Milo Milunović

( 1897. - 1967. )

Enlarge this image

Milo Milunović (Cetinje, 6/18. avgust 1897 – Beograd, 11. februar 1967) je bio crnogorski i
srpski slikar, likovni kritičar, jedan od osnivača i prvih nastavnika Akademije likovnih
umetnosti u Beogradu (1937).

Biografija

Školovao se na Cetinju, Monci (1906) i Skadru, (1911), a umetnost je učio u Firenci (1914
— 1916) i Parizu (1919 — 1922) kada se upoznaje sa delima Pola Sezana. U Zagrebu živi i
slika od 1924. do 1926. Ponovo odlazi u Pariz 1926. i ostaje do 1932. godine gde slika i
izlaže na samostalnim i grupnim izložbama. Doseljava se u Beograd 1932. u kome živi do
1946. Od 1937. do 1946. radi kao profesor Akademije likovnih umetnosti. Posle Drugog
svetskog rata od 1946. do 1948. živi na Cetinju gde sa Petrom Lubardom osniva
Umjetničku školu u kojoj je i predavač. Konačno se doseljava u Beograd 1948. gde ostaje
do kraj života. Iste godine mu se dodeljuje zvanje majstora-likara da bi upravljao „Državnom
majstorskom radionicom likovne umetnosti“ u kojoj je održavao tečajeve za slikare
postdiplomce. Od 1952. do kraja života bio je redovni profesor Akademije likovnih
umetnosti.
Bio je od 1950. dopisni a od 1958. redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a za
dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu izabran je 1966.
godine.
Prvi put je samostalno izlagao 1918. godine u Osijeku i Cetinju, a od 1919. izlagao je na
mnogobrojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Bio je član grupa
„Dvanaestorica“ (1937 — 1938) i „Samostalni“ (1951 — 1955).
Od 1939. do 1964. godine pisao je i likovnu kritiku u „Politici“, „Umetničkom pregledu“,
„Književnim novinama“ i dg.

Enlarge this image

Sveti Stefan

Slikarstvo

"Glavno obeležije slikarstva Mila Milunovića je precizna kompozicija i prefinjen kolorit. Iako
je tokom ukupnog opusa ostao privržen figurativnom slikarstvu, pokatkad se približavao
asocijativnoj apstrakciji, ali nikada nije potpuno zakoračio u bezpredmetnu plastičku
predstavu. Krajem četvrte decenije Milunović je ušao u interpertiranje forme na
impresionistički način, sa dosta svetla i hromatskih rešenja baziranih na valerskim
vrednostima prelivenih po površini platna. Poslednji period bio je karakterističan po pojavi
ekspresionističkih elemenata, ali ponovo ne striktnih već pre kao jedna nova ideja koja mu
je nadalje otvarala nove puteve meditativnog slikarskog kretanja. To su teme donete iz
osunčanog mediteranskog područja, pune svetla i kolorita, kompoziciono uravnotežene i
precizno definisane kao jasni autorski rukopis koji je Milu Milunoviću definitivno odredio
jedno od najznačajnijih mesta u srpskom slikarstvu tog perioda."

Samostalne izlozbe

1918 Bioskop „Uranija“, Osijek, Cetinje

1922 Novi univerzitet, Beograd
1928 Galerija Karlo, Pariz
1929 Galerija Karlo, Pariz
1932 Galerija Karlo, Pariz, Ratnički dom, Beograd
1954 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd
1955 Galerija Grafički kolektiv, Beograd
1958 Tribina mladih, Novi Sad, Muzej primenjene umetnosi, Beograd
1959 Muzej primenjene umetnosti, Beograd
1960 — 1961 Sala Saveza likovnih umetnika Sovjetskog Saveza, Moskva
1961 Umjetnički paviljon, Titograd, Galerija Doma JNA, Beograd
1962 Hol Doma JNA, Niš
1963 Foaje Oblasnog narodnog pozorišta, Priština, Gradska loža, Zadar, Moderna galerija,
Rijeka
1963 — 1964 Glerija Kulturnog centra, Beograd

( wikipedia )
U ateljeu, 1936.

"Milunović je svoje slike retko potpisivao a još ređe datovao. Slika U ateljeu, potpisana, ali
bez datuma, pripada vremenu konačnog povratka u Beograd i ne spada, po motivu, u
njegove tipične slike toga perioda. U njegova platna tada ponovo stupa ambijent slikarskog
ateljea, s vajarskim nogarama, gipsanim torzom, kutijom za boje, štafelajem. Za razliku od
serije mrtvih priroda koje je radio oko 1930, kada su one predstavljale samo jedan fragment,
najdraži kutak enterijera, ovde se prostor otvara, gubeći intimistički prizvuk. Pomenuti
aksesorij Milunović koristi kao elemente prostorne konstrukcije slike, a njihove
geometrizovane konture kao suprotnost sopstvenoj sedećoj figuri, ocrtanoj u nizu krivulja.
Mada je očigledno koga predstavlja čovek koji sedi ispred štafelaja, u središtu prostora
slike, isto tako je očigledno da to nije slikarev autoportret. Lice na slici, delimično zaklonjeno
širokim obodom tamnog šešira, dato je sumarno, kao i svi ostali detalji. Slikarev pogled je
zapravo uperen ka najsvetlijem detalju u čitavoj kompoziciji – beloj krpi kojom briše ruke.
Od crno-bele figure s krpom ostali deo slike se razlikuje jedinstvenim koloritom u kojem
tonove sepije prekrivaju „prljavi” namazi svetlo ljubičasto-plavičasto-zelenkastog tonaliteta,
naneseni naizgled sasvim neorganizovanim potezima četke. Slikar tako analizu bojene
površine postiže tonovima, polutonovima, crtežom ili senkama, menjajući takođe, u
zavisnosti od upotrebljenih elemenata i površine na slici, optičku senzaciju. Čistim likovnim
postupkom, bez naracije, Milunović je ovo remek-delo naslikao „kao što je radio Bodler, koji
jednim podlaganjem reči tajanstveno okadi i zamiriše čitav stih i čitavu rečenicu”.

Mrtva priroda , 1930.

"Promene u Milunovićevom slikarstvu primećene su već 1927. godine na Šestoj

jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Novom Sadu. Svežina koju su opazili kritičari potekla je
od neposrednijeg izražavanja, iako se senzibilitetu i intuiciji Milunović nikad neće u
potpunosti prepustiti. Njegova slika ostala je konstruktivna, kompoziciono jasna i čista,
plastički postavljena, a slikar će uvek ostati veran duhu geometrizma i čvrstine. Oko 1930.
okupiran je gipsanim torzom, u jednim, i mrtvim prirodama s korpama i voćem, u drugim
slikama. Tako je Mrtva priroda sa violinom, veliko slikarsko ostvarenje i jedna od
najznačajnijih slika srpskog i jugoslovenskog slikarstva uopšte, sva podređena
klasicističkom miru, vrhunskih slikarskih dometa. Slučaj je hteo da Milunović gotovo
istovremeno naslika još jedno remek-delo, svog i jugoslovenskog slikarstva. Šardenovski
rađena, Mrtva priroda se koloristički (sivo, zeleno, mrko), kao i u slikarskom postupku,
vezuje za pomenutu sliku. Iako izgleda kao da je sve rađeno lenjirom i konstruktivno, slika
ima mnogo svetlosti i vazduha, što dolazi od načina tretiranja površina i bojenih akcenata
koje slikar uvodi, zaista koristeći lenjir, da bi postigao klasicistički mir i red. Miodrag B.
Protić, zadivljen pred ovim Milunovićevim delima, majstora je upitao kako je postigao takvu
brzinu i sigurnost pravih dugih poteza na Violini. Slikar je začuđen odgovorio – lenjirom!
Blizak prijatelj, a kasnije i Milunovićev kum, Beljanski je Mrtvu prirodu kupio od autora u
Parizu. Sećajući se tog događaja, komentarisao je kako je Milo imao običaj da sliku
„ugnjavi”; da se to ne bi desilo, još vlažnu i „nedovršenu” odneo ju je iz ateljea."

Na Senjaku, 1942.

Provodeći vreme isključivo u Beogradu neposredno pre i tokom Drugog svetskog rata,
Milunović slika teme iz svog okruženja: portrete bliskih prijatelja, poznanika i kolekcionara,
mrtve prirode, vedute Beograda i ulične predele Topčiderskog brda, gde za vreme rata
provodi najviše vremena. Impresionističkom pogledu na predeo, o kojem je Rastko Petrović
govorio još 1932, Milunović se sve češće vraća pred kraj decenije i tokom rata. Na slici Na
Senjaku (Kuća na Topčiderskom brdu – Tuzlanska ulica), gde ton i dalje nadvladava čistu
boju, osvetljenost površina i igra koju senke stvaraju na njima, menjajući im strukturu,
predstavlja glavni razlog ovakvog slikarskog razmišljanja. Slika je komponovana
promišljeno, sa blagom dijagonalom ograde kako bi se uzdignutom prednjem planu
suprotstavila široka bela mrlja fasade koja otvara prostor pozadine. Okruženost kuće
ogradom i drvećem, osim što ima funkciju da igru senki na fasadi poveže s realnošću,
smišljena je i da stvori utisak bezbednosti, kuće kao sigurnog utočišta, definicije bliske
slikarstvu intimizma, još uvek aktuelnog u beogradskoj umetnosti u vreme kada je Milunović
naslikao ovo platno. Tako ova kuća donosi izvestan prizvuk sećanja na nešto što je bilo, što
pripada prošlim vremenima i što je u Milunovićevom urbanom pejzažu ponovo oživelo. Ipak,
umesto otuđenosti koju bismo očekivali od izgleda ove prazne fasade, zahvaljujući upravo
svetlosnoj igri na njoj, ona nudi unutrašnji mir, spokoj i toplinu. U ovaj sud uklapa se i
mišljenje kritičara Rastka Petrovića da Milunović „ima to veliko gospodarstvo nad paletom i
istovremeno retko poetsko osećanje slikarskog objekta”.

(Spomen zbirka Pavle Beljanski )

Enlarge this image

Veliki sto, 1958.

( Narodna skupstina Srbije )
Masline, 1958.
( Muzej grada Beograda )

Мило Милуновић (1897–1967) је сликајући пределе прошао кроз импресионистичку

фазу, да би од 1950. отпочео последњу, са елементима експресионизма. Сликајући
МАСЛИНЕ он излази из тамног колорита и расветљава палету медитеранским
плаветнилом. Прихватајући боју као суштински начин свог изражавања, он дубоко
поетизира структуру слике ширећи подручје посматрања. Слику развија у дубину, кроз
планове и простор, у богатим модулацијама светлог и тамног, валерског и тонског.

Enlarge this image

Plodovi mora, 1954.

Enlarge this image

Ptice u kavezu, 1958.

Naslov: Re: Milo Milunović Sre 7 Mar - 10:12

Tragicni suton, 1965.

Jarebice u kavezu, 1956. Enlarge this image

Satir i nimfa, 1965.
Enlarge this image
Enterijer sa violinom
Tri zene

Naslov: Re: Milo Milunović Čet 22 Mar - 8:53

Enlarge this image Click to see fullsize

Iz predgradja, 1935. - 36.
Enlarge this image
Gavran, 1953.
Enlarge this image
Raze, 1959. Enlarge this image
Manastir Decani, 1959.

Enlarge this image

Vrsa na steni, 1959.

Enlarge this image

Sova, 1959.

Naslov: Re: Milo Milunović Čet 22 Mar - 16:40

Enlarge this image
Grana limunaova na prozoru

Naslov: Re: Milo Milunović Čet 29 Mar - 21:01

Naslov: Re: Milo Milunović Čet 29 Mar - 21:03

Enlarge this image Click to see fullsize

Enlarge this image
Enlarge this image
Naslov: Re: Milo Milunović Ned 15 Apr - 18:50
Enlarge this image

Na Senjaku