Универзитет у Бањој Луци

Филолошки факултет

СЕМИНАРСКИ РАД

Доминик Смоле

Студент: Милијана Черековић

Број индекса: 1567/14

Доминик Смоле (1929. - 1992.) био је словеначки писац и драматург.
Рођен је 24. августа 1929. у Љубљани. Након завршетка Другог
свјетског рата завршио је гимназију и запослио се као новинар Радио-
Љубљане. Био је редатељ Словенског позоришта младих, а касније и
Драмског позоришта. Ту среће Јожа Јаворшека и Жарка Петана који су
имали утицај на његову потрагу за новим начинима изражавања у
позоришту. Средином 1950-их радио је на "Одеру 57", алтернативном
позоришту основаном од стране младих словеначких умјетника и
аутора, који су у словеначко позориште увели модерније приступе.
Смоле је припадао тзв. Критичкој генерацији, групи талентованих
младих интелектуалаца, углавном из Љубљане, који су покушавали да
оспоре строгу и репресивну културну политику Титовог режима у
Словенији. Послије распада групе, који се десио након хапшења Јоже
Пучника, Смоле се повукао у приватни живот. Неколико година послије
посветио се писању. Током овог периода био је у контакту са пјесником
Едвардом Коцбеком, који га је снажно охрабривао да настави своју
књижевну каријеру.

Смоле није био плодан писац; није створио велики књижевни опус, али
се његови радови сматрају врхунцем модерне словенске књижевности.
Био је сарадник књижевних и културних часописа који су се борили да
отворе простор за јавну дебату у комунистичкој Словенији 60-их година
20. вијека. Заједно с писцима окупљеним око часописа "Беседа",
"Ревија 57" и "Перспективе" много је допринио поразу вулгарног
догматског схватања умјетности и практицистичког гледања на
словеначку књижевност. Своја прва прозна дјела почео је да објављује
у часопису "Беседа." У драмском стваралаштву припада му централно
мјесто. Његов драмски првијенац, "Путовање у Коромандију", добио је
1955. прву награду на конкурсу за савремену словеначку драму. Писао
је пјесме и приповијетке у које је, поред реалистичке очигледности,
уводио и филозофско мудровање о егзистенцијалним димензијама
људског живота. У бројним новелама Смоле је открио неаутентичност
постојања, открио истину о индивидуалној судбини и заложио се за
идеју о самореализацији субјективне суштине. Начело самореализације
постало је основна мисаона порука Смолеових новела и по тој својој
особини ове новеле су карактеристичан примјер егзистенцијалистичке
литературе. Из тематског склопа сличног новелама настао је роман
"Црни дани и бели дан" (1958.) који је израз ондашњег пишчевог
погледа на свијет. За овај роман добио је наредне године угледну
словеначку књижевну награду "Прежихов Воранц." Његова афирмација
као писца расте и убрзо је уврштен међу најбоље савремене словеначке
књижевнике.

Иста мисаона основа присутна је и у његовим првим драмама. Драми

је посветио највише пажње и она је постала његов лични изражајни
медијум. Написао је сљедеће драме: "Мостови" (1948.), "Путовање у
Коромандију" (1956.), "Коромандије нема?" (1957.), "Игрице" (1957.),
"Антигона" (1961.), "Весела игра у тамном" (1966.), "Цвеће зла" (1967.)
и "Крштење на Савици" (1969.). Оно што се одмах запажа у свим овим
Смолеовим дјелима је његово првенствено интересовање за етички
положај човјека у савременим условима живота и неслагање са
"соцреалистичким" схватањима у литератури.

Литерарно значајни процеси почињу у драми "Путовање у

Коромандију." У овој драми постојала је идеја о субјективизацији
свијета која треба да постане морални програм појединца и читавог
људског рода, али је већ сљедећи текст грађен на тези о тоталној
апсурдности свијета. Ова теза, истина, још не искључује индивидуално
трагање и налажење смисла и темеља живота за појединца који трага.
Трагање за смислом постојања је неуништиво, развија се у "непрекидно
чврстом ланцу", што значи да је оно конструктивна одредница
човјекове егзистенције у цјелини.

Стваралачки врхунац Смоле је достигао драмом "Антигона." Узео је

антички мотив и интерпретирао га на свој начин и то до те мјере да је
могуће говорити о opus proprium савремене словеначке књижевности.
Смоле је за своју Антигону (пркосну дјевојку распету између
покорности државним, друштвеним и породичним нормама и љубави за
брата која је за њу закон изнад људских конвенција - што људима
показује пут који морају да слиједе, без обзира на посљедице) нашао
оригинално драматуршко рјешење: док Креонт, Тиресија, Хемон,
Исмена, Стражар и Паж на сцени бране своје животне и моралне
ставове, Антигона се уопште не појављује на сцени, али се сваки њен
чин и ријеч коментаришу реакцијама осталих ликова. То је условило
различита тумачења основне поруке Смолеове драме, о чему пише
Тарас Кермаунер: "Антигона је одмах добила признање општекултурне
јавности (мада у почетку још не и званичне критике јер је званична
критика покушала да је прећути). Током година, њена слава је расла,
док је нису, тако рећи једногласно, признали за најбољу словеначку
драму послије Цанкара. Обрађујући познату античку причу о
непослушности појединца у односу на друштво, односно државу, али та
непослушност је истовремено потпуна послушност нечем другом,
законима који владају као идеје нашим свијетом и надређени су голој,
социјално-политичкој и историјској емпирији и пракси. Али,
словеначка јавност није запазила да се Антигона не појављује, да је
заправо конкретно нема, да постоји само на начин НЕ. Драма се читала
као да је Антигона сасвим једносмјеран борац који својим чврстим
карактером, монолитношћу, досљедношћу, вјерношћу морално
побјеђује друштво, мада је физички потучен."

Према тези Кермаунера, Антигона жели да утврди свој

егзистенцијални положај, а то је могуће тек пошто упозна истину
свијета. По њеном, та истина треба да је заснована на равнотежи
између природе и савјести, а све оно што није засновано у поменутој
равнотежи човјеку је туђе. Забраном сахрањивања, власт је порушила
управо ту хармонију. Стил живота који у Теби влада послије завршеног
рата је сила против које се Антигона буни. Њене премисе стога треба
упоредити са мисаоном основом те стварности. Мисаону основу
(тебанске) стварности чине: идеја о свијету као јединој и најбољој
могућој датости, привређивачки утилитаризам као девиза потрошачког
друштва. Овакав ред ствари власт чува и штити, а тиме дозвољава сва
индивидуална искривљавања од којих аутор помиње укљученост у игру
због личне користи и лагодности. У описаној атмосфери само је
Антигона у стању да се одлучи за акцију, а и та акција је само
индивидуална самореализација која не жели да измијени свијет, већ га
својим понашањем само негативно вреднује. Успостављањем апсолутне
вриједности субјекта који има свој сопствени етос, створена је
могућност његовог спасења. Зато су људи као што је Антигона нека
врста божјих посланика. Они међу нама одржавају дубљи, темељнији,
свети Ред, без којег би човјечанство било изгубљено у празнини насиља
и похлепе.

Ово дјело изазвало је оштра реаговања ауторових идејно-естетских

противника, али је такође, имало велики успјех у културној јавности
Словеније. У анкети коју је организовао часопис "Сцена" Смоле је за
"Антигону" рекао да у словеначкој науци о књижевности и позоришној
хроници котира као врхунац послијератне словеначке драмске
књижевности, да ју у осталим републикама Југославије уносе у
различите антологије, збирке или приказе и да је извјесне ресонансе,
драма у преводима, имала и у иностранству. Смоле истиче да драмско
дјело не вриједи писати на силу, да добра идеја и добра форма дјела
искрсавају из дубљих човјекових искустава о свијету.

Послије "Антигоне" Смоле је најприје одбацио могућност активизма

("Весела игра у тамном"), да би одмах затим за посљедњу истину
свијета прогласио зло ("Цвеће зла"). У категоријама активизма и зла
креће се и најновије Смолеово драмско дјело под насловом "Крштење
на Савици." Ово дјело је адаптација Прешернове истоимене лирско-
епске поеме. Први дио драмске радње посвећен је разочарењу у цркву
као институцију: свештеници су се професионализовали а обреди
технифицирали. Чртомир полази од премисе о злу, а њему насупрот
поставља акцију (активизам) утемељену у трансценденцији. Чртомир
жели да од безбожничког и обичног свијета добије свијет одан Богу на
живот и смрт. Апсолутна предност трансценденталном бићу доживљава
бродолом јунаковом смрћу; очигледно да је ту ријеч о крају сваког
активизма и прихватању функционалистичког погледа на свијет. На тај
начин завршена је фаза започета још у првој његовој драми, а
приближила се и наслутила структуралистичка литература. У вези с
тим треба поменути да се аутор поново латио приповједачке прозе
("Путеви ка Марији") у којој преиспитује свој нови степен
доживљавања.
И у форми је Смолеова "Антигона" била, за своје вријеме, не само
поема смјелог духа него и дјело модерне драмске поетске структуре.
Писана је у стиховима, што је било изненађење јер се прије овог дјела
Смоле бавио искључиво прозом. Осим тога, драма у стиху ријетко се
јављала у словеначкој драмској традицији.

Смоле је већину живота провео у Љубљани, гдје је и умро 1992. године.

Литература:

"Југословенски драмски писци 20. века", Петар Марјановић, Нови Сад

1985.

"Позоришни живот у Словенији" (1945 - 1970), Сцена, Нови Сад (Тарас

Кермаунер о Доминику Смолеу)

"Савремена југословенска драма", Просвета, Београд, 1968. (предговор

Смолеовој Антигони Тераса Кермаунера)