Građanstvo i državljanstvo u globalizovanom svetu: nacije i migracije

Kako bi na odgovarajući način započeli diskusiju o globalizovanom svetu u kontektsu tema nacije I
migracije, počećemo od samog njenog kraja – subjekta i identiteta u kome je “puko postojanje pretvorio
u sudbinsko”1. Način na koji stanovništvo razume kako je moguće nazvati jednu teritorijalnu oblast
svojom domovinom poslužićemo se primerom Victora Turnera koji je pisao o putovanju kroz
vreme,statuse i prostor kao o i iskustvu koji generira smisao. Kako navodi Anderson, putovanje pre
pojave štampe – stvarnost zamišljenje zajednice, na početku je zavisila od nebrojenih neprekidnih
putovanja. Taj smisao se svakodnevno otkrivao iz “inače neobjašnjive jukstapozicije njezinih članova u
reflektoriju.” Iako bi smo mogli zaključiti da je takav identitet održavan – stvaranjem stvarnosti, možemo
se zapitati zašto on nije mogao biti napušten I kako uopšte izgleda napuštanje identiteta I zarad čega ?
Ako bi bili na tragu Radomira Konstatinovića i njegovog eseja o Putovanju, bilo bi nam jasno da
putovanje predstavlja put u ništavilo, napuštanje značenja poznatog kao “apsolutnog nepokreta i
apsolutne sadašnjosti” i odbrana od nestajanja Ja koje se gubi i umire u “svetlu sleđenog u kristale našeg
odsudstva,jedne užasne tišine.” . Zar ovde ne govorimo o homogenom vremenu koji Anderson posudio
od Benjamina u kome je “istovremenost na neki način transverzalna ,unakrsna u odnosu na
vreme,obeležena prefiguracijom i ispunjenom,već vremenskom koincidencijom,te mjerena satom i
kalendarom.” kao iscrpljivanju sintagme “za to vreme”.

Kada je u pitanju društvena veza napuštenih identiteta , potrebno je formirati jasnu razliku i ustanoviti
da društvenu vezu karakteriše mogućnost odvajanja , razvezivanja, dakle mogućnost napuštanja
kojedržava zabranjuje,“da je u nju uključeno i iz nje isključeno kao stanje izuzetka“ . Kako dalje navodi
Blagojević, “ono što to razvezivanje implicira i proizvodi,sa tačke gledišta singulariteta,predstavlja
izvorno politički element” . Ovim možemo lako uvideti pomenjenje uslove postnacionalne konstelacije
nacionalne države u kojima “razvezivanje” dovodi do “umnožavanja anonimnih odnosa s “drugima” I
disonantna iskustva sa “strancima” olabavljuju askriptivnu vezanost za obitelj,životni prostor,socijalno
poreklo i tradicije, te stavljaju u pokret promjenu forme socijalne integracije”. U tom slučaju prema
Habermasovom tekstu kod novog talasa liberalizacije “ako se ne želi skretanje tog puta u otuđenje i
anomiju, mora se provesti reorganizacija životnog sveta u odnim dimenzijama samosvesti,
samoodređenja i samoostvarenje koje su obeležile normativnu samorazumljivost moderne.” . Zatim
sledi opisivanje pravca “Iako je životni svet dezintegrisan pod pritiskom otvaranja, sme se samo zatvoriti
sa proširenim horizontima.” šireći individualne prostore – “prostore za refleksivno prisvajanje predaja
koje stabiliziraju identitet,prostori za autonomno međusobno ophođenje, prostori za oblikovanje
osobnog života” . Nije li ovo poziv strancu ili drugosti drugog, u kome se kreira prazan prostor, kako
objašnjava Blagojević u objašnjavanju zauzimanja mesta koje koristi Agamben, objašnjavajući da
zauzimanje mesta “ne znači nadoknađivanje ili kompenzaciju onoga što drugom nedostaje,takođe, ne
znači ni ispravljanje grešaka drugog.Zauizimanje mesta i ova zamena ni sama više ne zna za svoje
sopstveno mesto,,već je zauzimanje mesta svakog pojedinačnog bića uvek već zajedničko – to jest,
prazan prostor,nekom ponuđen,otvoren i bezuslovno gostoprimstvo.” .

1
Benedikt Anderson
Teorije modernog građanstva se razvijaju kroz ugovorne teorije Rusoa,Loka I Hobsa I njihovim
pozicijama u odnosu na moć u kome su ljudi jedni drugima neprijatelji te pristaju na društveni ugovor
kojima se odriču prava i predaju suverenu dok Lok ističe upravo neotuđivost prirodnih prava svih ljudi a
vlast vidi kao sredstvo zaštite. Ruso pak tvrdi da je osnova legitimacije slobodna volja kao ni moć koja se
ne predaje nikome pri čemu je reprezentacija nemoguća – “jer kako da bude reprezentovano nešto što
je već prisutno?” .Ova pitanja su pokrenula velike promene u odnosu na obznanjivanju “ko su to svi” ali
su u Francuskoj izuzeti robovi,jevreji,žene dok se u SAD takođe pokrenula pitanja robova ističući podelu
na “aktivne” I ”pasivne” građane iako je važno razumeti anticipaciju socijalnog građanstva – dužnost
države da obezbedi posao i sredstva za najugroženije. Razvoj građanskih prava prema Vasiljeviću u
tumačenju Maršala je težio pomirenju klasnu nejednakost i kapitalistički ekonomski poredak ka
egalitarnijem društvu – podelom na tri grupe prava (osnovna građanska,politička i socijalna) razvijajući
institucije koje štite prava. Međutim Maršal obrazlaže da je međusobno podupiranje prava I kapiralizma
(posle početnog optimizma građenja “svrhovitog,progresivnog I evolutivnog” razvoja ) . Osvrćući se na
današnje vreme u tekstu Sassen Saskia možemo pronaći vezu između globalizacije i novog privatnog
poretka u kojem se ističu međunarodne mreže nevladinih organizacija i međunarodnog režima ljudskih
prava. Vodeći se ovom premisom Sassen izvlači tri zaključka : sposobnost da novi privatni poredak ima
sposobnost da privatizuje ono što je dosad bilo javno i da denacionalizuje dosadašnje aspekte
nacionalnih ovlašćenja. To vodi za sobom i formiranje normativne uloge - što jpoš uvek znači normativ
modernosti, koja sad dolazi iz sveta privatne moći.Naposletku,one pružaju institucionalno utočište za
delovanje snažnih dinamika globalnog kapitala i tržišta gloablnog kapitala pri čemu se fokus pomera sa
državne političko-strateške ciljeve prema zahtevima globalne ekonomije. Da li je uloga države u
reduciraju sopstvenih ovlašćenja ili ta uloga zahteva proizvodnju novih tipova regulacija ?

Ljudska prava …

Adrijana Zaharijević u svojoj knizi O pojedincu pozivajući se na Kroforda Makfersona, tvrdi das društveni
odnosi pre XIX veka postojali takvi društveni odnosi,zasnovani na pretpostavci o nepromenljivosti
statusa”koji su deprivilegovali ogromnu većinu ljudi.čineći spornom mogućnost njihovog određenja kao
vlasnika sopstvene ličnosti i poslova.Zamišljena slobodna ugovorna situacija nemisliva je unutar okvira
koji počiva na supsumciji pod određeni status opštosti(oca,zemljoposednika,monarha)… Suvereni
pojedinac pojavljuje se u trenutku kada pojedinačno prestaje da bude integrisano u commonwealth na
sumaran,neutralan I fiktivan način, i kada to pojedinačno u svima zajedničkom (prostoru) počne da
ispoljava kao privatno. Premeštanje suverenog na pojedinca nemislivo je bez ustanovljenja slobodnog
tržišta, koje uslovljava reartikulaciju zajedničkog i privatnog”. Kako je navedeno dalje u tekstu Sassen,
označena je globalna mreža koja oblikuje novu ekonomsku geografiju centralnosti koja preseca
nacionalne granice i staru podelu na Sever-Jug. Iz te tvrdnje sledi da “globalni capital i nova imigrantska
radna snaga su dvije velike instance transnacionaliziranih kategorija koje imaju ujedinjujuća svojstva
unutar sebe,a međusobno se osporavaju unutar globalnih gradova.”. Postavlja se pitanje na koji način je
moguće obnoviti društveni ugovor institucije građanstva ? Odgovor daje Sassen navodeći da ilegalni
imigranti sa dugotrajnim boravkom učestvuju u rutini svakodnevnice koje su jednake praksama formalno
definisanih građana, navodeći da ove promene mogu destabilizirati konstrukcije poput rase i etniciteta.
Ovde se možemo osvrnuti i na dimenziju u kojima proizvodnja kapitalističkog prostora kako navodi
Sodža Edvard,”nije zauvek dat događaj. Prostorna matrica mora konstantno da se učvršćuje,a kada
zatreba i da se restrukturiše – drugim rečima, prostor mora da se društveno reprodukuje,i taj proces
reprodukcije je stalni izvor sukoba i kriza”. U tom slučaju iako mi stvaramo istoriju i grografiju ne u
uslovima koje sami stvaramo već na one na kojima nailazimo, kako glasi izmenjena Marksov izraz 174 u
interpretaciji Sodže. Konkretizacija ove prostorne perspective razmatranja proizvodnih odnosa je I
fragmentizacija, policentrična I mnogo složenija urbana regionalizacija koja je “pomogla industrijskom
kapitalu da izbegnu koncentrisanu radničku borbenost”. 239 Naravno da prateći ovaj smer dolazimo do
ključnog problema koji se vezuje za formiranje novih tipova transnacionalnih subjektvnih dinamika koje
je potrebno dodatno razmatrati koristeći interdisciplinarni pristup.

Ko su to svi

Kako se puka slucajnost postojanja pretvorila u sudbinsko

“Raj je uništen,sudbina se čini tim proizvoljnijom.Spas je besmislen: tim je potrebnija neka druga vrsta
kontinuiteta.Potrebno je naći,dakle svetovni način da se sudbina pretvori u kontinuitet,da se slučaju da
smisao.Kao što ćemo videti malo je stvari bilo pogodnije u tu svrhu od ideje nacije. Magija nacionalizma
pretvara slučajnost u sudbinu”. Medjutim postavlja se pitanja ukoliko nacija napusta svoj “protocol
zamisljanja” potrebno je utvrditi na koji nacin se pripadnost pojavljuje u post-nacionalnom kontekstu
globalizacije. Da li sada nacionalne drzave u gloablizovanom svetu koste steceni legitimitet da bi ga
prenele na trzisnu utakmicu pri cemu zadrzavala minimum koji je prema Tajleru potreban gradjanima –
priznanje(vezujuci ga za postovanje I dignitet). Kako osmisljavanje nude danasnje “novine” I rituali koje
je jos Hegel primetio kao zamena za jutarnju molitvu, sta odrzava sadasnji kontinuitet umesto gubitka
raja a sada I nacije koja odrzava modalitet sudbine i determizma . Da li je moguce zadrzati fluidne
identitete kada ima toliko mnogo fikcija umesto ranijih jutarnjih novina “dovodeci sebe u vezu sa
drugima, spajajuci moc,vreme i bratstvo” . Nedostatak sudbinskog oduzima buducnost ali kako ljudi i
dalje imaju osecaj kontinuiteta i “postojanja” u smislu – samo kroz reprezentaciju pripadanja ?

Naime, Merion Jang tvrdi da je ova „nezavisna, opšta perspektiva mit...“: „...Ljudi nužno promišljaju
javna pitanja u skladu sa svojim iskustvima i percepcijom društvenih odnosa. Različite društvene grupe
imaju različite potrebe, kulture, istorije, iskustva... U društvu u kojem su neke grupe privilegovane, dok
su druge potčinjene, insistiranje na tome da kao građani treba da napustimo svoje partikularne
pripadnosti i iskustva zarad prihvatanja opšteg pogleda na stvari može služiti samo daljem osnaživanju
postojećih privilegija.“ (isto: 183)

Tranziciju između