Fridrih Niče

Prva velika tema Ničeove filozofije je smrt boga. Martn Buber jednom je utvrdio da je ta Ničeova teza
zaključna reč metafizike i označio je krajnom situacijomveka u kojoj se kriza savremenosti oglašava u
svojoj poslednjoj oštrini. Eugen Bizer smatra da Niče ni sa jednom rečju nije tako potresao naše vreme,
kao što je to učinio s rečenicom „bog je mrtav“, ali isto tako ni sa jednom nije izazvao ni toliko
nerazumevanja.

Niče ne tvrdi da nema boga, on čak ni ne kaže: ja ne verujem u boga; on se ne ograničava ni na

psihološko tvrđenje neverstva, niti pokuđava dokazati nepostojanost božijeg bića iz mehaničko-
prirodnih, materijalističkih pozicija. On samo kaže: bog je danas mrtav, i ta tvrdnja je samo stanje
savremene duhovne situacije vremena.

Niče se zapravo pita: Zašto je umro bog? Uzrok smrti boga se može pronaći u samom hrišćanstvu jer je
ono upropastilo sve istine u kojima je pre njegove pojave živeo čovek, a pre svega tragičnu istinu
predsokratovke Grčke. Hrišćanstvo je umesto tog punog, ekstatičnog života u kome su mnogi bogovi bili
poput ljudi stavio sama razmišljanja apstraktnog boga, moralni red sveta, besmrtnost, greh, milost,
iskupljenje. Zbog toga je za Ničea hrišćanstvo „forma raspada starog sveta“, a ujedno i „najfatalnija laž“
koja najviđe zavodi, pa zato mrzi hrišćanstvo „smrtnom mržnjom“, a hrišćane bi „strpao u ludnicu“.

„Nazivam hrišćanstvo velikim prokletstvom, velikom unutrađnjom propadanju, velikim insrumentom

osvete kojem ni jedno sredstvo nije dovoljno otrovno, potajno, podzemno, maleno. Nazivam hrišćanstvo
besmrtnom sramotom čovečanstva“.

Po Ničeu u hrišćanstvu postoji i čitava škola koja pripisuje sredstva za što uspešnije zaluđivanje i
zavođenje do vere: treba zauzeti sfere odakle bi mogao doći otpor- filozofiju i mudrost, treba odbaciti
nepoverenje, opreznost, ne može se stalno kritikovati, ipak u nešto treba verovati, prihvatiti kao
"sigurno i sveto". Niče kritikuje hrišćanstvo jer smatra da je osporio druge stvari- uništio veliki
Rim, onemogućio razna prirodna istraživanja, zapostavlja uspehe islama, čak i renesansu,
krivicom Lutera, učinio suvišnom, bespotrebnom.

Za Ničea jedino sam Isus nije zapravo predmet kritike. Smrt hrišćanskog boga kao i čitavog
prvog dela Zaratustre (persijski filozof i prorok) bila je tema Ničeovog dela. Zaratustra ne tvrdi
smrt politeističkog boga (iz vremena kada su bogovi imali ljudsku slabost), već večnog boga.
Smrt boga je ujedno završetak priče u kojoj je pravi svet postao bajka i u kojem je čovek bio
otuđen u onom nečovečnom i nadčovečnom. Smrt boga za Ničea nije čin divljeg, nesputanog
buntovništva, već posledica, a ujedno i negacija ljudskog samootuđenja u hrišćanstvu, metafizici
i moralu, akt samospoznaje. U tom smislu je delovao izuzetno snažno na čitave generacije
književnika i filozofa.

Smrt boga definitivno negira i hrišćansko učenje o zagrobnom životu. Istina onog zagrobnog
života je čovek, bolesni, slabi, umorni čovek, ali čovek koji još ipak nije do kraja uništen jer još
radije hoće ništa, nego ništa da neće. On radije sledi iluziju o tžzagrobnm životu nego da prizna
džsvoju prazninu, svoje potpuno nehtenje. Hrišćanstvo se obraća umornim dušama, ali i oni
najjači imaju svoje umorne trenutke. Hrišćanstvo zato želi da slomi i jake, obeshrabri njihovu
hrabrost, iskoristiti njihove loše trenutke, slabosti. Hrišćanstvo nastupa kada smo do grla
zatrovani i onda počinjemo verovati natčulnim istinama i vodimo se ka sferi neokaljanog,
netaknutog, čistog duha.

Ali prava istina čoveka nije, kao što misli hrišćanstvo, duh već telo. Telo nije zamišljeno kao
fiziološki organizam, već je ono kao simptom i simbol čulno-misaonog ponašanja čoveka. Duh je
nasuprot tome samo oružje i igračka takvog tela. Niče identifikuje telo s dubljim zbivanjem
čoveka, s njegovom pravom osobnošću, vlastitošću. U telu je Niče spoznao slepi, nepoznati um
koji je mudriji od našeg uma.

Ali zašto je umro bog? Ima li njegova smrt utivaj na prevrednovanje svih vrednosti ljudskog
života? Kako da čovek podnese odgovornost te smrti, kako da je izdrži?

Bog je umro I time je pre svega stavljena u pitanje čitava dosadašnja struktura vremena. Svetska
istorija nije više govor božanstva već je postavljena na sebe samu. Niče pokušava da razbije tu
teološku bit evropskog shvaćanja istorije kao stalnog i neponovljivog napredovanja rema
poslednjim ciljevima. Smrt boga pretpostavka je za takvo shvaćanje vremena.

Bog je umro da bi mogao živeti čovek. Čovek koji nema snage da poniženje pretvori u moć
vladanja, ne može da prihvati smrt boga. Religija je vekovima ponižavala čoveka I ubeđivala o
njegovoj nemoći, o daru koji prima s nebesa I tako uništavala u njemu prave ljudske vladalačke
snage. Niče postavlja dilemu da li će vladati bog ili čovek. Dostojevski kaće da ako bog postoji mi
ne možemo ništa protiv njegove volje, a ako ga nema, onda je potpuna volja moja I dužan sam
da je obavim. Prema Kirilu je apsurd “spoznati da nema boga, a ne spoznati da se u istom času
sam postaje bog”. Njegovo racionalno pitanje je da li uopšte postoji bog. Pianje ostaje
otvoreno.

Po Ničeu Bog je umro I zbog toga čovek mora da vlada. Volja za moć, druga velika tema Ničeove
filozofije neposrena je I smatra da bog ne bi mogao umreti dag a na to nije prisilila čovekova
volja za moć. Zaratustra, u ovom slučaju sam Niče smatra kako jak čovek koji poseduje volju za
moć zamenjuje umrlog boga. Bogovi sada više ne postoje I hrišćanski bog je umro. Sada nastupa
era čoveka: realna, telesna, životna volja za moć trijumfuje nad umrlom I beživotnom
trascedencijom. Sa činjenicom da je bog mrtav otpočinje prevrednovanje dosada najviših
vrednosti. Čovek sam prelazi tim činjenicama u drugu istoriju, koja je ušla jer se u njoj iskušava I
preuzima princim svega vrednovanja, volju za moć, bit svega bivstvujućeg.
Bio je poljskog porekla. Izvorno njegovo prezime je Nicki, ali je zbog protestantske veroispovesti morao
da napusti teritoriju Nemačke i da se preseli u Prusku. Od svoje četvrte godine živeo je u ženskom
društvu, što na njega ostavlja negativne posledice, a život okončava pomračenog uma, kao i njegov otac.
Ničea je odlikovala neobična osetljivost i to u dvostrukom smislu. Za razliku od nemačkih filozofa umeo
je da prepozna neke fenomene, da ih percipira i protumaci, a sa druge strane bio je vrlo osetljiva osoba
što ga je verovatno dovelo do stanja pomračenosti uma. Studirao je filologiju i bio je brilijantan student,
vrlo brzo je nadmašio svoje profesore i nalazio je nove puteve za tumačenje onoga što su profesori
govorili. Ničeova nadarenost je vrlo rano uočena, tako da je on i pre nego što je doktorirao, u svojoj
dvadeset i petoj godini izabran za profesora, što je neviđen presedan u istoriji nemačkih akademskih
krugova. Doktorirao je sa delom "HOMER i KLASIČNA TELEOLOGIJA". Niče predstavlja neku vrstu
autsajdera u filozofiji, nije imao temeljno obrazovanje iz filozofije, ali je pokazivao neobičnu sposobnost
percipiranja određenih filozofskih problema. Pod uticajem Ničea bili su Ril, Tard, Derida i Fuko.

Niče je jedan od filozofa koji se svrstava voluntaristicki pravac u filozofiji koji je, inače, osnovao
Šopenhauer, a koji je Niče svojski doradio i na najbolji način prezentovao. Zastupao je dosta radikalno
shvatanje, u kojem je ostao usamljen, a kao i Šopenhauer i Niče je to neprihvatanje teško podnosio.
Njegova pozicija bila je delo njega samoga. Pored naturalizma njegova pozicija bi se mogla nazvati i
vitalizam, odnosno voluntarizam.

Niče je bio svedok da nauka ubrzano menja i lice zemlje i poglede ljudi. u ovom periodu zapravo počinje
da se rađa savremeni svet, sa filmom, štampom, masovnim medijima, novom arhitekturom.