OSNOVI

TRANSFUZIOLOGIJE

Bela Balint * Miroljub Trkulić

 ISTORIJAT TRANSFUZIOLOGIJE

Vekovima se verovalo da je krv deo tela u kojem su

pohranjeni ži-
Vot, zdravlje i snaga. Početkom l7 veka otkriveno je
kako radi srce i teče krv. Time su stvoreni
preduslovi za transfuzijsko lečenje. Sve do prvih
godina 2o veka transfuzijsko lečenje pokušavano je
transfuzijama životinjske i vlastite ili tuđe ljudske
krvi. Zbog nepoznavanja krvnih grupa, ppst-
transfuzijske hemolitičke reakcije
I smrt lečenog bolesnika bile su vrlo česte, a uspeh
lečenja redak.
Transfuziologija, pojam čije značenje nije samo
tehnički postupak, već je terapijska primena krvi,
proizašla iz nauke o krvnim grupama, koju je
zasnovao Landsteiner. Ona je danas ustvari velika
oblast koja obuhvata : humanu imunologiju,
imunohematologiju i humanu genetiku.
TRANSFUZIJA krvi u samom smislu reči kao
pojam označava PRELIVANJE ili PRETAKANJE
krvi iz zdravog organizma u oboleli. Ideja da se
izgubljena krv nadoknađuje krvlju životinja ili
druge osobe stara je koliko i svet. Dokazi za to su
brojni običaji koji su se do danas zadržali na raznim
kontinentima u čitavom svetu. I danas je običaj u
centralnoj australiji da se starim i bolesnim
osobama daje da piju krv mladih osoba. Ima pisanih
podataka kod starih grka da je iskrvavljenim
ranjenicima
Na ratištu davana ljudska ili životinjska krv da piju
u cilu bržeg zarastanja rana. U nekim plemenima
južne amerike najpopularniji metod isterivanja zlih
duhova sastojao u puštanju venske krvi, u nadi da će
demoni izaći iz organizma zajedno sa krvlju. Za
rimljane se tvrdi da su nakon gladijatorskih borbi
utrčavali u arenu i pili krv ubijenih gladijatora radi
sticanja sopstvene hrabrosti.
Galen je smatrao da se krv stvara u jetri i da
vino potpomaže njenom stvaranju. Za arterije je
smatrao da su ispunjene vazduhom, koji u njima
cirkuliše, akrv teče kroz vene. Sve do početka l6
veka za krv se smatralo da je izvor života
snage,mladosti i svežine. Prva u literaturi opisana
transfuzija krvi u terapeutske svrhe izvedena je
l49o godine u Rimu papi Inoketiju Vlll, koji je u
dubokoj starosti bio na samrti. Lekari su predlagali
davanje krvi od trojice mladića, ubrizgavanjem u
papine vene. To je i obavljeno . Rezultat ovog prvog
pokušaja direktne transfuzije bio je smrtni ishod
pape i trojice mladića od kojih je uzeta krv.
L667 god. Žan Baptista Deniz opisao je transfuziju
koja je izvršena nad mladićem koji je pao u ludilo
zbog nesrećne ljubavi. Tom prilikom data je za
transfuziju teleća krv ~ zbog svoje blagosti i
svežine, kako bi mogla ugasiti vrelinu njegove krvi.
Nažalost rezultati ishoda nisu zabeleženi.Prvi lekar
koji se usudio da ponovo počne sa primenom
humane transfuzije krvi, bio je engleski ginekolog
James Blundel, koji je konstruisao aparat za davanje
transfuzije krvi. Aparat se sastojao od posebnih
igala za venepunkciju i velikog broja brizgalica.
Krv je uuimao od jakih i zdravih osoba i ubrizgavao
u vene iskrvavljenih žena nakon porođaja. Ovo su
prve medicinske indikacije za primenu transfuzije
krvi kod akutnog iskrvavljenja. Uspeh je bio
selektivan, a razlog je bio nepoznavanje ,i
neutvrđivanje krvnih grupa.l829god. l93o god.
Landseiner svojim epohalnim otkrićem otkriva
prirodna anti-A, i anti-B antitela kod ljudi i naziva
ih IZO-
AGULTININIMA. Ovo je prvo značajno naučno
otkriće u području transfuziologije, koje ni do danas
nije opovrgnuto. Landsteiner radi ovog otkrića
dobija nobelovu nagradu, l940g. Za medicinu. Iste
godine pronađen je i Rh antigen. Tako su otkrivene
krvne grupe ABO i Rh-D sistema.
Prvu humanu transfuziju u našim krajevima
primenio je Dr Subotić jednom oficiru u Cerskoj
ofanzivi. Tada je primećeno da limunska kiselina
pomešana sa krvlju sprečava njeno koagulisanje, na
taj način postavljeni su temelji KONZERVACIJE
krvi. Drugi
svetski ratomogućio je najširu masovnu primenu
konzervisane krvi
i plazme na prvim borbenim linijama. Poznavanje
krvnih grupa „
„ ABO i Rh-D sistema“ te mogućnosti konze
rvacije i brzog transporta omogućava da krv uzeta u
jednoj zemlji, bude primenjivana u drugoj.
Organizaciju prikupljanja krvi preuzima Crveni
krst. Nakon drugog svetskog rata osnivaju se brojni
centri za transfuziju krvi u svetu. Najveći značaj
otkrića novih krvnih grupa biohemijskih supstanci
odgovornih za njihovo ponašanje, i imunološkim
mehanizama leži u dragocenom doprinosu za
transplantaciju tkiva i organa. Od l95l god. Zavod
za transfuziju krvi u saradnji sa Crvenim krstom
pokreće inicijativu i vrši organizovano okupljanje
dobrovoljnih, neplaćenih davalaca krvi, anonimnih
za primaoce. Taj princip postaje doktrina, a mobilne
ekipe zavoda za transfuziju krvi kreću se u svim
regionima zemlje.

Krv i krvni sastojci

Hematopoezni sistem funkcioniše kao celina koju

čine organi i tkiva koji učestvuju u stvaranju krvnih
ćelija i u
Hemostazi. Ovaj sistem čine: koštana srž, timus,
slezina, limfni čvorovi i limfne žlezde duž
respiratornog, digestivnog i urinarnog trakta. Sve
krvne ćelije nastaju iz matične ćelije koja ima
sposobnost sazrevanja ali i samoodržavanja. To se
događa u koštanoj srži. U krvi se nalaze samo zrele
krvne ćelije koje su nastale sazrevanjem i
diferenciranjem kroz više oblika. Kod bolesne
osobe i sa ubrzanom razgradnjom krvnih ćelija, u
krvi raste broj mladih-nezrelih ćelija. Jako
povećanje mladih ćelija nalazi se kod zloćudnih
bolesti krvi ili HEMOBLASTOZAMA.
KRV je kompleksno tečno tkivo koje se
sastoji iz krvnih ćelija koje plivaju u krvnoj plazmi.
Krv cirkuliše u zatvorenom vaskularnom sistemu.
Krv čini oko 7% telesne težine. Volumen krvi kod
muškaraca iznosi oko 7o ml/kg, a kod žena 63ml/kg
tele-
sne težine.
PLAZMA je tečni deo krvi, satoji se od vode,
mineralnih materija, uglenih hidrata, masti i više od
3oo raznih belančevina. Najznačajniji su albumini,
globulini, imunoglobulini, fibrinogen i
Drugi faktori koagulacije.
HEMATOKRIT predstavlja odnos između
tečnog dela krvi
I krvnih ćelija. Hematokrit je postotak eritrocita na
jedinicu volumena krvi, Normalne vrednosti Hct za
muškarce iznosi od 42-52%, dok za žene od 36-
47%. Volumen plazme iznosi oko 4oml/kg telesne
težine. Volumen krvi na kilogram telesne mase
znatno je veći kod novorođenčeta nego kod odraslih
osoba. Isto
Tako veća je i koncentracija krvnih ćelija.
SERUM se razlikuje od plazme. Krv u
epruveti u kojoj se ne nalazi antikoagulanti rastvor
zgrušava se – koaguliše. Nastaje crveni ugrušak,
koji se sastoji od krvnih ćelija i proteina, a oko
njega se nalazi prozirna žuta tekućina, To je serum.
On ima isti sastav kao i plazma, samo što u njemu
nema fibrinogena. Tokom zgrušavanja fibrinogen je
prešao u fibrin i u ugrušku veže krvne ćelije.
Mućkanjem epruvete ćelije se nemogu ponovo
resuspendi-
rati. Serum se može dobiti i iz plazme. Dodatkom
kalcijuma započinje zgrušavanje plazme i stvori se
bijeli ugrušak okružen prozirnom žućkastom
tekućinom – serumom.

KRVNE GRUPE ABO SISTEMA

Krvne grupe ljudi predstavljaju nepromenlive

biološke karakteristike, koje se po Mendelovim
zakonima, faktorima nasleđa, genima prenose sa
generacije na generaciju. Genetski i serološki krvne
grupe pokazuju strogu individualnost. Krvne grupe
spadaju u imunološke pojave, a serološki se
izražavaju reakcijom antigen – antitelo. Ag- An.
ANTIGENI: antigen je supstanca koja uneta u
organizam je sposobna da izazove stvaranje
specifičnih antitela. Ljudsi eritrociti sadrže veliki
broj antigena, koji su kao mozaik smešteni u
eritrocitnij membrani. Krvni serum može sadržavati
različita antitela za eritrocitne antigene. U
normalnom zdravom organizma nikada se ne nalaze
ISTOVREMENO antigen i odgovarajuće antitelo,
jer bi u tom slučaju spontano došlo do reakcije Ag-
An koja se manifestuje agultinacijom što je
katastrofalno za organizam. Antigeni karakteristični
za krvne grupe pripadaju glikoproteinima, oni su
komplex proteina i polisaharida. Polisaharidi
određuju IMUNOLOŠKU specifičnost, dok proteini
imaju antigensku sposobnost ili
ANTIGENIČNOST. Antigeni za krvne grupe su
termostabilni, na temperaturi od loo stepeni
Celzijusa oni ne gube svoja antigenska svojstva.
Pod povoljnim uslovima u suvom stanju mogu se
dugo očuvati, iz sasušenih krvnih mrlja moguće je
posle više meseci odrediti krvnu grupu. Kiseline,
baze, i bakterije ih razaraju.
ANTITELA –An, Ab –antibodi, antitela se
uglavnom nalaze
U krvnom serumu, ali ponekad mogu biti prisutna u
kolostrumu, mleku, eksudatima i ascitnoj tečnosti.
Pripadaju globulinskoj frakciji plazme, stvaraju se u
retikuloendotelnom sistemu RES-u,
I u plazma ćelijama. Antitela za krvnogrupne
antigene dele se:
a) kompletna ili prirodna antitela pripadaju
IgM klasi imu-
noglobulina, petovalentna su, imaju sposobnost da
direktno agultinišu eritrocite u slanom fiziološkom
rastvoru NaCl o,9%. Ova osobina je posedica
veličine IgM molekula, oni ne prelaze placentarnu
barijeru, deluju na sobnoj temperaturi od l8-25. Na
osnovu navedenih osobina antitela IgM klase
nazivaju se: hladnim, kompletnim i prirodnim ili
urođenim a nalaze se kod krvnih grupa iz ABO
sistema.
b) inkompletna ili imuna antitela pripadaju
IgG klasi imunoglobulina, dvovalentna su prolaze
placentarnu barjeru, iako se vežu za antigene
vidlivu reakciju daju tek na 37 stepeni Celzijusa,
zato se nazivaju topla.Ova antitela nastaju tek posle
imunizacije odgovarajućeg antigena, zato se
nazivaju imuna, i nikada se ne nalaze u zdravom
organizmu. Inkompletna, iako se vežu za antigene
reakcija postaje vidliva tek posle dodavanja
albumina ili Liss reagensa, ili AHG seruma, ili pak
dodatkom nekih drogih pojačivačkih sredstava. Ova
činjenica je značajna za patogenezu hemolitičke
bolesti novorođenčeta. Ovde spadaju antitela iz
grupe Resuss ili Rh-sistema.
Reakcija između Ag i An manifestuje se
agultinacijom, ili sleplivanjem krvnih elemenata u
veće ili manje nakupine. Ovaantitela se nazivaju
agultinini ili hemagultinini za eritrocite. Antitela
koja izazivaju razaranje ili lizu eritrocita nazivaju se
lizini.
Po pravilu u normalnom organizmu nikada se
ne nalaze istovremeno Ag i odgovarajuće Ab.

Krvne grupe:

A sadrži na er. Antigen A, a u plazmi antitela

anti-B 42,2%
 B sadrži na er. Antigen B, a u plazmi antitelo
anti-A 14,3%

AB sadrži na er.Antigen A i B, u plazmi nema

antitela 7,2%

O na er.nema antigena,u plazmi antitela anti-A i

anti-B 36,1%

U jezgru svake ćelije nalaze se nosioci naslednih

osobina. Najsitnije osnovne čestice koje prenose
nasledne osobine jesu geni. Veliki broj gena svaki
na određenom mestu, poređani u parove, čine
hromozome. Ako su odgovarajući geni na paru
hromozoma isti, onda je u pitanj HOMOZIGOT., a
ako su geni različiti, onda je u pitanje
HETEROZIGOT. Vidlive nasledne osobine
nazivaju se FENOTIP, a skup svih naslednih
osobina vidlivih i nevidlivih naziva se GENOTIP.
Krvne grupe se nasleđuju pomoću jednog para gena
na jednom hromozomskom paru. Svaka individua
nasleđuje od svakog roditelja po jedan hromozom
na kome se nalazi jedan gen. Otuda su moguće
različite kombinacije genotipova i fenotipova.
Prema Bersteinovoj teoriji imamo sledeće
mogućnosti:
1. Antigen A i B mogu se pojaviti na
eritrocitima deteta samo ako jedan ili oba
roditelja imaju taj antigen na svojim
eritrocitima.
 2. Ako jedan ili oba roditelja pripadaju krvnoj
grupi AB deca ne mogu pripadati krvnoj
grupi O.
3. Ako jedan ili oba roditelja pripadaju krvnoj
grupi O deca ne mogu pipadati grvnoj grupi
AB.
4. Osobe krvne grupe O uvek su homozigoti,
dok osobe krvne grupe AB uvek su
heterozigoti.
U nasleđivanju krvnih grupa potomci mogu biti
homozigoti kada istu osobinu nasleđuju od oca i od
majke ( AA, BB, OO, ) ili heterozigoti, kada od
svakog roditelja nasleđuju različite osobine. (AO,
BO, AB) Znači krvna grupa ABO sistema dokazuje
se pomoću Ag na eritrocitima i pomoću antitela koja
se nalaze u plazmi ili serumu ispitivane osobe.
Rezultati svih testova moraju biti identični. U
današnje vreme poznato je preko 65o eritrocitnih
Ag. Pored ABO sistema koji se rutinski određuje,
među najpoznatije spadaju; K, k, Dafi Dy, M, N, S,
s, Le. Antigenska šarolikost ćelija ljudske krvi je
tako velika da je praktično nemoguće naći dve
osobe sa identičnimeritrocitima, leukocitima ili
trombocitima, ako nisu jednojajni blizanci.
Aktivacija imunog sistema se u transfuziologiji
naziva aloimunizacijom i taj proces je uvek manje
ili više štetan po organizam. Membrana eritrocita
poseduje izvesne specifične osobine koje su
neophodne za obavljanje osnovne funkcije ove vrste
ćelija. To su
 1. izvanredna otpornost na udare koje eritrocit
trpi u arterijskoj cirkulaciji
2. posebna elastičnost potrebna za provlačenje
eritrocita kroz minijaturne otvore vaskularne mreže
u slezini
3. sposobnost smežuravanja i bubrenja
kojom eritrocit reaguje na osmotski pritisak u
meduli bubrega
4. osobina da emituje specifične signale
potrebne za uklanjanje eritrocita iz cirkulacije l2o
dana nakon njihovog postanka.
Eritrocitna membrana ima poseban značaj u
kliničkoj praksi, jer su na njoj smešteni antigeni
krvnih grupa bitni za imunohematologiju i
transfuziju krvi, može biti mesto molekularnih
oštećenja odgovornih za nastanak nekih urođenih
hemolitičkih anemija.
Dvostruki lipidni sloj, koji čini 6o% ukupne
debline membrane sastoji se najviše iz iz molekula
fosfolipida, zatim holesterola i najmanje glikolipida.
Hidrofobni delovi delovi molekula lipida
zauzimaju unutrašnjost, a hidrofilni spoljašnje
delove lipidnog sloja. Materije rastvorlive u
mastima ( kiseonik i uglen-dioksid) , lako difunduju
između intracelularne i ekstracelularne tečnosti kroz
membranu.
U lipidni sloj inkorporisan je i Rh-D
polipeptid.
Molekuli uglenih hidrata uglavnom štrče iznad
površine membrane i sačinjavaju njen
uglikohidratni sloj koji se naziva glikokalis.
Funkcije ovog sloja su da : obezbedi negativni
površinski naboj ćelije, poveže ćelije međusobno, i
igra ulogu receptora membrane.

Određivanje krvnih grupa ABO sistema

Princip određivanja krvnih grupa ABO sistema

zasniva se na fiziološkoj izoagultinaciji između
seruma jedne i eritrocita druge osobe. ABO
testiranje eritrocita je osnovni pred-transfuzijski test
i sastoji se od dve procedure:
l. prvi je neposredno testiranje eritrocita
tipiziranjem antigena A i B uz pomoć specifičnog
test seruma;
2. druga je posredno testiranje antigena
eritrocita indirektnim ispitivanjem antitela u serumu
uz pomoć poznatih eritrocita krvne grupe a i krvne
grupe B.
Za određivanje krvnih grupa ABO sistema koriste
se dve tehnike:
a) određivanje na pločici:
ova metoda je orijentaciona i na osnovu nje nikada
se nemože izdati nalaz. Na staklenu pločicu stavi se
po jedna kap anti-A i anti-B seruma. Ovim kapima
doda se po jedna kap ispitivane krvi, promeša
staklenim štapićem i očitavamo agultinaciju.
Ako se u kapi krvi sa anti-A serumom pojavi
agultinacija, onda ispitivana osoba pripada KG-A.
U slučaju da se agultinacija pojavi samo u kapi krvi
sa serumom anti-B, onda ispitivana osoba pripada
KG –B.
Kada se agultinacija pojavi u obe kapi krvi ( i u kapi
sa anti-A i sa anti-B serumum), onda osoba koja se
ispituje pripada
Krvnoj grupi –AB.
Izostanak agultinacije u jednoj i drugoj kapi
dokazuje da ispitivana osoba pripada KG –O.
b) određivanje krvnih grupa u epruvetama:
analiza u epruvetama je tehnikakojom se
neizostavno potvrđuje nala na pločici.Standardno
se koristi sistem od sedam epruveta, od kojih se u
prvih pet ispituju antigeni eritrocita ispitivane osobe
sa monoklonskim poznatim test serumuma. U šestoj
i sedmoj epruveti dokazuju se nepoznata antitela u
ispitivanom serumu sa poznatim test eritrocitima
krvne grupe A i B. Ovo se izvodi u slanom
fiziološkom rastvoru O,9% NaCl. Epruvete se
ostave na sobnoj temperaturi 6o minuta i čita se
agultinacija. Proces se može ubrzati
centrifugiranjem na looo obrtaja l minutu.

TABELA ( određivanje KG u epruvetama)

Anti Anti Anti Eritrociti Eritrociti Krvna

A B AB A B grupa
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.
+ + - - + - + A
- - + + + + - B
+ + + + + - - AB
- - - - - + + 0
 Legenda: + ima aglutinacije
- nema aglutinacije

Eritociti kg –A bivaju agultinisani u serumu anti –A

i sa serumum anti –AB. Njihov serum sadrži
antitela anti –B, te agultiniše poznate eritrocite – B.
Eritrociti kg – B agultinišu u serumu anti – B i sa
serumom anti- AB,. Njihov serum sadrži antitela
anti –B te agultiniše poznate eritrocite – A.
Eritrociti kg –AB budu agultinisani u sva tri
seruma, a u serumu nisu prisutna antitela, te nećemo
imati agultinaciju as poznatim test eritrocitima A i B
.
Eritrociti kg – O neće biti agultinisani ni u jednom
test serumu, jer ne sadrže niti jedan antigen. Njihov
serum sadrži anti-A i anti – B
Antitela te će agultinisati poznate test eritrocite A i
B.

SISTEM RHESUS - Rh SISTEM

Prema broju do sada definisanih antigena, smatra se

da je krvnogrupni sistem Rhesus najsloženiji od
sistema krvnih grupa,obuhvatajuć’i 46 antigena
označenih od broja RH l do
RH 52 sa šest nedovoljno razvijenih antigena.+
Levin i Stetson su l939 godine objavili slučaj
intrauterine smrti fetusa upravo porođene žene u
čijem serumu su otkrili antitelo koje je specifično
agultinisalo eritrocite njenog muža.Kada je Levin
ispitivao serum porodikje, našao je antitelo koje je
reagovalo ne samo sa eritrocitima supruga, već isa
8o od lo4 davalaca kompatibilnih u sistemu ABO.
Landsteiner i Viener su l94o godineimunizacijom
zečeva sa eritrocitima majmuna Macacus Rhesus
otkrili izvesna antitela u serumu zečeva koja su
nazvali anti-Rh . Ubrzo se uspostavilo da su anti-Rh
antitela agultinisala i eritrocite ljudii to u 85%
slučajeva. Pošto se verovalo da obe vrste antitela
imaju istu antigensku determinantu ili specifičnost
novootkrivenom antigenu dodeljeno je ime Rh –
faktir. Sledećih godina usledila su otkrića novi
antitela koja su pokazivala izvesnu srodnost sa Rh –
faktorom.
Antigeni sistema Rhesus se nasleđuju pomoću
dva veoma homologna, tesno povezana gena na
kratkom kraku hromozoma l, i to RHD koji
produkuje D antigene, RHCE koji produkuje Cc i
Ee. Antigene. Prvi otkriveni i klinički najvažniji
antigen je antigen-D (RH l). Ispitivanja u
Jugoslaviji su pokazala da je 84,49% njenih
stanovnika Rh( D ) –pozitivno, a l5,5o% rh( D ) –
negativno. Antigen D je daleko najimunogeniji
među antigenima Rh i antigenima drugih
krvnogrupnih sistema, izuzev antigena A i B iz
sistema ABO. Antigeni Rh – sistema razvijaju se u
embrionalnom perijodu od 8 do l2 nedelje trudnoće.
Stetson je dokazao antigen –D kod embrija od 32 do
48mm. Na rođenju antigeni su potpuno razvijeni.
Svaki antigen Rh-sistema može da stimuliše pojavu
antitela u cirkulaciji osoba kojima je on stran..
Antigen D je polipeptid , transmembranski
protein vezan za citoskelet eritrocita. On se samo
delimično ističe iznad membrane eritrocita.
Prisustvo ovog antigena određuje da je osoba Rh-D
pozitivna, 85%, otsustvo antigena D govori da je
osoba Rh-D negativna l5% stanovništva. Od svih
varijanti najznačajnija je Du
Varijanta, otkrivena je l946 godine u Mančesteru od
grupe naučnika. Odlikuje se malim brojem
antigenskih mesta na eritrocitnoj membrani, ili pak
nedostatkom dela molekula antigenaRh-D. Kao
posledicu toga imamo slabiju agultinaciju, ili pak
odsustvo agultinacije sa anti-D serumumom. Radi
toga ovu reakciju završavamo Combsovim testom
Ukoliko je prisutna agultinacija osoba je Du
pozitivna, ukoliko agultinacija izostane osoba je Du
negativna.
Antigeni Rh – sistema različito su zastupljeni u
pojedinim zemljama. Tako antigen-C zastupljen je u
loo% slučajeva na eritrocitima stanovništva istočne
azije., u 7o% slučajeva stanovnika evrope, dok je
kod nas zastupljen u 6o% stanovništva. Antigen- c
je zastupljen kod 8o% stanovništva u evropi, dok u
istočnoj aziji javlja se u malim procentu.
Antigeni Rh sistema pripadaju polipeptidnim
čancima koji imaju izrazito hidrofobni karakter i
indirektno su vezani za skelet eritrocitne membrane.
Za polipeptidni lanac vezana je masna kiselina i
palmitin, preko sulfhidrilne grupe aminokiseline
cisteina. Cistein je bitan za antigensku ekspresiju.
Rh geni su kodominantni i nasleđuju se po
Mendeljevim pravilima nasledivanja. Kada oba
nasleđena gena kodiraju istu vrstu antigena, onda se
produkovani antigen ispoljava na eritrocitima u
dvostrukoj dozi, a osoba se smatra homozigotom za
taj antigen Kada nasleđeni geni produkuju različite
forme antigena onda se oba antigena ispoljavaju u
jednostrukoj zoni , a osoba se smatra heterozigotom
za taj antigen. Rh grupe se nasleđuju sa tri para
blisko lociranih gena t.j. gena za Cc, Dd, Ee. Koji
su usko povezani. Ovi kompleksi kao udruženi geni
prenose se na potomke sa generacije na generaciju.
Genotip označava skup gena, koji određuju antigene
na eritrocitnoj membrani. FENOTIP jedne osobe
predstavlja izbor antigena koji su dokazani u
serokškim reakcijama sa serumuma poznatih
specifičnosti.( to su antigeni koje možemo
dokazati).
Eritrocitni antigeni mogu biti:
- mesta za koje se vežu različite supstance koje se
nalaze u krvi
- vezna mesta za bakterije, viruse i parazite
- transportni protein za različite supstance
- vezna mesta za citokine.
ANTITELA Rh – sistema su imunoglobulini,
koji nastaju kao reakcija imunog sistema na
stimulaciju antigenima. Sintetišu ih B limfociti ili
plazma ćelije. Ova antitela gotovo se nikada ne
nalaze u plazmi zdravih osoba, koje nisu bile trudne
ili primale ne-adekvatnu transfuziju krvi. Antitela
u ovom sistemu nastaju kada je žena u trudnoći
imunizovana detetovim eritrocitima koji su ušli u
njen krvotok, na membrani fetalnih eritrocita nalaze
se antigeni koje majka nema na svojim eritrocitima
( nasleđeni od oca). Jednom imunizovana osoba to
ostaje za čitav život. Koncentracija antitela obično
raste , a kasnije opada. Ova antitela imaju sledeće
osobine:
- uvek su IMUNA
-predominantno su Ig-G klase
-dokazuju se na temperaturi od 37 C
-nastaju imunizacijom u trudnoći ili nakon
transfuzije Rh-D poz krvi
- prelaze placentarnu barijeru i uzrokuju
hemolitičku bolest novorođenčeta
- ne aktiviraju komplement

Određivanje Rh sistema

U runinskoj praksi svakodnevno se određuju sledeći

antigeni iz ovog sistema: Rh-D antigen antigen –C ,
c, E, e. , za određivanje se koriste dve metode:
- određivanje na pločici ili predmetom staklu, sa
monoklonskim anti-D serumom.
Način rada: na pločicu se kapne l-2 kapi anti-D
reagensa, dodaju se dve kapi 4o-6o% tne suspenzije
ispitivanih eritrocita u sopstvenom serumu, i
štapićem se promeša sadržaj. Uz daljnje mešanje,
pomicanje pločice, rezultat se očita unutar 2 minute
Prisutnost agultinacije znači da je osoba Rh-D
pozitivna, Odsustvo agultinacije znači da je osoba
Rh-D neg.
-metoda za određivanje u epruveti, način rada: u
epruvetu se kapne jedna kap 2-5%-tne suspenzije
ispitivanih eritrocita u fiziološkom rastvoru, ili
sopstvenom serumu, na to se doda l-2 kapi anti-D
monoklonskog seruma. Epruveta sa mešavinom
reagensa i eritrocita se protrese, i centrifugira l min.
na looo obrtaja. Epruveta se lagano protrese i čita se
rezultat Prisutnost agultinacije je Rh-D pozitivan.
Ukoliko nema agultinacijetreba proveriti na Du
antigen indirektnom metodom.. To se izvodi na
sledeći način:
-indirektna metoda za određivanje Du antigena:.
U epruvetu se kapne l-2 kapi anti-D monoklonskog
reagensa, tome dodamo l kap 3-5%tne suspenzije
ispitivanih eritrocita u sopstvenom serumu ili u
fiziološkom rastvoru. Epruveta se lagano protrese i
nikubira 3o-6o minuta na 37 C stepeni. Nakon
inkubacije eritrociti se peru tri puta sa fiziološkim
rastvorom NaCl koji se zattim odlije. Sedimentu
eritrocita doda se l -2 kapi anti-humanog seruma,
sadržaj se promeša i epruveta se centrifugira l
minutu na looo obrtaja. Čita se rezultat. Agultinacija
eritrocita u indirektnom određivanju Du antigena uz
prethodni negativni rezultat direktnom
jemetodom, znači da eritrociti imaju Du antigen.
Rezultat.je znači:
Rh-D negativan Du pozitivan. Ukoliko agultinacija
izostane imamo: Rh-D negativan Du negativan.
Ostali antigeni iz ovog sistema koji se rutinski
određuju C c, E e , dokazuju se anti-serumima na
sličan način. Uvek se prouči uputstvo proizvođača
koje se mora u potpunosti ispoštovati da bi se dobio
valjani-dobar rezultat.

HEMOLIZNA BOLEST NOVOROĐENČETA

–HBN

Hemolizna bolest novorođenčeta ( HBN) je sindrom

uzrokovan skraćenim životnim vekom eritrocita
fetusa, dejstvom specifičnog aloantitela,
transplacentarno dospelog od majke u cirkulaciju
fetusa. Aloantitelo je usmereno prema nekom od
antigena prisutnim na fetalnim eritrocitima –
najčešće iz sistema ABO, i Rhesus ili u ređim
slučajevima ostalih krvnogrupnih sistema: Kell,
Daffy, Kidd, MNSs i drugi. Od ostalih antitela iz
sistema Rhesus, klinički su najznačajniji imuno
anti-c antitelo i imuno anti-E antitelo.
Dete je posebno biće koje je slično ocu i majci,
jer je polovinu genskog koda nasledilo od oca, aa
polovicu od majke. To znači da se u fetalnim
krvnim ćelijama nalaze očevi i majčini antigeni.
Detetova krv je postelicom odvojena od majčine
krvi. U toku trudnoće ne dolazi do njihovog
mešanja. Ali ipak tokom trudnoće i u toku porođaja
pojedine fetalne krvne ćelije prolaze kroz posteljicu
i ulaze u majčin krvotok. Samo antitela IgG prelaza
placentarnu barijeru i ulaze u detetov krvotok.
Majčina antitela u toku trudnoće i nakon porođaja
štite dete od infekcije.
Hemolitička – hemolizna bolest novorođenčeta je
kompleksan klinički sindrom, u kome je osnovni
patofiziološki poremećaj hemolizna anemija fetusa
ili novorođenčeta. Svaka razlika u krvnim grupama
između majke i fetusa predstavlja mogućnost
senzibilizacije žene u trudnoći, i sledstvene pojave
imunih antitela u njenoj krvi, specifičnih za
eritrocite fetusa, koje dovode do razaranja fetusnih
eritrocita, anemije, žutice i ostalih promena.
Najčešći uzročnik senzibilizacije u trudnoći je
antigen-D,zatim ostali antigeni iz ovog
sistema:antigeni C, c, E, e, Kell, Daffy.
Iste takve razlike u grupama ABO sistema, naročito
ako je trudnica
Krvne grupe „O“, a fetus krve grupe „A“ može
dovesti do hemolizne bolesti. Ova vrsta
senzibilizacije je statistički češća, ali je povoljnija
za novorođenče, ona je obično blagog toka.
Prva trudnoća sa inkopatibilnim plodom,
završava se obično rađanjem zdravog deteta,
Senzibilizacija nastaje tek u toku porođaja u prvoj
trudnoći. Eritrociti fetusa za vreme trudova prodiru
u cirkulaciju majke, a antitela se javljaju posle više
nedelja.
Žena moze biti senzibilisana i predhodnim
pobačajima, bilo spontanim , bilo arteficijalnim.
Senzibilizacija je proces koji se ne
Može obrnuti, ali se može sprečiti.jednom nastala
senzibilizacija ne može nestati. Antitela u krvi su
dokaz senzibilizacije. Nestanak antitela iz krvi
neznači i nestanak senzibilizacije, jer će nakon
ponovnog kontakta krvi majke sa istim antigenima
nastati anamnestička reakcija i ponovni brzi porast
antitela. Ispitivanje senzibilizacije kod majke
provodi se između lo i l2 nedelje trudnoće. Ukoliko
je majka senzibilisana, znači kada su imuna antitela
prisutna, testiranje se vrši jednom mesečno, da se
prati porast titra imunih antitela, vrši se njihova
identifikacija. Ukoliko imuna antitela nisu dokazana
testiranje se vrši u 3o nedelji trudnoće.
Kod Rh-D negativnih trudnica gde nisu
dokazana imuna anitela senzibilizacija se sprečava
primenom Rh-D hiperimunog gamaglobulina
(poznat pod nazivom Rogam), u toku 72 sata nakon
porođaja, ali takođe i nakon prekida trudnoće bilo
koje vrste, ili iz bilo kojih razloga. Mehanizam
delovanja imunoglobulina: Antitela iz ovog
gamaglobulina vežu se za fetalne eritrocite u
krvotoku majke i na taj način sprečava nastanak
procesa senzibilizacije. On blokira antigenska mesta
na detetovim eritrocitima. Rh –D imuni
gamaglobulin NEMOŽE sprečiti niti jednu drugu
senzibilizaciju izuzev izazvanu sa Rhesus –D
antigenom.
 Ako je novorođenče obolelo od hemolitičke
bolesti novorođenčeta –MHN prisutni su sledeđi
simptomi:anemija, žutica, hepatomegalija zbog
ekstramedulske hematopoetske prizvodnje ili
pojačane i ubrzane obnove eritrocitne loze,
prisustvo velikog brija eritroblasta u perifernoj krvi
novorođenčeta. Ako ubrzana eritropoeza nije
dovoljna da nadvlada razaranje eritrocita, fetus pati
od hipoksije što dovodi do insuficijencije
kardiovaskularnog sistema, edema pluća i ascitesa.
Ovakvo stanje fetusa nazvano je „hidrops fetalis“ i
često dovodi do smrti, obično još intrauterno.
Posledice žutice: stvaraju se velike količine
nekonjugovanog bilirubina i deponovanjem u
bazalne ganglije mozga, može da ugrozi život
novorođenčeta. <<<<<<<znaci bolesti se javljaju
dva do pet dana po rođenju, mada se mogu ispoljiti
odmah., posledica je encefalopatija i kern ikterus.
Najbolji način lečenja dece koja se rađaju sa teškim
oblikom ove bolesti je Eks-sanguinotransfuzija krvi
to je postnatalni tretman novorođenčeta. Ovom
vrstom transfuzije krvi se najefikasnije smanjuje
količina bilirubina u plazmi i tako prevenira kern
ikterus. Pozitivan Direktni Combsov test i
hiperbilirubinemija su osnovne indikacije za ovu
vrstu terapije. Za ovaj proces koristi se sveža
deplazmatisana krv, stara do pet dana, koja ima hct
o,5o –o,6o. Za eks-sangvinotransfuziju uzima se
krv krvne grupe deteta iz ABO, i Rhesus negativna.
Test kompatibilnosti se radi sa krvi majke. Vrši se
plastičnim kateterom u umbilikalnu venu, i špricom
 se izvuče lo.2o ml krvi bebe. Ista količina
pripremljene krvi se ubrizga od krvi davaoca u
umbilikalnu arteriju. Ovaj proces se ponavlja u
nekoliko navrata, sve dok vrednosti bilirubina, i
direktnog Combsovog testa ne postignu
zadovoljavajući rezultat. Volumen krvi deteta iznosi
7-lo% njegove telesne težine.
Primena fototerapije: ima za cilj smanjenje
koncentracije bilirubina u serumu, i konvertovanjem
bilirubina u netoksični pigment , biliverdin.
Imunoprofilaksa vrši se nakon porođaja, nakon
prekida trudnoće Rh-D negativne majke, zbog toga
što se na eritrocitima embrija starog 6 nedelja nalazi
razvijen Rhesus –D antigen, koji je sposoban da
senzibiliše majku.
Svim ženama za vreme trudnoće treba odrediti
ABO i RH krvnu pripadnost. Serum svih Rh –
negativnih žena treba se testirati na anti-Rh antitela
oko lo nedelje trudnoće. , uz obavezan uslov da se
oredi krvna grupa oca deteta.

KRITERIJUMI ZA IZBOR
DAVALACA

KRVI ILI HEMOPRODUKATA

Transfuziološki centri zavise od dobrovoljnih

davalaca krvi koji obezbeđuju krv neophodnu za
potrebe bolesnika. Da bi se privukli davaoci krvi i
podstaklo njihovo kontinuirano učešće, najvažnije
je obezbediti odgovarajuće uslove u kojima će se
tokom davanja krvi osećati prijatno, udobno i
sigurno. Izbor davalaca se zasniva na medicinskoj
anamnezi i adekvatnom pregledu lekara
transfuziologa na dan davanja krvi, da bi se
ustanovilo da li će davanje krvi naškoditi davaocu
ili će transfuzija jedinice krvi naškoditi primaocu.
Informacije dobijene od davalaca tokom upisa u
protokol –karton, moraju obuhvatati podatke kojima
ce se identifikovati davalac i ako je ponovo
potrebno pozvati na dodatna ispitivanja. Ovo se
odnosi na svako davanje krvi i čuva se najmanje 5
godina, 6 meseci nakon isteka roka date
komponente krvi, ili onoliko dugo koliko se zahteva
po propisu pojedine ustanove.
Obavezno se moraju navesti sledeći podaci:
-datum davanja krvi
-ime, prezime i srednje slovo (inicijal imena
oca ili majke)
-adresa ( kućna i na poslu )
-kontakt telefon
- pol
- starost ili datum rođenja
- razlog ranijeg odbijanja, ako je postojao
Krv može dati svaka zdrava osoba, starosti od l8 do
65 godina, a iznimno i do 7o g. Telesne težine iznad
55 kg, proporcionalna visini, krvni pritisak: sistolni
9o-l8o mm Hg, dijastolni 5o – llo mm Hg, puls 5o-
llo otkucaja u minuti, hemoglobin: muškarci l35g/L
,
Žene l25 g/L. Muškarci mogu davati krv svaka 3
meseca, dok žene svaka 4 meseca. Davanje krvi je
jednostavan postupak. Kratki razgovor sa lekarom
provera dosadašnjeg i sadašnjeg zdravlstvenog
stanja. Lekarski pregled obuhvata: proveru krvnog
pritiska, proveru rada srcai pluća. Provera količine
železa ili hemoglobina,: brzom metodom iz kaplice
krvi dobijene ubodom u jagodicu prsta. Tek kada
smo sigurni da davaoc može dati krv započinje
postupak uzimanja-davanja krvi. Krv se vadi-daje iz
lakatne jame, igla je povezana sa sa plastičnom
vrećicom u koju se daje krv. Samo davanje krvi
traje od 5-lo minuta. Igla i plastična vrećica za
uzimanje krvi su sterilne i samo za jednokratnu
upotrebu, t.j. mogu se upotrebiti samo za jedno
davanje. Prema tome davalac kada daje krv
NEMOŽE SE INFICIRATI! Nakon davanja sledi
kratkotrajni odmor uz osveženje i lagani obrok.
Zdrav organizam davaoca krvi vrlo brzo nadoknadi
količinu i sve sastavne dijelove darovane krvi. Već
unutar 24h organizam nadoknadi tekući deo krvi -
plazmu i njene sastojke. Za ćelijske elemente treba
više vremena: Le i Tr za par dana dok Er za 7 –lo
dana. Davanje krvi najviše utiče na železo koje se u
obliku hemoglobina nalazi u eritrocitima. Davanjem
45o ml krvi davaoc gubi oko 2oo mg železa.
Organizam nadoknađuje gubitak Fe u to-
Kul do 2 meseca, povećanom apsorpcijom iz hrane.
Davanje krvi nikako ne ugrožava zdravstveno stanje
davaoca, to je ujedno i kontrola zdravlja davaoca.
 Definiciju dobrovoljnog davaoca krvi odredila je
Međunarodna zajednica transfuziologa ( ISBN),
međunarodni Crveni krst ( IFCR) , i Svijetska
zdravstvena organizacija ( WHO ) i prihvaćena je u
svim zemljama sveta. Dobrovoljni davalac krvi je
osoba koja daruje krv, plazmu, ili ćelijske delove
krvi po slobodnoj volji i neprima za to nikakvu
naknadu, ni novčanu niti na način koji se može
smatrati nadoknadom novca. Skromna uspomena,
pažnja, i osveženje nakon davanja krvi prihvatlivi
su za dobrovoljno davalaštvo krvi. Dobrovoljni
davalac krvi je posredan, aktivan sudionik – učesnik
u lečenju bolesnika, on je aktivna veza između
zdravog dela društva i bolesnika.
Najveći rizik pri davanju krvi je doživljaj
vazovagalne sinkope, ili obične nesvestice.
Donorske afereze:Afereza ili hemafereza, u
širem smislu reči označava prikupljanje ili
otklanjanje nekog krvnog sastojka. Ona predstavlja
skup postupaka vezanih za eksfuziju davaočeve ili
bolesnikove krvi, njeno razdvajanje na komponente
i zadržavanje
( uzimanje ili otklanjanje) nekog ili više sastojaka
krvi, uz
reinfuziju preostalog dela krvi. Davaoci za ovakav
postupak moraju biti šire medicinski obrađeni što
uključuje koagulacioni status,kompletne ostale
laboratorijske analize.
Afereze se koriste za:
- trombocitaferezu, za prikupljanje trombocita ,
prednost ovog postupka je visok prinos trombocita
dobijen od jedne osobe i smanjena ekspozicija
bolesnika velikom broju antigena nebiranih
davalaca, ukoliko bi se koristio klasičan postupak.
- leukacitafereza za prikupljanje leukocita
- plazmafereza za prikupljanje plazme
- eritrocitafereza za prikupljanje eritrocita
Svi aferezni postupci izvode se na mašinama koje se
nazivaju separatori, postoje različite vrste, i različiti
proizvođači. Da bise dobila terapijska doza krvnog
sastojka proces različito traje i to po nekoliko sati.
Što zavisi od vrste krvnog sastojka od stanja
davaoca.
Porodično davalaštvo ili namensko,koristi se
porodica kada nema dovoljne količine krvi od
dobrovoljnih davalaca. Nažalost kod nas je to
trenutno prisutno i koristi se za planirane hiruške
intervencije i lečenje sekundarnih anemija.

METODE KONZERVISANJA KRVI

Krv namenjena za transfuziju, konzerviše se u

specijalnim vrećicama – kesama. Na taj način što se
neposredno po izlasku iz vene meša sa
antikoagulansom, neko vreme čuva, a zatim prema
potrebi daje primaocu – bolesniku. Ovakav način
transfzuzije naziva se indirektna transfuzija. Prema
tome za indirektnu transfuziju najveći problem je
sprečavanje koagulacije. U cilju rešavanja tog
problema primenjivane su tokom proteklog perijoda
različite metode i različita sredstva. Za
konzervisanje krvi za transfuziju dolaze u obzir
samo antikoagulansi, koji uklanjaju jone Ca
potrebne za stvaranje trombina, ili koji sprečavaju
stvaranje trombina i njegovim delovanjem na
fibrinogen, stvaranje fibrina. Takav antikoagulans
nađen je u Natrijum-citratu, koji se uz dodavanje
drugih hemikalija potrebnih da se produži život
krvnim ćelijama,ili umanji mogućnost
kontaminacije konzervisane krvi bakterijama,
virusima i drugim mikroorganizmima.
Konzervansi-stabilizatori treba da ispunjavaju
sledeće uslove:
- da u što manjim dozama trajno sprečavaju
koagulaciju krvi
- ne smeju da sadrže materije koje razaraju sastojke
krvi,ili onemogućuju njihovu normalnu funkciju
- ne smeju toksično delovati na primaoca
- da su hemijski čisti, i rastvorlivi u vodi
- mora osigurati što duži život ćelija u
konzervisanoj krvi, a takođe i u organizmu
primaoca .
Vrste konzervansa: ACD – sadrži ; citronsku
ili limunsku kiselinu, natrijum citrat, i dekstrozu ili
glukozu, rok za upotrebu krvi je 2l dan.
CPD-sadrži; citronsku ili limunsku kiselinu,
Na-citrat, dekstrozuili glukozu, natrijumfosfat, rok
za upotrebu 28 dana. .
CPD-A- sadrži ; citronsku kiselinu, Na-
citrat. Dekstrozu ili
Glukozu, Na-fosfat, i aminokiselinu adenin.Rok za
upotrebu krvi uzet sa ovim konzervansom je 38
dana.
Limunska ili citrična kiselina, ranije je
izdvajana iz limunovog soka, danas se dobija
sintetskim putem, njeno glavno dejsto je
sprečavanje koagulacije.
Na-citrat, njegovo dejstvo kao
konzervansa sastoji se u tome što on sa jonima Ca
iz plazme stvara Ca-citrat, koji je rastvorliv u vodi i
onemogućava stvaranje trombina u tu se sprečava
nastavak koagulacije.
Dekstran ili glukoza: to je najprirodniji
dodatak, jer se metabolizam eritrocita zasniva na
anaerobnoj razgradnji glukoze. Iz tog procesa
eritociti dobijaju aenergiju koja im je potrebna za
održavanje njihovog jonskog sastava, njihovih
lipidnih membrana i metaboličke funkcije. Na taj
način dekstroza produžava trajnost eritrocita u
konzervisanoj krvi.
Na-fosfat i aminokiselina adenin, njihovo
dodavanje konzervansu povećava količinu ATF
( adenozin trifosfata). Time se stvaraju povećane
količine energije za kvalitativno preživljavanje i
metabolizam eritrocita tokom čuvanja u toku
konzervacije.
Dodavanjem hranlivih sastojaka u eritrocite
usporavaju se procesi odumiranja i razgradnje
eritrocita i rok njihove upotrebe produžava se na 49
dana. Najčešće je to neproteinski rastvor SAGM –
NaCl.adenin, glukoza i manitol.
 U konzervisanoj krvi događaju se promene
koje nisu pogodne za bolesnika: raste afinitet
hemoglobina za kiseonik, u plazmi raste
koncentracija kalijuma, laktata, pada ph krvi,
smanjuje se aktivnost faktora koagulacije i ostalih
proteina plazme. Raspadaju se leukociti, iz kojih
izlaze različite supstance koje imaju antigensko
delovanje. Razni krvni sastijci propadaju različitom
brzinom : najbrže se smanjuje aktivnost faktora 8
koagulacije, koji nedostaje kod hemofilije,pa slede
leukociti, trombociti, eritrociti, a najduže žive
limfociti.
Temperatura je kritični faktor za čuvanje
konzervisane krvi i krvnih derivata ili
hemoprodukata. Temperatura se mora održavati u
zadatim granicama, nesme prelaziti ni donju ni
gornju granicu. Čuva se u posebnim frižiderima i
zamrzivačima namenski izbaždarenim. Kontroliše
se svaka 4 sata uz potpis. Kada se posle
uskladištenja krv i hemoprodukti spremaju za
bolesnika, moraju biti zagrejani ali ne više od 37
stepeni. Ukoliko je viša temperatura dolazi do
hemolize eritrocita, iz eritrocita izlaze citokini i
uzrokuju nuspojave kod bolesnika, nastaju post-
transfuzijske reakcije.
Puna-cela krv i deplazmatisani er čuvaju se na +
4C, , koncentrat granulocita 22-24 C (sobna
temperatura) 24 sata. Koncentrat trombocita sobna
temperatura 3-5 dana. Sveže zamrznuta plazma u
zamrzivaču na -3o C. L2 meseci , ili -4o 24 meseca.
 PREDTRANSFUZIJSKO TESTIRANJE

Prije primene – upotrebe konzervisane krvi ili

hemoprodukata neophodno je izvršiti testiranje
kako bi se pravovremeno otkrila i identificirala
antitela koja su prisutna kod primoca i davaoca krvi,
te da obezbedimo maksimalnu sigurnost za
bolesnika – primaoca krvi. U ove testove spadaju:
l. određivanje krvne grupe ABO i Rh-D sistema,
davaoca i bolesnika
2. Ispitivanje prisutnosti markera za hematogeno-
transmisivne bolesti : HbsAg, HCV, HIV, TPHA
3. Otkrivanje iregularnih antitela u cirkulaciji
davaoca i bolesnika
4. Određivanje karakteristika i specifičnosti
aloantitela u serumu bolesnika i ocjenu njihovog
kliničkog značaja.
5. Test interreakcije , test kompatibilnosti
6. Izbor najpogodnijeg davaoca i hemoprodukta
7. Identifikacija bolesnika prije transfuzije.
TEST KOMPATIBILNOSTI: princip ovog testa
je utvrđivanje da li serum primaoca reaguje, in vitro
sa izabranim eritrocitima davaoca. To je zadnji
laboratorijski test u pokušaju procene sudbine
transfundovane krvi u cirkulaciji bolesnika. On se
mora izvoditi pre svake transfuzije eritrocitnih
koncentrata pune krvi, transfuzije leukocita
,trombocita i plazme. Test kom. Se sastoji iz više
postupaka i izvodi se na više načina:.
MAJOR test: mešaju se ili spajaju serum bolesnika i
eritrociti davaoca.
MINOR test:pomešaju se eritrociti bolesnika i
serum davaoca.Proces se izvidi u tri sredine: na
sobnoj temperaturi, na 37C u termostatu i završava
se sa AHG. U svakoj sredini otkrivaju se specifične
grupe antitela.Negativna reakcija ovog testa
indirektno predviđa bezbedno cirkulisanje tih
eritrocita u krvotoku bolesnika , krv ili
hemoprodukti se daju u upotrebu. U razvijenim
zemljama postoji kompjuterski test interreakcije, pri
čemu računarski programi omogućavaju bezbedan
odabir ABO kompatibilne krvi za transfuziju, iz
bogato ponuđene banke krvi.Transfuzija je uspešna
ako transfundovane ćelije prežive svoj normalni
vijek u krvotoku bolesnika.
Bolesnika treba upoznati sa načinom davanja
krvi i hemoprodukata. Prvo treba proveriti
bolesnikov identitet. Udobno ga smestiti, utopliti.
Položaj ruke blago fiksirati. Transfuziju treba
primenjivati u površinske vene lakatne jame,iglom,
braunilom ili kateterom. Krv mora predhodno biti
zagrejana u termostatu na 37C,ili na sobnu
temperaturu.Brzina mora biti oko 8o kapi u minuti.
Transfuzija jenedoze krvi netreba da bude kraćaod
2h, niti duža od 4h. Sistemi koji se koriste moraju
imati filter. Takođe postoje specijalni filtri za
zaustavljanje Leukocita- oni se primenjuju kod
bolesnika koji se pripremaju za transplantaciju.
Ukoliko imamo bolesnika bez svijesti,
traumatizovanog, onda vrsta povrede, diktiraju
primenu vrste hemoprodukata i brzinu njihove
primene.
Lekovi, niti drugi rastvori se nesmiju davati niti
u kesu sa krvi, niti u sisteme za davanje transfuzije,
jer oni štetno nepovoljno deluju na ćelije
konzervisane krvi, izazivajući njihovu hemolizu.
Dozvoleno je dodavati u krv jedino fiziološki
rastvor o,9% NaCl.

POSTTRANSFUZIJSKE REAKCIJE

Ove reakcije su nedeljivi deo transfuzijskog

lečenja. One se javljaju l-3% bolesnika kod kojih je
primenjivana transfuzija. Krv je tekućina složenog
biološkog sastava sa biloškim aktivnim sastojcima.
Transfuzijom se unose ti biološki aktivni sastojci u
bolesnikovu krv. Antigeni krvnih ćelija i proteini
uneseni u bolesnikov organizam pospešuju
njegov imunološki sistem na stvaranje antitela.
Nuspojave transfuzijskog lečenja posledica su
razlike u sastavu krvi, ili krvnih derivata bolesnika i
davaoca, ili greške pri radu. Prema uzroku reakcije
se dele:
l. Imunološke – koje se javljaju kao posledica
reakcije Ag-Ab
a) hemoliza – intravaskularna – najčešće ABO
inkopatbilija
 - ekstravaskularna – Rh inkopatibilija
b)preosetlivost – urtikarija, anafilaktički šok.
2. Neimunološke- u koje spadaju svi ostali uzroci:
preopterećenje cirkulacije, hiperkalijemia,
intoksikacija citratom, diluciona koagulopatija kod
masivnih transfuzija, embolija masna, vazdušna,
infekcija na mestu venepunkcije, tromboflebitis.
Prema vremenu nastanka dele se na : rane, koje
se dešavaju do 24 sata nakon transfuzije i kasne
koje se dešavaju nakon toga.
Akutna posttransfuziona hemolitička reakcija,
nastaje nakon transfuzije inkopatibilne krvi ili
hemoprodukata. Najčešći uzrok ove reakcije su
antitela kod bolesnika u njegovom krvotoku, koja
reaguju sa antigenima iz krvi davaoca. Ova reakcija
nastaje najčešće zbog greške pri radu, ili zamenom
kesa kod dva bolesnika. Simptomi kod ove reakcije
su burni, i nastupaju vrlo brzo nakon početka
transfuzije, žarenje na mestu venepunkcije,ili duž
vene, crvenilo lica, zabrinutost i strah, temperatura,
groznica, bolovi u stomaku, stezanje u grudima,
hipotenzija, oštećenje bubrega praćeno anurijom-
smrt.
Postupak koji treba primeniti pri sumnji na
akutnu PTHR
l. prekida se transfuzija, igla mora ostati u veni,
nastavlja se infuzija o,9% NaCl
2. uspostavljaju se uslovi za lečenje hipotenzije i
održavanje diureze
3. primena antihistaminika, kortikosteroida,
analeptika i kardiotonika
4. utopljavanje bolesnika
5.kod težih posledica primenjuje se hemodijaliza,
oksigenoterapija
6. uzimaju se uzorci krvi bolesnika na imunološka
ispitivanja, kks,ispitivanja hemostaze, ispitivanje na
sterilnost,
7. trba analizirati uzorak mokraće.
Kasna posttransfuzijska hemolitička reakcija nastaje
nakon 2-l8 dana nakon transfuzije, To se dešava kod
bolesnika koji su već bili imunizovani sa tim
antigenima.Transfuzijom eritrocita nastaje
sekundarni imunološki odgovor praćen porastom
koncentracije antitela, njihovo vezivanje za
transfundovane eritrocite, i njihovom razgradnjom –
hemolizom.Simptomi obično nisu burni. Vodeći
simptomi su anemia i žutica.

HEMATOGENE TRANSMISIVNE BOLESTI

Kod bolesnika sa deficitom nekog od krvnih

sastojaka lečenje krvlju ili hemoproduktima često je
od životnog značaja. Ono je bezbedno ali ne
isključuje i mogućnost eventualne transmisije
uzročnika pojedinih infektivnih bolesti, što je rizik
koji je odavno poznat. Iako je broj
mikroorganizama koji se mogu preneti transfuzijom
krvi velik, samo mali broj njih uzrokuje teške
bolesti. Zato je neophodno ispitati da li se nalaze u
davaočevoj krvi. Pri tome osnovni uslovi za
potencijalno prenošenje nekog infektivnog agensa
putem transfuzije krvi su:
- uzročnik se nalazi u krvi davaoca
- dugo razdoblje inkubacije
- tok bolesti kod davaoca je asimptomatski
- uzročnik bolesti ne ugiba u konzervisanoj krvi,
niti u hemoproduktima
- većina uzročnika e prenosi i polnim putem
- nakon ozdravljenja zaražena osoba ostaje
kliconoša.
Ukoliko su navedeni uslovi ispunjeni, infektivni
agens se može preneti transfuzijom krvi. Međutim
da li će do infekcije i manifestacije bolesti doći
zavisi od :
a) količine transfundovanog infektivnog agensa (
infektivne doze)
b) stanja imunološkog sistema primaoca
transfuzije
Do bolesti će doći ukoliko je infektivna doza koja
se transfunduje velika i ukoliko je narušen imuni
odgovor organizma primaoca.
Inficirana krv, plazma, i drugi hemoprodukti obično
se po izgledu i organoleptički ne razlikuju od
neinficiranih. Zbog toga je potrebno
laboratorijskimtestovima ispitati ima li u krvi
davaoca uzročnika transmisivnih bolesti. Ispitivanje
prisutnosti svih uzročnika zaraznih bolesti, koje se
mogu preneti transfuzijom nije izvodlivo.
U našoj zemlji obavezna zakonska testiranja
svake jedinice krvi na markere hematogeno
transmisivne bolesti su :
l. SIFILIS test je obavezan od l953 god.
2.Hepatitis B HbsAg test od l97l god.
3. AIDS –HIV test od l987 god
4.Hepatitis –C ; HCV test od l994 god.
Rezultati laboratorijskog testa interpretiraju sekao :
reaktivni, nereaktivni, pozitivni i negativni.
Hepatitis B - testiranje dobrovoljnih
davalaca krvi na infekciju HBV-om izvodi se
specifičnim serološkim testovima kojima se
dokazuje prisustvo površinskog –S-Antigena.

Prvi korak u identifikaciji ovog virusa učinjen je

kada je naučnik Blumberg dokazao prisustvo ovog
Ag u krvi jednog avstralijskog domorodca, obolelog
od hepatitisa. Kompletna virusna čestica otkrivena
je l97o god i natvana Daneova čestica po
istoimenom autoru.
HBV uzrokuje lo-3o% posttransfuzijskih
hepatitisa (PTH) Infekcija se prenosi parenteralnim
i intravenskim putem. Najšešće je to putem
zagađenih špriceva i igala, hemodijalize, hiruške
intervencije. Rizične grupe za HBV infekciju su
profesiolno izloženi zdravstveni radnici, intravenski
narkomani i promiskuitetne osobe. Inkubacija
virusa traje od 2 nedelje do 6 meseci., i zavisi od
količine inokuluma virusa, puta prenošenja,
virulencije virusa. Početni simptomi infekcije su
nespecifični; muka gađenje, povraćanje i anoreksija.
Tok infekcije HBV-om može varirati od
asimptomatske preko anikterične do akutne forme
praćene žuticom. Akutni hepatitis javlja se kod 2o-
35% obolelih odraslih osoba sa potpunim
ozdravljenjem. U malom % prelazi u hronični oblik,
ima dobru prognozu, dok oko 3% slučajeva
završava cirozom jetre.
Testiranje DDK na infekcije HBV-om izvodi se
specifičnim enzimo-imunim testovima ELIZA.
Ovde se dokazuje prisustvo
HbsAg-hepatitis B površinskog antigena, i
specifične DNK HBV-a. Određivanje koncentracije
HbsAg važno je za dijagnostički i prognostički
značaj. Sniženje koncentracije HbsAg u počentoj
fazi infekcije HBv-om ukazuje na relativno brz
oporavak, dok njegov visok titar govori u prilog
hroničnom toku bolesti.
Virusni hepatitis tip-B je jedan od najčešćih
bolesti koje se mogu preneti transfuzijom krvi. On
je jedno od najčešćih obolenja i
najrasprostranjenijih i predstavlja socijalno-
zdravstveni problem skoro svih zemalja sveta.
Mere prevencije spadaju:
- organizacione mere; formiranje komisija za
transmisivne bolesti u okviru kojih su određena lica
odgovorna za kontrolu i prevenciju hepatitisa tipa
B,
- medicinske mere: selekcija i skriningovanje
davalaca krvi specifičnim osetlivim testovima na
prisustvo HbsAg i terapijaska primena samo
HbsAg-negativnih jedinica krvi
- opšte higijenske mere: adekvatna lična higijena,
upotreba zaštitne odeće i rukavica
- mere specifične zaštite: primena vakcina i
specifičnih imunoglobulina
Testiranjem DDK na hepatitis B, dokazujemo
njegov površinski antigen HbsAg.
Test je zakonski obavezan od l97l godine.

HEPATITIS C:Danas je poznato da HCV pripada

RNK virusima i familiji Flaviviridae. Do sada nije
izolovan u kulturi tkiva i smatra se da verovatno
cirkuliše u serumu. Infekcija sa HCV-om pretežno
se prenosi parenteralnim, intravenskim i seksualnim
putem.- inficiranim iglama, kontaktom sa
inficiranom krvi,. Oboleli od HCV infekcije su
najčešće narkomani, primaoci organa i tkivnih
transplantata, hemofiličari. Virusna infekcija-
transmisija je dokazana sa majke na bebu, prilikom
infekcije majke u trećem trimestru trudnoće, Ovaj
virus ima kraću inkubaciju i može imati blaži tok.
Simptomi su slični kao i kod hepatitisa B.
Prisustvo HCV u serumu predstavlja:
a) prolaznu viremiju udruženu sa akutnim
oporavkom od hepatitisa
b) perzistentnu viremiju sa prelaskom u hroničnu
fazu bolesti
c) intrmitentnu viremiju karakterističnu za
početni gubitak HCV-a ali sa ponovnim
javljanjem posle nekoliko meseci.
Većina bolesnika sa hroničnim hepatitisom tipa C
je bez simptoma ili sa srednje izraženim
simptomima. Kod bolesnika sa znakovima obolenja,
slabost je čest znak i opisuje se kao nedostatak
energije, i povećanom potrebom za snom. U oko lo
% slučajeva hroničnog hepatitisa može se dokazati
ciroza jetre koja obično prelazi u karcinom jetre.
Danas se u rutinskoj dijagnostici hepatitisa tipa
C radi dokazivanja antitela prema antigenu HCV
primenom ELIZA testa ili enzimoimuni esej. Ani-
HCV antitela javljaju se kasnije nego kod ostalih
virusnih hepatitisa. Do sada registrovani testovi ne
otkrivaju sve virusne antigene.
Uzorci krvi se smatraju pozitivnim ako postoje
antitela na dva Ag HCV-a. Nalaz antitela se
potvrđuje testiranjem na prisustvo HCV RNK koja
se izvodi PCR metodom. Polimeraza chain reakcion
je najnovija metoda koja se zasniva na
umnožavanju RNK virusa. Zahvaljujući sposobnosti
enzima polimeraze da oderđeni poznat segment
RNK koristi kao kalup za sintezu komplementarnog
segmenta.
Seropozitivnost je najveća kod intravenskih
narkomana , pacienata na hemodijalizi, dok kod
DDK iznosi o,2 -2% zavisno od regiona.
Skrining davaoca krvi i organa će sigurno
sprečiti u većini slučajeva prenošenje infekcije
HCV-om.
Testiranje DDK na hepatitis tipa C zakonski je
obavezan od l994 godine.

SIFILIS- je venerično obolenje koje prouzrokuje

bakterija Trepanema palidum. U određenim
stadijumima bolesti treponema se nalazi u krvi pa se
transmisivno može preneti na zdrave osobe. Osnovi
put prenošenja je polnim kontaktom. Nakon
transmisije perijod inkubacije iznosi oko 3 nedelje.
Posle infekcije Treponemom ispoljavanje bolesti
prolazi kroz tri faze:
l. primarni sifilis – nakon prvog kontakta uzročnik
dospeva u limfni sistem i ostavlja leziju ulaska putu
treponema. Ukoliko se bolesnik ne leči nastaje:
2. sekundarni sifilis; primarna lezija zarasta, javljaju
se promene na celij koži i postoji visok stepen
infektivnosti. U ovoj fazi moguće je nevenerično
širenje bolesti, i
3. tercijalni sifilis se javlja 5-4o godina od početne
infekcije. Lezije se javljaju u CNS-u ili
kardiovaskularnom gde izaziva oštećenja.
Sifilis se može preneti i kongenitalno. Uzročnik ima
sposobnost prolaska kroz placentu, inficira fetus, što
dovodi do infekcije bebe.
Testiranje DDK vrši se specifičnim
testovima:Hemagultinacijski test, florescentni test
na prisustvo antitela protiv treponeme, i
enzimoimuni test koji koristi kao antigen trep.
Palidum čime se detektuju specifična antitela.
Skladištenjem krvi na 4-6 C eliminiše se
mogućnost transmisije sifilisa transfuzijom.
Izvođenje pretransfuzijskog testa na prisustvo
uzročnika sifilisa obavezno je zakonski od l953
godine.

AIDS- SIDA: po prvi put je prepoznata kao nova

bolest l98l god. u SAD. Od tada se broj prepoznatih
bolesnjka povećava eksponencijalnom brzinom.
AIDS nastaje zbog stečenog smanjenjafunkcije
ćelijskog imuniteta. Uzrokuje ga infekcija HIV-om (
viruson stečene imunodeficijencije) koji ulazi u T-
limfocite. HIV pripada grupi retrovirusa i porodici
Lentivirusa. To je virus izrazito visoke patogenosti.
Inkubacija AIDS-a traje od 2 – 5 godina,ona je
kraća kod dece i nakon infekcije sa HIV-om putem
krvi. Zbog stečenog poremećaja imuniteta kod
bolesnika nastaju maligni tumori ili infekcije sa
oportunističkim uzročnicima. To su razni virusi,
bakterije i glivice koje inače nisu patogene za osobe
koje nemaju ovu infekciju.
Rizične osobe ili bolesnici:
- 7o – 75 % bolesnika su homoseksualci,
- 2 - l5 % su narkomani koji uzimaju narkotike
intra-venskim putem put širenja je zajednička igla.
. l – 4 % su hemofiličari i bolesnici koji su primili
inficiranu krv.
Postoje osobe koje nazivamo „ non progresor“ koje
ostaju zdrave bez promena u imunološkom sistemu
više godina nakon primarne infekcije.
Rizik od infekcije HIV-om putem transfuzije
krvi zavisi od:
a) prokuženosti populacije davaoca krvi sa HIV-
om
b) karakteristike davaoca krvi – visok rizik krv
narkomana
c) broja transfundovanih doza krvi odnosno
intenziteta transfuziološkog lečenja
d) Provedenih mera kojima se sprečava uzimanje
krvi od rizičnih osoba.
 Kod većine inficiranih u serumu se mogu dokazati
antitela protiv HIV virusa, Prisustvo anti-HIV
antitela u serumu davalaca krvi ispituje se
imunoenzimskim testovima, ELIZA. Krv davaoca
koja je anti-HIV reaktivna ne smije se
upotrebljavati za transfuziju. HIV ulazi u limfocite
–T i zbog toga se nemože otkriti njegova prisutnost
u krvi inficirane osobe. Osobe inficirane sa HIV-
om, stvaraju anti-HIV antitela i njihova prisutnost
znači kontakt ili infekciju sa HIV-om.
Antitela protiv HIV-a nađena su u gotovo loo%
bolesnika sa AIDS-om.
Zbog brzog širenja infekcije i težine bolesti AIDS je
postao jedan od osnovnih problema zdravstvene
službe i transfuziologije.
Testiranje DDk na SIDU, odnosno na anti-HIV
antitela obavezno je zakonom od l987 godine.
U svim zdravstvenim ustanovama neophodno je
provoditi mere kojima će se zaštititi zdravstveni
radnici i primaoci transfuzije krvi.

Mere prevencije transmisivnih bolesti:

Pažlivo odabiranje DDK
- detaljan pregled DDK.
- odgovarajuće laboratorijsko ispitivanje svake
uzete jedinice krvi
- zamena plaćenog davalaštva dobrovoljnim i
besplatnim
- usavršavanje metoda za otkrivanje i inaktivaciju
virusa u hemoproduktima
- ograničavanje transfuzija na bolesnike sa jasno
utvrđenim kliničkim indikacijama za sprovođenje
hemoterapije.
Svako sprovođenje samo jedne od navedenih
preventivnih mera nije dovoljno da bi se izbegla
transmisija infektivnog agensa transfuzijom krvi,
već treba ih primenjivati istovremeno.
Rizik od prenosa zaraznih bolesti derivata plazme
nakon testiranja na uzročnike zaraznih bolesti i
inaktivacije virusa postao je manji.

Infektivni uzročnik rizik od

prenošenja transfuzijom

Hepatitis

A mali
B l/ 89.ooo
C l/225.ooo

Retrovirus
HIV –l l/752.ooo

Lues mali
Verovatnoća prenošenja virusa hemoproduktima

Nema = albumin, imunoglobulin

Niska = koncentrovani faktori VIII i lX,

imunoglobulini za intravensku uporebu,
koncentrovani eritrociti

Ograničena = krioprecipitat

TERAPIJSKA PRIMENA HEMOPRODUKATA

Hemoterapija predstavlja lečenje bolesnika

nadoknadom krvi i ili specifičnih hemoprodukata u
cilju rekonstitucije i održavanja homeostaze u
krvotoku. Hemoterapija u širem smislu reči – pored
nadoknade transfuzijama – podrazumeva primenu
afereznih postupaka ili procedura kojima se postiže
otklanjanje i ili zamena ekscesnih količina ili
patološki izmenjenih krvnih sastojaka.
Navedeni terapijski postupci – transfuzije i
afereze – omogućavaju strukturne izmene,
t.j.modulaciju sastava cirkulišuće krvi.
Pravovremeno izvođenje odgovarajućih
hemomodulacijskih
Postupaka omogućuje značajno smanjenje
morbiditeta i mortaliteta
Bolesnika. Ipak treba naglasiti da ovi terapijski
postupci ne predstavljaju etiološki već suportivni
metod terapije.
Hemomodulacija je u većini slučajeva veoma
korisna i efikasna, ali može biti udružena sa
pojavom neželenih efekata – zbog čega njena
primena nije bez rizika po zdravlje bolesnika. Za
efikasnu i što bezbedniju hemoterapiju, od
posebnog je značaja tačno utvrđivanje vrste
deficitarnog krvnog sastojka i kvantifikacija stepena
smanjenja – jer od toga zavisi izbor i doziranje
hemoprodukta i trajanje tretmana. Terapiju treba
započeti što ranije radi svođenja neželenih sekvela
na minimum.
Lečenje bolesnika sa oligemijom :- anemija,
tačnije oligemija je patološko stanje kome sa
smanjenim ukupnim volumenom ili masom
eritrocita ( UVE) transfuzije su korisne ili
neohodne. Transfuzija krvi danas, uglavnom
označava terapijsku upotrebu eritrocita, koja po
potrebi može biti dopunjena i drugim
hemoproduktima.Osnovni cilj transfuzije je
restauracija i ili održavanje homeostaze u
organizmu – u prvom redu:
a) kapaciteta za vezivanje i transport kiseonika
b) cirkulišućeg volumena krvi
c) hemostaznih funkcija
 d) imunog odgovora na invazivne agense.
Anemijski sindrom izazvan akutnim gubitkom krvi.
Akutni gubitak krvi vodi oslabljenoj tkivnoj
perfuziji i zahteva brzu korekciju. Akutni gubitak
krvi izaziva akciju više kompenzatornih
mehanizama u cilju restauracije cirkulacije i
obezbeđenja tkivne perfuzije vitalnih organa, kao
što su mozak, miokard i bubrezi. Kod ovog obolenja
najpre dolazi do preraspodele intra – i ekstra
vaskularne tečnosti, t.j. ulaska intercelularne
tečnosti u intravaskularni prostor radi povećanja
cirkulatornog volumena.
Zbog pada krvnog pritiska, a posredstvom
baroreceptora u aorti i karotidnim arterijama,
nastupiće stimulacija simpatikusa i posledična
vazokonstrikcija u nekim maje-važnim organima =
nastaje centralizacija krvotoka. Ukoliko je gubitak
krvi veći, mora doći i do porasta minutnog
volumena srca. Rezultat svega toga je poboljšanje
tkivne perfuzije u vitalnim organima.
Najčešći uzroci akutnog gubitka krvi su
krvarenja tokom trudnoće i iili porođaja, zatim
prilikom saobraćajnih, ratnih i ostalih povreda,
politrauma i u toku hiruških procedura. Nezavisno
od etiopatogeneze zbrinjavanje akutnog gubitka
krvi podrazumeva:
a ) što bržu restituciju bolesnika
b )neposredno utvrđivanja izvora krvarenja i
njegovo zaustavljanje.
Gubitak 2o -3o % tj, oko 1 -1,5 litar krvi zahteva
nadoknadu volumena infuzijom odgovarajućih
kristaloidnih ili koloidnih rastvora. Pri gubitku
preko 3o% krvi, bolesnik postaje hipoksičan,
postepeno razvija kliničku sliku hipovolemijskog
šoka. Tada je neophodna korekcija oksiformne
funkcije krvi transfuzijom eritrocita. Kada je reč o
masivnom gubitku krvi- gubitku oko 5o%
cirkulišuće krvi unutar tri sata ili gubitku zapremine
krvi koja je jednaka volumenu celokupne
cirkulišuće krvi tokom 24 sata – pored eritrocita
treba transfundovati i trombocite .
Program ordiniranja krvi za planirane hiruške
procedure u opštoj anesteziji, takvi bolesnici dobro
tolerišu snižene vrednosti Hb od 1oog/L i HCT
o,3o. Danas vlada mišljenje da ove vrednosti mogu
biti niže: Hct o,25, Hb 8og/L.Zbrinjavanje
bolesnika sa planiranim hiruškim procedurama,
pored alogenih, koriste se i autologne transfuzije,
zatim perioperativno spašavanje krvi i
normovolemijska dilucija za koju su neophodni
namensi aparati.
Komplikacije u trudnoći:akutni gubitak krvi je
relativno čest uzrok smrtnosti porodilja u
nerazvijenim zemljama , 421 smrtni slučaj porodilja
na 1oo ooo živorođene dece. S obzirom na to da
mnoge trudnice imaju hroničnu anemiju usled
nutritivnog deficita, sa infekcijom udruženu ili
druge etiologije gubitci i manjih volumena krvi
mogu imati teške posledice. Ukoliko se se razvija
teška anemija, sa koncentracijom hemoglobina
Hb< 4o g/L koja je udružena sa
kardiorespiratornim poremećajima, neophodan je
urgentni tretman transfuzijama eritrocita uz
aplikaciju diuretika. Inače transfuzija eritrocita su
indikovane za trudnice čija je koncentracija Hb<
7og/L.
Preparati eritrocita:
- deplazmatisana krv (DK )
- koncentrovani eritrociti sa redukovanim
brojem leukocita
KERBL
- oprani ili isprani eritrociti ( IE)
- neociti „ mladi“ eritrociti
- rastvori Hb i perfluorouglenici
Osnovna funkcija eritrocita – kao posebnog
hemobiološkog sistema jeste snabdevanje tkiva
kiseonikom u odgovarajućoj količini i pri
parcijalnom pritisku koji dozvoljava efikasnu
difuziju O2 iz krvi.Prisustvo Hb u eritrocitima
omogućava krvi da transportuje oko 5o puta veće
količine O2 u odnosu na istu zapreminu vode.
Isporuka O2 ćelijama je funkcija :
a) očuvanosti tkivne perfuzije ;
b) oksiformnog kapaciteta krvi tj. Koncentracija
Hb i
c) stepen saturacije HB sa O2, kao i njegovog
afiniteta prema O2
Navedeni činioci stabilizuju oblik Hb sa niskim
afinitetom vezivanja O2. Poznato je da se 2,3,- DPG
vezuje za dezoksihemoglobin, stabilišući tu
konfiguraciju sa redukovanim afinitetom Hb prema
o2.
Deplazmatisana krv: transfuzija DK još uvek ima
široku primenu u terapiji bolesnika sa oligemijom,
kao standardni hemoprodukt za poboljšanje
kapaciteta krvi za prenošenje kiseonika kod osoba
sa manifestnom hipoksijom. U praktičnom radu DK
se priprema otklanjanjem oko 7o% zapremine
plazme iz jedinice cele krvi.Po izdvajanju plazme,
jedinica DK treba da bude opet rashlađena i čuvana
na temperaturi + 4 C. Rok terapijske upotreblivosti
je identičan onome koji važi za celu krv, iz koje je
pripremljena. To opet zavisi od vrste antikoagulansa
koji se nalazi u kesi za uzimanje krvi CPDA-1
iznosi 35 dana. Posle transfuzije Dk, očekuje se
normalno preživljavanje oko 7o.8o% eritrocita u
cirkulaciji primaoca.Preporučuje se da vrednosti
Hct u jedinici DK ne prelaze o,7o-o,8o. Eritrociti iz
DK sa manje od 2o% rezidualne plazme pokazuju
brže i intenzivnije kataboličke promene tokom
čuvanja i shodno tome skraćeno posttransfuzijsko
preživljavanje. Vrednost Hct u jedinicama DK koje
su namenjene hemoterapiji novorođenčadi treba da
bude još niža –o,55 –o,6o. Spomenute vrednosti Hct
su pogodne , kako za održavanje dovoljnih količina
glukoze i ostalih energetskih materija u jedinicama
KD – potrebnih za očuvanje vijabilnosti i
deformiteta eritrocita, ali i za obezbeđenje
optimalnog protokoa krvi tokom transfuzije. Zbog
znatno manjeg volumena primena DK je posebno
povoljno terapijsko sredstvo za starije osobe sa
kardiorespiratornom insuficijencijom.
Koncentrovani eritrociti sa redukovanim brojem
leukocita:
Opšte je poznato da pored željenog terapijskog
delovanja, alogene transfuzije izazivaju i brojne
biološke efekte. U njih spadaju febrilna
nehemolizna transfuzijska reakcija, zatim
transfuzijom udruženo akutno oštećenje pluća.
Transfuzija KERBL je terapijsko sredstvo izbora za
lečenje svih bolesnika kod kojih se želi sprečiti
pojava biološlog efekta, posebno za lečenje onih
koji su imali posttransfuzijsku reakciju. Primena
KERBL je indikovana kod bolesnika kojima se
planira transplantacija matičnih ćelija hematopoeze
ili transplantacija nekog drugog organa.
Prema tome pripremanje i terapijska primena
KERBL postižu se:
a) maksimalna redukcija broja leukocita,
koncentracija citokina i raspadnih produkata
mikroagregata,
b) prevencija transfuzijom udruženog akutnog
oštećenja pluća
c) sprečavanje razvoja transfuzijom udružene
bolesti „ kalem
protiv domaćina“
d) redukcija mogućnosti transmisije virusa
(citomegalovirus).
U praktičnom radu, jedinice KERBL su se najprije
pripremale centrifugiranjem i izdvajanjem „ buffy
coat“-a = sloja bogatog u leukocitima i
trombocitima, iz jedinica cele krvi. Na taj način
otklonjeno je oko 7o-8o% leukocita, a preparat je
označen kao eritrociti osiromašeni u buffy coat-u.
Takvi eritrociti se danas pripremaju sistemom
trostrukih ili četvorostrukih kesa. Postoje i
specijalni filtri koji su smešteni na izlazu trostrukih
kesa, ovaj sistem se naziva BAT- sistem. Upotrebom
specijalnih filtera postiže se visok stepen
leukodeplacije koja efikasno sprečava nastajanje
posttransfuzijskih reakcija , i nastanak
imunomodulacijskih efekata alogenih leukocita.
Isprani eritrociti – IE , ispiranjem eritrocita
pomoću fiziološkog rastvora biće odstranjeni
imunoglobulini i ostali plazmatski proteini,
redukovana koncentracija kalijuma, smanjena
koncentracija citrata, ćelijskih mikroagregata i
određen broj leukocita. Upotreba IE je indikovana u
lečenju osoba sa deficitom IgA, ili urođenim
nedostatkon IgA, osobama sa oligemijskim
sindromom koji ispoljavaju alergijske reakcije.
Zatim bolesnici sa
Autoimunom hemolitičkom anemijom, te kod
bolesnika sa paroksizmalnom noćnom
hemoglobinurijom.
U praktičnom radu, ispiranje eritrocita se izvodi
manuelnom tehnikom, ispiranje ćelija 3-5 puta
fiziološkim rastvorom, korišćenja centrifuge i ostal
potrebne opreme, i automatizovanim postupko –
upotrebom procesora krvnih ćelija. Automatizovano
ispiranje 3-4 procedure sa 3oooml fiziološlog
rastvora NaCl obezbeđuje neosporno efikasnije
otklanjanje plazmatskih proteina.
S obzirom da se radi o postupku koji podrazumeva
korištenje „otvorenog sistema“ jedinice IE moraju
biti transfundovane što pre, a najkasnije u roku od
24 sata po pripremanju.
Hemoterapija bolesnika sa poremećajima
hemostaze

Osnovna uloga hemostaze je da nizom

fizikohemijskih reakcija sprečava gubitak krvi iz
intaktnih krvnih sudova i dovodi do zaustavljanja
krvarenja iz povređenog krvnog suda.
Funkcionisanje sistema hemostaze se ostvaruje
possredstvom ekstravaskularnih, vaskularnih i
intravaskularnih –( trombociti i plazmatski činioci,),
faktora.Tokom procesa koagulacije se pod dejstvom
enzima i kofaktora odigravaju specifičn reakcije,
čiji je krajnji rezultat pretvaranje rastvorlivog
fibrinogena u nerastvorlive i stabilne polimere
fibrina. U fiziološkoj ravnoteži procesa hemostaze,
po pravilu, istovremeno aktivisani su sistemi
koagulacije, fibrinolize, komplementa i kalikrein –
kinin. Hemoterapija bolesnika sa sklonošću ka
krvarenjima ili trombozama podrazumeva:
a) primenu hemoprudukata koji sadrže
hemostatski aktivne sastojke – fibrinogen, ili
faktore koagulacije u koncentrovanom obliku
b) transfuziju koncentrovanih trombocita KT
c) terapijsku upotrebu rekombinantnih analoga
činioca koagulacije.
Poznato je da su krvarenja retka kod bolesnika sa
brojem trombocita iznad 2ox1o-9/l periferne krvi,
ali i bolesnika gde nema obilnih krvarenja kod
5xlo-9/l trombocita. To govori u prilog postojanju
takozvanog „individualnog trobmocitopenijskog
praga“, kritičnog za nastanak krvarenja, zbog čega
se nebi smelo samo na osnovu broja trombocita
odlučivati o uvođenju transfuzija trombocita. Ove
transfuzije kod hematoloških bolesnika sa
trombocitopenijom značajno mogu smanjiti sa oko
6o“ na manje od 1o% krvarenjem uzrokovanu
smrtnost. Osim toga, terapijska upotreba KT
omogućila je i primenu većih radio- i
hemioterapijskih doza u lečenju malignih
bolesti.Uopšteno posma
trano, transfuzije trombocita mogu biti terapijske –
lečenje aktivno krvarećeg bolesnika i profilaktičke –
sprečavanje krvarenja kod rizičnih
bolesnika.Profilaksne transfuzije KT su opravdane
kada je broj tr. Oko 5x1o-9 /l u klinički stabilnih
bolesnika, odnosno manji od 1ox1o-9/l kod onih sa
povišenom temperaturom postojanje infekcije ili
sepse, sa znacima manje obilnog krvarenja,
epistaksa ili krvarenje po koži. Kod bolesnika kod
kojih se planira hiruška intervencija, indikacija za
transfuziju KT je broj tr. Oko 5ox1o-9/l
Kod bolesnika kod kojih je dvostruko produženo
vreme krvarenja postoji indikacija za KT.
Terapijsku efikasnost primljenih KT moguće je
proceniti proračunom porasta korigovanog broja tr.
Jedan sat posle transfuzije, ili ređe na osnovu
normalizacije vremena krvarenja. Najpouzdaniji
pokazatelj terapijskog učinka transfuzije KT je ipak
prestanak ili sprečavanje krvarenja.
U praktičnom radu koriste se brojni metodi za
pripremanje KT:
- izdvajanje KT iz jedinice cele krvi za obezbeđenje
dnevne doze u trombocitima - oko 6 davalaca , ili
trombocitaferezom pomoću ćelijskog separatora.
Manuelnom trombocitaferezom moguće je
prikupiti potreban broj trombocita izvođenjem tri do
4 ciklusa afereze. Jedinice Kt treba transfundovati
neposredno po pripremanju, a po potrebi mogu biti
skladištene do pet dana na temperaturi od 2o C uz
permanentno mešaje električnom mešalicom,.
Tokom skladištenjabroj trombocita se smanjuje, i
trombociti menjaju oblik, mogu biti: balonirani,
dendritski, sferni, diskoidni.
Korišćenjem filtera za otklanjanje leukocita iz
jedinice KT
primenjuje se za bolesnike koji se pripremaju za
transplantaciju.

Plazmatski hemoprodukti sa hemostatskom

aktivnošću

Zamrznuta sveža plazma-ZSP: je izdvojena iz

jedinice sveže krvi, a samo ponekad prikupljena
plazmaferezom i zamrznuta u roku od najkasnije 6
sati od uzimanja krvi, a zatim uskladištena ne duže
od godinu dana do terapijske upotrebe na
temperaturi od -3oC
I nižoj. Volumen prosečne jedinice ZSP iznosi 2oo
do 25o ml. Smatra se da je u tako pripremljenom
preparatu gubitak labilnih činilaca koagulacije = F
V i F Vlll sveden na minimum, te ZSP sadrži sve
labilne i stabilne činioce sistema koagulacije, ali i
fibrinolize i komplementa, uz onkotski i efikasne
proteine i imunoglobuline. ZSP može biti korištena
u lečenju bolesnika, prvenstveno, sa globalnim
deficitom činilaca hemostaze ili služi kao izvor
prilikom pripremanja odgovarajućih plazmatskih
derivata.
Infuzija ZSP indikovana je:
a) nadoknada pojedinih činilaca koagulacije
b) oštećenja funkcije jetre,ili deficitom vitamina
K
c) ukoliko su vrednosti protrombinskog vremena
najmanje 1,5 puta povećane
d) trombotsko – trombocitopenijska purpura
e) kod bolesnika sa DIK-om i smanjenom
koncentracijom fibrinogena
f) ona je ekspander volumena cirkulišuće krvi
nakon krvarenja,
g) kao izvor hranlivih supstanci ili stimulatora
zarastanja rana
Terapijaska doza ZSP zavisi, uglavnom od vrste
deficitarnog činioca i smanjenja njegove aktivnosti.
Uobičajena doza za terapiju bolesnika sa deficitom
F V iznosi oko 1o ml/kg tt, svakih 12 sati., a sa
deficitom F Xl 5-1o ml/kg tt, svakih 24 sata.
Krioprecipitat : je hemoprodukt koji sadrži
plazmatske proteine, izdvojene taloženjem u toku
odmrzavanja ZSP na temperaturi od
+4 do +2C. U krioprecipitatnom materijalu je
prisutno približno 5o% početne količine F VlllC, 7o
% vWF, 35-5o% fibrinogena i 3o% F Xlll. Zavisno
od vrste 1 do 5% OSTALIH ČINILACA
KOAGULACIJE. V; Vll, lX, X , Xl, Xll uz
terapijski efikasnu količinu fibronektina.
Pripremljeni krioprecipitat može biti čuvan na
temperaturi -3oC, ili nižoj do terapijske upotrbe,
najviše godinu dana. Primena krioprecipitata je
opravdana kod bolesnika koji aktivno krvare, ili su
neposredno pred hiruškim zahvatoma imaju:
a) blagi oblik hemofilije A
b) von Willebrandovu bolest

c) hipo-ili disfibrinogenemiju
d) deficit aktivnosti F Xlll
Prilikom primene krioprecipitata treba poštovati
kompatibilnost u sistemu ABO, da bi se izbegla
hemolizna reakcija kod primaoca.Terapijska doza
ovog preparata iznosi 5 do 6 doza, uz poštovanje
krvnih grupa u ABO sistemu.

Albumin: Infuzija albumina je sasvim opravdana u

lečenju hiperbilirubinemije novorođenčeta s
obzirom na tendenciju serumskog bilirubina da se
veže za albumin, čime se sprečava transport
slobodnog bilirubina preko hematoencefalne
barijere i nastanak kernikterusa. Albumuni se
koriste kao nadoknada proteina kod bolesnika sa
hipoalbuminemijom, u lečenju hipo-
Albuminemijskih edema i hipovolemije. U lečenju
policitemije sa sekundarnim hiperviskoznim
sindromom, koristi se parcijalna izmena krvi, gde je
albumin, takođe našao opravdanu primenu.

Terapija bolesnika sa simptomatskom

neutropenijom:
Osvajanjem postupaka pripremanja KT, obolelima
od malignih bolesti, značajno je snižena smrtnost
zbog krvarenja, tako da je infekcija, kao rezultat
teške neutropenije , postala glavni uzrok letaliteta.
Rizik od infekcije je realan kada broj neutrofilnih
polimorfonukleara ( PMN ) iznosi oko 1x 1o-9/L a
posebno povećan kada je njihov broj manji od o,25
x 1o-9/L . Povišena telesna temperatura je prvi, a
ponekad jedini simptom infekcije zbog čega je treba
rano prepoznati. Nakon primene agresivne
radiohemoterapije, infekcija se konstatuje u 6o-9o%
febrilnih neutropenijskih bolesnika. Za ovakve
bolesnike najefikasnija terapija je antibiotska uz
primenu intravenskog imunoglobulina.
Terapija neutropenije trebalo bi da obuhvati ne
samo nadoknadu PMN, već i stimulaciju njihove
produkcije, uz istovremeno dejstvo posebnim
citokinima. Glavni problemi pri pripremanju i
terapijskoj upotrebi jedinica koncentrovanih PMN
su: kratko posttransfuzijsko preživljavanje i njihova
akrivacija tokom prikupljanja i skladištenja. Glavne
indikacije za ovu terapiju su:sepsa, pneumonija sa
agranulocitozom, glivične infekcije, sepsa u
novorođenčadi, apscesi , febrilna stanja nepoznate
etiologije, akutne leukemije, aplastična anemija.
Broj PMN u jednoj jedinici „ buffy coat“-a,
koncentrovani le i tr. Pripremljeni iz sveže cele krvi
manuelnom tehnikom su nedovoljni.Radi terapijske
doze moraju se pulirati od više jedinica krvi.
Dovoljan broj PMN za transfuziju moguće je
izdvojiti iz cirkulacije namenskog davaoca
leukaferezom pomoću separatora krvnih ćelija.
Tomkom leukafereze koristi se ekstrakorporalna
cirkulacija i primenjuju se aditivi i mobilišući
agensi ,kortikosteroidi i hidroksi-etilni skrob,
rekombinantni humani faktor rasta
granulocitopoeze.Tokom jedne leukafereze moguće
je prikupiti 2o-4o% granulocita iz procesirane krvi
što iznosi 1xlo-10PMN, pri čemu ukupni
volumen plazme nesme biti veći od looo ml
nedeljno. Znaci efikasnosti transfuzije su: saniranje
infektivnog sindroma, nalaz fagocitirajućih PMN u
eksudatima, porast broja cirkulišućih PMN jedan sat
nakon transfuzije, poboljšanje opšteg stanja
bolesnika.

Antiglobulin test-COOMBS-ov test :razmak

između antitela IgG koja su vezana za eritrocite
može se premostiti i dodatkom antitela koja imaju
specifičnost prema Fc fragmentu antitela ili prema
komplementu koji oblaže eritrocite. Dodatkom anti-
humanog globulina AHG antitela koja su vezana za
eritrocite povezuju se u mrežu i tako nastaje
agultinacija. To je princip antiglobulinskog testa,
Coombsovog testa. Može biti direktni i indirektni.
Oba testa otkrivaju antitela ili komplement vezan za
eritrocite.
Direktni antiglobulinski test DAT se koristi za
dokazivanje prisustva nekompletnih antitela na
eritrocitima, bez vidlive agultinacije. Izvodi se tako
što se oprani eritrociti u fiziološkom rastvoru 6 puta
stave u antiglobulinski serum ili Coombsov serum,
promućka, centrifugira i čita rezultat. Prisutna
agultinacija znači da je DAT pozitivan, što znači da
su na eritrocitima prisutna antitela. Izvodi se kod
hemolitičkih anemija i kod beba kod kojih se
sumnja na MHN.
Indirektni Coombsov test primenjuje se za
dokazivanje prisustva antitela u plazmi ili serumu.
Prisutna agultinacija –test pozitivan- Test se
primenjuje kod testa kompatibilnosti, pre
transfuzije, kod Rh-D negativanih trunica gde se
sumnja na senzibilizaciju, i kod hemolitičkih
anemija.