveštaja nečeg patuljastog uprkos njegovom izobličenom telu. Licem u lice, niste
videli ništa sem čoveka u tom telu.
Džejmi mi je našao mesto na obližnjem kamenu pre nego što je zauzeo mesto koje je
pokazao Kolam. Mermer je bio iznenađujuće hladan, čak i kroz moje debele suknje, pa sam se
malo pomerila jer su uklesana lobanja i ukrštene kosti navrh spomenika bili kvrgavi i neudobni.
Videla sam uklesani nadgrobni natpis i nasmešila se:
Ovde leži Martin Elginbrod, Imaj milosti prema mojoj dusi, Bože Gospode, Kao što bih ja
imao da sam ja Gospod, A ti Martin Elginbrod.
Džejmi me je upozorio podizanjem obrve, a onda se opet okrenuo Kolamu. „Tražio si da nas
vidiš, ujače?“
„Rekao sam da te pozovu, Džejmi Frejzeru“, kazao je Kolam bez uvoda. „Da li me smatraš
rođakom?“
Džejmi je ćutao na tren, proučavajući lice svog ujaka. Zatim se malčice nasmešio.
„Imaš oči moje majke“, rekao je. „Da li treba to da poričem?“
Kolam je načas izgledao zapanjeno. Oči su mu bile bistre, mekosive kao krilo golubice,
oivičene gustim crnim trepavicama. Uprkos tolikoj svojoj lepoti, mogle su da svetlucaju hladno
kao čelik pa sam se zapitala, ne prvi put, kako je tačno izgledala Džejmijeva majka.
„Pamtiš li svoju majku? Bio si samo dečačić kada je umrla.“
Džejmijeva usta su se na ovo malo iskrivila, ali je odgovorio mirno.
„Dovoljno star. Ako ćemo pravo, kuća mog oca je imala ogledalo; rečeno mi je da pomalo
ličim na nju.“
Kolam se kratko nasmejao. „Više nego pomalo.“ Pomno se zagledao u Džejmija, a oči su mu
žmirkale na jarkom suncu. „Oh, da, momče; ti si Elenin sin, u to nema sumnje. Kao prvo, ta
kosa...“ Neodređeno je mahnuo prema Džejmijevoj kosi, koja je svetlucala crvenkastosmeđa i
ćilibarska, riđa i cinober, gusta, talasasta sa hiljadu nijansi crvene i zlatne. „... I te usne.“ Kolamove
usne su se podigle sa jedne strane, kao da se nevoljno priseća. „Široke kao u noćne laste, imao sam
običaj da je zadirkujem. Mogla bi da hvataš buve veličine žabe, govorio bih joj, da imaš lepljiv
jezik.“
Iznenada uhvaćen, Džejmi se nasmejao.
„Vili mi je to jednom rekao“, kazao je, a zatim su se pune usne zatvorile. Retko je govorio o
svom mrtvom starijem bratu, i rekla bih, nikada ranije nije pomenuo Vilija Kolamu.
Ako je Kolam i zapazio tu omašku, nije to ničim pokazao.
„Tada sam joj pisao“, rekao je, odsutno gledajući u jedan nakrivljeni kamen u blizini. „Kada
su tvoj brat i beba umrli od boginja. To je bilo prvi put otkad je napustila Leoh.“
„Otkad se udala za mog oca, hoćeš da kažeš.“
Kolam je polako klimnuo i dalje gledajući u stranu.
„Aha. Bila je starija od mene, znaš, oko dve godine; otprilike ista razlika kao između tvoje
sestre i tebe.“ Duboko usađene sive oči su se okrenule i zagledale se u Džejmija.
„Nikada nisam sreo tvoju sestru. Da li ste bliski, vas dvoje?“
Džejmi nije odgovorio, već je malo klimnuo glavom, pomno zagledajući svog ujaka kao da
traži odgovor za zagonetno lice pred sobom.

406
 Kolam je takođe klimnuo. „Tako je bilo između Elen i mene. Ja sam bio bolešljiv klinac i ona
me je često negovala. Sećam se sunca kako sija kroz njenu kosu i kako mi ona priča priče dok
ležim u krevetu. Čak i kasnije“, fino oblikovane usne su se podigle u smešak, „kada su me noge
izdale; ona bi dolazila i odlazila svuda po Leohu i zastajala svako jutro i veče u mojoj sobi da mi
ispriča koga je videla i šta su oni rekli. Razgovarali bismo o napoličarima i kmetovima, i o tome
kako bi se stvari mogle urediti. Tada sam bio oženjen, ali Leticija ne zna da razmišlja o takvim
stvarima, a još manje je interesuju.“ Odmahnuo je rukom, odbacujući svoju suprugu.
„Razgovarali smo međusobno – ponekad sa Dugalom, ponekad sami – o tome kako se
najbolje može produžiti prosperitet klana; kako se može održati mir među ograncima, kakve
saveze treba napraviti sa drugim klanovima, kako treba upravljati zemljom i drvima... A onda je
ona otišla“, iznenada je rekao, gledajući dole u široke ruke savijene na kolenu. „Bez pitanja da li
može da ode i bez reči oproštaja. Otišla je. I čuo sam povremeno o njoj od drugih, ali od nje same
– ni reč.“
„Nije odgovorila na vaše pismo?“, tiho sam upitala, ne želeći da ometam. On je odmahnuo
glavom, i dalje oborenog pogleda.
„Bila je bolesna; izgubila je dete, a pored toga je imala i boginje. I možda je mislila da piše
kasnije; takav zadatak se lako odloži za kasnije.“ Kratko i neveselo se nasmešio, a onda mu je lice
dobilo sumoran izraz. Do Božića naredne godine je umrla.“
Pogledao je direktno u Džejmija, koji je sačekao njegov pogled.
„Bio sam malo iznenađen tada, kada mi je tvoj otac napisao da mi kaže da te dovodi Dugalu i
želi da dođeš meni u Leoh na školovanje.“
„Tako je bilo dogovoreno još kada su se venčali“, odgovorio je Džejmi. „Da me Dugal posini,
a da potom odlazim povremeno do tebe.“ Suve grančice ariša su zveckale na vetru, pa su i on i
Kolam skupili ramena zbog iznenadne hladnoće koju je doneo, a porodična sličnost bila je još
izraženija zbog gotovo identičnog gesta.
Kolam je spazio moj smešak zbog te sličnosti, i sam se osmehnuo.
„Oh, da“, rekao je Džejmiju. „Ali dogovori vrede samo onoliko koliko ljudi koji su ih načinili,
ni trunku više. A tada nisam poznavao tvog oca.“
Otvorio je usta da produži, ali se, izgleda, predomislio u pogledu toga što se spremao da
kaže. Tišina crkvenog dvorišta je ponovo osvojila prostor koji je zauzimao njihov razgovor,
ispunjavajući prazninu kao da nikada nije izgovorena nijedna reč.
Konačno je Džejmi ponovo narušio tišinu.
„Kakvo si mišljenje imao o mom ocu?“, upitao je, i u njegovom tonu sam osetila tračak
znatiželje deteta koje je rano izgubilo roditelje, i koje traži makar nagoveštaje o tome kakvi su bili
ti ljudi koje poznaje samo iz ograničenog dečijeg ugla posmatranja. Razumela sam takvu pobudu;
ono malo što sam znala o svojim roditeljima čula sam od strica Lamba koji mi je davao kratke i
nezadovoljavajuće odgovore na moja pitanja – nije bio od onih koji se bave analizom karaktera.
Kolam, nasuprot tome, jeste.
„Misliš, kako je izgledao?“ Pogledom je pažljivo odmerio svog sestrića, a onda kratko i
raspoloženo zabrundao.
„Pogledaj se u ogledalo, momče“, rekao je, a pomalo gunđavi osmeh mu se nije skidao s lica.
„Ako je lice koje vidiš lice tvoje majke, tvoj otac gleda nazad u tebe kroz te proklete mačje oči
Frejzera.“ Istegao se i premestio, rasterećujući kosti na kamenoj klupi obrasloj lišajevima. Usne su
mu bile čvrsto stegnute iz navike, da nijednim zvukom ne bi iskazao koliko ga boli, i jasno sam
videla šta je stvorilo one duboke bore između nosa i usta.
„Da ti ipak odgovorim“, nastavio je, kada se ponovo udobno smestio, „taj čovek mi se nije
mnogo dopadao – kao ni ja njemu – ali sam odmah prepoznao časnog čoveka.“ Zastao je, a onda
veoma tiho rekao: „I kod tebe sam to odmah prepoznao, Džejmi Makenzi Frejzeru.“

407
 Izraz Džejmijevog lica se nije promenio, ali su mu kapci malo zaigrali; samo neko ko mu je
toliko blizak kao ja – ili onoliko pronicljiv kao što je to Kolam – mogao je to da zapazi.
Kolam je polako uzdahnuo.
„Tako, momče, zato sam želeo da razgovaram s tobom. Moram da rešim, razumeš, da li će
Makenziji od Leoha podržati kralja Džejmsa ili kralja Džordija.“ Kiselo se nasmešio. „Čini mi se da
je to izbor između poznatog đavola i đavola koga ne znaš, ali u svakom slučaju moram da
donesem tu odluku.“
„Dugal...“, zaustio je Džejmi, ali ga je ujak prekinuo oštrim pokretom ruke.
„Da, znam ja šta Dugal misli – malo sam imao prilike da se od toga odmorim za ove
poslednje dve godine“, nestrpljivo je rekao. „Ali sam ipak ja Makenzi od Leoha i na meni je da
odlučim. Dugal će se povinovati onome što kažem. Znam šta bi me ti posavetovao da učinim – u
interesu klana čija krv teče u tvojim venama.“
Džejmi je podigao pogled, oči su mu bile tamnoplave i nedokučive, zaklonjene od
popodnevnog sunca koje mu je sijalo u lice.
„Ja sam ovde i moji ljudi su sa mnom“, rekao je. „Valjda je jasno kakav je moj izbor?“
Kolam se opet premestio, glave nagnute prema sestriću da bi usmerio pažnju, kao da
pokušava da uhvati nijansu u tonu ili izrazu lica koja bi mu mogla dati nagoveštaj.
„Da li je tako?“, zapitao je. „Ljudi svoju odanost poklanjaju iz mnogo različitih razloga,
momče, i malo njih ima veze sa onim razlozima o kojima govore naglas. Razgovarao sam sa
Lohijelom i Klanranaldom, i Angusom i Aleksom Makdonaldom od Skotusa. Misliš li da su oni
ovde samo zato što osećaju da je pravedno da Džejms Stjuart bude njihov kralj? Sada bih hteo da
razgovaram sa tobom – i da čujem istinu, u ime časti tvog oca.“
Videvši da Džejmi okleva, Kolam je nastavio, i dalje pomno gledajući u svog rođaka.
„Ne pitam zbog sebe; ako imaš oči u glavi, vidiš i sam da to nije pitanje koje će me dugo
mučiti. Ali zbog Hamiša – dečko je tvoj rođak, zapamti. Ako mislim da postoji klan koji će on
voditi kada doraste za to – onda sada odmah moram da napravim pravi izbor.“
Prestao je da govori i sedeo je mirno. Uobičajeni oprez je popustio na njegovom licu, a sive
oči su bile otvorene i slušao je.
Džejmi je sedeo mirno kao Kolam, zaleđen kao mermerni anđeo na grobu iza njega. Znala
sam nedoumicu koja ga preokupira, mada se ni tračak nje nije video na odlučnom, lepom licu.
Bila je to ista ona nedoumica sa kojom smo se suočili ranije, kada smo odabrali da dođemo sa
ljudima iz Lalibroha. Čarlsov ustanak balansira na oštrici noža; vernost tako velikog klana kao sto
su Makenzijevi od Leoha mogla bi da podstakne druge da se pridruže drskom mladom
pretendentu i da to dovede do njegovog uspeha. Ali ako se i pored toga završi neuspehom, lako bi
se moglo desiti da to predstavlja kraj i za Makenzije od Leoha.
Konačno je Džejmi odlučno okrenuo glavu i pogledao me. Plave oči su gledale pravo u moje.
I ti se ovde nešto pitaš, govorio je njegov pogled. Šta da učinim?
Osetila sam i Kolamov pogled na sebi i više osetila nego spazila upitno podizanje gustih,
tamnih obrva. Ali ono što sam videla u mislima bio je mladi Hamiš, riđokosi desetogodišnjak koji
je dovoljno ličio na Džejmija da mu bude sin, a ne samo rođak. I ono kako bi mogao izgledati
život za njega i ostatak njegovog klana, ako Makenziji od Leoha stradaju sa Čarlsom kod
Kalodena. Ljudi iz Lalibroha će imati Džejmija da ih spase od konačnog pokolja, ako do toga
dođe. Ljudi iz Leoha neće. Pa ipak, ne mogu ja da presudim. Slegnula sam ramenima i oborila
glavu. Džejmi je duboko udahnuo i smislio se.
„Idi kući u Leoh, ujače“, rekao je. „Zadrži svoje ljude tamo.“
Kolam je nepomično sedeo još neko vreme i gledao pravo u mene. Konačno, usne su mu se
izvile naviše, mada to nije bio pravi osmeh.
„Zamalo da sprečim Neda Gauana kada je otišao da spreči da budete spaljeni“, rekao je meni.
„Valjda mi je drago što nisam.“

408
 „Hvala“, rekla sam istim takvim tonom.
On je uzdahnuo, trljajući vrat žuljevitom šakom kao da ga je zaboleo od tereta vođenja
klana.
„Pa, dobro. Videću Njegovu visost ujutru i reći mu svoju odluku.“ Ruka se spustila,
nepokretna na kamenoj klupi, na pola puta između njega i njegovog sestrića. „Zahvaljujem ti,
Džejmi, za ovaj savet.“ Oklevao je, a zatim dodao: „I neka bog bude sa vama.“
Džejmi se sagnuo napred i stavio ruku preko Kolamove. Nasmešio se širokim, slatkim
osmehom svoje majke i kazao: „I sa vama, mo caraidh.“

*****

Kraljevska milja je bila prepuna, zagušena ljudima koji su koristili prednosti lepog vremena. Cutke
smo hodali kroz gužvu, moja ruka bila je zavučena duboko ispod Džejmijevog lakta. Konačno je
on odmahnuo glavom, mrmljajući za sebe nešto na gelskom.
„Ispravno si postupio“, rekla sam mu, odgovarajući više na misli nego na reči. „Ja bih učinila
isto. Šta god da se desi, bar će Makenzijevi biti sigurni.“
„Aha, možda.“ Klimnuo je glavom u pozdrav nekom oficiru u prolazu koji se probijao kroz
gužvu koja je okruživala Kraj sveta. „Ah šta je sa ostalima – Makdonaldima i Makgilivrejima i
ostalima koji su došli? Da li će oni sada biti uništeni, iako možda ne bi bili da sam imao petlju da
Kolamu kažem da im se pridruži?“ Odmahnuo je glavom, natmurenog lica. „To se ne može znati,
zar ne, Sasenah?“
„Ne“, tiho sam rekla, stežući mu ruku. „Nikada dovoljno. Ili možda previše. Ali, mi sigurno
ne možemo ništa učiniti oko toga?“
Uzvratio mi je smeškom i stisnuo moju ruku sebi uz bok.
„Ne, Sasenah. Valjda ne možemo. I sad je to učinjeno i ništa to ne može promeniti, pa ne
vredi razbijati glavu oko toga. Makenziji će ostati po strani.“
Stražar na kapiji Holiruda je bio neki Makdonald, jedan od Glengarijevih ljudi. Prepoznao je
Džejmija i klimnuo nam da uđemo u dvorište, jedva dižući pogled sa svoje potrage za vaškama.
Od toplog vremena štetočine su se aktivirale, pa pošto su napustile svoja udobna gnezda u
preponama i pod pazuhom, često ste ih mogli iznenaditi dok prelaze opasan teren košulje ili
tartana i skloniti ih sa tela.
Džejmi mu je na gelskom rekao nešto, smešeći se. Čovek se nasmejao, pokupio nešto sa
svoje košulje i bacio to Džejmiju, koji se pretvarao da to hvata, kritički odmerio zamišljenu
životinjicu i onda je, uz namigivanje meni, ubacio sebi u usta.

*****

„Hm, kako je glava vašeg sina, lorde Kilmanrok?“, učtivo sam se raspitivala kada smo zajedno
stupili u veliku galeriju Holiruda. Nije me naročito bilo briga, ali pošto sam smatrala da tu temu
nije moguće sasvim izbeći, to je bilo bolje izneti na mestu gde se teško moglo očekivati otvoreno
iskazivanje neprijateljstva.
Galerija zadovoljava te kriterijume, pomislila sam. Dugačka prostorija sa visokim svodom i
sa dva ogromna kamina i visokim prozorima bila je mesto gde su se odigrali brojni balovi i zabave
od Čarlsovog trijumfalnog ulaska u Edinburg, u septembru. Sada, prepuna istaknutih ličnosti
edinburške više klase željnih da ukažu počast svom princu – kada se pokazalo da bi zapravo
mogao da pobedi – prostorija je definitivno sijala. Don Francisko, počasni gost, stajao je na daljem
kraju sobe sa Čarlsom obučen u depresivnom španskom stilu u vrećaste tamne pantalone,

409
bezoblični sako, pa čak i mali nabrani okovratnik, što je, izgleda, zabavljalo mlađi i pomodniji deo
prisutnih, mada to nisu otvoreno iskazivali.
„Oh, dosta dobro, gđo Frejzer“, hladnokrvno je odgovorio Kilmanrok. „Udarac u glavu neće
dugo smetati momku tog uzrasta; možda će njegovom ponosu trebati više vremena da se zaleči“,
dodao je uz iznenadno duhovito krivljenje svojih dugih usana.
Nasmešila sam se jer mi je laknulo kad sam to videla.
„Niste ljuti?“
Odmahnuo je glavom, gledajući dole da se uveri da ne gazi po mojoj suknji koja se vukla po
zemlji.
„Pokušao sam da naučim Džona stvarima koje bi trebalo da zna kao naslednik Kilmanroka.
Kada sam ga učio poniznosti, izgleda da sam dobro omanuo; možda će vaš sluga u tome imati više
uspeha.“
„Pretpostavljam da ga niste zviznuli napolju“, odsutno sam rekla.
„Izvinite?“
„Ništa“, rekla sam crveneći. „Pogledajte, da li je to Lohijel? Mislila sam da je bolestan.“
Ples mi je odneo većinu daha, a lord Kilmanrok je delovao kao da ne želi razgovor pa sam
imala vremena da zagledam okolo. Čarls nije igrao; mada je bio dobar plesač i mlade žene
Edinburga su se nadmetale za njegovu pažnju, noćas je on bio potpuno obuzet zabavljanjem
svojih gostiju. Videla sam burence sa žigom portugalske firme utisnutim sa strane kako je
dokotrljano u kuhinju tog popodneva, i večeras su se čaše sa tečnošću boje rubina uporno
pojavljivale u levici Don Franciska kao nekom magijom.
Presekli smo put Džejmiju koji je jednu od gđica Vilijams terao kroz figure plesa. Postojale
su tri takve i bilo ih je gotovo nemoguće razlikovati – mlade, smeđokose, zgodne i sve „tako
užasno zainteresovane, gđo Frejzer, za ovu časnu stvar.“ Prilično su me zamarale, ali je Džejmi,
oduvek oličenje strpljivosti, igrao sa sve tri, sa jednom po jednom, i neprestano odgovarao na ista
glupava pitanja.
„Pa za njih je promena to da izađu, jadnice“, ljubazno je objasnio. „A njihov otac je bogati
trgovac, pa bi Njegova visost htela da podstakne naklonost te porodice.“
Gđica Vilijams je sa njim izgledala kao očarana pa sam se turobno zapitala koliko li joj je on
podsticaja dao. Zatim mi je pažnja skrenuta, kada je Balmerino zaigrao sa ženom lorda Džordža
Mareja. Videla sam kako Mareji razmenjuju privržene poglede u prolazu, on sa još jednom od
gđica Vilijams, i osetila sam se pomalo postiđeno što zapažam sa kim pleše Džejmi.
Nije predstavljalo iznenađenje što Kolam nije bio na balu. Pitala sam se da li je pre toga imao
priliku da razgovara sa Čarlsom, ali sam zaključila da verovatno nije; Čarls je izgledao previše
veselo i raspoloženo za nekoga ko je nedavno mogao čuti loše vesti.
Sa jedne strane galerije sam spazila dve zdepaste figure, gotovo istovetne u neudobnoj
formalnoj odeći na koju nisu bile naviknute. Jedna je bila Džon Simpson, predvodnik glazgovskog
ceha proizvođača mačeva, a druga njegov sin, takode Džon Simpson. Njih dvojica su došli ranije te
nedelje da Njegovoj visosti poklone jednu sablju sa balčakom u obliku korpe, po kojima su bili
poznati širom Škotske, i sada su dvojica zanatlija pozvana večeras očito da bi Don Francisko video
koliku podršku Stjuarti imaju.
Oba čoveka su imala gustu, tamnu kosu i bradu, pomalo prošaranu sedim. Simpson Stariji je
bio kao so pomalo posuta biberom, dok je Simpson mladi davao utisak tamnog brda sa koricom
snega uhvaćenom po obodu, pošto je bele dlake imao samo na slepoočnicama i ispod jagodica.
Dok sam posmatrala, stariji majstor za mačeve je iznenada munuo sina u leđa i značajno klimnuo
prema jednoj od ćerki trgovca koja se zadržala blizu ivice podijuma pod zaštitom svog oca.
Simpson Mladi je skeptično pogledao u oca, ali je zatim slegnuo ramenima, prišao i uz
naklon ponudio ruku trećoj gdici Vilijams.

410
 Zabavljeno i raspoloženo sam gledala kada su se zavrteli u korake plesa, pošto mi je Džejmi,
koji je Simpsone sreo i ranije, rekao da je Simpson Mladi poprilično gluv.
„Od sveg onog udaranja čekićem u radionici, rekao bih“, kazao je tada, ponosno mi
pokazujući divan mač koji je doneo od zanatlija. „Gluv kao top; za priču je zadužen njegov otac,
ali onaj mlađi sve zapaža.“
Sada sam videla kako oštre tamne oči preleću pogledom po podijumu, izvrsno odmeravajući
rastojanje između pojedinih parova. Mladi kovač je gazio pomalo teško, ali je dosta dobro pratio
ples – bar onoliko dobro koliko i ja. Zažmurila sam i osetila kako takt muzike vibrira kroz drveni
pod, od violončela oslonjenih na pod, i pretpostavila sam da je to ono što on prati. Zatim sam,
otvarajući oči da se ne bih sudarila sa nekim, ugledala kako se Simpson mlađi štreca od škripavog
falširanja violina. Možda on ipak i čuje neke zvuke.
Kruženje plesača je dovela Kilmanroka i mene blizu mestu gde su Čarls i Don Francisko
stajali, zagrevajući krajeve svojih kaputa pred ogromnim kaminom obloženim pločicama. Na moje
iznenađenje, Čarls mi se namrštio preko Don Franciskovog ramena, potajno mi mašući da se
udaljim. Spazivši to kada smo se okrenuli, Kilmanrok se kratko nasmejao.
„Znači, Njegova visost se plaši da te predstavi Špancu!“, rekao je.
„Stvarno?“ Pogledala sam nazad preko ramena dok smo se udaljavali, ali se Čarls vratio svom
razgovoru, mašući rukama u rečitim italijanskim gestikulacijama dok je govorio.
„Mislim da je tako.“ Lord Kilmanrok je plesao vešto, pa sam počela da se opuštam dovoljno
da bih mogla da govorim, umesto da neprestano brinem da se ne sapletem preko svojih sukanja.
„Da li ste videli onaj blesavi letak koji Balmerino pokazuje svakom?“, upitao je, a kada sam
klimnula, nastavio je: „Pretpostavljam da ga je videla i Njegova visost. A Španci su dovoljno
praznoverni da bi bili besmisleno osetljivi na takve idiotluke. Niko sa malo smisla ili vaspitanja ne
može takve stvari uzeti za ozbiljno“, uveravao me je, „ali nema sumnje da Njegova visost misli da
je bolje igrati na sigurno. Na kraju krajeva, špansko zlato zahteva i određene žrtve“, dodao je.
Očigledno uključujući i žrtvovanje sopstvenog ponosa; Čarls je i dalje škotske grofove i hajlendske
poglavice tretirao kao prosjake za svojom trpezom, mada su večeras bar bili pozvani na slavlje –
bez sumnje da bi impresionirali Don Franciska.
„Da li ste zapazili slike?“, upitala sam u želji da promenim temu. Bilo ih je više od stotinu
duž zidova velike galerije, sve portreti kraljeva i kraljica. I svi sa zapanjujućom sličnošću.
„Oh, nos?“, rekao je, a zabavljeni smešak je smenio sumoran izraz koji je zavladao njegovim
licem kada je pogledao u Čarlsa i Španca. „Da, naravno. Znate li za priču iza toga?“
Portreti su, izgleda, svi bili delo samo jednog slikara, izvesnog Jakoba de Vita, koga je
angažovao Čarls II nakon onog bajnog povratka na tron, da napravi portrete svih kraljevih
predaka od vremena Roberta Brjusa naovamo.
„Da sve uveri u to kako je drevna njegova loza i da je njegov povratak na tron zaslužena
stvar“, objasnio je Kilmanrok uz šeretski osmeh. „Pitam se da li je kralj Džejms napravio sličan
poduhvat kada je preoteo tron?“
U svakom slučaju, nastavio je, De Vit je slikao kao pomahnitao, završavajući po jedan portret
svake dve nedelje da bi stigao da ispuni monarhov zahtev. Problem je, naravno, bio u tome što De
Vit nikako nije mogao da zna kako su Čarlsovi preci zapravo izgledali pa je zato za modele imao
onoga koga je uspeo da dovuče u svoj atelje, naprosto slikajući svakom portretu isti istaknuti nos
da bi osigurao porodičnu sličnost.
„Ovo je sam kralj Čarls“, kazao je Kilmanrok, pokazujući na sliku cele figure, blistave u
crvenom plišu i šeširu sa peruškom. Dobacio je kritički pogled mlađem Čarlsu čije je rumeno lice
dokazivalo da domaćinski prati svog gosta u piću.
„Bolji mu je nos, u svakom slučaju“, promrmljao je lord, kao za sebe. „Majka mu je bila
Poljakinja.“

411
 Već je postajalo kasno, i sveće u srebrnim kandelabrima su počinjale da cure i da se gase pre
nego što je otmenom svetu Edinburga bilo dosta vina i plesa. Don Francisko, možda nenaviknut,
za razliku od Čarlsa, na beskrajno pijenje, klimao je ka svom žabou.
Džejmi je, nakon što je uz očito olakšanje vratio poslednju gđicu Vilijams njenom ocu da bi
pošla kući, došao da mi se pridruži u ćošku gde sam našla sedište koje mi je omogućilo da skinem
cipele u zaklonu mojih raširenih suknji. Nadala sam se da neću morati da ih obuvam na brzinu.
Džejmi je seo na slobodno mesto do mene, brišući lice velikom belom maramicom. Pružio je
ruku mimo mene do stočića na kome je stajao poslužavnik sa nekoliko preostalih kolača.
„Umirem od gladi“, rekao je. „Od igranja se strašno ogladni, a razgovor je još gori.“ Strpao je
ceo kolač u usta odjednom, kratko ga prožvakao, a onda krenuo po sledeći.
Videla sam kako se princ Čarls saginje preko skljokane figure počasnog gosta i trese ga za
rame, bez puno efekta. Glava španskog izaslanika je pala unazad i usta su mu bila otromboljena
ispod obešenih brkova. Njegova visost je ustala, prilično nesigurno, i osvrnula se tražeći pomoć,
ali su Šeridan i Tulibardin, obojica postarija gospoda, zaspali i sami, druželjubivo oslonjeni jedan
na drugog kao stare seoske pijanice onako u čipki i somotu.
„Možda bi bilo bolje da pomogneš Njegovoj visosti?“, predložila sam. „Mmfm.“
Pomiren sa sudbinom, Džejmi je progutao ostatak kolača, ali pre nego što je stigao da
ustane, videla sam kako mladi Simpson, koji je brzo sagledao situaciju, ćuška oca u rebra.
Stariji je prišao i ceremonijalno se naklonio princu Čarlsu, a onda su, pre nego što je princ
zamagljenog pogleda mogao da odgovori, majstori za mačeve uhvatili španskog izaslanika za
zglobove ruku i nogu. Trzajem od kovanja otvrdlih mišića podigli su ga sa sedišta i odneli, nežno
ga klateći između sebe kao primerak neke krupne divljači. Nestali su kroz vrata na daljem kraju
hola, dok ih je Njegova visost nesigurno pratila.
Taj prilično neceremonijalan odlazak bio je znak da je bal završen.
Ostali gosti su počeli da se opuštaju i da se muvaju okolo, dame su odlazile u predsoblje da
uzmu šalove i ogrtače, džentlmeni su stajali pored u malim, nestrpljivim grupicama, razmenjujući
prigovore o tome koliko vremena treba ženama da se spreme.
Pošto smo mi bili smešteni u Holirudu, otišli smo na druga vrata, na severnom kraju galerije,
prolazeći kroz jutarnje i večernje salone do glavnog stepeništa.
Po odmorištu i strmom stepeništu bile su svuda poredane tapiserije čije su figure bile blede i
srebrnaste pod svećama. A ispod njih je stajao džinovski obris Angusa Mora čija je senka bila
ogromna na zidu, treperava poput figura na tapiserijama koje su podrhtavale na promaji.
„Moj gospodar je mrtav“, rekao je.

*****

„Njegova visost je rekla“, prenosio je Džejmi, „da možda i nije loše što je tako.“ Govorio je tonom
zajedljive gorčine.
„Zbog Dugala“, dodao je, videvši koliko sam šokirana takvom izjavom. „Dugal je oduvek bio
više nego voljan da se Njegovoj visosti pridruži na bojnom polju. Sada kada Kolama nema, Dugal
je poglavica. I tako će Makenziji od Leoha marširati sa hajlendskom vojskom“, tiho je dodao, „u
pobedu – ili poraz.“
Crte tuge i umora su bile usečene duboko u njegovo lice i nije se opirao kada sam stala iza
njega i spustila ruke na široku izbočinu njegovih ramena. Ispustio je mali zvuk nerazgovetnog
olakšanja kada sam prste čvrsto utisnula u mišiće njegovog vrata, pa je pustio da mu glava klone
napred, na ukrštene ruke. Sedeo je za stočićem u našoj sobi, a hrpe pisama i depeša su ležale
uredno poredane oko njega. Usred dokumenata je ležala mala sveska, prilično pohabana, uvezana

412
u crveni maroken. Kolamov dnevnik, koji je Džejmi uzeo iz odaja svog ujaka u nadi da će u njemu
pronaći svež zapis sa potvrdom da je Kolam odlučio da ne podrži jakobitsku stvar.
„Mada su male šanse da će to pokolebati Dugala“, rekao je, turobno listajući gusto ispisane
stranice, „ali nema šta drugo da se pokuša.“
Međutim, ispostavilo se da u Kolamovom dnevniku nema ničega od tri poslednja dana,
izuzev jednog kratkog zapisa očigledno načinjenog po povratku iz crkvenog dvorišta prethodnog
dana.
Sreo se sa mladim Džejmijem i njegovom suprugom. Konačno sam se pomirio sa Elen. I to je,
naravno, bilo važno – za Kolama, za Džejmija, i možda za Elen – ali od male koristi da se promene
uverenja Dugala Makenzija.
Džejmi se ispravio trenutak kasnije i okrenuo se prema meni. Oči su mu potamnele od brige
i rezignacije.
„To sve znači da smo sada u obavezi prema njemu, Kler – prema Čarlsu, hoću da kažem.
Sada imamo manje izbora nego ikad ranije. Moramo pokušati da izborimo pobedu.“
Usta su mi bila suva od previše vina. Oblizala sam usne pre nego što sam odgovorila, da bih
ih ovlažila.
„Valjda je tako. Prokletstvo! Zašto Kolam nije mogao da sačeka još malo? Samo do jutra,
kada je mogao da se sretne sa Čarlsom?“
Džejmi se osmehnuo.
„Pretpostavljam da se nije mnogo pitao oko toga, Sasenah. Malo ljudi može da bira čas svoje
smrti.“
„Kolam je nameravao to da učini.“ Premišljala sam se da li da Džejmiju ispričam ono što se
dogadalo između Kolama i mene tokom našeg prvog susreta u Holirudu, ali sada nije imalo smisla
čuvati Kolamove tajne.
Džejmi je u neverici odmahnuo glavom i uzdahnuo. Ramena su mu se pogurila od saznanja
da je Kolam smislio da oduzme sebi život.
„Pitam se onda“, promrmljao je, više za sebe. „Da li je to bio znak, šta misliš, Kler?“
„Znak?“
„Kolamova smrt sada, pre nego što je mogao da učini kako je zamislio i odbije Čarlsovu
molbu za pomoć. Da li je to znak da je Čarlsu suđeno da pobedi u svojoj borbi?“
Prisetila sam se svog poslednjeg pogleda na Kolama. Smrt je došla po njega dok je sedeo u
krevetu, sa čašom brendija netaknutom pored ruke. Sa njom se susreo kako je želeo, znači, bistre
glave i pri punoj svesti; glava mu je pala unazad, ali su mu oči bile širom otvorene, otupele za
prizore koje je ostavio za sobom. Usne su mu bile čvrsto stegnute, uobičajene crte duboko
urezane od nosa ka bradi. Bol koji mu je bio nerazdvojni saputnik otpratio ga je dokle god je
mogao.
„Sam bog zna“, konačno sam izgovorila.
„Je li?“, rekao je glasom koji je opet bio prigušen rukama. „Aha, dobro. Nadam se da neko
zna.“

413
 38
Pogodba sa đavolom

atar se spustio na Edinburg kao oblak hladne kiše koji od pogleda skriva zamak na
njegovom brdu. Danima i noćima voda je tekla ulicama spirajući otpad sa kaldrme,
ali je to slabljenje smrada bilo više nego nadoknađeno brojnim ispljuvcima po svakoj
ulici i uličici, a gušeći oblak dima sa ognjišta ispunjavao je svaku sobu.
Čak i sa tako hladnim i jadnim vremenom napolju, uhvatila sam sebe kako veliki deo
vremena provodim šetajući imanjem Holiruda i Kenongejta. Kiša po licu je delovala kao bolje
rešenje nego pluća puna dima i vazduh pun klica u zatvorenom. Zvuci kašljanja i kijanja su
odjekivali po palati, mada je obuzdavanje zbog otmenog prisustva Njegove visosti dovelo do toga
da je većina onih koji su patili pljuvala u prljave maramice ili u kamine umesto po uglačanim
podovima od škotskog hrasta.
Svetlo je zamiralo rano u ovo doba godine pa sam se okrenula nazad na pola Visoke ulice, da
bih do Holiruda stigla do mraka. Nisam strahovala od napada po mraku; čak i da me do sada nisu
znali svi jakobitski vojnici koji su zaposeli grad, prevladavajući užas od svežeg vazduha je sve
zadržavao u kućama.
Oni muškarci koji su i dalje bili dovoljno dobro da bi poslom napustili kuću svoje su obaveze
završavali na brzinu pre nego što bi zahvalno uleteli u utočište kafane Dženi Ha, i ostajali su
tamo, ugodno ugneždeni u toploti bez vazduha, gde su mirisi vlažnog drveta, neopranih tela,
viskija i piva gotovo nadjačavali smrad ognjišta.
Jedino od čega sam strahovala bilo je da ću se okliznuti po mraku i polomiti nogu na klizavoj
kaldrmi. Grad je bio osvetljen samo nejakim lampama gradskih stražara, a oni su imali
uznemirujuću naviku da se zavlače u svaku kapiju, pojavljujući se i nestajući kao svici. A ponekad
i da sasvim nestanu na pola sata, kada bi onaj što nosi lampu odjurio u Kraj sveta na dnu
Kenongejta da sopstveni život spase jednim pivom.
Odmerila sam slabašni sjaj iznad crkve Kenongejt, procenjujući koliko vremena je ostalo do
mraka. Uz malo sreće, možda ću uspeti da svratim u apoteku g. Hoha. Iako se nije mogao podičiti
onolikom raznolikošću kakva se mogla naći u Rajmonovoj pariškoj radnji, g. Hoh je dobro
poslovao sa divljim kestenom i korom lepljivog bresta i obično je mogao da mi nabavi i paprenu
metvicu i šimširaču. U ovo doba godine, glavni izvor prihoda mu je bila prodaja kuglica kamfora
koje su smatrane suverenim lekom za prehlade, katar i jektiku. Ako i nisu efikasnije od modernih
lekova za prehladu, razmišljala sam, nisu ni gore, a bar mirišu okrepljujuće zdravo.
Uprkos dominaciji crvenih noseva i bledih lica, zabave su održavane u palati nekoliko večeri
u nedelji, kako je plemstvo Edinburga sa entuzijazmom izražavalo dobrodošlicu svom princu. Još
dva sata i svetiljke slugu u pratnji posetilaca balova počeće da trepere Visokom ulicom.
Uzdahnula sam od pomisli na još jedan bal sa kijavičavim udvaračima koji dele komplimente
glasovima ogrubelim od sluzi. Možda je bolje da na spisak dodam i malo belog luka; nošen u
srebrnom privesku oko vrata, smatran je zaštitom od bolesti. Ono što zapravo čini, pretpostavljala
sam, jeste da one zaražene drži na bezbednom odstojanju – podjednako zadovoljavajuće, sa moje
tačke gledišta.

414
 Grad su okupirale Čarlsove trupe dok su Englezi, mada nisu bili opkoljeni, bar bili izolovani
gore u zamku. I pored toga su vesti – čija je verodostojnost bila sumnjiva – curile u oba smera.
Prema g. Hohu, najnovije glasine su govorile da vojvoda od Kamberlenda skuplja vojsku južno od
Perta sa namerom da gotovo istog časa krene na marš prema severu. Nisam znala da li je to istina;
tačnije, sumnjala sam, pošto se nisam prisećala nikakvog pominjanja Kamberlendovih aktivnosti
mnogo pre proleća 1746, koje još nije stiglo. Ipak, teško sam mogla da ignorišem glasine.
Čuvar na ulazu mi je klimnuo da uđem, kašljući. Kašljali su i stražari postavljeni duž
hodnika i na odmorištima. Opirući se nagonu da u prolazu mašem prema njima svojom korpom
belog luka kao kadionicom, produžila sam stepenicama do popodnevnog salona, gde sam
primljena bez pitanja.
Njegovu visost sam zatekla sa Džejmijem, Eneasom Makdonaldom, O Salivanom,
sekretarom Njegove visosti, i sumornim čovekom po imenu Frensis Taunsend, koji je u poslednje
vreme uživao veliko poverenje princa. Većina njih je imala crvene noseve i kijala je, pa je
ispljunuta sluz flekala ognjište dražesnog kamina. Oštro sam pogledala u Džejmija koji je bio
umorno skljokan u fotelji, bled u licu i klonuo.
Naviknuti na moje izlete do grada i željni da čuju novosti o pokretima Engleza, muškarci su
me saslušali veoma pažljivo.
„Veliki smo vam dužnici zbog vaših novosti, gđo Frejzer“, rekla je Njegova visost, uz
graciozni naklon i osmeh. „Morate mi reći ako postoji neki način da vam se odužim za vaše
velikodušne usluge.“
„Postoji“, rekla sam, grabeći priliku. „Hoću da mog muža odvedem kući u krevet. Odmah.“
Princ je malo iskolačio oči, ali se brzo pribrao. Ne toliko uzdržan, Eneas Makdonald je počeo
da se guši od kašlja. Džejmijevo bledo lice je iznenada planulo. Kinuo je i lice zagnjurio u
maramicu, a plave oči su me gađale munjama.
„Ah... vaš muž“, rekao je Čarls, galantno se oporavljajući od tog izazova. „Hm...“ Blaga
ružičasta boja je počela da mu obliva obraze.
„Bolestan je“, rekla sam, uz nešto oštrine. „Nesumnjivo to možete da vidite? Hoću da ode u
krevet i da se odmori.“
„Oh, odmor“, promrmljao je Makdonald, kao za sebe.
Mučila sam se da nađem neke dovoljno učtive reči.
„Žao mi je da Vašoj visosti privremeno uskratim prisustvo mog muža, ali ako mu se ne
omogući dovoljno odmora, neće moći još dugo da vas dvori.“
Čarls, koji se oporavio od privremenog izbacivanja iz takta, sada je, izgleda, smatrao da je
Džejmijevo strpljivo podnošenje poraza zabavno.
„Da bude jasno“, rekao je, odmeravajući Džejmija čija je koža sada poprimila nekakvo
pegavo bledilo. „Nimalo nam se ne bi dopalo ni da pomislimo na mogućnosti koje opisujete,
madam.“ Nagnuo je glavu u mom pravcu. „Biće kako želite, madam. Cher Džejmsu je odobreno da
me ne dvori dok se ne oporavi. Odvedite svog supruga u vaše odaje smesta, i, hm... preduzmite
terapiju koja deluje... ah... prikladno.“ Ugao prinčevih usana se naglo zakrivio, i on je izvukao
veliku maramicu iz džepa i poput Džejmija zagnjurio u nju donji deo lica, taktično kašljući.
„Bolje se pripazite, visosti“, savetovao je Makdonald pomalo zajedljivo. „Mogli biste da
dobijete bolest od g. Frejzera.“
„Čoveku dođe da poželi polovinu prigovora g. Frejzera“, promrmljao je Frensis Taunsend, ni
ne pokušavajući da prikrije zajedljiv smešak od koga je izgledao kao lisac u kokošinjcu.
Džejmi, sada veoma sličan paradajzu svenulom od mraza, je naglo ustao, poklonio se princu
uz kratko: „Zahvaljujem vam, visosti“, i zaputio se prema vratima, stežući moju ruku.
„Pusti me“, zarežala sam dok smo hitali pored stražara u predsoblju. „Polomićeš mi ruku.“
„Ako“, promrmljao je. „Čim se nađemo nasamo, polomiću ti vrat.“ Ali sam spazila da mu se
usne krive i znala sam da je ta osornost samo fasada.

415
 Kada smo stigli u naš apartman i dobro zatvorili vrata, povukao me je ka sebi, naslonio se na
vrata i zasmejao se, pritiskajući obraz na moje teme.
„Hvala ti, Sasenah“, rekao je, pomalo teško dišući.
„Nisi besan?“, upitala sam glasom pomalo prigušenim od njegove košulje. „Nisam imala
nameru da te obrukam.“
„Ne, ne smeta mi uopšte“, rekao je, puštajući me. „Pobogu, ne bih zamerio ni da si rekla da
nameravaš da me zapališ u velikoj galeriji, samo da mogu da ostavim Njegovu visost i dođem malo
da se odmorim. Smrtno mi je dosadio taj čovek, a svaki mišić u telu me boli.“ Od iznenadnog
naleta kašlja je počeo sav da se trese pa se ponovo oslonio na vrata, ovog puta radi oslonca.
„Jesi li dobro?“ Istegla sam se na prste da mu opipam čelo. Nisam bila iznenađena, ali me je
malo zabrinulo koliko mu je koža bila vrela pod mojim dlanom.
„Ti“, rekla sam optužujućim tonom, „imaš temperaturu!“
„Aha, dobro, svako ima temperaturu, Sasenah“, rekao je pomalo ljut. „Samo su neki vreliji od
drugih, zar ne?“
„Ne izvrdavaj“, kazala sam, obodrena time što je još uvek dovoljno dobro da se poigrava
logikom. „Skini odeću. I nemoj to ni da pominješ“, dodala sam oštro, videvši da se pojavljuje
osmeh kada je zaustio da odgovori. „Nemam nikakve namere prema tvom bolešću izjedenom
kosturu, sem da ga spakujem u krpe.“
„Oh, je li tako? Ne misliš da bi mi pomoglo malo vežbanja?“, zadirkivao me je, počinjući da
raskopčava košulju. „Učinilo mi se da si rekla da je vežbanje zdravo.“ Njegov smeh se naglo
pretvorio u napad hrapavog kašlja od koga je ostao bez daha i crven u licu. Pustio je košulju da
padne na pod i gotovo istog časa počeo da drhti od hladnoće.
„I suviše zdravo za tebe, momče moj.“ Navukla sam mu debelu vunenu košulju i skinula mu
kilt, cipele i čarape. „Bože, hladan si kao led!“
„Mogla bi da... ih ugreješ... za mene.“ Ali su reči bile procedene između cvokotavih zuba, pa
se nije bunio kad sam ga okrenula prema krevetu.
Tresao se i suviše da bi mogao da govori dok nisam mašicama dohvatila vrelu ciglu sa vatre,
umotala je u flanel i gurnula mu je pod noge.
Jeza je bila oštra ali kratka, i opet je ležao mirno kada sam u lonac vode potopila svežanj
metvice i crne ribizle.
„Šta je to?“, upitao je sumnjičavo, njušeći vazduh kada sam otvorila još jednu teglu iz svoje
korpe. „Nisi valjda mislila da to popijem, nadam se? Miriše kao patka koja je predugo bila
obešena.“
„Blizu si“, rekla sam. „To je guščija mast pomešana sa kamforom. Time ću ti natrljati grudi.“
„Ne!“ Stegao je jorgan pod bradu da se zaštiti.
„Da“, rekla sam nepokolebljivo, odlučno prilazeći.
Usred mojih napora, postala sam svesna da imamo publiku. Fergus je stajao sa druge strane
kreveta, fascinirano posmatrajući zbivanja, dok mu je curilo iz nosa. Sklonila sam koleno sa
Džejmijevog stomaka i posegnula za maramicom.
„A šta ti tražiš ovde?“, pitao ga je Džejmi, pokušavajući da prednju stranu košulje vrati na
mesto.
Ne vidno uznemiren neprijateljskim tonom tog pozdrava, Fergus je ignorisao ponuđenu
maramicu i nos obrisao rukavom, u međuvremenu se iskolačenih očiju diveći prizoru širokih,
mišićavih, blistavih grudi.
„Mršavi milord me je poslao da donesem paket koji imate za njega. Da li su svi Škoti toliko
maljavi po grudima, gospodaru?“
„Hriste! Sasvim sam zaboravio na depeše. Sačekaj, sam ću ih odneti Kameronu.“ Džejmi je s
mukom počeo da se diže u krevetu, a pri tom mu se nos našao blizu mojih nedavnih pokušaja.

416
 „Pih!“ Poklopio je košulju u pokušaju da otera prodornu aromu, i besno me pogledao. „Kako
da uklonim ovaj smrad sa sebe? Očekuješ li da ću otići među ljude smrdeći ko crknuta guska,
Sasenah?“
„Ne, ne očekujem“, rekla sam. „Očekujem da ležiš mirno u krevetu i da se odmaraš, ili ćeš
biti crknuta guska.“ Uputila sam i ja njemu poprilično besan pogled.
„Mogu ja da odnesem paket, milorde“, uveravao ga je Fergus.
„Nećeš da uradiš ništa slično“, rekla sam, zapažajući dečakove rumene obraze i zacakljene
oči. Opipala sam rukom njegovo čelo.
„Nemoj da mi kažeš“, sarkastično je rekao Džejmi. „On ima temperaturu?
„Da, ima.“
„Ha“, rekao je Fergusu sa turobnim zadovoljstvom. „Sad si ti na redu. Da vidimo kako će se
tebi dopasti da te prelivaju kao pečenje.“
Kratak intenzivan napor bio je dovoljan da i Fergus bude spakovan na svoju slamaricu kraj
vatre, da guščija mast i vruć čaj budu izdašno podeljeni okolo i da čista maramica bude
postavljena pod bradu oba bolesnika.
„Tako“, rekla sam, gadljivo trljajući ruke u lavoru. „A sad ću ja odneti ovaj dragoceni paket
depeša gospodinu Kameronu. Vas dvojica ćete da se odmarate, pijete vruć čaj, odmarate se,
duvate noseve i odmarate se, tim redom. Je li jasno, vojsko?“
Vrh dugačkog, pocrvenelog nosa je bio jedva vidljiv iznad čaršava. Oscilovao je polako
napred i nazad dok je Džejmi klimao glavom.
„Opijena od moći“, prekorno je napomenuo prema tavanici. „Nimalo ženstveno držanje,
zaista.“
Spustila sam poljubac na njegovo vrelo čelo i skinula ogrtač sa čiviluka.
„Kako malo znaš o ženama, ljubavi moja“, rekla sam.

*****

Juan Kameron je rukovodio onim što se smatralo obaveštajnim operacijama u Holirudu. Štab mu
je bio na kraju zapadnog krila, zavučen blizu kuhinja. Namerno, pomislila sam, pošto sam bila
svedok apetita tog čoveka. Verovatno pantljičara, mislila sam, zagledajući oficira bledog kao leš
dok je otvarao paket i pregledao depeše.
„Sve u redu?“, upitala sam. Morala sam da obuzdavam automatski nagon da tome dodam
„gospodine.“
Iznenađen tim prekidanjem misli, on je trgao glavu naviše sa depeša i trepnuo ka meni.
„Hm? Oh!“ Prizivajući se svesti, nasmešio se i požurio da se izvini.
„Izvinite, gđo Frejzer. Baš neučtivo od mene da se zaboravim i ostavim vas tako da stojite.
Da, izgleda da je sve u redu – veoma interesantno“, promrmljao je za sebe. A onda, naglo opet
pažnju usmeravajući na mene: „Da li biste bili tako ljubazni da kažete svom mužu da želim da sa
njim ovo prodiskutujem što pre? Razumeo sam da mu nije dobro“, taktično je dodao, izbegavajući
moj pogled. Očigledno Eneasu Makdonaldu nije trebalo mnogo da prenese moj razgovor s
princem.
„Tačno“, rekla sam, ne baš predusretljivo. Poslednje što sam htela bilo je da Džejmi napusti
krevet i sedi zadubljen nad depešama celu noć sa Kameronom i Lohijelom. To bi bilo loše skoro
isto kao i da ostane celu noć da pleše sa edinburškim damama. Pa, možda ne baš toliko loše,
ispravila sam se, prisećajući se tri gđice Vilijams.
„Sigurna sam da će vas posetiti čim bude u stanju“, rekla sam, skupljajući krajeve ogrtača.
„Reći ću mu.“ I hoću – sutra. Ili možda preksutra. Gde god da su engleske trupe bile u tom času,
bila sam sigurna da nisu bliže od sto pedeset kilometara od Edinburga.

417
 Brzo virkanje u spavaću sobu nakon povratka ustanovilo je dva grumena, nepokretna ispod
posteljine, i zvuke disanja – sporog i ravnomernog, mada pomalo zapušenog – koje je ispunjavalo
sobu. Primirena, skinula sam ogrtač i sela u dnevnu sobu sa šoljom vrućeg čaja u koji sam dodala
poprilično brendija.
Pijuckajući polako, osećala sam kako se vrelina tečnosti sliva posred mojih grudi, udobno mi
se širi po abdomenu i počinje svoj postojani put prema nožnim prstima, smrznutim od žurnog
prelaska dvorišta, obavljenog radije nego da idem obilaznim prolazom sa njegovim beskonačnim
stepeništima i zaokretima.
Šolju sam držala ispod brade udišući prijatan, gorak miris i osećajući kako mi topla isparenja
brendija pročišćavaju sinuse. Ušmrknula sam i palo mi je na pamet zašto su, u zgradi kojom
haraju prehlade i grip, moji sinusi ostali prohodni.
Zapravo, izuzev groznice koja me je uhvatila posle porođaja, nisam bila bolesna od svog
prolaska kroz kameni krug. To je baš čudno, pomislila sam; ako se uzmu u obzir higijenski i
sanitarni standardi i gusta naseljenost u kojoj smo često živeli, sigurno je trebalo da me do sada
obori bar neko šmrcanje. Ali sam ostala sasvim zdrava kao i uvek.
Očito je da nisam imuna na sve bolesti ili ne bih dobila ni onu groznicu. Ali uobičajene
zarazne bolesti? Neke su se mogle objasniti vakcinisanjem, naravno. Na primer, nisam mogla da
dobijem velike boginje, tifus, koleru ni žutu groznicu. Mada nije bilo puno izgleda za žutu
groznicu, ali opet. Spustila sam šolju i opipala svoju levu ruku kroz tkaninu rukava. Ožiljak od
vakcinacije je izbledeo s vremenom, ali je i dalje bio dovoljno upadljiv da se uoči; približno kružan
deo razrovane kože, velik otprilike jedan centimetar.
Malo sam zadrhtala jer me je to podsetilo na Gejlis Dankan, a onda sam odbacila misao,
bacajući se nazad u razmišljanje o svom zdravstvenom stanju da ne bih mislila ni o ženi koju je
vatra odnela u smrt, ni o Kolamu Makenziju, čoveku koji ju je tamo poslao.
Šolja je bila skoro prazna pa sam ustala da je dopunim, razmišljajući. Stečeni imunitet,
možda? Tokom obuke za medicinsku sestru naučila sam da prehlade izazivaju bezbrojni virusi, od
kojih je svaki drugačiji i stalno se menja. Kada se jednom nađete izloženi određenom virusu,
objašnjavao je predavač, postajete imuni na njega. Prehlade dobijate i dalje pošto nailazite na
nove i drugačije viruse, ali šanse da ćete naići na nešto čemu niste bili izloženi postaju sve manje
kako starite. Zato, rekao je on, dok deca u proseku dobijaju šest prehlada godišnje, sredovečni
ljudi dobiju samo dve, a kod starih mogu proći godine između dve prehlade, samo zato što su se
već susreli sa većinom uobičajenih virusa i postali imuni na njih.
E sad, tu se krije jedna mogućnost, pomislila sam. Šta ako su neki tipovi imuniteta nasledni,
kako se razvijaju i virusi i ljudi? Antitela za mnoge bolesti mogu se prenositi sa majke na dete, to
sam znala. Preko posteljice ili mleka, tako da je dete imuno – privremeno – na svaku bolest kojoj
je majka bila izložena. Možda nikada nisam dobila prehladu jer imam antitela predaka na viruse
iz osamnaestog veka – imam korist od prehlada koje su dobijali svi moji preci u poslednjih dvesta
godina?
Proučavala sam tu zabavnu ideju i bila sam toliko obuzeta njom da se nisam potrudila ni da
sednem, već sam čaj pijuckala stojeći nasred sobe, kada se začulo tiho kucanje na vrata.
Nestrpljivo sam uzdahnula, ljuta što me prekidaju. Nisam se potrudila ni da spustim šolju,
već sam do vrata došla spremna da saslušam – i oteram – očekivanog posetioca koji je došao da se
raspita za Džejmijevo zdravlje. Ili je Kameron naišao na nejasan pasus u nekoj depeši, ili se
Njegova visost predomislila u vezi sa svojom velikodušnošću da Džejmiju dozvoli da izostane sa
bala. Večeras će ga izvući iz kreveta samo preko mene mrtve i izgažene.
Cimnula sam vrata, i reči pozdrava su mi zamrle u grlu. Džek Randal je stajao u senci vrata.

*****

418
Proliveni čaj koji mi je natopio suknju me je povratio, ali je Džek već ušao u sobu. Kritički me je
odmerio pogledom od glave do pete uz svoju karakterističnu prezrivost, a onda je bacio pogled ka
zatvorenim vratima spavaće sobe.
„Sami ste?“
„Da!“
Pogled očiju boje lešnika je šarao između mene i vrata, procenjujući koliko sam bila iskrena.
Lice mu je bilo izborano od bolesti, bledo od loše ishrane i zime provedene u zatvorenom, ali nije
pokazivalo da je manje oprezan. Brz, nemilosrdni mozak se povukao još malo, iza zavese tih
ledom glaziranih očiju, ali je i dalje bio tu; u to nije bilo sumnje.
Pošto je doneo odluku, zgrabio me je za ruku, kupeći moj odbačeni ogrtač drugom rukom.
„Pođite sa mnom.“
Mogla sam mu dopustiti da me iskasapi pre nego što bih ispustila zvuk koji bi doveo do
otvaranja vrata spavaće sobe.
Stigli smo do pola hodnika pre nego što sam osetila da je bezbedno da progovorim. Nije bilo
straža postavljenih u prostor za poslugu, ali su vojnici često patrolirali imanjem. Nije mogao da se
nada da će me neprimećen provesti kroz kameni vrt ili bočnu kapiju, a da i ne pominjemo glavni
ulaz u palatu. Prema tome, ono što hoće od mene mora biti nekakav posao koji se može obaviti u
samom Holirudu.
Ubistvo, možda, da bi se osvetio za povredu koju mu je Džejmi naneo? Stomak mi se stegao
na tu pomisao, pa sam ga zagledala što sam pažljivije mogla dok smo brzo hodali kroz mrlje
svetlosti od svećnjaka po zidovima. Sveće u ovom delu palate nisu bile tu radi ukrasa ili lepote, pa
su bile male i na velikim razmacima, slabašnog plamena, postavljene tek da pruže dovoljno svetla
posetiocima da bi mogli da se vrate u svoju sobu.
On nije bio u uniformi i izgledalo je da nije naoružan. Bio je obučen u neupadljivu odeću od
sukna, sa debelim kaputom preko jednostavnih smeđih pantalona. Ništa sem pravog držanja i
arogantne nagnutosti glave bez perike nije odavalo njegov identitet – lako je mogao da se uvuče
na imanje sa nekom grupom koja je došla na bal, glumeći slugu.
Ne, zaključila sam, oprezno ga zagledajući dok smo prelazili iz mraka na svetlo, nije
naoružan, mada mu je ruka kojom me je stezao bila tvrda kao gvožđe. Pa ipak, ako je zamislio da
me zadavi, nije naišao na laku žrtvu; visoka sam skoro koliko i on i znatno bolje uhranjena.
Kao da je osetio moju misao, zastao je blizu kraja hodnika i okrenuo me da gledam u njega,
stežući me iznad laktova.
„Ne nameravam da vam naudim“, rekao je tiho, ali odlučno.
„Ispričajte mi neku drugu priču“, rekla sam, procenjujući šanse da me neko čuje ako vrisnem
ovde. Znala sam da mora postojati stražar u dnu stepeništa, ali dotle ima dvoja vrata, kratko
odmorište i dugačko stepenište.
Sa druge strane, bili smo u pat poziciji. Ako on ne može da me odvede dalje, ni ja ne mogu
da dozovem pomoć ovde gde sam. Na kraju hodnika je slabo ko bio smešten, a oni koji to jesu
sada su nesumnjivo u drugom krilu, ili uživaju na balu ili poslužuju.
Govorio je nestrpljivo.
„Ne budite idiot. Da sam hteo da vas ubijem, mogao sam to da obavim ovde. To bi bilo
znatno bezbednije nego da vas vodim napolje. A kad smo već kod toga“, dodao je, „da sam hteo da
vam učinim nešto nažao, napolju ili unutra, zašto bih poneo vaš ogrtač?“ Podigao je komad odeće
da to ilustruje.
„Otkud bih, do đavola, ja to mogla da znam?“, pitala sam, mada je to zvučalo uverljivo. „A
zašto ste ga poneli?“
„Jer želim da izađete sa mnom. Hoću da vam nešto predložim i ne pomišljam da rizikujem
da nas neko čuje.“ Uputio je pogled ka vratima na kraju hodnika. Kao i sva druga u Holirudu, bila

419
su načinjena u stilu „krst i knjiga“, sa četiri gornje daske raspoređene u obliku krsta, a donje dve
uspravne, tako da su podsećale na otvorenu Bibliju. Holirud je nekada bio opatija.
„Hoćete li da dođete u crkvu? Tamo možemo da razgovaramo bez straha da će nas neko
omesti.“ To je bilo istina; crkva odmah uz palatu, deo nekadašnje opatije, bila je napuštena –
smatrana je nesigurnom zbog zapuštenosti tokom niza godina. Oklevala sam, pitajući se šta da
učinim.
„Razmisli, ženo!“ Prodrmao me je malo, a onda me pustio i odmakao se. Svetlost sveća je
pokazivala samo njegovu siluetu, tako da mu je lice bilo samo tamna mrlja okrenuta prema meni.
„Zašto bih rizikovao da uđem u palatu?“
To je bilo dobro pitanje. Kada je jednom prerušen napustio zaštitu tvrđave, ulice Edinburga
su mu bile otvorene. Mogao je da vreba po uličicama dok me ne spazi na mojim svakodnevnim
ekskurzijama i presretne me. Jedini mogući razlog zašto to nije učinio bio je onaj koji je pomenuo;
morao je da razgovara sa mnom bez rizika da će to neko videti ili čuti.
Video je kako sam to upravo shvatila, pa su mu se ramena malo opustila. Raširio je ogrtač,
držeći mi ga.
„Imate moju reč da ćete se sa našeg razgovora vratiti bez uznemiravanja, madam.“
Pokušala sam da pročitam njegov izraz, ali se ništa nije videlo na tankom, pravilnom licu.
Oči su mirovale i nisu mi rekle ništa više nego što bi mi rekle moje da sam se pogledala u
ogledalu.
Pružila sam ruke ka ogrtaču.
„U redu“, rekla sam.
Izašli smo u tamu kamenog vrta i samo uz klimanje glavom prošli pored stražara. On me je
prepoznao, a za mene nije bilo neuobičajeno da izlazim noću, da obiđem neki hitan slučaj u
gradu. Stražar je oštro pogledao u Džeka Randala – obično me je pratio Murtag ako Džejmi nije
mogao – ali onakva odeća nije davala nagoveštaj pravog kapetanovog identiteta. On je stražaru
indiferentno uzvratio pogled, pa su se vrata zatvorila za nama, ostavljajući nas u hladnom mraku.
Nešto ranije je padala kiša, ali je oluja skoro sasvim prestala. Gusti oblaci su se kidali i
preletali nad nama, gonjeni vetrom koji mi je trzao ogrtač i suknju lepio za noge.
„Ovuda.“ Skupila sam teški pliš uza se, pognula glavu zbog vetra i mršavu figuru Džeka
Randala pratila stazom kroz kameni vrt.
Izbili smo na donji kraj i nakon kratkog zaustavljanja da se osvrnemo, brzo smo prešli preko
trave do crkvenog portala.
Vrata su se izvitoperila i visila su otvorena; crkva nije korišćena nekoliko godina zbog
oštećenja koja su zgradu činila opasnom, a niko se nije potrudio da ih popravi. Šutirajući sam
očistila prolaz kroz prepreku od lišća i đubreta, pa se iz treperave mesečine zadnjeg vrta palate
zavukla u apsolutnu tamu crkve.
Ili ne baš apsolutnu; kada su mi se oči privikle na mrak, videla sam visoke linije stubova koji
su se pružali sa obe strane crkvene lade i fini rad u kamenu na ogromnom prozoru na
naspramnom kraju, sa koga je staklo uglavnom nestalo.
Pokret u senkama mi je pokazao kuda je Randal otišao; skrenula sam između stubova i našla
ga u prostoru gde je samo kamena izbočina ukazivala na to da je niša nekada korišćena kao
krstionica. Sa druge strane su bile blede fleke na zidu; nadgrobne ploče onih koji su sahranjeni u
crkvi. Druge su stajale položene, umetnute u pod sa obe strane središnjeg prolaza, sa imenima
izbledelim od hodanja po njima.
„U redu“, rekla sam. „Sada niko ne može da nas čuje. Šta hoćete od mene:
„Vaše sposobnosti kao lekara i vašu potpunu diskreciju. U zamenu za informacije koje
posedujem u vezi sa kretanjem i planovima kraljevske vojske“, odgovorio je.
To me je prilično ostavilo bez daha. Šta god da sam očekivala, to nije bilo ovo. Nije valjda
mislio da...

420
 „Tražite medicinsku pomoć?“, upitala sam, ne trudeći se da sakrijem mešavinu užasa i
zabave u svom glasu. „Od mene? Razumela sam da ste vi... hm, hoću da kažem...“ Sa puno napora
sam uspela da prekinem da se batrgam i odlučno rekla: „Sigurno vam je pružena najbolja moguća
medicinska nega? Izgleda da ste u prilično dobrom stanju.“ Spolja, u najmanju ruku. Ugrizla sam
se za usnu, obuzdavajući histeriju koja je pretila da me prevlada.
„Obavešten sam da treba da sam srećan što sam živ, madam“, hladno je odgovorio. „Mada bi
se o tome dalo raspravljati.“ Postavio je fenjer u nišu na zidu, gde je ulegnuti bazen za ritualno
pranje stajao suv i prazan.
„Pretpostavljam da je vaše raspitivanje više motivisano medicinskom znatiželjom nego
brigom za moje zdravlje“, nastavio je. Svetlost fenjera, koji je sijao u nivou struka, osvetljavalo ga
je od rebara naniže, ostavljajući glavu i ramena skrivenim. Stavio je ruku na pojas svojih jahaćih
pantalona, okrećući se malo prema meni.
„Da li hoćete da ispitate povredu da biste procenili efikasnost tretmana?“ Senke su mu
skrivale lice, ali je tračak leda u njegovom glasu sadržavao otrov.
„Možda kasnije“, rekla sam, ledena kao i on. „Ako ne za sebe, za koga tražite moje usluge?“
Oklevao je, ali je bilo prekasno za uzdržanost.
„Za mog brata.“
„Vašeg brata?“ Nisam mogla da uklonim šok iz svog glasa. „Aleksandera?“
„Pošto se moj stariji brat Vilijam, koliko ja znam, čestito bavi upravljanjem porodičnog
imanja u Saseksu i pomoć mu nije potrebna“, suvo je rekao. „Da, za mog brata Aleksa.“
Raširila sam šake na hladni kamen sarkofaga da bih se primirila.
„Ispričajte mi sve“, rekla sam.

*****

Bila je to prilično jednostavna priča, i to tužna. Da mi je to pričao neko drugi a ne Džonatan

Randal, možda bih je primila sa simpatijama.
Lišen zaposlenja kod vojvode od Sandringama zbog skandala oko Meri Hokins, i suviše
krhkog zdravlja da obezbedi drugo nameštenje, Aleksander Randal je bio prinuđen da pomoć
potraži od svoje braće.
„Vilijam mu je poslao dve funte i pismo iskrene podrške.“ Džek Randal se oslonio pozadi na
zid i prekrstio noge. „Vilijam je od veoma iskrene sorte, plašim se. Ali nije bio pripravan da se
Aleks vrati kući u Saseks. Vilijamova žena je pomalo... ekstremna, možemo li tako da kažemo? U
svojim religioznim stavovima.“ U njegovom glasu je bilo nagoveštaja da ga to zabavlja pa mi je na
trenutak bio simpatičan. Pod drugačijim okolnostima, da li bi on mogao biti nalik praunuku na
kog podseća?
Iznenadna pomisao na Frenka me je uznemirila, tako da sam propustila sledeću napomenu.
„Izvinite. Šta ste rekli?“ Desnicom sam dohvatila levu ruku, prsti su čvrsto stegli zlatnu
burmu. Frenka nema. Moram prestati da mislim na njega.
„Rekao sam da sam obezbedio smeštaj za Aleksa blizu tvrđave, tako da mogu sam da pazim
na njega pošto mi fond nije tako izdašan da bih mogao da za njega angažujem prikladnog slugu.“
Ipak, okupacija Edinburga je sigurno otežala takvo angažovanje pa je Aleks Randal manje-
više prepušten samom sebi proteklih meseci, ako se izuzmu povremeni dolasci žene radi čišćenja.
Pošto mu je zdravlje već bilo loše, samo se pogoršavalo od hladnog vremena, loše ishrane i bednih
uslova toliko da je, ozbiljno zabrinut, Džek Randal bio primoran da potraži moju pomoć. I da
zauzvrat ponudi izdaju svog kralja.
„Zašto ste došli do mène?“, konačno sam upitala, okrećući se od spomenploče.
Delovao je malo iznenađeno.

421
 „Zato što ste vi ona koja ste.“ Nasmešio se kao da se ruga sam sebi. „Ako neko već traži da
proda dušu, zar nije prikladno da ode silama tame?“
„Vi stvarno mislite da sam ja sila tame, zar ne?“ Očigledno jeste; iako je bio više nego
sposoban za ruganje, nije ga bilo nimalo u njegovoj ponudi.
„Sem priča o vama u Parizu, rekli ste mi to i sami“, naglasio je. „Kada sam vas pustio da
odete iz Ventvorta.“ Okrenuo se u mraku, premeštajući se na rub kamena.
„To je bila ozbiljna greška“, tiho je rekao. „Ni slučajno niste trebali da to mesto napustite
živi, vi opasni stvore. A opet, nisam imao izbora; vaš život je bio cena koju je on postavio. A platio
bih i više za ono što mi je pružio.“
Malo sam zašištala, pa odmah to prigušila, ali prekasno da bih sprečila da on to čuje. Sedeo
je na samoj ivici, sa jednim kukom oslonjenim na kamen, i sa jednom nogom pruženom radi
ravnoteže. Mesec se probio kroz oblake, osvetljavajući ga s leđa kroz polomljeni prozor. U
polutami, onako zakrenute glave i sa borama okrutnosti oko usta obrisanim mrakom, opet sam
mogla da ga pomešam, kao što sam već jednom učinila, sa čovekom koga sam volela. Sa Frenkom.
A ipak sam izdala tog čoveka; zbog mog izbora, taj čovek nikada neće postojati. Jer će se
gresi očeva vratiti njihovim sinovima... i zato ga moraš uništiti, iz korena, da njegovo ime nikada
više ne bude znano među plemenima Izraelovim.
„Da li vam je rekao?“, lagan, prijatan glas je upitao iz senki. „Da li vam je ikada ispričao sve
ono što se zbilo između nas, njega i mene, u toj maloj sobi u Ventvortu?“ Kroz sam svoj šok i bes,
zapazila sam da poštuje Džejmijevu zabranu; ni jedanput nije upotrebio njegovo ime. „On.“
„Njega.“ Nikada „Džejmi“. To je za mene.
Zubi su mi bili čvrsto stegnuti, ali sam procedila nekoliko reči.
„Rekao mi je. Sve.“
Ispustio je neki mali zvuk, nalik uzdahu.
„Dopadala li vam se ta pomisao ili ne, draga moja, mi smo povezani, vi i ja. Ne mogu reći da
mi je to prijatno, ali priznajem da je istina. Vi znate, kao i ja, kakva je njegova koža na dodir – tako
topla, zar ne? Gotovo kao da gori iznutra. Znate miris njegovog znoja i grubost dlaka na njegovim
butinama. Znate zvuk koji ispušta na kraju, kada se izgubi. A znam i ja.“
„Ćutite“, rekla sam. „Mirujte!“ Ignorisao me je, zavalio se i govorio zamišljeno, kao za sebe.
Prepoznala sam, uz nalet svežeg gneva, impuls koji ga je doveo do ovoga – ne namera, kako sam
pomislila, da me uznemiri, već neodoljiva potreba da govori o voljenom; da ponavlja naglas i
uživo sve iščezle detalje. Jer, na kraju krajeva, sa kim bi mogao ovako da govori o Džejmiju ako ne
sa mnom?
„Odlazim!“, rekla sam naglas, i okrenula se na petama.
„Hoćete li da odete?“, pitao je smiren glas iza mojih leđa. „Mogu da vam generala Houlija
pružim na dlanu. Ili ga možete pustiti da sredi škotsku vojsku. Izbor je vaš, madam.“
Snažno me je obuzelo da mu odgovorim da general Houli nije vredan toga. Ali sam pomislila
na škotske poglavice sada smeštene u Holirudu – Kilmanroka i Balmerina i Lohijela, svega
nekoliko metara dalje, sa druge strane zida opatije. Na samog Džejmija. Na hiljade pripadnika
klanova koje oni vode. Da li je prilika za pobedu vredna žrtvovanja mojih osećanja? A ovo je
prelomna tačka, novo mesto izbora. Ako ne saslušam, ako ne prihvatim pogodbu koju Randal
predlaže, šta onda?
Okrenula sam se, polako. „Pričajte, onda“, rekla sam. „Ako morate.“ Izgledalo je da ga ne
dotiče moj bes i da ga ne brine mogućnost da ću ga odbiti. Glas u mračnoj crkvi bio je
ravnomeran, kontrolisan kao kod nekog predavača.
„Pitam se, znate“, rekao je. „Da li ste od njega dobili onoliko mnogo kao ja?“ Nagnuo je glavu
u stranu; oštre crte su došle u žižu kada se pomerio iz senke. Svetlo na izmaku ga je trenutno
uhvatilo sa strane, obasjavajući svetle oči boje lešnika tako da su zablistale, poput očiju životinje
koja se krije u žbunju.

422
 Nota trijumfa u njegovom glasu bila je slabašna, ali nesumnjiva.
„Ja“, tiho je rekao, „sam ga imao onako kako vi nikada nećete moći. Vi ste žena; ne možete to
da razumete, iako ste veštica. Ja sam držao dušu njegove muškosti, uzeo sam od njega ono što je
uzeo od mene. Ja ga poznajem, i on poznaje mene. Mi smo povezani, on i ja, krvlju.“
Dajem ti svoje telo da bismo nas dvoje mogli postati jedno...
„Odabrali ste veoma čudan način da zatražite moju pomoć“, rekla sam, a glas mi je drhtao.
Ruke su mi stezale suknju, tkanina je bila hladna i zgužvana pod mojim prstima.
„Jesam li? Mislim da je najbolje da shvatite jedno, madam. Ne molim za vaše sažaljenje niti
tražim vaše moći onako kako bi muškarac mogao tražiti milost od žene, uzdajući se u ono što
ljudi zovu ženska saosećajnost. Iz tog razloga, mogli biste mom bratu otići zbog njega samog.“
Kovrdža tamne kose mu je pala na čelo; sklonio ju je pokretom ruke.
„Radije bih da ovo bude jasna pogodba među nama, madam; usluga pružena i cena plaćena –
jer, shvatite, madam, moja osećanja prema vama su prilično slična onome što vi osećate prema
meni.“
To je bio šok; dok sam se mučila da pronađem odgovor, on je produžio.
„Mi smo povezani, vi i ja, preko tela jednog čoveka – preko njega. Ne bih hteo da takvu vezu
načinimo preko tela mog brata; tražim vašu pomoć da se izleči njegovo telo, ali neću da rizikujem
da njegova duša postane vaša žrtva. Kažite mi, onda; da li je cena koju nudim prihvatljiva za vas?“
Okrenula sam se od njega i otišla sredinom odjekujućeg broda crkve. Tresla sam se toliko da
su mi koraci bili nesigurni, i šok od tvrdog kamena pod mojim đonovima me je protresao. Ukras
ogromnog prozora iznad nekorišćenog oltara stajao je crn naspram beline brzih oblaka i prigušeni
zraci mesečine su mi osvetljavali put.
Na kraju broda prostorije, najdalje što sam mogla otići od njega, stala sam i pritisla rukom
zid radi oslonca. Bilo je suviše mračno da bi se videla slova na mermernoj pločici pod mojim
rukama, ali sam osećala hladne, oštre urezane linije. Krivinu male lobanje koja počiva na
ukrštenim butnim kostima, smernu verziju gusarske zastave. Pustila sam da mi glava klone
napred, da se čelo osloni na čelo nevidljive lobanje, glatke poput kosti pod mojom kožom.
Čekala sam, žmureći, da moj bes oslabi i da se usijani puls koji mi je kucao u slepoočnicama
smiri.
To ništa ne menja, govorila sam sebi. Nije važno šta je on. Nije važno šta govori.
Mi smo povezani, vi i ja, preko tela jednog čoveka... Da, ali ne preko Džejmija. Ne preko njega!
insistirala sam, njemu, sebi. Da, uzeo si ga, kopile! Ali sam ga uzela nazad, oslobodila sam ga od
tebe. Nemaš ni delić njega! Ali su se znoj koji mi je curio niz rebra i zvuk mog isprekidanog daha
suprotstavljali mom uverenju.
Da li je to cena koju moram da platim za gubitak Frenka? Hiljadu života koji se mogu spasti,
možda, kao kompenzacija za taj jedan gubitak?
Tamna masa oltara se uzdizala desno od mene i svim srcem sam poželela da tamo ima
nečega, šta god to bilo; nečega čemu bih se mogla okrenuti da nađem odgovor. Ali nije bilo nikoga
ovde u Holirudu; nikoga sem mene. Duše umrlih su čuvale svoje savete, ćuteći u kamenu zidova i
poda.
Pokušala sam da Džeka Randala isteram iz misli. Da to nije on, da je to zatražio bilo ko
drugi, da li bih pošla? A treba misliti i na Aleksa Randala, bez obzira na sve drugo. „Iz tog razloga,
mogli biste mom bratu otići zbog njega samog“, rekao je kapetan. I naravno da bih. Šta god mogu
da mu ponudim oko lečenja, mogu li to odbiti zbog čoveka koji to traži?
Prošlo je prilično vremena dok se nisam ispravila, umorno se podižući, šaka mokrih i
klizavih na krivini lobanje. Osećala sam se isceđeno i slabo, vrat me je boleo a glava bila teška, kao
da je bolest koja vlada gradom konačno svoju ruku stavila i na mene.
On je i dalje bio tu, strpljiv u hladnoj tami.

423
 „Da“, iznenada sam rekla čim sam prišla dovoljno da može da me čuje. „U redu. Doći ću
sutra, pre podne. Gde?“
„Uličica Lejdivok“, rekao je. „Znate li gde je?“
„Da.“ Edinburg je mali grad – samo jedna prava ulica i male, loše osvetljene uličice i sokaci
koji su izbijali na nju. Uličica Lejdivok je bila jedna od onih siromašnijih.
„Sačekaću vas tamo“, rekao je. „I imati kod sebe informacije za vas.“ Stao je na noge i
zakoračio napred, a onda je zastao, čekajući da se ja pomerim. Videla sam da ne želi da prođe
blizu mene da bi stigao do vrata.
„Plašite me se, zar ne?“, pitala sam, neveselo se smejući. „Mislite li da ću vas pretvoriti u
žabu?“
„Ne“, rekao je, mirno me zagledajući. „Ne plašim vas se, madam. Ne možete imati i jare i
pare, razumete. Pokušali ste da me zastrašite u Ventvortu, govoreći mi datum moje smrti. Otkad
ste mi to rekli ne možete da mi pretite, jer ako ću ja umreti u aprilu iduće godine, onda mi ne
možete nauditi sada, zar ne?
Da sam imala nož kod sebe možda bih mu dokazala suprotno, u trenutnom impulsu
zadovoljenja duše. Ali me je pritiskala sudba proročanstva i težina hiljadu škotskih života. Što se
mene tiče, on je bezbedan.
„Držim se na distanci, madam“, rekao je, prosto jer vas radije ne bih dodirnuo.“
Nasmejala sam se još jednom, ovog puta iskreno.
„A to je, kapetane“, rekla sam, „impuls sa kojim se potpuno slažem.“ Okrenula sam se i izašla
iz crkve, ostavljajući ga da pođe ako hoće.
Nisam imala potrebe da se pitam ili da se premišljam oko toga da li će on održati reč.
Oslobodio me je jednom iz Ventvorta jer je dao reč da će tako učiniti. Njegova reč, kada je jednom
da, ga je obavezivala. Džek Randal je džentlmen.

*****

Šta si ti osećala kad sam ja telo dao Džeku Randalu?, pitao me je jednom Džejmi.
Bes, rekla sam. Mučninu. Užas.
Naslonila sam se na vrata dnevne sobe, ponovo osećajući isto. Vatra se ugasila i soba je bila
hladna. Miris guščije masti sa kamforom me je golicala po nozdrvama. Vladala je tišina, izuzev
struganja daha sa kreveta i slabog zvuka vetra koji je prolazio pored dva metra debelih zidova.
Klekla sam kraj ognjišta i počela da ložim vatru. Ugasila se potpuno pa sam odgurnula
napola izgorelu cepanicu i očistila pepeo pre nego što sam drva za potpalu nacepala u gomilicu
nasred ognjišta. U Holirudu smo imali vatru od drva, ne od treseta. Šteta, pomislila sam; vatra od
treseta se ne bi tako lako ugasila.
Ruke su mi malo drhtale i kutijicu kremena sam ispustila dvaput pre nego što sam uspela da
napravim varnicu. Hladnoća, govorila sam sebi. Ovde je bilo veoma hladno.
Da li vam je ikada ispričao sve ono što se zbilo između nas?, pitao je Džek Randal
podrugljivim glasom.
„Sve što treba da znam“, promrmljala sam za sebe, dotičući svežnjem hartije plamičak i
prenoseći ga na pet-šest mesta. Jedan po jedan, dodavala sam prutiće i gurala svaki u vatru i
držala ga dok se ne zapali. Kada je gomila za potpalu veselo gorela, pružila sam ruku unazad i
dohvatila veliku cepanicu koju sam pažljivo spustila u središte vatre. Bila je čamova; zelena, ali sa
malo smole koja je pravila mehuriće na malom procepu u drvetu, desetine zlatnih kapljica.
Kristalizovano i očvrslo od starosti, ono bi napravilo kap ćilibara, čvrstog i postojanog kao
dragi kamen. Sada bi, međutim, zablistalo od iznenadne vreline, puklo i raspalo se u kišu iskrica
koje bi začas nestale.

424
 „Sve što treba da znam“, šaputala sam. Fergusova slamarica je bila prazna; probudio se i bilo
mu je hladno pa je otpuzao da pronađe neko toplo mesto.
Bio je sklupčan u Džejmijevom krevetu, tamna glava i ona riđa ležale su jedna pored druge
na jastuku, usta malo otvorenih dok su zajedno hrkali. Nisam mogla da se ne nasmešim tom
prizoru, ali nisam nameravala da ja spavam na podu.
„Ti napolje“, promrmljala sam Fergusu, gurajući ga do ivice kreveta i prevrćući ga sebi u
naručje. Imao je lake kosti i bio je mršav za desetogodišnjaka, ali ipak užasno težak. Odnela sam
ga na njegovu slamaricu bez problema i tresnula ga tamo, i dalje nesvesnog, a onda se vratila
Džejmijevom krevetu.
Svlačila sam se polako stojeći kraj kreveta, gledajući dole u njega. On se okrenuo na bok i
sklupčao od hladnoće. Trepavice su mu bile dugačke i zakrivljene naspram obraza; bile su
tamnokestenjaste, gotovo crne na krajevima, ali malo svetlije pri korenu. Zato je ostavljao čudno
nevin utisak, uprkos dugom, pravom nosu i čvrstim crtama usta i brade.
Obukavši spavaćicu, uvukla sam se u krevet pored njega, ušuškavajući se uz široka, topla
leđa u vunenoj košulji za spavanje. On se malo promeškoljio i nakašljao, a ja sam stavila ruku na
krivinu njegovog kuka da ga smirim. Pomerio se, još više se sklupčao i pribio uz mene uz mali
izdah. Obgrlila sam njegov struk i ruka je dotakla meku masu njegovih testisa. Znala sam da mogu
da ga napalim čak i ovako pospanog; potrebno je vrlo malo da mu se digne, jedva nekoliko oštrih
poteza mojih prstiju.
Nisam htela da mu ometam odmor pa sam se zadovoljila time da mu nežno potapšem
stomak. On je svoju krupnu ruku proturio pozadi i uzvratio mi tapšanjem po mojoj butini.
„Volim te“, promrmljao je, napola budan.
„Znam“, rekla sam i odmah zaspala, držeći ga.

425
 39
Porodične veze

o nije bio kraj za one najsiromašnije, ali je bio nešto veoma slično tome. Snebivljivo sam
se sklanjala u stranu da bih izbegla poveću lokvu prljavštine, nastalu od pražnjenja noša
kroz prozore nad ulicom koja je čekala sledeću jaču kišu da bude oprana.
Randal me je uhvatio za lakat da se ne bih okliznula na kaldrmi. Ukočila sam se od tog
dodira i on je istog časa sklonio ruku.
Spazio je moj pogled u trošnu kapiju i braneći se rekao: „Nisam mogao da priuštim da ga
preselim u bolji kraj. Nije tako loše unutra.“
Nije baš. Ako ništa drugo, uložen je izvestan trud u to da se soba namesti da bude udobna.
Bili su tu veliki lavor i bokal, robustan sto sa veknom hleba, sirom i bocom vina, a krevet je imao
perjani dušek i nekoliko debelih prekrivača.
Čovek koji je ležao na dušeku zbacio je prekrivače, vreo od kašlja, pretpostavila sam. Bio je
prilično crven u licu, a od siline kašlja tresao se ceo krevet, čak i onako stabilan.
Prišla sam prozoru i otvorila ga, ne obraćajući pažnju na Randalov povik protesta. Hladan
vazduh je nagrnuo u zagušljivu sobu pa je smrad neopranog tela, prljave posteljine i noše iz koje
se prelivalo malo oslabio.
Kašalj je polako prestajao i rumenilo Aleksandera Randala se pretopilo u bledilo. Usne su mu
bile malo plavičaste, a grudi su mu se mučile dok se borio da povrati dah.
Osvrnula sam se po sobi, ali nisam videla ništa prikladno za moje potrebe. Otvorila sam
sanitetski pribor i izvukla krut komad pergamenta. Bio je malo iskrzan po rubovima, ali će
poslužiti. Sela sam na ivicu kreveta, osmehom ohrabrujući Aleksandera koliko sam mogla.
„Baš... ljubazno od vas... što ste došli“, rekao je, mučeći se da ne kašlje između reči.
„Odmah će vam biti bolje“, rekla sam. „Ne govorite i ne obuzdavajte kašalj. Treba da ga
čujem.“
Košulja mu je već bila raskopčana. Razmakla sam je i ugledala šokantno upale grudi. Na
njima gotovo da nije bilo mesa; rebra su se jasno videla od abdomena do ključnjače. Oduvek je bio
mršav, ali ga je prošlogodišnja bolest sasvim sasušila.
Smotala sam pergament u cev i jedan kraj oslonila na njegove grudi, a na drugi kraj prinela
uvo. Bio je to grub stetoskop, ali neverovatno efikasan.
Slušala sam mu pluća i govorila mu da diše duboko. Nije bilo potrebe da mu kažem da se
nakašlje, jadan dečko.
„Prevrnite se nakratko na stomak.“ Podigla sam košulju i slušala, a onda sam mu nežno
potapšala leđa, testirajući rezonanciju oba pluća. Gola koža je bila lepljiva od znoja pod mojim
prstima.
„U redu. Sad opet na leđa. Ležite mirno i opustite se. Ovo uopšte neće boleti.“ Nastavila sam
da ga tešim dok sam mu proveravala beonjače, otekle limfne žlezde u vratu, obloženi jezik i
zapaljene krajnike.
„Imate malo katara“, rekla sam, tapšući ga po ramenu. „Skuvaću vam nešto od čega će kašalj
oslabiti. U međuvremenu...“ Nogom sam gadljivo pokazala na poklopljeni keramički sud ispod

426
kreveta i pogledala u čoveka koji je čekao stojeći kraj vrata, ukrućenih leđa i ukočen kao da je na
paradi.
„Otarasite se ovoga“, naredila sam. Randal me je besno pogledao, ali je prišao i nagnuo se da
posluša.
„Ne kroz prozor!“, oštro sam rekla kada je pošao u tom pravcu. „Odnesite to dole.“ On se
okrenuo u mestu i otišao ne pogledavši me.
Aleksander je plitko udahnuo kada su se vrata za njim zatvorila. Nasmešio mi se, oči boje
lešnika su mu svetlucale na bledom licu. Koža mu je bila gotovo providna, tesno zategnuta preko
kostiju lica.
„Bolje je da požurite pre nego što se Džoni vrati. Šta je ovo?“
Tamna kosa mu je bila raščupana od kašlja; pokušavajući da obuzdam osećanja koja je to
pobudilo u meni, ja sam je zagladila. Nisam htela da mu to kažem, ali je on to očito već znao.
„Imate katar. A imate i tuberkulozu – sušicu.“
„I?“
„I zagušenje srca“, rekla sam, gledajući ga pravo u oči.
„Ah. Mislio sam... da je nešto takvo. Ponekad mi treperi u grudima... kao nekakva ptičica.“
Lagano je spustio ruku na srce.
Nisam mogla da podnesem pogled na njegove grudi koje su se dizale pod nepodnošljivim
teretom pa sam mu nežno sklopila košulju i vezala čvor na vratu. Jedna duga, bela ruka je uhvatila
moju.
„Koliko još?“, pitao je. Ton mu je bio lak, gotovo bezbrižan, nije iskazivao ništa više od
umerene znatiželje.
„Ne znam“, rekla sam. „To je istina. Ne znam.“
„Ali ne dugo“, rekao je uvereno.
„Ne. Ne dugo. Možda nekoliko meseci, ali sigurno manje od jedne godine.“
„Možete li... da zaustavite kašalj?“
Posegla sam ka svom priboru. „Da. Bar tu mogu da pomognem. I oko lupanja srca; mogu da
vam napravim ekstrakt od digitalisa koji će pomoći.“ Našla sam paketić sasušenih listova
zubačice; trebaće malo vremena da se to skuva.
„Vaš brat“, rekla sam ne gledajući u njega. „Hoćete li da ja...“
„Ne“, rekao je odlučno. Jedan ugao usana mu se zakrivio naviše i toliko je ličio na Frenka da
sam u trenu htela da zaplačem zbog njega.
„Ne“, rekao je. „Mislim da on to već zna. Mi smo oduvek... znali sve o onom drugom.“
„Znači, i vi ste znali?“, upitala sam ga, gledajući pravo u njega. Nije skrenuo pogled, ali se
slabašno nasmešio.
„Da“, tiho je rekao. „Znam za njega. To nije važno.“
Oh, je li tako? pomislila sam. Ne za tebe, možda. Ne uzdajući se ni u svoje lice ni u glas,
okrenula sam se od njega i zabavila se paljenjem male alkoholne lampe koju sam donela.
„On jeste moj brat“, rekao je tihi glas iza mene. Duboko sam udahnula i smirila ruke da
odmerim lišće.
„Da“, kazala sam, „to bar jeste.“

*****

Otkad su se raširile vesti o zaprepašćujućem Koupovom porazu kod Prestopansa, ponude za

podršku, ljude i novac su nagrnule sa severa. U nekim slučajevima su se te ponude čak i ostvarile;
lord Ogilvi, najstariji sin erla od Erlija, doveo je šest stotina napoličara svog oca, dok se Stjuart od
Apina pojavio na čelu četiri stotine ljudi iz okruga Aberdin i Banf. Lord Pitsligo je lično bio

427
zaslužan za većinu hajlendske konjice, dovodeći mnogo gospode i njihovih slugu iz severoistočnih
krajeva, sve sa dobrim konjima i dobro naoružane – bar u poređenju sa nekim pripadnicima
raznih klanova koji su došli naoružani dvoseklim mačevima koje su njihovi dedovi sačuvali od
ustanka 1715, zarđalim sekirama i vilama nedavno pokupljenim sa mnogo jednostavnijih zadataka
čišćenja štala.
Bila je to vrlo šarolika skupina, ali ne manje opasna zbog toga, pomislila sam dok sam se
probijala kroz grupu ljudi okupljenih oko putujućeg oštrača noževa koji je savršeno ravnodušno
oštrio bodeže, britve i kose. Nekom engleskom vojniku koji bi se našao pred njima je više pretio
tetanus nego trenutna smrt, ali bi ishod verovatno bio isti.
Iako je lord Luis Gordon, mladi brat vojvode od Gordona, došao da ukaže poštovanje Čarlsu
u Holirudu, nudeći blistave perspektive da se digne ceo klan Gordona, dug je put od ljubljenja
ruke do stvarnog dovodenja ljudstva.
A škotski Lolends, iako savršeno voljan da bučno kliče na vesti o Čarlsovoj pobedi,
jednodušno je bio nevoljan da pošalje ljude koji bi ga podržali; gotovo cela vojska Stjuartovih bila
je sačinjena od Hajlendera i svi su izgledi bili da će tako i ostati. Lolends ipak nije bio totalni
fijasko; lord Džordž Marej mi je rekao da su porezi u hrani, dobrima i novcu koji su nametnuti
južnim gradovima za posledicu imali vrlo korisnu sumu koja je pristigla u riznicu vojske, što može
pomoći da se prebrodi izvesno vreme.
„Dobili smo pet i po hiljada funti samo iz Glazgova. Mada je to skroman prihod u poređenju
sa novcem koji obećavaju iz Francuske i Španije“, poverio je lord Džejmiju. „Ah na to ne bih baš
prezrivo gledao, naročito zato što Njegova visost iz Francuske nije dobila ništa sem utešnih reči,
bez imalo zlata.“
Džejmi, koji je dobro znao kako su mali izgledi da francusko zlato postane stvarnost, samo je
klimnuo glavom.
„Da li si otkrila još nešto danas, mo duinnei“ upitao me je kada sam ušla. Pred sobom je imao
dopola napisanu depešu i stavljao je pero u mastionicu da ga opet nakvasi. Skinula sam mokru
kapuljaču sa kose uz pucketanje statičkog elektriciteta, klimajući glavom.
„Pročulo se da general Houli formira konjičke jedinice na jugu. Ima naređenja za stvaranje
osam pukova.“
Džejmi je zastenjao. Ako se uzme u obzir averzija Hajlendera prema konjici, to nije bila
dobra vest. Odsutno je protrljao leđa, tamo gde je masnica u obliku potkovice iz Prestona gotovo
sasvim izbledela.
„Zapisaću to za pukovnika Kamerona“, rekao je. „Koliko misliš da su te glasine tačne,
Sasenah?“ Gotovo automatski je pogledao preko ramena, da se uveri da smo sami. Zvao me je
Sasenah samo nasamo, a formalnije Kler je koristio u javnosti.
„Možeš da ih odneseš u banku“, kazala sam. „Hoću da kažem, proverene su.
To uopšte nisu bile glasine; to je bio najnoviji obaveštajni podatak od Džeka Randala,
poslednja rata otplate duga za koji je insistirao da sam ga zaslužila trudeći se oko njegovog brata.
Naravno, Džejmi je znao da sam posetila Aleksa Randala, kao i bolesnike jakobitske vojske.
Ono što nije znao, i što mu nikada neću reći, bilo je da se jednom nedeljno – ponekad i češće –
nalazim sa Džekom Randalom da bih čula kakve su vesti sa juga stigle u edinburšku tvrđavu.
Ponekad je dolazio u Aleksovu sobu kada sam tamo; u drugim prilikama bih se vraćala kući
po zimskom sumraku, pažljivo gazeći po klizavoj kaldrmi Kraljevske milje, kada bi me iznenada,
kao prut prava prilika u smeđem suknu pozvala sa ulaza u ćorsokak ili bi se tih glas začuo iz
magle iza mog ramena. To je bilo obeshrabrujuće; kao da me proganja Frenkov duh.
Po mnogo čemu bi bilo znatno jednostavnije da mi ostavi pismo u Aleksovom pansionu, ali
nije smeo da ostavi ništa napismeno i razumela sam njegove razloge. Ako bi takvo pismo ikada
bilo pronađeno, čak i nepotpisano, ono bi uplelo ne samo njega, već i Aleksa. Edinburg je i inače
bio prepun neznanaca; dobrovoljaca koji su došli pod barjak kralja Džejmsa, radoznalih posetilaca

428
sa juga i severa, stranih izaslanika iz Francuske i Spanije, izobilja špijuna i dostavljača. Jedini koji
se nisu kretali ulicama bili su oficiri i ljudstvo engleskog garnizona, koji su ostajali zatvoreni u
tvrđavi. Sve dok ga ne čuju šta razgovara sa mnom, niko neće prepoznati čime se bavi niti će
smatrati čudnim što se susrećemo, čak i ako nas vidi – a to se teško moglo desiti, tolike su bile
njegove mere opreza.
Sto se mene tiče, i ja sam bila zadovoljna; morala bih da uništavam sve što je napisano. Iako
sam sumnjala da bi Džejmi prepoznao Randalov rukopis, nisam mogla da objasnim redovni izvor
informacija sem da otvoreno slažem. Bilo je daleko bolje da informacije koje mi je dao izgledaju
samo kao deo onog što sam napabirčila tokom svakodnevnih obilazaka.
Loša strana je, naravno, bila ta što su Randalovi doprinosi tretirani u istom svetlu kao i
ostale glasine koje sam sakupljala i lako su mogli biti odbačeni ili ignorisani. Ipak, iako sam
verovala da Džek Randal informacije dostavlja dobronamerno – pod pretpostavkom da se taj
pojam uopšte može dovesti u vezu sa tim čovekom – iz toga nije nužno sledilo da su uvek tačne.
Nije loše da se na njih gleda sa skepsom.
Vesti o novim Houlijevim pukovima sam prenela sa uobičajenom grižom savesti zbog svoje
kvaziprevare. Iako je iskrenost između muža i žene nešto veoma važno, zaključila sam da postoji i
nešto kao što je preterivanje s tim. I nisam videla nikakav razlog zašto bi snabdevanje jakobita
korisnim informacijama moralo Džejmiju da nanese još bola.
„Vojvoda od Kamberlenda još čeka da se njegove trupe vrate iz Flandrije“, dodala sam. „A
opsada tvrđave Stirling ne napreduje.“
Džejmi je zastenjao, žurno zapisujući. „Toliko znam i sam; lord Džordž je pre dva dana
dobio depešu od Frensisa Taunsenda; on drži grad, ali su rovovi na kojima insistira Njegova visost
čisto traćenje ljudi i vremena. Oni su sasvim nepotrebni; bolje bi uradili da tvrđavu tuku iz daljine
topovima, a zatim da jurišaju na nju.“
„Pa zašto onda kopaju rovove?“
Džejmi je rasejano odmahnuo rukom i dalje koncentrisan na svoje pisanje. Uši su mu
pocrvenele od frustracije.
„Jer je italijanska vojska kopala rovove kada je zauzela tvrđavu Verano, što je jedina opsada
koju je Njegova visost videla, pa je očito da treba tako raditi, zar ne?“
„Oh, da“, rekla sam trudeći se da to zvuči škotski.
Upalilo je – podigao je pogled ka meni i nasmejao se, a oči su mu se napola zatvorile pri tom.
„To je bio vrlo dobar pokušaj, Sasenah“, kazao je. „Šta još možeš da kažes?“
„Pristao bi na dobru molitvu na gelskom, zar ne?“, upitala sam.
„Ne“, rekao je, posipajući pesak po svom pismu. Ustao je, kratko me poljubio i krenuo da
dohvati kaput. „Ali bih pristao na neku večeru. Pođi sa mnom, Sasenah. Naći ćemo lepu, prijatnu
kafanu i naučiću te mnogim stvarima koje ne smeš javno da kažeš. Sve su mi sveže u mislima.“

*****

Tvrđava Sterling je konačno pala. Cena je bila visoka, verovatnoća da će je zadržati mala, a
prednosti njenog zadržavanja problematične. Pa ipak, to je na Čarlsa imalo euforičan i poguban
efekat.
„Konačno sam uspeo da ubedim Mareja – taj ti je stvarno tvrdoglava budala!“, upao je Čarls,
mršteći se. Zatim se setio svoje pobede, i opet počeo da likuje. „Ipak sam prevladao. Krećemo na
Englesku na ovaj dan iduće nedelje, da povratimo sve zemlje mog oca!“
Škotske poglavice okupljene u jutarnjem salonu su se zgledale i bilo je dosta nakašljavanja i
premeštanja s noge na nogu. Sticao se utisak da ne preovladuje ludo oduševljenje tim novostima.
„Hm, Vaša visosti“, počeo je lord Kilmanrok, oprezno. „Zar ne bi bilo mudrije razmotriti...?“

429
 Pokušavali su. Pokušavali su svi. Škotska, naglašavali su, već pripada Čarlsu, do poslednjeg
delića. Ljudi su i dalje navirali sa severa, dok pomoć sa juga nije obećavala. A škotske vođe su bile
veoma svesne da su Hajlenderi, iako žestoki borci i lojalni sledbenici, takode i poljoprivrednici.
Polja treba poorati za prolećnu setvu; stoku treba obezbediti da prezimi. Mnogi ljudi će se opirati
odlasku daleko na jug u zimskim mesecima.
„A ti ljudi – oni nisu moji podanici? Oni ne idu gde im ja naredim? Besmislica“, odlučno je
rekao Čarls. I to je bilo to. Bezmalo.
„Džejmse, prijatelju moj! Sačekaj, hoću malo da popričam s tobom nasamo, ako bi bio
ljubazan.“ Njegova visost je prekinula oštru pridiku lordu Pitsligu, a duga, tvrdoglava brada se
malo smekšala dok je mahao Džejmiju.
Nisam smatrala da taj poziv uključuje mene. Međutim, nisam imala nameru da odem pa sam
se još čvršće smestila u jednu fotelju od zlatnog damasta dok su jakobitske vođe i poglavice
izlazile u koloni, mrmljajući međusobno.
„Ha!“ Čarls je prezirno pucnuo prstima ka vratima koja su se zatvarala. „Babe, svi do
poslednjeg! Videće oni. A videće i moj rođak Luj, kao i Filip – da li mi treba njihova pomoć.
Pokazaću im svima.“ Videla sam bele, izmanikirane prste kako na trenutak dotiču mesto iznad
njegovih grudi. Slabašni pravougaoni obris se nazirao ispod njegovog svilenog sakoa. Nosio je
Lujzinu minijaturu; videla sam je ranije.
„Želim Vašoj visosti mnogo sreće u tom poduhvatu“, mrmljao je Džejmi, „ali...“
„Ah, zahvaljujem ti, cher Džejms! Bar ti veruješ u mene!“ Čarls je jednom rukom obgrlio
Džejmsa, privrženo mu masirajući deltoidne mišiće.
„Neutešan sam što me nećeš pratiti, što nećeš biti kraj mene da primaš aplauze mojih
podanika kad budemo umarširali u Englesku“, kazao je Čarls, žustro stežući.
„Neću?“, zapanjeno je pogledao Džejmi.
„Avaj, mon cher ami, dužnost zahteva od tebe veliku žrtvu. Znam koliko tvoje veliko srce
žudi za slavom bitke, ali od tebe tražim da obaviš nešto drugo.“
„Stvarno?“, rekao je Džejmi.
„Šta?“, otvoreno sam pitala.
Čarls je bacio pogled učtive averzije prema meni, a onda se okrenuo nazad Džejmiju i
povratio dobrodušnost.
„To je zadatak od najvećeg značaja, moj Džejmse, i takav kakav samo ti možeš da obaviš.
Istina je da se ljudi jate pod barjakom mog oca; sve više ih dolazi iz dana u dan. Pa ipak, ne
smemo se prerano osećati sigurni, zar ne?“
„Ne smemo“, kazao je Džejmi, a na licu mu se pojavio užas.
„Ali smemo“, rekao je Čarls, uz poslednji stisak. Okrenuo se prema Džejmiju, sijajući od
zadovoljstva. „Ti ćeš otići na sever, do zemlje svojih očeva, i vratiti mi se na čelu ljudi klana
Frejzer!“

430
 40
Liščeva jazbina

oznaješ li dobro svog dedu?“, upitala sam, terajući zunzaru koja je doletela kad joj
vreme nije i nije mogla da se odluči da li bi konj predstavljao bolji obrok od mene.
Džejmi je odmahnuo glavom.
„Ne. Čuo sam da se ponaša kao užasni stari monstrum, ali ne treba da ga se plašiš.“
Nasmešio mi se kad sam tresnula zunzaru krajem šala. „Ja ću biti sa tobom.“
„Oh, prgavi matori gospodin me ne brine“, uveravala sam ga. „Videla sam mnogo takvih.
Meki su kao puter ispod toga, većina njih. Zamišljam da je tvoj deda isti takav.“
„Mm, nije“, zamišljeno je odgovorio. „On je zaista užasni stari monstrum. Stvar je samo u
tome, ako se ponašaš uplašeno, postaje još gori. Kao zver kad namiriše krv, razumeš?“
Pogledala sam napred, gde su se udaljena brda koja skrivaju zamak Bofor iznenada
nadnosila prilično preteći. Zloupotrebljavajući moje trenutno odsustvo pažnje, zunzara se
obrušila pored mog levog uva. Ciknula sam i izmakla se u stranu, a konj se, preneražen ovim
naglim pokretom, iznenađeno poplašio.
„Hey! Cuir stad!“ Džejmi se sagnuo u stranu da dohvati moje uzde, puštajući svoje. Bolje
utreniran od mog konja, njegov je frknuo, ali se prilagodio tom manevru, samo superiorno strižući
ušima zadovoljan sobom.
Džejmi je ukopao kolena u bokove svog konja, povlačeći mog da stane uz njega.
„E, sad“, rekao je, prateći pogledom cik-cak putanju bučne zunzare. „Pusti je da sleti,
Sasenah, i srediću je.“ Čekao je, pripravno podignutih ruku, malo čkiljeći zbog sunca.
Sedela sam kao umereno nervozna statua, napola hipnotisana pretećim zujanjem. Teško
krilato telo, varljivo sporo, lenjo je zujalo oko mojih ušiju i ušiju moga konja. Konj je grčevito
trzao uši, od nagona koji sam potpuno razumela.
„Ako to sleti u moje uvo, Džejmi, ja ću da...“, počela sam.
„Ššš!“, naredio je, naginjući se napred u iščekivanju, leve ruke skupljene kao u pantera koji se
sprema da napadne. „Još sekund i moja je.“
Tek tada sam videla tamnu kapljicu kako mu sija na ramenu. Još jedna zunzara koja traži
mesto da se razbaškari. Opet sam zinula.
„Džejmi...“
„Pst!“ Trijumfalno je rukama pljesnuo mog mučitelja, samo sekund pre nego što je zunzara
na njegovoj kragni zarila zube u njegov vrat.
Pripadnici škotskih klanova su se borili prema tradiciji svojih predaka. Omalovažavajući
strategiju, taktiku i finese, njihov način napada je bio krajnje jednostavan. Kada spaze neprijatelja
na dometu, oni pobacaju pledove, isuču mačeve i pojure na njega, vrišteći što jače mogu. Pošto je
gelsko vrištanje takvo kakvo jeste, taj metod je češće bivao uspešan nego neuspešan. Podosta
neprijatelja bi, kada spaze gomilu čupavih, golorukih i golonogih narikača koja se okomila na njih,
prosto izgubila petlju i zbrisala.

431
 Iako inače dobro uvežban, Džejmijevog konja ništa nije moglo pripremiti za najbolji mogući
gelski vrisak ispušten punom jačinom pola metra iznad njegove glave. Izgubivši petlju, priljubio je
uši uz glavu i pojurio kao da ga goni sam đavo.
Moj konj i ja smo kao paralisani stajali na putu i posmatrali izuzetnu demonstraciju škotske
veštine sa konjima dok je Džejmi, koji je pogubio oba stremena i ispustio uzde, visio napola van
sedla od naglog polaska konja, očajnički se dižući napred i grabeći grivu.
Pled mu je luđački vijorio iza tela, nošen vetrom jurnjave, a konj je, sada već sasvim
uspaničen, obojenu tkaninu koja je mlatila na sve strane shvatio kao izgovor da pojuri još brže.
Jedne ruke upetljane u dugu grivu, Džejmi se namrgođeno uspravio, duge noge su stegle
konjske sapi, ignorišući uzengije koje su skakutale ispod stomaka životinje. Deo onoga što sam
uprkos ograničenom poznavanju gelskog prepoznala kao izuzetno ružan rečnik dopirao je nazad
nošen vetrićem.
Spor, kloparajući zvuk me je naterao da pogledam nazad, ka mestu gde je Murtag, vodeći
tovarnog konja, dolazio malim usponom niz koji smo se upravo spustili. On se pažljivo spuštao
putem ka mestu gde sam čekala. Lenjo je zaustavio svoju životinju, zaklonio oči od sunca i
pogledao napred, ka mestu gde su Džejmi i njegov uspaničeni konj upravo nestajali preko
sledećeg brda.
„Zunzara“, rekla sam da bih objasnila.
„Kasno je za njih. Pa ipak, ne bih rekao da mu se žuri da sretne svog dedu toliko da bi tebe
ostavio“, napomenuo je Murtag, suvo kao i uvek. „Mada ne bih rekao da će prisustvo žene išta
izmeniti u načinu kako će biti primljen.“
Podigao je uzde i šutnuo svog ponija da se nevoljno pokrene, a tovarni konj je prijateljski
pošao na put. Moj konj, oraspoložen društvom i sigurniji pošto trenutno nije bilo zunzara,
prilično veselo je pošao pored njega.
„Čak ni žena Engleskinja?“, znatiželjno sam upitala. Ono malo što sam znala nije mi govorilo
da će bilo šta što je englesko oraspoložiti lorda Lovata.
„Engleskinja, Francuskinja, Holandanka ili Nemica. Nema šanse da bi to išta promenilo;
Stari Lisac će za doručak jesti džigericu onog momka, ne tvoju.“
„Kako to misliš?“ Zurila sam u namrgođenog malog gorštaka koji je po mnogo čemu ličio na
svoje svežnjeve, pod komotnim pledom i košuljom. Nekako je svaki komad odeće koji Murtag
obuče, bez obzira na to koliko je nov ili kako dobro skrojen, istog časa izgledao kao nešto
izvučeno iz gomile đubreta.
„U kakvim je odnosima Džejmi sa lordom Lovatom?“
Uhvatila sam pogled malog, pronicljivog crnog oka, a onda je glavu okrenuo ka zamku
Bofor. Slegnuo je ramenima, da li od rezignacije ili od iščekivanja.
„Ni u kakvim, za sada. Momak nikada u životu nije razgovarao sa svojim dedom.“

*****

„Ali kako znaš toliko o njemu ako ga nikada nisi sreo?“

Bar sam počela da razumem Džejmijevo ranije opiranje da se svom dedi obrati za pomoć.
Kada smo se ponovo našli sa Džejmijem i njegovim konjem, ovaj drugi je naizgled bio prilično
krotak, a prvi u dobroj meri besan, pa ga je Murtag spekulativno odmerio pogledom i ponudio da
on odjaše napred sa tovarnim konjem, ostavljajući Džejmija i mene da uživamo u ručku kraj puta.
Uz okrepljujuće pivo i kolač od zobi, on mi je nadugačko ispričao da njegov deda, lord Lovat,
nije svom sinu odobrio izbor neveste pa nije smatrao prikladnim da da blagoslov ni da komunicira
sa svojim sinom – niti sa njegovom decom – još od kada su se Brajan Frejzer i Elen Makenzi
venčali, pre više od trideset godina.

432
 „Čuo sam prilično toga o njemu, i lepog i ružnog“, odgovorio je Džejmi, grickajući komadić
sira. „On ti je od onih koji na ljude ostavljaju utisak, razumeš.“
„Toliko sam shvatila.“ Stari Tulibardin, jedan od pariških jakobita, zabavljao me je brojnim
necenzurisanim mišljenjima o vođi klana Frejzer pa sam pomislila da možda Brajan Frejzer nije
bio neutešan što ga je otac ignorisao. Izrekla sam to sada i Džejmi je klimnuo glavom.
„Oh, da. Ne uspevam da se setim da je moj otac imao mnogo dobrog da kaže o starom, mada
nije bio nepristojan prema njemu. Naprosto ga uglavnom nije pominjao.“ Protrljao je vrat, tamo
gde je crveni nabor od ujeda muve počinjao da se primećuje. Vreme je bilo neobično toplo i
Džejmi je raširio svoj pled da ja sednem. Smatralo se da zbog ovog odlaska treba nešto uložiti u
pogledu dostojanstva, pa je nosio novi kilt vojničkog kroja sa kopčom, a pled je bio zasebna traka
tkanine. Iako je manje štitio od lošeg vremena nego stari pled sa pojasom, mogao se znatno brže
navući u žurbi.
„Pitao sam se malo“, zamišljeno je rekao, „da li je moj otac bio onakav zbog toga kako se
stari Sajmon poneo prema njemu. Nisam to tada uviđao, naravno, ali nije tako često da čovek
pokaže svoja osećanja prema sinovima.“
„Razmišljao si ti mnogo o tome.“ Ponudila sam mu još jednu flašu piva i on ju je uzeo uz
smešak koji se zadržao na meni, grejući me više od nejakog jesenjeg sunca.
„Aha, jesam. Pitao sam se, razumeš, kakav ću otac ja biti prema svojoj dečici i gledao sam
malo unazad da bih to video, pošto mi je otac bio najbolji primer. A ipak sam znao, na osnovu
ponečeg što je rekao, ili što mi je rekao Murtag, da njegov otac nije bio nimalo nalik njemu, pa
sam pomislio kako se sigurno rešio da to učini sasvim drugačije kada mu se jednom ukaže
prilika.“
Malo sam uzdahnula, spuštajući svoj komad sira.
„Džejmi“, rekla sam. „Da li zaista misliš da ćemo ikada...“
„Mislim“, kazao je uvereno, ne dopuštajući mi da završim. Nagnuo se i poljubio me u čelo.
„Ja to znam, Sasenah, a znaš i ti. Tebi je suđeno da budeš majka, a ja sigurno ne nameravam da
dopustim nekom drugom da ti pravi decu.“
„Pa, to jeste dobro“, rekla sam. „Ne nameravam ni ja.“
Nasmejao se i podigao mi bradu da mi bi poljubio usne. Uzvratila sam poljubac, a onda
pružila ruku da mu otresem mrvicu pored usta.
„Zar ne treba da se obriješ, šta misliš?“, upitala sam. „U čast toga što ćeš prvi put videti svog
dedu?“
„Oh, video sam ga jednom ranije“, nehajno je rekao. „A video je i on mene, što se toga tiče. A
što se tiče mog izgleda, može da me prihvati i ovakvog, proklet bio.“
„Ali Murtag kaže da ga nikada nisi sreo!“
„Mfm.“ Otresao je ostatak mrvica sa košulje, malo se mršteći kao da odlučuje koliko toga da
mi ispriča. Konačno je slegnuo ramenima i opružio se nazad u senku žbuna žutilovke, stavio ruke
pod glavu i zagledao se u nebo.
„Pa, nikada se nismo sreli, kao što si rekla. Ili ne zapravo. Dogodilo se to ovako...“
Kada je imao sedamnaest godina, mladi Džejmi Frejzer je otputovao brodom za Francusku
da školovanje dovrši na Pariškom univerzitetu i da nauči one stvari koje se ne uče iz knjiga.
„Otplovio sam iz luke Boli“, rekao je, pokazujući glavom prema sledećem brdu, gde je uski
režanj sive na dalekom horizontu označavao rub Morej Firta. „Postojale su i druge luke iz kojih
sam mogao da odem – najveće izglede imao je Invernes – ali mi je otac rezervisao vožnju brodom,
a taj je polazio iz Bolija. Odjahao je sa mnom da me isprati u svet, moglo bi se reći.“
Brajan Frejzer je retko napuštao Lalibroh u tim godinama posle venčanja, pa je tokom
jahanja sa uživanjem svom sinu pokazivao razna mesta gde je lovio ili putovao kao dečak i mladić.

433
 „Mada je postao znatno ćutljiviji kako smo se približavali Boforu. Nije o mom dedi pričao na
tom putovanju, a ja sam znao da je bolje da ga i ne pominjem. Samo nisam znao da on ima razlog
što me šalje iz Bolija.“
Nekoliko malih vrabaca se oprezno primaklo bliže, pojavljujući se iz žbunja i nestajući u
njemu, spremni da brzo pobegnu nazad u sigurnost na najmanji nagoveštaj opasnosti. Kada ih je
video, Džejmi je dohvatio ostatak hleba, pa ga vrlo precizno bacio usred jata koje se razíetelo kao
karteč, bežeći od iznenadnog ometanja.
„Vratiće se oni“, rekao je pokazujući razbacane ptičice. Stavio je ruku preko lica kao da se
štiti od sunca i nastavio da priča.
„Začuo se zvuk konja sa puta od zamka i, kada smo se okrenuli da pogledamo, jedna grupica
je silazila, šest konjanika i kola, a jedan od njih je držao Lovatovu zastavu, pa sam znao da je moj
deda među njima. Brzo sam pogledao u oca da vidim namerava li nešto da preduzme, ali se on
samo osmehnuo, kratko mi stegao rame i rekao: ‘Hajde onda da se ukrcamo, momče.’“
„Osećao sam dedin pogled dok sam hodao obalom, sa kosom i visinom koje samo što nisu
vikale ‘Makenzi’, i bilo mi je drago što na sebi imam najbolju odeću i ne izgledam kao prosjak.
Nisam se osvrtao, ali sam se uspravio što sam više mogao i bio sam ponosan što sam za pola glave
viši od najvišeg čoveka tamo. Moj otac je hodao pored mene, onako ćutljiv, i takođe nije gledao u
stranu, ali sam osećao njegovo prisustvo, njegov ponos što me ima.“
Nasmešio se iskrivljenim osmehom.
„To je bio poslednji put kada sam znao da ga nisam razočarao, Sasenah. Nisam u to bio
siguran u nekim kasnijim prilikama, ali mi je bilo drago tog dana.“
Obgrlio je rukama kolena i zurio ispred sebe kao da dočarava scenu na keju.
„Zakoračili smo na brod i sreli kapetana, a onda smo stajali pored ograde, pričajući ni o
čemu, obojica pazeći da ne pogledamo u ljude iz Bofora koji su unosili tovar, niti da virnemo ka
obali gde su stajali konjanici. Zatim je kapetan dao znak da se brod odveže. Poljubio sam oca i on
je skočio preko ograde dole na dok i otišao do svog konja. Nije pogledao nazad dok nije uzjahao, a
do tada je brod zaplovio u luku.
„Mahnuo sam i on je uzvratio mahanjem, a onda se okrenuo, vodeći mog konja, i pošao
putem nazad ka Lalibrohu. Tada se okrenula i grupa iz Bofora i zaputila nazad. Video sam svog
dedu na čelu povorke, kako uspravno sedi u sedlu. I tako su oni jahali, moj otac i moj deda na
razmaku od dvadeset metara, uz brdo i preko brda van mog vidika, i nijedan se nije okrenuo
onom drugom i ponašali su se kao da onaj drugi uopšte i ne postoji.“
Okrenuo je glavu niz put, kao da traži znake života iz pravca Bofora.
„Sreli su nam se pogledi“, tiho je rekao. „Tad jednom. Čekao sam dok otac nije stigao do svog
konja, a onda sam se okrenuo i pogledao u lorda Lovata što sam odvažnije mogao. Hteo sam da
zna da ništa nećemo tražiti od njega, ali da ga se ne plašim.“ Nasmešio mi se krajičkom usana.
„Mada jesam.“
Spustila sam ruku na njegovu i pomilovala ga po prstima.
„Da li je i on gledao u tebe?“
On je kratko frknuo.
„Aha, jeste. Rekao bih da nije skidao pogled sa mene otkad sam sišao sa brda pa do polaska
broda; osećao sam kako mi taj pogled buši leđa kao svrdlo.
A kada sam pogledao u njega, stajao je tamo, sa crnim očima ispod obrva, zagledan u mene.“
Zaćutao je, i dalje gledajući ka zamku dok ga nisam nežno gurnula.
„Kako je izgledao?“
Otrgao je pogled sa tamne mase oblaka na dalekom horizontu da bi pogledao u mene, a
uobičajenog izraza raspoloženja nije bilo na njegovim usnama ni u dubini njegovih očiju.
„Hladan kao kamen, Sasenah“, odgovorio je. „Hladan kao kamen.“
Imali smo sreće sa vremenom; bilo je toplo celim putem od Edinburga.

434
 *****

„Neće to potrajati“, predvidao je Džejmi, žmirkajući prema moru pred nama. „Vidiš li onaj talas
oblaka tamo? Stići će iznad kopna do večeri.“ Omirisao je vazduh i navukao pled preko ramena.
„Osećaš li miris vazduha? Možeš da osetiš kako stiže nevreme.“
Ne tako iskusna u takvoj meteorologiji, ipak sam pomislila da možda mogu to da namirišem;
vlažnost u vazduhu koja je pooštravala uobičajene mirise osušenog vreska i borove smole, sa
slabašnim, vlažnim mirisom morske trave koji se mešao sa udaljene obale.
„Pitam se da li su ljudi do sada stigli nazad u Lalibroh“, kazala sam.
„Sumnjam u to.“ Džejmi je odmahnuo glavom. „Imali su da predu manje rastojanje nego mi,
ali idu pešice pa će im trebati vremena da pređu ceo taj put.“ Podigao se u uzengijama,
zaklanjajući oči da bi pogledao udaljeni front oblaka. „Nadam se da je to samo kiša; to ih neće
preterano namučiti. A možda i nije gadna oluja. Možda neće stići tako daleko na jug.“
Ja sam svoj topli šal od tartana navukla čvršće oko ramena kao odgovor na pojačavanje vetra.
Smatrala sam da je ovaj period od nekoliko dana toplog vremena dobar predznak; nadala sam se
da nije varka.
Džejmi je celu jednu noć proveo sedeći kraj prozora u Holirudu, nakon što je primio
Čarlsovo naređenje. A ujutru je otišao prvo do Čarlsa, da Njegovoj visosti kaže da ćemo on i ja
sami odjahati za Boli, samo u pratnji Murtaga, da lordu Lovatu prenesemo izraze uvažavanje
Njegove visosti i zahtev da Lovat održi svoje obećanje u pogledu ljudstva i pomoći.
Posle toga je Džejmi pozvao kovača Rosa u našu sobu i davao mu naređenja, glasom tako
tihim da nisam uspela da razaznam reči sa svog mesta pored vatre. Istina, videla sam kako se
ramena mišićavog kovača podižu i ostaju u tom položaju kada je shvatio njihov značaj.
Hajlendska vojska je putovala sa malo discipline, kao raspuštena rulja koja bi se teško mogla
nazvati kolonom. Tokom jednodnevnog pokreta ljudi iz Lalibroha su trebali da se isključe, jedan
po jedan. Da odu sa strane u žbunje kao da hoće da se olakšaju, ali da se ne vraćaju u glavninu,
već da se tiho iskradu i odu, jedan po jedan, na okupljanje sa ostalima iz Lalibroha. A kada se
ponovo skupe pod vodstvom kovača Rosa, treba da odu kući.
„Ne verujem da će neko primetiti da ih nema izvesno vreme, ako uopšte primeti“, rekao je
tada Džejmi, raspravljajući unapred sa mnom o tom planu. Dezertiranje je uobičajena stvar u celoj
vojsci. Juan Kameron mi je rekao da su prošle nedelje izgubili dvadeset ljudi iz njegovog puka.
Zima je i ljudi hoće da se skrase kod kuće i spreme sve za prolećnu setvu. U svakom slučaju,
sigurno je da vođe ne mogu nikoga odvojiti da krene za njima, čak i ako primete da su otišli.“
„Da li to znači da si digao ruke, Džejmi?“, upitala sam, dohvatajući ga za ruku. On je umorno
protrljao lice pre nego što je odgovorio.
„Ne znam, Sasenah. Možda je prekasno, a možda i nije. Ne mogu da znam. Bilo je glupo ići
na jug tako pred zimu, a još gluplje traćiti vreme na opsadu Stirlinga. Ali Čarls još nije nijednom
poražen, a neke vođe se odazivaju na njegove pozive. Makenziji sada, i drugi zbog njih. U ovom
času je udvostručio broj ljudi u odnosu na to koliko smo imali u Prestonu. Šta li će to značiti?“
Raširio je ruke, frustriran.
„Nemam pojma. Nema otpora; Englezi su prestrašeni. Pa, znaš; videla si letke.“ Neveselo se
nasmešio. „Mi sitnu decu stavljamo na ražanj i pečemo ih na vatri, i obeščašćujemo žene i ćerke
poštenih ljudi.“ Prezirno je frknuo. Iako su takvi zločini kao što su krađa i neposlušnost bile
obična stvar u hajlendskoj vojsci, silovanje je bilo praktično nepoznato.
Uzdahnuo je kratkim, besnim zvukom. „Kameron je čuo glasine da se kralj Džordi priprema
da zbriše iz Londona, zbog straha da će prinčeva armija uskoro zauzeti grad.“ I čuo ih je – glasine
koje su do Kamerona stigle preko mene, od Džeka Randala. „A tu su i Kilmanrok i Kameron.
Lohijel i Balmerino, i Dugal sa svojim Makenzijima. Sve dobri borci. I ako bi Lovat poslao ljude

435
koje je obećao – Bože, možda bi to bilo dovoljno. Hriste, ako bismo umarširali u London...“
Obesio je ramena, a onda se naglo ispravio, sležući ramenima kao da pokušava da se iskobelja iz
košulje koja ga stiska.
„Ali ja to ne smem da rizikujem“, prosto je rekao. „Ne mogu da odem u Boli a da svoje ljude
ostavim ovde, da budu odvedeni bogzna kuda. Da sam ja ovde da ih predvodim – to bi bilo nešto
drugo. Ali, proklet bio ako ih ostavim Čarlsu ili Dugalu da ih bace na Engleze dok sam ja
stotinama kilometara daleko.“
Tako je to sređeno. Ljudi iz Lalibroha – uključujući Fergusa, koji je bučno protestovao, ali su
ti protesti odbijeni – dezertiraće i neupadljivo će krenuti kući. Kada jednom završimo svoj zadatak
u Boliju i vratimo se da se pridružimo Čarlsu – pa, tada će ostati dovoljno vremena da se vidi kako
se situacija odvija.
„Zato i vodim Murtaga sa nama“, objasnio je Džejmi. „Ako bude izgledalo dobro, onda ću ga
poslati u Lalibroh da ih dovede nazad.“ Kratak osmeh je ozario ozbiljno lice. „On ne deluje
impresivno na konju, ali je odličan jahač, naš Murtag. Brz kao munja.“
I ne izgleda impresivno u ovom času, pomislila sam, ali zapravo i nismo u nekoj hitnoj
situaciji. Zapravo, kretali smo se čak i sporije nego obično. Kada smo se popeli na jedno brdo
ugledala sam ga u podnožju kako zaustavlja konja. Kad smo stigli do njega, sjahao je i besno
zagledao sedlo tovarnog konja.
„Šta nije u redu?“ Džejmi je krenuo i sam da sjaše, ah mu je Murtag iznervirano mahnuo da
to ne čini.
„Ništa, ništa što bi trebalo da te brine. Kaiš je pukao, ništa drugo. Produžite.“
Džejmi je samo klimnuo glavom i cimnuo uzde, a ja sam ga sledila.
„Nije baš živahan danas, zar ne?“, prokomentarisala sam, odmahnuvši rukom u pravcu
Murtaga. Zapravo, sitni rođak je postajao sve razdražljiviji i nervozniji sa svakim korakom u
pravcu Bolija. „Ako dobro shvatam, nije oduševljen time što će se sresti sa lordom Lovatom?“
Džejmi se osmehnuo i kratko pogledao nazad u malu tamnu figuru zaneto pognutu nad
konopcem koji je vezivao.
„Nije, Murtag nije prijatelj starog Sajmona. On je iskreno voleo mog oca“, usta su mu se
iskrivila u stranu, „kao i moju majku. Nije mu se dopalo kako se Lovat ophodio prema njima. A ni
Lovatov metod za pribavljanje supruga. Jedna Murtagova baba je bila Irkinja, ali je on sa druge
strane u srodstvu sa Primrouz Kembel“, objasnio je, kao da to sve čini kristalno jasnim.
„Ko je Primrouz Kembel?“, zaprepašćeno sam upitala.
„Oh.“ Džejmi se počešao po nosu, razmišljajući. Sve jači vetar sa mora mu je izvukao kosu iz
trake, tako da su mu crveni pramenovi poigravali preko lica.
„Primrouz Kembel je bila treća Lovatova žena – i dalje je, pretpostavljam“, dodao je, „mada
ga je napustila pre nekoliko godina i vratila se u kuću svog oca.“
„Popularan je kod žena, zar ne?“, promrmljala sam.
Džejmi je frknuo. „Valjda se može tako reći. Svojom prvom ženom se oženio jer su mu
nametnuli venčanje. Udovicu ledi Lovat je oteo iz kreveta usred noći, oženio se njome na licu
mesta, pa se vratio pravo u krevet sa njom. Pa ipak“, dodao je nepristrasno, „ona je kasnije
zaključila da ga voli, pa možda to i nije bilo tako loše.“
„Mora da je bio prilično izuzetan u krevetu, u najmanju ruku“, nemarno sam rekla. „To je
porodična odlika, pretpostavljam.“
Uputio mi je malo šokiran pogled, koji se rastopio u smeteni osmeh.
„Aha, dobro“, rekao je. „I ako je bio ili nije, to mu nije mnogo pomoglo. Sobarice ledi Lovat
su svedočile protiv njega, pa se Sajmon našao s one strane zakona i morao je da pobegne u
Francusku.“

436
 Prinudni brakovi i odmetništvo, hm? uzdržala sam se da ne prokomentarišem još nešto o
sličnostima u porodici, ali sam u sebi verovala da Džejmi neće poći stopama svog dede u pogledu
daljih ženidbi. Jedna žena je očito bila nedovoljna za Sajmona.
„Otišao je da poseti kralja Džejmsa u Rimu i zakleo se na vernost Stjuartima“, nastavio je
Džejmi, „a onda se okrenuo i otišao pravo Vilijamu od Orindža, kralju Engleske, koji je bio u
poseti Francuskoj. Naterao je Džejmsa da mu obeća njegovu titulu i imanje za slučaj da povrati
presto, a onda – samo bog zna kako – dobio puno pomilovanje od Vilijama, pa je mogao da se
vrati kući u Škotsku.“
Sada je na mene bio red da podignem obrve. Očigledno nije reč samo o atraktivnosti za
suprotni pol, znači.
Sajmon je nastavio svoje avanture dolazeći opet kasnije u Francusku, ovog puta da bi
špijunirao jakobite. Kada je otkriven, bio je bačen u zatvor, ali je pobegao, vratio se u Škotsku,
spretno organizovao okupljanje klanova u Braes ov Maru 1715. pod izgovorom da je reč o lovu – a
zatim uspeo da dobije sva priznanja od engleske krune što je ugušio ustanak koji je usledio.
„Pravi matori prevarant, zar ne?“, rekla sam, potpuno zaintrigirana. „Mada pretpostavljam
da u to vreme nije mogao biti tako star; tek u četrdesetim.“ Pošto sam čula da je lord Lovat sada u
srednjim sedamdesetim, očekivala sam nekog prilično nejakog i oronulog, ali sam brzo menjala
mišljenje u svetlu tih priča.
„Moj deda“, napomenuo je ravnim glasom Džejmi, „po svim izveštajima ima takav karakter
da se zgodno može sakriti iza spiralnog stepeništa. U svakom slučaju“, produžio je, odbacujući
pitanje karaktera svog dede odmahivanjem, „zatim se oženio Meri Grant, ćerkom Granta Granta.
Tek kada je ona umrla, oženio se Primrouz Kembel. Ona je tada možda imala osamnaest godina.“
„Da li je stari Sajmon bio dovoljno dobar ulov za njenu porodicu da je natera na to?“,
saosećajno sam upitala.
„Ni u kom slučaju, Sasenah.“ Zastao je da skloni kosu sa lica, zavlačeći neposlušne
pramenove iza ušiju. „Znao je on dobro da ga ona ne bi htela čak i da je bogat kao Krez – što nije
bio – pa joj je poslao pismo u kome je rekao da joj se majka razbolela u Edinburgu i dao joj adresu
kuće u koju treba da ode.“
Požurivši u Edinburg, mlada i lepa gđica Kembel nije zatekla svoju majku, već starog i
dovitljivog Sajmona Frejzera koji ju je obavestio da se nalazi u ozloglašenoj kući zadovoljstva i da
joj je jedina šansa da sačuva neokaljano ime to da se istog časa uda za njega.
„Mora da je bila vrlo naivna, da padne na taj štos“, cinično sam primetila.
„Bila je veoma mlada“, rekao je Džejmi braneći je, „a to nije bila prazna pretnja; da ga je
odbila, stari Sajmon bi joj bez razmišljanja upropastio reputaciju. U svakom slučaju, ona se udala
za njega – i zažalila.“
„Hmf.“ Bila sam zaneta sabiranjem u glavi. Susret sa Primrouz Kembel se odigrao pre svega
nekoliko godina, rekao je. Znači... „Da li je udovica ledi Lovat ili Margaret Grant bila tvoja baka?“,
radoznalo sam upitala.
Visoke jagodice su bile ispucale od sunca i vetra – sada su se obojile od iznenadnog, bolnog
crvenila.
„Nijedna od njih“, rekao je. Nije gledao u mene, već je pogled fiksirao pravo napred, u pravcu
zamka Bofbr. Usne su mu bile stegnute.
„Moj otac je bio kopile“, konačno je rekao. Sedeo je prav kao mač u svom sedlu, a prsti su mu
pobeleli od stezanja uzdi. „Priznat, ali kopile. Dete jedne od sluškinja u zamku Dauni.“
„Oh“, kazala sam. Izgledalo je da se tome ne može mnogo dodati.
On je teško progutao; videla sam mreškanje njegovog grla.
„Trebalo je da ti to kažem ranije“, usiljeno je rekao. „Izvini.“
Pružila sam ruku da bih dotakla njegovu; bila je tvrda kao gvožđe.

437
 „To nije važno, Džejmi“, kazala sam, znajući još dok sam govorila da ništa što bih rekla neće
ništa promeniti. „Ne smeta mi ni najmanje.“
„Je li?“, konačno je odgovorio i dalje zureći pravo napred. „Pa... smeta meni.“

*****

Sve hladniji vetar od Morej Firta je šuškao uz kosinu pod tamnim borovima. Ovde je zemljište bilo
čudna kombinacija strmih planina i morske obale. Gusto rastinje jova, ariša i breza prekrivalo je
zemlju sa obe strane uske staze koju smo pratili, ali kada smo se približili tamnom zamku Bofor,
sve su prekrile otpadne materije morskih trava i blatnjave zaravni.
Zapravo su nas očekivali; stražari u kiltovima i naoružani sekirama na kapiji nas nisu
zaustavili dok smo prolazili. Izgledali su prilično znatiželjno, ali nisu delovali neprijateljski.
Džejmi je u sedlu sedeo pravo kao kralj. Klimnuo je jednom čoveku pored sebe i odgovoreno mu
je istim takvim klimanjem. Imala sam neodredeni osećaj da u zamak ulazimo kao da mašemo
belom zastavom primirja; koliko će takvo stanje potrajati ne zna niko.
Ujahali smo, bez zaustavljanja, u dvorište zamka Bofor, malog zdanja kada je reč o
zamkovima, ali i pored toga prilično impresivnog, napravljenog od lokalnog kamena. Nije bio tako
jako utvrđen kao neki zamkovi koje sam videla na jugu, a ipak je delovao kao da može mnogo
toga da izdrži. Široki otvori za topove su zjapili na određenom razmaku duž osnove spoljnih
zidova, a utvrđenje se još moglo pohvaliti štalom okrenutom ka dvorištu.
Nekoliko malih hajlendskih ponija je bilo smešteno u nju. Proturili su glavu preko niskih
drvenih vrata da bi zarzali dobrodošlicu našim konjima. Pored zida je ležalo dosta tovara,
nedavno skinutih sa ponija u štali.
„Lovat je pozvao nekoliko ljudi da nas sačekaju“, namrgođeno je komentarisao Džejmi kada
je primetio tovare. „Rođake, verujem.“ Slegnuo je ramenima. „Bar će biti dovoljno prijateljski
nastrojeni u početku.“
„Otkud znaš?“
Skliznuo je na zemlju i pružio ruku da mi pomogne.
„Mačeve su ostavili sa svojim prtljagom.“
Džejmi je pružio uzde konjušaru koji je iz štale izašao nama u susret, brišući ruke o
pantalone.
„Hm, šta sada?“, promrmljala sam Džejmiju u pola glasa. Nije bilo znaka od upravnika
imanja ni majordoma; ništa nalik živahnoj, autoritativnoj figuri gđice Ficgibons koja nas je lepo
dočekala u zamku Leoh, pre dve godine.
Nekoliko konjušara i štalskih momaka okolo nam je povremeno dobacivalo poglede, ali je
nastavilo sa svojim poslovima, kao i posluga koja je prolazila dvorištem, vukući korpe sa vešom,
gomile treseta i sve ostale kabaste stvari koje zahteva život u kamenom zamku. Sa odobravanjem
sam pogledala u krupnog slugu koji se znojio pod teretom dve velike bakarne kante sa vodom.
Iako se mnogo toga moglo zameriti gostoprimstvu, zamak Bofor se bar može pohvaliti da ima
kadu.
Džejmi je stajao nasred dvorišta prekrštenih ruku, razgledajući mesto kao potencijalni kupac
nekretnina koji gaji mračne sumnje u pogledu drenaže zemljišta.
„Sada čekamo, Sasenah“, rekao je. „Stražari će javiti da smo ovde. Ili će neko sići do nas... ili
neće.“
„Hm“, rekla sam. „Pa, nadam se da će to uskoro rešiti; gladna sam, a dobro bi mi došlo i
kupanje.“

438
 „Aha, bi“, složio se Džejmi uz kratak osmeh dok me je zagledao. „Imaš čadi na nosu, a i
čičkovi su ti se zakačili u kosu. Ne, ostavi ih“, dodao je kada mi je ruka uznemireno pošla prema
glavi. „Lepo izgleda, bez obzira na sve.“
Ipak sam ih ostavila. Zatim sam se nagnula nad obližnji valov da se vidim i malo sam
popravim svoj izgled, koliko je to bilo moguće služeći se samo hladnom vodom.
Bila je to na neki način delikatna situacija što se tiče starog Sajmona Frejzera, pomislila sam
naginjući se nad valov i pokušavajući da razaznam koje su fleke u odrazu moje kože zapravo
mrlje, a koje prave komadići sena na površini vode.
Drugačije gledano, Džejmi je bio formalni emisar Stjuarta. Bez obzira na to da li su Lovatova
obećanja za pomoć bila iskrena ili samo prazne reči, svi su izgledi bili da će se osećati obaveznim
da lepo dočeka prinčevog predstavnika, makar iz čiste kurtoazije.
U drugu ruku, pomenuti predstavnik je nezakoniti unuk koji, mada ga se lord nije direktno
odrekao, nije ni najdraži član porodice. A znala sam dovoljno o hajlendskim zavadama da bi mi
bilo jasno da zla krv te vrste retko slabi sa protokom vremena.
Prešla sam mokrom rukom preko sklopljenih očiju i slepoočnica, zaglađujuci neposlušne
pramenove kose. Sve u svemu, nisam smatrala da će nas lord Lovat ostaviti da stojimo u dvorištu.
Možda će nas, ipak, ostaviti tu dovoljno dugo da uvidimo neiskrenost njegovog prijema.
Posle toga – pa, ko zna? Najverovatnije će nas primiti ledi Franses, jedna od Džejmijevih
tetaka, udovica koja – po svemu što sam čula od Tulibardina – vodi poslove domaćinstva za svog
oca. Ili, ako on odabere da nas primi kao diplomatske izaslanike a ne kao srodnike, pretpostavljala
sam da bi se i lord Lovat lično mogao pojaviti da nas primi, u pratnji svih mogućih sekretara,
čuvara i slugu.
Ta poslednja mogućnost je delovala najverovatnije ako se ima u vidu koliko je ovo potrajalo;
na kraju krajeva, ne biste zadržavali formalno obučenu svitu da tako čeka – treba vremena da se
skupi potrebno osoblje. Zamišljajući kako se iznenadno pojavljuje doterani plemić, počela sam da
se predomišljam u pogledu čičkova u kosi, pa sam se opet nagnula nad valov.
Prekinuo me je zvuk koraka iza korita. Zdepasti postariji čovek sa raskopčanom košuljom i
otkopčanim pantalonama je izašao u dvorište, gurajući u stranu debeljuškastu kestenjastu kobilu
oštrim laktom i iznerviranim „Ajde!“ Uprkos poodmaklim godinama, leđa su mu bila prava kao
motka, a ramena široka gotovo koliko i Džejmijeva.
Zastajući kraj valova za konje, osvrnuo se po dvorištu kao da nekoga traži. Pogled mu je
prešao preko mene ne uočavajući me, a onda iznenada poleteo nazad, očito zapanjen. Čovek je
prišao i svađalački mi se uneo u lice, a neobrijane sede čekinje su bile nakostrešene kao bodlje
bodljikavog praseta.
„Ko si, do đavola, ti?“, hteo je da zna.
„Kler Frejzer, ovaj, hoću da kažem ledi od Broh Tuaraha“, kazala sam, prekasno se
prisećajući svoje titule. Povratila sam prisebnost i obrisala kapljicu vode sa brade. „A ko si, do
đavola, ti?“, insistirala sam.
Čvrsta ruka me je otpozadi uhvatila za lakat i strpljivi glas negde iznad moje glave je rekao:
„To je, Sasenah, moj deda. Gospodaru, mogu li da vam predstavim svoju suprugu?“

*****

„Ah?“, kazao je lord Lovat, ukazujući mi čast da me pogleda hladnim plavim očima. „Čuo sam da
si se oženio Engleskinjom.“ Njegov ton je jasno davao do znanja da taj čin potvrđuje sve najgore
pomisli o unuku koga nikad nije sreo.
Podigao je debelu prosedu obrvu u mom pravcu, a onda je probojni pogled uputio Džejmiju.
„Nemaš više mozga od tvog oca, izgleda.“

439
 Videla sam kako se Džejmijeve ruke malo trzaju, opirući se nagonu da se skupe u pesnice.
„Ako ništa drugo, nisam morao da ženu uzimam na silu ili prevaru“, mirno je napomenuo.
Njegov deda je zabrundao, neuznemiren tom uvredom. Učinilo mi se da sam videla kako mu
se usne krive u osmeh, ali nisam bila sigurna.
„Aha, a tom pogodbom si malo toga dobio“, napomenuo je. „Kad smo već kod toga, ova je
jeftinija od one Makenzijeve bludnice koja je ščepala Brajana. Ako ti ova sasenah ženska nije
donela ništa, bar izgleda kao da te malo košta.“ Zakošene plave oči, toliko slične Džejmijevim,
prešle su preko moje isflekane haljine, zapažajući rašiveni porub, oparani šav i kapljice blata po
suknji.
Osećala sam kako fina vibracija prolazi Džejmijem, ali nisam bila sigurna da li je to bes ili
smeh.
„Hvala“, rekla sam uz prijateljski smešak plemiću. „A i ne jedem mnogo. Mada bi mi dobro
došlo kupanje. Samo voda – nemojte se truditi oko sapuna ako je suviše skup.“
Ovog puta sam bila sigurna da su se usne zgrčile.
„Aha, vidim“, rekao je lord. „Poslaću služavku da vas odvede u sobu. I da vam donese sapun.
Mi ćemo vas sačekati u biblioteci pre večere... unuče“, dodao je Džejmiju, pa se okrenuo na
petama i nestao ispod lukova.
„Ko je to mi!“, upitala sam.
„Mlađi Sajmon, pretpostavljam“, odgovorio je Džejmi. „Lordov naslednik. Neki zalutali
rođak ili dva, možda. I neki od njegovih kmetova, rekao bih, sudeći po konjima u dvorištu. Ako će
Lovat da razmatra slanje vojske da se pridruži Stjuartima, njegovi kmetovi i napoličari možda
imaju da kažu koju reč o tome.“

*****

„Da li si ikada videla crvića u guvnu usred jata pilića?“, promrmljao je dok smo hodnikom išli iza
sluge, sat kasnije. „To sam ja – ili mi, trebalo je da kažem. Sad se drži uz mene.“
Razni srodnici klana Frejzer su se zaista okupili. Kada nam je pokazano da uđemo u
biblioteku zamka Bofor, zatekli smo više od dvadeset muškaraca kako sede u prostoriji.
Džejmi je formalno predstavljen, pa je dao zvaničnu izjavu u ime Stjuarta, prenoseći izraze
poštovanja od princa Čarlsa i kralja Džejmsa lordu Lovatu i obraćajući se za pomoć, na šta je
starac odgovorio kratko, elokventno i ne obavezujući se ni na šta. Pošto je zadovoljen protokol,
tada sam ja izašla i bila sam predstavljena, a opšta atmosfera je postala opuštenija.
Okružilo me je mnogo hajlendskih džentlmena koji su se smenjivali da mi iskažu
dobrodošlicu, dok je Džejmi ćaskao sa nekim po imenu Grejam, koji je izgleda bio sestrić lorda
Lovata. Kmetovi su me odmeravali sa dozom rezerve, ali su bili prilično učtivi – sa jednim
izuzetkom.
Mladi Sajmon, građen zdepasto kao njegov otac ali gotovo pedeset godina mlađi, prišao je i
naklonio se nad mojom rukom. Kada se ispravio, odmerio me je pogledom sa pažnjom koja se
graničila sa prostaklukom.
„Džejmijeva žena, hm?“, upitao je. Imao je zakošene oči kao njegov otac i kao Džejmi, ali su
njegove bile smeđe i mutne kao močvara. „To valjda znači da treba da vas oslovljavam sa
‘bratanice’, zar ne?“ Bio je približno Džejmijevih godina, očigledno neku godinu mlađi od mene.
„Ha-ha“, uljudno sam rekla, dok se on kikotao svojoj dosetki. Pokušala sam da povučem
ruku, ali je on nije puštao. Umesto toga se raspoloženo osmehnuo, još jednom me odmeravajući.
„Čuo sam za vas, znate“, kazao je. „Vi ste prilično slavni po Hajlendsu, gospođo.“
„Oh, zaista? Baš lepo.“ Neprimetno sam povukla; kao odgovor, njegova ruka se stegla oko
moje u stisku koji je bio takoreći bolan.

440
 „Oh, da. Čuo sam da ste veoma popularni među ljudima pod komandom vašeg muža“, rekao
je smešeći se tako jako da su mu se oči skupile u tamnosmeđe proreze. „Zovu vas neo-geimnidh
meala, kako čujem. To znači ‘Gospa Medne Usne’“ preveo je, kada je video moj zaprepašćeni izraz
zbog nepoznatih gelskih reči.
„Ovaj, hvala...“ počela sam, ali nisam stigla dalje pre nego što se Džejmijeva pesnica zabila u
vilicu Sajmona Mlađeg i njegovog polustrica poslala da se otkotrlja na okrugli sto i raspe
poslastice i kašičice po uglačanim pločicama uz užasan zveket.
Mladi Sajmon je bio obučen kao džentlmen, ah je imao instinkte čoveka naviknutog na tuču.
Digao se na kolena ruku stegnutih u pesnice, a tada se sledio. Džejmi je stajao nad njim, sa
šakama nemarno skupljenim, ali je njegova mirnoća zastrašivala više od otvorene pretnje.
„Ne“, rekao je ravnomernim glasom, „ona ne zna mnogo gelskog. A pošto si sada to dokazao
na opšte zadovoljstvo, ljubazno ćeš se izviniti mojoj supruzi pre nego što ti zube saspem u grlo.“
Mladi Sajmon je besno gledao u Džejmija, a onda pogled skrenuo u svog oca koji je jedva vidljivo
klimnuo, izgledajući kao da je nestrpljiv zbog ovog ometanja. Kosa mlađeg Frejzera se oslobodila
trake, i visila mu je oko lica kao mahovina sa drveta. Oprezno je odmerio Džejmija, ali uz primesu
nečega što je izgledalo kao da i njega zabavlja, pomešanog sa uvažavanjem. Prešao je nadlanicom
preko usta, i dalje na kolenima, a onda mi se ozbiljno naklonio.
„Molim za oproštaj, gđo Frejzer, i izvinjavam se za eventualnu uvredu.“
Nisam stigla da učinim ništa drugo sem da graciozno klimnem glavom kao odgovor, pre
nego što me je Džejmi izveo u hodnik. Gotovo smo stigli do vrata na kraju hodnika pre nego što
sam progovorila, osvrćući se da se uverim da nas niko neće čuti.
„Šta, pobogu, znači neo-geimnidh mealat“, pitala sam, cimajući njegov rukav da ga usporim.
On je oborio pogled, kao da su mu misli već negde odlutale.
„Ah? Oh, to znači medne usne, to je tačno. Manje ili više.“
„Ali?“
„Pri tome nije govorio o tvojim ustima, Sasenah“, suvo je rekao Džejmi.
„Što, pa to...“ Krenula sam da se okrećem prema salonu, ali mi je Džejmi jače stegao ruku.
„Kokodakanje“, promrmljao mi je u uvo. „Ne brini, Sasenah. Samo me iskušavaju. Biće to u
redu.“
Mene je ostavio brizi ledi Franses, sestri mladog Sajmona, a on se vratio u biblioteku,
ramena ukočenih za bitku. Nadala sam se da neće udariti još nekog rođaka; iako nisu svi Frejzeri
bili tako krupni kao Makenziji, uvek su bili na nekakvom oprezu koji nije obećavao ništa dobro
onome ko bi pokušao nešto u njihovoj neposrednoj blizini.
Ledi Franses je bila mlada, imala je oko dvadeset dve, i posmatrala me je sa nekakvom
užasnutom fascinacijom, kao da bih mogla skočiti na nju ako me ne primiruje stalno čajem i
slatkišima. Napinjala sam se da budem što prijatnija i nimalo preteča, pa se posle nekog vremena
ona opustila dovoljno da prizna da nikada ranije nije srela neku Engleskinju. „Engleskinja“ je,
koliko sam shvatila, vrlo egzotična i opasna vrsta.
Pazila sam da ne pravim nagle pokrete i posle nekog vremena ona je bila dovoljno komotna
da me stidljivo upozna sa svojim sinom, robustnim trogodišnjakom, koga je u stanju neprirodne
čistoće održavala neprestano oprezna sluškinja strogog lica.
Pričala sam Franses i njenoj mladoj sestri Aline o Dženi i njenoj porodici, koje nisu nikada
upoznale, kada se začuo nagli tresak i vrisak u hodniku. Skočila sam na noge i stigla do dnevne
sobe na vreme da vidim zbijenu gomilu tkanine kako se muči da stane na noge u kamenom
hodniku. Teška vrata biblioteke su bila otvorena i u njima je stajao zdepasti Sajmon Frejzer Stariji,
besan kao ris.
„Dobićeš još gore od toga, devojko moja, i neće ti biti ništa bolje“, rekao je. Ton mu nije bio
naročito preteći; to je bilo samo iznošenje činjeničnog stanja. Zgužvana figura je podigla glavu i
videla sam neko čudno, lepo koščato lice, a tamne oči su bile razrogačene iznad crvene mrlje koja

441
je postajala sve upadljivija na jagodici. Ona me je videla, ali nije ničim dala do znanja da jeste,
samo se podigla na noge i odjurila bez reči. Bila je veoma visoka i izuzetno mršava i kretala se sa
nekom čudnom, pomalo trapavom gracioznošću ždrala, a njena senka ju je pratila po kamenju.
Stajala sam zureći u Starog Sajmona, čija se silueta ocrtavala prema vatri iz biblioteke iza
njega. Osetio je moj pogled i okrenuo glavu da me pogleda. Stare plave oči su se zaustavile na
meni, hladne kao safiri.
„Dobro veče, draga moja“, rekao je i zatvorio vrata.
Stajala sam piljeći u tamna drvena vrata.
„Šta li je to bilo?“, upitala sam Franses koja je došla za mnom.
„Ništa“, rekla je, nervozno oblizujući usne. „Pođi ovamo, rođako.“ Pustila sam je da me
odvuče, ali sam bila rešena da Džejmija kasnije pitam šta se to dogodilo u biblioteci.

*****

Stigli smo do spavaće sobe i Džejmi je elegantno tapšanjem po glavi otpustio našeg malog vodiča.
Skljokala sam se na krevet, bespomoćno zagledajući okolo.
„A šta ćemo sad da radimo?“, upitala sam. Večera je prošla bez mnogo toga vrednog
pomena, ah sam povremeno osećala težinu Lovatovog pogleda na sebi.
Džejmi je slegnuo ramenima, skidajući košulju preko glave.
„Proklet bio ako znam, Sasenah“, rekao je. „Pitali su me kakvo je stanje u hajlendskoj vojsci,
koliko su dobre trupe, šta znam o planovima Njegove visosti. Rekao sam im. A onda su ponovo
pitali sve to isto. Moj deda je sklon da veruje da mu niko neće odgovoriti iskreno“, kiselo je dodao.
„On misli da svi moraju biti pokvareni kao on, sa desetinom različitih motiva – po jednim za
svaku priliku.“
Odmahnuo je glavom i bacio košulju na krevet pored mene.
„Ne može da zna da li lažem o stanju u hajlendskoj vojsci ili ne. Jer da ja želim da se on
pridruži Stjuartima, onda bih mogao reći da je situacija bolja nego što jeste, a ako mi lično nije
stalo šta će on uraditi, onda bih mu mogao govoriti istinu. A on ne namerava da se obaveže ovako
ili onako dok ne bude siguran da zna kakav je moj stav.“
„A kako on to misli da sazna da li govoriš istinu?“, skeptično sam upitala.
„On ima vidovnjaka“, nemarno je odgovorio, kao da je to nešto najuobičajenije u svakom
hajlendskom zamku. Koliko je meni bilo poznato, možda i jeste.
„Stvarno?“ Sela sam na krevet, zaintrigirana. „Da li je to ona čudna žena koju je izbacio u
hodnik?“
„Aha. Zove se Majsri, i vidovita je od rođenja. Ali nije ništa mogla da mu kaže – ili nije htela“,
dodao je. „Bilo je očigledno da ona zna nešto, ali nije radila ništa sem što je odmahivala glavom i
govorila da ne vidi. Tada je moj deda izgubio strpljenje i ošamario je.“
„Bahati starkelja!“, rekla sam, ozlojeđena.
„Pa on baš nije oličenje otmenosti“, složio se Džejmi.
Nasuo je vodu u lavor i počeo da pljuska lice. Podigao je glavu, iznenađen mojim uzdahom, a
voda mu se slivala sa lica.
„Ha?“
„Tvoj stomak...“, rekla sam, pokazujući. Koža između grudne kosti i kilta bila je pegava od
sveže masnice koja se širila kao veliki ružni cvet po bledoj koži.
Džejmi je kratko pogledao i nehajno rekao, „Oh, to“, i nastavio da se umiva.
„Da, to“, rekla sam prilazeći da bolje pogledam. „Šta se desilo?“
„Ništa važno“, rekao je glasom koji je prigušivao peškir. „Malo ishitreno sam nešto rekao
danas pa je deda dao Sajmonu Mlađem u zadatak da me nauči poštovanju.“

442
 „Pa je organizovao da te dvojica manje važnih Frejzera drže dok te udara u stomak?“, rekla
sam, osećajući malo mučnine.
Bacajući peškir u stranu, Džejmi je dohvatio noćnu košulju.
„Vrlo laskavo što smatraš da su dvojica trebala da me drže“, rekao je, cereći se kada mu je
glava izletela iz otvora. „Zapravo, bila su trojica – jedan iza leđa, koji me davio.“
„Džejmi!“
Nasmejao se, snuždeno odmahujući glavom dok je jorgan povlačio nazad na krevet.
„Ne znam šta je to sa tobom, Sasenah, što me uvek tera da se pravim važan zbog tebe.
Očekujem da ću jednog od ovih dana napraviti da me ubiju dok budem pokušavao da te
impresioniram.“ Uzdahnuo je, pažljivo poravnavajući vunenu košulju preko stomaka. „To je samo
gluma, Sasenah, i ne treba da brineš.“
„Gluma! Pobogu, Džejmi!“
„Zar nisi videla kada se nepoznati pas pridruži čoporu, Sasenah? Ostali ga njuškaju, grickaju
za noge i reže da vide hoće li ustuknuti i zarežati na njih. A ponekad dođe i do grizenja, a nekad
ne, ah na kraju svaki pas u čoporu zna svoje mesto, i ko je vođa. Stari Sajmon hoće da bude
siguran da znam ko predvodi ovaj čopor, i to je sve.“
„Oh? I znaš li?“ Legla sam, čekajući da on dođe u krevet. On je dohvatio sveću i iscerio mi se,
a treperavo svetlo je uhvatilo plavičasti sjaj u njegovim očima.
„Vuf“, rekao je i dunuo da ugasi sveću.

*****

Džejmija sam veoma retko viđala naredne dve nedelje, izuzev noću. Tokom dana je stalno bio sa
svojim dedom, loveći ili jašući – jer je Lovat bio bodar čovek uprkos svojim godinama – ili pijući u
radnoj sobi, dok je Stari Lisac polako izvlačio svoje zaključke i pravio planove.
Ja sam većinu vremena provodila sa Franses i ostalim ženama. Iz senke svog strašnog starog
oca, Franses je stekla dovoljno hrabrosti da kaže sopstveno mišljenje i pokazala se kao
inteligentno i zanimljivo društvo. Ona je bila zadužena za upravljanje zamkom i osobljem, ali
kada bi se njen otac pojavio na sceni, ona bi postajala beznačajna, retko bi dizala pogled ili
govorila jače nego šapatom. Nisam bila sigurna da joj zameram.
Dve nedelje po našem dolasku, Džejmi je došao da me odvede iz salona gde sam sedela sa
Franses i Alin, govoreći da lord Lovat hoće da me vidi.
Stari Sajmon je nehajno mahnuo rukom prema bokalima poredanim na stolu pored zida, a
onda je seo u široku fotelju od rezbarene orahovine, sa ulubljenom postavom dobro istrošenog
plavog pliša. Fotelja je odgovarala njegovom niskoj, zdepastoj figuri kao da je pravljena oko njega;
pitala sam se da li je zaista napravljena po narudžbini ili je od dugog korišćenja on zadobio oblik
fotelje.
Ćutke sam sela u ugao sa svojom čašom portoa i nastavila sam da ćutim dok je Sajmon još
jednom ispitivao Džejmija o situaciji i perspektivama Čarlsa Stjuarta.
Po dvadeseti put te nedelje, Džejmi je strpljivo ponavljao broj raspoloživih vojnika,
komandnu strukturu – ako je takvo nešto uopšte postojalo – naoružanje na raspolaganju i njegovo
stanje – uglavnom loše – perspektive da se Čarlsu pridruži lord Luis Gordon ili Farkuharsoni, šta
je Glengari rekao posle Prestonpansa, šta Kameron zna ili je zaključio iz kretanja engleskih trupa,
zašto je Čarls rešio da maršira na jug, i tako dalje i tako dalje. Uhvatila sam sebe kako klimam
glavom nad čašom u ruci pa sam se trgla da se razbudim, baš na vreme da izbegnem da mi se
tečnost boje rubina prospe na suknju.
„... i lord Džordž Marej i Kilmanrok misle da je najbolji savet Njegovoj visosti da se povuče u
Hajlends preko zime“, zaključio je Džejmi, zevajući. Zgrčen u stolici uskog naslona koja mu je

443
data, on je ustao i protegao se, a njegova senka je treperila po svetlim draperijama koje su
prekrivale kamene zidove.
„A šta ti lično misliš?“ Oči starog Sajmona su svetlucale ispod napola spuštenih kapaka dok
je sedeo zavaljen u fotelju. Vatra se dobro razgorela na ognjištu; Frenses je zagrnula vatru u
glavnoj sali prekrivajući je tresetom, ali je ova naložena ponovo po Lovatovom naređenju, i to od
drveta, ne od treseta. Miris borove smole iz drveta koje je gorelo bio je oštar, pomešan sa još jačim
mirisom dima.
Svetlo je bacalo Džejmijevu senku visoko na zid dok se nespokojno okretao, ne želeći da
opet sedne. Bilo je skučeno i tamno u maloj radnoj sobi, pošto su zavese bile navučene zbog noći
– mnogo drugačije od otvorenog, sunčanog crkvenog dvorišta u kome je Kolam postavio isto
pitanje. A i situacija se sada izmenila; ne više miljenik koga su poglavice poštovale, Čarls je sada
slao izaslanike vođama, mrgodno ih pozivajući da poštuju svoje obaveze. Mada je oblik problema
ostao isti – taman, amorfni oblik, koji je poput senke visio nad nama.
„Rekao sam ti šta mislim – deset puta ili još više.“ Iznenada je rekao Džejmi. Nestrpljivo je
mrdao ramenima, kao da mu je sako pretesan.
„Oh, da. Rekao si mi. Ali ovog puta mislim da bismo mogli da čujemo istinu.“ Starac se još
udobnije namestio u fotelji i prekrstio ruke preko stomaka.
„Hoćeš li, onda?“ Džejmi-se kratko nasmejao, pa se okrenuo licem ka dedi. Leđima se
oslonio na sto, a ruke stavio iza leđa. Uprkos razlikama u položaju koji su zauzela njih dvojica,
napetost među njima je stvarala nekakvu nedokučivu sličnost. Jedan visok a drugi nizak, ali
obojica snažni, tvrdoglavi i rešeni da pobede u ovom sukobu.
„Zar nisam iz tvog klana? I tvoj zapovednik? Zahtevam tvoju lojalnost, zar ne?
Znači, u tome je poenta. Kolam je, toliko naviknut na fizičku slabost, poznavao tajnu kako
da slabost drugoga okrene sebi u korist. Sajmon Frejzer, snažan i bodar čak i u starosti, bio je
naviknut da istera po svom mnogo direktnijim sredstvima. Videla sam po kiselom smešku na
Džejmijevom licu da i on poredi Kolamovu molbu sa zahtevom svog dede.
„Možeš li? Ne sećam se da sam ti položio zakletvu.“
Nekoliko dugačkih i krutih dlaka izbijalo je iz Sajmonovih obrva, kako to biva kod starih
ljudi. One su treperile na svetlosti vatre, mada nisam mogla da ocenim da li zato što je ozlojeđen
ili ga ovo zabavlja.
„Zakletva, je li tako? A zar nemaš krv Frejzera u svojim venama?“
Džejmijeve usne su se šeretski iskrivile dok je odgovarao. „Kažu da je pametno ono dete koje
poznaje svog oca, zar ne? Moja majka je bila Makenzi, toliko znam.“
Sajmonovo lice je potamnelo od krvi, a obrve su mu se skupile. Zatim je otvorio usta i
prasnuo je u smeh. Smejao se sve dok nije bio prinuđen da se izdigne u fotelji i nagne napred,
krkljajući i daveći se. Konačno je, lupajući veselo po rukohvatu fotelje, drugu ruku stavio u usta i
izvukao veštačke zube.
„Dože“, krkljao je nerazumljivo, boreći se za dah i šišteći. Lica oblivenog suzama i
pljuvačkom, slepo je pipao da nađe stočić pored fotelje, pa je zube spustio na tacnu. Kvrgavi prsti
su stegli lanenu salvetu i on ju prineo licu, i dalje ispuštajući davljeničko groktanje od smeha dok
je brisao lice.
„Kviste, momče“, konačno je rekao, gadno šuškajući. „Dotuvi mi viski.“
Podignutih obrva, Džejmi je uzeo staklenu flašu sa stola iza sebe i dodao je svom dedi, koji je
sklonio zatvarač i otpio znatnu količinu njene sadržine ne trudeći se oko formalnosti da tečnost
sipa u čašu.
„Misliš da nisi Frejzer?“, rekao je spuštajući bocu i burno izdišući. „Ha!“ Ponovo se zavalio, a
stomak mu s brzo dizao i spuštao dok se borio za dah. Dugim, mršavim prstom pokazao je na
Džejmija.

444
 „Tvoj otac je tajao bat tu gde ti tojiš, momče, i reko mi bat isto što i ti, onog dana kada je
zamak Bofor napustio zauvek.“ Starac se sada smirivao; nakašljao se nekoliko puta i opet obrisao
lice.
„Da li znaš da sam pokušao da zaustavim brak tvojih roditelja tvrdeći da dete Elen Makenzi
nije Brajanovo?“
„Aha, znam.“ Džejmi se opet oslonio na sto, kroz skupljene oči zagledajući svog dedu.
Lord Lovat je frknuo. „Netu da kažem da smo uvek bili u dobvim odnosima, ali znam ja svoje
sinove, i svoje unuke“, zajedljivo je dodao. „Neka me đavo odnese ako bi iko od njih mogao biti
rogonja, išta više od mene.“
Džejmi se nije ni pomakao, ali ja nisam mogla da se obuzdam da ne skrenem pogled sa
starca. Zatekla sam se kako zurim u odbačene zube, flekava bukovina je vlažno svetlucala među
mrvama od kolača. Na sreću, lord Lovat nije primetio moj mali pokret.
Nastavio je, ponovo ozbiljan. „Eh, sad. Dugal Makenzi od Leoha se izjasnio za Čarlsa. Da li
njega zoveš svojim zapovednikom? Da li to pokušavaš da mi kažeš – da si njemu položio
zakletvu?“
„Ne. Nisam se zakleo nikome.“
„Čak ni Čarlsu?“ Starac je bio brz, bacio se na ovo kao mačka na miša. Gotovo da sam mogla
da vidim kako mu se rep trza dok je posmatrao Džejmija, kosih očiju duboko usađenih i
svetlucavih ispod tanušnih kapaka.
Džejmijev pogled je bio fiksiran na skakutave plamenove, a njegova senka nepokretna na
zidu iza njega.
„Nije to ni tražio od mene.“ To je bilo tačno. Čarls nije imao potrebe da od Džejmija traži
zaklinjanje – pošto je to postalo izlišno upisivanjem Džejmijevog imena na Ugovor o udruživanju.
Ipak, znala sam da je činjenica da zapravo nije svoju reč dao Čarlsu bila od značaja za Džejmija.
Ako mora da izda čoveka, neka onda ne bude da je izdao priznatog vođu. Pomisao da ceo svet
misli da je takva zakletva položena bila je mnogo manje važna.
Sajmon je opet zabrundao. Bez veštačkih zuba, nos i brada su mu bili bliži, čudno skraćujući
donju polovinu lica.
„Onda te ništa ne spvečava da se zakuneš meni, kao vođi tvog klana“, tiho je rekao. Rep koji
se trza sada je bio manje vidljiv, ali još uvek prisutan. Gotovo da sam mogla da mu čujem misli u
glavi, kako lebde okolo na nečujnim nogama. Ako bi se Džejmi zakleo na vernost njemu a ne
Čarlsu, Lovatova moć bi porasla. Kao i bogatstvo, od dela prihoda Lalibroha koji bi mogao da traži
kao udeo poglavice. Perspektiva da postane vojvoda se malo približila, svetlucajući kroz
izmaglicu.
„Ništa sem moje sopstvene volje“, prijatno se složio Džejmi. „Ali to mu dođe kao mala
prepreka, zar ne?“ Oči su mu se zborale u uglovima kada ih je još više skupio.
„Mmfm.“ Lovatove oči su bile gotovo sklopljene i polako je klatio glavu sa jedne strane na
drugu. „Oh, da, momče, ti si sin svog oca. Tvrdoglav kao sivonja, i skovo isto toliko glup. Tvebalo
je da znam da se Brajanu neće voditi ništa sem budala od one razvratnice.“
Džejmi je pružio ruku i sa tanjira dohvatio bukove zube. „Bolje ih stavi nazad, napasti
matora“, grubo je rekao. „Ne razumem ni reč od toga što pričaš.“
Usne njegovog dede su se raširile u neveseli osmeh koji je pokazao požuteli patrljak jedinog
polomljenog zuba u donjoj vilici.
„Ne?“, rekao je. „Da li ćef razumeti pogodbu?“ Kratko je pogledao u mene, ali nije video ništa
više od još jednog žetona koji se može uključiti u igru. „Tvoja zakletva za čast tvoje žene, šta
kažeš?“
Džejmi se naglas nasmejao, i dalje držeći zube u jednoj ruci.

445
 „Oh, je li tako? Da ne misliš da je prisiliš pred mojim očima, je li, deda?“ Prezrivo se zavalio,
ruke položene na sto. „Samo napred, a kad završi s tobom, poslaću tetku Franses da počisti
komadiće.“
Njegov deda ga je mirno odmerio. „Ne ja, momče.“ Jedna strana bezubih usta se podigla u
krivi osmeh dok je okretao glavu da me pogleda. „Mada sam zadovoljstvo uzimao i od gorih.“
Hladna zloba u njegovim očima naterala me je da poželim da navučem ogrtač preko grudi radi
zaštite. Na nesreću, nisam ga nosila.
„Koliko je muškaraca ovde u Boforu, Džejmi? Koliko je takvih koji bi rado tvoju fafenah
žensku iskoristili za jedinu stvar za koju valja? Ne možeš da je paziš i danju i noću.“
Džejmi se polako ispravio, a ogromna senka je odražavala njegove pokrete na zidu. Zurio je
naniže u svog dedu bez ikakvog izraza na licu.
„Oh, mislim da ne moraš da brineš, deda“, tiho je rekao. „Jer je moja supruga retka žena.
Pametna, razumeš. Bela Dama, kao dama Aliset.“
Nikada nisam čula za damu Aliset, ali lord Lovat očigledno jeste; glava mu se trgla da bi se
zapiljio u mene, a oči su mu se unezvereno iskolačile. Vilica mu se obesila, ali pre nego što je
stigao da progovori, Džejmi je nastavio, pri čemu je zlobni ton bio jasno prepoznatljiv u pozadini
uglađenog govora.
„Muškarcu koji je uzme u bezbožni zagrljaj intimni delovi tela će se sparušiti kao promrzla
jabuka“, rekao je naslađujući se, „a duša će mu doveka goreti u paklu.“ Ogolio je zube prema svom
dedi i privukao ruku. „Kao ovo.“ Bukovina je bučno pala usred vatre i istog časa je zacvrčala.

446
 41
Kletva vidovite ţene

ećina Škota iz nizine je prešla u prezbiterijanizam dva stoleća ranije. Neki hajlendski
klanovi su im se pridružili, ali su ostali, poput Frejzera i Makenzija, zadržali katoličku
veru. Naročito Frejzeri, sa svojim snažnim rodbinskim vezama sa Francuskom.
U zamku Bofor je postojala mala kapela da služi za pobožne potrebe erlu i njegovoj
porodici, ali je manastir Boli, čak i onako ruiniran, ostao mesto za sahranjivanje
Lovata, a pod svetilišta bez krova bio je gusto popločan nadgrobnim pločama onih koji su ležali
pod njima.
Bilo je to mirno mesto pa sam ponekad šetala tamo uprkos hladnom, vetrovitom vremenu.
Nisam imala predstavu da li je stari Sajmon ozbiljno mislio kada mi je pretio, ili je Džejmijevo
poređenje sa damom Aliset – za koju se ispostavilo da je legendarna „bela žena“ ili isceliteljka,
škotski ekvivalent La Dame Blanche – bilo dovoljno da spreči tu pretnju. Mada sam smatrala da
mi se niko neće ni obratiti među grobovima umrlih Frejzera.
Jednog popodneva nekoliko dana nakon scene u radnoj sobi, prošla sam kroz otvor u
porušenom zidu manastira i utvrdila da ga, za promenu, neću imati samo za sebe. Tamo je bila
visoka žena koju sam videla pred Lovatovom radnom sobom, oslonjena na jedan nadgrobni
spomenik od crvenog kamena, ruku skupljenih zbog hladnoće, dugih nogu ispruženih nalik rodi.
Spremala sam se da skrenem, ali me je ona spazila i pokazala mi da joj se pridružim.
„Vi mora da ste ledi Broh Tuarah?“, rekla je, mada u njenom mekom hajlendskom glasu nije
bilo ni traga od pitanja.
„Jesam. A vi ste... Majsri?“
Smešak joj je ozario lice. Imala je vrlo intrigirajuće lice, pomalo asimetrično kao na
Modiljanijevoj slici, i dugu crnu kosu koja joj je slobodno padala oko ramena prošarana sedim,
mada je očigledno bila mlada. Vidovnjakinja, hm? pomislila sam da baš tako izgleda.
„Da, ja sam vidovita“, rekla je, a smešak se malo proširio po njenim iskrivljenim usnama.
„A i čitate misli, zar ne?“, upitala sam.
Nasmejala se, a taj zvuk je nestao na vetru koji je ječao kroz porušene zidove.
„Ne, ledi. Ali čitam lica i...“ moje je otvorena knjiga. Znam“, rekla sam rezignirano.
Stajale smo jedna kraj druge neko vreme i posmatrale sićušne kapi susnežice kako naleću na
peščar i gustu smeđu travu u koju je zaraslo crkveno dvorište.
„Priča se da ste vi Bela Dama“, iznenada je napomenula Majsri. Osećala sam kako me
intenzivno posmatra, ali bez nervoze koja obično prati takvo posmatranje.
„Priča se“, složila sam se.
„Ah.“ Nije progovorila ponovo, samo je zurila u svoja stopala, duga i elegantna, obuvena u
vunene čarape i kožne sandale. Moji nožni prsti su, iako bolje zaštićeni, počeli da zebu, pa sam
pomislila da njeni mora da su sasvim promrzli ako je ovde već neko vreme.
„Šta radite ovde gore?“, upitala sam. Manastir je bio predivno, mirno mesto po lepom
vremenu, ali ne baš pogodno utočište po hladnoj zimskoj susnežici.

447
 „Došla sam ovde da razmišljam“, kazala je. Uputila mi je mali osmeh, ali je očito bila
preokupirana. O čemu god da je razmišljala, misli joj nisu bile isključivo prijatne.
„O čemu da razmišljate?“, zapitala sam, dižući se da sednem na grob do nje. Istrošena figura
viteza je ležala na poklopcu, sa mačem položenim preko grudi tako da je balčak pravio krst iznad
srca.
„Hoću da znam zašto!“, prasnula je. Njeno mršavo lice je iznenada oživelo od ozlojeđenosti.
„Šta zašto?“
„Zašto! Zašto mogu da vidim šta će se desiti kada ne postoji ni jedna jedina stvar koju mogu
da učinim da bih to izmenila ili sprečila? Kakva je vajda od takvog dara? To i nije dar, ako ćemo
pravo – to je prokletstvo, mada ničim nisam zaslužila da budem tako prokleta!“
Okrenula se i besno gledala u Tomasa Frejzera, uzvišenog pod kacigom, koji je spojenim
rukama držao balčak mača.
„Aha, a možda je to tvoje prokletstvo, napasti matora! I ostatka tvoje proklete porodice. Da li
ste ikada razmišljali o tome?“, iznenada je upitala, okrećući se ka meni. Obrve su joj napravile
visoke lukove iznad smeđih očiju koje su iskrile besnom inteligencijom.
„Da li ste ikada pomislili da možda nije vaša sopstvena sudbina razlog da budete to što jeste?
Da vidovitost ili moć imate samo zato što su potrebni nekom drugom i to nema nikakve veze sa
vama – osim što ste vi ona koja je ima, i morate da patite zbog toga. Jeste li?“
„Ne znam“, rekla sam polako. „Ili da, kad već pitate, jesam se pitala. Zašto ja? Pitate se to sve
vreme, naravno. Ali nikada nisam našla zadovoljavajući odgovor. Mislite da možda vidovitost
imate jer je to prokletstvo Frejzera – da unapred znaju kada će umreti? To je paklena ideja.“
„Paklena je tačan izraz“, složila se sa gorčinom. Nagnula se nazad na sarkofag od crvenog
kamena, zureći u susnežicu koja je prskala preko porušenog zida.
„Šta mislite?“, iznenada je upitala. „Da mu kažem?“
Bila sam zapanjena.
„Kome? Lordu Lovatu?“
„Da, lordu. On me pita šta vidim i bije me kad mu kažem da nema ništa da se vidi. On zna,
razumete; vidi na mom licu kada mi se javila slika. Ali to je jedina moć koju ja imam; moć da ne
kažem.“ Dugi beli prsti su se izmigoljili iz njenog ogrtača i nervozno su se poigravali natopljenom
tkaninom.
„Uvek postoji šansa za to, zar ne?“, rekla je. Glava joj je bila toliko savijena da je kapuljača
ogrtača skrivala lice od mog pogleda. „Postoji šansa da će napraviti neku razliku ako to kažem. I
jeste, tu i tamo, razumete. Lahlanu Gibonsu sam rekla kada sam videla njegovog zeta umotanog u
morsku travu kako mu se jegulje vrpolje ispod košulje. Lahlan je poslušao; smesta je otišao i
probušio čamac svog zeta.“ Nasmejala se, prisećajući se toga. „Bože, kakva je gungula usledila! Ali
kada je velika oluja naišla sledeće nedelje tri čoveka su se udavila, a Lahlanov zet je bio bezbedan
kod kuće, još je krpio svoj čamac. I kada sam ga videla sledeći put, košulja na njemu je bila suva, a
morska trava mu je nestala iz kose.“
„Znači da se to može desiti“, tiho sam rekla. „Ponekad.“
„Ponekad“, kazala je klimajući glavom, i dalje zureći u zemlju. Ledi Sara Frejzer joj je ležala
kod nogu, a nadgrobni spomenik je na sebi imao lobanju iznad ukrštenih kostiju. Hodie mihi cras
tibi, govorio je natpis. Sic transit gloria mundi. Moj red je danas, tvoj sutra. I tako prolazi slava
ovoga sveta.
„Ponekad ne. Kada vidim čoveka umotanog u čaršav, sledi bolest – i tu se ništa ne može
preduzeti.“
„Možda“, rekla sam. Pogledala sam u svoje ruke, raširene na obližnjem kamenu. Bez
medicine, bez instrumenata, bez znanja – da, tada je bolest fatalna i ne može se ništa preduzeti.
Ali ako postoji iscelitelj u blizini i nešto čime se može lečiti... da li je moguće da Majsri vidi senku
nadolazeće bolesti, kao stvaran – mada obično nevidljiv – simptom, slično groznici ili osipu? I da

448
je samo nedostatak medicinskih pogodnosti navodi da takve simptome protumači kao smrtnu
presudu? Nikada neću saznati.
„Nikada to nećemo saznati“, rekla sam, okrećući se njoj. „Ne možemo da kažemo. Mi znamo
stvari koje drugi ljudi ne znaju, a ne možemo da kažemo ni kako ni zašto. Ali mi to imamo – i u
pravu si, to je prokletstvo. Ali ako imaš znanje, i ono može da spreči zlo... misliš li da može
izazvati zlo?“
Odmahnula je glavom.
„Ne mogu da odgovorim. Ako bi znala da ćeš uskoro umreti, postoji li nešto što bi učinila? I
da li bi to bile samo dobre stvari, ili bi iskoristila poslednju priliku da naudiš svojim neprijateljima
– načiniš zlo do koga inače ne bi došlo?“
„Prokleta bila ako znam.“ Ćutale smo neko vreme posmatrajući kako se susnežica pretvara u
sneg i kako se pahuljice nošene vetrom kovitlaju kroz oštećeni ukras manastirskog zida.
„Ponekad, na neki način znam da tamo postoji nešto“, iznenada je rekla Majsri, „ali ne mogu
to da isteram iz glave, da ne gledam. Tako je bilo sa lordom; znala sam da ima nečega, ali sam
uspela da to ne vidim. A onda mi je on naredio da pogledam i kažem čarobne reči da bi vizija
postala jasna. I videla sam.“ Kapuljača njenog ogrtača joj je skliznula kada je nagnula glavu, dižući
pogled ka zidu manastira koji se uzdizao iznad nas, oker i beo i crven, sa malterom koji se krunio
između kamenja. Crna kosa prošarana sedim joj se rasula po leđima, slobodna na vetru.
„On je stajao tamo ispred vatre, ali je bio dan i jasno se moglo videti. Neki čovek je stajao
pored njega, nepomičan kao drvo, lica pokrivenog crnilom. A preko lordovog lica je pala senka
sekire.“
Govorila je to uzdržano kao da samo iznosi činjenice, ali mi je i pored toga prošla jeza duž
kičme. Konačno je uzdahnula i okrenula se meni.
„Pa, onda ću mu reći i pustiti ga da učini šta god hoće. Da mu presudim ili da ga spasem, to
ja ne mogu. Izbor je njegov – i neka mu je gospod bog na pomoći.“
Okrenula se da pođe, pa sam skliznula sa grobnice pravo na nadgrobnu ploču ledi Sare.
„Majsri“, rekla sam. Okrenula se da me pogleda, među grobovima su joj oči bile crne kao
senke.
„Da?“
„Šta vidiš, Majsri?“, upitala sam i stajala čekajući, okrenuta njoj i sa rukama kraj bokova.
Ona je intenzivno piljila u mene, iznad i ispod, iza i ispred. Konačno se slabo nasmešila,
klimajući glavom.
„Ne vidim ništa sem vas, gospo“, tiho je rekla. „Tu ste samo vi.“
Okrenula se i nestala stazom između drveća, ostavljajući me među pahuljama nošenim
snegom.
Da mu presudim ili da ga spasem. To ne mogu. Jer nemam moći izvan tog znanja, nemam
sposobnost da ostale povinujem svojoj volji, nemam načina da sprečim ono što oni hoće. Tu sam
samo ja.
Otresla sam sneg sa svog ogrtača i krenula za Majsri duž staze, deleći sa njom gorko znanje
da postojim samo ja. A ja nisam dovoljna.

*****

Maniri starog Sajmona bili su uglavnom uobičajeni tokom naredne dve ili tri nedelje, ali sam
smatrala da je Majsri ostala pri svojoj nameri da mu ispriča svoje vizije. Iako je izgledao kao da
samo što nije pozvao kmetove i napoličare na marš, iznenada je odustao, govoreći da nema
razloga za žurbu, na kraju krajeva. Ovakvo kolebanje je razbesnelo mladog Sajmona koji je
nestrpljivo iščekivao da ode u rat i ovenča se slavom.

449
 „To nije ništa hitno“, kazao je Stari Sajmon, po deseti put. Podigao je jedan ovseni kolač,
onjušio ga, pa opet spustio. „Možda bismo najbolje učinili da sačekamo prolećnu setvu, na kraju
krajeva.“
„Oni bi mogli stići u London pre proleća!“ Mladi Sajmon je besno gledao preko trpezarijskog
stola dok je njegov otac dohvatao puter. „Ako nećeš ti sam da ideš, onda pusti mene da odvedem
ljude da se pridruže Njegovoj visosti!“
Lord Lovat je zabrundao. „Nestrpljiv si kao đavo“, rekao je, „ali nemaš ni polovinu njegovog
razuma. Zar nikada nećeš naučiti da sačekaš?“
„Vreme za čekanje je odavno prošlo!“, prasnuo je Sajmon. „Kameroni, Makdonaldi,
Makgilivreji – svi su tamo od početka. Zar ćemo mi da odmarširamo pred sam kraj i nađemo se u
položaju prosjaka, iza Klanranalda i Glengarija? Mrka kapa da ćeš tada dobiti vojvodstvo!“
Lovat je imao Džejmijeva široka, ekspresivna usta; čak i u starosti, zadržala su humor i
senzualnost. Nijedno se nije videlo sada. Usne je čvrsto stegao, posmatrajući svog naslednika bez
entuzijazma.
„Ko se ženi na brzinu, kajaće se natenane“, rekao je. „A to još više važi kad biraš gazdu nego
ženu. Žene se možeš otarasiti.“
Mladi Sajmon je prezrivo frknuo i potražio pomoć od Džejmija. Tokom protekla dva meseca
njegovo početno sumnjičavo neprijateljstvo je izbledelo u nevoljni respekt prema vanbračnom
rođaku i njegovoj očiglednoj stručnosti za ratne veštine.
„Džejmi kaže...“, počeo je.
„Znam ja dobro šta on kaže“, upao je stari Sajmon. „Ponavljao je to dovoljno često. Ja ću
doneti odluku u trenutku kad procenim da treba. Ali ne zaboravi, momče – kad dođe do toga da
se treba opredeliti u ratu, malo se može izgubiti čekanjem.“
„Čekanjem da vidiš ko pobeđuje“, promrmljao je Džejmi, studiozno brišući svoj tanjir
parčetom hleba. Starac je oštro podigao pogled, ali je evidentno rešio da ignoriše taj komentar.
„Dao si svoju reč Stjuartima“, tvrdoglavo je nastavljao mladi Sajmon, ne obraćajući pažnju na
očevu uvređenost. „Sigurno ne misliš da je prekršiš? Šta će ljudi reći o tvom ponosu?“
„Isto ono što su rekli i 1715. godine“, mirno je odgovorio njegov otac. „Većina onih koji su
tada ‘rekli te stvari’ su mrtvi, bankrot ili sirotinja po Francuskoj. A ja sam i dalje ovde.“
„Ali...“ Mladi Sajmon je bio crven u licu – uobičajeni rezultat ovakve rasprave sa njegovim
ocem.
„To će biti dovoljno“, oštro je prekinuo stari erl. Odmahnuo je glavom besno gledajući u
sina, usana stegnutih od neodobravanja. „Hriste. Ponekad bih mogao da poželim da taj Brajan nije
umro. On je možda takođe bio budala, ali je bar znao kada da začepi gubicu.“
I mladi Sajmon i Džejmi su se zajapurili od besa, ali su se oprezno zgledali, pa su pažnju
okrenuli hrani.
„A šta ti gledaš?“, zarežao je lord Lovat, uhvativši me kako ga gledam kada se okrenuo od
svog sina.
„Vas“, otvoreno sam odgovorila. „Uopšte ne izgledate dobro.“ I nije, čak i za čoveka u
sedamdesetim godinama. Ne viši od srednje visine, poguren i raširen od starosti, obično je bio
miran i naizgled izdržljiv, ostavljao je utisak da su njegove bačvaste grudi i zaobljeni trbuh čvrsti i
zdravi pod odećom. U poslednje vreme je izgledao malo klonulo, istina, kao da se malo skupio
pod kožom. Zborani podočnjaci su mu potamneli, a koža mu je dobila bolesno bledilo.
„Mfm“, zabrundao je. „A što ne bih? Ne uspevam da se odmorim kad spavam, ni da uživam
kada sam budan. Nije ni čudo ako ne izgledam kao mladoženja.“
„Oh, ali izgledaš, oče“, zlobno je rekao mladi Sajmon, uvidevši priliku da malo uzvrati. „Kao
mladoženja na kraju medenog meseca, kada su svi sokovi iscedeni iz njega.“
„Sajmone!“, kazala je ledi Franses. Pa ipak, na ovo se začuo žubor smeha oko stola pa su se
čak i usne lorda Lovata malo zgrčile.

450
 „Je li?“, rekao je. „Pa, radije ću istrpeti bol iz tog razloga, pravo da ti kažem, momče.“
Neudobno se premestio u stolici i odgurnuo tanjir kuvane repe koji mu je ponuđen. Dohvatio je
svoju čašu sa vinom, podigao je do nosa da je omiriše, a onda je zlovoljno opet spustio.
„Nije vaspitano zuriti u nekoga“, hladno mi je napomenuo. „Ili Englezi imaju drugačije
standarde za učtivost?“
Malo sam pocrvenela, ali nisam oborila pogled. „Samo sam se pitala – nemate apetit i ništa
ne pijete. Koje još simptome imate?“
„Hoćete da dokažete da ste od nekakve koristi, eh?“ Lovat se zavalio u stolicu, prekrstivši
ruke preko širokog stomaka kao postarija žaba. „Isceliteljka, kaže moj unuk. Bela Dama, je li?“
Uputio je ubistveni pogled Džejmiju, koji je jednostavno nastavio da jede ignorišući svog dedu.
Lovat je zabrundao i glavu ironično nagnuo u mom pravcu.
„Ne pijem, damo, jer ne mogu da piškim, a nemam baš želju da puknem ko svinjska bešika.
A ne uspevam da se odmorim jer ustajem dvanaest puta svake noći da bih upotrebio nošu, ali
prokleto malo koristi imam od toga. Pa šta imate da kažete na to, damo Aliset?“
„Oče“, promrmljala je Franses, „stvarno, mislim da ne bi trebao...“
„Mogla bi biti infekcija mokraćne bešike, ali meni liči na prostatu“, odgovorila sam. Podigla
sam svoju čašu s vinom i otpila gutljaj, uživajući u aromi pre nego što sam ga pustila da mi klizne
niz grlo. Uzdržano sam se osmehnula lordu preko čaše dok sam je spuštala.
„Oh, tako znači?“, rekao je visoko podignutih obrva. „A šta je to ako mogu da znam?“
Zavrnula sam rukave i podigla ruke, razgibavajući prste kao mađioničar koji se sprema da
izvede neki iluzionistički trik. Podigla sam levi kažiprst.
„Prostata kod muškaraca“, poučno sam rekla, „je žlezda koja opasuje cevčicu mokraćnog
kanala – a to je prolaz koji od bešike vodi napolje.“ Dva prsta desne šake sam spojila u krug oko
levog kažiprsta, pokazujući. „Kada se prostata zapali ili uveća – a to se zove prostatitis, kada do
toga dođe – ona steže mokraćni kanal“, skupila sam krug oko prsta, „čime preseca protok urina.
Veoma česta stvar kod starijih muškaraca. Vidite li?“
Ledi Franses, koja nije uspela da ostavi nikakav utisak na svog oca mišljenjem o tome kakav
razgovor je prikladan uz večeru, sada je uzbuđeno šaputala mladoj sestri, a obe su me posmatrale
sa još više sumnjičavosti nego obično.
Lord Lovat je fascinirano posmatrao moju malu demonstraciju.
„Aha, vidim“, rekao je. Zakošene mačje oči su se skupile, spekulativno posmatrajući moje
prste. „I šta se tu da preduzeti, onda, kada ste već toliko načitani o tome?“
Razmišljala sam, mršteći se dok sam se prisećala. Nikada nisam zapravo videla – a još manje
lečila – slučaj prostatitisa jer to nije mnogo pogađalo mlade vojnike. Pa ipak, čitala sam
medicinske tekstove gde je opisivan; zapamtila sam tretman pošto je izazvao veliku buru smeha
među medicinskim sestrama na obuci, koje su se fascinirano i užasnuto udubile u prilično
upečatljive ilustracije u tekstu.
„Pa“, rekla sam, „ako izuzmemo operaciju, postoje zapravo samo dve stvari koje možete da
preduzmete. Možete da umetnete metalnu cevčicu kroz penis pa dalje u bešiku da biste na silu
držali kanal otvorenim“, progurala sam kažiprst kroz stegnuti krug, „ili možete da masirate
prostatu da biste smanjili otok. Kroz rektum“, korisno sam dodala.
Čula sam slabašno davljenje pored sebe i kratko sam pogledala u Džejmija. Pogled mu je i
dalje bio prikovan za tanjir, ali se plima crvenila dizala od njegovog okovratnika, a vrhovi ušiju su
mu plamteli. Malo se stresao. Pogledala sam oko stola i zatekla mnogo fasciniranih pogleda koji
su me fiksirali. Ledi Franses, Alin i ostale žene su zurile u mene sa različitim izrazima, u rasponu
od radoznalosti do gađenja, dok su muškarci redom pokazivali gnušanje.
Izuzetak je bio sam lord Lovat koji je zamišljeno trljao bradu, napola zatvorenih očiju.
„Mmfm“, rekao je. „Vraški izbor. Štap kroz kitu, ili prst u zadnjicu, eh?“
„Pre bi bila dva ili tri“, rekla sam. „I to više puta.“ Uputila sam mu dostojanstveni smešak.

451
 „Ah.“ Sličan smešak je ukrasio usne lorda Lovata, a zatim je polako digao pogled fiksirajući
me tamnoplavim očima uz izraz poruge pomešane sa izazovom.
„To zvuči... zabavno“, blago je prokomentarisao. Zakošene oči su kliznule preko mojih šaka,
procenjujući.
„Imate divne ruke, draga moja“, rekao je. „Fino održavane i sa tako dugim belim, tankim
prstima, zar ne?“
Džejmi je spustio svoje ruke na sto uz tresak i ustao. Nagnuo se preko stola, unoseći se u lice
svom dedi.
„Ako su ti potrebne takve usluge, deda“, rekao je. „Za to ću se ja pobrinuti.“ Raširio je šake
po stolu, široke i masivne, sa prstima koji su u prečniku bili približno kao cev pištolja. „Neće mi
biti zadovoljstvo da zavlačim prste u tvoje matoro čupavo dupe“, informisao je svog dedu, „ali
očekujem da je moja potomačka dužnost da te spasem da ne eksplodiraš u prasku mokraće, zar
ne?
Franses je slabašno ciknula.
Lord Lovat je odmeravao svog unuka uz dosta nenaklonosti, a onda se polako digao sa
sedišta.
„Nemoj se truditi“, kratko je rekao. „Naći ću neku sluškinju da to uradi,.“ Mahnuo je rukom
prema okupljenom društvu dajući do znanja da možemo da nastavimo sa jelom, pa je napustio
dvoranu, zastajući da spekulativno pogleda mladu servirku koja je dolazila sa poslužavnikom
isečenog mesa od fazana. Razrogačenih očiju, ona se iskrenula da se provuče pored njega.
Posle odlaska lorda, za trpezarijskim stolom je usledila mrtva tišina. Mladi Sajmon me je
pogledao i otvorio usta. Zatim je kratko pogledao u Džejmija, pa ih zatvorio. Pročistio je grlo.
„Hteo bih soli, ako biste bili ljubazni“, rekao je.

*****

„... i usled nemoći koja me, na žalost, sprečava da lično posetim Vašu visost, šaljem vam
posredstvom svog sina i naslednika dokaze svoje lojalnosti – ne, bolje da kažemo ‘poštovanja’ –
dokaze poštovanja koje već dugo gajim prema Njegovom veličanstvu i Vašoj visosti.“ Lord Lovat je
zastao, mršteći se prema plafonu.
„Šta da pošaljemo, Gideone?“, upitao je svog sekretara. „Da izgleda bogato, ali ne toliko da se
ne može reći da je to samo sitan poklon bez značaja.“
Gideon je uzdahnuo i maramicom obrisao lice. Krepkog, sredovečnog čoveka proređene
kose i okruglih crvenih obraza očigledno je mučila vrelina vatre u spavaćoj sobi.
„Prsten koji je vaše gospodstvo dobilo od erla od Mara?“, predložio je beznadežno. Kap znoja
mu je pala sa podvaljka na pismo koje je zapisivao, pa ju je u potaji obrisao rukavom.
„Nije dovoljno skup“, procenio je lord, „i povlači mnogo političkih asocijacija.“ Pegavi prsti
su zamišljeno dobovali po pokrivaču dok je razmišljao.
Stari Sajmon je sve ovo lepo udesio, pomislila sam. Na sebi je imao svoju najbolju noćnu
košulju i sedeo je podbočen u krevetu sa impresivnim arsenalom lekova poredanih na stolu u
prisustvu svog ličnog lekara, dr Menzijesa, sitnog razrokog čoveka koji me je uporno zagledao sa
puno sumnje. Pretpostavljala sam da starac naprosto ne veruje u maštovitost mladog Sajmona pa
je inscenirao čitav ovaj razrađeni prizor tako da bi njegov naslednik verodostojno mogao da opiše
u kolikoj je meri lord Lovat oronuo kada se bude obratio Čarlsu Stjuartu.
„Ha“, rekao je lord sa zadovoljstvom. „Poslaćemo zlatni i srebrni izletnički pribor. To je
dovoljno izdašno, ali suviše neozbiljno da bi bilo protumačeno kao politička podrška. Sem toga“,
praktično je dodao, „kašika je malo oštećena. U redu“, kazao je sekretaru, „hajde da nastavimo
onda sa ‘Kao što je Vaša visost svesna...’“

452
 Zgledala sam se sa Džejmijem koji je posle toga prikrio smešak.
„Mislim da si mu dala ono što mu treba, Sasenah“, rekao mi je dok smo svlačili odeću posle
naše sudbonosne večere nedelju dana ranije.
„A šta je to?“, upitala sam, „izgovor da bi maltretirao sluškinje?“
„Sumnjam da ga mnogo muče izgovori te vrste“, suvo je rekao Džejmi. „Ne, pružila si mu
mogućnost da bude sa obe strane – kao i obično. Ako ima neku bolest impresivnog naziva zbog
koje je vezan za krevet, onda mu ne mogu zameriti što se ne pojavljuje lično sa ljudima koje je
obećao. Istovremeno, ako pošalje svog naslednika da se bori, Stjuarti će odati priznanje Lovatu da
je održao reč, a ako krene naopako, Stari Lisac će Englezima tvrditi da ničim nije nameravao da
pomogne Stjuartima, već da je mladi Sajmon otišao na svoju ruku.“
„Kažite Gideonu kako se piše ‘prostatitis’, hoćete li, devojko?“ Lord Lovat se obratio meni,
prekidajući mi misli. „A ti se potrudi da to napišeš kako treba glupane“, rekao je svom sekretaru,
„ne želim da Njegova visost to pogrešno pročita.“
„P-r-o-s-t-a-t-i-t-i-s“, izgovarala sam slovo po slovo zbog Gideona. „I kako je jutros?“, upitala
sam, prilazeći lordovom krevetu.
„Hvala vam, znatno bolje“, rekao je starac, cereći mi se uz pokazivanje lažnih zuba. „Hoćete
li da vidite kako piškim?“
„Ne baš sada, hvala vam“, učtivo sam rekla.

*****

Bio je bistar, leden dan sredinom decembra kada smo pošli iz Bolija da se pridružimo Čarlsu
Stjuartu i hajlendskoj vojsci. Uprkos svim savetima, Čarls je krenuo u Englesku, prkoseći vremenu
i zdravom razumu, kao i svojim generalima. Ali su na kraju, u Derbiju, generali prevladali,
hajlendske poglavice su odbile da idu dalje i hajlendska armija je krenula nazad na sever. Hitno
Čarlsovo pismo Džejmiju nas je požurivalo da krenemo na jug „bez odlaganja“, da bismo sreli
Njegovu visost nakon povratka u Edinburg. Mladi Sajmon, izgledajući sasvim kao poglavica klana
u grimiznom tartanu, jahao je na čelu kolone. Oni ljudi koji su imali šta da jašu jahali su za njim, a
veći deo njih je pešačio pozadi.
Pošto smo imali konje, jahali smo sa Sajmonom na čelu kolone, do vremena kada budemo
stigli u Komar. Tamo ćemo se razići, Sajmon i trupe Frejzera da odu u Edinburg, Džejmi navodno
da me otprati u Lalibroh pre nego što se i sam vrati u Edinburg. Naravno, nije imao nikakve
namere da se vraća, ali to nimalo nije bila Sajmonova briga.
Sredinom jutra sam se pojavila iz šumarka ukraj puta i zatekla Džejmija kako nestrpljivo
čeka. Kuvano pivo je bilo posluženo onima koji odlaze, da bi se oraspoložili za putovanje. I mada
sam utvrdila da je kuvano pivo iznenađujuće dobro za doručak, primetila sam i da ima znatan
uticaj na bubrege.
Džejmi je frknuo. „Žene“, rekao je. „Kako možete toliko vremena da potrošite da biste
učinile nešto tako jednostavno kao što je pišanje? Od toga praviš gungulu koliko i moj deda.“
„Sledeći put pođi sa mnom i posmatraj“, grubo sam predložila. „Možda ćeš imati neki
koristan predlog.“
On je samo opet frknuo i okrenuo se da posmatra kolonu ljudi koji su prolazili, ali se ipak
smeškao. Vedar prozračan dan je svima popravio raspoloženje, ali je Džejmi jutros bio naročito
dobro raspoložen. A nije ni čudo – treba da odemo kući. Znala sam da se neće zavaravati kako će
sve proći dobro; ovaj rat će imati svoju cenu. Ali, ako nismo uspeli da zaustavimo Čarlsa, možda je
i dalje moguće da sačuvamo mali ćošak Škotske do koga nam je najviše stalo – Lalibroh. Toliko bi
ipak moglo biti u našoj moći.
Kratko sam pogledala kolonu za nama.

453
 „Dvesta ljudi je pristojan prizor.“
„Sto sedamdeset“, odsutno me je ispravio Džejmi, pružajući ruke da dohvati uzde.
„Jesi li siguran?“, znatiželjno sam upitala. „Lord Lovat je rekao da šalje dve stotine. Čula sam
kada je diktirao pismo u kom je tako rekao.“
„Pa, nije.“ Džejmi se okrenuo u sedlu i izdigao se u uzengijama pokazujući niz nagib pred
nama ka udaljenoj tački gde se zastava Frejzera sa jelenskom glavom na grbu vijorila na čelu
kolone.
„Izbrojao sam ih dok sam te čekao“, objasnio je. „Trideset konjanika tamo sa Sajmonom,
zatim pedeset sa mačevima i štitovima – to su verovatno pripadnici lokalne straže – a zatim seljaci
sa kosama i čekićima za pojasom, a takvih je devedeset.“
„Pretpostavljam da se tvoj deda uzda u to da ih princ Čarls neće lično brojati“, cinično sam
napomenula. „Pokušava da mu se oda priznanje za više nego što je poslao.“
„Aha, ali će imena biti uneta u vojne spiskove kada stignu u Edinburg“, rekao je Džejmi,
mršteći se. „Bolje da pogledam.“
Ja sam ga smireno pratila. Procenila sam da je moj konj star dvadesetak godina i sposoban
samo za postojani hod. Džejmijev je bio malčice življi, mada i dalje ni prineti Donasu. Ogromni
pastuv je ostavljen u Edinburgu pošto je princ Čarls želeo da ga jaše na javnim zbivanjima. Džejmi
se složio s tim zahtevom jer je strahovao da bi i stari Sajmon mogao da prisvoji velikog konja ako
bi se Donas našao nadohvat njegovih grabljivih ruku.
Sudeći po prizoru koji se ukazao preda mnom, Džejmi je dobro procenio karakter svog dede.
Džejmi je prvo jahao pored pisara mladog Sajmona i nešto što je sa moje udaljenosti izgledalo kao
žučna rasprava završilo se kada se Džejni nagnuo iz sedla, zgrabio pisarove uzde i povukao konja
ozlojeđenog čoveka iz kolone, na rub blatnjave staze.
Njih dvojica su sjahala i stajala licem u lice, očito se energično unoseći u to. Kada je spazio
svađu, mladi Sajmon je i sam izašao u stranu pokazujući ostatku kolone da produži. Usledilo je
dosta muvanja; bila sam dovoljno blizu da vidim Sajmonovo lice crveno od ljutnje, zabrinutu
grimasu na licu pisara i nekoliko prilično žestokih Džejmijevih pokreta.
Posmatrala sam tu pantomimu fascinirano kada je pisar, rezignirano slegnuvši ramenima,
otkopčao svoj samar, preturao po njemu i izvadio nekoliko listova pergamenta. Džejmi ih je
zgrabio i preleteo pogledom, prateći kažiprstom napisane redove. Dohvatio je jedan list, puštajući
da ostali popadaju po zemlji, a zatim je njim mlatio u lice Sajmonu Frejzeru. Mladi Lisac je
izgledao zatečeno. Uzeo je list, piljio u njega, a onda podigao pogled u neverici. Džejmi je
dograbio list nazad i uz znatan trud pocepao pergament uzduž, a zatim i popreko, pa komadiće
nagurao u svoju torbicu.
Ja sam zaustavila svog ponija koji je predah iskoristio da pronjuška među jadnim ostacima
biljnog sveta koji su se još dali naći. Zadnja strana vrata mladog Sajmona je bila drečavo crvena
kada se okrenuo nazad svom konju, pa sam rešila da mu se ne nađem na putu. Džejmi, opet u
sedlu, došao je kasom da mi se pridruži, riđa kosa mu se na vetru vijorila kao barjak, a oči su
blistale od besa iznad čvrsto stisnutih usana.
„Smrdljivi matori seronja“, rekao je bez ceremonije.
„Šta je uradio?“, raspitivala sam se.
„Nabrojao je imena mojih ljudi na sopstvenim spiskovima“, kazao je Džejmi. „Prisvojio ih
kao deo svog puka Frejzera. Zeznuti matori naduvenko!“ Čežnjivo je bacio pogled nazad duž
staze. „Šteta što smo ovoliko odmakli; predaleko je da se vraćam i stisnem starog kvarnjaka.“
Oduprla sam se želji da Džejmija navedem da svog dedu nazove još nekim takvim imenima,
pa sam umesto toga zapitala: „Zašto li je to učinio? Tek da bi izgledalo da pravi veći doprinos
Stjuartima?“
Džejmi je klimnuo glavom, a navala besa mu se polako povlačila iz obraza.

454
 „Aha, tako je. Da ostavi bolji utisak a da ga to ništa ne košta. Ali ne samo to. Pokvareni
matori zlikovac želi moju zemlju nazad – oduvek je i želeo, sve otkad je bio prinuđen da odustane
kada su se moji roditelji venčali. Sada misli da, ako sve izađe na dobro i on postane vojvoda od
Invernesa, može da tvrdi da je Lalibroh bio njegov sve vreme, a da sam mu ja samo napoličar – pri
čemu je dokaz to što je digao ljude sa tog imanja u odgovor na poziv Stjuartovih.“
„Da li zaista nešto takvo može da mu prođe?“, sumnjičavo sam upitala.
Džejmi je duboko udahnuo pa ispustio dah, a oblačić pare mu je, kao zmaju, izašao iz
nozdrva. Sumorno se nasmešio i potapšao torbicu za pojasom.
„E sada više ne može“, rekao je.

*****

Od Bolija do Lalibroha je trebalo dva dana puta po dobrom vremenu, uz dobre konje i suvu
zemlju i zastajanje samo koliko je nužno da bi se jelo, spavalo i da bi se održavala lična higijena.
Onako kako je bilo, jedan od konja je počeo da hramlje deset kilometara od Bolija, na smenu su
padali sneg i susnežica i duvalo je, močvarno zemljište se mestimično smrzlo u klizavi led, pa je
malo zbog jednog, malo zbog drugog, proteklo gotovo nedelju dana pre nego što smo silazili
poslednjom kosinom koja je vodila prema kući u Lalibrohu – smrznuti, umorni, gladni i
zapušteni.
Bili smo sami, samo nas dvoje. Murtag je poslat u Edinburg sa mladim Sajmonom i ratnicima
iz Bofora da proceni kako stvari stoje sa hajlendskom vojskom.
Kuća je stajala izdržljivo među pomoćnim zgradama, bela kao i snegom pokrivena polja oko
nje. Živo sam se sećala osećanja koja su me obuzela kada sam prvi put ugledala to mesto. Istina,
videla sam ga u sjaju lepog jesenjeg dana, ne kroz nalete vetrom nošenog snega, ali je čak i tada
izgledalo kao neko dobrodošlo utočište. Utisak snage i mira sada je bio pojačan toplom svetlošću
fenjera koja se rasipala kroz donje prozore, mekožuto na sve tamnijoj sivoj boji u sumrak.
Osećanje dobrodošlice se još više pojačalo kada sam za Džejmijem ušla na glavni ulaz i bila
dočekana mirisom pečenog mesa i svežeg hleba od kojih je išla voda na usta.
„Večera“, rekao je Džejmi, zažmurivši u blaženstvu dok je udisao ove prijatne mirise. „Bože,
vola bih mogao da pojedem.“ Led koji se topio kapao mu je sa ogrtača, praveći barice na drvenom
podu.
„Ja sam mislila da ćemo morati da pojedemo jednog“, napomenula sam, razvezujući svoj
ogrtač i otresajući sneg iz kose. „Onaj jadni stvor za kog si se trampio u Kirkinmilu jedva može da
hramlje.“
Zvuk naših glasova se proneo hodnikom pa su se otvorila vrata iznad i zatim se začuo zvuk
malih nogu i radosni poklič kada je mladi Džejmi dole ugledao svog imenjaka.
Buka prilikom njihovog susreta privukla je pažnju ostalih ukućana i pre nego što smo se
osvestili bili smo uhvaćeni u pozdrave i zagrljaje kada su Dženi i beba, mala Megi, Ijan, gđa Kruk i
pojedine sluškinje požurili u hodnik.
„Tako je lepo videti te, dragi moj“, govorila je Dženi po treći put, dižući se na prste da
poljubi Džejmija. „Kakve smo vesti čuli o vojsci, plašili smo se da će meseci proteći pre nego što se
vratiš kući.“
„Aha“, kazao je Ijan, „jesi li doveo nekog od ljudi sa sobom, ili je ovo samo poseta?“
„Doveo ih nazad?“ Zauzet pozdravljanjem svoje starije sestričine, Džejmi se zapiljio u svog
zeta, trenutno zaboravljajući na devojčicu u naručju. Prizvan svesti o njenom prisustvu čupanjem
za kosu, odsutno ju je poljubio i predao je meni.
„Kako to misliš, Ijane?“, hteo je da zna. „Svi ljudi su trebali da se vrate pre mesec dana. Zar
neki nisu došli kući?“

455
 Čvrsto sam držala malu Megi, a zloslutni predosećaj me je obuzimao dok sam gledala kako
sa Ijanovog lica bledi osmeh.
„Nijedan od njih se nije vratio, Džejmi“, polako je odgovorio, a duguljasto, dobroćudno lice
je naglo poprimilo isti sumoran izraz kao i Džejmijevo. „Nismo videli nijednog od njih niti smo
išta čuli otkad su otišli sa tobom.“
Začuo se povik sa kapije gde je Rabi Maknab raspremao konje. Džejmi se okrenuo u mestu,
prišao vratima i otvorio ih, naginjući se napolje u oluju.
Preko njegovog ramena sam videla da neki jahač stiže kroz snežnu oluju. Vidljivost je bila
suviše loša da bih mu razaznala lice, ali oko male, žilave figure koja se poput majmuna držala za
sedlo nije bilo greške. „Brz kao munja“, rekao je Džejmi i očito je bio u pravu; da se put od Bolija
do Edinburga, pa onda do Lalibroha prevali za jednu nedelju bio je pravi podvig izdržljivosti.
Jahač je bio Murtag i nije trebalo imati Majsrinu vidovitost da bi se znalo da su vesti koje donosi
loše.

456
 42
Ponovni susreti

obledeo od besa, Džejmi je tresnuo vratima holirudskog jutarnjeg salona. Juan

Kameron je skočio na noge, prevrćući mastionicu koju je koristio. Sajmon Frejzer,
naslednik Lovata, sedeo je preko puta, ali je samo podigao guste crne obrve na ulazak
svog rođaka.
„Prokletstvo!“, kazao je Juan, tražeći po rukavu maramicu da bi njome upio
narastajući fleku. „Koji ti je đavo, Frejzeru? Oh, dobro vam jutro, gđo Frejzer“, dodao je kada me
je spazio iza Džejmija.
„Gde je Njegova visost?“, zahtevao je Džejmi bez ikakvog uvoda.
„Zamak Stirling“, odgovorio je Kameron, ne uspevajući da nađe maramicu koju je tražio.
„Imaš li neku krpu, Frejzeru?“
„Da imam, udavio bih te njom“, rekao je Džejmi. Malo se opustio kada je shvatio da Čarls
Stjuart nije tu, ali su mu uglovi usana još uvek bili zategnuti. „Zašto je dopustio da moje ljude drže
u Tolbutu? Upravo sam ih obišao, drže ih na mestu gde ne bih držao ni svinje! Boga mu, sigurno
ste mogli nešto preduzeti!“
Kameron je na to pocrveneo, ali su se njegove bistre smeđe oči bez vrdanja susrele sa
Džejmijevim pogledom.
„Pokušao sam“, kazao je. „Rekao sam Njegovoj visosti da sam siguran da je to greška – aha, a
trideset njih je bilo petnaest kilometara od vojske kada su nađeni, baš greška! – a sem toga, ako su
stvarno nameravali da dezertiraju, da on nema toliku vojnu silu da bi mogao da ih se tek tako
odrekne. To je jedino što ga je sprečilo da ne naredi da svi do poslednjeg budu obešeni na licu
mesta, razumeš“, rekao je, postajući sve bešnji kako je šok od Džejmijevog ulaska prolazio.
„Pobogu, čoveče, dezertiranje u ratu je veleizdaja!“
„Je li?“, skeptično je upitao Džejmi. Kratko je klimnuo mladom Sajmonu, a onda je gurnuo
stolicu ka meni pre nego što je i sam seo. da li ste poslali naređenje da se obesi dvadeset tvojih
ljudi koji su otišli kući, Juane? Ili je to sada bliže četrdeset?“
Kameron je još jače pocrveneo i oborio pogled, koncentrišući se na upijanje mastila
maramicom koju mu je pružio Sajmon Frejzer.
„Oni nisu uhvaćeni“, konačno je promrmljao. Kratko je pogledao u Džejmija, a mršavo lice
bilo je iskreno. „Idi do Njegove visosti u Stirling“, posavetovao je. „Pobesneo je zbog dezertiranja,
mada je, na kraju krajeva, baš on naredio da odeš u Boli i ostaviš svoje ljude bez nadzora, zar ne?
A oduvek je imao dobro mišljenje o tebi, Džejmi, i smatra te prijateljem. Možda će poštedeti tvoje
ljude ako ga budeš molio za njihove živote.“
Podižući mastilom natopljenu maramicu, sumnjičavo ju je odmerio, pa uz promrmljano
izvinjenje izašao da je baci, očigledno jedva čekajući da se skloni od Džejmija.
Džejmi je sedeo opružen u stolici i disao kroz stisnute zube malo šišteći, pogleda fiksiranog
na mali goblen na zidu koji je predstavljao grb Stjuarta. Dva ukočena prsta na njegovoj desnoj ruci
su polako lupkala po stolu. Bio je u manje-više istom stanju otkad je Murtag stigao u Lalibroh sa

457
vestima da je trideset Džejmijevih ljudi uhvaćeno u činu dezertiranja i zatvoreno u ozloglašeni
edinburški zatvor Tolbut, osuđeno na smrt.
Ja lično nisam mislila da Čarls namerava da pogubi te ljude. Kao što je Juan Kameron
naglasio, hajlendskoj vojsci je trebao svaki sposoban čovek. Onaj prodor u Englesku za koji se
Čarls zalagao skupo je koštao, a podrška iz unutrašnjosti Engleske, koju je on predvideo, nije se
ostvarila. Ne samo to: kad bi pogubio Džejmijeve ljude u njegovom odsustvu, to bi bio čin tolikog
političkog idiotluka i lične izdaje da čak ni Čarls Stjuart ne bi pomislio na to.
Ne, smatrala sam da je Kameron u pravu i da će ljudima kad-tad biti oprošteno. Nema
sumnje da je to uviđao i Džejmi, ali je svest o tome bila slaba uteha za njega imajući u vidu da
njegovo naređenje ne samo da nije njegove ljude odvelo na sigurno iz posustalog ustanka, već ih
je spakovalo u jedan od najgorih zatvora u celoj Škotskoj, žigosalo ih kao kukavice i osudilo ih na
sramotnu smrt vešanjem.
To je, zajedno sa pretečom perspektivom da ljudi ostanu u svom tamnom, prljavom zatvoru,
sa odlaskom u Stirling i ponižavanjem da moljaka Čarlsa, bilo više nego dovoljno da objasni izraz
Džejmijevog lica – nalik čoveku koji je upravo doručkovao srču.
Mladi Sajmon je takođe bio ćutljiv, namršten, a široko čelo mu se zboralo od razmišljanja.
„Ja ću poći sa tobom kod Njegove visosti“, iznenada je rekao.
„Hoćeš?“ Džejmi je iznenađeno pogledao u svog polustrica, a onda je suzio pogled na
Sajmona. „Zašto?“
Sajmon se malo nacerio. „Krv je krv, na kraju krajeva. Ili misliš da hoću da polažem pravo na
tvoje ljude, kao što je to otac učinio?“
„Hoćeš li?“
„Mogao bih“, iskreno je rekao Sajmon, „ako bih smatrao da mi to može nečemu poslužiti.
Mada mislim da su veći izgledi da mi to donese nevolje. Nemam nimalo želje da se tučem sa
Makenzijima – ili sa tobom, rođo“, dodao je, cereći se sve više. „Koliko god da je Lalibroh bogat,
podaleko je od Bolija, i svi su izgledi da bi se trebalo vraški boriti da se dođe do njega, bilo silom
ili preko suda. To sam rekao ocu, ali on čuje samo ono što želi da čuje.“
Mladi čovek je odmahnuo glavom i popravio pojas sa mačem oko kukova.
„Svi su izgledi da će bolji ulov biti sa vojskom; a sigurno će biti kada se kralj vrati na presto.
I...“ zaključio je, „ako ta vojska misli da se bori onako kao u Prestonu, trebaće joj svaki vojnik do
koga može da dođe. Poći ću sa tobom“, odlučno je ponovio.
Džejmi je klimnuo glavom, a spori osmeh mu se probudio na licu. „Zahvaljujem ti, onda,
Sajmone. To će pomoći.“
Sajmon je klimnuo glavom. „Aha, dobro. A neće naškoditi ni da pitaš Dugala Makenzija da
dođe i kaže neku reč za tebe. On je sada u Edinburgu.“
„Dugal Makenzi?“ Džejmijeve obrve su se upitno podigle. „Aha, pretpostavljam da to ne bi
naškodilo, ali...“
„Neće škoditi? Čoveče, zar me nisi čuo? Makenzi je oličenje ljubimca princa Čarlsa.“ Sajmon
se zavalio u sedištu, podrugljivo gledajući u svog rođaka.
„Zašto?“, upitala sam. „Šta je, pobogu, on učinio?“ Dugal je doveo dvesta pedeset ratnika da
se bore za interese Stjuarta, ali je dosta poglavica dalo i veći doprinos.
„Deset hiljada funti“, kazao je Sajmon, uživajući u tim recima dok ih je prevaljivao preko
jezika. „Deset hiljada funti u finom srebru. To je Dugal Makenzi doneo da položi pred noge svom
suverenu. I to nikako u zao čas“, rekao je prozaično, podižući se iz razbaškarene poze. „Kameron
mi je upravo govorio da je Čarls potrošio i poslednje ostatke španskog novca, a od engleskih
pristalica na koje je računao stiže prokleto malo. Dugalovih deset hiljada će naoružavati i hraniti
armiju bar još nekoliko nedelja, a uz malo sreće, do tada će dobiti još iz Francuske.“ Konačno
uvidevši da njegov nemarni rođak odlično Englezima skreće pažnju, Luj se neodlučno složio da
ispljune nešto novca. Mada novac nikako da stigne.

458
 Zurila sam u Džejmija, a njegovo lice je odražavalo izbezumljenost koju sam i ja osećala. Gde
li je uopšte Dugal Makenzi uspeo da nade deset hiljada funti? Iznenada sam se setila gde sam
ranije čula da se pominje taj iznos – u lopovskoj rupi u Krejnsmuiru, gde sam provela tri
beskonačna dana i noći čekajući da mi sude zbog veštičarenja.
„Gejlis Dankan!“, uzviknula sam. Jeza me je obuzela od prisećanja na taj razgovor vođen u
gustom mraku vlažne rupe, gde mi je sagovornica bila samo glas u tami. Soba u salonu je bila
topla, ali sam ipak čvršće prigrnula ogrtač.
„Preusmerila sam gotovo deset hiljada funti“, rekla je tada Gejlis, hvaleći se krađom
počinjenom pametnim falsifikovanjem imena svog pokojnog muža. Artur Dankan, koga je
otrovala, bio je poreski namesnik tog okruga. „Deset hiljada funti za jakobitski pokret. Kada dođe
do ustanka, znaću da sam dala svoj doprinos.“
„Ona je to ukrala“, rekla sam, a žmarci su mi prošli po rukama od pomisli na Gejlis Dankan,
osuđenu za veštičarenje, upućenu u plamenu smrt ispod grana oskoruše. Gejlis Dankan, koja je
smrt izbegla taman dovoljno da rodi dete koje je nosila svom ljubavniku – Dugalu Makenziju.
„Ona ga je ukrala i dala Dugalu; ili ga je on uzeo od nje, sada se ne zna šta od to dvoje.“ Potresena,
ustala sam i koračala ispred vatre.
„Kopile jedno!“, rekla sam. „Eto šta je radio u Parizu pre dve godine!“
„Šta?“ Džejmi mi se mrštio, a Sajmon je zurio zinuvši.
„Došao u posetu Čarlsu Stjuartu. Došao je da vidi da li Čarls zaista planira pobunu. Možda
mu je tada obećao novac, možda je to podstaklo Čarlsa da rizikuje i dođe u Škotsku – obećanje
novca Gejlis Dankan. Ali Dugal nije mogao da Čarlsu novac preda otvoreno dok je Kolam bio živ –
Kolam bi postavio pitanja; bio je suviše pošten da bi upotrebio ukradeni novac, bez obzira na to
ko ga je zapravo ukrao.“
„Razumem.“ Džejmi je klimnuo glavom, zamišljenog pogleda. „Ali sada je Kolam mrtav“,
tiho je rekao. „I Dugal Makenzi je prinčev ljubimac.“
„Što sve ide tebi u prilog, kao što sam rekao“, ubacio je Sajmon, nestrpljiv zbog razgovora o
ljudima i stvarima koje samo površno poznaje. „Idi i nađi ga; u ovo doba dana je verovatno u Kraju
sveta.“
„Da li misliš da će se kod princa založiti za tebe?“, upitala sam Džejmija, zabrinuta. Dugal je
u jednom periodu posinio Džejmija, ali je sigurno da su odnosi među njima na smenu bili bolji i
gori. Možda Dugal neće hteti da rizikuje svoju novostečenu popularnost kod princa zalažući se za
grupu kukavica i dezertera.
Mladi Lisac možda nije imao godine svog oca, ali je posedovao dosta njegove pronicljivosti.
Guste crne obrve su poletele naviše.
„Makenzi i dalje želi Lalibroh, zar ne? A ako misli da je moguće da otac i ja bacimo oko na
tvoju zemlju, biće voljniji da ti pomogne da povratiš svoje ljude, zar ne? Koštalo bi ga mnogo više
da se bori sa nama oko toga nego da izađe na kraj s tobom, jednom kada se rat završi.“ Klimnuo je
glavom, veselo žvaćući gornju usnu dok je razmatrao moguće pravce daljih zbivanja.
„Ja ću otići i mahati mu kopijom očevog spiska pod nosom pre nego što razgovaraš s njim. Ti
uđi i kaži mu da ćeš me pre videti u paklu nego što ćeš mi dopustiti da polažem pravo na tvoje
ljude, a onda ćemo svi zajedno otići u Stirling.“ Saučesnički se iscerio Džejmiju.
„Oduvek sam mislila da niko nije skloniji zaverama od Škota“, napomenula sam.
„Šta?“ Obojica su podigla poglede, zapanjena.
„Nije važno“, rekla sam, odmahujući glavom. „Krv će sve reći.“
Ostala sam u Edinburgu kada je Džejmi sa ujakom i stricem odjahao za Stirling da sa
princom sredi stvari. Pod takvim okolnostima nisam mogla da ostanem u Holirudu, već sam
smeštaj našla u jednoj uličici iznad Kanongejta.
Zatvorenici Tolbuta nisu mogli da izađu, ali one koji su želeli da ih posete ništa nije
sprečavalo. Fergus i ja smo zatvor posećivali svakodnevno, a pametno odabrano podmićivanje

459
malim iznosom mi je omogućio da doturam hranu i lekove ljudima iz Lalibroha. Teorijski, nije mi
bilo dozvoljeno da nasamo razgovaram sa zatvorenicima, ali su i tu postojali mali propusti u
sistemu kada se prikladno podmaže, pa sam uspela da nasamo razgovaram sa kovačem Rosom u
dva-tri navrata.
„Ja sam kriv, gospo“, rekao je odmah, prvi put kada sam ga videla. „Trebalo je razumnije da
nateram ljude da odlaze u grupicama od po tri ili četiri, a ne svi zajedno kako smo učinili. Mada
sam se plašio da ću neke izgubiti – većina njih nikada ranije nije bila na više od deset kilometara
od svog doma.“
„Nema potrebe da kriviš sebe“, uveravala sam ga. „Prema onome što sam čula, reč je samo o
nesrećnoj slučajnosti da ste uhvaćeni. Ne brini, Džejmi je otišao da nađe princa u Stirlingu.
Oslobodiće vas odavde začas.“
On je klimnuo glavom, umorno sklanjajući loknu sa lica. Bio je prljav i zapušten, a znatno se
i skupio u odnosu na onog krupnog, robustnog zanatliju kakav je bio pre nekoliko meseci. Ipak mi
se nasmešio i zahvalio mi za hranu.
„Neće se baciti“, iskreno je rekao. „Dobijamo samo nekakve bućkuriše. Mislite li...“ Oklevao
je. „Mislite li da biste mogli da pribavite nekoliko ćebadi, gospo? Ne bih vam to tražio, ali
četvorica imaju groznicu i...“
„Nabaviću“, rekla sam.
Otišla sam iz zatvora, pitajući se kako li ću stvarno uspeti da ih pribavim. Iako je glavnina
vojske otišla na jug da napadne Englesku, Edinburg je ipak bio okupirani grad. Sa svim onim
vojnicima, plemićima i prišipetljama koji su stalno dolazili i odlazili, sva roba je imala visoku cenu
i teško se nalazila. Ćebad i topla odeća su se mogli naći, ali će koštati puno, a meni je u torbici
ostalo tačno deset šilinga.
U Edinburgu je postojao bankar, neki g. Voterford, koji je u prošlosti ponešto radio za
Lalibroh, ali je Džejmi sve svoje fondove povukao iz banke nekoliko meseci ranije, strahujući da bi
kruna mogla zapleniti imanja koja drže banke. Novac je pretvoren u zlato, nešto od toga poslato je
Džaredu u Francusku na čuvanje, a ostatak je sakriven u kući. Sve to mi je bilo podjednako
nedostupno u tom času.
Zastala sam na ulici da na trenutak razmislim, dok su se prolaznici gurali oko mene po
kaldrmi. Ako nemam novca, i dalje imam nekoliko stvari od vrednosti. Kristal koji mi je Rajmon
dao u Parizu – iako sam kristal nije bio naročito vredan, zlato u koje je bio umetnut i lančić jesu.
Moje burme – ne, nisam htela da se rastanem od njih, čak ni privremeno. Ali biseri... Opipala sam
džep, proveravajući da li je biserna ogrlica koju mi je Džejmi poklonio na dan venčanja i dalje
bezbedno zašivena u porubu moje suknje.
Bila je, nepravilna zrna rečnih bisera bila su tvrda i glatka pod mojim prstima. Ne onako
skupa kao orijentalni biseri, ali je to ipak bila fina ogrlica, sa zlatnim pločicama između bisera.
Nekada je pripadala Džejmijevoj majci Elen. Pomislila sam da bi joj bilo drago ako bi bila
upotrebljena da olakša život njegovim ljudima.

*****

„Pet funti“, odlučno sam rekla. „Vredi deset, i za nju mogu dobiti šest, ako se potrudim da odem
na vrh brda do druge prodavnice.“ Nisam imala predstavu da li je to tačno ili ne, ali sam pružila
ruku kao da ću ogrlicu ipak uzeti sa tezge, pretvarajući se da ću otići iz zalagaonice. Vlasnik
zalagaonice, g. Semjuels, je brzo stavio ruku preko ogrlice, a njegova nestrpljivost mi je dala do
znanja da sam trebala odmah da zatražim šest funti.
„Tri funte i deset, onda“, rekao je. „Ovo što činim siromaši moju porodicu, ali za finu damu
kao što ste vi...“

460
 Zvonce nad ulaznim vratima se oglasilo iza mojih leđa kada su se vrata otvorila i začuo se
zvuk neodlučnih koraka po izlizanom podu zalagaonice.
„Izvinite“, počela je neka devojka, pa sam se naglo okrenula sasvim zaboravivši na bisernu
ogrlicu, i ugledala kako senke padaju na lice Meri Hokins. Porasla je od prošle godine i dosta se
popunila. U njenom ponašanju je bilo nekakve nove zrelosti i otmenosti, ali je i dalje bila veoma
mlada. Trepnula je jednom, a zatim se bacila na mene uz radosni povik. Njen krzneni okovratnik
me je zagolicao po nosu kada me je čvrsto zagrlila.
„Šta ti radiš ovde?“, upitala sam, konačno se izvukavši iz zagrljaja.
„Očeva sestra živi ovde“, odgovorila je. „Ja bo-boravim kod nje. Ili misliš zašto sam došla
ovde?“ Mahnula je rukom na prljavi prostor radnje g. Semjuelsa.
„Pa, i to“, rekla sam. „Mada to može malo da sačeka.“ Okrenula sam se vlasniku zalagaonice.
„Četiri i po funte, ili ću otići na brdo“, rekla sam u. „Odlučite smesta, žuri mi se.“
Gunđajući sebi u bradu, g. Semjuels je posegnuo ispod tezge da dohvati kutiju s
novčanicama, dok sam se ja okrenula ka Meri.
„Moram da kupim neku ćebad. Možeš li da pođeš sa mnom?“
Kratko je pogledala napolje, tamo gde je čovek u uniformi konjušara stajao pored vrata, očito
čekajući na nju. „Da, ako ćeš ti posle da pođeš sa mnom. Oh, Kler, toliko se radujem što te vidim!“
„Poslao mi je poruku“, poverila mi se Meri dok smo hodale nizbrdo. „Alek. Neki prijatelj mi
je doneo njegovo pismo.“ Lice joj je zasjalo dok je izgovarala njegovo ime, ali su joj među obrvama
bile i male bore od mrštenja.
„Kada sam saznala da je on u Edinburgu, n-naterala sam oca da me pošalje u posetu tetki
Mildred. Nije imao ništa protiv“, gorko je dodala. „Bilo mu je muka da me pogleda nakon onoga
što se desilo u Parizu. Bio je sav srećan da se sklonim iz kuće.“
„Znači, videla si Aleksa?“, upitala sam. Pitala sam se kako li ide mladom parohu od vremena
kada sam ga poslednji put videla. A pitala sam se i kako li je skupio hrabrosti da piše Meri.
„Da. On nije tražio da ja dođem“, brzo je dodala. „D-došla sam samoinicijativno.“ Prkosno je
isturila bradu, ah je malo zadrhtala kada je rekla: „On... ne bi mi pisao, ali je mislio da u-umire, i
hteo je da znam... da znam...“ Zagrlila sam je jednom rukom i brzo sam skrenula u neki ćorsokak,
stojeći sa njom izvan vreve prometne ulice.
„To je u redu“, rekla sam joj, bespomoćno je tapšući, znajući da ja to ničim ne mogu
ispraviti. „Došla si i videla ga, a to je ono što je važno.“
Ona je klimnula glavom, bez reči, pa izduvala nos. „Da“, konačno je promuklo odgovorila.
„Imali smo... dva meseca. U-uporno govorim sebi da je to više nego što većina ljudi ikada nađe,
dva meseca sreće... ah smo izgubili toliko vremena koje smo mogli imati i... to nije dovoljno. Kler,
to nije dovoljno!“
„Nije“, tiho sam rekla. „Ni ceo život nije dovoljan za tu vrstu ljubavi.“ Uz bol koji se naglo
javio, zapitala sam se gde li je Džejmi i kako mu ide.
Meri me je, sada staloženija, povukla za rukav. „Kler, možeš li da pođeš sa mnom da ga
vidim? Znam da n-nema mnogo toga što možeš da učiniš...“ Glas ju je izdao, pa se uz vidljivi
napor pribrala. „Ah možda možeš... da pomogneš.“ Uhvatila je moj pogled ka konjušaru koji je
ravnodušno stajao napolju pred uličicom, nesvestan saobraćaja koji se odvijao. „Plaćam mu“,
jednostavno je rekla. „Moja tetka misli da idem u š-šetnju svakog popodneva. Hoćeš li da pođeš?“
„Da, naravno.“ Kratko sam pogledala između visokih zgrada, procenjujući visinu sunca nad
brdima van grada. Smračiće se za sat. Htela sam da ćebad budu u zatvoru pre nego što noć vlažne
kamene zidove Tolbuta učini još hladnijim. Na prečac sam donela odluku i okrenula se Fergusu
koji je strpljivo stajao pored mene i zainteresovano posmatrao Meri. Iako je vraćen u Edinburg sa
ostalim ljudima iz Lalibroha, izbegao je zatvor zbog svog francuskog državljanstva, i naporno je
preživljavao vrativši se svom starom zanatu. Našla sam ga kako odano visi u blizini Tolbuta, gde je
donosio hranu svojim zatvorenim prijateljima.

461
 „Uzmi ovaj novac“, rekla sam pružajući mu tašnu, „i nađi Murtaga. Kaži mu da nabavi
onoliko ćebadi koliko ovim novcem može da se kupi i pobrini se da budu odneta tamničaru u
Tolbut. On je već potplaćen, ali sačuvaj nekoliko šilinga, za svaki slučaj.“
„Ali, madam“, bunio se, „obećao sam gospodaru da vas neću ostaviti samu...“
„Gospodar nije ovde“, odlučno sam rekla, „a ja jesam. Idi, Ferguse.“
Prešao je pogledom sa mene na Meri, očigledno zaključujući da je ona manja pretnja meni
nego moj izliv besa njemu, pa je otišao, sležući ramenima i mrmljajući na francuskom o ženskoj
tvrdoglavosti.

*****

Sobica navrh zgrade dosta se promenila od moje poslednje posete. Kao prvo, bila je čista – svaka
vodoravna površina je blistala. Bili su tu hrana u kredencu, jorgan na krevetu i brojne sitne
pogodnosti obezbeđene za pacijenta. Meri mi je usput poverila da u potaji zalaže nakit svoje
majke, da bi se uverila da je Aleksu Randalu onoliko udobno koliko to novac može da obezbedi.
Postoje ograničenja onoga što novac može da priušti, ali je Aleksovo lice zasijalo kao sveća
kada je Meri ušla na vrata; sjaj je privremeno prekrio posledice teške bolesti.
„Dovela sam Kler, najdraži.“ Meri je nemarno ispustila ogrtač na stolicu i klekla kraj njega,
uzimajući njegovu tanku ruku prošaranu plavim venama u svoju.
„Gđo Frejzer.“ Glas mu je bio slab i bez daha, ali mi se nasmešio. „Lepo je opet videti
prijateljski lik.“
„Da, jeste.“ Nasmešila sam mu se, polusvesno zapažajući brz, treperav puls vidljiv u
njegovom grlu i providnost njegove kože. Bademaste oči su bile nežne i tople, a u sebi su držale
veći deo života zaostalog u njegovom nejakom telu.
U odsustvu lekova nisam mogla ništa da učinim za njega, ali sam ga pažljivo ispitala i
pobrinula se da posle toga bude udobno ušuškan, a usne su mu malo poplavele od napora tog
ispitivanja.
Prikrila sam teskobu koju sam osetila zbog njegovog stanja i obećala da ću doći sutradan sa
nekim lekom da mu pomognem da lakše zaspi. Gotovo da nije ni primetio šta mu obećavam; sva
njegova pažnja bila je usmerena na Meri koja je zabrinuto sedela kraj njega i držala ga za ruku.
Videla sam kada je ona kratko pogledala kroz prozor, gde je svetlo brzo nestajalo, i shvatila zašto
je zabrinuta; moraće da se kući svoje tetke vrati pre mraka.
„Ja ću sada otići“, rekla sam Aleksu, sklanjajući se sa onoliko takta sa koliko sam mogla da ih
ostavim nasamo tih nekoliko dragocenih trenutaka.
Skrenuo je pogled sa mene na Meri, a onda mi uzvratio zahvalnim osmehom.
„Bog vas blagoslovio, gđo Frejzer“, rekao je.
„Videćemo se sutra“, rekla sam i otišla, nadajući se da će tako i biti.

*****

Bila sam zauzeta narednih nekoliko dana. Ljudima je, naravno, oduzeto oružje kada su uhapšeni
pa sam se potrudila da povratim ono što se moglo, preteći i zastrašujući, podmićujući i
šarmirajući kad god je bilo nužno. Založila sam dva broša koja mi je Džared dao na poklon pri
odlasku i kupila dovoljno hrane da budem sigurna da ljudi iz Lalibroha jedu onako dobro kao i
vojska uopšte – ma koliko loše to bilo.

462
 Uspela sam da nagovorim onoga koga treba da bih stigla u zatvorske ćelije, pa sam provela
nešto vremena lečeći zatvorenike koji su bili u rasponu od skorbuta i uopšteno nedovoljne ishrane
uobičajene zimi, do ranica, promrzlina, artritisa i spektra respiratornih oboljenja.
Obilazila sam one poglavice i plemiće koji su ostali u Edinburgu – nije ih bilo mnogo – koji
bi mogli pomoći Džejmiju za slučaj da njegova poseta Stirlingu omane. Nisam mislila da će do
toga doći, ali je bilo mudro da se preduzmu mere predostrožnosti.
A između ostalih dnevnih aktivnosti našla sam vremena da Aleksa Randala obilazim jednom
dnevno. Pomučila sam se da dolazim pre podne da ne bih koristila vreme koje može da provede sa
Meri. Aleks je spavao malo, a i to loše; posledica toga bila je da je bio umoran i klonuo ujutru, nije
hteo da razgovara, ali me je uvek dočekivao sa osmehom. Ja bih mu dala mešavinu nane i lavande
sa nekoliko umešanih kapi makovog sirupa; to bi mu obično omogućilo da odspava nekoliko sati,
da bi bio živahan kada Meri dođe po podne.
Osim mene i Meri, nisam viđala druge posetioce na gornjem spratu. Zato sam se iznenadila
kada sam, penjući se stepeništem, čula glasove iza zatvorenih vrata.
Pokucala sam jednom kratko, po našem dogovoru, i ušla. Džonatan Randal je sedeo pored
kreveta svog brata, obučen u crvenu i sivosmeđu kapetansku uniformu. Ustao je kada sam ušla i
korektno se naklonio, sa hladnim izrazom lica.
„Madam“, rekao je.
„Kapetane“, kazala sam. Stajali smo neprijatno nasred sobe, zureći jedno u drugo, nevoljni za
ma šta dalje.
„Džoni“, rekao je Aleks promuklim glasom sa kreveta. U sebi je imao primesu ulagivanja, kao
i zapovednu notu, pa je njegov brat iznervirano slegnuo ramenima kada ga je čuo.
„Brat me je pozvao da vam prenesem neke novosti“, rekao je, stegnutih usana. Ovog jutra
nije nosio periku, i sa tamnom kosom vezanom pozadi zapanjujuće je ličio na svog brata. Aleks je,
onako bled i slab, ličio na Džonatanovog duha.
„Vi i g. Frejzer ste bili ljubazni prema Meri“, rekao je Aleks, prevrćući se na bok da bi gledao
u mene. „Kao i prema meni. Ja... znao sam za pogodbu mog brata sa vama“, slabašno rumenilo mu
je oblilo obraze, „ali znam i šta ste vi i vaš suprug učinili za Meri... u Parizu.“ Oblizao je usne,
ispucale i suve od neprestane vreline u sobi. „Mislim da biste trebali da čujete novosti koje je
Džoni juče doneo iz tvrđave.“
Džek Randal me je odmerio sa odbojnošću, ali je poštovao svoju reč.
„Houli je nasledio Koupa, kao što sam vam unapred najavio“, rekao je. „Houli nije baš
nadaren za komandovanje, izuzev što ima slepo poverenje u ljude pod svojom komandom. Da li
će mu to biti od veće vajde nego Koupovi topovi...“ Nestrpljivo je slegnuo ramenima.
„Bilo kako bilo, generalu Houliju je rečeno da krene na sever da povrati zamak Stirling.“
„Stvarno?“, rekla sam. „Znate li koliko vojnika ima?“
Randal je kratko klimnuo. „U ovom času ima osam hiljada vojnika, od čega su hiljadu trista
konjanici. A svakog dana očekuje da pristigne i šest hiljada Hesenaca.“ Namrštio se, zamišljen.
„Čuo sam da i vođa klana Kembel šalje hiljadu ljudi da se pridruže Houlijevim snagama, ali ne
znam da li je ta informacija pouzdana. Izgleda da je teško predvideti šta će Škoti učiniti.“
„Razumem.“ Ovo je bilo ozbiljno; hajlendska vojska je trenutno imala između hiljadu i dve
hiljade ljudi. Protiv Houlija, ako mu ne stignu pojačanja, mogla bi da izdrži. Da sačeka dolazak
Hesenaca i Kembela je očito bila ludost, da i ne govorimo o činjenici da su vojničke veštine
Hajlendera znatno prikladnije za napad nego za odbranu. Bolje bi bilo da ta vest stigne što pre do
lorda Džordža Mareja.
Glas Džeka Randala me je povratio iz zamišljenosti.
„Dobar vam dan želim, madam“, rekao je, formalan kao i uvek, i nije bilo ni traga nečeg
ljudskog na oštrom, lepom licu kada mi se naklonio i otišao.

463
 „Hvala vam“, rekla sam Aleksu Randalu, čekajući da se Džonatan spusti dugim, zavojitim
stepeništem pre nego što i ja odem. „Veoma cenim ovo.“
On je klimnuo glavom. Njegovi podočnjaci su bili vrlo izraženi – još jedna gadna noć.
„Nema na čemu“, jednostavno je rekao. „Pretpostavljam da ćete mi ostaviti neki lek? Rekao
bih da će proći dosta vremena pre nego što vas opet vidim.“
Zastala sam, pogođena njegovom pretpostavkom da ću lično otići u Stirling. To je svaki delić
mog tela želeo da učini, ali je trebalo imati u vidu i ljude u Tolbutu.
„Ne znam“, kazala sam. „Ali da, ostaviću lek.“

*****

Polako sam otišla do svog smeštaja, a u glavi mi se i dalje vrtelo. Očigledno, moram to odmah da
javim Džejmiju. Moraće da ode Murtag, pretpostavljala sam. Džejmi će mi poverovati, naravno,
ako mu napišem poruku. Ali, može li on da ubedi lorda Džordža, vojvodu od Perta i ostale vojne
zapovednike?
Nisam mu mogla reći kako sam to saznala. Da li će komandanti hteti da poveruju u reči neke
žene koja ne može da iznese nikakve dokaze? Makar to bila i reč one za koju se smatra da ima
natprirodne moći? Iznenada sam pomislila na Majsri i zadrhtala. To je prokletstvo, rekla je ona.
Da, ali kakav mi je izbor? Nemam nikakve moći sem moći da ne kažem ono što znam. Tu moć sam
imala i ja, ali se nisam usuđivala da je upotrebim.
Na moje iznenađenje, vrata moje sobice su bila otvorena i iz nje se čula svađa i lupa.
Povraćeno oružje sam čuvala pod svojim krevetom i slagala sam mačeve i druga sečiva pored
ognjišta otkad je taj prostor popunjen, sve dok nije bio iskorišćen praktično sav prostor na podu,
izuzev malog kvadrata patosa gde je Fergus spustio svoju ćebad.
Stajala sam na stepeništu, zaprepašćena scenom koja se videla kroz gornji otvor na vratima.
Murtag je stajao na krevetu i nadgledao podelu oružja ljudima koji su potpuno ispunjavali sobu –
ljudima iz Lalibroha.
„Madam!“ Okrenula sam se na taj povik i zatekla Fergusa kraj svog lakta kako sija od sreće, a
široki osmeh je pokazivao četvrtaste zube na njegovom žućkastom licu.
„Madam! Zar to nije divno? Gospodar je dobio oproštaj za svoje ljude – jutros je stigao
glasnik iz Stirlinga sa naređenjem da budu pušteni i nama je naređeno da se istog časa pridružimo
gospodaru u Stirlingu!“
Zagrlila sam ga, i sama se osmehujući. „To je divno, Ferguse.“ Poneko od ljudi me je primetio
i sada su počeli da se okreću prema meni, smešeći se i povlačeći jedan drugog za rukav. Atmosfera
veselja i uzbuđenja je ispunila sobicu. Murtag, isturen na krevetu kao kralj gnoma na pečurki,
spazio me je u tom času i nasmešio se – gest od koga je postao gotovo neprepoznatljiv, toliko je
transformisao njegovo lice.
„Da li će g. Murtag odvesti ljude u Stirling?“, upitao je Fergus. Dečak je dobio kratki mač za
oružje, pa je uvežbavao izvlačenje i vraćanje u korice dok mi je govorio.
Srela sam Murtagov pogled i odmahnula glavom. Na kraju krajeva, pomislila sam, ako Dženi
Kameron može da ljude svog brata povede u Glenfinan, mogu i ja jedinicu svog supruga da
odvedem u Stirling. I tako lordu Džordžu i Njegovoj visosti dopustim da pokušaju da ignorišu
moju novost kada je saopštim lično.
„Ne“, rekla sam. „Ja ću.“

464
 43
Falkirk

ogla sam da osetim ljude u blizini, u mraku svuda oko sebe. Pored mene je hodao
gajdaš; čula sam škripu instrumenta pod njegovom miškom i videla obrise svirala
kako vire pozadi. Pomerale su se pri njegovom hodu pa je izgledalo kao da nosi
neku životinjicu koja se slabašno gica.
Poznavala sam ga, čoveka po imenu Labrijun Makijan. Gajdaši klanova su
naizmenično dozivali zoru u Stirlingu, hodajući tamo-amo po logoru odmerenim gajdaškim
korakom, tako da se zavijanje gajdi odbijalo o tanušne šatore, pozivajući sve u njima u bitku
novog dana.
Uveče bi ponovo izašao samo jedan gajdaš, šetao bi polako po dvorištu, a logor bi zastao da
sluša, glasovi bi se utišali dok sjaj zalaska sunca bledi po platnu šatora. Visoki, piskavi tonovi
škotskih marševa prizivali su senke iz pustare, a kada bi gajdaš završio, noć bi pala.
Ujutru ili uveče, Labrijun Makijan je svirao zatvorenih očiju, koračajući sigurno i polako duž
dvorišta i nazad, laktovima stežući vreću dok su mu prsti živo prelazili po rupama svirala. Uprkos
hladnoći ponekad bih uveče odsedela da ga posmatram, puštajući da mi zvuci svojim strelicama
probadaju srce. Makijan je hodao ignorišući sve oko sebe, praveći zaokrete na prstima, slivajući
celo svoje biće u to pojanje.
Postoje male irske gajde koje se koriste za muziciranje u zatvorenom prostoru i velike
severnjačke gajde koje se upotrebljavaju na otvorenom za uranak, za pozivanje drugih klanova na
skup i za bodrenje ljudi pred bitku. One gajde koje je Makijan svirao bile su velike severnjačke,
dok je hodao napred-nazad zatvorenih očiju.
Dižući se sa svog sedišta kada je završio jedne večeri, sačekala sam da istera ostatak vazduha
iz svoje vreće uz jadikovanje koje je zamiralo, a onda ušla ukorak sa njim kada je prošao kapiju
Stirlinga klimajući stražaru.
„Dobro vam veče, gospo“, rekao je. Glas mu je bio blag a oči, sada otvorene, još blaže od
neprekinute čarolije kojom ga je okupiralo sviranje.
„Dobro veče i tebi, Makijane“, rekla sam. „Pitala sam se, Makijane, zašto žmuriš dok sviraš?“
Nasmešio se i počešao po glavi, ali je spremno odgovorio.
„To je verovatno zato što me je učio moj deda, gospo, a on je bio slep. Vidim ga svaki put kad
zasviram, kako korača obalom dok mu brada leti na vetru, a slepe oči su mu stisnute zbog
peckanja peska, dok sluša kako mu se zvuk gajdi vraća odbijajući se o stene po obali i po tome zna
dokle je stigao.“
„Znači ti ga vidiš, pa i ti sviraš stenama i moru? Odakle si, Makijane?“, upitala sam. Govor
mu je bio tih i piskav, čak i više nego kod ostalih Hajlendera.
„Sa Setlanda, gospo“, odgovorio je, a to je zazvučalo gotovo kao „Cetlands“. „Sa udaljenog
mesta.“ Opet se nasmešio i naklonio mi se kada smo došli do gostinskog krila, gde je trebalo da
skrenem. „A opet, čini mi se da ste vi došli sa još veće udaljenosti, gospo.“
„To je istina“, rekla sam. „Laku noć, Makijane.“

465
 *****

Kasnije te nedelje sam se zapitala da li će mu njegova veština da svira žmurećki pomoći, ovde po
mraku. Velika grupa ljudi u pokretu pravi dosta buke, bez obzira na to koliko su tiho išli, ali sam
mislila da će sva jeka koju stvaraju biti prigušena zavijanjem pojačanog vetra. Noć je bila bez
meseca, ali je nebo bilo osvetljeno oblacima i padala je ledena susnežica, bockajući me po
obrazima.
Ljudstvo hajlendske vojske je prekrivalo zemlju u grupama od po deset ili dvadeset, krećući
se nejednakim neravninama i pravcima, kao da je zemlja izgurala brdašca tu i tamo, ili kao da se
šumarci ariša i jove kreću po mraku. Moje vesti nisu ostale bez potpore; špijuni Juana Kamerona
su takođe prijavili Houlijeve poteze, pa je škotska armija sada bila na putu da ga sačeka, negde
južno od zamka Stirling.
Džejmi je prestao da me tera da se vratim. Obećala sam da ću ostati po strani, ali ako treba
da dođe do bitke, onda vojni lekar mora biti u blizini posle nje. Bilo mi je jasno da mu je pažnja
odlutala na njegove ljude i ono što ih čeka, po naglom naginjanju glave. Na Donasu je sedeo
dovoljno visoko da bi bio vidljiv kao senka čak i po mraku, i kada je podigao ruku, dve manje
senke su se izdvojile iz mase u prolazu i prišle uz njegove stremene. Usledio je kratak razgovor
šapatom; zatim se on uspravio u sedlu i okrenuo se prema meni.
„Izvidnica kaže da smo opaženi. Engleski stražari su pojurili u kuću Kalender, da upozore
generala Houlija. Nećemo duže da čekamo. Vodim svoje ljude i obilazim Dugalove trupe ka daljoj
strani brda Falkirk. Naići ćemo otpozadi kada Makenziji naiđu sa zapada. Postoji jedna crkvica na
brdu sa tvoje leve strane, otprilike na četiristo metara. To je tvoje mesto, Sasenah. Odjaši tamo
sada i ne mrdaj.“ Potražio je moju ruku u mraku, našao je i stisnuo.
„Doći ću po tebe kad budem mogao, ili ću poslati Murtaga ako ne budem. Ako stvari krenu
naopako, idi u crkvu i tamo zatraži utočište. To je najbolje što mogu da smislim.“
„Ne brini za mene“, rekla sam. Usne su mi bile hladne i nadala sam se da mi glas ne zvuči
onako uzdrmano kako sam se osećala. Obuzdala sam „Budi pažljiv“, što sam još nameravala da
kažem, već sam se zadovoljila time da ga kratko dodirnem; hladna površina njegovog obraza bila
je hladna kao metal pod mojim prstima, a dodir uvojka kose hladan i gladak kao krzno jelena.
Povukla sam uzde ulevo, pažljivo birajući put dok su mi ljudi promicali u susret. Dorat je bio
uzbuđen od tolikog komešanja; zabacio je glavu, frknuo i vrpoljio se poda mnom. Oštro sam mu
povukla uzde, kako me je Džejmi naučio, i držala ih zategnute kada je zemljište naglo počelo da se
penje pod kopitima konja. Osvrnula sam se jednom, ali je Džejmi nestao u noć, a bila mi je
potrebna sva pažnja da bih po mraku pronašla crkvu.
Bila je to mala zgrada, kamena, sa krovom od šindre, zgurana u malo ulegnuće brda, kao
šćućurena životinja. Osećala sam se vrlo slično njoj. Vatre engleskih straža bile su vidljive odavde,
treperave kroz susnežicu, i čula sam povike iz daljine – škotske ili engleske, nisam znala.
Zatim su gajde počele piskav, jeziv vrisak u oluji. Začuli su se neusklađeni krici koji su
odjeknuli na nekoliko različitih mesta po brdu. Pošto sam to ranije videla izbliza, mogla sam da
zamislim gajdaše kako duvaju u vreće svojih gajdi, grudi koje se naduvavaju od kratkih udaha i
plave usne čvrsto stegnute oko piska, prste ukočene od hladnoće kako se muče da to duvanje
pretvore u skladan zvuk.
Gotovo sam mogla da osetim tvrdoglavi otpor kožne vreće, tople i savitljive od držanja ispod
pleda, ali koja se opire da bude sasvim naduvana, a onda iznenada oživi, postane deo gajdaševog
tela kao treće plućno krilo, diše za njega kada mu vetar oduzme dah, kao da je ispunjavaju povici
pripadnika klana u blizini.
Vika je sada postala jača i stizala je do mene na mahove kako je vetar menjao pravac, noseći
uskovitlane udare susnežice. Nije bilo trema da pruži sklonište niti ikakvog drveća na kosini da

466
zaustavi vetar. Moj konj se okrenuo i oborio glavu, licem okrenut vetru, a griva je žestoko tukla po
mom licu, gruba od leda.
Crkva je pružila utočište od neprijatnog vremena, kao i od Engleza. Otvorila sam vrata,
povukla uzde i uvela konja za sobom.
Unutra je bilo mračno, sa samo jednim prozorom od nauljene kože koji nije bio ništa više od
nejasne fleke u crnilu iznad oltara. Izgledalo je da je toplo u poređenju sa vremenom napolju, ali
je smrad ustajalog znoja činio prostor zagušljivim. Nije bilo sedišta koja bi konj mogao da prevrne;
ničega sem malog svetišta uzidanog u jedan zid i oltara. Mučeći se zbog jakog mirisa ljudi, konj je
stajao mirno, frkćući i dahćući, ali ne vrpoljeći se previše. Pazeći dobro na njega, vratila sam se do
vrata i proturila glavu.
Niko nije mogao da kaže šta se zbiva na Falkirk Hilu. Varnice pucnjeva su svetlucale
nasumično po mraku. Čula sam, slabašno i povremeno, zveket oružja i retku eksploziju. Tu i tamo
bi se začuo krik ranjenika, piskav kao vrisak gajdi, tako različit od gelskih ratnih pokliča. A onda
bi vetar okrenuo pa ne bih čula ništa, ili bih umišljala da čujem glasove iako je to bilo samo
zavijanje vetra.
Nisam videla bitku kod Prestopansa; u podsvesti naviknuta na nezgrapno kretanje ogromnih
armija sa tenkovima i minobacačima, zapravo nisam shvatila koliko brzo se stvari mogu odigrati u
malim presudnim bitkama prsa u prsa sa malim, lakim naoružanjem.
Prvo upozorenje koje sam dobila bio je povik iz blizine. „Tulach Ard!“ Zaglušena vetrom,
nisam ih čula kada su se peli uz brdo. „Tulach Ard!“ Bio je to bojni poklič klana Makenzi; jedan od
Dugalovih odreda bio je prinuđen da se povuče prema mom utočištu. Zavukla sam se nazad, ali
sam vrata ostavila odškrinuta, da bih mogla da virkam napolje.
Dolazili su uz brdo, mala grupa ljudi u borbi. Hajlenderi i po zvuku i po izgledu, sa
pledovima, bradama i kosom koja je letela oko njih, tako da su izgledali kao crni oblaci naspram
travnate kosine dok su klizili uzbrdo nošeni vetrom.
Uskočila sam nazad u crkvu kada je prvi od njih uleteo kroz vrata. Po onolikom mraku
nisam mu mogla videti lice, ali sam mu prepoznala glas kada je naglavačke tresnuo u mog konja.
„Isuse!“
„Vili!“, povikala sam. „Vili Kulter.“
„Boga mu krvavog! Ko je to!“
Nisam imala vremena da odgovorim pre nego što su vrata ponovo tresnula o zid i još dve
crne prilike uletele u malu crkvu. Ljut zbog bučnog upada, moj konj se propeo i zarzao, mlateći
kopitima po vazduhu. To je izazvalo uplašene povike upadača, koji su očito smatrali da u zgradi
nema nikoga pa su se zbunili kada su otkrili suprotno.
Ulazak još nekolicine je samo povećao zbrku i ja sam digla ruke od pomisli da smirim konja.
Oterana u zadnji deo crkve, zavukla sam se u mali prostor između oltara i zida i čekala da se sve
slegne.
Pojavili su se i prvi znaci da će do toga doći kada se jedan od zbunjenih glasova u tami
izdigao iznad ostalih.
„UĆUTITE!“, vikao je tonom koji nije trpeo pogovor. Svi, sem konja, su poslušali i kada se
gužva utišala, smirio se čak i konj, povlačeći se u ugao i ispuštajući frktanje pomešano sa
mrzovoljnim zvucima gađenja.
„Ovo je Makenzi od Leoha“, rekao je zapovednički glas. „Ko se još zavukao ovamo?“
„Ovde Džordi, Dugale, i moj brat sa mnom“, rekao je obližnji glas, tonom koje je u
potpunosti iskazivao olakšanje. „Doneli smo i Ruperta sa sobom – ranjen je. Hriste, mislio sam da
je ovde đavo lično!“
„Gordon Makleod od Ardsmuira“, rekao je još jedan glas koji nisam prepoznala.
„I Juan Kameron od Kinoka“, kazao je još jedan. „Čiji je konj?“

467
 „Moj“, rekla sam, prilazeći oprezno iz pravca oltara. Zvuk mog glasa izazvao je još jednu
eksploziju, ali ju je Dugal opet zaustavio podizanjem glasa.
„UMUKNITE, prokleti da ste! Da li si to ti, Kler Frejzer?“
„Pa nije kraljica“, razdražljivo sam kazala. „Vili Kulter je takođe ovde, ili je bar bio pre minut.
Zar niko nema kutiju kremena?“
„Bez svetla!“, rekao je Dugal. „Male su šanse da će Englezi prevideti ovo mesto ako nas prate,
ali nema smisla privlačiti im pažnju ako naprave previd.“
„U redu“, rekla sam ugrizavši se za usnu. „Ruperte, možeš li da govoriš? Kaži nešto da bih
znala gde si.“ Nisam znala koliko mu mogu pomoći po mraku; situacija je bila takva da nisam
mogla da stignem ni do svog kovčega sa sanitetskim materijalom. Pa ipak, nisam ga mogla ostaviti
da nasmrt iskrvari na podu.
Usledio je gadan kašalj sa naspramne strane crkve i grubi glas je rekao: „Ovde, devojko“, i
ponovo se zakašljao.
Napipavala sam put kroz crkvu, psujući sebi u bradu. Bilo mi je jasno već po pućkavom
zvuku tog kašlja da je gadno; jedan od onih gadnih slučajeva gde ni moj medicinski pribor
verovatno ne bi pomogao. Čučnula sam i odgegala se poslednjih metar ili dva, mlateći široko
rukama da bih napipala šta mi je na putu.
Jedna ruka je pogodila toplo telo i krupna šaka me stegla. To mora da je Rupert. Čula sam ga
kako diše, nekakav strugav zvuk sa tihim krkljanjem u pozadini.
„Ovde sam“, rekla sam, naslepo ga tapšući i nadajući se da ću pogoditi neko mesto gde će ga
taj gest obodriti. Izgleda da sam ga našla, jer je ispustio zadihani kikot i izdigao kukove, snažno
pritiskajući moju ruku dole na sebe.
„Učini to opet, devojko, i sasvim ću zaboraviti na kuglicu iz muškete“, rekao je.
Trgla sam ruku nazad.
„Možda malo kasnije“, suvo sam kazala. Pomerila sam ruku naviše, prelazeći njegovim telom
u potrazi za glavom. Guste čekinje brade su mi govorile da sam pronašla cilj pa sam oprezno ispod
tih dlaka potražila puls u grlu. Brz i lagan, ali još uvek prilično postojan. Čelo mu je bilo klizavo
od znoja, mada mu je koža bila lepljiva na dodir. Vrh nosa mu je bio hladan kada sam ga očešala,
ohlađen spoljnim vazduhom.
„Šteta što nisam pas“, rekao je, a nejak smeh je dopirao u pauzama borbe da dođe do daha.
„Hladna njuška... bila bi dobar znak.“
„Bolji bi znak bio ako ućutiš“, rekla sam. „Gde te je pogodila kugla? Ne, nemoj da mi
objašnjavaš, već uzmi moju ruku i stavi je na ranu... i ako je staviš bilo gde drugde, Ruperte
Makenzi, možeš ovde da crkneš kao pas i pokoj da je tvojoj duši.“
Osećala sam kako široke grudi vibriraju od obuzdavanog smeha pod mojom rukom. Stavio je
moju šaku polako pod svoj pled, a ja sam drugom rukom sklonila tkaninu koja mi je smetala.
„U redu je, našla sam“, prošaputala sam. Osetila sam malu poderotinu u njegovoj košulji,
natopljenu krvlju duž rubova, pa sam stavila obe ruke i rastrgla tkaninu. Vrlo nežno sam prešla
prstima niz njegov bok, osećajući kako mu se koža ježi, a zatim i mali otvor ulazne rane. Izgledalo
je kao neverovatno mala rupa u poređenju sa krupnoćom Ruperta, izrazito plećatog čoveka.
„Da li je negde izašla?“, šapnula sam. Unutrašnjost crkve je bila tiha, samo se konj
nespokojno mrdao u svom ćošku. Pošto su vrata crkve bila zatvorena, zvuči bitke napolju su se i
dalje čuli, ali razliveni; bilo je nemoguće reći koliko su blizu.
„Ne“, rekao je i ponovo se zakašljao. Osetila sam kako njegova ruka kreće ka ustima, pa sam
je pratila krajem njegovog pleda. Moje oči su se do tada privikle na mrak koliko je to bilo moguće,
ali je on i dalje bio samo pogureni crni obris na podu ispred mene. Za nešto je, međutim, dodir bio
dovoljan. Sama rana je malo krvarila, ali mi je tkanina koju sam prinela njegovim ustima pokvasila
šaku iznenadnom vlažnom toplinom.

468
 Kugla je prošla kroz bar jedno plućno krilo, možda i kroz oba, i grudi su mu se ispunjavale
krvlju. Mogao bi da poživi nekoliko sati u ovakvom stanju, možda i dan ako bi jedno plućno krilo
ostalo u funkciji. Ako je okrznut perikardijum, otići će i brže. A spasla bi ga samo operacija, i to od
onih koje ne mogu da obavim.
Osetila sam toplo prisustvo iza leđa i čula normalno disanje kada je neko pokušao da me
napipa. Pružila sam ruku nazad, i ona je čvrsto stegnuta. Dugal Makenzi.
Probio se do mene i stavio ruku na ispruženo Rupertovo telo.
„Kako si, čoveče?“, tiho je upitao. „Možeš li da hodaš?“ Pošto mi je druga ruka i dalje bila na
Rupertu, osetila sam kako odmahuje glavom kao odgovor na Dugalovo pitanje. Ljudi iza nas su
počeli međusobno da razgovaraju šapatom.
Dugal mi je rukom pritisnuo rame.
„Šta ti treba da mu pomogneš? Tvoja kutijica? Da li je na konju?“ Ustao je pre nego što sam
mogla da mu kažem da u kutiji nema ničega što bi pomoglo Rupertu.
Iznenadni jak prasak iz oltara je prekinuo šapat, pa je usledilo brzo muvanje na sve strane,
kada su ljudi dograbili oružje koje su spustili kraj sebe. Još jedan prasak, zvuk cepanja, i nauljena
koža koja je prekrivala prozor odletela je propuštajući hladan, čist vazduh i poneku pahuljicu.
„Sasenah! Kler! Da li si tu?“ Tih glas sa prozora me je digao na noge i na trenutak sam
zaboravila na Ruperta.
„Džejmi!“ Svuda oko mene se začuo kolektivni uzdah i zveket odbačenih mačeva i štitova.
Novo slabašno svetlo spolja su na trenutak zamračili Džejmijeva glava i ramena. Lagano se
prizemljio sa oltara, silueta prema otvorenom prozoru.
„Ko je ovde?“, tiho je upitao, zagledajući okolo. „Dugale, jesi li to ti?“
„Aha, ja sam, momče. Tvoja žena i još nekoliko njih. Da li si video sasenah kopilad negde u
blizini?“
Džejmi se kratko nasmejao.
„A zašto misliš da sam ušao kroz prozor? Ima ih možda dvadesetak u podnožju brda.“
Dugal je ispustio ljutit krik duboko iz grla. „Kopilad su nas odsekla od glavnine, siguran
sam.“
„Baš tako. Ho, mo cridh! Ciamar a tha thu?“ Prepoznajući poznati glas usred ludila, moj konj
je progurao njušku, bučno ržući u znak pozdrava.
„Ućuti, budalo mala!“, oštro mu je rekao Dugal. „Hoćeš li da Englezi čuju?“
„Pretpostavljam da Englezi ne bi obesili njega“, blago je napomenuo Džejmi. „A da bi znali
da smo ovde ne trebaju im uši ako imaju oči u glavi; kosina je prilično blatnjava napolju i vaši
otisci se jasno vide.“
„Mmfm.“ Dugal je bacio pogled ka prozoru, ali je Džejmi već odmahivao glavom.
„Neće vredeti, Dugale. Glavnina vojske je prema jugu, a lord Džordž Marej je otišao da je
sretne, ali je vrlo malo Engleza od onih na koje smo naleteli ostalo sa ove strane. Jedna grupa njih
me je jurila preko brda. Šćućurio sam se u stranu i otpuzao do crkve kroz travu, ali se mogu kladiti
da još uvek prečešljavaju brdo iznad nas.“ Pružio je ruku u mom pravcu i ja sam je prihvatila. Bila
je hladna i mokra od puzanja kroz travu, ali mi je bilo drago da ga dotaknem, da ga imam kraj
sebe.
„Dopuzao si, eh? A kako si planirao da izađeš odavde?“, upitao je Dugal.
Osetila sam kako je Džejmi slegnuo ramenima. Nagnuo je glavu u pravcu mog konja.
„Mislio sam da bih mogao da jurnem na konju i da ih odvučem dole; za konja već znaju. To
bi izazvalo dovoljnu pometnju da Kler klisne odavde.“
Dugal je frknuo. „Aha, a tebe bi skinuli sa tog konja kao zrelu jabuku.“
„To baš i nije važno“, suvo je rekao Džejmi. „Ne mogu ni da zamislim da se vas toliko
nečujno izvuče i da to niko ne primeti, bez obzira na to koliku gužvu ja izazvao.“

469
 Kao da potvrđuje to, Rupert je bučno zaječao pored zida. Dugal i ja smo istog časa pali na
kolena pored njega, a Džejmi je to učinio malo sporije.
Krupni muškarac nije bio mrtav, ali mu se nije dobro pisalo. Ruke su mu bile ledene, a u
disanju mu se osećalo šištanje nalik rzanju.
„Dugale“, prošaputao je.
„Ovde sam, Ruperte. Smiri se čoveče, uskoro će ti biti bolje.“ Poglavica Makenzija je brzo
svukao svoj pled i smotao ga u jastuk koji je zavukao između Rupertove glave i ramena. Malo
izdignut, kao da je lakše disao, ali mi je dodir ispod njegove brade pokazao mokre mrlje na
košulji. I dalje je imao nešto snage; pružio je ruku i dograbio Dugalovu.
„Ako... će nas svejedno naći... daj mi svetla“, rekao je, boreći se za dah. „Da ti još jednom
vidim lice, Dugale.“
Onako blizu Dugala, osetila sam šok koji je prostrujao kroz njega od tih reći i onoga što su
one značile. Naglo je okrenuo glavu ka meni, ali mi nije mogao videti lice. Promrmljao je
naređenje preko ramena i posle malo šuškanja i mrmljanja, neko je odsekao malo šindre, uvio je u
baklju i zapalio iskrom kremena. Gorela je brzo, ali je dala dovoljno svetlosti da ispitam Ruperta
dok su se ljudi zaposlili odsecanjem duge daščice od krovne grede, koja je trebalo da posluži kao
dugotrajnija baklja.
Bio je beo kao kreč, kose umršene znojem, a mala fleka krvi mu se još videla na punoj donjoj
usni. Na sjajnoj crnoj bradi su se videle tamne mrlje, ali mi se slabašno nasmešio kada sam se
nagnula nad njim da mu opet proverim puls. Slabiji i veoma brz, sa propuštenim ponekim
otkucajem. Sklonila sam mu kosu sa lica, a on mi je zahvalno dodirnuo ruku.
Osetila sam Dugalovu ruku na svom laktu, pa sam čučnula, okrećući se licem ka njemu.
Gledali smo se već jednom ovako, nad telom čoveka koga je smrtno ranio divlji vepar. Tada me je
upitao: „Može li da preživi?“ i videla sam kako uspomena na taj dan prelazi njegovim licem. Isto
pitanje mu je ponovo stajalo u očima, ali ovog puta su mu se oči zacaklile od straha kako će glasiti
moj odgovor. Rupert mu je bio najbliži prijatelj, pripadnik klana koji je jahao i borio se sa njegove
desne strane, kao što je Ijan radio za Džejmija.
Ovog puta nisam odgovorila; Rupert je to učinio umesto mene.
„Dugale“, rekao je i nasmešio se prijatelju koji se zabrinuto nagnuo nad njega. Zažmurio je
na trenutak i disao što je dublje mogao, skupljajući snagu za taj trenutak.
„Dugale“, ponovio je, otvarajući oči. „Nemoj da žališ za mnom.“
Dugalovo lice se štrecnulo pri svetlosti baklje. Videla sam da poricanje smrti dolazi na
njegove usne, ali ga je progutao i odbacio.
„Ja sam tvoj poglavica, čoveče“, rekao je, uz drhtavi smešak. „Nećeš ti da mi naređuješ;
tugovaću za tobom jer mi se hoće.“ Uhvatio je Rupertovu ruku tamo gde je ležala na grudima i
čvrsto je stegao.
Usledio je slab, šištavi kikot Ruperta i još jedan nalet kašlja.
„Pa, tuguj za mnom ako ti se hoće, Dugale“, rekao je kada je kašalj prestao. „I drago mi je
zbog toga. Ali ne možeš da tuguješ pre nego što umrem, zar ne? Umreću u tvojim rukama, mo
caraidh, a ne u rukama neznanca.“
Dugal se trgao, a Džejmi i smo razmenili zaprepašćene poglede iza njegovih leđa.
„Ruperte...“ bespomoćno je počeo Dugal, ali ga je Rupert prekinuo, hvatajući mu ruku i malo
je tresući.
„Ti jesi moj voda, čoveče, i to ti je dužnost“, prošaputao je. „Hajde. Učini to sad. Ovo
umiranje me boli, Dugale, i hoću da se završi.“ Pogled mu je nespokojno kružio i zaustavio se na
meni.
„Hoćeš li da me držiš za ruku dok odlazim, devojko?“, upitao je. „Tako mi se dopada.“

470
 Izgledalo je da nemam izbora. Krećući se polako, osećajući kao da je sve to samo san,
uhvatila sam široku maljavu ruku sa obe moje, pritisnula je kao da mogu na silu da svoju toplotu
prenesem na njega.
Rupert je zastenjao, izdigao se u stranu i kratko pogledao u Džejmija koji mu je sedeo na
uzglavlju.
„Trebalo je da se uda za mene, momče, kada je imala izbor“, prošištao je. „Slab si mi ti
mladoženja, ali se potrudi najbolje što možeš.“ Jedno oko se sklopilo u namigivanju. „Daj joj
jednom dobro za mene, momče.“
Crne oči su se okrenule nazad ka meni i poslednji osmeh mu se raširio licem.
„Do viđenja, lepojko“, tiho je rekao.
Dugalov bodež ga je zahvatio ispod grudne kosti, snažno i pravo. Krupno telo se zgrčilo,
okrenulo se na bok u eksploziji vazduha i krvi, ali je kratak zvuk agonije poticao od Dugala.
Vođa klana Makenzi je ostao sleđen, zatvorenih očiju, ruku stisnutih na ručici bodeža. Zatim
je Džejmi ustao, uhvatio ga za ramena i okrenuo ga u stranu, mrmljajući nešto na gelskom.
Džejmi me je pogledao, a ja sam klimnula i ispružila ruke. Nežno je okrenuo Dugala ka meni, pa
sam ga prihvatila dok smo svi sedali na pod i držali ga dok je plakao.
I Džejmijevo lice je bilo išarano suzama i čula sam kratke uzdahe i jecaje ljudi. Pretpostavila
sam da je bolje da plaču za Rupertom nego za sobom. Ako Englezi dođu ovde po nas, sve nas čeka
da budemo obešeni zbog izdaje. Lakše je bilo žaliti za Rupertom koji je mirno otišao, a taj put mu
je ubrzala ruka prijatelja.

*****

Uopšte nisu došli u ovoj dugoj zimskoj noći. Zbili smo se zajedno uz jedan zid, ispod pledova i
ogrtača i čekali. Ja sam grčevito dremala naslonjena na Džejmijevo rame, sa Dugalom pogrbljenim
i ćutljivim sa druge strane. Mislila sam da nijedan od njih ne spava, već bdi celu noć nad
Rupertovim telom, tihim ispod njegovog pleda sa druge strane crkve, sa druge strane ambisa koji
mrtve razdvaja od živih.
Govorili smo malo, ali sam znala šta misle. Pitali su se, kao i ja, da li su engleske trupe otišle
da se pregrupišu sa glavninom vojske u kući Kalendar, ili čekaju zoru da krenu u akciju, pazeći da
neko iz crkvice ne pobegne pod okriljem mraka.
Stvar je razrešena sa dolaskom prvog svetla.
„Hej, crkva! Izađite i predajte se!“ Poziv je stigao sa strmine ispod, upućen nekim snažnim
engleskim glasom.
Usledilo je komešanje među ljudima u crkvi, a konj, koji je dremao u ćošku, sada je trgao
glavu zapanjeno ržući zbog okolnog muvanja. Džejmi i Dugal su se tada zgledali, kao da su ovo
zajedno planirali, ustali su i stali rame uz rame pre nego što su zatvorili vrata. Džejmi me je
pokretom glave poslao u zadnji deo crkve, nazad u moje skrovište iza oltara.
Još jedan povik spolja je dočekalo ćutanje. Džejmi je izvukao kuburu iz pojasa i proverio da li
je napunjena, nehajno, kao da ima sve vreme ovog sveta. Klekao je na jedno koleno i stegao
pištolj, uperen ka vratima u nivou ljudske glave.
Džordi i Vili su stražarili kraj prozora pozadi, sa spremnim mačevima i pištoljima. Mada se
moglo očekivati da će napad stići spreda; brdo iza crkve išlo je strmo naviše, sa prostorom između
kosine i zida crkve jedva dovoljnim da se provuče jedan čovek.
Čula sam bat koraka koji su se kroz blato približavali vratima i tiho zveckanje okačenog
oružja. Zvuk je prestao na izvesnoj udaljenosti i opet se začuo onaj glas, ovog puta bliži i glasniji.
„U ime Njegovog veličanstva kralja Džordža, izađite i predajte se! Znamo da ste tu!“

471
 Džejmi je opalio. Pucanj u maloj crkvi bio je zaglušujući. Mora da je bio dovoljno impresivan
i spolja; čula sam užurbane pokrete klizanja pri povlačenju, propraćene prigušenim psovkama. U
vratima je stajala mala rupa koju je načinila kuglica iz pištolja; Dugal se privukao do nje i provirio
napolje.
„Do đavola“, rekao je jedva čujno. „Mnogo ih je.“
Džejmi mi je dobacio pogled, a onda stisnuo usne i dao se na punjenje pištolja. Očigledno,
Škoti nisu imali nameru da se predaju. Podjednako očito, Englezi nisu imali želju da jurišaju na
crkvu pošto je ulaze bilo lako braniti. Ne misle valjda da nas drže dok ne pocrkamo od gladi?
Sigurno će hajlendska vojska poslati ljude da potraže ranjenike iz bitke prethodne noći. Ako oni
stignu ovamo pre nego što Englezi uspeju da doteraju top da bi gađali crkvu, možda ćemo se
spasti.
Na nesreću, razmišljao je i neko napolju. Opet se začuo zvuk koraka, a zatim odmereni
engleski glas, pun autoriteta.
„Imate jedan minut da izađete i da se predate“, kazao je, „ili ćemo zapaliti šindru.“
Podigla sam pogled, oduzeta od straha. Zidovi crkve su bili od kamena, ali će se šindra lako
zapaliti, čak i onako natopljena kišom i susnežicom, a kada dobro uhvati, počeće da padaju
plamenovi i zadimljeni ugarci će nas pogušiti. Prisetila sam se užasne brzine kojom je baklja od
upletene trske izgorela prethodne noći; ugljenisani ostatak je ležao na podu blizu zamotanog
Rupertovog tela, užasni podsetnik po sivoj jutarnjoj svetlosti.
„Ne!“, vrisnula sam. „Prokleta kopilad! Ovo je crkva! Zar nikada niste čuli za svetilište?“
„Ko je to?“, dopro je spolja oštar glas. „Da li je to neka Engleskinja unutra?!“
„Da!“, povikao je Dugal i skočio prema vratima. Odškrinuo ih je i razdrao se prema
engleskim vojnicima na brdu ispod. „Da! Jednu englesku damu držimo zarobljenu! Zapalite šindru
i ona će umreti sa nama!“
Začulo se mnogo glasova u podnožju brda i naglo premeštanje ljudi u crkvi. Džejmi se
namršteno okrenuo ka Dugalu, govoreći: „Šta?“
„To nam je jedina šansa!“, uzvratio je Dugal šišteći. „Pusti je da je uzmu u zamenu za našu
slobodu. Oni joj neće učiniti ništa nažao ako misle da je ona naš talac, a mi ćemo je kasnije uzeti
nazad, kada se oslobodimo!“
Izašla sam iz svog skrovišta i prišla Džejmiju. Uhvatila sam ga za rukav.
„Učini to!“, žurno sam rekla. „Dugal je u pravu, to je jedina šansa!“
On je bespomoćno pogledao u mene, a bes i strah su mu bili pomešani na licu. I ispod svega
toga, tračak humora zbog ironije cele situacije.
„Ja sam sasenah, na kraju krajeva“, rekla sam, uviđajući je.
On mi je kratko dodirnuo lice uz tužni smešak.
„Aha, mo duinne. Ali ti si moja sasenah? Okrenuo se Dugalu, ispravljajući ramena. Duboko je
udahnuo, pa klimnuo.
„U redu. Reci im da smo je uhvatili“, razmišljao je brzo, prolazeći rukom kroz kosu, „na putu
za Falkirk, juče kasno.“
Dugal je klimnuo i, ne čekajući, izašao kroz vrata crkve držeći belu maramicu visoko nad
glavom kao znak primirja.
Džejmi se okrenuo prema meni, namršten, gledajući u vrata crkve gde su se i dalje čuli
glasovi Engleza, mada nismo mogli da razaznamo reči.
„Ne znam šta treba da im kažeš, Kler. Možda je bolje da se pretvaraš da si toliko šokirana da
ne možeš da govoriš. Možda je to bolje nego da im ispričaš neku priču; jer ako shvate ko si...“
Naglo je zaćutao i žestoko protrljao lice.
Ako shvate ko sam, biće to London, i to Tauer – iza čega će verovatno ubrzo uslediti
pogubljenje. Ali iako su leci mnogo eksploatisali „vešticu Stjuartovih“, niko do sada, koliko je
meni bilo poznato, nije shvatio ni objavio da je ta veštica Engleskinja.

472
 „Ne brini“, rekla sam, uviđajući koliko je to zapravo blesav komentar, ali nesposobna da
nađem nešto bolje. Položila sam šaku na njegov rukav i osetila brzi puls koji mu je tukao u zglobu.
„Preotećete me pre nego što budu imali šansu da išta shvate. Misliš li da će me odvesti u kuću
Kalendar?“
Klimnuo je glavom, ponovo priseban. „Aha, tako mislim. Ako možeš, pokušaj da budeš sama
pored prozora čim padne mrak. Tada ću doći po tebe.“
Nije bilo vremena za išta više. Dugal se uvukao nazad kroz vrata i pažljivo ih zatvorio za
sobom.
„Obavljeno“, rekao je, gledajući u Džejmija. „Mi im dajemo ženu, a bićemo pušteni da
odemo bez ometanja. Bez potere. Zadržavamo konja. Trebaće nam, za Ruperta, razumeš“, rekao
mi je, pomalo se izvinjavajući.
„To je u redu“, rekla sam mu. Pogledala sam u vrata sa malom tamnom tačkom gde je hitac
prošao, iste veličine kao i rupa u Rupertovom boku. Usta su mi bila suva i zato sam s naporom
progutala. Ja sam kukavičje jaje koje upravo treba da bude stavljeno u pogrešno gnezdo. Nas troje
smo oklevali pred vratima, svi neodlučni da napravimo završni korak.
„B-bolje je da pođem“, rekla sam, mučeći se da kontrolišem svoj drhtavi glas i udove. „Oni će
se pitati šta nas je toliko zadržalo.“
Džejmi je nakratko zažmurio, klimnuo, i onda mi prišao.
„Mislim da je bolje da padneš u nesvest, Sasenah“, rekao je. „Tako će ti možda biti lakše.“
Sagnuo se, podigao me u naručje i odneo kroz vrata koja je Dugal otvorio.
Njegovo srce je tuklo ispod mog uva i osećala sam drhtaje u njegovim rukama dok me je
nosio. Nakon zagušljivosti u crkvi, sa mirisima znoja, krvi, baruta i konjske balege, hladan svež
vazduh ranog jutra mi je oduzeo dah pa sam se skupila uz Džejmija, drhteći. Ruke su mu se stegle
ispod mojih kolena i ramena, čvrste kao obećanje; nikada me neće izneveriti.
„Bože“, rekao je jednom u pola glasa, a zatim smo stigli do njih. Oštra pitanja, promumlani
odgovori, neodlučno popuštanje njegovog stiska dok me je spuštao na zemlju, a zatim fijuk
njegovih nogu koje su se udaljavale kroz mokru travu. Bila sam sama u rukama neznanaca.

473
 44
Kada podosta stvari
krene naopako

ognula sam se bliže vatri i ispružila ruke da se odlede. Bile su prljave od držanja uzdi
celog dana i nakratko sam se upitala ima li smisla da odem do potoka da bih ih
oprala. Održavanje modernih higijenskih standarda u odsustvu vodovoda i
kanalizacije ponekad je izgledalo kao znatno veća muka nego vajda. Nije nikakvo
prokleto čudo što su se ljudi razboljevali i često umirali, pomislila sam sa gorčinom.
Umiru od proste prljavštine i neupućenosti više nego od ičega drugog.
Pomisao o umiranju od prljavštine bila je dovoljna da me podigne na noge, čak i onako
umornu. Potočić koji je proticao pored logora bio je nalik na močvaru po rubovima i cipele su mi
duboko utonule u barsko rastinje. Pošto sam razmenila prljave ruke za mokre noge, otabanala
sam nazad do vatre i zatekla kaplara Robotama kako me čeka sa činijom nečega za šta je rekao da
je gulaš.
„Prenosim kapetanove pozdrave, gospo“, rekao je povlačeći pramen kose dok mi je pružao
činiju, „i on kaže da vam prenesem da ćemo sutra stići u Tavistok. Tamo postoji gostionica.“
Oklevao je i okruglo, jednostavno, sredovečno lice bilo je zabrinuto, a onda je dodao: „Kapetan se
izvinjava zbog nedostatka pristojnog smeštaja, gospo, ali smo vam za večeras postavili šator. To i
nije nešto, ali će možda pomoći da ne pokisnete.“
„Zahvalite kapetanu u moje ime, kaplare“, rekla sam što sam gracioznije mogla. „A hvala i
vama“, dodala sam sa više topline. Bila sam potpuno svesna da me kapetan Mejnvoring smatra
nesnosnom neprilikom i da uopšte ne bi ni pomislio na moj smeštaj. Šator – rezervno šatorsko
krilo pažljivo rašireno preko neke grane i zakačeno kočićima sa obe strane – nesumnjivo je bila
zamisao isključivo kaplara Robotama.
Kaplar je otišao i sedela sam sama, polako jedući zagorele krompire i žilavu govedinu. Našla
sam nešto zakasnele slačice pored potoka, sa lišćem svenulim i smeđim po rubovima, pa sam šaku
nje donela nazad u džepu, kao i nekoliko zrna kleke ubranih dok smo malo stajali. Listovi slačice
su bili stari i vrlo gorki, ali sam uspela da ih pojedem gurajući ih između zalogaja krompira. Obrok
sam završila zrnima kleke, grickajući svako zrnce pažljivo da se ne bih udavila, a zatim gutajući
žilava, pljosnata zrna sa sve semenkama. Uljani ukus mi je palio grlo tako da su mi oči zasuzile, ali
mi je sa jezika očistio ukus masnoće i zagorelosti i možda će poslužiti, zajedno sa lišćem slačice,
da predupredi skorbut.
Imala sam velike zalihe osušenih izdanaka paprati, šipka, jabuka i mirodije u većem od
mojih medicinskih kovčega, pažljivo sakupljenih za dopunu nedovoljnoj ishrani tokom dugih
zimskih meseci. Nadala sam se da ih Džejmi jede.
Spustila sam glavu na kolena. Nisam mislila da me neko posmatra, ali nisam želela ni da
moje lice pokaže kada mislim na Džejmija.
Na brdu Falkirk sam nastavila da se pretvaram da sam u nesvesti što sam duže mogla, ah me
je ubrzo trgao engleski dragon koji je na silu hteo da mi brendi iz svoje čuture sipa u grlo. Ne baš

474
sigurni šta da učine sa mnom, moji „spasioci“ su me odveli u kuću Kalendar i predali me štabu
generala Houlija.
Dotle je sve išlo po planu. Međutim, u narednom satu je sve ozbiljno krenulo naopako.
Sedeći u predsoblju i slušajući priče okolo, ubrzo sam saznala da je ona bitka vođena tokom noći
za koju sam mislila da je glavni okršaj, zapravo bila samo čarka između Makenzija i odreda
engleske vojske koji je bio na putu da se pridruži glavnini armije. Pomenuta armija se sada
skupljala da sačeka očekivani hajlenderski napad na Falkirk Hil – bitka za koju sam mislila da sam
prošla kroz nju zapravo se još nije ni odigrala!
General Houli je lično nadgledao taj proces i, pošto se sticao utisak da niko nema predstavu
šta treba učiniti sa mnom, predata sam na staranje mladom redovu, zajedno sa pismom u kome su
opisane okolnosti mog spašavanja, i poslata u privremeni štab pukovnika Kembela u Kerse. Mladi
redov, krupni mladić po imenu Dobs, bio je zabrinuto revnostan da žurno izvrši naređenje, tako
da, uprkos nekoliko pokušaja usput, nisam mogla da pobegnem od njega.
Stigli smo u Kerse, ali smo uvideli da pukovnik Kembel nije tamo, već je pozvan da ode u
Livingston.
„Pazite“, predložila sam svom tamničaru koji me je pratio, „očigledno je da pukovnik Kembel
neće imati ni vremena ni volje da razgovara sa mnom, a ionako nemam šta da mu kažem. Zašto ne
bih jednostavno našla smeštaj ovde u gradu dok ne napravim nekakav aranžman i produžim svoje
putovanje za Edinburg?“ U nedostatku bolje ideje, Englezima sam ispričala u osnovi istu priču
kakvu sam iznela i Kolamu Makenziju dve godine ranije: da sam dama iz Oksforda koja je ostala
udovica i bila na putu da poseti rodbinu u Škotskoj kada su je napali i oteli hajlendski razbojnici.
Redov Dobs je odmahnuo glavom, tvrdoglavo crveneći. Nije mogao imati više od dvadeset
godina i nije bio naročito bistar, ali kada nešto uvrti u glavu, toga se nije puštao.
„Ne mogu vas pustiti da to uradite, gđo Bošam“, rekao je, jer sam koristila svoje devojačko
prezime kao alijas, „kapetan Bledso bi mi džigericu iščupao ako vas ne dovedem bezbedno do
pukovnika.“
I tako smo otišli u Livingston, na dve rage najtužnijeg izgleda koje sam ikada videla.
Konačno sam oslobođena pažnje svog pratioca, ali bez poboljšanja uslova u kojima sam. Umesto
toga, bila sam zatvorena u gornju sobu neke kuće u Livingstonu gde sam morala ponovo da
pričam istu priču izvesnom pukovniku Gordonu Makliš Kembelu, Škotu iz nizije, komandantu
jednog puka izabranog kralja.
„Aha, razumem“, rekao je tonom koji je pokazivao da ne razume ama baš ništa. Bio je sitan
čovek sa lisičjim licem, sa proređenom crvenkastom kosom začešljanom sa slepoočnica. Još više je
skupio oči, gledajući u zgužvano pismo na svom upijaču.
„Ovde kaže“, rekao je, stavljajući polunaočare na nos da bi se bolje zagledao u papir, „da je
jedan od onih koji su vas zarobili, gospodo, član klana Frejzer, veoma krupan, sa riđom kosom. Da
li je ta informacija tačna?“
„Da“, rekla sam, pitajući se na šta cilja.
On je pognuo glavu tako da su mu naočare kliznule niz nos, da bi me bolje fiksirao
prodornim pogledom preko njih.
„Čovek koji vas je spasao u blizini Falkirka izneo je svoj utisak da je jedan od onih koji su vas
zarobili bio niko drugi već zloglasni hajlendski poglavica poznat kao Crveni Džejmi. E sad, ja sam
svestan, gđo Bošam, da ste vi bili... rastrojeni, možemo li tako da kažemo?“, njegove usne su se
povukle posle te reči, ali to nije bio osmeh, „tokom perioda provedenog u zarobljeništvu i možda
niste bili u stanju da detaljno zapažate, ali da li ste zapazili da se ostali prisutni tom čoveku
obraćaju po imenu?“
„Jesam. Zvali su ga Džejmi.“ Nisam mogla da smislim kako bih naškodila time što ću mu to
reči; leci koje sam videla sasvim su jasno davali do znanja da Džejmi podržava Stjuarte. Pitanje da

475
li je Džejmi bio u bici kod Falkirka možda jeste interesovalo Engleze, ali teško da ga je moglo više
teretiti.
„Ne mogu me baš obesiti više nego jednom“, rekao je. Jednom će biti više nego dovoljno.
Bacila sam pogled kroz prozor. Noć je pala pre pola sata i dole u ulici su gorele svetiljke koje su
vojnici nosili. Džejmi je sigurno kod kuće Kalendar, traži prozor kraj koga sam trebala da čekam.
Odjednom sam apsurdno bila sigurna da me je on pratio, da je nekako saznao kuda idem i
sada čeka ispred na ulici da se nekako pojavim.
Naglo sam ustala i prišla prozoru. Ulica ispod je bila prazna, izuzev jednog prodavca haringi
u marinadi koji je sedeo na stoličici sa lampom kraj nogu, čekajući da naiđe eventualni kupac. To
nije bio Džejmi, naravno. Nije postojao način da me pronađe. Niko u kampu Stjuarta nije znao
gde sam; bila sam sasvim sama. Snažno sam rukama tresnula o staklo u iznenadnoj panici, ne
brinući da li ću ga polomiti.
„Gospođo Bošam! Da li vam je dobro?“ Pukovnikov glas iza mojih leđa bio je oštar od
uzbuđenosti.
Stisla sam usne da se ne bi tresle i nekoliko puta sam duboko udahnula, zamagljujući staklo
tako da je ulica ispod nestala u izmaglici. Spolja mirna, okrenula sam se opet licem prema
pukovniku.
„Prilično sam dobro“, rekla sam. „Ako ste završili propitivanje, htela bih sada da odem.“
„Hteli biste? Mmm.“ Pogledao me je sumnjičavo, a onda odlučno odmahnuo glavom.
„Noć ćete provesti ovde“, objavio je. „Ujutru ću vas poslati na jug.“
Osetila sam kako mi grč od šoka steže unutrašnje organe. „Na jug! Zašto, do đavola?“,
izletelo mi je.
Njegove obrve slične lisičjem krznu su se zapanjeno podigle i on je zinuo. Zatim se malo
protresao, zatvorio usta, pa ih otvorio malčice da bi izgovorio sledeće reči.
„Imam naređenje da pošaljem svaku informaciju koja se odnosi na hajlendskog kriminalca
poznatog kao Crveni Džejmi Frejzer“, rekao je. „Ili na svaku osobu koja je povezana sa njim.“
„Ja nisam povezana sa njim!“, rekla sam. Osim ako hoćete da računate brak, naravno.
Pukovnik Kembel nije obraćao pažnju. Okrenuo se svom stolu i preturao po naslaganim
depešama.
„Aha, evo je. Kapetan Mejnvoring je oficir koji će vas pratiti. On će doći ovde da vas pokupi u
zoru.“ Pozvonio je malim srebrnim zvonom u obliku ružnog patuljka i vrata su se otvorila i otkrila
upitno lice njegovog posilnog. „Garvi, ispratićeš damu do njenih odaja. Zaključaj vrata.“ Okrenuo
se meni i ovlaš mi se naklonio. „Mislim da se nećemo ponovo sresti, gđo Bošam. Želim vam dobar
odmor i Božju brzinu.“ I to je bilo sve.

*****

Nisam tačno znala kolika je Božja brzina, ali je verovatno bila veća od brzine kojom je jahao odred
kapetana Mejnvoringa. Kapetan je komandovao povorkom kola za snabdevanje koja su išla za
Lanark. Nakon što isporuči kola i kočijaše, trebao je da produži na jug sa ostatkom svog odreda,
da usput razdeli depeše koje nisu bile od većeg značaja. Ja sam očigledno bila u kategoriji
obaveštajne robe koja nije hitna, pošto smo na putu proveli više od nedelju dana a nije bilo ni
naznake da stižemo tamo kuda sam upućena.
„Na jug.“ Da li je to značilo London?, pitala sam se po hiljaditi put. Kapetan Mejnvoring mi
nije rekao krajnje odredište, ali nisam mogla da smislim drugu mogućnost.
Podižući glavu, uhvatila sam jednog od dragona preko puta vatre kako zuri u mene. Zapiljila
sam se otvoreno u njega dok nije pocrveneo i pogled oborio na činiju u svojim rukama. Bila sam
naviknuta na takve poglede, mada većina muškaraca nije bila tako odvažna.

476
 To je krenulo od samog početka, uz izvesnu rezervisanu postiđenost mladog idiota koji me
je doveo u Livingston. Trebalo mi je nešto vremena da uvidim da stav uzdržane rezervisanosti
engleskih oficira nije izazvan sumnjičenjem, već mešavinom prezira i straha, sa primesom
sažaljenja i osećaja zvanične dužnosti koji su ih sprečavali da svoja iskrena osećanja otvoreno
pokažu.
Nisam bila samo spašena od bande grabežljivih, razbojničkih Škota. Izbavljena sam iz
zarobljeništva tokom kog sam celu noć provela u istoj prostoriji sa nekoliko muškaraca koji su,
kako su sasvim pouzdano znali Englezi sa ispravnim uverenjima, „malo više od divljih zveri i krivi
za haranje, pljačke i bezbrojne takve gnusne zločine“. Prema tome, nije bilo zamislivo da je mlada
Engleskinja noć provela u društvu takvih zveri i izvukla se netaknuta.
Mrgodno sam se prisetila da je to što me je Džejmi izneo navodno onesvešćenu moglo
olakšati stvar u početku, ali je nesporno doprinelo opštem utisku da je on – i drugi probrani Škoti
– obavio sa mnom nešto na silu. A zahvaljujući detaljnom pismu koje je napisao kapetan grupe
onih koji su me oslobodili, svi kojima sam kasnije prosleđena – i svako sa kim su pričali, rekla bih
– znali su za to. Nakon obuke u Parizu, nesumnjivo sam razumela način kako ogovaranje
funkcioniše.
Kaplar Robotam je sigurno čuo te priče, ali je nastavio da se ljubazno ponaša prema meni,
bez onih podsmešljivih spekulacija koje sam nekada iznenada hvatala na licima drugih vojnika.
Da sam imala sklonost da se pomolim pred počinak, uključila bih njegovo ime u molitve.
Ustala sam, otresla prašinu sa ogrtača i otišla u svoj šator. Videvši da odlazim, kaplar
Robotam je takode ustao i, diskretno obilazeći oko vatre, opet seo sa svojim drugovima,
postavljajući leđa u ravnu liniju prema mom šatoru. Kada vojnici budu odlazili na spavanje, znala
sam da će on potražiti mesto na učtivoj udaljenosti, ali ipak takvoj da me može čuti tamo gde
spavam. Radio je to i prethodne tri noći, bilo da smo spavali u gostionici ili na otvorenom.
Tri noći ranije sam pokušala još jednom da pobegnem. Kapetan Mejnvoring je bio vrlo
svestan da sa njim putujem pod prinudom i, mada mu se nije dopadalo što su mu natovarili mene,
bio je i suviše savestan vojnik da izvrdava dužnost. Imala sam dva čuvara koji su me pomno
pratili, jašući pored mene preko dana.
Noću je straža bila opuštena pošto je kapetan očito mislio da nije verovatno da ću usred
zime zapucati peške preko napuštenih pustara. Kapetan je bio u pravu. Nisam bila zainteresovana
da izvršim samoubistvo.
Dotične noći smo, međutim, prošli kroz seoce otprilike dva sata pre nego što smo se
zaustavili da noćimo. Čak i peške, bila sam sigurna da mogu da se vratim i da do sela stignem pre
zore. U selu je postojala mala destilerija iz koje su kola sa tovarima buradi odlazila u nekoliko
gradova okolne regije. Videla sam dvorište destilerije sa visoko naredanom buradi i pomislila da
imam pristojne šanse da se sakrijem tamo, a onda da odem prvim kolima.
Tako sam se, kada se logor umirio i vojnici se svalili i hrkali na svojoj ćebadi oko vatre,
iskrala iz mog ćebeta pažljivo nameštenog blizu jednog vrbaka i probila se kroz obešeno lišće, ne
praveći zvuk jači od šuštanja vetra.
Kada sam prošla vrbak, pomislila sam da to vetar šušti iza mene, dok me jedna ruka nije
uhvatila za rame.
„Ne vrištite. Ne želite da kapetan sazna da ste otišli bez dozvole.“ Nisam vrištala samo zato
što sam sasvim ostala bez daha. Vojnik, povisok čovek sa neposlušnim žutim kovrdžama koga su
drugari zvali Džesi mi se nasmešio, a ja sam nesigurno uzvratila osmeh.
Njegov pogled se spustio na moje grudi. Uzdahnuo je, podigao pogled da se sretne sa mojim,
pa mi prišao za korak. Ja sam brzo napravila tri koraka unazad.
„To i nije važno, zapravo, zar ne, draga?“, rekao je, i dalje se lenjo smešeći. „Ne posle svega
što se već desilo. Šta je još jednom, eh? A ja sam takođe Englez“, ulagivao mi se. „Ne prljavi Škot.“

477
 „Ostavi jadnu ženu, Džes“, rekao je kaplar Robotam, tiho se pojavljujući iz vrba iza njega.
„Već se dovoljno namučila, jadna ledi.“ Govorio je prilično tiho, ali ga je Džesi besno pogledao i
onda se, dižući ruke od onoga što je naumio, bez reči okrenuo i nestao ispod vrbinog lišća.
Kaplar je ćutke sačekao da pokupim ogrtač sa zemlje i onda me je otpratio nazad u logor.
Otišao je da uzme svoje ćebe, pokazao mi da legnem i smestio se dva metra dalje, sedeći sa
ćebetom oko ramena kao Indijanac. Kad god sam se probudila tokom noći, videla sam ga kako i
dalje sedi tamo i zuri u vatru.

*****

Tavistok je imao gostionicu. Istina, nisam imala mnogo vremena da uživam u njenoj ugodnosti. U
selo smo stigli u podne i kapetan Mejnvoring se odmah zaputio da isporuči depeše koje je doneo.
Vratio se za jedan sat, međutim, i rekao mi da uzmem svoj ogrtač.
„Zašto?“, zaprepašćeno sam pitala. „Kuda idemo?“
Pogledao me je indiferentno i rekao: „U Belherst Majnor.“
„Dobro“, kazala sam. To je zvučalo malo impresivnije od mog trenutnog okruženja koje se
sastojalo od nekoliko vojnika koji su igrali kockice po podu, mešanca izjedenog buvama koji je
spavao kraj vatre, i jakog mirisa hmelja.
Vlastelinska kuća, bez poštovanja prema prirodnoj lepoti lokacije, tvrdoglavo je okrenula
leđa otvorenim poljima i zbila se na kopnu, licem okrenuta goletnoj obali.
Prilazni put je bio prav, kratak i bez ukrasa, za razliku od lepo zakrivljenih prilaza
francuskim vlastelinskim kućama. Ali su na ulazu postojala dva korisna kamena stuba, svaki sa
grbom vlasnika. Zurila sam u njega dok je moj konj kloparao pored, pokušavajući da utvrdim šta
predstavlja. Neka mačka – možda leopard? – u ležećem položaju, sa ljiljanom u šapi. To mi je
nešto poznato. Ali čiji je?
Došlo je do nekakvog komešanja u visokoj travi kod kapije i nakratko sam uhvatila sjaj
bledoplavih očiju pognutog svežnja rita koji je zamicao u senke, dalje od zamaha konjskih kopita.
Nešto u vezi sa odrpanim prosjakom takode je delovalo poznato. Možda samo haluciniram,
hvatam se bilo čega što me ne podseća na engleske vojnike.
Pratilac je sačekao na kapiji, ne trudeći se da sjaše, dok sam se pela nekoliko koraka sa
kapetanom Mejnvoringom i čekala dok je lupao na vrata, prilično se pitajući šta bi moglo biti sa
druge strane.
„Gđa Bošam?“ Batler, ako je uopšte bio to, prilično je izgledao kao da očekuje najgore. Nema
sumnje da je bio u pravu.
„Da“, rekla sam. „Hm, čija je ovo kuća?“
Ali još dok sam to pitala, podigla sam glavu i zagledala se u polutamu ulaznog hola. Jedno
lice je piljilo u mene, srneće oči bile su razrogačene i zaprepašćene.
Meri Hokins.

*****

Kada je devojka otvorila usta, otvorila sam ih i ja. I vrisnula što sam jače mogla. Batler je, uhvaćen
nespreman, ustuknuo za korak, sapleo se o sofu i pao na stranu kao zdjela. Čula sam zaprepašćene
zvuke koje su napolju ispuštali vojnici, dolazeći uz stepenište.
Podigla sam suknje vrišteći: „Miš! Miš!“, i uletela prema gostinskoj sobi dernjajući se kao
narikača.

478
 Zaražena mojom navodnom histerijom, i Meri je počela da vrišti i zgrabila me je oko pasa
kada sam kao đule uletela u nju. Ponela sam je nazad u nišu gostinske sobe sa sobom, i zgrabila je
za ramena.
„Nemoj nikome da kažeš ko sam“, dahtala sam joj u uvo. „Nikome! Život mi zavisi od toga!“
Prvo sam mislila da sam melodramatična, ali dok sam to izgovarala, palo mi je na pamet da je
sasvim moguće da govorim doslovnu istinu. Biti udata za Crvenog Džejmija Frejzera bila je
prilično rizična stvar.
Meri je imala vremena samo da zbunjeno klimne, kada su se otvorila vrata na naspramnoj
strani sobe i neki čovek je ušao.
„Kakve je to užasna dreka, Meri?“, insistirao je. Zdepast, naoko zadovoljan čovek, takođe je
imao čvrstu bradu i stisnute zadovoljne usne čoveka kome prija to što obično sve istera po svom.
„N-nije ništa, tata“, rekla je Meri, mucajući od nervoze. „Samo m-m-miš.“
Baronet je zažmurio i duboko udahnuo, tražeći strpljenje. Pošto je našao nešto nalik tome,
otvorio je oči i zagledao se u svoju ćerku.
„Ponovi to, dete“, naredio je. „Ali razgovetno. Neću da mi mumlaš i brbljaš. Udahni duboko,
smiri se. Sada. Ponovo.“
Meri je poslušala, udišući toliko da se čipka njenog korseta zategla preko napupelih grudi.
Prste je umotala u svileni brokat suknje, tražeći oslonac.
„To je b-bio miš, tata. Gđa Fr... hm, ova dama se uplašila od miša.“
Odbacujući ovaj pokušaj kao jedva zadovoljavajući, baronet je zakoračio napred,
zainteresovano me ispitujući.
„Oh? A ko biste mogli biti vi, madam?“
Kapetan Mejnvoring, koji je stigao sa zakašnjenjem posle potrage za mitskim mišem, stvorio
se kraj mog lakta i predstavio me, pružajući pismo objašnjenja od pukovnika Makliša.
„Hm. Tako, znači da Njegova visost treba da vam bude domaćin, madam, bar privremeno.“
Pružio je poruku batleru koji je čekao i uzeo šešir koji je ovaj dohvatio sa obližnjeg čiviluka.
„Žalim što naše poznanstvo mora biti ovako kratko, gđo Bošam. Ja sam upravo krenuo.“
Kratko je pogledao preko ramena ka kratkom stepeništu koje je delilo predvorje. Batler se,
povrativši dostojanstvo, već penjao njime, a umazana poruka je ležala na srebrnom poslužavniku
koji je držao ispred sebe. „Vidim da je Volmisli već pošao da Njegovoj visosti kaže za vaš dolazak.
Moram da pođem ili ću propustiti poštansku kočiju. Adieu, gđo Bošam.“
Okrenuo se ka Meri koja se držala pozadi uz lamperiju.
„Do viđenja, kćeri. Pokušaj da... dobro.“ Uglovi njegovih usana su se zakrivili naviše u
nečemu što je trebalo da bude očinski osmeh. „Do viđenja, Meri.“
„Do viđenja, tata“, promrmljala je, pogleda prikovanog za zemlju. Ja sam skretala pogled sa
jednog na drugo. Šta, pobogu, baš Meri Hokins, od svih mogućih ljudi, radi ovde? Očito boravi u
kući. Pretpostavila sam da vlasnik mora biti nekako povezan sa njenom porodicom.
„Gđo Bošam?“ Mali, zdepasti konjušar mi se klanjao kraj lakta. „Njegova visost će vas odmah
primiti, madam.“
Meri me je povukla za rukav kada sam se okrenula da otpratim konjušara.
„A-a-a-ali...“ počela je. U svom nervoznom stanju mislila sam da neću imati dovoljno
strpljenja da je saslušam do kraja. Nasmešila sam se neodređeno i potapšala je po ruci.
„Da, da“, rekla sam. „Ne brini, sve će biti kako treba.“
„A-ali to je moj...“
Konjušar se poklonio i otvorio vrata na kraju hodnika. Svetlost je u njoj padala na bogatstvo
brokata i poliranog drveta. Fotelja koju sam mogla da vidim sa jedne strane imala je porodični grb
izvezen na poleđini – jasnija verzija istrošenog kamenog grba koji sam videla napolju.
Ležeći leopard koji drži šapu na bokoru ljiljana – ili su to bili šafrani? Zvona za uzbunu su mi
odjekivala u mislima kada se čovek u stolici digao tako da je njegova senka pala preko uglačanog

479
praga kada se okrenuo. Merine poslednje reči su s mukom uspele da izađu u istom času kada je
konjušar predstavio plemića.
„Moj k-k-kum!“, rekla je ona.
„Njegova visost, vojvoda od Sandringama“, rekao je konjušar.
„Gđa... Bošam?“, rekao je vojvoda, a usta su mu se zapanjeno obesila.
„Pa“, tiho sam rekla. „Tako nekako.“

*****

Vrata salona su se zatvorila za mnom, ostavljajući me nasamo sa Njegovom visosti. Poslednje što
sam videla od Meri bilo je kako stoji u predvorju, sa očima poput tacni i kako usta nemo otvara i
zatvara, kao zlatna ribica.
Ogromne kineske vaze su stajale s obe strane prozora, a stolovi sa intarzijom ispod njih.
Bronzana Venera je koketno pozirala na kaminu, u društvu para porcelanskih činija sa zlatnim
rubom i posrebrenog svećnjaka, obasjani voštanicama. Tepih sa geometrijskom šarom koji sam
prepoznala kao vrlo dobar „kermanša“ ćilim prekrivao je veći deo poda, a spinet je bio zguran u
jedan ćošak; ono malo preostalog prostora zauzimao je nameštaj s intarzijom i poneko vajarsko
delo.
„Lepa vam je kuća“, ljubazno sam napomenula vojvodi koji je stajao pred vatrom, ruku
skrštenih ispod zadnjeg dela sakoa dok me je posmatrao sa izrazom oprezne raspoloženosti na
širokom, rumenom licu.
„Hvala vam“, rekao je piskavim tenorom koji je čudno odudarao od tela sa grudima poput
bačve. „Vaše prisustvo je ukrašava, draga moja.“ Zabava je nadvladala obazrivost, pa se nasmešio
iskrenim osmehom koji razoružava.
„Zašto Bošam?“, upitao je. „Da vam to nije kojim slučajem pravo prezime?
„Moje devojačko prezime“, odgovorila sam, priterana na istinu. Njegove guste plave obrve su
poletele naviše.
„Vi ste Francuskinja?“
„Nisam. Engleskinja. Mada nisam mogla da upotrebim Frejzer, zar ne?“
„Razumem.“ I dalje podignutih obrva, klimnuo je ka malom brokatnom dvosedu, nudeći mi
da sednem. Bio je bogato izrezbaren i divnih proporcija, muzejski primerak, kao i sve ostalo u
sobi. Sklonila sam svoje nakvašene suknje u stranu što sam gracioznije mogla, ignorišući brojne
mrlje od blata i konjskih dlaka, a zatim sam se pažljivo spustila na bledožuti saten.
Vojvoda je polako koračao ispred vatre, posmatrajući me, i dalje sa smeškom na licu. Borila
sam se sa narastajućom toplotom i ugodnošću koji su se širili kroz moje bolne noge, preteći da me
odvuku u ambis zamora koji mi je zjapio pred nogama. Ovo nije bio trenutak da oborim gard.
„Šta ste vi?“, iznenada je upitao vojvoda. „Engleski talac, zagriženi jakobit ili francuski
agent?“
Sa dva prsta sam protrljala bolnu tačku između očiju. Tačan odgovor je glasio: „Nijedno od
pomenutog“, ali nisam mislila da bi me daleko odveo.
„Gostoljubivost ove kuće je izgleda pomalo manjkava u poređenju sa njenom uređenošću“,
rekla sam što sam nadmenije mogla pod takvim okolnostima, što i nije bilo nešto. Pa ipak, Lujzin
primer ponašanja velike dame nije bio sasvim uzalud.
Vojvoda se nasmejao piskavim, cvrkutavim smehom, poput slepog miša koji je upravo čuo
dobar štos.
„Primite izvinjenje, madam. Sasvim ste u pravu; trebalo je da vam ponudim osveženje pre
nego što sam se usudio da vas ispitujem. Veoma nemarno od mene.“

480
 Promrmljao je nešto slugi koji se pojavio na njegovu zvonjavu, pa je mirno sačekao pred
vatrom da stigne poslužavnik. Sedela sam u tišini zagledajući po sobi, povremeno kradomice
gledajući svog domaćina. Nijedno od nas nije bilo zainteresovano za ćaskanje. Uprkos prividnoj
srdačnosti ovo je bilo primirje u oružanom sukobu, i oboje smo to znali.
Ono što sam ja htela da znam bilo je zašto. Prilično naviknuta na to da se ljudi pitaju ko
sam, do đavola, ipak me je zanimalo gde se vojvoda uklapa u to. Ili šta misli gde se ja uklapam.
Sreo me je ranije, kao gđu Frejzer, ženu gospodara Lalibroha. Sada sam se pojavila na njegovom
pragu nastupajući kao engleski talac po imenu Bošam, nedavno spasen od bande škotskih
jakobita. To je bilo dovoljno da se svako zapita. Ali je njegov stav prema meni znatno prevazilazio
običnu znatiželju.
Čaj je stigao, u kompletu sa pogačicama i kolačima. Vojvoda je podigao svoju šolju, pokazao
na moju podizanjem jedne obrve, pa smo pili čaj i dalje oboje ćuteći. Negde na drugoj strani kuće
čula sam prigušeno treskanje, kao da neko udara čekićem. Tiho zveckanje vojvodine šoljice o
tacnu bilo je signal za nastavak neprijateljstava.
„E sad“, rekao je sa onoliko oštrine koliko čovek koji zvuči kao Miki Maus može da postigne.
„Dopustite da počnem, gđo Frejzer – mogu li tako da vas zovem? Hvala vam. Dopustite da
počnem time što ću reći da već znam mnogo o vama. Nameravam da saznam još. Moram da
kažem, gđo Frejzer, da vas je zapanjujuće teško ubiti“, malo se naklonio u mom pravcu, sa onim
istim smeškom na usnama, „ali sam siguran da se to može ostvariti, ako je neko dovoljno rešen.“
Zurila sam u njega, nepomična; ne usled nekakve prirodne hladnokrvnosti, već od
zaprepašćenja. Prihvatajući još jedan od Lujzinih manira, podigla sam obe obrve u znak pitanja,
otpila čaj, pa salvetom sa monogramom delikatno tapkala po usnama.
„Plašim se da ćete me smatrati tupavom, Vaša visosti“, učtivo sam rekla, „ali nemam ni
najmanju predstavu o čemu pričate.“
„Zar nemate, draga moja?“
Male, vesele plave oči nisu ni trepnule. Posegnuo je za posrebrenim zvoncem na
poslužavniku i jednom pozvonio.
Čovek u susednoj sobi mora da je čekao na poziv pošto su se vrata otvorila istog časa. Visok,
vitak čovek u tamnoj odeći i dobrom odelu višeg sluge prišao je sa strane vojvodi i duboko se
naklonio.
„Vaša visosti?“ Govorio je engleski, ali se nepogrešivo prepoznavao francuski akcenat. I lice
je bilo francusko; sa dugim nosom i belo, sa uskim, stisnutim usnama i parom ušiju koji mu je
štrcao od glave kao krila sa obe strane i čiji su vrhovi bili crveni. Njegovo duguljasto lice je postalo
još bleđe kada je podigao pogled i spazio mene, a onda nehotice ustuknuo za korak.
Sandringam je to posmatrao sa iznerviranim mrštenjem, a onda je pogled skrenuo na mene.
„Ne prepoznajete ga?“, upitao je.
Počela sam da tresem glavom, kada se čovekova desna ruka iznenada zgrčila uz platno
njegovih pantalona. Što je neupadljivije mogao, pravio je rogove prstima, sa srednjim prstima
savijenim nadole, dok su kažiprst i mali prst bili upereni u mene. Znala sam istog časa, a u
narednom trenutku sam dobila potvrdu tog saznanja – mali mladež iznad početka njegovog palca.
Nisam sumnjala nimalo; bio je to čovek sa košuljom na tufne koji je napao mene i Meri u
Parizu. I više je nego očigledno da je zaposlen kod vojvode.
„Ti prokleto kopile?, rekla sam. Skočila sam na noge, prevrćući stočić i dohvatila najbliži
predmet koji mi se našao pod rukom, izrezbarenu alabastersku posudu za duvan. Gađala sam
čoveka u glavu, a on se okrenuo i naglo pobegao, tako da ga je teška posuda promašila za nekoliko
centimetara i raspukla se o dovratak.
Vrata su takođe tresnula kada sam pojurila za njim, pa sam se ukopala u mestu, teško dišući.
Besno sam pogledala u Sandringama, podbočivši se.
„Ko je on?“, htela sam da znam.

481
 „Moj lični sobar“, mirno je rekao vojvoda. „Po imenu Alber Danton. Dobar momak sa
kravatama i čarapama, ali se prelako uzbudi, kao i mnogi Francuzi. I neverovatno je sujeveran.“
Prekorno se namrštio prema zatvorenim vratima. „Prokleti papinovac, sa svim onim svecima i
mirisima i takvim glupostima. Poverovao bi u bilo šta.“
Moje disanje se usporavalo, mada mi je srce i dalje lupalo o fišbajne mog midera. Bilo je
problematično duboko udahnuti.
„Ti prljavi, odvratni, užasni... perverznjaku!“
Izgleda da je to vojvodi dosadilo, pa je nemarno klimnuo glavom.
„Da, da, draga moja. Sve to je, siguran sam, i još mnogo više. Pomalo i bez sreće, bar tom
prilikom.“
„Bez sreće? Tako biste to nazvali?“ Nesigurno sam otišla do dvoseda i sela. Ruke su mi se
tresle od živaca pa sam ih skupila i sakrila pod suknju.
„Po nekoliko osnova, draga moja gospo. Samo pogledajte.“ Raširio je ruke u gracioznu
molbu. „Pošaljem Dantona da vas se reši. On i njegovi kompanjoni reše da se prvo malo zabave; to
je sve u redu, ali vas usput dobro osmotre, bez ikakvog osnova zaključe da ste nekakva veštica,
pogube glave i pobegnu. Ali ne pre nego što su deflorisali moju kumu, koja se tu zatekla greškom,
i tako upropastili sve šanse za izvrstan brak koji sam s mnogo muke dogovorio za nju. Razmislite
samo o ironiji toga!“
Šokovi su stizali jedan za drugim i jedva da sam znala na koji prvo da reagujem. Mada je
jedan deo izjave naročito odskakao.
„Kako to mislite ‘reše me se’?“, insistirala sam. „Da li hoćete da kažete da ste zapravo
pokušali da me ubijete?“ Soba kao da se malo ljuljala, pa sam otpila veliki gutljaj čaja pošto je to
bilo nešto najbliže sredstvu za oporavljanje. Nije bio naročito efikasan.
„Pa da“, prijatno je rekao Sandringam. „To je bio cilj kome sam težio. Kažite mi, draga moja,
da li biste hteli čašu šerija?“
Skupljenih očiju sam ga odmerila na tren. Nakon što je upravo izjavio da je pokušao da me
ubije, sada očekuje da uzmem čašu šerija iz njegovih ruku?
„Brendi“, rekla sam. „Puno brendija.“
On se opet zakikotao onako piskavo i prišao ormanu, napominjući preko ramena: „Kapetan
Randal je rekao da ste veoma zabavna žena. To je prilična pohvala kada stigne od kapetana, znate.
Njemu žene obično ne služe za mnogo toga, mada ga saleću. To je zbog njegovog izgleda,
pretpostavljam; ne bi moglo biti zbog ponašanja.“
„Džek Randal, znači, radi za vas“, rekla sam, prihvatajući čašu koju mi je pružio. Posmatrala
sam ga kako sipa u dve čaše i uverila se da ni u jednoj od njih nema ničega sem brendija. Otpila
sam veliki i očajnički potreban gutljaj.
Vojvoda me je pratio, trepćući od efekata jetke tečnosti.
„Naravno“, rekao je. „Obično je najbolja alatka i najopasnija. Čovek je bez oklevanja koristi i
pored toga; samo se pobrine da preduzme odgovarajuće mere predostrožnosti.“
„Opasan, eh? A koliko vi zapravo znate o Džonatanu Randalu?“, znatiželjno sam upitala.
Vojvoda se zacerekao. „Oh, praktično sve, rekao bih, draga moja. Verovatno znatno više
nego vi, zapravo. Ne vredi zapošljavati čoveka kakav je on ako nemate načina da ga kontrolišete,
razumete. A novac je dobra uzda, ali rđav povodac.“
„Za razliku od ucenjivanja?“, suvo sam rekla.
On se zavalio, ruku položenih preko svog nabreklog stomaka, i posmatrao me sa blagim
interesovanjem.
„Ah. Vi mislite da ucena može da funkcioniše u oba smera, pretpostavljam?“ Odmahnuo je
glavom, skidajući nekoliko zrnaca gareži koja su pala na svileni prsluk.
„Ne, draga moja. Kao prvo, postoji jedna bitna razlika u našim situacijama. Iako bi takva
govorkanja mogla da utiču na to kako me primaju u izvesnim društvenim krugovima, to nije nešto

482
što me ozbiljno zabrinjava. A što se dobrog kapetana tiče – pa, vojska vrlo prekorno gleda na
takve neprirodne sklonosti. Kazna je često smrt. Ne, nije baš za poređenje, zapravo.“ Nagnuo je
glavu u stranu, koliko su mu to podvaljci dozvoljavali.
„Ali ni obećanje bogatstva ni pretnja otkrivanjem nije ono što Džona Randala veže za mene“,
rekao je. Male, vodenaste plave oči su sijale u svojim dupljama. „On mi služi jer mu pružam ono
što želi.“
Odmerila sam korpulentno telo sa neskrivenim gađenjem, na šta se Njegova visost zatresla
od smeha.
„Ne, ne to“, rekao je. „Kapetanov ukus je malo rafiniraniji od toga. Za razliku od mog.“
„Šta, onda?“
„Kažnjavanje“, tiho je rekao. „Ali vi to znate, zar ne? Ili bar zna vaš suprug.“
Osećala sam se nečisto već samim tim što sam u njegovoj blizini, pa sam se digla da odem.
Krhotine alabasterske posude su ležale po podu i ja sam jednu slučajno šutnula tako da je
zveknula o zid, odbila se i zavrtela pod dvosed, podsećajući me na nedavno upoznatog Dantona.
Uopšte nisam bila sigurna da želim da sa njim raspravljam na temu neuspelog ubistva, ali je
to u tom trenutku delovalo bolje od drugih mogućnosti.
„Zašto ste hteli da me ubijete?“, upitala sam iznenada, okrećući se licem ka njemu. Brzo sam
pogledom napravila inventar predmeta na stolu, tražeći prikladno oružje za odbranu, tek za slučaj
da i dalje to namerava.
Izgleda da nije. Umesto toga, s naporom se nagnuo i podigao čajnik – čudesno čitav – i
uspravio ga na vraćeni stočić.
„To je delovalo svrsishodno u to vreme“, smireno je rekao. „Saznao sam da vi i vaš muž
pokušavate da osujetite izvestan poduhvat u kome sam i ja imao svoje interese. Razmišljao sam da
umesto toga uklonim vašeg muža, ali je to delovalo preterano opasno ako se imaju u vidu njegove
bliske rodbinske veze sa dve važne porodice u Škotskoj.“
„Razmišljali ste da ga uklonite?“ Svanulo mi je – jedan od mnogih blesaka koji su mi u glavi
pravili vatromet. „Da li ste vi poslali mornare koji su Džejmija napali u Parizu?“
Vojvoda je nonšalantno klimnuo.
„To je izgledalo kao najjednostavniji način, mada prilično grub. A opet, Dugal Makenzi se
pojavio u Parizu pa sam se pitao da li zapravo vaš muž radi za Stjuarte. Nisam više bio siguran gde
su njegovi interesi.“
Ono što sam se ja pitala bilo je gde su vojvodini interesi. Ovaj čudan govor je zvučao gotovo
kao da je on prikriveni jakobit – a ako je tako, stvarno je majstorski sakrio svoje interese.
„Sem toga“, nastavio je, pažljivo spuštajući poklopac čajnika na mesto, „tu je bilo i vaše sve
jače prijateljstvo sa Lujem od Francuske. Čak i da je vaš muž omanuo sa bankarima, Luj je mogao
Čarlsa Stjuarta snabdeti onim što mu treba – pod uslovom da vi vaš lep nos držite van tih
zbivanja.“
Namrštio se izbliza na pogačicu koju je držao, sklonio nekoliko končića sa nje, a onda
odustao od jela i bacio je na sto.
„Onda kada je postalo jasno šta se stvarno dešava pokušao sam da vašeg muža namamim
nazad u Škotsku, ponudom da bude pomilovan; vrlo skupo je to bilo“, rekao je zamišljeno. „I pri
tom uzaludno!“
„Ali sam se tada prisetio očigledne privrženosti vašeg muža vama – vrlo dirljivo“, rekao je uz
dobroćudni osmeh koji me je naročito nervirao. „Pretpostavio sam da bi ga vaša tragična smrt
mogla sprečiti u aktivnostima na kojima se angažovao, bez podsticanja onolikog interesovanja do
kakvog bi došlo ako bi on bio ubijen.“
Iznenada se setivši nečega, okrenula sam se da pogledam čembalo u ćošku sobe. Ulepšavalo
ga je nekoliko notnih listova, ispisanih finom, urednom rukom. Pedeset hiljada funti, u slučaju da

483
Vaša visost kroči u Škotsku. Potpisano sa S. „S“, naravno, za Sandringam. Vojvoda se nasmejao,
očigledno uživajući.
„To je bilo vrlo pametno s vaše strane, draga moja. Mora da ste to bili vi; čuo sam za
nesrećnu nesposobnost vašeg muža u pogledu muzike.“
„Zapravo, nisam bila ja“, odgovorila sam, okrećući leđa čembalu. Na stočiću pored mene nije
bilo ničeg korisno poput noža za otvaranje pisama ili tupih predmeta, pa sam žurno podigla vazu i
lice zaronila u buket cveća iz staklene bašte. Zažmurila sam, osećajući golicanje hladnih latica po
mojim iznenada užarenim obrazima. Nisam se usuđivala da podignem pogled u strahu da će me
moje izdajničko lice odati.
Jer sam iza vojvodinog ramena videla okrugao, kožni predmet u obliku bundeve, uokviren
zelenom plišanom draperijom, kao da je to neki od vojvodinih egzotičnih umetničkih predmeta.
Otvorila sam oči, vireći oprezno kroz latice, a široka usta sa isturenim zubima su se razdvojila u
kez od uva do uva.
Kidala sam se između straha i olakšanja. Bila sam u pravu, znači, u vezi sa prosjakom kod
kapije. Bio je to Hju Munro, stari Džejmijev kompanjon iz dana hajdukovanja po Hajlendsu.
Nekadašnjeg učitelja su davno zarobili Turci na moru, unakazili ga mučenjem i oterali u prošnju i
lovokradu – zanimanja koja je dopunjavao uspešnim špijuniranjem. Čula sam ranije da je on agent
hajlendske vojske, ali nisam shvatila da su ga te aktivnosti dovele ovako daleko na jug.
Koliko li je vremena proveo tamo, stojeći poput ptice na bršljanu pred prozorom na spratu?
Nisam se usuđivala da komuniciram sa njim; jedino sam mogla da pogled držim fiksiran na tačku
iznad vojvodinog ramena, naoko ravnodušno piljeći u prazno.
Vojvoda me je zainteresovano zagledao. „Stvarno? Nije to valjda bio Gerstman? Ne bih rekao
da on ima dovoljno izopačen um.“
„A mislite da ja imam? Polaskana sam.“ Zadržala sam nos u cveću, rastrzano govoreći u
božur.
Prilika napolju je pustila bršljan dovoljno dugo da podigne jednu ruku u vidokrug. Pošto su
mu saracenski mučitelji odsekli jezik, njegove ruke su govorile umesto Hjua Munroa. Piljeći
intenzivno u mene, smišljeno je pokazao prvo u mene, pa u sebe, a onda u stranu. Široka šaka se
zakrenula i prva dva prsta su se pretvorila u par nogu koje beže, trče na istok. Završni mig, pesnica
stegnuta u pozdrav, i on je nestao.
Opustila sam se, malo drhteći od reakcije, i udahnula duboko da se priberem. Kinula sam i
spustila cveće.
„Znači vi ste jakobit, zar ne?“, upitala sam.
„Ne neizbežno“, srdačno je odgovorio vojvoda. „Pitanje glasi, draga moja, da li ste vi?“ Bez
ikakvog srama, skinuo je periku i počešao svetlu, proćelavu glavu pre nego što ju je vratio.
„Pokušali ste da zaustavite napore da se kralj Džejms vrati na tron kada ste bili u Parizu.
Pošto vam nije uspelo, vi i vaš muž se pojavljujete sada kao najlojalnije pristalice Njegove visosti.
Zašto?“ Sitne plave oči su pokazivale samo umerenu zainteresovanost, ali nije umerena
zainteresovanost pokušala da me ubije.
Sve vreme otkad sam otkrila ko mi je domaćin, iz sve snage sam pokušavala da se prisetim
šta su ono Frenk i velečasni g. Vejkfild jednom rekli o njemu. Da lije bio jakobit? Koliko sam ja
mogla da se setim, sud istorije – u formi Frenka i velečasnog – bio je nesiguran. Kao i ja.
„Ne verujem da ću vam reći“, polako sam kazala.
Jedna plava obrva se digla visoko i vojvoda je uzeo emajliranu kutijicu iz džepa, i izvukao
malo njene sadržine.
„Jeste li sigurni da je to pametno, draga moja? Danton mi je i dalje pri ruci, razumete.“
„Danton me ne bi dotakao ni motkom od tri metra“, rekla sam otvoreno. „Niti biste vi, kad
smo već kod toga. Ne“, žurno sam dodala, videvši kako je zinuo, „zbog toga. Ali ako tako očajnički
želite da znate na čijoj sam strani, nećete me ubiti pre nego što saznate, zar ne?“

484
 Vojvoda se zagušio burmutom i počeo je žestoko da kašlje, lupajući se po prednjoj strani
vezenog prsluka. Ja sam se uspravila i podignutog nosa hladno gledala u njega dok je kijao i
krkljao.
„Pokušavate da me zastrašite da bih vam nešto rekla, ali to neće upaliti“, rekla sam sa mnogo
više pouzdanja nego što sam osećala.
Sandringam je nežno maramicom obrisao oči koje su suzile. Konačno je duboko udahnuo,
pa ispustio dah između debelih, napućenih usana dok je piljio u mene.
„Vrlo dobro, onda“, rekao je prilično mirno. „Pretpostavljam da su do sada moji radnici
završili renoviranje vaših odaja. Pozvaću sobaricu da vas odvede u vašu sobu.“
Mora da sam tupavo zijala u njega jer se podrugljivo nasmešio dok je ustajao iz fotelje.
„U izvesnoj meri, razumete, to i nije važno“, rekao je. „Šta god da ste inače ili kakve god
informacije imali, imate jednu dragocenu odliku kao gost ove kuće.“
„A to je?“, htela sam da znam. On je zastao sa rukom na zvonu i nasmešio se.
„Vi ste žena Crvenog Džejmija“, tiho je rekao. „A on vas voli, draga moja, zar ne?
Kakvi zatvori mogu da budu, videla sam i gore. Soba je bila otprilike deset sa deset metara i
bila je nameštena tako da ju je po raskoši nadmašivala samo dnevna soba u prizemlju. Natkriveni
krevet je stajao na malom postolju, baldahini od nojevog perja pružali su se iz uglova damastnih
draperija, a par odgovarajućih brokatnih fotelja bio je zguran pred ogroman kamin.
Sobarica koja me je dopratila sada je spustila lavor i bokal koje je nosila, a onda je požurila
da zapali već pripremljenu vatru. Jedan sluga je poklopljeni poslužavnik sa večerom spustio na
stočić kraj vrata, a onda ravnodušno stao u dovratak, raspršujući svaku moju eventualnu pomisao
da jurnem niz hodnik.
Mada mi ne bi mnogo vredelo ni da pokušam, pomislila sam utučeno; beznadežno bih se
izgubila u kući posle prvog skretanja hodnika; prokleta kućerina je bila velika kao Bakingemska
palata.
„Sigurna sam da se Njegova visost nada da će vam biti udobno, madam“, rekla je sluškinja,
praveći lep kniks pri izlasku.
„Oh, kladim se da je tako“, rekla sam nimalo graciozno.
Vrata su se zatvorila za njom uz depresivno solidan tresak i zvuk struganja dok se okretao
veliki ključ kao da je zgulio i poslednju izolaciju mojih osetljivih nerava.
Drhteći u studeni velike sobe, uhvatila sam se za laktove i prišla vatri, gde sam se spustila u
jednu fotelju. Impuls me je terao da samoću iskoristim za lep lični histerični ispad. Sa druge
strane sam se plašila da, ako dozvolim strogo kontrolisanim osećanjima da prorade, nikada više
neću povratiti kontrolu. Čvrsto sam zatvorila oči i posmatrala crveno plamsanje vatre na
unutrašnjoj strani kapaka, terajući sebe da se smirim.
Na kraju krajeva, za sada nisam u opasnosti, a Hju Munro je otišao da nađe Džejmija. Čak i
ako je Džejmi izgubio moj trag tokom jednonedeljnog putovanja, Hju će ga naći i dovesti ga gde
treba. Hju zna svakog seljaka i kalajdžiju, svaku kuću i kućicu u četiri parohije. Poruka od nemog
čoveka će otputovati mrežom za vesti i govorkanja brzo kao što vetrom nošen oblak pređe preko
planina. Ako je uspeo da se spusti sa svog visokog položaja na bršljanu i neuhvaćen napusti
vojvodino imanje, tačnije rečeno.
„Ne budi luda“, rekla sam naglas, „čovek je profesionalni lovokradica. Naravno da je uspeo.“
Moje reči odbijene od ukrasnog belog gipsa zazvučale su nekako utešno.
„A ako je tako“, odlučno sam nastavila, i dalje govoreći tako da bih slušala sebe, „onda će
Džejmi doći.“
Tako je, iznenada sam pomislila. I Sandringamovi ljudi će čekati na njega, kada se to desi. Ti
si žena Crvenog Džejmija, rekao je vojvoda. Moja jedina dragocena odlika. Ja sam mamac.
„Ja sam kukavičje jaje!“, uzviknula sam, uspravljajući se u fotelji. Već samo poniženje
prizvane slike izazvalo je u meni mali, ali dobrodošli nalet besa koji je malo odagnao strah.

485
Pokušala sam da raspirim plamenove besa ustajanjem i besciljnim koračanjem, smišljanjem novih
imena kojima bih nazvala vojvodu kada se idući put sretnemo. U svojim konstrukcijama sam
taman stigla do „pritajena pederčina“, kada su mi pažnju privukli prigušeni povici napolju.
Razmičući teške plišane zavese sa prozora, ustanovila sam da je vojvoda čovek od reči.
Debele drvene letve stajale su unakrst preko prozora, toliko gusto postavljene da sam jedva mogla
ruku da proguram između njih. Mada sam mogla da vidim.
Mrak se spustio i senke ispod drveća parka bile su crne kao mastilo. Vika je dolazila odatle,
uz odgovarajući povike iz štala, gde su se iznenada pojavile dve ili tri figure sa upaljenim
bakljama.
Male tamne figure su otrčale prema šumi, a vatra sa njihovih borovih baklji strujala je
unazad, svetlucajući narandžasto po hladnom, vlažnom vetru. Kada su stigli do ruba parka,
postao je vidljiv nejasan čvor ljudskih prilika koje su se kotrljale po travi pred kućom. Zemlja je
bila mokra i silina njihove borbe je ostavila duboke crne ureze u travnjaku zamrlom preko zime.
Podigla sam se na prste, grabeći prečke i pritiskajući glavu o drvo, trudeći se da vidim bolje.
Dnevno svetlo je sasvim zgaslo, a pri svetlosti baklji sam u gužvi dole mogla tek povremeno da
vidim zamah ruke ili noge.
To ne može biti Džejmi, govorila sam sebi, pokušavajući da progutam knedlu u grlu koja je u
stvari bila moje srce. Ne tako brzo, ne sada. I ne sam, sigurno ne bi došao sam. Jer sam dotle
uspela da vidim da je borba usmerena na jednog čoveka, sada već na kolenima, samo pogrbljeni
crni obris pod pesnicama i motkama vojvodinih lovočuvara i štalskih momaka.
Tada je pognuta figura oborena na zemlju i vika je zamrla, mada je usledilo još nekoliko
udaraca za svaki slučaj pre nego što se grupa slugu razišla. Razmenjeno je nekoliko reči koje
nisam mogla da čujem sa tolike udaljenosti, a zatim su se dvojica sagla i uhvatila figuru pod
pazuhe. Dok su prolazili ispod mog prozora na drugom spratu idući ka zadnjoj strani kuće,
svetlost baklji je osvetlila stopala u sandalama koje su se vukle za čovekom, i dronjke prljavog
radnog odela. Nije Džejmi.
Jedan od štalskih momaka je žurio pored, trijumfalno noseći debeli kožni novčanik na uzici.
Bila sam suviše visoko da bih čula zveckanje malih metalnih ukrasa na kanapu, ali su svetlucali
pod bakljama i sva snaga mi je iščilela iz ruku od naleta straha i očaja.
Bili su to novčići i dugmad, ti mali metalni predmeti. I gaberlunzi. Mali olovni pečati koji su
prosjaku davali dozvolu da moli za svoju bedu u odredenoj parohiji. Hju Munro je imao četiri
takva, kao izraz poštovanja prema mukama koje je pretrpeo od Turaka. Nije Džejmi, već Hju.
Tresla sam se toliko da su me noge jedva držale, ali sam otrčala do vrata i počela po njima da
lupam iz sve snage.
„Pustite me napolje!“, vrištala sam. „Moram da vidim vojvodu! Pustite me napolje kad
kažem!“
Nije bilo nikakvog odgovora iako sam nastavila da vičem i treskam, pa sam požurila nazad
do prozora. Prizor dole je sada bio izrazito miran; neki dečak je stajao i držao baklju jednom
baštovanu koji je klečao na rubu travnjaka, nežno vraćajući busene trave iskopane tokom borbe.
„Hej!“, urliknula sam. Onako pokrivenog rešetkom, nisam mogla prozor da otvorim na
spoljnu stranu. Otrčala sam preko sobe da dohvatim jedan težak srebrni svećnjak, dojurila nazad i
razbila okno, ne pazeći na srču koja je letela.
„U pomoć! Ehej, vi dole! Kažite vojvodi da hoću da ga vidim! Smesta! U pomoć!“ Učinilo mi
se da je jedna od figura okrenula glavu prema meni, ali se nijedna nije pokrenula prema kući, već
su nastavili posao, kao da je to samo neka noćna ptica poremetila tamu oko njih.
Opet sam otrčala do vrata, treskala i vikala, pa opet do prozora, i nazad do vrata. Vikala sam,
preklinjala i pretila dok me grlo nije zabolelo i tukla po nepopustljivim vratima dok mi pesnice
nisu bile crvene i izgrebane, ali niko nije došao. Mogla sam biti i sama u ogromnoj kući, po onome
što sam mogla da čujem. Tišina u hodniku je bila duboka kao i u noći okolo – tiho kao u grobu.

486
Sva moja kontrola nad strahom je nestala pa sam se konačno spustila na kolena pred vratima i
jecala i ne pokušavajući da se obuzdam.

*****

Probudila sam se smrznuta i ukočena, sa jakom glavoboljom, i osetila kako me nešto široko i
čvrsto gura po podu. Trgla sam se i probudila kada mi je ivica teških vrata pri otvaranju
priklještila butinu o pod.
„Au!“ Nespretno sam se prevrnula, i ruke podigla na kolena, tako da mi je kosa visila preko
lica.
„Kler! Oh, budu tiha, m-molim te! Draga, da li si povređena?“ Uz šuškanje uštirkanog
batista, Meri je klekla pored mene. Iza nje, vrata su se zatvorila i čula sam škljocanje brave.
„Da – hoću da kažem, ne. Dobro sam“, rekla sam sluđeno. „Ali Hju...“ Zatvorila sam usta i
odmahnula glavom, pokušavajući da je razbistrim. „Šta, za boga miloga, radiš ovde, Meri?“
„P-potplatila sam gazdaricu da me pusti unutra“, šaputala je. „Zar moraš da govoriš tako
glasno?“
„To baš i nije važno“, rekla sam normalnim glasom. „Ta vrata su tako debela da se kroz njih
ne bi čulo ništa izuzev fudbalske utakmice.“
„Čega?“
„Nema veze.“ Misli su počele da mi se bistre, mada su mi oči još bile krmeljive i naduvene, a
u glavi mi je još udaralo kao bubanj. Naterala sam se da ustanem i odvukla se do lavora, gde sam
hladnom vodom ispljuskala lice.
„Potplatila si gazdaricu?“, rekla sam, brišući lice peškirom. „Ali smo i dalje zaključane, zar
ne? Čula sam kako se ključ okreće.“
Meri je bila bleda po slabom svetlu u sobi. Sveća se rastopila dok sam spavala na podu i nije
bilo svetla sem tamnocrvenog sjaja žara u kaminu. Ona se ugrizla za usnu.
„To je bilo n-najbolje što sam mogla. Gđa Gibson se suviše plaši vojvode da bi mi dala ključ.
Jedino na šta je pristala bilo je da me zaključa s tobom i da me pusti ujutru. Mislila sam da bih m-
mogla da ti se pridružim“, bojažljivo je dodala.
„Oh“, rekla sam. „Pa... hvala ti. Baš ljubazno što si se toga setila.“ Iz fioke sam uzela novu
sveću i otišla do kamina da je upalim. Svećnjak je bio sav u grudvama voska od izgorele sveće;
nakapala sam malo rastopljenog voska na sto i stavila novu sveću na to, ne obazirući se na
vojvodin duborez.
„Kler“, kazala je Meri. „Da li si... da li si u nevolji?“
Ugrizla sam se za usnu da ne odgovorim ishitreno. Na kraju krajeva, njoj je svega
sedamnaest godina i njena neupućenost u politiku je verovatno još izraženija od nepoznavanja
muškaraca.
„Hm, da“, rekla sam. „Poprilično, plašim se.“ Mozak je opet počinjao da mi radi. Čak i ako
Meri nije u situaciji da mi praktično pomogne, mogla bi me bar snabdeti informacijama o svom
kumu i zbivanjima u njegovom domaćinstvu.
„Da li si čula gužvu kod šumice ranije?“, upitala sam. Ona je odmahnula glavom. Počinjala je
da drhti; u tako velikoj sobi toplota vatre je zamirala znatno pre nego što stigne do postolja
kreveta.
„Ne, ali sam čula jednu kuvaricu kako kaže da su čuvari uhvatili jednog lovokradicu u parku.
Užasno je hladno. Zar ne možemo da odemo u k-kre- .vet?“
Već je puzala po prekrivaču i zavlačila se pod kraj čaršava. Zadnjica joj je bila okrugla i lepa,
nalik dečijoj ispod bele spavaćice.

487
 „To nije bio lovokradica“, rekla sam. „Ili tačnije, jeste, ali je takode bio i prijatelj. On je
krenuo da nađe Džejmija, da mu kaže da sam ja ovde. Znaš li šta se desilo nakon što su ga čuvari
uhvatili?“
Meri se okrenula, lice joj je bilo bleda mrlja u senkama krevetske nadstrešnice. Čak i po
takvom svetlu videla sam da su tamne oči postale ogromne.
„Oh, Kler! Tako mi je žao!“
„Pa, i meni je“, nestrpljivo sam rekla. „Mada, znaš li gde je lovokradica?“ Ako je Hju zatvoren
negde gde se može prići, na primer u štalama, postojala je bedna nada da bi ga Meri mogla nekako
osloboditi ujutru.
Drhtanje njenih usana, u poređenju sa kojim je njeno uobičajeno mucanje zvučalo
razumljivo, trebalo je da me upozori. Ali su reči, kada ih je konačno izgovorila, probile moje srce,
oštre i iznenadne kao bačeni nož.
„O-oni s-su ga o-obesili“, rekla je. „O kapiju parka.“

*****

Prošlo je nešto vremena pre nego što sam bila u stanju da obratim pažnju na svoje okruženje.
Nalet šoka, žaljenja, straha i uništene nade me je preplavio, daveći me potpuno. Bila sam nejasno
svesna kako me Meri malom rukom bojažljivo tapše po ramenu, i njenog glasa koji mi nudi
maramice i vodu, ali sam ostala sklupčana, nisam govorila, već sam se samo tresla i čekala da
popusti snažno očajanje koje mi je stomak skvrčilo u pesnicu. Konačno sam istrošila svu paniku i
otvorila zamućene oči.
„Biću dobro“, konačno sam rekla, sedajući uspravno i neelegantno brišući nos o rukav.
Prihvatila sam ponuđeni peškir i obrisala oči. Mari je obigravala oko mene, delujući zabrinuto, pa
sam pružila ruku i stegla njenu da je ohrabrim.
„Zaista“, rekla sam. „Sada sam dobro. I veoma mi je drago što si ovde.“ Nešto mi je palo na
pamet pa sam ispustila peškir, radoznalo je gledajući.
„Kad smo već kod toga, zašto si ti ovde?“, upitala sam. „U ovoj kući, hoću da kažem.“
Oborila je pogled, crveneći, i cupkala pokrivač.
„V-vojvoda mi je kum, znaš.“
„Da, toliko sam razumela“, rekla sam. „Mada nekako sumnjam da se odjednom uželeo da
uživa u tvom društvu.“
Malo se nasmešila na taj komentar. „N-nije. Ali on – vojvoda, hoću da kažem – misli da je
našao drugog m-muža za mene.“ Lice joj se zacrvenelo od napora da izgovori ono „muža“. „Tata
me je doveo ovde da ga upoznam.“
Iz njenog ponašanja sam zaključila da to nije vest koja zahteva hitne čestitke. „Znaš li tog
čoveka?“
Samo po imenu, ispostavilo se. Neki g. Isakson, uvoznik iz Londona. Suviše zauzet da
otputuje čak u Edinburg da bi upoznao svoju izabranicu, složio se da dođe do Belhersta gde će se i
obaviti svadba, ako se slože sve zainteresovane strane.
Dohvatila sam četku sa srebrnom drškom sa stočića i odsutno počela da češljam kosu.
Nakon što mu nije uspelo da se orodi sa francuskim plemstvom, vojvoda, znači, hoće da svoju
kumu proda bogatom Jevrejinu.
„Imam novu devojačku spremu“, rekla je Meri, pokušavajući da se osmehne. „Četrdeset tri
vezene podsuknje – dve sa z-zlatnim nitima.“ Ućutala je, stisnula usne, zureći dole u svoju golu
levu šaku. Stavila sam ruku preko njene.
„Dobro.“ Pokušala sam da je obodrim. „Možda će biti ljubazan čovek.“

488
 „To je ono čega se p-plašim.“ Izbegavajući moj upitni pogled, oborila je pogled, uvijala ruke
u krilu.
„Nisu rekli g. Isaksonu – za P-Pariz. I rekli su da ne moram ni ja.“ Lice joj se opustilo od jada.
„Doveli su jednu užasnu staru ženu da mi kaže kako moram da se ponašam prve b-b-bračne noći,
da – da se pretvaram da mi je prvi put, ali ja... oh, Kler, kako mogu to da učinim?“, jadikovala je. „I
Aleks – nisam mu rekla; nisam mogla! Bila sam takva kukavica, n-nisam mu rekla čak ni zbogom!“
Bacila mi se u naručje, a ja sam je tapšala po leđima, zaboravljajući malo na sopstvenu tugu
usled truda da utešim nju. Nešto kasnije se primirila i sela uspravno, štucajući, da bi popila malo
vode.
„Hoćeš li da prođeš kroz sve to?“, upitala sam. Ona je podigla pogled ka meni, a trepavice su
joj bile šiljate i mokre.
„Nemam drugog izbora“, jednostavno je rekla.
„Ah!“ Počela sam, a onda zastala, bespomoćna.
Ona je sasvim u pravu. Mlada i žensko, bez sredstava i muškarca koji bi došao da je spase,
nije imala šta da učini sem da se povinuje željama svog oca i svog kuma, i da se uda za nepoznatog
g. Isaksona iz Londona.
Tako ražalošćene, nismo imale apetita za hranu na poslužavniku. Zavukle smo se pod jorgan
da nam bude toplo i Meri je, ophrvana osećanjima, čvrsto zaspala za nekoliko minuta. Iako ne
manje umorna, utvrdila sam da ne mogu da spavam od tuge za Hjuom, brige za Džejmija i
znatiželje u vezi sa vojvodom.
Čaršavi su bili vrlo hladni i noge su mi bile kao komadi leda. Izbegavajući još bolnija pitanja,
misli sam okrenula Sandringamu. Kakva je njegova uloga u ovoj aferi?
Po svemu vidljivom, taj čovek je jakobit. Bio je, po sopstvenom priznanju, spreman da izvrši
ubistvo – ili da ga bar plati – da bi osigurao da Čarls dobije nužnu podršku za pokretanje
poduhvata u Škotskoj. I dokaz muzičkog šifrovanja je činio praktično sigurnim da je vojvoda bio
taj koji je konačno naveo Čarlsa da se zaputi u avgustu, sa obećanjem da će dobiti pomoć.
Nesumnjivo je bilo onih koji su se svojski potrudili da sakriju svoja jakobitska osećanja; ako
se imaju u vidu kazne za izdaju, to se teško moglo smatrati neobičnim. A vojvoda je imao da
izgubi mnogo više od nekih drugih ako bi podržao neuspeli poduhvat.
Pa ipak, teško da je Sandringam na mene ostavio utisak oduševljenog sledbenika monarhije
Stjuarta. Posle onakvih komentara o Dantonu, bilo je očigledno da ne gaji simpatije prema
katoličkom vladaru. I zašto je čekao tako dugo da pruži podršku, kada je Čarlsu očajnički trebao
novac sada – i zapravo sve vreme od dolaska u Škotsku?
Uspela sam da smislim dva razumna razloga za vojvodino ponašanje, od kojih nijedan nije
bio naročito pohvalan za tog džentlmena, ah su se oba dobro uklapala u njegov karakter.
Možda je u stvari jakobit, spreman da podrži neprijatnog katoličkog kralja radi budućih
pogodnosti koje je mogao očekivati kao neko ko je pružio ključnu podršku restauraciji monarhije
Stjuart. To mi je bilo jasno; „princip“ nije postojao u rečniku tog čoveka, dok je „lični interes“,
očito, njemu bio veoma poznat pojam. Možda je čekao da Čarls stigne u Englesku da ne bi
protratio novac pre konačnog, presudnog pokreta hajlendske vojske na London. Svako ko je
poznavao Čarlsa Stjuarta mogao je videti da ima smisla ne poveriti mu previše novca odjednom.
Ili, kad smo već kod toga, možda želi da osigura da Stjuarti zapravo dobiju značajnu
finansijsku podršku pre nego što se i sam u to uključi; na kraju krajeva, doprineti ustanku nije isto
što i sam izdržavati čitavu vojsku.
Nasuprot tome, mogla sam da sagledam i znatno opakije razloge za uslove vojvodine
ponude. Uslovljavanje takve podrške jakobitskoj vojsci njenim stizanjem na tlo Engleske
obezbedivalo je da će se Čarls pomučiti sa sve većim otporom svojih voda i svoju neodlučnu,
iznurenu vojsku terati sve dublje i dublje na jug, daleko od zaštite planina u kojima bi mogla naći
utočište.

489
 Ako vojvoda može da očekuje pogodnosti od Stjuarta za pomoć u njihovoj restauraciji, šta bi
mogao očekivati od Hanovera ako namami Čarlsa Stjuarta njima na dohvat – i onda njega i
njegove sledbenike izda engleskoj vojsci?
Istorija nije bila u stanju da kaže kakva je bila prava vojvodina namera. To mi je delovalo
čudno; sigurno je svoje namere morao da otkrije pre ili kasnije. Naravno, mozgala sam, Stari Lisac,
lord Lovat, je uspeo da izigra obe strane u poslednjem jakobitskom ustanku, istovremeno se
dodvoravajući Hanoverima i ostajući u dobrim odnosima sa Stjuartima. A i Džejmi je to neko
vreme radio. Možda i nije tako teško sakriti kome ste odani u neprestanim promenama lavirinta
dinastičke politike.
Jeza mi se širila od stopala, pa sam nemirno mrdala nogama, a koža mi je delovala obamrlo
dok sam listove trljala jedan o drugi. Noge su, očito, stvarale mnogo manje trenje nego suvi
prutovi; nikakva osetna toplota nije nastala od ovakve aktivnosti.
Ležeći bez sna, nespokojna i ulepljena, iznenada sam postala svesna slabašnog, ritmičnog
pucketanja uz jedan lakat, pa sam u neverici pogledala u svoju družbenicu. Bila je sklupčana na
bok, fina koža crvenela se od sna, pa je izgledala kao cvet iz staklene bašte u punom cvatu, sa
palcem sigurno zataknutim u meki ružičasti otvor njenih usta. Donja usna joj se mrdala dok sam
posmatrala, malenim pokretima sisanja.
Nisam znala da li da se smejem ili da plačem. Na kraju, nisam uradila nijedno; samo sam
nežno izvukla palac i njenu mlitavu ruku spustila na grudi. Ugasila sam sveću i pribila se uz Meri.
Da li je zbog nevinosti tog malog gesta koji je budio davna sećanja na poverenje i sigurnost,
proste utehe toplog tela u blizini, ili samo od umora od straha i tuge, stopala su mi se zgrejala,
konačno sam se opustila i zaspala.
Umotana u topli prekrivač, spavala sam duboko, i nisam ništa sanjala. Utoliko je bio veći šok
kada sam iznenada trgnuta iz meke, tihe tame zaborava. Još je bilo mračno – crno kao u rogu,
zapravo, pošto se vatra ugasila – ali okruženje nije bilo ni meko ni tiho. Nešto teško se iznenada
spustilo na krevet, pogađajući me pri tom u ruku, i izgledalo je kao da je namerilo da ubije Meri.
Krevet se naglo izdigao i madrac se oštro nagnuo ispod mene, a ceo ram se zatresao od siline
borbe koja se vodila odmah pored mene. Stenjanje u agoniji i prošaputane pretnje su stizale iz
blizine, a zamahnuta ruka – Merina, pomislila sam – pogodila me je u oko.
Žurno sam se skotrljala iz kreveta, saplićući se na stepenik postolja i padajući kao proštac na
pod. Zvuk borbe iznad mene se pojačao, uz užasnu pisku za koju sam shvatila da je najbolje što
Meri uspeva da postigne umesto vriske dok je neko guši.
Usledio je iznenadni zapanjeni uzvik, dubokim muškim glasom, a onda još uvijanja
posteljine i vriska je iznenada prestala. Žurno se krećući, pronašla sam kutiju kremena na krevetu
i zapalila sveću. Njen treperavi plamen je ojačao i podigao se, otkrivajući ono što sam i očekivala
na osnovu onog snažnog izliva na gelskom – Meri se uopšte nije videla, osim para ruka koje su
mahnito grebale. Lice joj je davio jastuk, a telo je bilo prikovano opruženom prilikom mog
krupnog i uzbuđenog muža, koji je, uprkos prednosti u veličini, imao doslovno pune ruke posla.
Zaokupljen savladavanjem Meri, nije ni pogledao u sveću, već je nastavljao sa pokušajima da
joj zarobi ruke, istovremeno držeći jastuk preko njenog lica. Obuzdavajući poriv da se histerično
smejem ovom spektaklu, spustila sam sveću, nagnula se preko kreveta i potapšala ga po ramenu.
„Džejmi?“, rekla sam.
„Isuse!“ Skočio je kao losos, dipio iz kreveta i zaustavio se na podu u čučnju, sa napola
isukanim nožem. Tada me je video i odahnuo od olakšanja, zatvarajući oči na trenutak.
„Isuse Hriste, Sasenah! Nemoj to nikada da ponoviš, čuješ li me? Ćuti“, kratko se obratio
Meri koja je pobegla ispod jastuka i sada je sedela uspravno u krevetu, iskolačenih očiju i
krkljajući. „Nisam hteo da te povredim; mislio sam da si ti moja žena.“ Namerno je krupnim
koracima obišao krevet, uhvatio me za ramena i poljubio me žestoko, kao da hoće da se uveri da
je našao onu pravu. Jeste, i uzvratila sam mu strasni poljubac, uživajući u grebanju njegove

490
neobrijane brade i u njegovom toplom, jetkom mirisu; mokar lan i vuna sa snažnom primesom
muškog znoja.
„Oblači se“, rekao je puštajući me. „Prokleta kuća vrvi od slugu. Dole je kao u mravinjaku.“
„Kako si ušao?“, upitala sam, tražeći svoju kućnu haljinu.
„Na vrata, naravno“, rekao je nestrpljivo. „Evo je.“ Dohvatio je moju haljinu sa naslona stolice
i dobacio mi je. Nema šta, masivna vrata su stajala otvorena, a veliki prsten sa ključevima virio je
iz brave.
„Ali kako...“ počela sam.
„Kasnije“, rekao je odsečno. Spazio je Meri van kreveta, kako se muči da obuče svoju kućnu
haljinu. „Najbolje je da se vratiš u krevet, devojko“, posavetovao ju je. „Pod je hladan.“
„Ja idem s vama.“ Reči su bile prigušene slojem tkanine, ali je njena rešenost bila očita kada
joj je glava proletela kroz otvor haljine i izašla, raščupana i prkosna.
„Ideš đavola“, rekao je Džejmi. Besno je pogledao u nju i zapazila sam sveže ogrebotine po
njegovom obrazu. Međutim, videvši kako joj usne podrhtavaju, uz priličan napor je obuzdao svoj
bes i uverljivo rekao: „Ne brini, devojko. Nećeš imati problema zbog ovoga. Zaključaću vrata za
nama, i svima možeš ujutru da ispričaš šta se desilo. Niko neće kriviti tebe.“
Ignorišući ovo, Meri je brzo ugurala noge u papuče i otrčala do vrata.
„Hej! Kud si to krenula?“ Zapanjen, Džejmi se okrenuo za njom, ali ne dovoljno brzo da bi je
zaustavio pre vrata. Ona je stajala u hodniku odmah ispred, podbočena.
„Idem sa vama!“, rekla je vatreno. „Ako me ne povedete, otrčaću niz hodnik dernjajući se
najjače što mogu. Eto tako!“
Džejmi je zurio u nju, a kosa mu je bakreno svetlucala na svetlosti sveće i krv mu se pela u
lice jer se, očito, lomio između neophodne tišine i poriva da je ubije golim rukama, pa do đavola s
bukom. Meri je uzvraćala besnim pogledom, jednom rukom držeći suknje, spremna da potrči.
Sada potpuno spremna, munula sam ga u rebra i poremetila mu koncentraciju.
„Povedi je“, kratko sam rekla. „Hajdemo.“
Uputio mi je pogled koji je bio isti kao onaj kojim je posmatrao Meri, ali je oklevao samo
jedan tren. Kratko je klimnuo, uzeo me za ruku i nas troje smo požurili u studenu tamu hodnika.

*****

Kuća je u isto vreme bila smrtno tiha i prepuna zvukova; podne ploče su bučno škripale pod
našim nogama i odeća nam je šuštala kao lišće na oluji. Zidovi kao da su disali od sleganja drveta,
a mali, jedva čujni zvuci izvan hodnika ukazivali su na tajne podzemne jazbine životinja. A preko
svega toga je ležala duboka i zastrašujuća tišina ogromne i mračne kuće, utonule u san koji se ne
sme razbiti.
Meri je čvrsto stezala moju ruku dok smo puzile niz hodnik iza Džejmija. On se kretao
poput sene, držeći se zida, ali brzo i nečujno.
Kada smo prošli pored jednih vrata, čula sam zvuk tihih koraka sa druge strane. Čuo ih je i
Džejmi pa se pripio uza zid, pokazujući Meri i meni da idemo ispred njega. Zid je bio hladan pod
mojim dlanovima, kada sam pokušala da se priljubim.
Vrata su se lagano otvorila i provirila je neka glava u čupavoj beloj kapi za spavanje, vireći
niz hodnik na suprotnu stranu.
„Zdravo“, rekla je šapatom. „Da li si to ti, Alberte?“ Hladan znoj me je zagolicao niz kičmu.
Sobarica je očigledno očekivala posetu od vojvodinog ličnog sobara, koji je, izgleda, potvrđivao
reputaciju Francuza.
Nisam smatrala da će nekog naoružanog Hajlendera smatrati odgovarajućom zamenom za
odsutnog ljubavnika. Osetila sam kako je Džejmi postao napet iza mene, pokušavajući da prevlada

491
svoje skrupule oko udaranja žene. Još jedan trenutak i ona će se okrenuti, ugledati ga i vriskom
razbuditi kuću.
Odmakla sam se od zida.
„Hm, ne“, rekla sam, kao da se izvinjavam. „Plašim se da sam to samo ja.“
Sobarica se grčevito trgla i ja sam brzo zakoračila pred nju da bi gledala u mene i da joj
Džejmi ostane iza leđa.
„Izvinite što sam vas uplašila“, rekla sam, veselo se smešeći. „Nisam mogla da spavam,
razumete. Pomislila sam da vidim hoće li mi prijati malo vrućeg mleka. Kažite mi, da li sam na
dobrom putu prema kuhinji?“
„Eh?“ Sobarica, dežmekasta gospođica u svojim ranim dvadesetim, neumesno je zevala,
pružajući dokaze zabrinjavajućeg odsustva brige za dentalnu higijenu. Na sreću, to nije bila ista
sobarica koja me je videla u mojoj sobi; možda nije shvatila da sam zatvorenica, a ne gošća.
„Ja sam gošća u ovoj kući“, rekla sam, namećući zaključak. I dalje se služeći principom da je
napad najbolja odbrana, optužujuće sam gledala u nju.
„Albert, eh? Da li Njegova visost zna da imate naviku da noću zabavljate muškarce u svojoj
sobi?“, insistirala sam. Izgleda da ju je to pogodilo pravo u živac, pošto je žena ubledela i pala na
kolena, grabeći moju suknju. Mogućnost da će biti otkrivena bila je toliko zastrašujuća da nije
stigla ni da se zapita zašto bi gošća tumarala hodnicima u sitne sate, ne samo obuvena i obučena u
haljinu, već i u putni ogrtač.
„Oh, gospo! Molim vas, ne govorite ništa Njegovoj visosti, hoćete li? Vidim da imate
milostivo lice, gospo, sigurno ne želite da me otpuste odavde? Sažalite se na mene, damo, imam
još šestoro braće i sestara kod kuće, i ja...“
„Hajde, hajde“, tešila sam je, tapšući je po ramenu. „Ne brini zbog toga. Neću reći vojvodi.
Samo se ti vrati u krevet i...“ Odgurala sam je govoreći joj glasom koji se koristi sa decom i
mentalnim pacijentima, iako se i dalje rečito branila da je nevina, nazad u sobicu sličnu ostavi.
Zatvorila sam vrata za njom i oslonila se na njih da ne bih pala. Džejmi se promolio iz senki,
cereći se. Nije rekao ništa, već me je potapšao po glavi da mi čestita, pre nego što me je uhvatio za
ruku i ponovo povukao niz hodnik.
Meri je čekala ispod prozora na odmorištu, a njena kućna haljina je blistala na mesečini koja
se u tom trenutku probijala kroz oblake. Po svemu sudeći spremala se oluja, i ja sam se zapitala da
li će nam to pomoći ili odmoći da pobegnemo.
Meri je zgrabila Džejmijev pled kada je zakoračio na odmorište.
„Ššš!“, šaputala je. „Neko dolazi!“
I jeste; čula sam tiho trupkanje koraka odozdo, a bleda svetlost sveće je obasjala stepenište.
Meri i ja smo izbezumljeno zagledale okolo, ali nije postojalo ni jedno jedino mesto za skrivanje.
Ovo je bilo zadnje stepenište namenjeno posluzi, pa su odmorišta bila jednostavni kvadrati sa
golim podom, bez ikakvog nameštaja ili zgodnih ukrasa.
Džejmi je rezignirano uzdahnuo. Zatim je, pokazujući meni i Meri da se vratimo u hodnik
kojim smo došli, izvukao nož i čekao, spreman u senovitom uglu odmorišta.
Merini prsti su našli moje i isprepleli se, stežući jako u agoniji zebnje. Džejmiju je pištolj
visio o pojasu, ali ga očito nije mogao upotrebiti u kući i to ga je činilo neupotrebljivim za pretnju.
To je morao da bude nož, i stomak mi je zaigrao od sažaljenja prema nesrećnom slugi koji će se
upravo naći licem u lice sa nervoznim Skotom od sto kila i pretnjom crnog čelika.
Ja sam pravila inventar svoje odeće i razmišljala da li bih mogla da odvojim jednu podsuknju
za zavoje kada se pomolila pognuta glava noseći sveću. Tamna kosa je imala razdeljak na sredini i
bila ulickana smrdljivo-slatkastom pomadom koja me je istog časa podsetila na tamnu parišku
ulicu i krivinu tankih, okrutnih usana iza maske.

492
 Moj nagli udah zbog prepoznavanja naterao je Dantona da oštro podigne pogled, na korak
ispod odmorišta. Već sledećeg trena je bio zgrabljen za vrat i tresnut o zid takvom silinom da je
svećnjak odleteo.
Videla ga je i Meri.
„To je on!“, uskliknula je, u šoku zaboravljajući i da šapuće i da muca. „Onaj čovek u Parizu!“
Džejmi je sobara koji je pružao slab otpor prignječio uza zid, držeći ga jednom mišićavom
podlakticom preko grudi. Čovekovo lice, koje je bledelo i tamnelo kako se svetlost pojačavala i
smanjivala usled prolaska oblaka, bilo je sablasno bledo. Još više je ubledelo kada je Džejmi ivicu
svog sečiva stavio pod Dantonovo grlo.
Zakoračila sam na odmorište, ne znajući ni šta će Džejmi učiniti ni šta želim da on učini.
Danton je zagušeno jauknuo kad me je video, i napravio je neuspeo pokušaj da se prekrsti.
„La Dame Blanche!“, prošaputao je, očiju iskolačenih od straha.
Džejmi se naglo pokrenuo, grabeći čoveka za kosu i cimajući mu glavu unazad tako snažno
da je udarila o lamperiju.
„Da imam vremena, mo garhe, ti bi umro polako“, prošaputao je uverljivim glasom. „Smatraj
Božjom milošću što ga nemam.“ Trgao je Dantonovu glavu još više, pa sam mogla da vidim
skakutanje Adamove jabučice dok je grčevito gutao, a zastrašeni pogled mu je bio prikovan za
mene.
„Ti je zoveš ‘Dame Blanche’, kazao je Džejmi kroz zube. „Ja je zovem suprugom! Neka njeno
lice onda bude poslednje što ćeš videti!“
Nož je zasekao po čovekovom grlu tolikom silinom da je Džejmi zastenjao od napora, a
tamna krv mu se rasprsnula po košulji. Smrad iznenadne smrti je ispunio odmorište uz šištavo
krkljanje iz skljokane gomile na podu koje se, naizgled, beskrajno oteglo.
Zvuci iza mene su me konačno prizvali svesti – Meri kojoj je gadno pozlilo u hodniku. Moja
prva suvisla misao bila je da će sluge sačekati užasan nered koji ujutru treba očistiti. Druga je bila
okrenuta Džejmiju, koga sam videla u blesku prolazne mesečine. Lice mu je bilo isprskano a kosa
ulepljena kapljicama krvi i teško je disao. Izgledao je kao da bi i njega mogla spopasti muka.
Okrenula sam se prema Meri i ugledala, daleko iza nje niz hodnik, traku svetla iza jednih
vrata koja su se otvarala. Neko je dolazio da ispita kakva je to buka. Zgrabila sam porub njene
haljine, grubo joj njime protrljala usta, pa je uhvatila za ruku, vukući je prema odmorištu.
„Pođi!“, rekla sam. „Hajdemo odavde!“ Budeći se iz ošamućene zamišljenosti nad
Dantonovim lešom, Džejmi se iznenada trgao, pribrao se i okrenuo ka stepenistu.
Izgleda da je znao kuda ide dok nas je bez oklevanja vodio mračnim hodnicima. Meri je
posrtala pored mene, dahčući, a njen dah mi je zvučao bučno kao neka mašina.
Na vratima prostorije u kojoj se pere posuđe Džejmi se naglo zaustavio i tiho zviznuo. Na to
je neko odmah odgovorio i vrata su se otvorila u tmini punoj neodređenih figura. Jedna od njih se
izdvojila iz mraka i požurila napred. Razmenjeno je nekoliko promrmljanih reči i čovek – ko god
da je – stigao je do Meri i povukao je u senku. Hladna promaja mi je govorila da negde napred
postoje otvorena vrata.
Džejmijeva ruka na mom ramenu me je vodila između prepreka mračne prostorije za pranje
posuđa i neke manje prostorije koja je, izgleda, bila nekakva ostava; ogulila sam cevanicu o nešto,
ali sam se uzdržala da ne vrisnem od bola.
Konačno napolju u slobodnoj noći, vetar je poneo moj ogrtač i povukao ga u raskošan balon.
Posle jurcanja po mračnoj kući koje je kidalo živce, osećala sam se kao da bih mogla da poletim u
nebo.
Ljudi oko mene kao da su delili to osećanje olakšanja; bilo je prošaputanih primedbi i
prigušenog smeha, što je Džejmi brzo ućutkao. Jedan po jedan, ljudi su proletali preko čistine
ispred kuće, samo senke pod razigranim mesecom. Odmah do mene, Džejmi je gledao kako
nestaju u drveće parka.

493
 „Gde je Murtag?“, promrmljao je, kao za sebe, mršteći se za poslednjim od svojih ljudi.
„Otišao da potraži Hjua, pretpostavljam“, rekao je, odgovarajući na sopstveno pitanje. „Znaš li gde
bi mogao da bude, Sasenah?“
Progutala sam knedlu, osećajući hladne ujede vetra ispod ogrtača, a prisećanje je ubilo
iznenadnu ushićenost zbog slobode.
„Da“, rekla sam i prenela mu loše vesti što sam kraće mogla. Njegovo lice se smračilo, i do
završetka moje priče bilo je tvrdo kao kamen.
„Da li misliš samo tako da stojiš cele noći“, raspitivao se glas iza nas, „ili treba da pustimo
alarm, da bi znali gde prvo da potraže?“
Džejmijev izraz se malo razvedrio kada se Murtag pojavio iz senki iza nas, tih kao avet. Ispod
miške je nosio nekakav svežanj umotan u stolnjak; but iz kuhinje, pomislila sam kada sam videla
mrlju tamne krvi na tkanini. Taj utisak je potvrđivala velika šunka koju je zatakao pod drugu
ruku, kao i niske kobasica oko vrata.
Džejmi je nabrao nos, uz smešak.
„Mirišeš kao mesar, čoveče. Zar ne možeš nikuda da odeš a da ne misliš na svoj stomak?“
Murtag je nakrivio glavu u stranu i posmatrao Džejmija isprskanog krvlju.
„Bolje je izgledati kao mesar nego kao njegova roba, momče“, rekao je. „Hoćemo li?“
Putovanje kroz park bilo je mračno i zastrašujuće. Drveće je bilo visoko i dosta razmaknuto,
ali su između njega ostavljene da rastu mladice koje su ličile na preteće lovočuvare po nesigurnom
svetlu. Oblaci su se nakupili, i pun mesec se samo povremeno probijao, i to nam je odgovaralo.
Kada smo stigli do udaljenog dela parka, počela je kiša.
Trojica su ostavljena sa konjima. Meri je već bila u sedlu ispred jednog od Džejmijevih ljudi.
Očigledno postiđena što mora da jaše postrance, uporno je zavlačila krajeve svoje kućne haljine
ispod butina, u uzaludnom pokušaju da sakrije činjenicu da ima noge.
Iskusnija od nje, ali ipak psujući teške nabore svoje suknje, podigla sam ih i spustila nogu u
ponuđenu Džejmijevu ruku, bacajući se u sedlo uz uvežbani pljesak. Konj je frknuo od udarca i
povio uši unazad.
„Izvini, drugar“, rekla sam bez saosećanja. „Ako misliš da je ovo gadno, sačekaj da ti se on
baci na leđa.“
Zagledala sam okolo da vidim gde je pomenuti „on“ i primetila ga ispod jednog drveta, sa
rukom na ramenu nepoznatog dečaka od približno četrnaest godina.
„Ko je to?“, upitala sam, naginjući se da bih privukla pažnju Džordija Pola Frejzera koji je bio
zauzet dotezanjem kolana pored mene.
„Eh? Oh, on.“ Kratko je pogledao u dečaka, a onda nazad u neposlušni kolan, mršteći se.
„Ime mu je Juan Gibson. Najstariji posinak Hjua Munroa. Bio je sa svojim ćaletom, izgleda, kada
su vojvodini čuvari naleteli na njih. Momak je zbrisao i našli smo ga na obali močvare. On nas je
doveo ovamo.“ Uz nepotrebno cimanje na kraju, besno je pogledao u kolan kao da ga čika da
nešto kaže, a onda je podigao pogled ka meni.
„Znaš li ti gde je dečakov otac?“, iznenada je upitao.
Klimnula sam glavom i mora da je odgovor bio toliko jasan na mom licu jer se on okrenuo
da pogleda u dečaka. Džejmi je držao dečaka, prigrlio ga čvrsto uz grudi i tapšao po glavi. Dok
smo mi posmatrali, odmakao je dečaka od sebe držeći mu ruke na ramenima i rekao nešto,
netremice gledajući u njegovo lice. Nisam mogla da čujem šta, ali se trenutak kasnije dečak
ispravio i klimnuo glavom. Klimnuo je i Džejmi i, uz poslednji lak udarac po ramenu, okrenuo je
dečaka prema konjima gde je Džordž Maklur već pružao ruku da mu pomogne. Džejmi nam je
prišao krupnim koracima, oborene glave, a kraj pleda je slobodno vijorio za njim, uprkos hladnom
vetru i prskanju kiše.
Džordi je pljunuo na zemlju. „Jadničak“, rekao je, ne precizirajući na koga je mislio, pa se
zabacio u sedlo.

494
 Zaustavili smo se blizu jugoistočnog dela parka i konji su trupkali i trzali se nakon što su dva
čoveka nestala između drveća. Nije moglo potrajati više od dvadeset minuta, ali kao da je proteklo
dvaput toliko pre nego što su se vratili.
Obojica su sada jahala istog konja, a drugi je nosio dugu, pognutu priliku vezanu preko
sedla, umotanu u pled Frejzera. Konjima se to nije dopalo; moj je trgao glavu i raširio nozdrve
kada je konj koji je nosio Hjuovo telo prišao. Džejmi je povukao uzde i besno rekao nešto na
gelskom, i životinje su se smirile.
Osetila sam kako se Džejmi diže na stremene iza mene, gledajući unazad kao da broji
preostale članove grupe. Zatim se njegova ruka našla oko mog struka pa smo pošli prema severu.

*****

Jahali smo cele noći, samo nakratko zastajući radi odmora. Za vreme jednog takvog predaha kada
smo zaklon potražili ispod kestena, Džejmi je pružio ruku da me zagrli, a onda se naglo zaustavio.
„Šta je?“, rekla sam, smešeći se. „Plašiš se da poljubiš svoju ženu pred svojim ljudima?“
„Ne“, rekao je, dokazujući to, a onda odstupio smeškajući se. „Ne, na trenutak sam se uplašio
da ćeš da zavrištiš i da ćeš me izgrepsti po licu.“ Oprezno je opipao tragove koje mu je Meri
ostavila po licu.
„Jadniče“, rekla sam, smejući se. „To nije bila baš dobrodošlica kakvu si očekivao?“
„Pa, do tada zapravo i jesam“, rekao je cereći se. Uzeo je dve kobasice sa jedne od
Murtagovih niski, i pružio mi je jednu. Nisam mogla ni da se setim kada sam poslednji put jela, ali
mora da je od tada prošlo dosta, pošto čak ni strah od botulizma nije učinio da mi masno,
začinjeno meso ne prija.
„Kako to misliš? Da li si mislio da te neću prepoznati posle samo nedelju dana?“
„Ma ne. Nego kada sam ušao u kuću da te pronađem, znao sam gde si, manje-više, po
rešetkama na prozorima.“ Podigao je jednu obrvu. „Sudeći po njihovom izgledu, mora da si
ostavila vraški utisak na Njegovu visost.“
„Jesam“, kratko sam odgovorila, ne želeći da mislim na vojvodu. „Nastavi.“
„Pa“, rekao je, otkidajući još jedan zalogaj i vešto ga premeštajući pod obraz dok je govorio,
„znao sam koja je soba, ali mi je bio potreban ključ, zar ne?
„Oh, da“, rekla sam. „Taman si se spremao da nam ispričaš o tome.“
On je kratko prožvakao, a zatim je progutao zalogaj.
„Dobio sam ga od gazdarice, ali ne tako lako.“
Nežno se protrljao, nekoliko centimetara ispod pojasa. „Kako je izgledalo, rekao bih da je ta
žena bivala probuđena nekoliko puta ranije – i nije joj se dopalo to iskustvo.“
„Oh, da“, rekla sam, zabavljajući se zamišljanjem toga. „Pa, usuđujem se da kažem da si joj ti
došao kao redak i osvežavajući plod.“
„Ja žestoko sumnjam u to, Sasenah. Vrištala je kao narikača i zviznula me je kolenom, a
zamalo da mi mozak prospe svećnjakom dok sam ječao presamićen.“
„Šta si uradio?“
„Zviznuo sam je jednom dobro – nisam se osećao baš kao kavaljer u tom času – pa je uvezao
kanapima njene noćne kape. Zatim sam joj stavio peškir u usta da prekine da me časti raznim
izrazima, pa joj pretraživao po sobi dok nisam našao ključeve.“
„Dobro obavljeno“, rekla sam, a nešto mi je palo na pamet, „ali kako si znao gde spava
gazdarica?“
„Nisam znao“, mirno je rekao. „Rekla mi je pralja – nakon što sam joj kazao ko sam i zapretio
joj da ću je oguliti i ispeći na ražnju ako mi ne kaže ono što hoću da znam.“ Nasmešio se

495
iskrivljenim osmehom. „Kao što sam ti rekao, Sasenah, ponekad je prednost ako te smatraju
varvarinom. Pretpostavljam da su do sada već svi čuli za Crvenog Džejmija Frejzera.“
„I ako nisu, čuće“, kazala sam. Odmerila sam ga pogledom, onoliko dobro koliko sam mogla
po lošem svetlu. „Šta, zar ti ni pralja nije izašla u susret?“
„Povukla me je za kosu“, zamišljeno je rekao. „Ceo pramen mi je iščupala iz korena. Kažem
ti, Sasenah, ako ikada poželim da promenim zanimanje, mislim da neću preći na napadanje žena –
to je krvavo težak način da se zaradi za život.“

*****

Pred zoru je počela da pada žestoka susnežica, ali smo jahali već neko vreme pre nego što je Juan
Gibson nesigurno povukao svog ponija da stane, trapavo se izdigao na stremene da pogleda okolo,
a onda pokazao uz kosinu koja se pela s leve strane.
Po onolikom mraku bilo je nemoguće jahati uzbrdo. Morali smo da sjašemo i da vodimo
konje, korak po korak, mukotrpno kroz blato, duž gotovo nevidljive staze koja je krivudala kroz
vrzine i stene. Zora je počinjala da osvetljava nebo kad smo zastali da dođemo do daha na grebenu
brda. Horizont je bio skriven gustim oblacima, ali je prigušena siva bez vidljivog izvora počela da
smenjuje tamnije sivu boju noći. Sada sam bar mogla da vidim hladne potočiće u koje sam gazila
do članaka i da izbegnem da iščašim nogu na stene i kupine na koje smo naišli silazeći niz brdo.
U podnožju se nalazila mala vrtača sa šest kuća – mada je „kuća“ suviše jaka reč za grube
građevine koje su se tamo šćućurile ispod ariša. Krovovi od šindre su se spuštali na metar od
zemlje, ostavljajući samo malo kamenih zidova vidljivim.
Ispred jedne kolibe smo se zaustavili. Juan je pogledao u Džejmija, oklevajući kao da je
izgubio orijentaciju, a posle njegovog klimanja glavom sagnuo se i nestao ispod niskog krova
kolibe. Prišla sam bliže Džejmiju i uzela ga za ruku.
„Ovo je kuća Hjua Munroa“, rekao mi je tihim glasom. „Doneo sam ga kući njegovoj ženi.
Dečko je otišao da joj kaže.“
Skrenula sam pogled sa mračnih, niskih vrata kolibe na mlitavi, u pledove umotani zavežljaj
koji su dvojica upravo odvezivali sa konja. Osetila sam mali drhtaj u Džejmijevoj ruci. Zažmurio je
na trenutak i videla sam kako mu se usne miču; zatim je zakoračio napred i ispružio ruke da primi
teret. Ja sam duboko udahnula, sklonila kosu sa lica i pošla za njim, saginjući se ispod grede
dovratka.
Nije bilo onoliko gadno koliko sam se plašila da će biti, mada je bilo gadno. Hjuova udovica
je ćutke i pognute glave primila Džejmijev tihi govor saučešća na gelskom, a suze su joj tekle niz
lice kao kiša. Oprezno je pružila ruku ka pledu kojim je bio pokriven, kao da misli da ga skloni, ali
su je živci izdali pa je samo stajala, sa jednom rukom na mrtvačkom pokrovu, dok je drugom malo
dete privlačila uz svoju butinu.
Nekoliko je dece bilo okupljeno oko vatre – Hjuovi posinci i poćerke – kao i nešto umotano
u kolevci pored ognjišta. Osetila sam malu utehu gledajući u bebu; od Hjua je bar toliko ostalo.
Zatim je tu utehu preplavio hladni strah kada sam pogledala u decu, prljava lica koja su se stapala
sa senkama. Hju im je bio glavni oslonac. Juan jeste hrabar i voljan, ali nema više od četrnaest
godina, a sledeće dete je devojčica od nekih dvanaest godina. Kako li će da se snađu?
Lice žene je bilo izbrazdano i izborano; bila je gotovo bezuba. Šokirano sam shvatila da je
svega nekoliko godina starija od mene. Ona je klimnula prema jedinom krevetu, i Džejmi je nežno
spustio telo. Opet joj se obratio na gelskom; ona je bespomoćno klimala glavom i dalje zureći u
dugačku priliku na krevetu.
Džejmi je klekao kraj kreveta, pognuo glavu i jednu ruku stavio na leš. Reči su mu bile tihe,
ali jasno izgovorene, tako da je čak i moje znanje gelskog bilo dovoljno da ga razumem.

496
 „Zaklinjem se tebi, prijatelju, i neka mi svemogući Bog bude svedok. U ime tvoje ljubavi
prema meni, tvoja porodica nikada neće biti u oskudici, dok ja imam šta da dam.“ Klečao je
nepomično neko vreme i u kolibi se nije čuo nikakav zvuk sem pucketanje vatre u ognjištu i tihog
dobovanja kiše po šindri. Džejmijeva pognuta glava je potamnela od vode; kapljice vlage su sijale
kao dragulji na njegovom pledu. Zatim je ruku stegnuo u završni pozdrav i ustao.
Džejmi se naklonio gđi Munro i okrenuo se da uzme moju ruku. Pre nego što smo uspeli da
odemo, međutim, kravlja koža koja je visila preko vrata bila je odgurnuta u stranu i morala sam da
se pomerim nazad da napravim mesta Meri Hokins i Murtagu, koji je ušao za njom.
Meri je izgledala i mokro do gole kože i izbezumljeno, sa mokrim pledom preko ramena i
blatnjavim kućnim papučama koje su virile ispod natopljenog ruba kućne haljine. Kada me je
spazila, pribila se uz mene kao da je zahvalna zbog mog prisustva.
„N-nisam želela da uđem“, prošaputala mi je, dobacivši pogled udovici Hjua Munroa, „ali je
g. Murtag insistirao.“
Džejmi je upitno podigao obrve dok je Murtag s poštovanjem klimao gđi Munro i nešto joj
govorio na gelskom. Sitni čovek je izgledao kao i uvek, mrzovoljan i dorastao svakoj situaciji, ali
mi se učinilo da postoji dodatna primesa dostojanstva u njegovom držanju. Pred sobom je uneo
jednu bisagu, nabreklu od nečega. Možda poklon za rastanak gđi Munro, pomislila sam.
Murtag je vreću spustio na pod pred moje noge, a onda se ispravio i prešao pogledom od
mene, preko Meri, udovice Hjua Munroa i konačno do Džejmija, koji je izgleda bio zbunjen koliko
i ja. Pošto se tako uverio da ima publiku, Murtag mi se formalno naklonio i pramen mokre tamne
kose mu je pao na čelo.
„Donosim ti osvetu, damo“, rekao je tiše nego što sam ga ikada čula da govori. Ispravio se i
nagnuo glavu ka Meri, a onda prema gdi Munro. „I pravdu za nepravdu koja vam je učinjena.“
Meri je kinula i žurno obrisala nos svojim pledom. Zurila je u Murtaga, razrogačena i
zbunjena. Ja sam gledala u nabreklu bisagu, iznenada osetivši duboku jezu koja nimalo nije bila
izazvana vremenom napolju. Ali se udovica Hjua Munroa spustila na kolena i mirno otvorila vreću
i izvukla glavu vojvode od Sandringama.

497
 45
Prokleti da su svi Randali

utovanje na sever ka Škotskoj bilo je prava tortura. Morali smo da se izmičemo i

skrivamo u stalnom strahu da će nas prepoznati kao Hajlendere, bez mogućnosti da
kupimo ili izmolimo hranu, prinuđeni da krademo pomalo iz nečuvanih šupa ili da
čupamo jestivo korenje koje sam uspevala da nađem u poljima.
Polako, veoma polako odmicali smo na sever. Nije se moglo znati gde je sada škotska
vojska, osim da je negde na severu. Pošto ni po čemu nismo mogli da zaključimo gde je, rešili smo
da odemo u Edinburg; tamo će biti makar vesti o ratnom pohodu. Nismo bili ni u kakvoj vezi
nekoliko nedelja; znala sam da engleski pokušaj da tvrđavu Stirling oslobode opsade nije uspeo, a
Džejmi je znao da je bitka kod Falkirka uspela, završila se pobedom Škota. Ali šta se desilo posle?
Kada smo konačno ujahali na sivu kaldrmisanu ulicu Kraljevska milja, Džejmi je smesta
otišao u vojni štab ostavljajući me da sa Meri odem u sobu Aleksa Randala. Požurile smo ulicom
zajedno, jedva govoreći, obe i suviše uplašene zbog onoga šta ćemo zateći.
Bio je tamo i videla sam kako su Merina kolena popustila kada je ušla u sobu i sručila se kraj
njegovog kreveta. Naglo probuđen iz dremeža, on je otvorio oči i trepnuo jednom, a onda je lice
Aleksa Randala zablistalo kao da mu je stigla poseta sa nebesa.
„Oh, bože!“, neprestano je mrmljao njoj u kosu. „Oh, bože. Mislio sam... oh, bože, molio sam
se... da te još jednom vidim. Samo jednom. Oh, bože!“
Da samo skrenem pogled izgledalo je nedovoljno; izašla sam na odmorište i sedela na
stepenici pola sata, odmarajući umornu glavu na kolenima.
Kada je bilo pristojno da se vratim ušla sam ponovo u sobicu, koja je opet izgledala prljavo i
neveselo posle ovolikog Merinog odsustva. Pregledala sam ga, nežno dodirujući izmučeno telo.
Iznenadilo me je što je izdržao ovako dugo; sada nije ostalo mnogo.
On je video istinu na mom licu i klimnuo je ravnodušno.
„Čekao sam“, tiho je rekao, iznureno padajući nazad na jastuke. „Nadao sam se... da će ona
doći još jednom. Nisam imao razloga... ali sam se molio. I molitve su uslišene. Sada ću umreti u
miru.“
„Alekse!“ Merin bolni krik je izleteo iz nje kao da su je te reči pogodile poput udarca, ali se
on nasmešio i stisnuo joj ruku.
„Znali smo to već dugo, ljubavi moja“, prošaputao joj je. „Ne očajavaj. Biću sa tobom zauvek,
paziću te i voleti. Ne plači, najdraža moja.“ Ona je poslušno obrisala rumene obraze po kojima su
tekli potoci. Uprkos njenom očiglednom očajanju, nikada nije izgledala tako ozareno.
„Gđo Frejzer“, rekao je Aleks, očito naprežući svu snagu da zamoli još jedno. „Moram da
pitam... sutra... da li biste došli opet i doveli vašeg supruga? To je važno.“
Oklevala sam na trenutak. Šta god da je Džejmi zatekao, želeće da odmah ode iz Edinburga,
da se pridruži vojsci i nađe ostatak svojih ljudi. Mada je sigurno da još jedan dan neće uticati na
ishod rata – a ja nisam mogla da odbijem molbu u dva para očiju koja su me gledala ispunjena
nadom.
„Doći ćemo“, rekla sam.

498
 *****

„Ja sam budala“, gunđao je Džejmi penjući se strmim kaldrmisanim ulicama do uličice u kojoj je
stanovao Aleks Randal. „Trebali smo da odemo juče, smesta, čim smo tvoje bisere uzeli nazad iz
zalagaonice! Znaš li koliko je daleko Invernes? A imamo samo one rage da nas odnesu tamo.“
„Znam“, nestrpljivo sam rekla. „Ali sam obećala. A i da si ga video... pa videćeš ga uskoro i
onda ćeš razumeti.“
„Mfm.“ Ipak mi je pridržao ulazna vrata i otpratio me zavojitim stepeništem trošne zgrade
bez daljih prigovora.
Meri je napola sedela, a napola ležala na krevetu. I dalje obučena u svoju odrpanu odeću u
kojoj je putovala, držala je Aleksa na grudima. Mora da je tako ostala sa njim cele noći.
Kada me je ugledao, on se nežno oslobodio iz njenog stiska, tapšući je po rukama dok ih je
sklanjao u stranu. Izdigao se na jedan lakat, lica bledeg od lanenih čaršava na kojima je ležao.
„Gđo Frejzer“, rekao je. Nasmešio se slabašno, uprkos nezdravom sjaju znoja i sivom bledilu
koji su najavljivali gadan napad.
„Lepo od vas što ste došli“, rekao je, pomalo se boreći za dah. Pogledao je iza mene. „Vaš
muž... da li je sa vama?“
Džejmi je zakoračio u sobu iza mene. Meri, pokrenuta iz svog jada bukom našeg ulaska,
šarala je pogledom između mene i Džejmija, a onda se digla na noge i stidljivo stavila ruku na
njegovu mišicu.
„Ja... mi... p-potrebni ste nam, lorde Tuarah.“ Pomislila sam da ga je više dirnulo njeno
mucanje nego to što mu se obratila sa titulom. Iako mu je lice i dalje bilo namrgođeno, deo
napetosti je nestao. Učtivo je nagnuo glavu ka njoj.
„Zamolio sam vašu ženu da vas dovede, lorde. Ja umirem, kao što možete da vidite.“ Aleks
Randal se pridigao i seo na ivicu kreveta. Njegove mršave cevanice su bile bele kao kosti ispod
otrcanog ruba njegove noćne haljine. Nožni prsti, dugi, mršavi i bez krvi, imali su senku loše
cirkulacije.
Viđala sam smrt dovoljno često ranije, u svim mogućim oblicima, ali je ovo uvek bilo najgore
– i najbolje; čovek koji svoju smrt očekuje sa svešću i hrabrošću, dok uzaludne sposobnosti
izlečitelja ne znače ništa. Bilo uzaludno ili ne, preturala sam po svojoj torbi u potrazi za
digitalinom koji sam napravila za njega. Imala sam nekoliko infuzija različitih jačina, i spektar
smeđih tečnosti u staklenim epruvetama. Bez oklevanja sam odabrala najtamniju epruvetu; čula
sam kako mu dah pravi mehuriće kroz vodu u plućima.
Nije digitalin, već je njegova rešenost bila ono što ga je držalo sada, dajući mu nekakav sjaj
kao da sveća gori iza voštane kože njegovog lica. I to sam videla već nekoliko puta ranije;
muškarac – ili žena – čija je volja dovoljno jaka da na neko vreme nadjača imperative tela.
Pomislila sam da tako možda nastaju neki duhovi; kada volja i rešenost prežive, bez obzira
na krhko telo koje otpadne usput, nesposobno da dovoljno dugo ostane u životu. Nije mi bilo baš
stalo da me proganja Aleks Randal; to je, između ostalog, bio razlog zašto sam Džejmija naterala
da dođe danas sa mnom.
Izgleda da je i sam Džejmi došao do istog zaključka.
„Aha“, tiho je rekao. „Vidim jasno. Šta vam treba od mene?“
Aleks je klimnuo glavom, nakratko zatvorivši oči. Podigao je epruvetu koju sam mu pružila i
ispio, stresajući se od gorkog ukusa. Otvorio je oči i nasmešio se Džejmiju.
„Samo zadovoljstvo vašeg prisustva. Obećavam da vas neću dugo zadržati. Čekamo još jednu
osobu.“
Dok smo čekali, učinila sam ono što sam mogla za Aleksa Randala, što pod takvim
okolnostima i nije bilo mnogo. Ponovo infuzija od zubačice i malo kamfora da mu olakša disanje.

499
Izgledao je malo bolje nakon primene lekova koje sam imala, ali kada sam moj improvizovani
stetoskop prislonila uz njegove upale grudi čula sam mučno lupanje njegovog srca, isprekidano
tako čestim drhtajima i poigravanjima da sam očekivala da će stati svakog trena.
Meri je sve vreme držala njegovu ruku i nije skidala pogled sa njega, kao da hoće da zapamti
svaku crtu njegovog lica. Izgledalo je gotovo kao ometanje boraviti u istoj sobi sa njima.
Vrata su se otvorila i Džek Randal je stajao na pragu. Gledao je sa nerazumevanjem u mene i
Meri, a onda mu je pogled stigao do Džejmija i skamenio se. Džejmi je mirno primio njegov
pogled, a onda se okrenuo, klimajući prema krevetu.
Ugledavši to divlje lice, Džek Randal je brzo prešao preko sobe i pao na kolena pored
kreveta.
„Alekse!“, rekao je. „Bože moj, Alekse...“
„U redu je“, rekao je njegov brat. Držao je Džekovo lice između krhkih ruku i smešio mu se,
pokušavajući da ga obodri. „Sve je u redu, Džoni“, kazao je.
Uhvatila sam Meri pod ruku, nežno je terajući da se skloni sa kreveta. Šta god da je Džek
Randal, zaslužuje nekoliko poslednjih reči nasamo sa svojim bratom. Zapanjena od očaja, ona se
nije opirala već je pošla sa mnom u dalji kraj prostorije, gde sam je smestila na stoličicu. Nasula
sam malo vode iz bokala i ovlažila maramicu. Pokušala sam da joj je dam da obriše oči, ali je ona
samo sedela, beživotno je stežući. Uzdahnula sam, uzela maramicu i obrisala joj lice, sklanjajući
joj kosu sa lica koliko sam mogla.
Usledio je slabašan, zagušeni zvuk iza nje koji me je naterao da pogledam prema krevetu.
Džek je, i dalje na kolenima, zabio lice u krilo svog brata dok ga je Aleks milovao po kosi, držeći
ga za ruku.
„Džone“, rekao je. „Ti sigurno znaš da ovo ne bih upitao olako. Ali u ime tvoje ljubavi prema
meni...“ Prekinuo je da bi se nakašljao, a od napora su mu se zarumeneli obrazi.
Osetila sam kako se Džejmijevo telo još više koči, ako je takvo nešto uopšte bilo moguće.
Džonatan Randal se takode ukočio, kao da oseća silinu Džejmijevog pogleda na sebi, ali nije
podigao glavu.
„Alekse“, tiho je rekao. Stavio je ruku na rame svog mlađeg brata, kao da hoće da umiri
kašalj. „Ne zamaraj mozak, Alekse. Znaš da ne trebaš ni da pitaš; učiniću sve što želiš. Da li je to –
ova devojka?“ Bacio je pogled u pravcu Meri, ali nije uspeo baš da se natera da pogleda u nju.
Aleks je klimnuo glavom, i dalje kašljući.
„To je u redu“, rekao je Džon. Stavio je obe ruke na Aleksova ramena, pokušavajući da ga
vrati na jastuk. „Neću dopustiti da joj nešto zafali. Nema potrebe da brineš.“
Džejmi je pogledao dole u mene, raširenih očiju. Ja sam polako odmahnula glavom,
osećajući kako mi se svaka dlačica diže od vrata do korena kičme. Sada je sve dobilo smisao –
rumenilo na Merinim obrazima uprkos njenoj tuzi i njena očita spremnost da se oženi bogatim
Jevrejinom iz Londona.
„Nije reč o novcu“, rekla sam. „Ona je trudna. On želi...“ Zastala sam i pročistila grlo,
„Mislim da želi da se oženite njom.“
Aleks je klimnuo, i dalje žmureći. Disao je teško, a onda je otvorio oči, blistava jezerca boje
lešnika, zagledane u zapanjeno lice brata koji nije shvatio.
„Da“, rekao je. „Džone... Džoni, hoću da se brineš za nju umesto mene. Želim... da moje dete
nosi prezime Randal. Ti mu možeš... dati nekakav položaj u svetu – mnogo više nego što sam ja
mogao.“ Pružio je ruku nasumice i Meri ju je zgrabila i prinela je na svoje grudi kao da će mu to
spasti život. On joj se nežno nasmešio i ispružio ruku da dotakne svetlucave, tamne uvojke koji su
joj padali preko obraza, skrivajući lice.
„Meri. Želim... pa ti znaš šta ja želim, ljubavi moja; toliko toga. I toliko toga ima za čim
žalim. Ali ne kajem se zbog ljubavi među nama. Nakon što sam upoznao toliku radost, umreću
zadovoljan, osim što strahujem da bi ti mogla biti izložena sramoti i nemilosti.“

500
 „Baš me briga!“, žestoko je izletelo Meri. „Baš me briga ko zna!“
„Ali ja brinem za tebe“, tiho je rekao Aleks. Pružio je ruku prema svom bratu, koji ju je
prihvatio nakon malo oklevanja. Zatim ih je sastavio, stavljajući Merinu ruku u Randalovu. Merina
je ležala nepokretno, a ruka Džeka Randala je bila ukočena, kao mrtva riba na dasci, ali je Aleks
čvrsto stegao svojim rukama oko njih, spajajući ih.
„Dajem vas jedno drugom, vas koji ste mi dragi“, tiho je rekao. Skretao je pogled sa jednog
lica na drugo, a oba su odražavala užasavanje zbog tog predloga, iza preovlađujuće tuge zbog
skorog gubitka.
„Ali...“ Prvi put otkad smo se upoznali videla sam Džonatana Randala da ne može da nade
reči.
„Dobro.“ To je bio bezmalo šapat. Aleks je otvorio oči i ispustio dah koji je zadržavao,
smešeći se svom bratu. „Nema puno vremena. Venčaću vas ja sam. Sada. Zato sam od gđe Frejzer
zatražio da povede svog muža – da li biste bili kum sa svojom suprugom, ser?“ Podigao je pogled
ka Džejmiju koji je, nakon trenutka zapanjene nepokretnosti, klimnuo glavom kao robot.
Ne verujem da sam ikada videla troje ljudi tako potpuno dotučenih.
Aleks je bio toliko slab da je njegov brat, kamenog lica, morao da mu pomaže vezujući mu
beli sveštenički okovratnik oko samrtnički bledog vrata. I sam Džonatan jedva da je izgledao
bolje. Smršao od bolesti, sa borama duboko urezanim u lice tako da je izgledao nekoliko godina
starije, sa očima koje su mu iz dubokih duplji virile kao iz lobanje. Besprekorno obučen, kao i
uvek, izgledao je kao loše napravljena krojačka lutka sa crtama lica koje su nemarno istesane od
drveta.
Što se Meri tiče, ona je snuždeno sedela na krevetu, bespomoćno plačući u svoj ogrtač, kose
raščupane i naelektrisane. Učinila sam šta sam mogla za nju, ispravljajući joj haljinu i češljajući je.
Ona je sedela žalosno šmrcajući i gledala u Aleksa.
Oslanjajući se rukom na pisaći sto, Aleks je počeo nešto da traži u fioci, i konačno izvukao
svoju veliku Knjigu čestih molitvi. Bila mu je preteška da bi je držao normalno pred sobom. Nije
mogao da stoji pa je teško seo na krevet, držeći knjigu otvorenu na kolenima. Sklopio je oči, disao
teško, i kap znoja mu je pala sa lica praveći fleku na stranici.
„Iskreno voljeni“, počeo je Aleks i ponadala sam se zbog njega, kao i zbog svih ostalih, da će
upotrebiti skraćenu formu ceremonije.
Meri je prestala da plače, ali joj je nos bio crven i sjajan na bledom licu, a mali trag nalik
onom koji ostaje za pužem video joj se na gornjoj usni. Džonatan ga je spazio i, bez ikakvog izraza
na licu, izvukao veliku platnenu maramicu iz svog rukava i nemo joj ponudio.
Ona ga je uzela uz slabašno klimanje glavom, ne gledajući u njega, i nemarno obrisala lice.
„Da“, rekla je kada je za to došlo vreme, kao da je uopšte nije briga za to što je upravo
izgovorila.
Džek Randal je svoja obećanja izneo postojanim glasom, ali nekako odsutno. Imala sam
čudan osećaj da posmatram sklapanje braka između dvoje ljudi koji su prilično nesvesni onog
drugog; oboje su pažnju potpuno posvetili čoveku koji je sedeo pred njima, pogleda fiksiranog na
stranice knjige.
To je obavljeno. Čestitke mladencima nisu delovale prikladno, pa je usledila neugodna
tišina. Džejmi mi je dobacio upitan pogled i ja sam slegnula ramenima. Ja sam se onesvestila
odmah nakon što sam se udala za njega, a i Meri je izgledala kao da će slediti moj primer.
Pošto je čin okončan, Aleks je sedeo prilično mirno na trenutak. Malo se nasmešio i
namerno se osvrnuo po sobi, zaustavljajući pogled na svakom licu. Džonatan, Džejmi, Meri i ja.
Videla sam sjaj u tim mekim dubinama boje lešnika kada su nam se pogledi sreli. Sveća je
dogorela nisko, ali je završetak fitilja planuo, na trenutak blistav i snažan.

501
 Pogled mu se zadržao na Merinom licu, a zatim je nakratko zažmurio kao da ne može da
podnese pogled na nju i čula sam sporo, mučno struganje njegovog disanja. Sjaj njegove kože je
bledeo, a sveća je gasnula.
Ne otvarajući oči, podigao je ruku i pipao naslepo. Džonatan ju je zgrabio, uhvatio ga iza
ramena i polako ga vratio na mesto, nazad na jastuke. Duge ruke, glatke kao u dečaka, trzale su se
od nelagode, blede od košulje naspram koje su ležale.
„Meri.“ Modre usne su se pokretale u šapatu i ona je nervozne ruke uhvatila među svoje,
držeći ih i dalje uz grudi.
„Ovde sam, Alekse. Oh, Alekse, ovde sam!“ Nagnula se iznad njega, mrmljajući mu u uvo.
Taj pokret je naterao Džonatana Randala da malo uzmakne, tako da se za korak udaljio od
kreveta. Stajao je, zureći nadole bez ikakvog izraza.
Teški, zakrivljeni kapci su se podigli još jednom, ovog puta samo dopola, tražeći lice i
nalazeći ga.
„Džoni. Tako... dobar prema meni. Uvek, Džoni.“
Meri se nagnula nad njega, a senka njene pale kose sakrila je njegovo lice. Džonatan Randal
je stajao i dalje kao stena u kamenom krugu, posmatrajući svog brata i svoju ženu. U sobi nije bilo
nikakvog zvuka sem šaputanja vatre i tihog jecanja Meri Randal.
Osetila sam dodir na svom ramenu pa sam pogledala u Džejmija. Klimnuo je u pravcu Meri.
„Ostani sa njom“, tiho je rekao. „Ovo sigurno neće potrajati dugo?“
„Neće.“
Klimnuo je glavom. Zatim je duboko udahnuo, ispustio polako dah i prešao sobu do
Džonatana Randala. Uhvatio je sleđenu priliku za jednu ruku i nežno je okrenuo prema vratima.
„Dođi, čoveče“, tiho je rekao. „Pobrinuću se da bezbedno stigneš do svog smeštaja.“
Iskrivljena vrata su zaškripala dok je odlazio, pomažući Džeku Randalu do mesta gde će
provesti svoju prvu bračnu noć, sam.

*****

U gostionici sam zatvorila vrata naše sobe za sobom i naslonila se na njih, iscrpljena. Napolju je
padao prvi mrak i povici stražara su odjekivali ulicom.
Džejmi je stajao kraj prozora, očekujući me. Prišao mi je i čvrsto me prigrlio pre nego što
sam stigla i da skinem ogrtač. Otromboljila sam se uz njega, zahvalna zbog njegove toplote i
snage. On me je podigao podmetnuvši jednu ruku pod moja kolena i odneo me do sedišta kraj
prozora.
„Popij malo, Sasenah“, terao me je. „Deluješ smoždeno, a nije ni čudo.“ Uzeo je flašu iz stola
i pomešao nešto što je izgledalo kao brendi sa vodom bez vode.
Umorno sam prošla rukom kroz kosu. U sobu u u uličici Lejdivok smo otišli odmah posle
doručka; sada je već prošlo šest sati. Imala sam utisak kao da sam bila odsutna danima.
„Nije dugo potrajao, jadni momak. Izgledalo je kao da je samo čekao da vidi da će ona biti
zbrinuta. Javila sam njenoj tetki; tetka i dva sestrića su došli da je odvedu. Oni će se pobrinuti za...
njega.“ Zahvalno sam pijuckala brendi. Gorelo mi je grlo i pare su mi se penjale u glavu kao magla
nad močvarom, ali me nije bilo briga.
Džejmi me je besno pogledao, a riđe obrve su se zamalo dodirnule.
„Prokleti Frenk!“, besno je rekao. „Prokleti da su svi Randali! Proklet bio Džek Randal i
prokleta da je Meri Hokins Randal i prokleti Aleks Randal – ovaj, bog da mu dušu prosti, hoću da
kažem“, žurno je dodao, krsteći se.
„Mislila sam da nećaš gunđati...“ počela sam. Pogledao me je besno.
„Lagao sam.“

502
 Zgrabio me je za ramena i blago protresao, odmaknuvši me za dužinu ruku.
„A prokleta i da si ti, Kler Randal Frejzer, kad sam već kod toga!“, rekao je. „Hoću da
gunđam! Gunđam na svaku tvoju uspomenu u kojoj nema mene, i na svaku suzu koju pustiš za
nekim drugim, i na svaku sekundu koju si sa nekim drugim muškarcem provela u krevetu!
Prokleta da si!“ Oborio je čašu sa brendijem iz moje ruke – slučajno, čini mi se – privukao me i
žestoko me poljubio.
Odmakao se tek toliko da bi me opet protresao.
„Ti si moja, prokleta da si, Kler Frejzer! Moja, i neću da te delim ni sa drugim čovekom ni sa
uspomenom, niti sa bilo čime, dok god smo živi. Neću više ni da mi pomeneš ime tog čoveka.
Čuješ li?“ Poljubio me je žestoko da naglasi poantu. „Da li si me čula?“, upitao je, prekidajući.
„Da“, rekla sam, uz izvesne probleme. „Ako bi ti... prestao... da me treseš, mogla bih... da ti
odgovorim.“
Prilično smeteno, oslabio je stisak na moja ramena.
„Izvini, Sasenah. Reč je samo o tome... Bože, zašto si... pa da, razumem zašto... ali da li si
morala...“ Prekinula sam njegovo nerazgovetno krkljanje tako što sam zavukla ruku iza njegove
glave i privukla ga k sebi.
„Da“, rekla sam odlučno, puštajući ga. „Morala sam. Ali to je sada gotovo.“ Raširila sam svoj
ogrtač i pustila ga da mi sa ramena padne na pod. On se sagnuo da ga dohvati, ali sam ga
zaustavila.
„Džejmi“, rekla sam. „Umorna sam. Hoćeš li da me odvedeš u krevet?“
On je duboko udahnuo i vazduh ispustio polako, zureći dole u mene, očiju duboko utonulih
od umora i naprezanja.
„Aha“, rekao je tiho, posle nekog vremena. „Aha, hoću.“
Ćutao je i bio grub na početku, a oštrica njegovog besa činila je njegovu ljubav oštrom.
„Uh!“, rekla sam u jednom trenutku.
„Hriste, izvini, mo duinne. Nisam mogao...“
„U redu je.“ Zaustavila sam njegovo pravdanje poljupcem i držala ga čvrsto, osećajući kako
gnev jenjava dok se nežnost među nama pojačavala. On se nije otrgao iz poljupca, već se držao
nepomično, nežno istražujući moje usne, a vrh njegovog jezika je milovao, jedva se pomerajući.
Dotakla sam njegov jezik svojim i držala njegovo lice rukama. Nije se obrijao od jutra i
slabašne riđe čekinje su prijatno grebuckale pod mojim prstima.
On se spustio i malo se okrenuo u stranu da me ne bi zdrobio svojom težinom, pa smo
nastavili, dodirujući se celom dužinom, spojeni u bliskosti, pričajući nemim jezikom.
Živi, i jedno. Mi smo jedno, i sve dok volimo, smrt nas nikada neće dotaći. „Grob je fino i
lično mesto ! Ali nijedan, mislim, ne grli.“ Aleks Randal leži hladan u svom krevetu, a Meri Randal
sama u svom. Ali smo mi ovde zajedno, i ništa izvan te činjenice nije važno.
On je dograbio moje kukove, krupne ruke su bile tople na mojoj koži, povukao me je ka sebi
i jeza koja je prostrujala kroz mene prošla je i kroz njega, kao da delimo isto telo.
Probudila sam se u noći, i dalje u njegovom naručju, i znala sam da on ne spava.
„Spavaj, mo duinne.“ Glas mu je bio nežan, dubok i utešan, ali je u njemu bilo nečega što me
je nateralo da ispružim ruku i osetim da su mu obrazi vlažni.
„Šta je, ljubavi?“, prošaputala sam. „Džejmi, zaista te volim.“
„Znam to“, tiho je rekao. „Znam to dobro, dušo. Pusti me da ti pričam koliko te volim dok
spavaš. Jer ti ne mogu toliko toga reći dok si budna, sem da ponavljam iste jadne reči neprestano.
Kada mi spavaš u naručju, mogu da ti kažem stvari koje bi bile šašave i blesave dok si budna, a
tvoji snovi će znati da je to istina. Nastavi da spavaš, mo duinne.“
Okrenula sam glavu, dovoljno da usnama očešem koren njegovog vrata gde je puls polako
udarao ispod malog trougaonog ožiljka. Zatim sam glavu spustila na njegove grudi i predala mu
svoje snove na čuvanje.

503
 46
Timor mortis
conturbat me

vuda okolo je bilo ljudi i njihovih tragova dok smo napredovali na sever, prateći
povlačenje hajlendske vojske. Prolazili smo grupice ljudi koji su išli peške, uporno
hodajući sa glavom oborenom zbog kiše nošene vetrom. Drugi su ležali u jarcima i
ispod živica, i suviše iscrpljeni da nastave. Oprema i oružje su ležali ostavljeni duž
celog puta; ovde su kola ležala prevrnuta, vreće sa brašnom bile su prosečene i
uništene od vlage, tamo je par mušketa ostavljeno pod drvetom, udvojene cevi su tamno
svetlucale u senkama.
Vreme je bez prestanka bilo loše i usporavalo nas je. Bio je trinaesti april i ja sam jahala i
hodala sa neprekidnim osećajem straha koji mi je izjedao srce. Lord Džordž i poglavice klanova,
princ i njegovi glavni savetnici – svi su bili u kući Kaloden, ili nam je bar tako rekao jedan
Makdonald koga smo usput sreli. On nije znao ništa više, pa ga nismo zadržavali; čovek se
oteturao u maglu, krećući se kao zombi. Porcije su bile male kada su me Englezi zarobili pre
mesec dana; stvari su se, očito, još pogoršale. Ljudi koje smo viđali kretali su se polako, a većina
njih je posrtala od premora i gladi. Ali su i pored toga tvrdoglavo produžavali na sever, poštujući
naređenje svog princa. Išli su prema mestu koje su Škoti zvali Dramosi Mor. Prema Kalodenu.
Na jednom mestu je put postao suviše loš za izmorene ponije. Trebalo ih je odvesti spoljnom
ivicom šumice, kroz mokre prolećne vrzine do mesta gde je put postajao prohodan, nekih
osamsto metara dalje.
„Bilo bi brže proći kroz šumu“, rekao mi je Džejmi, uzimajući uzde iz mojih ukočenih
prstiju. Klimnuo je glavom prema šumici borova i hrastova gde se sladak, prohladan miris mokrog
lišća dizao iz natopljene zemlje. „Ti idi tuda, Sasenah; srešćemo se sa druge strane.“
Bila sam i suviše umorna da bih se raspravljala. Već i gaziti jednom nogom ispred druge je
predstavljalo napor, a taj bi napor nesumnjivo bio manji po mekom sloju opalog lišća i iglica u
šumi nego po močvarnim, podmuklim vrzinama.
U šumi je bilo tiho, zavijanje vetra je oslabilo od grana borova. Ono malo kiše što je uspelo
da se probije kroz granje lako je dobovalo po slojevima debelog popadalog hrastovog lišća koje je
šuškalo i pucketalo, čak i mokro.
On je ležao svega metar ili dva od daljeg ruba šume, pored velike sive stene. Svetlozeleni
lišajevi na steni bili su iste boje kao i njegov tartan čije su se smeđe nijanse stapale sa opalim
lišćem koje ga je napola pokrilo. On je u toj meri izgledao kao deo šume da bih se možda i saplela
o njega samo da me nije zaustavila blistavoplava mrlja.
Meka poput pliša, neka čudna gljiva je raširila svoj plašt preko golih, hladnih belih udova.
Pratila je krivinu kostiju i žila, šaljući naviše male uzdrhtale izdanke slične travi i drveću šume,
osvajajući jalovo zemljište.

504
 Bila je to drečava, upečatljiva plava, upadljiva i krajnje neobična. Nikada je nisam videla, ali
sam čula za nju od jednog starog vojnika koga sam negovala, koji se borio u rovovima Prvog
svetskog rata.
„Zvali smo je mrtvačka sveća“, rekao mi je tada. „Plava, drečavoplava. Nikada je ne možeš
videti nigde sem na bojnom polju – na leševima.“ Podigao je pogled ka meni, a stare oči bile su
zbunjene ispod belog zavoja.
„Uvek sam se pitao gde li ona živi između ratova.“
U vazduhu, možda, njene nevidljive spore čekaju da ugrabe šansu, pomislila sam. Boja je
blistala u neskladu sa okolinom, jarka kao boje kojima su se preci ovog čoveka bojili pre odlaska u
rat.
Vetrić je prošao šumom, mrseći čoveku kosu. Uskomešala se i podigla, svilenkasta i životna.
Iza mene se začulo krckanje lišća i grčevito sam se trgla iz transa u kome sam stajala, zureći u leš.
Džejmi je stajao iza mene i gledao nadole. Nije rekao ništa; samo me je uhvatio za lakat i
poveo iz šume, ostavljajući mrtvaca iza nas prevučenog saprofitskim nijansama rata i žrtvovanja.

*****

Bilo je pre podne petnaestog aprila kada smo stigli u kuću Kaloden, nakon što smo i sebe i ponije
nemilosrdno gonili da to ostvarimo. Prišli smo sa juga i prvo prošli kroz zgurane pomoćne zgrade.
Na putu je bilo komešanje – gotovo mahnitost – raznih ljudi, ali su štale bile neobično puste.
Džejmi je sjahao i uzde pružio Murtagu.
„Sačekaj ovde na trenutak“, rekao je. „Nešto ovde ne izgleda kako treba.“
Murtag je kratko pogledao odškrinuta vrata štale i klimnuo. Iza njega se Fergus spremao da
pođe za Džejmijem, ali ga je Murtag sprečio odsečnim rečima.
Ukočena od jahanja, sišla sam sa konja i pošla za Džejmijem, klizajući se po blatnjavom
dvorištu. Tek kada sam za njim prošla kroz vrata štale shvatila sam šta je – bilo je suviše tiho.
Sve unutra je bilo tiho; zgrada je bila hladna i mračna, bez uobičajene topline i vreve u štali.
Pa ipak, nije sve bilo beživotno; jedna tamna figura se pomerila u polumraku, suviše krupna da bi
bila pacov ili lisica.
„Ko je to?“, pitao je Džejmi, zakoračivši napred da bi me automatski zaklonio svojim telom.
„Alek? Da li si to ti?“
Figura u senu je polako podigla glavu i pled je spao. Glavni konjušar zamka Leoh imao je
samo jedno oko; drugo, izgubljeno u nesrećnom slučaju pre mnogo godina, bilo je prekriveno
crnom tkaninom. Obično mu je jedno oko bilo dovoljno; oštro i izrazito plavo, bilo je dovoljno da
utera u red štalske momke i konje, konjušare i jahače podjednako.
Sada je oko Aleka Mahona bilo zamagljeno kao prašnjavi škriljac. Široko, nekada bodro telo
bilo je sklupčano, a obrazi na njegovom licu upali su od apatije i izgladnelosti.
Znajući da starac pati od artritisa po vlažnom vremenu, Džejmi je čučnuo kraj njega da bi
sprečio njegovo ustajanje.
Izgledalo je kao da stari Alek dugo upija pitanje, prima ga i odgovor pretvara u reči; možda je
samo mir prazne, senovite štale učinio da njegove reči zazvuče šuplje kada su konačno
izgovorene.
„Sve je otišlo bestraga“, rekao je. „Odmarširali su za Nern pre dve noći, i stigli sinoć bežeći.
Njegova visost je rekla da će zauzeti položaj na Kalodenu; lord Džordž je sada tamo sa onim
trupama koje je uspeo da skupi.“
Nisam uspela da sprečim mali jauk na pominjanje Kalodena. To je stiglo, znači. Uprkos
svemu, došlo je do toga, a mi smo ovde.

505
 I Džejmi je zadrhtao; videla sam kako su mu se riđe dlake podigle na podlaktici, ali mu se u
glasu nije osećala teskoba koju je imao.
„Trupe – loše su spremne za bitku. Da li lord Džordž uviđa da moraju da se odmore i
nahrane?“
Škripavi zvuk koji je ispustio stari Alek mogao je biti pokušaj smeha.
„Ono što lord zna ne menja puno, momče. Njegova visost je preuzela komandovanje
vojskom. A Njegova visost kaže da treba da se suprotstavimo Englezima na Dramosiju. Što se
hrane tiče...“ Njegove staračke obrve bile su guste i čupave, sasvim osedele tokom poslednje
godine, sa grubim dlakama koje su štrcale. Jedna obrva se podigla sada, teško, kao da mu je i ta
mala promena izraza lica bila naporna. Kvrgava šaka u njegovom krilu se pomerila, pokazujući
prema praznim štalama.
„Jeli su konje poslednjeg meseca“, jednostavno je rekao. „Bilo je malo drugih stvari.“
Džejmi je naglo ustao i oslonio se na zid, glave pognute od šoka. Nisam mogla da mu vidim
lice, ali mu je telo bilo ukočeno kao daske štale.
„Aha“, konačno je rekao. „Aha. Moji ljudi – da li su i oni dobili pošteni udeo tog mesa?
Donas... on je bio... poprilično krupan konj.“ Govorio je tiho, ali sam po iznenadnoj oštrini u
Alekovom oku videla da je i on prepoznao koliko se Džejmi trudi da mu se glas ne slomi.
Starac se polako podigao sa sena, obogaljeno telo je namera vukla uprkos bolu. Položio je
jednu skvrčenu šaku na Džejmijevo rame; artritični prsti se nisu mogli spojiti, ali je šaka ostala
tamo, utešna težina.
„Nisu uzeli Donasa“, tiho je rekao. „Njega su sačuvali – da ga jaše princ Čarli na svom
trijumfalnom povratku u Edinburg. O’Salivan je rekao da ne bi bilo... prikladno... da Njegova
visost ide peške.“
Džejmi je pokrio lice rukama i stajao tresući se, naslonjen na daske prazne štale.
„Ja sam budala“, rekao je naposletku, boreći se da dode do daha. „Oh, bože, kolika sam ja
budala.“ Oborio je ruke, otkrivajući lice sa suzama koje su krivudale kroz prljavštinu od
putovanja. Prešao je nadlanicom preko obraza, ali su suze nastavile da naviru iz njegovih očiju kao
da ne može da ih kontroliše.
„Ceo poduhvat je propao, moji ljudi su odvedeni na klanicu, mrtvaci trule po šumama... a ja
plačem zbog konja! Oh, bože“, prošaputao je, tresući glavom. „Stvarno sam budala.“
Stari Aleks je uzdahnuo, a šaka mu je teško kliznula niz Džejmijevu ruku.
„Dobro je da to još možeš, momče“, rekao je. „Ja ni to ne mogu.“
Starac je čudno savio jednu nogu u kolenu i ponovo se spustio. Džejmi je stajao na tren,
gledajući u starog Aleka. Suze su mu i dalje nekontrolisano tekle niz lice, ali je to bilo kao da kiša
kvasi komad ispoliranog granita. Zatim me je uhvatio za lakat i bez reči se okrenuo.
Pogledala sam nazad u starog Aleka kada smo stigli do vrata. On je i dalje nepomično sedeo,
tamna, pognuta figura ogrnuta pledom, a jedino oko mu je obnevidelo kao i ono drugo.

*****

Ljudi su se opružili svuda po kući, sasvim iscrpljeni, tražeći zaborav od nepodnošljive gladi i svesti
o predstojećoj katastrofi. Ovde nije bilo žena; one vođe koje su dopratile žene poslali su dame na
sigurno – nadolazeća propast bacala je dugačku senku.
Džejmi me je uz nekoliko promrmljanih reči ostavio pred vratima koja su vodila ka
prinčevim privremenim odajama. Moje prisustvo neće ničemu pomoći. Hodala sam tiho kroz
kuću ispunjenu mrmljanjem i teškim disanjem usnulih ljudi, a atmosfera je odisala tupim očajem.

506
 Navrh kuće sam našla jednu malu ostavu. Prepuna đubreta i odbačenog nameštaja, inače
nije bila zauzeta. Upuzala sam u taj lavirint neobičnih stvari osećajući se kao mali glodar koji traži
utočište od sveta u kome su se moćne i misteriozne sile oslobodile da uništavaju.
Postojao je jedan prozorčić, ispunjen maglovitim sivim jutrom. Jednim krajem ogrtača sam
obrisala prljavštinu sa okna, ali se ništa nije videlo od magle. Oslonila sam čelo na hladno staklo.
Negde tamo napolju se nalazilo Kalodensko polje, ali nisam videla ništa sem nejasne siluete svog
odraza.
Vesti o groznoj i zagonetnoj smrti vojvode od Sandringama stigle su do princa Čarlsa, znala
sam; čuli smo ih od gotovo svih sa kim smo pričali otkad smo dovoljno odmakli na sever da bismo
smeli bezbedno da se pojavljujemo. Šta smo zapravo učinili? pitala sam se. Da li smo jakobitski
pokret osudili na propast za sva vremena u jednonoćnoj avanturi ili smo slučajno spasli Čarlsa
Stjuarta od engleske klopke? Škripavo sam prstom povukla crtu po zamagljenom staklu,
označavajući još jednu stvar koju nikada neću saznati.
Kao da je prošlo puno vremena dok nisam začula korake na daskama stepeništa pred svojim
utočištem. Došla sam do vrata i zatekla Džejmija kako stiže na odmorište. Jedan pogled na
njegovo lice bio je dovoljan.
„Alek je bio u pravu“, rekao je bez ikakvog uvoda. Kosti lica su mu se ocrtavale ispod kože,
istaknute od gladi i oštre od besa. „Trupe idu ka Kalodenu – kako mogu. Nisu ni spavale ni jele
dva dana, nemaju nikakve topove – ali idu.“ Bes je iznenada izbio i on je tresnuo šakom o klimavi
sto. Mnogo malih mesinganih sudova iz gomile pobacanih kućnih potrepština pokrenulo je
gadnim zveketom jeku na tavanu.
Nestrpljivim pokretom je istrgao nož i žestoko ga zario u sto, gde je i ostao podrhtavajući od
siline udarca.
„Ljudi po selima kažu da ako vidiš krv na svom nožu, to znači da ćeš umreti.“ Iščupao ga je i
stegnutu pesnicu stavio na sto. „Pa, ja sam je video! A i svi ostali. Oni znaju – Kilmanrok, Lohijel i
ostali. I nikakve vajde od tog što to možeš da vidiš!“
Oborio je glavu na ruke oslonjene na sto i zurio u nož. Izgledao je prekrupan za taj mali
prostor, kao da bi njegovo tinjanje od besa moglo iznenada da preraste u plamen. Umesto toga je
podigao ruke i bacio se na trošnu klupu, gde je sedeo sa glavom u rukama.
„Džejmi“, rekla sam i progutala knedlu. Jedva da sam mogla da izgovorim naredne reči, ali
sam ih morala kazati. Znala sam kakve će vesti doneti i razmišljala sam o tome šta se još može
učiniti. „Džejmi. Ostalo je još samo jedno – jedina mogućnost.“
Glava mu je bila pognuta, a čelo oslonjeno na prste. Odmahnuo je glavom, ne gledajući me.
„Nije ostalo ništa“, rekao je. „On je zapeo da tako bude. Marej je pokušao da ga ubedi, a i
Lohijel. Balmerino. Ja. Ali ljudi već sada stoje u ravnici. Kamberlend je krenuo za Dramosi. Nema
načina.“
Isceliteljska veština je moćna stvar, i svaki lekar verziran u upotrebi stvari koje leče zna i za
moć onih koje škode. Ja sam Kolamu dala cijanid koji nije stigao da upotrebi pa sam smrtonosnu
epruvetu uzela nazad sa stočića pored kreveta u kome je ležalo njegovo telo. Sada se nalazila u
mom kovčegu, grubo destilisani kristali neodređeno smeđe-beli, naizgled bezopasni.
Usta su mi bila toliko suva da nisam mogla odmah da progovorim. U mojoj flaši je ostalo
malo vina; popila sam ga, a kiseli ukus sam na jeziku osetila kao žuč.
„Postoji jedan način“, rekla sam. „Samo jedan.“
Džejmijeva glava je ostala zaronjena u šake. Bilo je to dugo jahanje, a šok od Alekovih vesti
dodao je tom umoru utučenost. Skrenuli smo sa puta da bismo našli njegove ljude, ili većinu njih,
jadnu gomilu u dronjcima koja se nije ničim razlikovala od Frejzera i Lovata oko njih koji su se
takođe pretvorili u kosture. Razgovor sa Čarlsom nije zapravo bio ni poslednja slamka.
„Da?“, rekao je.

507
 Oklevala sam, ali sam morala to da kažem. Tu mogućnost je trebalo pomenuti; da li on – ili
ja – možemo sebe naterati da to učinimo ili ne.
„Reč je o Čarlsu Stjuartu“, konačno sam rekla. „On je taj koji je za. Za bitku, za rat – sve
zavisi od njega, zar ne vidiš?“
„Da?“ Džejmi je sada podigao pogled ka meni, a krvlju podlivene oči gledale su upitno.
„Ako bi on bio mrtav...“, prošaputala sam na kraju.
Džejmijeve oči su se sklopile i poslednji tragovi krvi su nestali sa njegovog lica.
„Ako bi on umro... sada. Danas. Ili noćas. Džejmi, bez Čarlsa nema ničega za šta se treba
boriti. Nema ko da ljudima naredi da odu u Kaloden. Ne bi došlo do bitke.“
Dugi mišići u njegovom vratu su se nakratko nabrali dok je gutao. Otvorio je oči i zurio u
mene, zaprepašćen.
„Hriste“, prošaputao je. „Hriste, ne misliš valjda ozbiljno.“
Prsti su mi se spojili na zadimljenom kristalu koji mi je u zlatnoj ogrlici visio oko vrata.
Zvali su me da obiđem princa, pre Falkirka. O’Salivan, Talibardin i ostali. Njegova visost je
bila bolesna – mali problemi, rekli su. Ja sam obišla Čarlsa, naterala ga da ogoli grudi i ruke, i
ispitala mu usta i beonjače.
Bio je to skorbut i još nekoliko bolesti izazvanih lošom ishranom. Tako sam mu i rekla.
„Besmislica!“, rekao je Šeridan, besan. „Njegova visost ne može da pati od svraba, kao običan
seljak!“
„Jeo je kao da je jedan od njih“, uzvratila sam. „Ili pre kao loš seljak.“
„Seljaci“ su bili prinuđeni da jedu luk i kupus jer nisu imali ništa drugo. Prezirući tako bednu
hranu, Njegova visost i njegovi savetnici su jeli meso – i malo šta drugo. Zagledajući okolo po
krugu uplašenih, uvređenih lica, videla sam malo njih koji nisu pokazivali simptome nedostatka
sveže hrane. Zubi koji se klate ili su poispadali, meke desni koje krvare, ispunjene gnojem, kesice
„svraba“ koje su tako izdašno ukrašavale belu kožu Njegove visosti.
Nisam želela da se lišim imalo od dragocenih zaliha šipka i sušenih bobica, ali sam se
nevoljno ipak ponudila da princu napravim čaj od njih. Ponuda je odbijena uz minimum
kurtoazije i shvatila sam da je tada pozvan Arči Kameron sa njegovim pijavicama i skalpelom, da
se vidi hoće li puštanje kraljevske krvi pomoći da prestane kraljevski svrab.
„Ja bih to mogla“, rekla sam. Srce mi je snažno udaralo u grudima, tako da je bilo teško
disati. „Mogla bih da mu smutim napitak. Mislim da bih mogla da ga ubedim da to popije.“
„I ako bi umro nakon što je ispio tvoj lek? Pobogu, Kler! Oni bi te ubili na licu mesta!“
Zavukla sam ruke pod pazuha, pokušavajući da ih zgrejem.
„D-da li je to važno?“, upitala sam, očajnički pokušavajući da umirim glas. Istina je glasila da
jeste. Samo u tom času, moj život je vredeo znatno više u poređenju sa stotinama koje bih mogla
da spasem. Stegla sam pesnice, tresući se od užasa kao miš uhvaćen u klopku.
Džejmi se odmah našao kraj mene. Noge mi nisu funkcionisale baš najbolje; on me je napola
odneo do polomljene klupe i seo sa mnom, čvrsto me grleći.
„Imaš hrabrost lava, mo duinne“, promrmljao mi je u uvo. „Medveda, vuka! Ali dobro znaš da
ti neću dopustiti da to učiniš.“
Drhtanje je malo oslabilo mada mi je i dalje bilo hladno i muka me je hvatala od užasa onoga
što sam rekla.
„Možda postoji i drugi način“, rekla sam. „Hrane ima malo, a i to malo ide princu. Mislim da
ne bi bilo teško neopaženo dodati nešto u njegov obrok; sve je tako neorganizovano.“ To je bilo
tačno; svuda po kući su oficiri ležali spavajući po stolovima i podovima, i dalje u čizmama, suviše
umorni da odlože oružje. Kuća je bila u haosu, stalno je neko dolazio ili odlazio. Bilo bi
jednostavno skrenuti pažnju slugi dovoljno dugo da se smrtonosni prašak doda večeri.
Onaj trenutni užas je malo oslabio, ali je svest o tome koliko je odvratan moj predlog ostala,
smrzavajući mi krv. Džejmi me je nakratko zagrlio, a onda me pustio dok je razmatrao situaciju.

508
 Smrt Čarlsa Stjuarta ne bi okončala ceo ustanak; stvari su odmakle predaleko za takvo nešto.
Lord Džordž Marej, Balmerino, Kilmanrok, Lohijel, Klanrand – svi mi smo postali izdajnici – a za
to kruna uzima živote i imovinu. Hajlendska vojska je bila u dronjcima; bez istaknutog lika kakav
je Čarls, razbila bi se kao dim. Englezi, potučeni i poniženi kod Prestona i Falkirka, ne bi oklevali
da pojure begunce da bi povratili izgubljenu čast i u krvi isprali uvredu.
Male su bile šanse da bi Henri od Jorka, pobožni Čarlsov mlađi brat već zavetom vezan za
crkvu, preuzeo mesto svog brata i nastavio borbu za restauraciju. Budućnost je nosila samo
katastrofu i uništenje, i to se nikako nije moglo izbeći. Jedino što se sada moglo spasti bili su životi
ljudi koji bi sutra izginuli u pustari.
Čarls je bio taj koji je odabrao da se sukobi kod Kalodena, Čarls čija je tvrdoglava, kratkovida
autokratija prkosila savetima njegovih generala i odvela ga u invaziju Engleske. I, bez obzira na to
da li je Sandringamova ponuda bila iskrena ili ne, ona je umrla s njim. Nije bilo podrške sa juga;
ono malo engleskih jakobita nije se okupilo pod barjakom svog kralja. Mimo volje nateran da se
povuče, Čarls je odabrao ovo poslednje tvrdoglavo uporište da bi loše naoružane, iscrpljene,
izgladnele ljude postavio u borbenu liniju na kišom natopljenoj pustari da se suoče sa gnevom
paljbe Kamberlendovih topova. Ako bi Čarls Stjuart bio mrtav, do bitke kod Kalodena možda ne
bi došlo. Jedan život prema dve hiljade. Jedan život – ali kraljevski, oduzet ne u bici, već
sračunato.
Mala soba u kojoj smo sedeli imala je ognjište, ali vatra nije gorela – nije bilo ogreva. Džejmi
je sedeo piljeći u njega kao da odgovor traži u nevidljivim plamenovima. Ubistvo. Ne samo
ubistvo, već ubistvo jednog kralja. Ne samo ubistvo, već ubistvo nekadašnjeg prijatelja.
Pa ipak – pripadnici hajlendskih klanova već drhte na otvorenom polju, premeštajući se u
svojim zbijenim redovima dok se plan bitke prilagođava, menja, reorganizuje, dok još ljudi dolazi
da im se priključi. Među njima su Makenziji od Leoha, Frejzeri od Bolija, četiri stotine ljudi
Džejmijeve krvi. I trideset ljudi od Lalibroha, njegovih sopstvenih.
Lice mu je bilo bezizražajno, nepomično dok je razmišljao, ali su šake spojene na kolenu bile
u čvrstom čvoru borbe. Obogaljeni prsti i oni pravi su se upinjali, preplitali. Ja sam sedela kraj
njega jedva se usuđujući da dišem, očekujući njegovu odluku.
On je konačno ispustio dah u gotovo čujnom uzdahu, i okrenuo se prema meni sa izrazom
neizrecive tuge u očima.
„Ja ne mogu“, prošaputao je. Njegova ruka je nakratko dodirnula moje lice, obuhvatajući mi
obraz. „Do boga se molim da mogu, Sasenah. Ali ne mogu.“
Talas olakšanja koji me je zapljusnuo ostavio me je bez reči, ali je on video šta osećam pa je
moju ruku uzeo u svoje.
„Oh, bože, Džejmi! Drago mi je zbog toga!“, prošaputala sam.
Pognuo je glavu nad moje ruke. Ja sam okrenula glavu da bih stavila obraz na njegovu kosu i
skamenila se.
Na vratima, posmatrajući me sa izrazom potpunog gnušanja, stajao je Dugal Makenzi.
Poslednjih meseci je ostario; Rupertova smrt, besane noći besplodnih rasprava, napori
teškog vojnog poduhvata, a sada i gorčina zbog neizbežnog poraza. U crvenkastoj bradi sada je
bilo sedih, a koža mu je poprimila nekakvo sivilo. Imao je i neke bore kojih nije bilo u novembru.
Šokirano sam primetila da liči na svog brata Kolama. Hteo je da bude vođa, Dugal Makenzi. Sada
je nasledio vodstvo i plaća cenu za to.
„Prljava... izdajnička... kurvinska... veštice!“
Džejmi se trgao kao pogođen, a lice mu je ubledelo poput susnežice napolju. Ja sam skočila
na noge, prevrćući klupu uz kloparanje koje je odjeknulo po sobi.
Dugal Makenzi mi se približavao polako, razmičući ogrtač da bi imao slobodan pristup ručki
mača. Nisam čula kako se vrata iza mene otvaraju; mora da su ostala odškrinuta. Koliko li je
vremena on proveo sa druge strane, prisluškujući?

509
 „Ti“, tiho je rekao. „Trebalo je da znam; od kada sam te ugledao trebalo je da znam.“ Pogled
mu je bio fiksiran na mene, u natmurenim zelenim dubinama očiju bilo je nešto između straha i
besa.
Vazduh pored mene se iznenada uskomešao; Džejmi je bio tu, njegova ruka na mojoj mišici
terala me je da stanem iza njega.
„Dugale“, rekao je. „Nije ono što misliš. Zapravo...“
„Nije?“, presekao ga je Dugal. Skrenuo je pogled sa mene na sekundu, i ja sam se skupila iza
Džejmija, zahvalna za taj predah.
„A šta to ja mislim?“, rekao je, i dalje govoreći tiho. „Čujem ovu ženu kako te nagovara na
pokvareno ubistvo – i to ubistvo tvog princa! Ne samo podlo ubistvo, već i na veleizdaju! I ti mi
kažeš da to nisam čuo?“ Odmahnuo je glavom, a umršeni crvenkasti uvojci su mu tanki i masni
padali na ramena. Kao i mi ostali, i on je gladovao; kosti su mu štrcale iz lica, ali su oči plamtele iz
zasenčenih duplji.
„Ne krivim tebe, momče“, rekao je. Glas mu je iznenada postao umoran i ja sam se prisetila
da je to čovek u pedesetim godinama. „Nisi ti kriv, Džejmi. Ona te je začarala – to je svakome
jasno.“ Usta su mu se iskrivila kada je opet pogledao u mene.
„Aha, znam ja dobro kako ti se to desilo. Iste vradžbine je izvodila nada mnom, povremeno.“
Njegov pogled je šarao po meni, prijeći. „Ubilačka, lažljiva ženturača može muškarca da uhvati za
đoku i da ga odvede u propast, sa kandžama ukopanim duboko u njegova jaja. To su ti čini koje
one bacaju na tebe, momče – ona i ostale veštice. Odvedu te u svoj krevet i ukradu ti dušu dok
usnuo ležiš sa glavom na njihovim grudima. Uzmu ti dušu i izjedu ti muškost, Džejmi.“
Jezik mu je izleteo i ovlažio usne. On je i dalje zurio u mene, a ruka mu je još čvršće stegla
dršku mača.
„Pomeri se u stranu, momče. Ja ću te osloboditi ove sasenah kurve.“
Džejmi je stao ispred mene, trenutno mi blokirajući pogled na Dugala.
„Umoran si, Dugale“, rekao je mirnim glasom, utešno. „Umoran si i stvari ti se pričinjavaju.
Idi sada i lezi. Ja ću...“
Nije imao priliku da dovrši. Dugal ga nije slušao; duboko usađene zelene oči bile su fiksirane
na moje lice i poglavica Makenzija je isukao nož iz kanija za pojasom.
„Prerezaću ti grlo“, tiho mi je rekao. „Trebalo je to da učinim kad sam te prvi put ugledao.
Sve nas bih poštedeo velike tuge.“
Nisam bila sigurna da nije u pravu, ali to ne znači da sam nameravala da ga pustim da to
ispravi. Brzo sam napravila tri koraka unazad i čvrsto se uhvatila za sto.
„Nazad, čoveče!“ Džejmi se ugurao ispred mene, poturajući podlakticu kao štit dok mi se
Dugal približavao.
Vođa Makenzija je odmahnuo glavom kao bik, a pogled zakrvavljenih očiju ostao je prikovan
na mene.
„Ona je moja“, rekao je hrapavim glasom. „Veštica. Izdajica. Pomeri se u stranu, momče.
Neću da te povredim, ali, tako mi boga, ako budeš štitio tu ženu ubiću i tebe, bez obzira na to što
si mi posinak.“
Jurnuo je pored Džejmija i zgrabio me za ruku. Iscrpljen, izgladneo i već u godinama, i dalje
je bio snažan muškarac, i njegovi prsti su se zabili duboko u moje meso.
Ciknula sam od bola i frenetično se ritala kada me je privukao ka sebi. Uhvatio me je za kosu
i jako mi trgnuo glavu unazad. Dah mu je bio vruć i kiseo na mom licu. Vrisnula sam i napala ga,
zabadajući nokte u njegov obraz, pokušavajući da se oslobodim.
Vazduh mu je u eksploziji naglo izleteo iz pluća kada ga je Džejmijeva pesnica udarila u
rebra i stisak na moju kosu je popustio kada se Džejmijeva druga ruka žestoko spustila na njegovo
rame. Iznenada oslobođena, pala sam nazad prema stolu, cmizdreći od šoka i bola.

510
 Dugal se brzo okrenuo ka Džejmiju, spuštajući se u položaj za borbu, sa oštricom noža
okrenutom naviše.
„Onda neka bude tako“, rekao je, dišući teško. Klatio se blago sa jedne strane na drugu,
premeštajući težinu dok je tražio povoljniji položaj. „Krv će reći. Prokleto je tvoje seme Frejzera.
Izdaja vam teče u krvi. Dođi do mene, lišče mali. Ubiću te brzo, zbog tvoje majke.“
U skučenoj ostavi je bilo malo mesta za manevar. Nedovoljno prostora da se isuče mač;
pošto mu je nož bio čvrsto zabijen u sto, Džejmi je praktično bio bez oružja. Parirao je stavom
Dugalu, budnog pogleda, zagledan u vrh pretećeg bodeža.
„Spusti ga, Dugale“, rekao je. „Ako već misliš na moju majku, onda me saslušaj zbog nje!“
Makenzi nije odgovorio, već je zamahnuo iznenada, parajućim trzajem usmerenim naviše.
Džejmi se izmakao u stranu, pa se opet izmakao širokom zamahu sa druge strane. Džejmi je
na svojoj strani imao pokretljivost mladosti – ali je Dugal držao nož.
Dugal se zaleteo i nož je kliznuo uz Džejmijev bok, cepajući mu košulju i praveći tamnu
liniju po koži. Šišteći od bola, trgao se unazad, grabeći Dugalov zglob, hvatajući ga dok je oštrica
udarala naniže.
Prigušeni sjaj oštrice je blesnuo još jednom i nestao između tela koja su se borila. Oni su se
upinjali, stezali se poput ljubavnika, a vazduh se ispunio mirisom muškog znoja i besa. Sečivo se
opet podiglo sa dve ruke koje su stezale zaobljenu dršku. Potezanje i trzaj, iznenadno stenjanje od
napora, i drugo od bola. Dugal je zakoračio unazad, teturajući se, zgrčenog lica sa kog je tekao
znoj, sa drškom noža koja je virila iz korena vrata.
Džejmi je gotovo pao, boreći se za dah, i oslonio se na sto. Oči su mu bile tamne od šoka,
kosa natopljena znojem, a iskrzani rubovi košulje prošarani krvlju iz posekotine.
Usledio je užasan zvuk od Dugala, zvuk šoka i borbe za vazduh. Džejmi ga je uhvatio kada se
zaneo i pao, i Dugalova težina ga je oborila na kolena. Dugalova glava je ležala na Džejmijevom
ramenu, a Džejmijeve ruke su stezale njegovog poočima.
Ja sam pala na kolena kraj njih, pružajući ruke da pomognem, pokušavajući da uhvatim
Dugala. Bilo je prekasno. Krupno telo se prvo opustilo a zatim zgrčilo, izmičući iz Džejmijevog
stiska. Dugal je ležao na podu kao hrpa. Mišići su se nevoljno trzali. Borio se kao riba na suvom.
Džejmijeva butina je poslužila njegovoj glavi kao jastuk. Jedno izdizanje je dovelo njegovo
lice u vidno polje. Bilo je izobličeno i tamnocrveno, oči su se pretvorile u crtice. Usta su mu se
neprestano pokretala, govoreći nešto, pokušavajući da uz veliki napor formiraju reči – ali bez
zvuka, sem klokotanja i struganja iz uništenog grkljana.
Džejmijevo lice je bilo pepeljasto; očigledno je razumeo šta Dugal govori. Uz veliki napor
pokušavao je da primiri telo koje se trzalo. Došlo je do poslednjeg grča, a onda do užasnog
krkljanja, i Dugal Makenzi se opružio mirno dok su mu Džejmijeve ruke stezale ramena kao da ga
sprečavaju da ponovo ustane.
„Blagosloveni Mihajlo, sačuvaj nas!“ Hrapavi šapat je stizao od vrata. Bio je to Vili Kulter
Makenzi, jedan od Dugalovih ljudi. Zurio je zapanjen od straha u telo svog poglavice. Barica urina
je nastajala pod njim, vireći ispod raširenog pleda. Čovek se prekrstio, i dalje piljeći.
„Vili.“ Džejmi je ustao i drhtavom rukom prešao preko lica. „Vili.“ Čovek je izgledao kao
gromom pogođen. Gledao je u Džejmija potpuno zaprepašćen, otvorenih usta.
„Treba mi jedan sat, čoveče.“ Džejmi je stavio ruku na rame Vilija Kultera gurajući ga u sobu.
„Jedan sat da se pobrinem da moja žena ode na sigurno. Zatim ću se vratiti da odgovaram za ovo.
Dajem ti svoju reč, zaklinjem se u svoju čast. Ali moram da imam slobodan jedan sat. Jedan sat.
Hoćeš li da mi daš jedan sat, čoveče, pre nego što progovoriš?“
Vili je oblizao suve usne šarajući pogledom između tela svog vođe i njegovog sestrića,
očigledno toliko zastrašen da mu je mozak stao. Konačno je klimnuo glavom, očito bez predstave
šta da učini, odlučujući da prihvati ovaj zahtev pošto se nije ukazala nikakva razumna alternativa.

511
 „Dobro.“ Džejmi je s mukom progutao i obrisao lice pledom. Potapšao je Vilija po ramenu.
„Ostani ovde, čoveče. Moli se za njegovu dušu“, klimnuo je prema nepomičnoj figuri na podu, ne
gledajući u nju, „i za moju.“ Nagnuo se mimo Vilija da iščupa svoj nož iz stola, a onda me je
odgurao pred sobom kroz vrata i niza stepenice.
Na pola puta do dole je zastao i oslonio se na zid zažmurivši. Duboko i iskidano je udisao,
kao da mu preti nesvestica, pa sam zabrinuto stavila ruke na njegove grudi. Srce mu je tuklo kao
bubanj i tresao se, ali se trenutak kasnije uspravio, klimnuo mi i uhvatio me za ruku.
„Treba mi Murtag“, rekao je.
Sitnog čoveka smo našli napolju, sklupčanog ispod pleda da bi se zaštitio od susnežice, kako
sedi na jednom suvom mestu ispod strehe. Fergus je bio sklupčan do njega. Dremao je izmoren
dugim jahanjem.
Murtag je samo jednom pogledao u Džejmijevo lice pa se podigao na noge, mračan i
namrgođen, spreman na sve.
„Ubio sam Dugala Makenzija“, otvoreno je rekao Džejmi bez ikakve pripreme.
Murtagovo lice je na trenutak prilično ubledelo, a zatim se vratio njegov uobičajen izraz
obazrive namrgođenosti.
„Aha“, rekao je. „Onda, šta treba činiti?“
Džejmi je zavukao ruku u svoju torbicu i izvukao jedan presavijeni list hartije. Ruke su mu se
tresle dok je pokušavao da ga ispravi, šireći ga pod zaštitom strehe.
„Ugovor o nasleđu“, glasio je naslov u vrhu lista. Bio je to kratak dokument, izložen u svega
nekoliko crnih redova, kojim se prenosi pravo vlasništva nad imanjem poznatim kao Broh Tuarah
na Džejmsa Džejkoba Frejzer Marej, pri čemu se upravljanje imanjem poverava roditeljima
pomenutog Džejmsa Mareja, Dženet Frejzer Marej i Ijanu Gordonu Mareju, dok pomenuti Džejms
Marej ne postane punoletan. Džejmijev potpis je bio u dnu i ispod su bila ostavljena dva prazna
mesta, a pored svakog je pisalo „svedok“. Datum je glasio 1. jul 1745. – jedan mesec pre nego što je
Carls Stjuart pokrenuo svoj ustanak na obalama Škotske i Džejmija Frejzera učinio izdajnikom
krune.
„Treba da potpišete ovo, ti i Kler“, rekao je Džejmi uzimajući dokument od mene i pružajući
ga Murtagu. „Ali to znači da treba da izvršite krivokletstvo; nemam pravo da to tražim od vas.“
Murtagove sitne oči su brzo pregledale ugovor. „Ne“, suvo je rekao. „Nemaš pravo – niti za to
ima potrebe.“ Nogom je ćušnuo Fergusa i dečak je seo uspravno, trepćući.
„Trkni u kuću i donesi svom gazdi mastilo i pero, momče“, rekao je Murtag. „I to brzo!“
Fergus je jednom zatresao glavom da je razbistri, pogledao u Džejmija da klimne glavom – i
otišao.
Voda je kapala sa strehe na moj vrat. Zadrhtala sam i vunenu jaknu stegla čvršće oko
ramena. Pitala sam se kada li je Džejmi napisao taj dokument. Zbog lažnog datuma je izgledalo
kao da je imanje preneto pre nego što je Džejmi postao izdajnik, čime su njegova imovina i imanje
postali podložni zapleni – ako se to ne bi dovelo u pitanje, imanje će bezbedno preći na malog
Džejmija. Bar će Dženina porodica biti sigurna, i dalje će posedovati zemlju i kuću.
Džejmi je sagledao da će to možda biti potrebno, a ipak ugovor nije učinio izvršnim pre nego
što smo otišli iz Lalibroha. Nekako se nadao da će se vratiti i ponovo biti vlasnik svog imanja. Sada
je to bilo nemoguće, ali bi se imanje ipak moglo spasti od zaplene. Niko nije mogao tačno da kaže
kada je dokument zaista potpisan – izuzev svedoka, mene i Murtaga.
Fergus se vratio zadihan, sa malom mastionicom i iskrzanim perom. Potpisali smo jedno po
jedno, oslanjajući se na zid kuće, pazeći da prvo otresemo pero da mastilo ne bi kapalo. Murtag je
potpisao prvi; srednje ime mu je, videla sam, glasilo Ficgibons.
„Hoćeš li da odnesem ovo tvojoj sestri?“, upitao je Murtag dok sam pažljivo mahala papirom
da ga osušim.

512
 Džejmi je odmahnuo glavom. Kiša je pravila vlažne mrlje veličine novčića po njegovom
pledu i blistala mu na trepavicama kao suze.
„Ne. Odneće ga Fergus.“
„Ja?“ Dečak je iskolačio oči od zaprepašćenja.
„Ti, čoveče.“ Džejmi je uzeo hartiju od mene, presavio je, a zatim je kleknuo i zavukao je
Fergusu pod košulju.
„Ovo mora da stigne do moje sestre – gospođe Marej – bez kiksa. To vredi više od mog
života, čoveče – ili tvog.“
Praktično bez daha od ogromne odgovornosti koja mu je poverena, Fergus se uspravio, ruku
prekrštenih preko stomaka.
„Neću vas izneveriti, gospodaru!“
Smešak je prešao preko Džejmijevih usana kada je nakratko rukom dodirnuo glatku
Fergusovu kosu.
„Znam to, čoveče, i zahvalan sam na tome“, rekao je. Skinuo je prsten sa svoje leve ruke;
obrađeni rubin koji je pripadao njegovom ocu. „Evo“, kazao je, pružajući ga Fergusu. „Idi do štale i
pokaži ovo onom starcu koga ćeš tamo zateći. Kaži mu da sam rekao da treba da uzmeš Donasa.
Uzmi konja i odjaši u Lalibroh. Nemoj stajati ni zbog čega, osim ako moraš da spavaš, a kad budeš
spavao, dobro se sakrij.“
Fergus je ostao bez reči od uspaničenog uzbuđenja, ali mu se Murtag sumnjičavo namrštio.
„Misliš li da klinac može da se izbori sa tvojom opakom životinjom?“ pitao je.
„Aha, može“, odlučno je rekao Džejmi. Dirnut, Fergus je zamucao nešto, a onda se spustio
na kolena i počeo vatreno da ljubi Džejmijevu ruku. Zatim je skočio na noge i jurnuo prema
štalama. Njegova mala figura nestala je u magli.
Džejmi je olizao suve usne, nakratko sklopio oči, a kada je doneo odluku okrenuo se
Murtagu.
„A ti – mo caraidh – treba da mi skupiš ljude.“
Murtagove čupave obrve su poletele nagore, ali je samo klimnuo.
„Važi“, rekao je. „A kad to uradim?“
Džejmi je kratko pogledao u mene, a zatim ponovo u svog kuma. „Rekao bih da su oni sada
na pustari, sa Mladim Sajmonom. Samo ih okupi na jedno mesto. Ja ću se pobrinuti da zbrinem
moju ženu, a onda...“ Oklevao je, a zatim slegnuo ramenima. „Naći ću vas. Očekujte moj dolazak.“
Murtag je klimnuo još jednom i okrenuo se da pođe. Zatim je zastao i okrenuo se opet licem
ka Džejmiju. Tanke usne su se malo zgrčile, pa je kazao: „Zatražiću od tebe jedno, momče – neka
to bude Englez. Ne tvoj sunarodnik.“
Džejmi se malo štrecnuo, ali je trenutak kasnije klimnuo. Zatim je, bez reči, pružio ruke
prema starijem čoveku. Zagrlili su se kratko, žestoko, a onda je i Murtag nestao u kovitlacu
otrcanog tartana.
Ja sam bila poslednja stavka na dnevnom redu.
„Hajdemo, Sasenah“, rekao je i uhvatio me za ruku. „Moramo da pođemo.“
Niko nas nije zaustavio; bilo je toliko dolazaka i odlazaka po putevima da smo jedva bili
primećeni u blizini pustare. Dalje od nje, kada smo napustili glavni put, nikoga nije bilo na vidiku.
Džejmi je bio sasvim ćutljiv, sve misli bile su mu okrenute zadatku koji ga čeka. Ja mu nisam
rekla ništa, i suviše obuzeta sopstvenim šokom i strepnjom da bih poželela razgovor.
„Pobrinuću se da moja žena ode na sigurno.“ Nisam znala šta je time hteo da kaže, ali je
postalo očigledno u naredna dva sata, kada je glavu svog konja okrenuo prema jugu i na vidiku se
pojavilo strmo zeleno brdo Kreg Na Dan.
„Ne!“, rekla sam kada sam ga ugledala i shvatila kuda smo pošli. „Džejmi, ne! Neću da idem!“
Nije imao potrebe da mi odgovara, samo je obo konja i odgalopirao ispred, ostavljajući mi
kao jedini izbor da pođem za njim.

513
 Osećanja su mi bila zbrkana; osim strašne sudbe predstojeće bitke i užasa Dugalove smrti,
sada me je čekalo i kamenje. Zlosrećni krug kroz koji sam ovamo i došla. Očito je Džejmi
nameravao da me pošalje nazad, nazad u moje sopstveno vreme – ako je takvo nešto moguće.
Može on da namerava šta god hoće, pomislila sam stežući vilice dok sam ga pratila niz usku
stazu kroz vrzine. Nema te sile na svetu koja me sada može naterati da odem.

*****

Stajali smo zajedno na obronku, u malom dvorištu ruinirane crkve pod grebenom brda. Niko tu
nije živeo godinama; lokalno stanovništvo je govorilo da je brdo ukleto – Vilinsko brdo.
Džejmi me je malo ubeđivao a malo vukao uz brdo, ne obraćajući pažnju na moje proteste.
Kod kolibe je zastao, istina, i sručio se na zemlju, a grudi su mu se nadimale dok se borio da dođe
do daha.
„U redu je“, konačno je rekao. „Sada imamo malo vremena; niko nas ovde neće naći.“
Seo je na zemlju i umotao pled oko sebe da se zgreje. Nakratko je prestala kiša, ali je hladan
vetar duvao sa obližnjih planina gde je sneg još uvek pokrivao vrhove i zagušivao prevoje. On je
pustio da mu glava padne napred na kolena, izmoren od jurnjave.
Sedela sam blizu njega skupljena u ogrtač i osećala kako mu se disanje postepeno usporava i
panika popušta. Sedeli smo ćutke dugo, uplašeni da se pomerimo iz nečega što je izgledalo kao
nadmoćan položaj iznad haosa pod nama. Haosa za koji sam osećala da sam i sama nekako
doprinela njegovom nastanku.
„Džejmi“, konačno sam progovorila. Pružila sam ruku da ga dotaknem, ali sam je onda
povukla i pustila da padne. „Džejmi – izvini.“
On je nastavio da gleda u daljinu, u sve tamniju prazninu pustog predela pod nama. Na
trenutak mi se učinilo da me nije čuo. Zažmurio je. Zatim je sasvim malo zatresao glavom.
„Ne“, tiho je rekao. „Nema potrebe.“
„Ali ima.“ Tuga me je gušila, ali sam osećala da to moram da kažem; moram da mu kažem da
znam šta sam mu učinila.
„Trebalo je da se vratim. Džejmi – da sam otišla onda kada si me doveo ovamo iz
Krejnsmuira... možda tada...“
„Aha, možda“, prekinuo me je. Naglo se okrenuo ka meni i videla sam da je zagledan u
mene. U njegovom pogledu je bilo čežnje, i tuge kakva je bila i moja, ali ne besa, ne prekora.
Ponovo je odmahnuo glavom.
„Ne“, rekao je još jednom. „Znam ja šta ti misliš, mo duinne. Ali nije to. Da si otišla tada,
stvari su se i dalje mogle odvijati onako kako jesu. Možda da, možda ne. Možda bi do toga došlo
ranije. Ili drugačije. Možda – samo možda – ne bi se desile. Ali su sem nas dvoje još mnogi u ovo
umešali prste i neću da krivicu za to preuzimaš na sebe.“
Rukom mi je dotaknuo kosu, sklanjajući mi je iz očiju. Jedna suza mi se skotrljala niz obraz i
on ju je dočekao na prst.
„Nije to“, rekla sam. Mahnula sam rukom prema mraku, obuhvatajući vojske i Čarlsa i
izgladnele ljude u šumi i pokolj koji će se desiti. „Ne to. Već ono što sam učinila tebi.“
Tada se nasmešio sa puno nežnosti i preko obraza mi prešao svojim dlanom, toplim, po
mojoj smrznutoj koži.
„Je li? A šta sam ja uradio tebi, Sasenah? Uzeo te sa tvog mesta, odveo te u siromaštvo i
odmetništvo, vodao te po bojnim poljima i rizikovao tvoj život. Da li mi zameraš zbog toga?“
„Znaš da ti ne zameram.“

514
 Nasmešio se. „Pa dobro. Ne zameram ni ja tebi, moja Sasenah.“ Osmeh mu je izbledeo na
licu dok je gledao u greben brda iznad nas. Kamenje se nije videlo, ali sam osećala njegovu pretnju
u blizini.
„Neću da idem, Džejmi“, tvrdoglavo sam ponovila. „Ostajem sa tobom.“
„Ne.“ Odmahnuo je glavom. Govorio je tiho, ali mu je glas bio odlučan, nije davao
mogućnost suprotstavljanja. „Moram da se vratim, Kler.“
„Džejmi, ne možeš!“, brzo sam ga zgrabila za ruku. „Džejmi, do sada su sigurno našli Dugala!
Vili Kulter je već rekao nekome.“
„Aha, mora da jeste.“ Spustio je ruku na moju i potapšao me. On je doneo odluku dok smo
jahali ka brdu; to sam mogla da vidim po njegovom namračenom licu, po mešavini rezignacije i
odlučnosti. Bilo je tamo žaljenja, kao i tuge, ali su ta osećanja gurnuta u stranu; u tom času nije
imao vremena za tugovanje.
„Mogli bismo da pokušamo da pobegnemo u Francusku“, rekla sam. „Džejmi, moramo!“ Ali
čak i dok sam to govorila, znala sam da ga ne mogu skrenuti sa pravca za koji se rešio.
„Ne“, rekao je opet, nežno. Okrenuo se i podigao ruku pokazujući prema sve tamnijoj dolini
ispod, sa senovitim brdima u pozadini. „Zemlja je u pobuni, Sasenah. Luke su zatvorene; O’Brajan
je poslednja tri meseca pokušavao da dovede neki brod da bi spasao princa, da ga odvede na
sigurno u Francusku – rekao mi je Dugal... pre.“ Nekakav trepet mu je preleteo licem i iznenadno
grčenje od tuge skupilo mu je obrve. Istina, ubrzo je to odagnao i nastavio, objašnjavajući mi
stabilnim glasom.
„A pri tome Čarlsa Stjuarta jure samo Englezi. A mene bi jurili i Englezi i klanovi. Ja sam
dvostruki izdajnik, pobunjenik i ubica. Kler...“ Zastao je, trljajući se po vratu, a onda je nežno
dodao: „Kler, ja sam mrtav čovek.“
Suze su se smrzavale na mojim obrazima, ostavljajući ledene tragove koji su mi palili kožu.
„Ne“, rekla sam opet, ali bez ikakvog rezultata.
„Nisam baš neupadljiv, znaš“, rekao je, pokušavajući da od toga napravi šalu dok je rukom
prolazio kroz svoje riđe lokne. „Crveni Džejmi ne bi stigao daleko, rekao bih. Ali ti...“ Dotakao mi
je usne i ispratio njihovu liniju. „Mogu da te spasem, Kler, i hoću. To je ono što je najvažnije. Ali
se onda moram vratiti – zbog svojih ljudi.“
„Ljudi iz Lalibroha? Ali kako?“
Džejmi se namrštio, odsutno prstom prelazeći preko ručke mača dok je razmišljao.
„Mislim da mogu da ih izvučem. Na pustari će vladati konfuzija, sa onolikim ljudima i
konjima koji idu na sve strane i naređenjima koja se izvikuju i povlače; bitke su vrlo smušene
situacije. A čak i ako se dotle bude znalo šta sam – šta sam uradio“, nastavio je, nakon trenutnog
zapinjanja glasa, „nema tog ko bi me zaustavio tada, s Englezima na vidiku i bitkom koja upravo
treba da počne. Da, mogu to ja“, rekao je. Glas mu je postao sigurniji i ruke su se stegle u pesnice
od rešenosti.
„Oni će me pratiti bez pitanja – bog nek im je na pomoći, to ih je i dovelo ovamo! Murtag će
ih sve skupiti umesto mene; ja ću ih uzeti i povesti sa polja. Ako iko pokuša da me zaustavi, reći
ću da imam pravo da sopstvene ljude sam vodim u bitku; čak mi ni mladi Sajmon to neće
osporiti.“
Duboko je udahnuo, obrva skupljenih dok je zamišljao scenu na bojnom polju ujutru.
„Bezbedno ću ih odvesti. Polje je dovoljno široko i ima dovoljno ljudi da niko ne shvati da
nije reč samo o premeštanju na novi položaj. Izvešću ih sa pustare i pobrinuti se da krenu putem
ka Lalibrohu.“
Zaćutao je, kao da je samo dotle isplanirao.
„A onda?“, upitala sam, ne želeći da znam odgovor, ali nemoćna da se obuzdam.
„A onda ću okrenuti nazad ka Kalodenu“, rekao je, ispuštajući dah. Uputio mi je nesiguran
smešak. „Ne plašim se da umrem, Sasenah.“ Usne su mu se iskrivile u osmeh. „Pa... ne mnogo, u

515
svakom slučaju. Mada su neki načini da se to obavi...“ Kratko je nekontrolisano uzdrhtao, ali je
pokušao da nastavi da se smeši.
„Sumnjam da bi mislili da zaslužujem usluge pravog profesionalca, ali očekujem da bismo u
tom slučaju i msje Forez i ja to mogli smatrati... čudnim. Hoću da kažem da mi srce seče neko sa
kim sam vino pio...“
Uz zvuke neprikladne tuge bacila sam ruke oko njega i držala ga što sam čvršće mogla.
„U redu je“, prošaputao mi je u kosu. „U redu je, Sasenah. Kugla muškete. Možda sečivo.
Biće gotovo brzo.“
Znala sam da je to laž; videla sam dovoljno rana iz bitaka i smrti ratnika. Jedino što je istina
jeste da je sve drugo bolje od čekanja omče za vešanje. Užas koji me je oterao sa Sandringamovog
imanja sada je dostigao svoj vrhunac, gušeći me, daveći me. U ušima mi je odzvanjao sopstveni
puls, a grlo mi se toliko steglo da sam osećala da ne mogu da dišem.
A onda, u jednom trenu, strah me je napustio. Ne mogu da ga ostavim, i neću.
„Džejmi“, rekla sam u nabore njegovog pleda. „Idem nazad s tobom.“
Odmakao se, zapiljivši se u mene.
„Ideš, đavola!“, rekao je.
„Idem.“ Bila sam mirna. Nije bilo ni tračka dvoumljenja. Mogu i sama da napravim kilt od
tartana; sa vojskom je dovoljno dečaka pa mogu da prođem kao jedan od njih. I sam si rekao da će
vladati velika zbrka. Niko neće primetiti.“
„Ne!“, rekao je. „Ne, Kler!“ Stegao je vilice i presekao me pogledom u kome su se mešali bes i
strah.
„Ako se ti ne plašiš, ne plašim se ni ja“, rekla sam i sama stežući vilicu. „Biće... završeno brzo.
Sam si rekao.“ Brada je počinjala da mi podrhtava uprkos rešenosti. „Džejmi – neću.... ne mogu...
nikako ne želim da živim bez tebe, i to je sve!“
Otvorio je usta, bez reči, a onda ih zatvorio, odmahujući glavom. Svetlost preko planina je
gasnula, bojeći oblake zagasitocrvenim sjajem. Konačno je pružio ruke ka meni, privukao me i
držao me u naručju.
„Misliš li da ne znam?“, tiho je upitao. „Ja sam taj kome je sada ostala lakša uloga. Jer ako
prema meni osećaš ono što ja osećam prema tebi – onda od tebe tražim da sebi iščupaš srce i da
živiš bez njega.“ Njegova ruka mi je pomilovala kosu, a prsti su skupljali nestašne pramenove.
„Ali to moraš da učiniš, mo duinne. Moja hrabra lavice. Moraš.“
„Zašto?“, bila sam uporna, odmičući se da bih ga pogledala. „Kada si me izvukao sa suđenja u
Krejnsmuiru – rekao si da bi umro sa mnom, otišao na lomaču sa mnom, da nije moglo drugačije!“
Uhvatio je moje ruke gledajući me netremice svojim plavim očima.
„Aha, bih“, rekao je. „Ali ja nisam nosio tvoje dete.“
Smrzla sam se od vetra; hladnoća je ono od čega se tresem, ubeđivala sam sebe. Hladnoća od
koje sam ostala bez daha.
„Ne možeš tako da kažeš“, konačno sam rekla. „I suviše je rano da bi bio siguran.“
On je kratko frknuo i treptaj raspoloženja mu se pojavio u očima.
„Ali sam i ja farmer! Sasenah, tvoj ciklus nikada nije kasnio ni dan za sve vreme otkad si me
prvi put odvela u krevet. A sada nisi krvarila četrdeset šest dana.“
„Kopile jedno!“, rekla sam uvređeno. „Brojao si! Usred krvavog rata, ti si to brojao!“
„Zar ti nisi?“
„Nisam!“ I nisam; i suviše sam se plašila da bih priznala mogućnost da ono čemu sam se
nadala i za šta sam se molila tako dugo dođe sada, tako užasno kasno.“
„Sem toga“, nastavila sam i dalje pokušavajući da poreknem takvu mogućnost, „to ne znači
ništa. Do toga je moglo doći usled gladovanja; često tako biva.“
On je podigao jednu obrvu i nežno širokom rukom poduhvatio moju dojku.

516
 „Aha, dovoljno si mršava; ali čak i tako kržljavoj dojke su ti pune – a bradavice su poprimile
boju šampanjskog grožđa. Zaboravljaš“, rekao je, „video sam te takvu i ranije. Nimalo ne sumnjam
– a ne sumnjaš ni ti.“
Pokušala sam da obuzdam nadolazeću mučninu – koju je bilo lako pripisati strahu i
izgladnelosti – ali sam osećala nekakav teret koji je iznenada počeo da mi gori u utrobi. Žustro
sam se ugrizla za usnu, ali me je mučnina preplavila.
Džejmi mi je pustio ruke i stao pred mene s rukama na bokovima, upadljiva silueta prema
sve mračnijem nebu.
„Kler“, tiho je rekao. „Ja ću sutra umreti. To dete... je jedino što će ostati od mene. Tražim od
tebe, Kler – preklinjem te – pobrini se da ono bude sigurno.“
Stajala sam nepomično, vid mi se maglio, i u tom času sam čula kako mi se srce čepa. Bio je
to slabašan, čist zvuk, kao pucanje stabljike cveta.
Konačno sam glavu pognula ka njemu dok je vetar tugovao u mojim ušima.
„Da“, prošaputala sam. „Da. Otići ću.“
Gotovo se sasvim smračilo. On mi je prišao s leđa i držao me, a ja sam se oslanjala na njega
dok je preko mog ramena gledao preko doline. Svetla stražarskih vatri su počele da se javljaju,
male sjajne tačke na velikoj udaljenosti. Ćutali smo dugo dok je veče sve više osvajalo. Na brdu je
bilo veoma tiho; nisam čula ništa sem Džejmijevog ravnomernog disanja, svaki udah bio je
dragoceni zvuk.
„Naći ću te“, šaputao mi je u uvo. „Obećavam. Ako moram da istrpim dvesta godina
čistilišta, dvesta godina bez tebe – onda je to moja kazna koju sam zaslužio svojim zločinima. Jer
sam lagao, ubijao i krao; izdavao i uništavao poverenje. Ali ima jedna stvar koja će tome
predstavljati ravnotežu. Kad budem stajao pred bogom, imaću jednu stvar da kažem, kao
protivtežu tome.“
Glas mu se utišao gotovo do šapata, i stegnuo me je jače.
„Bože, dao si mi retku ženu. Bože, mnogo sam je voleo.“

*****

Bio je spor i pažljiv; takva sam bila i ja. Svakim dodirom se mora sladiti, svaki trenutak treba
upamtiti – čuvati ga kao talisman za budućnost koja će biti prazna bez njega.
Dotakla sam svako meko udubljenje, skrivena mesta njegovog tela. Osetila sam gracioznost i
snagu svake zakrivljene kosti, čudesnost njegovih tvrdo satkanih mišića, izduženih i savitljivih
preko raspona njegovih ramena, glatkih i solidnih duž njegovih leđa, tvrdih kao odstojala
hrastovina u stubovima njegovih butina.
Osetila sam ukus slanog znoja u udubljenju njegovog vrata, mirisala toplinu mošusa dlaka
među njegovim nogama, slatkoću mekih, širokih usta, koja su pomalo mirisala na osušenu jabuku
uz gorku primesu kleke.
„Predivna si, o moja“, šaputao mi je, dodirujući klizavo područje između mojih nogu, nežnu
kožu unutrašnje strane butina.
Glava mu je bila samo tamna mrlja prema belini mojih dojki. Rupe u krovu propuštale su
jedva malo svetla sa oblačnog neba; tiho hučanje prolećnog groma javljalo se stalno sa brda iza
naših krhkih zidova. On je bio tvrd u mojoj ruci, tako krut od žudnje da je na moj dodir zaječao
od želje koja se graničila sa bolom.
Kada više nije mogao da čeka, uzeo me je kao kad nož uđe u kanije, pa smo počeli da se
zajedno pokrećemo brže, gurajući, želeći, osećajući tako hitnu potrebu za trenutkom poslednjeg
spajanja i strahujući da dođemo do njega, svesni da nas posle toga čeka večno razdvajanje.

517
 Dovodio me je iznova i iznova do vrhunca, obuzdavajući se, zaustavljajući se, dahćući i
tresući se na rubu. Dok konačno nisam dotakla njegovo lice, uplela mu prste u kosu, pritisla ga
jako i izvila leđa i bedra pod njim, terajući, prisiljavajući.
„Sad“, rekla sam mu nežno. „Sada. Hajde sa mnom, dođi meni, sad. Sad!“
Povinovao se meni, i ja njemu, a očaj je dodao oštrinu strasti tako da je izgledalo kao da jeka
naših krikova zamire polako, zvoneći u tami hladne kamene kolibe.
Ležali smo stisnuti zajedno, ne mrdajući se. Njegova težina je bila težak blagoslov i štit koji
uliva poverenje. Telo tako kompaktno, tako ispunjeno vrelinom i životom; kako je moguće da više
neće postojati za svega nekoliko sati?
„Slušaj“, konačno je tiho rekao. „Čuješ li?“
U početku nisam čula ništa sem hučanja vetra i kapanja kiše koja je prskala kroz rupe u
krovu. Zatim sam čula neprekidno sporo lupanje srca koje je pulsiralo uz mene kao i moje uz
njega, međusobno usklađena u ritmu života. Krv je kolala kroz njega i preko naše krhke veze kroz
mene, pa opet nazad.
Ležali smo tako, bilo nam je toplo ispod improvizovanog prekrivača koji su činili pled i
ogrtač, na krevetu od naše odeće, isprepletani. Zatim se on konačno ispetljao, okrenuo me od sebe
i rukama obuhvatio moj stomak tako da sam osećala topli dah na zadnjoj strani vrata.
„Odspavaj sad malo, mo duinne“, prošaputao je. „Hteo bih da odspavam još jednom ovako –
držeći tebe, držeći bebu.“
Mislila sam da ne mogu da spavam, ali me je iscrpljenost suviše vukla, pa sam lagano
utonula u san. Pred zoru sam se probudila sa Džejmijevim rukama još oko svog tela i ležala
posmatrajući neprimetno pretvaranje noći u dan, uzaludno prizivajući nazad prijateljsku zaštitu
tame.
Prevrnula sam se na bok i podigla se da ga posmatram, da vidim kako svetlo dodiruje
upadljive crte njegovog lica, nevinog u snu, da vidim kako sunce u osvit dotiče njegovu kosu
plamenom – poslednji put.
Talas besa se digao u meni, tako silovit da sam sigurno ispustila nekakav krik jer je on
otvorio oči. Nasmešio se kada me je ugledao i oči su tragale po mom licu. Znala sam da pokušava
da zapamti svaku moju crtu, kao što sam ja pokušavala sa njegovim.
„Džejmi“, rekla sam. Glas mi je bio hrapav od sna i progutanih suza. „Džejmi. Hoću da mi
napraviš znak.“
„Šta?“, rekao je, zaprepašćen.
Mali sgian dhu koji je stalno nosio u čarapi sada je ležao nadohvat ruke. Izrezbarena drška
bila je tamnija od nagomilane odeće. Dohvatila sam ga i pružila mu.
„Zaseci me“, užurbano sam rekla. „Dovoljno duboko da ostane ožiljak. Hoću da tvoj dodir
ponesem sa sobom, da bih imala nešto tvoje što će sa mnom ostati zauvek. Nije me briga ako to
boli; ništa ne može boleti više od našeg rastanka. Bar ću uvek kada ga dotaknem, ma gde da sam,
osećati tvoj dodir na sebi.“
Njegova ruka je bila preko moje i ležala je na drški noža. Trenutak kasnije ju je uhvatila i on
je klimnuo. Oklevao je na tren sa oštrim sečivom u ruci, a ja sam mu ponudila svoju desnicu.
Ispod našeg pokrivača je bilo toplo, ali je njegov dah ispuštao paru vidljivu na hladnom vazduhu
sobe.
Okrenuo mi je dlan nagore, pažljivo ga ispitujući, a onda ga digao do svojih usana. Mek
poljubac u udubljenje šake, a zatim mi je čvrsto zagrizao koren palca. Pustio ga je i spretno
zasekao obamrlo tkivo. Osetila sam samo blago peckanje, ali je krv pokuljala istog časa. Ruku je
brzo prineo nazad svojim ustima i držao je dok krvarenje nije oslabilo. Pažljivo je maramicom
uvezao ranu koja je sada probadala, ali tek nakon što sam videla da je rez u obliku malog, pomalo
nakrivog početnog slova njegovog imena.

518
 Podigla sam pogled i videla da mi nudi nožić. Uzela sam ga i, uz nešto oklevanja, uhvatila
ruku koju mi je nudio.
On je nakratko zažmurio i stisnuo usne, ali je malo zastenjao od bola kada sam vrh noža
utisnula u mesnato jastuče u korenu njegovog palca. Venerin brežuljak, rekla mi je proročica;
pokazatelj strasti i ljubavi.
Tek kada sam napravila mali rez u obliku početnog slova mog imena shvatila sam da mi je
dao svoju levu šaku.
„Trebala sam da uzmem drugu“, rekla sam. „Ručka mača će ti pritiskati ranicu.“
On se osmehnuo.
„Ne mogu da tražim ništa više od toga da tvoj dodir osećam u svojoj poslednjoj bici – kad
god ona naišla.“
Razmotala sam maramicu sa kapljicama krvi i šaku sa ranicom čvrsto pritisla na njegovu,
tako da su nam se prsti stegli. Krv među našim rukama je bila topla i klizava, ali još ne lepljiva.
„Krv moje krvi...“ prošaputala sam.
„... i kost moje kosti“, tiho je odgovorio. Nijedno od nas nije moglo da završi zakletvu, „dok
god smo oboje živi“, ali su neizrečene reči bolno stajale između nas. Konačno se on šeretski
osmehnuo.
„Duže od toga“, odlučno je rekao i ponovo me privukao k sebi.

*****

„Frenk“, konačno je progovorio, uzdahnuvši. „Pa tebi prepuštam šta ćeš da mu kažeš o meni.
Verovatno i neće hteti da sluša. Ali ako bude hteo, ako zaključiš da njemu možeš da pričaš o meni
kao što si meni pričala o njemu – onda mu kaži... da sam zahvalan. Kaži mu da mu verujem, jer
moram. I kaži mu...“ Ruke su mu se iznenada stegle na mojim mišicama i u govoru mu se osećala
mešavina smeha i potpune iskrenosti. „Kaži mu da ga mrzim potpuno, do koštane srži!“
Bili smo obučeni i zraci jutarnjeg sunca su se pretvorili u dnevno svetlo. Nije bilo nikakve
hrane, ničega čime bismo prekinuli naš post. Nije ostalo ništa što treba uraditi... i ništa što treba
kazati.
Sada je morao da pođe da bi do Dramosi Mora stigao na vreme. Ovo je bio naš poslednji
rastanak i nismo uspevali da nađemo način da se oprostimo.
Konačno se on veselo osmehnuo, nagnuo se i nežno me poljubio u usne.
„Priča se...“ počeo je, pa je zastao da pročisti grlo. „Priča se da bi u davna vremena, kada se
čovek spremao da pođe i obavi nekakvo veliko delo – on našao mudru ženu i od nje zatražio
blagoslov. On bi stajao zagledan napred, u pravcu kuda će otići, a ona bi mu prišla s leđa da
izgovori reči molitve za njega. Kada bi ona završila, on bi otišao pravo bez osvrtanja, da ne donese
zlu sreću svom poduhvatu.“
Dotakao je jednom moje lice i okrenuo se, gledajući prema otvorenim vratima. Jutarnje
sunce je nadiralo osvetljavajući mu kosu hiljadama plamičaka. Ispravio je ramena, široka ispod
pleda, i duboko udahnuo.
„Blagoslovi me, onda, mudra ženo“, tiho je rekao, „i pođi.“
Stavila sam mu ruku na rame, mučeći se da nađem reči. Dženi me je naučila nekoliko
drevnih keltskih zaštitničkih molitvi; pokušala sam da te reči prizovem u pamćenje.
„Isuse, ti Marijin sine“, počela sam, govoreći promuklo, „pozivam se na tvoje ime; i na ime
apostola Pavla obožavanog, i na imena svih svetaca iz crvenog carstva, da te štite u predstojećoj
bici...“
Zastala sam, ometena zvukom sa kosine ispod. Zvukom glasova i koraka.

519
 Džejmi se smrzao na sekund, rame se ukočilo pod mojim prstima, a onda se okrenuo i
gurnuo me prema zadnjoj strani kolibe, gde je zid bio porušen.
„Tuda!“, rekao je. „Ovo su Englezi! Pođi, Kler!“
Potrčala sam prema otvoru u zidu, a srce mi je bilo u grlu kada se on okrenuo ka vratima sa
rukom na maču. Zastala sam samo nakratko, da ga poslednji put pogledam. Okrenuo je glavu,
spazio me i iznenada je bio sa mnom, grubo me pritiskajući uza zid u agoniji očajanja. Žestoko me
je stiskao uza se. Osećala sam kako mi njegova erekcija pritiska stomak a ručka noža ubada u bok.
Hrapavim glasom je rekao u moju kosu. „Još jednom. Moram! Ali brzo!“ Pritisnuo me je uza
zid, a ja sam podigla svoje suknje i njegov kilt. Ovo nije bilo vođenje ljubavi; uzeo me je brzo i
snažno i sve se završilo za nekoliko sekundi. Glasovi su bili sve bliže; udaljeni svega sto metara.
Poljubio me je još jednom, dovoljno snažno da mi u ustima ostavi ukus krvi. „Daj mu ime
Brajan“, rekao je, „po mom ocu.“ Gurnuo me je prema otvoru. Dok sam trčala ka njemu, osvrnula
sam se nakratko i videla ga kako stoji nasred vrata, napola izvučenog mača i noža spremnog u
desnici.
Englezi, ne znajući da u kolibi ima nekoga, nisu ni pomislili da pošalju nekoga u izvidnicu sa
zadnje strane. Nikoga nije bilo na strmini iza kolibe dok sam jurila preko nje i u gustiš jova pod
grebenom.
Probijala sam se kroz žbunje i granje, saplitala na kamenje, zaslepljena suzama. Iza sam
mogla da čujem povike i zveket čelika iz kolibe. Butine su mi bile klizave i mokre od Džejmijevog
semena. Izgledalo je da greben brda nije ništa bliži; nesumnjivo ću ostatak života provesti u
pokušajima da se probijem kroz drveće koje me davi!
Nekakva lomljava se začula iza mojih leđa. Neko me je video kada sam istrčala iz kolibe.
Obrisala sam suze i grebla uzbrdo, napredujući na sve četiri kako je teren postao strmiji. Sada sam
se nalazila na čistini, na stenovitoj izbočini koju sam zapamtila. Mali dren koji je rastao iz stene
bio je tu, kao i male razbacane stene.
Zastala sam na rubu kamenog kruga gledajući dole, očajnički pokušavajući da vidim šta se
zbiva. Koliko li je vojnika došlo do kolibe? Može li Džejmi da se otrgne od njih i stigne do ćopavog
konja u dolini? Bez njega, nikada ne bi do Kalodena stigao na vreme.
Sasvim iznenada, žbunje ispod mene se razmaklo uz blesak crvenog. Engleski vojnik.
Okrenula sam se boreći se za dah, potrčala preko trave i bacila se kroz procep u steni.

520
DEO SEDMI
Posmatrano unazad

521
 47
Nedovršena posla

n je bio u pravu, naravno. Prokletnik, gotovo uvek je bio u pravu.“ I Kler je zvučala
pomalo ljutito dok je to govorila. Skrušeni osmeh joj je preleteo licem, a zatim je
pogledala u Brajanu koja je sedela na ćilimu pred kaminom, sa obgrljenim kolenima i
bez ikakvog izraza na licu. Podrhtavanje njene kose koja se podizala i pomerala od
toplote vatre bilo je jedini vidljivi pokret.
„Bila je to opasna trudnoća – ponovo – i rizičan porođaj. Da sam to pokušala tamo, gotovo
sigurno bi nas ubilo obe.“ Obraćala se direktno ćerki, kao da su same u sobi. Rodžer se, budeći se
polako iz očaranosti prošlošću, osećao gotovo kao uljez.
„Takva je istina, dakle, od početka do kraja. Nisam mogla da podnesem da ga napustim“,
tiho je rekla Kler. „Čak i što se tebe tiče... mrzela sam te malo pre nego što si se rodila jer si me ti
prinudila da odem. Nije mi smetalo da umrem – uz njega. Ali da moram da produžim da živim
bez njega – on je bio u pravu, meni je zapao teži deo pogodbe. Ali sam je se držala jer sam ga
volela. I živele smo, ti i ja, jer sam volela tebe.“
Brajana se nije ni pomakla; nije skidala pogled sa majčinog lica. Samo su joj se usne
pokrenule, ukočeno, kao da nije naučila da govori.
„Koliko dugo... si me mrzela?“
Pogled zlatnih očiju se sreo sa plavim očima, nevinim i nemilosrdnim kao oči jastreba.
„Dok se nisi rodila. Dok te nisam držala da te podojim i videla te kako gledaš u mene tim
očima tvog oca.“
Brajana je ispustila slab zvuk kao da se guši, ali je njena majka nastavila i glas joj se malo
ublažio dok je gledala devojku kraj svojih nogu.
„I onda sam te upoznala, a to je nešto što nema veze ni sa mnom ni sa Džejmijem. I volela
sam te zbog tebe same, ne samo zbog čoveka koji te je začeo.“
Došlo je do nekakvih nejasnih pokreta na ćilimu i Brajana se naglo uspravila. Kosa joj je bila
nakostrešena kao lavlja griva, a ispod su joj plave oči blistale kao središte plamena.
„Frenk Randal je bio moj otac!“, rekla je. „Bio je! Ja to znam!“ Ruka stegnutih u pesnice,
besno je gledala u svoju majku. Glas joj je podrhtavao od besa.
„Ne znam zašto radiš ovo. Možda si me zaista mrzela, možda me još uvek mrziš!“ Suze su
počinjale da joj se kotrljaju niz obraze, nepozvane, i ona ih je besno obrisala nadlanicom.
„Tata... tata me je voleo – ne bi mogao da nisam bila njegova! Zašto pokušavaš da me
navedeš da poverujem da mi on nije bio otac? Da li si bila ljubomorna na mene? Da li je to razlog?
Da li ti je toliko smetalo što je voleo mene? Nije voleo tebe, to znam!“ Plave oči su se skupile kao u
mačke, plamteći na licu koje je mrtvački ubledelo.
Rodžer je osetio snažan poriv da klisne kroz vrata pre nego što ona primeti da je prisutan i
usijani gnev usmeri na njega. Ali je i pored sve neprijatnosti postajao svestan da u njemu narasta
strahopoštovanje. Devojka na ćilimu koja sikće i bljuje da bi odbranila očinstvo, plamtela je
neobuzdanom snagom kakvom su se hajlendski ratnici obarali na svoje neprijatelje urlajući kao
pomahnitali. Njen dug prav nos se još više izdužio od senki, oči su se skupile u proreze kao kod

522
mačke koja frkće i bila je slika i prilika svog oca – a njen otac očevidno nije bio tihi, tamni naučnik
čija je slika krasila omot knjige na stolu.
Kler je jednom otvorila usta, ali ih je opet zatvorila, zaokupljena dok je fascinirano gledala
svoju ćerku. Ta silovita napetost tela, savitljivi luk širokih, ravnih jagodica; Rodžer je pomislio
kako je to video mnogo puta ranije – ali ne kod Brajane.
Toliko iznenada da su se oboje štrecnuli, Brajana se okrenula na petama, dograbila požutele
novinske isečke sa stola i gurnula ih u vatru. Dograbila je žarač i besno ga zabila u zapaljivu masu,
ne obraćajući pažnju na kišu varnica koja je poletela iz kamina i zašištala oko njenih čizama.
Okrećući se od mase zažarenog papira koja je brzo crnela, besno je zgazila na ognjište.
„Kučko!“, dreknula je na svoju majku. „Mrzela si me? Pa, ja mrzim tebe!“ Povukla je unazad
ruku sa žaračem i Rodžerovi mišići su se instinktivno napeli, spremajući se da se baci na nju. Ali
se ona okrenula, sa rukom zabačenom kao kod bacača koplja, i bacila žarač kroz ogromni prozor,
gde su okna tamnog stakla odražavala sliku usplamtele žene na tren pre nego što su pukla i
rasprsla se u prazninu crnila.

*****

Tišina u radnoj sobi kidala je nerve. Rodžer je skočio na noge da pojuri za Brajanom, ali je ostao
da stoji nasred sobe, neobično skamenjen. Pogledao je dole u svoje ruke kao da nije sasvim
siguran šta da učini sa njima, a zatim u Kler. Ona je sedela savršeno mirno zaštićena svojom
foteljom, kao životinja sleđena u senci grabljivice koja prolazi.
Posle nekoliko trenutaka, Rodžer je prišao stolu i nagnuo se nad njim.
„Ne znam šta da kažem“, rekao je.
Klerine usne su se jedva pomerile. „Ne znam ni ja.“
Sedeli su u tišini nekoliko minuta. Stara kuća je škripala smirujući se oko njih, a slab zvuk
lupanja lonaca dopirao je kroz hodnik iz kuhinje, gde je Fiona spremala večeru. Rodžerovo
osećanje šoka i neprirodnog stida konačno je ustupilo mesto nečem drugom, ali nije bio siguran
čemu. Ruke su mu bile ledene pa ih je protrljao po nogama, osećajući toplo grebanje somota na
dlanovima.
„Ja...“ Zaustio je, a zatim zastao i odmahnuo glavom.
Kler je duboko udahnula i on je shvatio da je to njen prvi pokret koji vidi otkad je Brajana
otišla. Pogled joj je bio bistar i direktan.
„Veruješ li mi?“, upitala je.
Rodžer je zamišljeno pogledao u nju. „Proklet bio ako znam“, konačno je izgovorio.
To je izazvalo kolebljivi osmeh. „Tako je rekao i Džejmi“, kazala je, „kada sam ga prvi put
upitala šta misli odakle dolazim.“
„Ne mogu reći da mu zameram.“ Rodžer je oklevao, razmišljajući, pa se digao sa stola i
prišao joj. „Mogu li?“ Klekao je i uzeo njenu nemirnu ruku u svoju, okrećući je prema svetlu. Pravu
slonovaču možete razlikovati od veštačke, iznenada se prisetio, jer je ona prava topla na dodir.
Dlan njene ruke je bio blago ružičast, ali je slabašna linija Džejmijevog inicijala pri korenu njenog
palca bila bela kao kost.
„To ne dokazuje ništa“, rekla je, posmatrajući mu lice. „To je mogla biti slučajnost; mogla
sam to da uradim i sama.“
„Ali niste, zar ne?“ Spustio je ruku vrlo nežno nazad u njeno krilo, kao da je nešto veoma
vredno i lomljivo.
„Nisam. Mada to ne mogu da dokažem. Biseri“, ruka joj je pošla ka svetlucavoj ogrlici oko
vrata, „oni su autentični; to se može proveriti. Ali, mogu li da dokažem odakle mi? Ne.“ portret
Elen Makenzi...“, počeo je.

523
 „Ista stvar. Koincidencija. Nešto na čemu je zasnovana moja zabluda. Moje laži.“ U njenom
glasu je bila mala primesa gorčine, mada je govorila dosta mirno. Sada joj je u obrazima bilo malo
boje i gubila je onu savršenu mirnoću. To je kao da gledam kip koji oživljava, pomislio je.
Rodžer se digao na noge. Polako je besciljno koračao, prolazeći prstima kroz kosu.
„Ali je to vama važno, zar ne? Veoma važno.“
„Da.“ Ustala je i ona i prišla stolu, gde je ležala fascikla sa njegovim istraživanjem. Spustila je
ruku na smeđe korice uz puno poštovanja, kao da je to nadgrobni spomenik; pretpostavio je da za
nju i jeste.
„Morala sam da saznam.“ Glas joj je malo zadrhtao, ali je video da ona istog časa istura
bradu, prevlađujući to. „Morala sam da saznam da li je uspeo – da li je spasao svoje ljude – ili se
žrtvovao uzalud. I morala sam da ispričam Brajani. Čak i ako ona ne veruje – ako nikad ne
poveruje. Džejmi je bio njen otac. Morala sam da joj kažem.“
„Da, to vidim. I to niste mogli da uradite dok je dr Randal – vaš sup... – Frenk, hoću da
kažem“, ispravio se, zacrvenevši se, „bio živ.“
Ona se osmehnula. „U redu je; možeš Frenka zvati mojim mužem. On je to i bio, na kraju
krajeva, dugi niz godina. A i Bri je u pravu, na neki način - on joj je bio otac, kao i Džejmi.“ Bacila
je pogled na svoje ruke, i raširila prste tako da je svetlost obasjala dva prstena koja je nosila,
srebrni i zlatni. Rodžeru je nešto palo na pamet.
„Vaš prsten“, rekao je, prilazeći da opet stane kraj nje. „Onaj srebrni. Postoji li na njemu
oznaka proizvođača? Neki škotski kujundžije u osamnaestom veku su ih koristili. Možda to nije
presudan dokaz, ali jeste nešto.“
Kler je delovala zapanjeno. Levom rukom je zaštitnički pokrila desnu, a prsti su trljali široki
srebrni prsten sa hajlendskom pletenicom i cvetovima čička.
„Ne znam“, rekla je. Obrazi su joj se malo zarumeneli. „Nisam ga pogledala iznutra. Nikada
ga nisam skinula.“ Polako je zakretala prsten preko zgloba na prstu; prsti su joj bili duguljasti, ali
se usled dugog nošenja prsten urezao u meso.
Čkiljila je u unutrašnji deo prstena, a onda ustala i prinela ga do stola, gde je stajala pored
Rodžera, naginjući srebrni krug da uhvati svetlost stone lampe.
„U njemu su neke reči“, začuđeno je rekla. „Nisam ni shvatila da je on... Oh, bože dragi.“
Glas joj se slomio i prsten joj je ispao iz prstiju, zvecnuvši po stolu slabašnom metalnom
zvonjavom. Rodžer ga je žurno pokupio, ali se ona okrenula u stranu, pesnica čvrsto stisnutih uz
telo. Znao je da ona ne želi da joj vidi lice; kontrola koju je imala tokom dugih sati tog dana i
scene sa Brajanom sada ju je napustila.
On je stajao jedan minut, osećajući se nepodnošljivo trapavo, kao da je na pogrešnom mestu.
Uz užasan osećaj da narušava privatnost koja seže dublje nego išta sa čim se do tada sreo, ali ne
znajući šta drugo da preduzme, podigao je metalni prstenčić i pročitao reči u njemu.
„Da mi basia mille...“ Ali to je izgovarao Klerin glas, ne njegov. Glas joj je bio uzbuđen i bilo
mu je jasno da ona plače, mada ga je vraćala pod kontrolu. Nije smela da dopusti da to potraje
duže; moć onoga što je razotkrila lako ju je mogla uništiti.
„To je Katul. Deo ljubavne poeme. Hju... Hju Munro – on mi je tu poemu dao kao
svadbeni poklon, na papiru u koji je bio umotan komad ćilibara sa vilinim konjicem u
njemu.“ Njene ruke, i dalje stisnute u pesnice, sada su pale kraj bokova. „Ne mogu da je
izgovorim celu, ali taj deo – toliko znam.“ Glas joj je postajao sigurniji dok je govorila, ali je i dalje
stajala leđima okrenuta Rodžeru. Mali srebrni prsten mu je svetlucao na dlanu, i dalje topao od
prsta sa kog je skinut.
„... da mi basia mille...“
I dalje okrenuta, nastavila je da prevodi:
„Pa onda pusti da ljubavni poljupci ostanu na našim usnama, počni i kaži hiljada i stotina
daju stotinu i hiljadu još.“

524
 Kada je završila ostala je mirna još malo, a onda se polako okrenula licem ka njemu. Obrazi
su joj bili rumeni i vlažni, trepavice ulepljene, ali je na površini bila smirena.
„Stotinu i hiljadu još“, rekla je, uz slabašan pokušaj osmeha. „Ali nema oznake proizvođača,
što znači da ni to nije dokaz.“
„Da, jeste.“ Rodžer je ustanovio da mu se steže grlo, pa ga je žurno pročistio. „To je apsolutni
dokaz. Za mene.“
Nešto je sinulo u dubini njenih očiju i osmeh je postao stvaran. Zatim su joj potekle suze
kada je potpuno izgubila kontrolu.
„Izvini“, konačno je rekla. Sedela je na sofi sa laktovima na kolenima, lica delimično
skrivenog iza jedne od ogromnih belih maramica velečasnog g. Vejkfilda. On je poželeo da
potapše pepeljastosmeđe kovrdže, ali je bio suviše stidljiv za to.
„Nikada nisam pomislila... nikada mi nije palo na pamet“, govorila je, ponovo duvajući nos.
„Nisam znala koliko bi mi značilo da imam nekoga ko mi veruje.“
„Čak i ako to nije Brajana?“
Ona je napravila malu grimasu na te reči, sklanjajući rukom kosu dok se ispravljala.
„Reč je o šoku“, branila je svoju ćerku. „Prirodno, nije ni mogla – toliko je volela svog oca –
Frenka, hoću da kažem“, žurno je dodala. „Znala sam da možda neće sve to odmah prihvatiti. Ali...
sigurno kada bude imala vremena da razmisli, da postavi pitanja...“ Glas joj je zamro i ramena
ispod belog lanenog kostima su se pogurila pod teretom tih reči.
Kao da želi sebi da skrene pažnju, pogledala je ka stolu gde je stub knjiga u sjajnom povezu
stajao mirno, netaknut.
„Čudno je to, zar ne? Živeti dvadeset godina sa naučnikom stručnim za jakobite i biti toliko
uplašena od onoga što bih mogla da saznam da se nikada nisam usudila da otvorim neku od
njegovih knjiga?“ Odmahnula je glavom, i dalje zureći u knjige. „Ne znam šta se desilo mnogima
od njih – nisam mogla da podnesem da to saznam. Sve su to ljudi koje sam poznavala; nisam
mogla da ih zaboravim. Ali sam ih mogla zakopati i uspomenu na njih držati po strani. Neko
vreme.“
A sada je to vreme prošlo i počelo je drugo. Rodžer je podigao gornju od naredanih knjiga i
odmerio je u rukama kao da je reč o teškoj dužnosti. Možda će joj to skrenuti misli sa Brajane, ako
ništa drugo.
„Želite li da vam kažem?“, tiho je upitao.
Ona je poduže oklevala, ali je onda brzo klimnula, kao da se plaši da će zažaliti zbog tog
postupka ako zastane da o njemu još razmisli.
On je olizao suve usne i počeo da govori. Nije morao da gleda u knjigu – to su bile činjenice
poznate svakom ko je proučavao taj period. Pa ipak, držao je knjigu Frenka Randala na grudima,
solidnu kao štit.
„Frensis Taunsend“, počeo je. „Čovek koji je Karlajl držao za Čarlsa. On je zarobljen. Suđeno
mu je za izdaju, obešen je i izvađena mu je utroba.“
Zastao je, ali je bledo lice već bilo bez kapi krvi, pa dalja promena nije bila moguća. Ona je
sedela preko puta stola, nepokretna kao mermerni kip.
„Makdonald od Kepoha je na Kalodenskom polju jurišao peške, sa svojim bratom Donaldom.
Obojica su bila sasečena vatrom engleskih topova. Lord Kilmanrok je pao na bojnom polju, ali ga
je lord Ankrum, pregledajući oborene, prepoznao i spasao mu život od Kamberlendovih ljudi. To i
nije bila velika usluga; odrubljena mu je glava sledećeg avgusta na Tauer Hilu, zajedno sa
Balmerinom.“ Oklevao je. „Kilmanrokov mlađi sin je nestao na bojnom polju i njegovo telo nikada
nije nađeno.“
„Oduvek mi se dopadao Balmerino“, promrmljala je. „A Stari Lisac? Lord Lovat?“ Glas joj je
bio jedva jači od šapata. „Senka sekire...“

525
 „Da.“ Rodžerovi prsti su nesvesno milovali glatki omot knjige, kao da reči u njoj čita
Brajovom azbukom. „Suđeno mu je za izdaju i osuđen je na odrubljivanje glave. On je dobro
završio. Svi izveštaji govore da je smrt dočekao sa mnogo dostojanstva.“
Ta scena je blesnula kroz Rodžerove misli; anegdota koju je zapisao Hogart. Citirao ju je
napamet, što je tačnije umeo. „‘Nošen kroz povike i ruganje engleske rulje na putu ka Taueru,
stari poglavica klana Frejzer je izgledao nonšalantno, ravnodušan prema projektilima koji su mu
proletali oko glave i gotovo dobro raspoložen. U odgovor na povik jedne starije žene, „Sada će ti
odseći glavu, matora škotska džukelo!“, on se nagnuo kroz prozor svojih kočija i razdragano
uzvratio uzvikom: „Nadam se da hoće, ružna matora engleska veštice!“
Ona se smešila, ali je zvuk koji je ispustila bio nešto između smeha i jecaja.
„Kladim se da jeste, prokleto matoro kopile.“
„Kada su ga odveli do panja“, oprezno je nastavio Rodžer, „tražio je da pregleda sečivo i
posavetovao je dželata da dobro obavi posao. Rekao je čoveku: Uradi to kako valja jer ću u
suprotnom biti strašno besan.’“
Suze su tekle ispod njenih sklopljenih kapaka, svetlucajući kao dragulji na svetlosti vatre. On
je napravio pokret prema njoj, ali ga je ona osetila i odmahnula glavom, i dalje žmureći.
„Dobro sam. Nastavi.“
„Nema još mnogo. Neki od njih su preživeli, znate. Lohijel je pobegao u Francusku.“ Pazio je
da ne pomene brata vođe klana, Arčibalda Kamerona. Doktor je obešen, izvađena mu je utroba i
odsečena mu je glava u Tajburnu, a srce iščupano i bačeno u vatru. Izgledalo je da ona ne
primećuje to izostavljanje.
On je spisak dovršio žurno, posmatrajući je. Njene suze su prestale, ali je sedela sa glavom
pognutom napred, a gusta kovrdžava kosa skrivala je izraz njenog lica.
On je malo zastao kada je prestao da govori, a zatim je ustao i čvrsto je uzeo za ruku.
„Dođite“, rekao je. „Treba vam malo vazduha. Kiša je prestala, idemo napolje.“

*****

Vazduh je napolju bio svež i prohladan, gotovo opijajući posle zagušljive radne sobe velečasnog.
Jaka kiša je prestala negde oko zalaska sunca i sada je u rano veče samo kapanje sa drveća i žbunja
ostalo kao jeka ranijih padavina.
Skoro potpuno me je zaokupilo olakšanje što sam izašla iz kuće. Od ovog sam strahovala
tako dugo, a sada je to obavljeno. Čak i ako Bri nikada... ali ne, hoće ona. Čak i ako bude trebalo
dugo vremena, sigurno će uvideti istinu. Moraće; gleda je svakog jutra u ogledalu; istina kola u
samoj krvi u njenim venama. Jer sada sam joj rekla sve i osećam olakšanje rasterećene duše na
kraju ispovesti, još uvek neopterećena pomišlju na pokoru koja me čeka.
To je slično porođaju, pomislila sam. Kratak period velikih teškoća i kidajućeg bola, i
pouzdano iščekivanje besanih noći i dana za kidanje živaca u budućnosti. Ali za sada, u ovom
blagoslovenom mirnom trenutku, nema ničega sem tihe euforije koja ispunjava dušu i ne ostavlja
mesta za strepnje. Čak je i tek obnovljeno žaljenje za ljudima koje sam poznavala ovde napolju
bilo prigušeno, umekšano zvezdama koje sijaju kroz razdore u oblacima.
Noć je bila mokra od ranog proleća pa su gume automobila koji su prolazili glavnom ulicom
šištale po mokrom kolovozu. Rodžer me je bez reči poveo nizbrdo iza kuće, uz jedan mali,
mahovinom obrasli proplanak pa opet nizbrdo, tamo gde je neka staza vodila do reke. Tu je crni
gvozdeni železnički most prelazio reku; postojale su gvozdene merdevine na kraju staze,
pričvršćene za noseću gredu. Neko naoružan kanticom bele boje sa puno smelosti je ispisao
SLOBODNA ŠKOTSKA.

526
 Uprkos tužnim uspomenama, osećala sam se smireno, ili bar blizu toga. Obavila sam najteži
deo. Bri sada zna ko je. Zdušno sam se nadala da će s vremenom poverovati u to – ne samo zbog
sebe, znala sam, već i zbog mene. Više nego što sam ikad bila spremna da priznam čak i sebi
samoj, želela sam da imam nekoga sa kim mogu da pamtim Džejmija; nekoga sa kim mogu da
pričam o njemu.
Osećala sam se preplavljena umorom, onim koji hvata i dušu i telo. Ali sam još jednom
ispravila kičmu terajući telo preko svake granice, kao što sam uradila i toliko puta ranije. Uskoro,
obećala sam svojim bolnim zglobovima, osetljivom mozgu i nedavno iskidanom srcu. Uskoro ću
moći da se odmorim. Moći ću da sedim sama u maloj, udobnoj gostinskoj sobi pansiona, sama
kraj vatre sa svojim duhovima. Moći ću da tugujem za njima u miru, puštajući da se umor
otkotrlja sa mojim suzama i konačno ću otići da potražim zaborav u snu, u kojem ih ponovo
mogu sresti žive.
Ali ne još. Ostala je još jedna stvar koju treba obaviti pre spavanja.

*****

Neko vreme su hodali ćutke, bez ikakvog zvuka sem udaljenog prolaska saobraćaja i bližeg
zapljuskivanja sa rečnih obala. Rodžer je bio neodlučan da započne ma kakav razgovor da ne bi
rizikovao da je podseti na stvari koje želi da zaboravi. Ali prelivnice su otvorene i sada se nije
moglo nazad.
Ona je počela postavljajući mu nevažna pitanja, neodlučno i uz česta zastajanja. Odgovarao
je najbolje što je mogao, pa je neodlučno i sam postavio nekoliko pitanja. Izgleda da je iznenadna
mogućnost da slobodno govori posle toliko godina sputavane tajnovitosti na nju delovala kao
droga, tako da ju je Rodžer svojim fasciniranim slušanjem izvukao iz tog stanja mimo njene volje.
Dok nisu stigli do železničkog mosta, ona je povratila bodrost i snagu karaktera koju je pri prvom
susretu zapazio u njoj.
„On je bio budala i pijanac i slab, glup čovek“, strastveno je izjavila. „Svi su oni bili budale –
Lohijel, Glengari i ostali. Suviše su zajedno pili i ispunjavali se Čarlijevim luckastim snovima. Reči
ne koštaju ništa i Dugal je bio u pravu – lako je biti hrabar dok sediš sa čašom piva u toploj sobi.
Zaglupljeni pićem, oni su bili takvi, a kasnije su suviše držali do svoje proklete časti da bi se
povukli. Bičevali su svoje ljude i pretili im, podmićivali ih i namamljivali – poveli ih sve na
klanicu... zbog časti i slave.“
Frknula je kroz nos, pa zaćutala na trenutak. Zatim se, iznenađujuće, nasmejala.
„Ali, da li znaš šta je stvarno smešno? Onaj siromašni, jadni pijanac i njegovi gramzivi,
glupavi pomagači; i ludi, časni ljudi koji se nisu mogli naterati da se okrenu nazad... imali su samo
jednu malu vrlinu svi zajedno – verovali su. I ono što je čudno jeste da je to jedino što ih je navelo
da istraju – sve gluposti, sva nekompetentnost, kukavičluk i pijana sujeta, sve je to nestalo. Jedino
što je sada ostalo od Čarlsa Stjuarta i njegovih ljudi jeste slava koju su tražili, a nikada je nisu
našli.“
„Možda je Rejmon bio u pravu“, dodala je tišim glasom, „samo je suština stvari važna. Kada
vreme skine sve ostalo, ostaje samo čvrstina kosti.“
„Pretpostavljam da osećate izvesnu gorčinu prema istoričarima“, usudio se Rodžer. „I prema
svim piscima koji su razumeli pogrešno i napravili junaka od njega. Hoću da kažem, ne možete
otići nikuda u Hajlends a da ne vidite Princa Lepog na limenkama za bombone i suvenirima za
turiste.“
Kler je odmahnula glavom, zagledana u daljinu. Večernja magla se pojačavala. Ponovo je
kapalo sa vrhova lišća žbunja.

527
 „Ne istoričare. Ne njih. Njihov najveći zločin jeste što smatraju da znaju šta se desilo, kako je
do nečega došlo, a imaju samo ono što je prošlost odabrala da ostavi za sobom – u najvećem broju
slučajeva oni misle ono što se od njih očekuje i retki su oni koji vide šta se zaista desilo, iza dimne
zavese preostalih predmeta i papira.“
Čula se prigušena tutnjava u daljini. Večernji putnički voz iz Londona, znao je Rodžer. I
pištaljka mu se može čuti iz sveštenikove kuće u vedrim noćima.
„Ne, krivica je do umetnika“, nastavljala je Kler. „Pisaca, pevača, pripovedača. Oni su ti koji
uzimaju prošlost i prekrajaju je kako im se dopada. Oni mogu da uzmu budalu i da vrate heroja,
uzmu pijanca i učine ga kraljem.“
„Da li to znači da su oni lažovi?“, upitao je Rodžer. Kler je slegnula ramenima. Iako je bilo
hladno, skinula je gornji deo kostima; vlaga je ulepila pamučnu bluzu i pokazivala finu građu
ključnjača i lopatica.
„Lažovi?“, upitala je, „ili vračari? Da li oni vide kosti u zemlji, vide suštinu onoga čiji je deo
nekada bila i obuku je u novo meso, tako da bi se tegleća životinja iznova pojavila kao neverovatni
monstrum?“
„Pa da li je onda pogrešno što tako rade?“, upitao je Rodžer. Železnički most je podrhtavao
kada je Leteći Škot nagazio skretnicu. Talasasta bela slova su podrhtavala od vibracija –
SLOBODNA ŠKOTSKA.
Kler je zurila u slova, a lice su joj osvetljavala oskudna svetlost zvezda.
„Ti i dalje ne razumeš, zar ne?“, pitala je. Bila je iziritirana, ali se hrapavi glas nije podigao
iznad svog uobičajenog nivoa.
„Ti ne znaš zašto“, rekla je. „Ne znaš ti, a ne znam ni ja i nikada nećemo saznati. Zar ne
vidiš? Ne znaš jer ne možeš da kažeš kakav je kraj – kraj i ne postoji. Ne možeš da kažeš: ‘Ovom
određenom događaju’ je bilo suđeno da se desi, pa su se zato dogodile i sve druge stvari. Ono što
je Čarls učinio stanovništvu Škotske – da li je to stvar’ koja se morala desiti? Ili, da li je bilo suđeno
da se tako desi pa je Čarlsova prava svrha bila da postane ono što je sada – istaknuta ličnost,
ikona? Bez njega, da li bi Škoti istrpeli dvesta godina unije sa Engleskom a i dalje – i dalje“,
mahnula je rukom prema ispruženim slovima iznad, „zadržali sopstveni identitet?“
„Ne znam!“, kazao je Rodžer koji je morao da viče kada su lelujavi farovi osvetlili drveće i
stazu, a voz zatutnjao preko mosta iznad njih.
Dobar minut je lupalo i grmelo, a buka poput zemljotresa zadržala ih je ukopane u mestu.
Zatim je to konačno prošlo i topot je zamro u otegnuto cviljenje kada su crvena svetla poslednjeg
vagona zamakla sa vidika.
„Pa, to i jeste ono prokleto, zar ne?“, rekla je, okrećući se od njega. „Nikada ne znaš, ali ipak
moraš nešto da preduzimaš, zar ne?“
Iznenada je raširila ruke, razgibavajući snažne prste tako da je njeno prstenje zablistalo.
„To naučiš kada postaneš doktor. Ne na studijama – nije to mesto gde se nauči, i inače – već
kada rukama dodirneš ljude i smatra se da ih lečiš. Ima ih toliko do kojih ne možeš da dosegneš.
Toliko njih koje nikada ne možeš dodirnuti, toliko njih čiju srž ne možeš da nađeš, toliko onih
koji ti kliznu kroz šake. Ali ne možeš da misliš na njih. Jedino što možeš da uradiš –jedino – jeste
da pokušaš sa onima koji su pred tobom. Da se ponašaš kao da je taj pacijent jedina osoba na
svetu – jer ćeš u suprotnom izgubiti i njega. Jedan po jedan, to je jedino što možeš da učiniš, i da
naučiš da ne očajavaš nad svim onima kojima ne možeš pomoći, već samo da uradiš ono što
možeš.“
Okrenula se opet ka njemu, lica omršavelog od umora, ali sa očima koje su sijale na svetlosti
kiše, sa svetlucavim kapljicama vode uhvaćenim u kosi. Njena ruka je ležala na Rodžerovoj mišici,
privlačna kao vetar koji ispunjava jedro i tera jedrilicu.
„Hajde da se vratimo u kuću, Rodžere“, rekla je. „Imam nešto važno da ti kažem.“

528
 Kler je bila ćutljiva na povratku do kuće, izbegavala je Rodžerovo neodlučno raspitivanje.
Odbila je ponuđenu ruku i hodala je sama, glave pognute od zamišljenosti. Nije baš da se
premišlja oko nečega, pomislio je Rodžer; ona je već rešila. Sada smišlja šta da kaže.
Rodžer je bio začuđen. Ćutanje mu je pružalo predah od silnih otkrića u tom danu –
dovoljno da se zapita zašto je Kler odabrala da baš njega uključi u to. Mogla je to lako reći Brajani
nasamo, da je tako htela. Da li je samo strahovala od toga kakva će biti Brajanina reakcija pa nije
bila voljna da se sa njom suoči sama? Ili se kockala da će joj on – kao što i jeste – poverovati pa je
zato htela da ga uključi kao saveznika u borbi za istinu – njenu i Brajaninu istinu?
Njegova radoznalost je stigla blizu tačke ključanja do vremena kada su stigli do sveštenikove
kuće. Pa ipak, prvo treba obaviti posao; zajedno su rasteretili jednu od najviših polica za knjige i
gurnuli je pred razlupani prozor, presecajući prolaz hladnom noćnom vazduhu.
Zajapurena od napora, Kler je sela na sofu dok je on otišao da im sipa po viski sa stočića za
piće u ćošku. Kada je gđa Grejam bila živa, ona je piće uvek donosila na poslužavniku, propisno sa
salvetama, na miljeu i sa keksom. Fiona, ako bi joj to bilo dozvoljeno, rado bi učinila isto, ali je
Rodžeru bila mnogo draže da piće naspe sam.
Kler mu je zahvalila, otpila iz čaše, a potom je spustila i digla pogled ka njemu, umorna ali
pribrana.
„Verovatno se pitaš zašto sam htela da čuješ celu priču“, rekla je, sa onom
onespokojavajućom sposobnošću da mu zaviri u misli.
„Postoje dva razloga. Drugi ću ti reći odmah, ali što se tiče prvog, mislila sam da imaš pravo
da ga čuješ.“
„Ja? Kakvo pravo?“
Zlatne oči su bile direktne, uznemiravajuće kao pogled leoparda. „Isto kao i Brajana, imaš
pravo da znaš ko si.“ Ona je prešla sobu do daljeg zida. Bio je prekriven plutom od poda do
plafona, sa nalepljenim slojevima fotografija, grafikona, beleški, sa ponekom vizitkartom, starim
parohijskim rasporedima, rezervnim ključevima i ostalim drangulijama zakačenim na plutu.
„Pamtim ovaj zid“, Kler se nasmešila dotičući fotografiju sa dodele nagrada u lokalnoj
gimnaziji. „Da li je tvoj otac ikada skinuo nešto sa njega?“
Rodžer je odmahnuo glavom, zbunjen. „Ne, ne verujem da jeste. Večito je govorio da ne
može da nade stvari odložene u fioke; ako je reč o nečem važnom, hteo je da mu to bude na oku.“
„Onda je to i dalje verovatno ovde. On je to smatrao važnim.“
Podigla je ruke i počela lagano da prelistava slojeve koji su se preklapali, nežno razdvajajući
požutele papire.
„Ovaj, rekla bih“, promrmljala je posle izvesnog prelistavanja. Pružajući ruku visoko ispod
otpada koje su činile napomene za propovedi i računi za pranje kola, izvukla je jedan list hartije i
stavila ga na sto.
„Hej, pa to je moje porodično stablo“, iznenađeno je rekao Rodžer. „Nisam tu staru stvar
video godinama. I nikada na nju nisam obraćao pažnju ni kada bih je našao“, dodao je. „Ako
hoćete da mi kažete da sam usvojen, to već znam.“
Kler je klimnula, unoseći se u dijagram. „Oh, da. To i jeste razlog što je tvoj otac – g. Vejkfild,
hoću da kažem – nacrtao ovo porodično stablo. Hteo je da bude siguran da ćeš upoznati svoju
pravu porodicu, iako ti je on dao svoje prezime.“
Rodžer je uzdahnuo, misleći na velačasnog i na malu fotografiju u srebrnom ramu na svom
pisaćem stolu, sa sličnošću nepoznatog mladog čoveka, tamnokosog u RAF-ovoj uniformi iz
Drugog svetskog rata.
„Da, znam i to. Moje prezime je bilo Makenzi. Hoćete li da mi kažete da sam u srodstvu sa
nekim od Makenzija koje ste... hm, poznavali? Ne vidim nijedno od tih imena na grafikonu.“
Kler se ponašala kao da ga nije čula dok je prstom pratila paučinaste iscrtane linije
rodoslova.

529
 „G. Vejkfild je bio prava cepidlaka“, mrmljala je, kao za sebe. „Nije dopuštao nikakvu
grešku.“ Njen prst se zaustavio na stranici.
„Ovde“, rekla je. „Evo gde se to dogodilo. Ispod ove tačke“, prst joj je preleteo niz stranicu,
„sve je u redu. To su bili tvoji roditelji, i tvoje babe i dede, prababe i pradede i tako dalje. Ali ne
iznad.“ Prst je skočio naviše.
Rodžer se nagnuo nad rodoslov, a onda podigao pogled. Mahovinastozelene oči su bile
zamišljene.
„Ovaj? Vilijam Bakli Makenzi, rođen 1744, od Vilijama Džona Makenzija i Sare Ines. Umro
1782.“
Kler je odmahnula glavom. „Umro 1744, star dva meseca, od velikih boginja.“ Podigla je
glavu i zlatne oči su se srele sa njegovima sa takvom silinom da mu je poslala žmarce niz kičmu.
„Nisi ti bio prvi usvojen u toj familiji, znaš“, rekla je. Njen prst je tapkao po tom unosu. „Trebala
mu je dojilja“, rekla je. „Njegova majka je bila mrtva – pa je dat u porodicu koja je izgubila bebu.
Zvali su ga imenom deteta koje su izgubili – to je bilo uobičajeno – i pretpostavljam da niko nije
želeo da skreće pažnju na njegovo poreklo zapisujući novo dete u parohijski registar. Morao je biti
kršten po rođenju, na kraju krajeva; nije bilo nužno da se to ponovo radi. Kolam mi je rekao gde
su ga smestili.“
„Sin Gejlis Dankan“, rekao je on polako. „Veštičje dete.“
„Tako je.“ Ona ga je odmerila pogledom, naginjući glavu u stranu. „Znala sam da je moralo
biti tako, čim sam te ugledala. Te oči, razumeš. To su njene oči. “
Rodžer je seo, iznenada osećajući hladnoću uprkos tome što je polica sprečavala promaju i
što je u ognjištu nedavno zapaljena vatra.
„Jeste li sigurni u to?“, pitao je, ali je ona, naravno, bila sigurna. Pod pretpostavkom da cela
priča nije bila izmišljena, razrađena izmišljotina obolelog mozga. On je pogledao u nju kako
smireno sedi sa svojim viskijem, pribrana kao da se sprema da naruči porciju špageta.
Obolelog mozga? Doktorka Kler Bošam-Randal, vodeći lekar velike, važne bolnice? Potpuno
luda, sa razuzdanim obmanama? Lakše je poverovati da je on poludeo. Tačnije, upravo je počeo
da veruje baš u to.
Duboko je udahnuo i stavio obe ispružene ruke na rodoslov, prekrivajući mesto gde je
upisan Vilijam Bakli Makenzi.
„Nema sumnje da je to interesantno i pretpostavljam da mi je drago što ste mi rekli. Ali to
zapravo ne menja ništa, zar ne? Osim što možda mogu da otcepim gornju polovinu rodoslova i da
je bacim. Na kraju krajeva, mi ne znamo odakle je Gejlis Dankan došla, niti čoveka koji je začeo
njeno dete; vi delujete ubedeni da to nije bio jadni stari Artur.“
Kler je odmahnula glavom, zagledana u daljinu.
„Oh, ne, to nije bio Artur Dankan. Dugal Makenzi je bio otac Gejlisinog deteta. To je bio
pravi razlog što je ubijena, a ne veštičarenje. Ali Kolam Makenzi nije smeo dopustiti da se raščuje
da je njegov brat imao vanbračnu aferu sa ženom poreznika. I ona je htela da se uda za Dugala;
mislim da je moguće da je Makenzijima pretila istinom o Hamišu.“
„Hamišu? Oh, Kolamovom sinu. Da, sećam se.“ Rodžer je protrljao čelo. U glavi je počinjalo
da mu se vrti.
„Ne Kolamov sin“, ispravila je Kler. „Dugalov. Kolam nije mogao da začne dete, ali Dugal
jeste – i to je i učinio. Hamiš je bio naslednik vodstva klana Makenzi; Kolam bi ubio svakoga ko bi
zapretio Hamišu – a to je i učinio.“
Ona je duboko udahnula. „A to“, kazala je, „vodi ka drugom razlogu zašto sam ti ispričala
priču.“
Rodžer je obe ruke zavukao u kosu, zureći dole u sto gde je izgledalo kao da se linije
rodoslova izvijaju kao zmije koje se peckaju, sa račvastim jezicima koji palacaju između imena.
„Gejlis Dankan“, promuklo je rekao. „Ona je imala ožiljak od vakcine.“

530
 „Da. To je bilo ono što me je, na kraju, dovelo nazad u Škotsku. Kada sam otišla sa Frenkom,
zaklela sam se da se nikada neću vratiti. Znala sam da nikada neću zaboraviti, ali sam mogla da
zakopam ono što znam; mogla sam da ostanem po strani i da nikada ne pokušam da saznam šta
se desilo posle mog odlaska. Izgledalo je da je to najmanje što mogu da učinim za njih obojicu, za
Frenka i Džejmija. I za bebu na putu.“ Na trenutak je stisnula usne.
„Ali je Gejlis spasla moj život tokom suđenja u Krejnsmuiru. Možda se njoj crno pisalo u
svakom slučaju; mislim da je verovala da je tako. Ipak je odbacila i poslednju šansu koju je mogla
imati da bi spasla mene. I ostavila mi je poruku. Dugal mi ju je preneo, u pećini u Hajlendsu, kada
mi je doneo vesti da je Džejmi u zatvoru. Poruka je imala dva dela. Rečenica: „Ne znam da li je to
moguće, ali mislim da jeste“, i niz od četiri cifre – jedan, devet, šest i osam.“
„Hiljadu devetsto šezdeset osma“, kazao je Rodžer, osećajući se kao da je sve ovo san.
Sigurno će se uskoro probuditi. „Ova godina. Šta je mislila time, mislila je da je to moguće?“
“Vratiti se. Kroz kamenje. Ona nije pokušala, ali je mislila da bih ja mogla. I bila je u pravu,
naravno.“ Kler se okrenula i dohvatila svoj viski sa stola. Piljila je u Rodžera preko ruba čaše, a oči
su imale istu boju kao i sadržina čaše. „Ovo je 1968; godina u kojoj se ona sama vratila. Osim što
mislim da još nije otišla.“
Čaša je kliznula u Rodžerovoj šaci, tako da ju je jedva uhvatio na vreme.
„Šta... ovde? Ali ona... zašto ne... ne možete znati...“ Krkljao je pošto su mu se misli sasvim
zbrkale.
„Ja ne znam“, naglasila je Kler. „Ali mislim da je tako. Prilično sam sigurna da je bila Škotica,
a dobre su šanse da je prošla negde u Hajlendsu. Činjenica je da postoji mnogo kamenja koje još
stoji, i znamo da ono na Kreg Na Danu jeste prolaz – za one koji ga mogu upotrebiti. Sem toga“,
dodala je stvarajući atmosferu kao da je to ključni dokaz, „Fiona ju je videla.“
„Fiona! “ Ovo je, osećao je Rodžer, malo previše. Vrhunski apsurd. U sve drugo bi mogao da
poveruje – u prolaske kroz vreme, izdajništvo klanova, istorijska otkrića – ali je uvođenje Fione u
priču bilo više nego što njegov razum može da podnese. Molećivo je pogledao u Kler. „Kažite mi
da to ne mislite ozbiljno“, preklinjao je. „Ne Fiona.“
Klerine usne su se malo izvile. „Plašim se da je tako“, rekla je, ne bez saosećanja. „Pitala sam
je – o druidskoj grupi kojoj je pripadala njena baka, znaš. Naravno, ona se zaklela na ćutanje, ali
sam već podosta znala o njima i...“ Slegnula je ramenima, pomalo se izvinjavajući. „Nije bilo tako
teško navesti je da govori. Rekla mi je da je bila neka druga žena koja se raspitivala – visoka,
plavokosa žena, sa vrlo upadljivim zelenim očima. Fiona je rekla da ju je ta žena podsetila na
nekoga“, dodala je obazrivo, pazeći da ne gleda u njega, „ali nije mogla da se seti na koga.“
Rodžer je zaječao i savio se u struku dok mu čelo nije došlo do stola. Zažmurio je, osećajući
hladnu čvrstoću drveta pod glavom.
„Da li je Fiona znala ko je ona?“, upitao je, i dalje žmureći.
„Ime joj je Džilijan Edgars“, odgovorila je Kler. Čuo je kako ona ustaje, odlazi preko sobe i
dosipa još malo viskija u svoju čašu. Vratila se i stala kraj stola. Mogao je da oseti njen pogled na
svom potiljku.
„Prepustiću to tebi“, tiho je rekla Kler. „Tvoje je pravo da kažeš. Da li da je potražim?“
Rodžer je malo podigao glavu sa stola i u neverici treptao u nju. „Da li da je potražite?“,
rekao je. „Ako je – ako je sve ovo istina – onda moramo da je nađemo, zar ne? Ako će otići unazad
da bude živa spaljena? Naravno da morate da je nađete!“, prasnuo je. „Kako možete i da pomislite
na bilo šta drugo?“
„I šta ako je nađem?“ odgovorila je. Spustila je tanke prste na umazani rodoslov i podigla
pogled na njega. „Šta će biti sa tobom?“, nežno je upitala.

*****

531
On se bespomoćno osvrtao po svetloj, pretrpanoj radnoj sobi sa zidom punim drangulija i
okrnjenim starim čajnikom na prastarom stolu od hrastovine. Zgrabio se za butine, stežući grubi
somot kao da traži potvrdu da je stvaran koliko i fotelja na kojoj sedi.
„Ali ja sam stvaran? “, izletelo mu je. „Ne mogu tek da... isparim!“
Kler je podigla obrve. „Ne znam da li bi. Nemam predstavu šta bi se moglo desiti. Možda
nikada ne bi postojao? A u tom slučaju, ne bi trebalo da budeš preterano uzbuđen sada. Možda
onaj deo tebe koji je jedinstven, tvoja duša ili kako god hoćeš to da nazoveš – možda mu je suđeno
da postoji u svakom slučaju, pa bi ti i dalje bio ti, mada rođen u malo drugačijoj porodici.
Na kraju krajeva, koliko tvoje fizičke građe može biti uslovljeno precima šest generacija
unazad? Polovina? Deset procenata?“ Slegnula je ramenima i napućila usne, pažljivo ga
zagledajući.
„Tvoje oči potiču od Gejlis, kao što sam ti rekla. Ali u tebi vidim i Dugala. Nijedna određena
crta, mada imaš jagodice Makenzija; ima ih i Bri. Ne, to je nešto suptilnije, nešto u načinu na koji
se krećeš; gracioznost, iznenadnost – ne...“ Odmahnula je glavom. „Ne mogu to da opišem. Ali je
prisutno. Da li je to nešto što ti je nužno da bi bio ko si? Možeš li bez tog delića od Dugala?“
Ustala je teško, izgledajući onoliko stara koliko zapravo jeste, prvi put otkad ju je sreo.
„Provela sam više od dvadeset godina tražeći odgovore, Rodžere, i mogu da ti kažem jedno:
Nema nikakvih odgovora, samo pravljenja izbora. Ja sam ih sama napravila mnogo i niko ne može
da mi kaže da li su bili ispravni ili pogrešni. Majstor Rejmon možda, mada mislim da ne bi; on je
bio čovek koji je verovao u misterije.
„Ispravnost toga vidim samo dotle da znam da izbor moram da prepustim tebi.“
On je podigao čašu i ispraznio ostatak viskija.
Leto našeg Gospoda 1968. Godina kada je Gejlis Dankan zakoračila u krug uspravnog
kamenja. Godina kada je otišla da se sretne sa svojom sudbinom ispod oskoruša u brdima blizu
Leoha. Sa jednim nezakonitim detetom – i smrću u vatri.
On je ustao i tumarao između redova knjiga koji su oivičavali radnu sobu. Knjiga ispunjenih
istorijom, tom zadirkujućom i nepostojanom temom.
Ne postoji odgovor, već samo izbor.
Nespokojan, dodirivao je knjige na gornjoj polici. To su bile istorije jakobitskog pokreta,
priče o ustancima iz 1715. i 1745. Kler je poznavala dosta ljudi i žena opisanih u tim knjigama.
Borila se i patila sa njima da bi spasla ljude koji su joj bili strani. Pri tom je izgubila sve što joj je
bilo drago. I na kraju, omanula je. Ali je izbor bio njen, kao što njega čeka sada.
Postoji li šansa da je ovo san, neka vrsta obmane? Krišom je pogledao u Kler. Bila je
zavaljena u fotelju, očiju sklopljenih, nepokretna izuzev udaranja njenog pulsa, jedva vidljivog u
vratu. Ne. Mogao je na trenutak da ubedi sebe da je ovo pretvaranje, ali samo dok ne gleda u nju.
Koliko god želeo da veruje u suprotno, nije mogao da gleda u nju i posumnja u ijednu reč onoga
što je ispričala.
Raširio je ruke po stolu a onda ih prevrnuo, gledajući u lavirint crta koje su presecale
dlanove. Da li samo njegova sudbina leži u tim rukama, ili i život nepoznate žene?
Nema odgovora. Nežno je sklopio šake, kao da drži nešto malo zarobljeno u pesnicama, i
doneo odluku.
„Hajde da je nađemo“, rekao je.
Nikakav zvuk nije stigao od mirne figure u fotelji i nije bilo nikakvog pokreta izuzev dizanja i
spuštanja zaobljenih dojki. Kler je spavala.

532
 48
Lov na veštice

taromodno zvonce je zabrujalo negde u dubini stana. To nije bio najbolji deo grada,
a ni najgori. Kuće za radničku klasu u najvećem delu i neke od njih, poput ove,
podeljene na dva ili tri stana. Rukom napisana poruka ispod zvona glasila je
MAKHENRI NA SPRATU – ZVONI DVAPUT. Rodžer je pažljivo pritisnuo zvono još
jednom, a onda ruke obrisao o pantalone. Dlanovi su mu se znojili, što ga je veoma
nerviralo.
Kraj stepeništa je stajala duguljasta saksija sa žutim narcisima, polumrtvim od nedostatka
vode. Vrhovi listova u obliku oštrice bili su smeđi i savijeni, a kitnjasti žuti cvetovi su mu
ucveljeno padali oko cipela.
Videla ih je i Kler. „Možda nema nikoga kod kuće“, rekla je, saginjući se da opipa suvu
zemlju u saksiji. „Ovi nisu zaliveni više od nedelju dana.“
Rodžer je osetio malo olakšanje od te pomisli; verovao on da je Gejlis Dankan zapravo
Džilijan Edgars ili ne, nije se radovao ovoj poseti. Okretao se da ode kada su se vrata naglo
otvorila iza njegovih leđa uz škripu zaglavljenog drveta od koga mu se srce našlo u grlu.
„Da?“ Čovek koji je otvorio vrata čkiljio je u njih, očiju natečenih na rumenom, teškom licu
zasenčenom neobrijanom bradom.
„Hm... Izvinite što smo vas probudili, gospodine“, rekao je Rodžer, trudeći se da se smiri. U
stomaku je pomalo osećao šupljinu. „Tražimo gdicu Džilijan Edgars. Da li ona ovde stanuje?“
Čovek je protrljao glavu zdepastom, maljavom šakom, tako da se kosa podigla u ratoborne
šiljke.
„Za tebe je to gospođa Edgars, momak. I šta hoćeš od moje žene?“ Isparenja od alkohola u
čovekovom dahu terala su Rodžera da ustukne, ali se nije dao.
„Hoćemo samo da razgovaramo s njom“, rekao je što je pomirljivije mogao. „Izvinite, da li je
ona kod kuće?“
„Izvinite, da li je ona kod kuće?“, pitao je čovek koji je morao biti g. Edgars, kreveljeći se u
surovom, piskavom sprdanju na račun Rodžerovog oksfordskog naglaska. „Ne, nije kod kuće.
Odjebi“, posavetovao je i tresnuo vratima tako da je čipkasta zavesa nastavila da podrhtava od
vibracija.
„Sasvim mi je jasno zašto nije kod kuće“, napomenula je Kler dižući se na prste da bi virnula
kroz prozor. „Ni ja ne bih bila, ako me ovo čeka.“
„Tačno“, kratko je rekao Rodžer. „I to izgleda da je to. Imate li još neki predlog kako da
nađemo tu ženu?“
Kler je pustila sims.
„On se skrasio pred televizorom“, izvestila je. „Hajda da ga ostavimo, bar dok se pab ne
otvori. U međuvremenu, možemo pokušati na ovom institutu.
Fiona je rekla da Džilijan Edgars tamo pohađa kurs.“

533
 *****

Institut za proučavanje hajlendskog folklora i starina bio je smešten na najvišem spratu uske kuće
odmah pored poslovnog centra. Recepcionerka, mala, debeljuškasta žena u smeđem džemperu i
šarenoj haljini, izgledala je kao da je oduševljena što ih vidi; mora da ovde nema društvo često,
pomislio je Rodžer.
„Oh, gđa Edgars“, rekla je, nakon što je čula razlog njihove posete. Rodžer je pomislio kako
se iznenadna nota sumnjičavosti uvukla u glas gde Endruz, ali je ostala vedra i vesela. „Da“, rekla
je, „ona je redovni član Instituta, sve je plaćeno za njene časove. Ona ovde provodi podosta
vremena, gospoda Edgars.“ Mnogo više nego što bi gđi Endruz bilo po volji, po onome kako je
zvučalo.
„Da nije ona kojim slučajem sada ovde?“ upitala je Kler.
Gđa Endruz je odmahnula glavom, tako da su desetine kovrdža prošaranih sedima zaigrale
na njenoj glavi.
„Oh, ne“, rekla je. „Danas je ponedeljak. Samo smo ja i dr Makjuan ovde ponedeljkom. On je
direktor, znate.“ Prekorno je pogledala u Rodžera, kao da se to zapravo mora znati. Zatim je, jasno
uverena u njihov očigledan respekt, malo smekšala.
„Ako hoćete da se raspitate za gdu Edgars, treba da posetite dr Makjuana. Ja ću samo otići i
reći mu da ste ovde, da li tako odgovara?“
Kada je krenula da se izvlači iza svog stola, Kler ju je zaustavila naginjući se napred.
„Da nemate slučajno fotografiju gđe Edgars?“, direktno je upitala. Na iznenađeni pogled gđe
Endruz, Kler se šarmantno nasmešila, objašnjavajući, „Sigurno ne želite da traćite direktorovo
vreme ako je to pogrešna osoba, razumete.“
Vilica gđe Endruz je malo pala i ona je zbunjeno zatreptala, ali je trenutak kasnije klimnula i
počela da pretura po svom stolu, otvarajući fioke i pričajući za sebe.
„Znam da su tu negde. Videla sam ih juče pa ne mogu biti daleko... oh, evo ih!“ Poskočila je
sa fasciklom velikih crno-belih fotografija u ruci, pa ih je na brzinu dovela u red.
„Evo“, rekla je. „To je ona, na jednoj od ekspedicija za iskopavanje blizu grada, ali joj ne
možete videti lice, zar ne? Čekajte da potražim ima li još neka...“
Nastavila je sa pretraživanjem mrmljajući za sebe, dok je Rodžer zainteresovano virnuo
preko Klerinog ramena u fotografiju koju je gđa Endruz spustila na sto. Pokazivala je grupicu ljudi
kako stoje pored „landrovera“, sa dosta džakova i sitnog alata na zemlji kraj njih. Bio je to
improvizovani snimak i nekoliko ljudi je bilo okrenuto od aparata. Klerin prst je krenuo bez
oklevanja, dodirujući visoku devojku sa dugom ravnom kosom koja joj je padala do pola leđa.
Lupkala je po fotografiji i bez reči klimnula Rodžeru.
„Nije moguće da ste sigurni“, promrmljao joj je u pola glasa.
„Šta to, dušo?“, kazala je gđa Endruz, odsutno gledajući preko naočara. „Oh, nisi govorio
meni. U redu, onda, našla sam jednu malo bolju. I dalje joj se ne vidi celo lice – okrenuta je u
stranu, nekako – ali je bolja od one druge.“ Trijumfalno je pljusnula novu sliku preko druge.
Ova je pokazivala nekog starijeg čoveka sa polunaočarima i istu plavokosu devojku, nagnute
nad sto za koji se Rodžeru učinilo da sadrži kolekciju zarđalih automobilskih delova, ali koji su
nesporno bili vredni artefakti. Devojci je kosa padala pored obraza i glava joj je bila okrenuta
prema starijem muškarcu, ali su se kosina kratkog, pravog nosa, ljupko zaobljena brada i krivina
divnih usta lepo videli. Oči su bile okrenute nadole, skrivene ispod dugih, gustih trepavica.
Rodžer je obuzdao zvižduk divljenja koji mu je nepozvan došao na usne. Bilo da mu je predak ili
ne, prava je lutka, pomislio je bez uvažavanja.
Dobacio je pogled Kler. Ona je klimnula, bez reči. Bila je još bleđa nego obično i video je
kako joj puls brzo bije u vratu, ali je gdi Endruz zahvalila uz svoju uobičajenu prisebnost.

534
 „Da, to je ona. Mislim da bismo ipak voleli da razgovaramo sa direktorom, ako je slobodan.“
Gđa Endruz je brzo pogledala u belo presvučena vrata iza stola.
„Otići ću da pitam u vaše ime, draga moja. Mada, mogu li da mu kažem o čemu je reč?“
Rodžer je otvarao usta grčeći se da smisli nekakav izgovor, kada je Kler bez problema
uskočila.
„Mi smo iz Oksforda, zapravo“, rekla je. „Gđa Edgars je zatražila sredstva radi proučavanja
od Odeljenja za antikvitete, a Institut je navela kao referencu za eventualne preporuke. Zato, ako
nemate ništa protiv...?“
„Oh, razumem“, rekla je gđa Endruz, delujući impresionirano. „Oksford. Zamisli samo!
Pitaću dr Makjuana ako može da vas primi odmah.“
Kada je nestala iza belih vrata, zastajući tek da površno pokuca pre ulaska, Rodžer se sagnuo
da šapne Kler u uvo.
„Ne postoji ništa što se zove Odeljenje za antikvitete u Oksfordu“, šištao je, „i vi to dobro
znate.“
„To ti znaš“, rezervisano je odgovorila, „i, kao što si pametno istakao, znam i ja. Ali u svetu
ima bezbroj ljudi koji to ne znaju i upravo smo naleteli na jednog od njih.“
Bela vrata su počela da se otvaraju.
„Samo moramo da se nadamo da je takvih ovde mnogo“, kazao je Rodžer brišući čelo, „ili da
brzo lažete.“
Kler je ustala, smeškajući se gđi Endruz koja ih je pozivala dok je ona govorila iskrivljenih
usta.
„Ja? Ja, koja sam čitala dušu kralju Francuske?“ Otresla je suknju tako da se zaljuljala. „Ovo
će biti prosto kao pasulj.“
Rodžer se ironično naklonio, pokazujući prema vratima. „Après vous, Madame.“
Kada je zakoračila ispred njega, dodao je tiho: „Après vous, le déluge“.
Njena ramena su se ukočila, ali se nije osvrnula.

*****

Rodžer je bio prilično iznenađen što je sve ispalo jednostavno. Nije bio siguran da li je to zbog
Klerine sposobnosti lažnog predstavljanja, ili od preokupiranosti dr Makjuana, ali njihove dobre
namere nisu dovođene u pitanje. Čoveku kao da nije palo na pamet da je prilično neverovatno da
bi izvidnica iz Oksforda došla u divljinu Invernesa da se raspituje o detaljima vezanim za
potencijalnog studenta. A opet, pomislio je Rodžer, izgledalo je da je dr Makjuan zaokupljen
nečim; možda nije razmišljao jasno kao obično.
„Paaaaa... da, gđa Edgars nesumnjivo jeste kapacitet. Veliki kapacitet“, kazao je direktor kao
da uverava sebe. Bio je visok, mršav čovek, sa dugačkom gornjom usnom kao u kamile, koja se
klatila dok je neodlučno tražio neku novu reč. „Imate li vi... ima li ona... zapravo...“ Ostavio je to
nedovršeno uz uvijanje usne, a onda rekao: „Da li ste ikada zapravo sreli gdu Edgars?“, konačno
mu je izletelo.
„Ne“, rekao je Rodžer, odmeravajući dr Makjuana uz dozu strogosti. „Zato se i raspitujemo o
njoj.“
„Ima li nešto...“ Kler je taktično zastala, prozivajući ga: „za šta mislite da bi komitet trebao
da zna, dr Makjuane?“ Nagnula se napred i raširila oči. „Znate, ovakva raspitivanja su potpuno
poverljiva. Ali je veoma važno da budemo sasvim informisani; ovde je potrebno puno poverenje.“
Glas joj se sugestivno utišao. „Ministarstvo, znate.“
Rodžeru je došlo da je zadavi, ali je dr Makjuan mudro klimnuo, dok mu je usna podrhtavala
kao poludela.

535
 „Oh, da, draga damo. Da, naravno. Ministarstvo. Potpuno razumem. Da, da. Pa, ja... hm,
možda – ne bih hteo da vas navedem na pogrešan trag, razumete. I to je divna prilika, nema
sumnje...“
Sada je Rodžer hteo da zadavi oboje. Mora da je Kler zapazila kako mu se ruke grče u krilu
od neodoljive želje jer je odlučno zaustavila direktorovo okolišanje.
„U osnovi nas zanimaju dve stvari“, rekla je odsečno, otvarajući svesku koju je nosila i
nameštajući je na koleno kao podsetnik. Uzeti bocu serija za gdu T, čitao je Rodžer krajičkom oka.
Nasečena šunka za izlet.
„Kao prvo, hoćemo da znamo vaše mišljenje o školarini za gdu Edgars, i kao drugo, uopšte o
njenoj ličnosti. Ono prvo smo, naravno, već sami vrednovali“, nešto je štiklirala u svesci pored
oznake koja je glasila Razmenitiputne čekove, „ali vi znatno bolje i detaljnije to vidite, naravno.“
Do tog vremena je dr Makjuan već klimao glavom, skroz začaran.
„Da, ovaj...“ Malo je dahtao, a onda, kada je pogledao i video da su vrata zatvorena, u
poverenju se nagnuo preko stola. „Kvalitet njenog rada – pa, oko toga mislim da vas mogu
potpuno zadovoljiti. Pokazaću vam nekoliko stvari na kojima ona radi. A ono drugo...“ Rodžer je
pomislio da se sprema za sledeći napad uvijanja usne, pa se preteći nagnuo napred.
Dr Makjuan se naglo trgnuo nazad, delujući zapanjeno. „Nije to ništa naročito, zapravo“,
rekao je. „Samo to... pa, ona je tako žestoka mlada dama. Možda njeno interesovanje deluje
malčice... opsesivno?“ Glas mu se upitno podigao. Pogledom je šarao od Rodžera do Kler, kao
pacov u klopci.
„Da li je pravac tog interesovanja možda usredsreden na uspravno kamenje? Kamene
krugove?“, tiho je sugerisala Kler.
„Oh, to se, znači, pokazalo u njenoj prijavi?“ Direktor je izvukao veliku, prljavu maramicu iz
džepa i obrisao lice. „Da, to je to. Naravno, dosta se ljudi zanese njima“, kazao je. „Njihovom
romantičnošću, misteriznošću. Pogledajte samo one nedužne duše u Stounhendžu na Ivanjdan, u
plaštovima i sa kapuljačama. Koje poje... sve one besmislice. Mada ne bih Džilijan Edgars poredio
sa...“
Bilo je toga još podosta, ali je Rodžer prestao da sluša. U maloj kancelariji je bilo zagušljivo, a
kragna mu je bila suviše stegnuta; čuo je kako mu lupa srce, i sporu, neprestanu tutnjavu u oba
uva, koja ga je vrlo nervirala.
To je prosto nemoguće! pomislio je. Definitivno nemoguće. Istina, priča Kler Randal je bila
uverljiva – užasno uverljiva. A opet, pogledaj kakav efekat ima na ovog drhtavog starca koji ne bi
prepoznao školarinu ni da je posluže na tanjiru sa pikantnim umakom. Ona bi očito pričom i
najokorelijeg trgovca ubedila da joj robu da džabe. Mada on, Rodžer, sigurno nije toliko podložan
kao dr Makjuan, ali...
Mučen nedoumicom i obliven znojem, Rodžer je malo pažnje obraćao kada je dr Makjuan
izvadio iz fioke neke ključeve da ih povede kroz druga vrata u dugi hodnik sa mnogo vrata.
„Radne sobice“, objašnjavao je direktor. Otvorio je jedna vrata, otkrivajući sobičak dug svega
metar i dvadeset, jedva dovoljno velik da se smesti uzak sto, stolica i mala polica za knjige. Na
stolu su bili uredno poredani nizovi fascikla u različitim bojama. Sa strane je Rodžer video veliku
svesku sa sivim koricama, sa ručno ispisanom etiketom sa prednje strane – RAZNO. Iz nekog
razloga, uzdrhtao je od pogleda na taj rukopis.
Ovo svakog trenutka postaje sve ličnije. Prvo fotografije, sada ženin rukopis. Na tren ga je
prevladala panika od pomisli da stvarno upozna Gejlis Dankan. Džilijan Edgars, pomislio je. Ko
god da je ta žena.
Direktor je otvarao razne fascikle, pokazujući i objašnjavajući Kler, koja je dobro glumila da
zna o čemu on priča. Rodžer je virnuo preko njenog ramena, klimajući i povremeno govoreći:
„Um-hm, vrlo zanimljivo“, ali su mu zakošene linije i krivine rukopisa bile nerazumljive.

536
 Ona je ovo napisala, uporno je mislio. Ona je stvarna. Od mesa i krvi i usana i dugih
trepavica. I ako ode unazad kroz taj kamen, biće spaljena – pucketaće i pocrneti, a kosa će joj
goreti kao baklja u crnom jutru. A ako ne bude tako, onda... ja ne postojim.
Žestoko je zatresao glavom.
„Ne slažete se, g. Vejkfilde?“ Direktor instituta je zbunjeno piljio u njega.
On je opet zatresao glavom, ovog puta postideno.
„Ne, ne. Hoću da kažem... samo... mislite li da imate negde vode?“
„Naravno, naravno! Pođite sa mnom, voda za piće je odmah iza ugla, pokazaću vam.“ Dr
Makjuan ga je žurno izgurao iz sobička i niz hodnik, govorljivo i rastrzano izražavajući
zabrinutost za njegovo zdravlje.
Kada se udaljio od klaustrofobičnog zatvorenog prostora sobička i blizine knjiga i fascikli
Džilijan Edgars, Rodžer je počeo da se oseća malo bolje. Ipak, pomisao da se vrati u tu sobicu, gde
kao da su sve Klerine reči o njenoj prošlosti odjekivale od tankih pregrada... ne. Doneo je odluku.
Kler može da završi sa dr Makjuanom i sama. Brzo je prošao pored sobice ne gledajući u nju, a
zatim je otišao kroz vrata koja vode nazad do recepcije.
Gđa Endruz se zapiljila u njega kada je ušao, a naočare su joj svetlucale od brige i znatiželje.
„Pobogu, g. Vejkfilde. Ne osećate se najbolje, znači?“ Rodžer je protrljao lice; mora da
izgleda stvarno grozno. Slabašno se nasmešio debeljuškastoj sekretarici.
„Ne, hvala vam mnogo. Bilo mi je malo vruće tamo pa sam pomislio da izađem na svež
vazduh.“
„Oh, da.“ Recepcionerka je s razumevanjem klimnula. „Radijatori.“ Ona je to izgovorila
„radjatori“. „Zaglave se, razumete, i ne mogu da se isključe. Moraću da se pobrinem za to.“ Ustala
je od stola gde je i dalje ležala slika Džilijan Edgars. Bacila je pogled na sliku, pa na Rodžera.
„Zar to nije čudno?“, razgovorljivo je rekla. „Upravo sam gledala u ovo i pitala se šta je to na
licu gđe Edgars što sam iznenada zapazila. I nisam mogla da se setim šta je. Ali ona dosta liči na
vas, g. Vejkfilde – naročito oko očiju. Zar to nije čudna slučajnost? G. Vejkfilde?“ Gđa Endruz se
zagledala prema stepeništu, sa kojeg je odjekivao topot Rodžerovih koraka.
„Našao se malo zatečen, valjda“, ljubazno je rekla. „Jadan momak.“
Sunce je još bilo iznad horizonta kada mu se Kler pridružila na ulici, mada je već bilo kasno;
ljudi su išli kućama na čaj i osećala se atmosfera opšte opuštenosti – iščekivanje lenčarenja posle
dugog radnog dana.
Rodžer nije imao takav osećaj. Prišao je da otvori vrata automobila za Kler, svestan takve
mešavine osećanja da nije mogao da reši šta prvo da kaže. Ona je ušla i saosećajno ga pogledala.
„Prilično te je uzdrmalo, zar ne?“, bilo je jedino što je rekla.
Đavolski lavirint novoustanovljenih jednosmernih ulica je prolazak kroz centar grada učinio
zadatkom koji je tražio njegovu celokupnu pažnju. Dobro su odmakli pre nego što je bio u stanju
da skrene pogled dovoljno dugo da upita: „Šta dalje?“
Kler je bila zavaljena u sedište, zatvorenih očiju, a vitice kose su joj se izvukle iz šnale. Nije
otvorila oči na ovo pitanje, već se malo protegla, nameštajući se udobnije u sedištu.
„Zašto ne pitaš Brajanu da odete negde na večeru?“, rekla je. Večera? Nekako je delovalo
pomalo pogrešno da se pravi pauza radi večere usred ovog životno važnog detektivskog zadatka,
ali je, sa druge strane, Rodžer naglo postao svestan šupljine u stomaku koja nije bila u potpunosti
posledica njegovih otkrića u poslednjem satu.
„Pa dobro“, polako je rekao. „Ali onda sutra...“
„Zašto čekati do sutra?“, upala je Kler. Sada je sedela uspravno i češljala se. Kosa joj je bila
gusta i neukrotiva, oslobođene kovrdže su joj padale na ramena, zbog čega je Rodžer pomislio da
iznenada deluje veoma mlada. „Možeš da odeš i razgovaraš sa Gregom Edgarsom ponovo posle
večere, zar ne?“

537
 „Otkud znate da mu je ime Greg?“, znatiželjno je upitao Rodžer. „I ako nije sa mnom hteo da
razgovara po podne, zašto bi večeras?“
Kler je pogledala u Rodžera kao da je iznenada prinuđena da njegovu inteligenciju dovede u
pitanje.
„Ime mu znam zato što sam ga videla na pismu u njegovom sandučetu“, rekla je. „A što se
tiče toga zašto bi sa tobom razgovarao večeras, razgovaraće jer ćeš usput poneti flašu viskija kad
ovog puta dođeš.“
„I mislite da će ga to navesti da nas pozove unutra?“
Ona je podigla jednu obrvu. „Da li si video zbirku praznih boca u njegovoj kanti za otpatke?
Naravno da hoće. Bez kiksa.“ Zavalila se, pesnice zavukla u džepove kaputa i zurila u ulicu kojom
su prolazili.
„Možeš da vidiš hoće li Brajana da pođe sa tobom“, nehajno je rekla.
„Ona je kazala da neće ništa da ima sa ovim“, opirao se Rodžer.
Kler mu je nestrpljivo dobacila pogled. Sunce je zalazilo iza nje, od čega su joj oči sijale
bojom ćilibara, nalik vučijim.
„U tom slučaju ti predlažem da joj ne kažeš šta nameravaš“, rekla je tonom koji je Rodžera
podsetio da je ona na čelu osoblja velike bolnice.
Uši su mu gorele, ali je tvrdoglavo rekao: „To se baš i ne može dobro sakriti, ako vi i ja...“
„Ne ja“, prekinula ga je Kler. „Ti. Mene čeka da uradim nešto drugo.“
Ovo je previše, pomislio je Rodžer. Zaustavio je auto bez najave i polako se sklonio ukraj
puta. Besno ju je pogledao.
„Imate nešto drugo da obavite, zar ne?“, insistirao je. „To mi se dopada! Uvaljujete mi posao
da pokušam da navedem pijanca koji će me verovatno napasti čim me ugleda, i da namamim vašu
ćerku da to posmatra! Šta, mislite da će ona biti potrebna tu da bi me odvezla do bolnice nakon
što Edgars prestane da me tuče bocom po glavi?“
„Ne“, rekla je Kler, ignorišući njegov ton. „Mislim da ti i Greg Edgars zajedno možete uspeti
tamo gde ja nisam, da ubedite Bri da je Džilijan Edgars žena koju znam kao Gejlis Dankan. Ona
neće mene da sluša. Verovatno neće hteti da sluša ni tebe, ako pokušaš da joj kažeš ono što smo
saznali danas u Institutu. Ali će slušati Grega Edgarsa.“ Ton joj je bio ravan i sumoran i Rodžer je
osetio kako njegova nervoza malo popušta. Ponovo je pokrenuo auto i uključio se u reku vozila.
„U redu, pokušaću“, gundavo je rekao ne gledajući u nju. „A gde ćete to vi biti dok ja ovo
radim?“
Usledilo je malo šuškanje kada je ona opet posegla u džep. Zatim je izvukla ruku i otvorila je.
Njegovo oko je spazilo srebrni sjaj malog predmeta u tami njenog dlana – ključa.
„Idem da provalim u Institut“, mirno je rekla. „Treba mi ta sveska.“

*****

Nakon što se Kler izvinila da mora da završi neku obavezu – na šta je Rodžer samo malo zadrhtao
– on i Brajana su se odvezli u pab, ali su zatim rešili da sačekaju sa večerom pošto je veče proteklo
neočekivano prijatno. Šetali su uskim kejom uz reku Nes i on je u prijatnom Brajaninom društvu
zaboravio na svoje strepnje oko ove večeri.
Iz početka su pričali oprezno, izbegavajući kontroverzne teme. Zatim se ćaskanje okrenulo
Rodžerovom poslu i s vremenom postalo živahnije.
„A kako ti znaš toliko o tome, uopšte?“, zahtevao je Rodžer, prekidajući je usred rečenice.
„Otac me je naučio“, odgovorila je. Na reč „otac“ se malo ukočila i uzmakla, kao da očekuje
da on nešto kaže. „Moj pravi otac“, naglasila je.

538
 „Pa, on je nesporno znao“, blago je odgovorio Rodžer, ostavljajući taj izazov po strani. Biće
mnogo vremena za to kasnije, devojko moja, cinično je pomislio. Ali neću ja biti taj koji aktivira
mišolovku.
Malo niz ulicu, Rodžer je video svetlost u prozoru kuće Edgarovih. Divljač je u jazbini, znači.
Osetio je neočekivani nalet adrenalina od pomisli na predstojeću konfrontaciju.
Adrenalin koji se javio kada su ušli u privlačnu atmosferu paba, povukao se pred naletom
želudačnih sokova osetivši miris čobanske pite. Razgovor je bio uopšten i prijateljski, uz
neizrečeni dogovor da se izbegava pominjanje scene u sveštenikovoj kući prethodnog dana.
Rodžer je zapazio hladnoću između Kler i njene ćerke pre nego što ju je ostavio na taksi stanici na
putu ka pabu. Dok su sedele jedna pored druge na zadnjem sedištu, podsećale su ga na dve mačke
koje se ne poznaju pa poklope uši i mašu repovima izbegavajući da se pogledaju u oči, jer bi to
dovelo do kandži i letenja dlaka.
Posle večere, Brajana je uzela njihove kapute dok je on plaćao račun.
„Za šta je ovo?“, upitala je, videvši bocu viskija u njegovoj ruci. „Planiraš tulum za kasnije?“
„Tulum?“, rekao je, cereći joj se. „Ti stvarno napreduješ, zar ne? Šta si još pokupila u svojim
lingvističkim proučavanjima?“
Ona je oborila pogled u prenaglašenoj skrušenosti.
„Oh, dobro. Ima jedna igra u Americi koja se zove šeg. Mada, koliko shvatam, ne treba da te
pitam da to radiš sa mnom ovde.“
„Ne ako ne misliš ozbiljno“, rekao je. Oboje su se nasmejali, ali je on pomislio da se crvenilo
na njenim obrazima produbilo pa je bio svestan da je taj predlog izazvao nekakvo komešanje, i jo
ga je navelo da kaput prebaci preko ruke umesto da ga obuče.
„Pa, posle mnogo toga, sve je moguće“, rekla je, pokazujući na flašu viskija pomalo zlobnim
osmehom. „Mada je ukus užasan.“
„To se stiče, devojko“, obavestio ju je Rodžer, puštajući da mu naglasak postane izraženiji.
„Samo se Škoti rađaju sa tim. Kupiću jednu bocu samo tebi da vežbaš. A ova je predviđena za
poklon – nešto što sam obećao da odnesem. Hoćeš li da pođeš i ti, ili da to ostavim za kasnije?“,
upitao ju je.
Nije znao da li želi da ona pođe ili ne, ali je osetio nalet sreće kada je pristala i uvukla se u
svoj kaput.
„Naravno, zašto da ne?“
„Dobro.“ Pružio je ruku i prefinjeno joj prevrnuo kragnu da legne lepo na njeno rame. „To je
odmah niz ulicu – hoćemo li peške?“

*****

Taj deo grada je izgledao malo bolje noću. Deo njegove otrcanosti bio je skriven tamom i svetla
koja su kroz prozore osvetljavala mala prednja dvorišta davala su ulici utisak prijatnosti koji joj je
nedostajao preko dana.
„Ovo neće potrajati ni minut“, rekao je Rodžer Brajani dok je pritiskao zvono. Nije bio
siguran da li treba da se nada da je u pravu ili ne. Prvi strah ga je prošao kada su se vrata otvorila;
neko jeste kod kuće i još uvek pri svesti.
Edgars je, očigledno, popodne proveo u društvu jedne od flaša poredanih u bifeu koji se
video iza njega. Na sreću, izgleda da večernje posetioce nije povezao sa popodnevnim ometanjem.
Razroko je gledao tokom Rodžerovog uvoda, smišljenog na putu do kuće.
„Džilin rođak? Nisam znao da ima rođaka.“
„Pa, ima“, rekao je Rodžer, odvažno koristeći prednost stečenu tim priznanjem. „Ja sam taj.“
Sa Džilijen će se izboriti kada je bude ugledao. Ako je ugleda.

539
 Edgars je trepnuo jednom ili dvaput, a onda pesnicom protrljao zapaljeno oko, kao da hoće
da ga bolje pogleda. Oči su mu se uz izvesne probleme fokusirale na Brajanu koja je sramežljivo
stajala iza Rodžera.
„Ko je to?“, insistirao je.
„Ovaj... moja devojka“, improvizovao je Rodžer. Brajana ga je pogledala skupljenim očima,
ali nije rekla ništa. Očito je sada namirisala prevaru, ali je bez negodovanja produžila sa njim kada
je Greg Edgars otvorio vrata da uđu.
Stan je bio mali i zagušljiv, pretrpan polovnim nameštajem. Vazduh je zaudarao na ustajale
cigarete i neredovno iznošeno đubre, a ostaci donetih obroka su bili nemarno razbacani na svaku
vodoravnu površinu u sobi. Brajana je iskosa pogledala u Rodžera pogledom koji je govorio Fine
rođake imaš, na šta je on malo slegnuo ramenima. Domaćica očigledno nije bila kod kuće ni sada,
a ni izvesno vreme.
Ili bar ne u fizičkom smislu. Okrećući se da uzme stolicu koju mu je Edgars ponudio, Rodžer
se našao licem u lice sa velikom fotografijom iz ateljea uokvirenom u mesing, koja je stajala na
sredini ploče nad kaminom. Ugrizao se za jezik da uguši zapanjeni uzvik.
Žena sa fotografije kao da je gledala njemu u lice, a smešak joj je jedva zakrivljivao uglove
usta. Platinastoplava kosa joj je gusta i sjajna padala unazad preko ramena, uokvirujući savršeno
srcoliko lice. Oči tamnozelene kao zimska mahovina svetlucale su ispod gustih, tamnih trepavica.
„Liči na nju, zar ne?“ Greg Edgars je pogledao u sliku, a izraz lica bio je mešavina pomešanog
neprijateljstva i čežnje.
„Hm, da. Ista ona.“ Rodžer se malo osetio bez daha, pa se okrenuo da zgužvani papir od ribe
s pomfritom skloni sa svoje stolice. Brajana se zainteresovano zagledala u portret. Šarala je
pogledom između fotografije i Rodžera, očito praveći poređenje. Rođaci, zar ne?
„Ako dobro razumem, Džilijan nije kod kuće?“ Rodžer je krenuo da odbije bocu koju je
Edgars upitno nagnuo ka njemu, a onda se predomislio i klimnuo. Možda će zajednički popijeno
piće pomoći da se stekne Edgarsovo poverenje. Ako Džilijan nije ovde, treba mu da sazna gde je.
Zaokupljen skidanjem akcizne markice zubima, Edgars je odmahnuo glavom, a onda
pažljivo skinuo malčice voska i papira sa donje usne.
„Ni slučajno, drugar. Ovde nije toliki nered čak ni onda kada jeste.“ Široki zamah je
obuhvatio pepeljare iz kojih se prelivalo i prevrnute papirnate čaše. „Slično je, možda, ali nije
ovako gadno.“ Skinuo je tri vinske čaše sa kredenca, sumnjičavo zagledajući u svaku kao da
proverava ima li prašine.
Nasuo je viski sa prenaglašenom pažnjom veoma pijanih, odnoseći čaše jednu po jednu
preko sobe do svojih gostiju. Brajana je svoju prihvatila sa isto toliko pažnje, ali je odbila stolicu –
samo se graciozno naslonila na ćošak kredenca.
Edgars je konačno bućnuo u razvaljenu sofu, ignorišući đubre, i podigao čašu.
„Na zdravlje, drugar“, kratko je rekao, pa otpio dug, bučan gutljaj. „Kako ono reče da se
zoveš?“, upitao je, naglo se vraćajući iz zanetosti. „Oh, Rodžer, tako je. Džili te nikada nije
pomenula... a opet, i ne bi“, dodao je neveselo. „Nikad ništa nisam znao o njenoj rodbini, a ona ne
priča. Mislim da se stidi svih... mada ti ne izgledaš kao šmokljan“, velikodušno je dodao. „Tvoja
ženska izgleda ko bomba, ako ništa drugo. Aha, to zvuči dobro, zar ne? ‘Tvoja ženska izgleda ko
bomba, ako ništa drugo!’ Čuješ li to, a?“ Nasmejao se grohotom, raspršujući kapljice viskija.
„Aha“, rekao je Rodžer. „Hvala.“ Otpio je malo svog pića. Brajana je, uvređena, okrenula leđa
Edgarsu i pretvarala se da ispituje sadržinu kredenca kroz koso sečena staklena vratanca.
Izgleda da nema smisla okolišati, zaključio je Rodžer. Edgars ne bi prepoznao ništa suptilno
ni da ga ujede za zadnjicu u ovom času, a izgleda da postoji i opasnost da će se uskoro onesvestiti
ako nastavi ovim tempom.

540
 „Znate li gde je Džilijan?“, direktno je upitao. Svaki put kada bi izgovorio njeno ime, imao je
čudan osećaj na jeziku. Ovog puta nije mogao da odoli da baci pogled na policu nad kaminom,
gde se fotografija bezbrižno osmehivala bančenju pred njom.
„Ne“, rekao je. „Mada ćeš možda ti znati. Biće da su naciji ili ruže, verovatno, ali nisam se
trudio da pohvatam. Ne mogu tačno da kažem koji.“
„Naciji?“ Rodžerovo srce je počelo da ubrzava. „Mislite, Škotski nacionalisti?“
Edgarovi kapci su počeli da padaju, ali su se uz treptaj ponovo otvorili.
„Oh, da. Prokleti naciji. Tamo sam i upoznao Džili.“
„Kada je to bilo, g. Edgars?“
Rodžer je iznenađeno podigao pogled na glas koji je stizao iznad njega. Nije to progovorila
fotografija, već Brajana koja je odlučno gledala u Grega Edgarsa. Rodžeru nije bilo jasno da li ona
to tek hoće da se uključi u razgovor ili je posumnjala u nešto. Lice joj nije odražavalo ništa sem
učtive zainteresovanosti.
„Pojma nemam... pre možda dve, tri godine. Bilo je zabavno u početku, hm? Da se prokleti
Englezi izbace i da se Zajedničkom tržištu pristupi samostalno... pivo u pabu i zagrljaji u zadnjem
delu kombija na povratku sa skupova. Mmm.“ Edgars je opet odmahnuo glavom, pogleda
zanesenog od prisećanja. Zatim je osmeh izbledeo na licu, pa se namrštio u svoje piće. „To je pre
nego što je ona otkačila.“
„Otkačila?“ Rodžer je još jednom pogledao fotografiju. Žestoka, da. Tako izgleda. Ali ne
načisto otkačena, sigurno. Ili se to možda ne može reći na osnovu fotografije?
„Aha. Društvo Bele ruže. Čarli je moj ljubimac. Zar se nećeš vratiti, i sve te gluposti. Puno
mamlaza obučenih u kiltove i punu nošnju, sa mačevima i svim ostalim. Što je u redu ako to voliš,
naravno“, dodao je, sa razrokim pokušajem da bude objektivan. „Ali Džili svaku stvar otera preko
mere. Ne prestaje da tupi o Lepom princu, i zar ne bi bilo fino da je pobedio 1745? Neki tipovi u
kuhinji po celu noć piju pivo i raspravljaju zašto nije. I to na gelskom.“ Zakolutao je očima.
„Gomila gluposti.“ Ispraznio je čašu da naglasi svoj stav.
Rodžer je osećao kako mu Brajanin pogled buši vrat kao burgija. Povukao je kragnu da je
olabavi, iako nije nosio kravatu i gornje dugme mu je bilo raskopčano.
„Pretpostavljam da vaša žena nije zainteresovana i za uspravno kamenje, g. Edgarse?“
Brajana se više nije mnogo brinula oko učtivosti; glas joj je bio dovoljno oštar da preseče sir.
Efekat toga uglavnom nije ni dopirao do Edgarsa.
„Kamenje?“ Izgledao je zbunjeno i zabio je prst u jedno uvo, marljivo ga čačkajući kao da se
nada da će mu to popraviti sluh.
„Predistorijske kamene krugove. Kao što je Klava Kerns“, ponudio je Rodžer, navodeći jedno
od najčuvenijih obeležja tog kraja. Gde ide june, nek ide i uže, pomislio je rezignirano izdišući u
mislima. Brajana očigledno nikada više neće hteti da razgovara s njim, pa onda bar može da sazna
koliko je moguće.
„Oh, te.“ Edgars se kratko nasmejao. „Aha, i za njih i za bilo koju staru glupost koja vam
padne na pamet. To je poslednji biser, i to najgori. U onom Institutu je i dan i noć, troši sav moj
novac na kurseve... kurseve! I mačka bi se zasmejala, zar ne? Bajke, to je ono čemu ih tamo uče.
Nećeš naučiti ništa korisno na tom mestu, devojko, rekao sam joj. Što ne naučiš da kucaš na
mašini? I da nadeš posao, ako ti je dosadno. Eto, to sam joj rekao. Pa je otišla“, rekao je zlovoljno.
„Nisam je video dve nedelje.“ Zurio je u svoju čašu kao da je iznenađen što je prazna.
„Još jedno?“, ponudio je i krenuo po flašu, ali je Brajana odlučno odmahnula glavom.
„Hvala, ne. Moramo da idemo. Zar ne, Rodžere?“
Zapazivši opasan blesak u njenom oku, Rodžer uopšte nije bio siguran da nije bolje da
ostane i podeli ostatak boce sa Gregom Edgarsom. Ipak, čeka ga dugo pešačenje do kuće ako
Brajani prepusti auto. Sa uzdahom je ustao i rukovao se sa Edgarsom za rastanak. Ruka mu je bila
topla i iznenađujuće čvrsta, mada pomalo vlažna.

541
 Edgars ih je otpratio do vrata, držeći flašu za grlić. Gledao ih je kroz mrežasta vrata, pa
iznenada doviknuo: „Ako vidite Džili, kažite joj da dode kući, važi?“
Rodžer se okrenuo i mahnuo nejasnoj figuri u osvetljenom pravougaoniku vrata. i\vuj tt u c
uiuar u
„Pokušaću“, rekao je, a reči su mu se zaglavljivale u grlu.
Stigli su do ulice i prešli pola puta do paba pre nego što se okomila na njega.
„Šta li si to, do boga miloga, namerio?“, pitala je. Zvučala je besno, ali ne histerično. „Rekao
si mi da nemaš nikakvu rodbinu u Hajlendsu, pa šta predstavlja ona priča o rođacima? Ko je ona
žena na slici?“
On je pogledao po mračnoj ulici u potrazi za inspiracijom, ali nije bilo pomoći. Duboko je
udahnuo i uhvatio je za ruku.
„Gejlis Dankan“, kazao je.
Ona se ukopala u mestu i šok koji ju je obuzeo uzdrmao je i njegovu ruku. Veoma smotreno
je izvukla lakat iz njegovog stiska. Delikatno tkivo te večeri se pocepalo po sredini.
„Ne... dodiruj... me“, rekla je kroz zube. „Da li je to nešto što je majka smislila?“
Uprkos svojoj rešenosti da ima razumevanja, Rodžer je osetio da i on postaje besan.
„Pazi“, rekao je, „zar u ovome ne možeš da misliš ni na koga sem na sebe? Znam da je ovo za
tebe bio šok – bože, kako i ne bi? I ako ne možeš sebe da nateraš da misliš na to... pa dobro, neću
te terati. Ali treba voditi računa i o tvojoj majci. A tu sam i ja.“
„Ti? Kakve veze ti imaš sa tim?“ Bilo je suviše mračno da bi joj video lice, ali se u njenom
glasu osećala iznenađenost.
Nije imao nameru da stvari još više iskomplikuje pominjući joj svoju umešanost, ali je
očigledno bilo prekasno za čuvanje tajni. I nema sumnje da je Kler to uvidela kada je predložila da
on izvede Brajanu te večeri.
U blesku otkrovenja, shvatio je konačno na šta je Kler tačno mislila. Ona je imala jedan
način da Brajani bespogovorno dokaže svoju priču. Imala je Džilijan Edgars koja – možda – još
nije nestala da dočeka svoju sudbinu kao Gejlis Dankan, vezana za zapaljenu lomaču ispod
oskoruša Leoha. I najtvrdoglaviji cinik bi bio ubeđen, pretpostavljao je, prizorom nekoga ko
nestaje u prošlost pred njihovim očima. Nije ni čudo što je Kler htela da nađe Džilijan Edgars.
U nekoliko reči je ispričao Brajani svoj odnos sa budućom krejnsmuirskom vešticom.
„I tako izgleda da ostaje izbor između mog i njenog života“, završio je sležući ramenima,
gnusno svestan koliko to zvuči glupo melodramski. „Kler – tvoja majka – ona je to prepustila
meni. Ali sam ja mislio da bar moram da je nađem.“
Brajana je zastala da bi ga slušala. Slabo svetlo sa radnje na uglu hvatalo je sjaj u njenim
očima dok je zurila u njega.
„Znači, ti si poverovao?“, upitala je. Nije bilo neverice ni prekora u njenom glasu; bila je
sasvim ozbiljna.
On je uzdahnuo i ponovo pošao da je uhvati za ruku. Nije se opirala, već je krenula ukorak s
njim.
„Da“, rekao je. „Morao sam. Nisi videla lice svoje majke kada je ugledala reči urezane s
unutrašnje strane njenog prstena. To je bilo stvarno – dovoljno stvarno da mi slomi srce.“
„Bolje mi ispričaj“, rekla je posle kratkog ćutanja. „Koje reči?“
Kada je završio priču, stigli su do parkinga iza paba.
„Pa...“ neodlučno je rekla Brajana. „Ako...“ Zastala je opet, gledajući ga u oči. Stajala je
dovoljno blizu njega da oseti toplinu njenih dojki u blizini svojih grudi, ali nije pružio ruke ka
njoj. Crkva sv. Kilde je bila daleko, a nijedno od njih nije htelo da se priseća groba ispod tisova gde
su imena njenih roditelja bila uklesana u kamen.
„Ne znam, Rodžere“, rekla je, odmahujući glavom. Neonski znak iznad zadnjeg ulaza u pab
pravio je purpurne odbleske u njenoj kosi. „Samo ne mogu... ne mogu još da mislim o tome. Ali...“

542
Reči su je izdale pa je podigla ruku i dotakla mu obraz, lagano kao da ga je očešao večernji vetar.
„Misliću na tebe“, prošaputala je.

*****

Kada se na to rešite, provala s ključem baš i nije težak zadatak. Šanse da se gđa Endruz ili dr
Makjuan vrate i uhvate me usred čina bile su sve manje. Čak i da se to desi, samo bih morala da
kažem da sam se vratila da potražim izgubljeni notes i zatekla otvorena vrata. Izgubila sam
rutinu, ali mi je prevara nekada bio način življenja. Lagati je isto kao i voziti bicikl, pomislila sam;
nikada ne zaboravite kako se to radi.
Čin pribavljanja sveske Džilijan Edgars nije bio ono od čega mi je srce ubrzalo i dah zvučao
vrlo bučno u mojim ušima. Već sama sveska.
Kao što mi je majstor Rejmon rekao u Parizu, moć i snaga magije leže u ljudima koji u nju
veruju. Sudeći prema ranijem letimičnom pogledu na nju, same informacije zapisane u svesci bile
su iznenađujuća zbrka činjenica, spekulacija i čiste fantazije koja bi mogla biti od značaja samo
onome ko je to zapisao. Ali sam osećala gotovo fizičku odvratnost prema tome da je dodirnem.
Znajući ko je to napisao, znala sam i čemu to najverovatnije služi: kao čarobnjačka knjiga tajni.
Ipak, ako postoji ikakav nagoveštaj oko toga gde je Gejlis Dankan i kakve su joj namere, to će
biti ovde. Obuzdavajući drhtanje od dodira glatkih korica, zavukla sam je pod kaput, pritegavši je
laktom za odlazak niz stepenište.
Bezbedno napolju na ulici, svesku sam i dalje držala ispod lakta tako da su njene korice
počele da mi se u hodu lepe od znoja. Osećala sam se kao da prenosim bombu, nešto sa čime se
mora rukovati uz savestan oprez da bi se sprečila eksplozija.
Hodala sam neko vreme i konačno skrenula u prednji vrt malog italijanskog restorana sa
terasom pored reke. Noć je bila prohladna, ali je mala grejalica činila terasu dovoljno toplom;
odabrala sam sto i poručila čašu kjantija. Pijuckala sam neko vreme, a sveska je ležala na
papirnom podmetaču ispred mene, u zaštitničkoj senci korpe za hleb.
Sada je kasni april. Svega nekoliko dana do prvog maja-svetkovine Beltejn. Tada sam ja otišla
na neplanirano putovanje u prošlost. Pretpostavljala sam da je možda to nekako vezano za taj
datum – ili samo za taj deo godine? Kada sam se vratila, bila je sredina aprila – to je jezivi prolazak
činilo mogućim. A možda i ne; možda doba godine nema nikakve veze sa tim. Poručila sam još
jednu čašu vina.
Moguće je da samo određeni ljudi imaju sposobnost da probiju barijeru koja je neprolazna
za sve ostale – možda nešto u sastavu gena? Ko bi znao? Džejmi nije bio u stanju da prođe, mada
sam ja mogla. I Gejlis Dankan očigledno jeste – ili će. Ili neće, zavisi. Pomislila sam na mladog
Rodžera Vejkfilda i osetila se malo neprijatno. Pomislila sam da je bolje da nešto pojedem uz vino.
Poseta Institutu me je ubedila da, gde god da se nalazi Džilijan Gejlis, još nije napravila svoj
sudbonosni prolazak. Svako ko je proučavao hajlendske legende znao je da se svetkovina Beltejn
približava; sigurno bi je neko ko planira takvu ekspediciju obavio tada? Ali nisam imala predstavu
gde je ona ako nije kod kuće. Skriva se? Izvodi neki čudni ritual pripreme, pokupljen od Fionine
grupe neodruida? Sveska bi mogla sadržavati ključ tajne, ali samo bog zna da li je tako.
Bog takođe zna i koji su moji motivi u ovome; ja sam mislila da znam, ali više nisam sigurna.
Da li sam Rodžera uključila u traganje jer je to izgledalo kao jedini način da uverim Brajanu? A
opet – čak i da je nađemo na vreme, moja svrha biće ispunjena samo ako Džilijan uspe da ode
unazad. A time i da umre od vatre.
Kada je Gejlis Dankan bila osuđena kao veštica, Džejmi mi je rekao: „Ne žali za njom,
Sasenah, ona je zla žena.“ A da li je ona zla ili luda, za mene nije predstavljalo veliku razliku. Zar
ne bih trebala da ostanem po strani i nju prepustim njenoj sudbini? Ipak, pomislila sam, ona mi je

543
jednom spasla život. Uprkos onome što je bila – što bi mogla biti – zar joj ne dugujem pokušaj da
spasem njen život? I tako možda upropastim Rodžera? Kakvo pravo imam da se išta dalje mešam?
Nije to pitanje prava, Sasenah, čula sam kako govori Džejmijev glas, sa primesom
nestrpljenja. To je pitanje dužnosti. Časti.
„Časti, je li’ tako?“, rekla sam naglas. „A šta je to?“ Konobar sa mojim tanjirom tortelina
izgledao je zapanjeno.
„Eh?“, rekao je.
„Nema veze“, rekla sam, suviše rasejana da bih brinula šta će pomisliti o meni. „Možda je
bolje da mi donesete ostatak boce.“
Svoj obrok sam dovršila okružena duhovima. Konačno, ojačana hranom i vinom, odgurnula
sam prazan tanjir u stranu i otvorila sivu svesku Džilijan Edgars.

544
 49
Blagoslovljeni su oni...

e postoji mračnije mesto od hajlendskog druma usred noći bez mesečine. Videla sam
povremeno sjaj farova koji su ocrtavali siluetu Rodžerove glave i ramena u blesku
svetla. Bili su pognuti napred, kao da se brani od nadolazeće opasnosti. Bri je takođe
sedela pogrbljeno, sklupčana u ćošak sedišta pored mene. Svi smo bili zatvoreni u
sebe, međusobno izolovani, zatvoreni u male, lične džepove ćutanja unutar veće tišine
u autu i njegovog bezglavog jurcanja.
Ruke su mi se sklupčale u pesnice u džepovima kaputa, dokono kupeći novčiće i sitne
otpatke; iscepkanu maramicu, patrljak olovke, gumenu lopticu koju je na podu moje ordinacije
ostavio mali pacijent. Palac mi je kružio i prepoznavao kovani rub novčića od četvrt dolara, široko
reljefno lice engleskog penija i reckavu ivicu ključa – ključa sobice Džilijan Edgars kog se nisam
potrudila da vratim u Institut.
Ponovo sam pokušala da pozovem Grega Edvardsa, baš pred polazak iz sveštenikove kuće.
Telefon je zvonio i zvonio, bez odgovora.
Piljila sam u tamno staklo prozora kraj sebe, ne videći ni svoj slabašni odraz ni masivne
obrise kamenih zidina i razbacanog drveća koji su promicali u noći. Umesto toga sam videla
redove knjiga poredanih na jedinoj polici u sobičku uredno kao apotekarske tegle. A ispod toga
svesku ispunjenu zakošenim slovima, ispisanih u striktnom redu zaključka i obmane, u kojoj su se
mešali mitovi i nauka crpeći ponešto od naučnika i legendi, a sve to zasnovano na silini snova.
Svakom slučajnom posmatraču to je mogla biti ili zbrka napola razmotrenih besmislica ili, u
najboljem slučaju, skica za pametno-blesavi roman. Samo za mene to je imalo izgled pažljivog,
promišljenog plana.
Parodirajući na naučne metode, prvi odeljak se zvao „Zapažanja“. Sadržavao je nepovezane
napomene, uredne crteže i pažljivo brojevima označene tabele. „Položaj Sunca i Meseca u vreme
Beltejna“ glasio je naslov jedne, sa spiskom više od dvesta uparenih brojeva ispod toga. Slične
tabele su postojale za Novu godinu i za Ivanjdan, a još jedna za Samhejn, svetkovinu svih svetaca.
Drevne svetkovine vatre i sunca, a sunce Beltejna će izaći sutra.
Središnji odeljak sveske je nosio naslov „Spekulacije“. To je tačan izraz, pomislila sam kiselo.
Na jednoj strani je pisalo sledeće, urednim zakošenim rukopisom: „Druidi su one koje su prinosili
kao žrtve spaljivali u kavezima od pruća načinjenim u obliku čoveka, ali su pojedinci ubijani
davljenjem, pa bi im vrat bio prerezan da iz tela oteče krv. Da li je vatra ili krv onaj nužni
element?“ Hladnokrvna radoznalost pitanja je pred mene jasno dovela lik Gejlis Dankan – ne
učenicu krupnih očiju i ravne kose čiji je portret krasio Institut, već tajnovitu i malo nasmešenu
ženu poreznika, stariju deset godina, verziranu u upotrebi lekova i tela, koja je muškarce
namamljivala za svoje svrhe i hladnokrvno ih ubijala da bi ostvarila svoje ciljeve.
A poslednjih nekoliko strana sveske bilo je naslovljeno „Zaključci“, što nas je i povelo na ovo
putovanje po mraku, u osvit svetkovine Beltejn. Skupila sam prste oko ključa, želeći od sveg srca
da se Greg Edgars javio na telefon.

545
 *****

Rodžer je usporio i skrenuo na neravan zemljani putić koji je vodio pored podnožja brda zvanog
Kreg Na Dan.
„Ne vidim ništa“, rekao je. Toliko dugo nije progovorio da je ova izjava izašla gunđavo i
zvučala ratoborno.
„Pa, naravno da ne vidiš“, nestrpljivo je rekla Brajana. „Odavde ne možeš da vidiš kameni
krug.“
Rodžer je zastenjao, a onda još više usporio. Očigledno, Brajanini živci su napeti, ali su i
njegovi takvi. Samo je Kler izgledala smireno kao da na nju ne utiče atmosfera sve veće napetosti
u kolima.
„Ona je ovde“, iznenada je rekla Kler. Rodžer je nagazio kočnicu tako naglo da su i Kler i
njena ćerka poletele napred i lupile u pozadinu sedišta pred sobom.
„Budi pažljiviji, idiote!“, besno je prasnula Brajana na Rodžera. Prošla je prstima kroz kosu,
sklanjajući je sa lica brzim, nervoznim gestom. Vidno je progutala knedlu kada se nagnula da se
zagleda kroz mračan prozor.
„Gde?“, kazala je.
Kler je klimnula napred udesno, držeći ruke zabijene duboko u džepove.
„Eno parkiranih kola, odmah iza onog gustiša.“
Rodžer je oblizao usne i krenuo ka ručici za otvaranje vrata.
„To je Edgarov auto. Ja ću otići da pogledam, a vi ostanite ovde.“
Brajana je otvorila svoja vrata uz ciku metala nepodmazanih šarki. Njen nemi prekorni
pogled je naterao Rodžera da pocrveni na slabašnom svetlu nebeske kupole.
Vratila se gotovo pre nego što je Rodžer uspeo da izađe iz auta.
„Nema nikog tamo“, izvestila ih je. Kratko je pogledala ka vrhu brda. „Mislite li...?“
Kler je zakopčala kaput i zakoračila u tamu i ne odgovorivši na pitanje svoje ćerke.
„Staza je ovde“, rekla je.
Ona je bila prisiljena da ih povede, pa je Rodžer posmatrajući bledu figuru kako nalik duhu
odmiče uzbrdo pred njim morao da se priseti jednog ranijeg putovanja uz strmo brdo, do dvorišta
crkve svete Kilde. Toga se prisetila i Brajana; oklevala je i on ju je čuo kako nešto ljutito mrmlja
sebi u bradu, ali ga je onda njena ruka uhvatila za lakat i čvrsto stegla – da li je to bilo ohrabrenje
ili molba za pomoć, nije znao. U svakom slučaju to je obodrilo njega, pa ju je uzeo za ruku.
Uprkos svojoj sumnjičavosti i nepobitnoj jezivosti cele ekspedicije, osetio je uzbuđenje dok su se
približavali grebenu brda.
Noć je bila vedra, bez meseca i veoma mračna, sa tek ponekom tačkicom zvezde da bi se
obrisi ogromnog kamenja drevnog kruga razlikovali od noći oko njih. Trojka je zastala na blago
zaobljenom vrhu brda, pribijajući se međusobno kao zalutalo stado ovaca. Rodžeru je i sopstveni
dah zvučao neprirodno bučno.
„Ovo“, rekla je Brajana procedivši kroz zube, „je glupo?
„Ne, nije“, rekao je Rodžer. Iznenada je osetio kako je ostao bez daha, kao da mu neka ruka
istiskuje vazduh iz grudi. „Eno tamo svetla.“
Svetla jedva da je bilo – samo treperenje koje je odmah zgasnulo – ali ga je ona videla. Čuo je
oštar udah.
Šta sad? pitao se Rodžer. Da li treba da viču? Ili bi buka posetilaca njihov plen navela na
prenagljenu akciju? A i ako je tako, koja bi to akcija bila?
Video je kako Kler iznenada trese glavom, kao da pokušava da otera nekog zujavog insekta.
Odmakla se za korak od najbližeg kamena i lupnula u njega.

546
 On ju je uhvatio za ruku i promrmljao: „Mirno, mirno tamo“, kao što se smiruju konji. Lice
joj je bilo nejasna fleka na svetlu zvezda, ali je osetio drhtanje koje je prostrujalo kroz nju kao
električna struja kroz žicu. Stajao je skamenjeno i držao je za ruku, ukočen u neodlučnosti.
Iznenadni smrad benzina ga je trgao i naterao u akciju. Bio je nejasno svestan Brajane koja je
trgla glavu naviše kada joj je smrad stigao do nozdrva i okrenula se prema severnom kraju kruga, a
zatim je ispustio Klerinu ruku i probio se kroz okolno žbunje i kamenje, krupnim koracima se
približavao centru prstena gde se pogurena crna prilika videla kao mrlja mastila prema nešto
svetlijoj tami trave.
Klerin glas se začuo iza njegovih leđa, snažan i sa dozom hitnosti, razbijajući tišinu.
„Džilijan!“, dozivao je.
Usledio je tih, iznenadni huk i noć je blistavo osvetljena. Zaslepljen, Rodžer je ustuknuo za
korak, posrnuo i pao na kolena.
Na tren nije bilo ničega sem oštrog bola u njegovim zenicama i blistavog plamena koji je
skrivao sve. Čuo je krik negde iza sebe i osetio Brajaninu ruku na ramenu. Intenzivno je treptao
dok su mu oči suzile i vid počinjao da mu se vraća.
Mršava figura je stajala između njih i vatre, sa siluetom nalik peščanom časovniku. Kada mu
se vid izbistrio, shvatio je da je ona obučena u dugačku, punu suknju i tesni mider – odeću iz
nekog drugog vremena. Okrenula se na ono dozivanje i on je nakratko video široke oči i plavu
kosu koja leti, dok je vazduh vreo od vatre podiže i baca na sve strane.
Našao je vremena dok se dizao na noge da se zapita kako li je ona uspela da toliki komad
drveta dovuče ovamo gore. Zatim ga je smrad kose koja gori i kože koja puca pogodio u lice kao
udarac, i prisetio se. Greg Edgars nije sinoć bio kod kuće. Ne znajući da li je ključni element krv ili
vatra, ona je odabrala oba.
On se progurao pored Brajane usredsređen samo na visoku tanku figuru ispred sebe i na
sliku lika koji je bio kopija njegovog sopstvenog. Ona ga je videla kako prilazi i okrenula se da
poput vetra odjuri ka procepu u kamenu na kraju kruga. Imala je ranac od grubog platna prebačen
preko ramena; čuo ju je kako je zastenjala kada se zaneo i udario je u bok.
Malo je zastala, ruku pruženih prema kamenu, i pogledala nazad. Mogao je da se zakune da
se njen pogled zaustavio na njemu, sreo se sa njegovim i tako ostao, iza plamene barijere. On je
otvorio usta u nemi povik. Ona se tada zavrtela, lagana kao razigrana iskra, i nestala u procepu
kamena.
Vatra, telo, sama noć, nestali su naglo u zaglušujućoj buci. Rodžer se zatekao licem u travi
kako grabi zemlju u paničnoj potrazi za nekim poznatim osećajem koji bi mogao da pruži oslonac
razumu. Potraga je bila uzaludna; izgledalo je da nijedno od njegovih čula ne funkcioniše – čak je i
dodir zemlje bio nerealan, amorfan kao da leži u živom pesku, ne na granitu.
Zaslepljen belinom, zaglušen škripom cepanja kamena, pipao je naslepo pomahnitalo
mašući, bez kontakta sa rukama i nogama, svestan samo ogromne vučne sile i potrebe da joj se
odupre.
Izgledalo je kao da vreme stoji; osećaj je bio kao da se u praznini bori doveka, kada je
konačno postao svestan nečega izvan sebe. Ruku koje su ga grabile za mišice snagom očajnika i
blage mekoće dojki pritisnutih na njegovo lice.
Sluh mu se polako vraćao uz zvuk glasa koji je dozivao njegovo ime. I častio ga raznim
imenima, zapravo, dahćući između rečenica.
„Ti, idiote! Ti... drkadžijo! Probudi se, Rodžere, ti... guzice!“ Glas joj je bio prigušen, ali je
smisao reči jasno stizao do njega. Uz natčovečanski napor podigao je ruke i uhvatio je za
zglobove. Okrenuo se, osećajući se glomazno kao lavina, i zatekao sebe kako glupavo trepće u lice
Brajane Randal obliveno suzama, sa očima tamnim kao pećine na zamirućem svetlu vatre.
Smrad benzina i pečenog mesa ga je prevladao. Okrenuo se na bok i žestoko povratio u
mokru travu. Bio je i suviše obuzet da bi bio zahvalan što mu se čulo mirisa vratilo.

547
 Obrisao je usta rukavom i nesigurno posegnuo za Brajaninom rukom. Ona se skupila u sebe,
tresući se.
„O, bože“, rekla je. „O, bože. Nisam verovala da mogu da te zaustavim. Puzao si pravo u to.
O, bože.“
Nije se opirala kada ju je privukao k sebi, ali mu nije ni uzvratila. Samo je nastavila da se
trese i suze su lile iz širokih, praznih očiju dok je neprestano ponavljala ono „o, bože“ kao
pokvarena ploča.
„Pst“, rekao je, tapšući je. „Sve će biti u redu. Pst.“ Vrtoglavica u njegovoj glavi je slabila,
mada se i dalje osećao kao da je isečen na komade i razbacan na sve strane sveta.
Začuo se slabašan pucanj iz tamnog objekta na zemlji, ali osim toga i Brajaninih mehaničkih
uzvika, mirnoća noći se vraćala. Stavio je ruke na uši, kao da hoće da primiri odjeke ubistvene
buke.
„I ti si je čula?“, upitao je. Brajana je nastavila da plače, ali je klimnula glavom, trzajući je kao
marioneta.
„Da li je tvoja...“, počeo je, i dalje s mukom skupljajući svoje rasute misli, a onda se trgao i
uspravio kada se jedna misao uobličila u celinu.
„Tvoja majka!“, uzviknuo je, grabeći Brajanu čvrsto za obe ruke. „Kler! Gde je ona?“
Brajana je zinula od šoka i nespretno se digla na noge, mahnito zagledajući po praznom
krugu gde se kamenje visine čoveka ukočeno dizalo, napola vidljivo u senkama zamiruće vatre.
„Majko!“, kriknula je. „Majko, gde si.“

*****

„U redu je“, rekao je Rodžer trudeći se da zvuči autoritativno i ohrabrujuće. „Sada će joj biti
dobro.“
Iskreno govoreći, nije imao predstavu da li će Kler Randal ikada biti u redu. Bar je živa, i to je
bilo jedino u šta je mogao da se pouzda.
Našli su je onesvešćenu u travi blizu ruba kruga, belu kao mesec koji je izlazio nad njima, i
samo je sporo tečenje tamne krvi iz njenih izgrebanih dlanova dokazivalo da joj srce još bije.
Pakleni odlazak stazom do kola, kada je ona obešeno visila preko njegovog ramena neobično
poskakujući dok mu se kamenje kotrljalo pod nogama i grančice mu kačile odeću radije bi sasvim
zaboravio.
Silazak sa ukletog brda ga je iscrpeo; Brajana, kojoj su sve kosti na licu iskočile od
koncentracije, dovezla ih je nazad do sveštenikove kuće stežući volan kao mengelama. Skljokan u
sedište kraj nje, Rodžer je u retrovizoru video poslednji slabašni sjaj na brdu iza njih, gde je mali,
svetao oblak lebdeo kao oblačak dima iz topa, nema potvrda protekle bitke.
Brajana je sada obigravala oko sofe na kojoj je ležala njena majka, nepokretna kao pogrebna
figura na sarkofagu. Stresavši se od jeze, Rodžer je preskočio ognjište sa spremljenim drvima –
dovukao je električnu grejalicu kojom je velečasni grejao noge u zimskim noćima. Njeni grejači su
se žarili, narandžasti i vreli, i ispuštala je čujno, prijatno zujanje koje je prekrivalo tišinu radne
sobe.
Rodžer je seo na stoličicu pored sofe, osećajući se klonulo i beživotno. Iskoristio je poslednje
ostatke volje da ode do stočića sa telefonom i ruka mu je lebdela nekoliko centimetara iznad
njega.
„Da li bismo trebali...“ Morao je da zastane da pročisti grlo. „Da li bismo trebali... da
pozovemo doktora? Policiju?“
„Ne.“ Brajanin glas je bio odlučan, gotovo odsutan dok se naginjala nad priliku na kauču.
„Vraća se svesti.“

548
 Lučni kapci su se pomerili, stegli se nakratko od vraćanja uspomene na bol, a onda se
opustili i otvorili. Oči su joj bile bistre i meke kao med. Pogled joj je lutao tamo-amo, preleteo
preko Brajane koja je stajala uspravno i ukočeno pored Rodžera i zagledao se u njegovo lice.
Klerine usne nisu imale ni kap krvi, kao i ostatak njenog lica; trebalo joj je nekoliko pokušaja
da istera reči, promuklim šapatom.
„Da li je ona... otišla nazad?“
Prsti su joj bili upetljani u tkaninu suknje i on je ugledao malu tamnu fleku krvi koja je
ostala iza njih. Rukama je instinktivno uhvatio kolena, a dlanovima su mu prošli trnci. I ona se,
znači, zadržala grabeći travu i šljunak da joj daju makar malo uporište da je ne obavije prošlost.
Sklopio je oči da spreči prisećanje na onu pukotinu koja vuče u sebe, klimajući glavom.
„Da“, rekao je. „Otišla je.“
Bistre oči su se opet okrenule licu njene ćerke, a obrve su se izvile kao da postavlja pitanje.
Ali je prva upitala Brajana.
„To je bila istina, znači?“, neodlučno je upitala. „Sve je bilo istina?“
Rodžer je osetio kako se celo devojčino telo zatreslo i bez razmišljanja je posegao da je
uhvati za ruku. Nehotice se štrecnuo kada ju je stegla i iznenada mu je u sećanje došao jedan tekst
velečasnog: „Blagosloveni su oni koji nisu videli, a ipak su verovali.“ A oni koji moraju da vide da
bi poverovali? Kakve posledice ostavlja saznavanje iz prve ruke videlo se na Brajani koja se tresla
kraj njega, zastrašena onim u šta još sada treba poverovati.
I dok se devojka ukočila, spremajući se da upozna još istine koju je već videla, crte napetog
Klerinog tela na sofi su se opustile. Blede usne su se zakrivile u nekakav smešak i izraz potpunog
mira je opustio napeto bledo lice i skrasio se da sija u zlatnim očima.
„Istina je“, rekla je. Trunčica boje se vratila u samrtnički blede obraze.
„Zar bi te majka slagala?“ I tada je ponovo sklopila oči.

*****

Rodžer je ispružio ruku da bi isključio grejalicu. Noć je bila hladna, ali nije mogao duže da ostane
u radnoj sobi, svom privremenom utočištu. I dalje se osećao grogi, ali više nije mogao da odlaže.
Odluka se mora doneti.
Zora je stigla pre nego što su policajci i doktor završili svoj posao prethodne noći,
ispunjavajući obrasce, uzimajući izjave i utvrđujući vitalne znake, pokušavajući da istinu
protumače najbolje što su mogli. „Blagosloveni su oni koji nisu videli“, pomislio je opet pobožno,
„a verovali su.“ Naročito u ovom slučaju.
Oni su konačno otišli, sa svojim obrascima i značkama i automobilima sa rotacionim
svetlima, da nadgledaju uklanjanje leša Grega Edgarsa iz kamenog kruga, da izdaju poternicu za
hapšenje njegove žene koja je, nakon što je svog muža namamila u smrt, pobegla sa scene. Veoma
blago rečeno, ošamućeno je pomislio Rodžer.
Iscrpljen i psihički i fizički, Rodžer je ostavio majku i ćerku da se izbore sa doktorom i
Fionom i otišao u krevet, ne trudeći se da se svuče ili prevrne jorgan, i prosto se srušio u
dobrodošli zaborav. Kada ga je u smiraj dana probudila uporna glad, skotrljao se niz stepenište i
svoje gošće zatekao podjednako ćutljive, mada manje neuredne, kako Fioni pomažu u pripremi
večere.
Bio je to ćutljiv obrok. Atmosfera nije bila napeta; izgledalo je kao da se među ljudima za
stolom komunikacija odvija nevidljivo. Brajana je sela blizu svoje majke, dodirujući je povremeno
pri dodavanju hrane, kao da hoće da se uveri u njeno prisustvo. Ponekad bi dobacila pogled
Rodžeru, stidljive male poglede ispod trepavica, ali nije razgovarala sa njim.

549
 Kler je rekla malo, a nije jela gotovo ništa, samo je sedela prilično mirno, ćutljivo i smireno
kao jezero na suncu, okrenuta svojim mislima. Posle večere se izvinila i otišla da sedne duboko u
erker na kraju hodnika, izgovarajući se na umor. Brajana je kratko pogledala u majku koja se kao
silueta ocrtavala u poslednjem sjaju zalazećeg sunca okrenuta prozoru, i otišla u kuhinju da
pomogne Fioni oko sudova. Rodžer je otišao u radnu sobu stomaka teškog od dobrog Fioninog
jela, da razmišlja.
Dva sata kasnije je i dalje razmišljao, ali bez efekta. Knjige su bile neuredno poredane po
stolovima, stajale su otvorene po foteljama i naslonu sofe, a zjapeće rupe na policama za knjige
svedočile su o trudu njegovog nasumičnog istraživanja.
Potrajalo je, ali ga je našao – kratak odlomak koji je zapamtio iz svojih ranijih istraživanja za
račun Kler Randal. Oni rezultati su joj doneli utehu i mir; ovi neće – ako joj kaže. Ali, ako je on u
pravu? A morao bi da bude; to je objašnjavalo zatureni grob, tako daleko od Kalodena.
Protrljao je lice i osetio grebanje brade. Nije ni čudo što je zaboravio da se obrije pored svega
što se zbivalo. Kada je zatvorio oči, i dalje je mogao da namiriše dim i krv; da vidi plamtenje vatre
na tamnim stenama i pramenove njene kose koji su mu leteli odmah izvan domašaja prstiju.
Stresao se od tog prisećanja i osetio iznenadni nalet srdžbe. Kler je uništila njegov duševni mir.
Zar je dužan da on njoj pruži nešto drugo? I Brajana – ona sada zna istinu, zar ne bi trebalo da je
zna u celosti?
Kler je još bila tamo na kraju hodnika; stopala podvijenih pod butine u fotelji zurila je u
praznu crnu površinu stakla u kome se videla samo noć.
„Kler?“ Glas mu je bio škripav od dugog ćutanja, pa je pročistio grlo i pokušao iznova. „Kler?
Ja... imam nešto da vam kažem.“
Ona se okrenula i pogledala u njega, a na licu joj se videla jedva slabašna znatiželja. Imala je
miran izraz, izraz nekoga ko je podnosio strah, očaj i tugovanje, i užasni teret preživljavanja – i
uspeo to da prebrodi.
Ali ona mu je rekla istinu, moraće i on njoj.
„Našao sam nešto.“ Podigao je knjigu kratkim, beskorisnim pokretom. „O... Džejmiju.“
Izgovaranje tog imena naglas kao da ga je stimulisalo, kao da se krupni Škot lično pojavio dozvan
time da stane opipljiv i nepokretan u hodnik, između svoje supruge i Rodžera. Rodžer je duboko
udahnuo da se pripremi.
„Šta to?“
„Ono poslednje što je nameravao da učini. Mislim... mislim da nije uspeo.“
Njeno lice je iznenada ubledelo i zapanjeno je pogledala u knjigu.
„Njegovi ljudi? Ali, mislila sam da si našao...“
„Jesam“, prekinuo ju je Rodžer. „Ne, prilično sam siguran da je u tome uspeo. Uspeo je da
izvuče ljude iz Lalibroha; spasao ih je od Kalodena i poslao ih kući.“
„Ali šta...“
„Nameravao je da se vrati – nazad u bitku – i mislim da je to i učinio.“ Sve više je postajao
neodlučan, ali je to trebalo izgovoriti. Pošto nije mogao da nađe sopstvene reči, otvorio je knjigu i
pročitao naglas:
„Posle konačne Bitke kod Kalodena, osamnaest jakobitskih oficira, svi ranjeni, sklonište su
našli u staroj kući i dva dana su sa neprevijenim ranama ležali u bolovima; zatim su izvedeni na
streljanje. jedan od njih, neki Frejzer iz puka gospodara Lovata, izbegao je pokolj; ostali su
sahranjeni na rubu lokalnog parka.“
„Jedan čovek, neki Frejzer iz puka gospodara Lovata, izbegao je...“, tiho je ponovio Rodžer.
Podigao je pogled sa stranice i ugledao njene oči, raširene i obnevidele kao kod jelena uhvaćenog
u snop farova nadolazećeg automobila.
„Nameravao je da umre na Kalodenskom polju“, prošaputao je Rodžer. „Ali nije.“

550
 obrada: analena & janja
http://www.balkandownload.org/

551