Professional Documents
Culture Documents
EI Beleske
EI Beleske
ИНТЕГРАЦИЈЕ-РАЗВОЈ И
ПРОБЛЕМИ
БЕЛЕШКЕ СА ПРЕДАВАЊА
1
ПОЧЕЦИ ИНТЕГРАЦИЈЕ
2
Винстон Черчил је 1946. године студентима Универзитета у Цириху предочио „Морамо
градити неку врсту Сједињених Држава Европе [...] Први корак у поновном
успостављању европске породице мора бити партнерство између Француске и Немачке
[...] Наш стални циљ мора бити изградња и јачање Организације уједињених нација. Под
окриљем и у оквиру тог светског концепта морамо поново изградити европску породицу
кроз регионалну структуру која би се могла звати Сједињене Европске Државе, а први
практичан корак ће бити стварање Савета Европе. ”.
На састанку представника федералистичких покрета четрнаест европских земаља који је
одржан 1946. године настао је пројекат Унија Европе. Унија Европе би почивала на
федералном устројству и чинила би регионални део Уједињених нација. Унија Европе би
била отворена за све европске земље које би прихватиле њен устав, одричући се притом
једног дела својих суверених права.
3
СТАВОВИ САВЕЗНИКА О ЕВРОПСКОЈ ИНТЕГРАЦИЈИ
Велика Британија
Велика Британија се међу савезницима осећала као „најслабија карика”. Сједињене
Америчке Државе су из Другог светског рата изашле заузимајући челне економске, војне,
политичке и међународно-финансијски стратешке позиције. Као победник из рата је
изашао и Совјетски Савез, са огромном армијом коју је лако могао искористити за ширење
свог утицаја.
Слабост је настојала да компензује кроз европске ингеграције. Капиталистича и
прозападна заједница обуздавала би утицај Совјетског Савеза. Како Сједињене Америчке
Државе нису европска држава, Велика Британија би у европској организацији имала
значајан утицај. Уз своју колонијалну империју и утицај у Европи, Велика Британија је
могла да парира Сједињеним Америчким Државама и Совјетском Савезу.
Федералистички покрети који су деловали на тлу Велике Британије били су суочени са
три дилеме. Најпре, треба ли Велика Британија да постане део Европске федерације.
Потом, треба ли говорити о савезу држава коме је по питању одлучивања својствен
консензус или пак наднационална влада и парламент или већинском одлучивању. И
коначно, треба ли говорити о заједничкој спољној и одбрамбеној политици или
функционалном приступу секторским питањима.
Велика Британија је сматрала да и без чланства у уједињеној Европи може да одбрани
своја три кључна сегмента присутности:
1. Комонвелт,
2. Западну Европу, и
3. Америчко-британске односе.
4
Од 12. марта 1947. године на делу је била Труманова доктрина. Нешто касније почело се
са спровођењем Маршаловог плана. Амерички државни секретар Џорџ Маршал
предложио је програм финансијске помоћи САД Европи како би били створени услови за
опстанак демократских институција. Усвојен је 1948. године. Наиме, реч је о четитри
године огромних финансијских давања европским земљама разореним ратом у циљу
њиховог опоравка али понајвише у уверењу да се само унапређењем економског развоја и
јачањем западноевропских земаља могу зауставити утицаји са Истока. Формално је био
отворен и за земље источне Европе, али су оне одбиле.
Помоћ су прихватиле: Аустрија, Белгија, Данска, Француска, Грчка, Исланд, Ирска,
Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Португал, Шведска, Швајцарска, Турска,
Велика Британија и СР Немачка.
Расподела се вршила према броју становника и била је нешто виша за савезнике из Другог
светског рата. Највише је добијала Велика Британија (26%). 85% помоћи је било
бесповратно, док је остатак био у оквиру зајмова.
Увидело се и да ће у уједињеној Европи америчка политика добити трајни утицај.
Француска
Француска је страховала да би у повољним условима могло доћи до поновног јачања
Немаче и да треба радити да се то спречи. Конкретно, Француска је страховала да
америчка и британска политика, упркос подели Немачке и одузимању Рура, имају тежњу
да омогуће поновно јачање Немачке.
У првим послератним годинама Француска је била преслаба да би диктирала решење за
Немачку. Стога Француска „лансира” сопствену концепцију уједињења Европе, јер у њој
види начин да контролише Немачку. Кроз уједињење Европе, Француска је хтела да се
избори за водеће место и статус велике силе.
5
Немачка
Уједињење Европе било је у интересу Немачке. Само је тако она могла изаћи из
економске, политичке и моралне изолације. У европском уједињењу, Немачка је видела
шансу да постепено умањи међународну контролу, стекне националну сувереност и крене
ка поновном уједињењу. Поред тога, изгубљена традиционална тржишта на Истоку могла
је компензовати у уједињеној Западној Европи.
Италија
Италији је стицање пуноправног статуса у новој европској структури представљало
прилику за рехабилитацију.
Осим прилике за економски опоравак земље, Италији су европски планови олакшавали
борбу са лево оријентисаним снагама.
Холандија и Белгија
Као мале земље у суседству великих, односно из страха од доминације великих (у
њиховом случају Немачке) Холандија и Белгија су постале трајне заговорнице
уједињења, у коме су виделе равноправност односно једнаке шансе за све.
Осим политичких, Холандија и Белгија су имале и економске интересе. Будући да је
дошло до урушавања колонијалне власти њиховим малим тржиштима била су потребна
нова на која би извозиле.
6
ТРИ ЗАЈЕДНИЦЕ (ОД 1947. ДО 1957. ГОДИНЕ)
ФРАНЦУСКЕ ИНИЦИЈАТИВЕ
Под притиском кретањау правцу уједињења, Француска 1950. године излази са три
иницијативе:
1. Шуманов план - предлог за Европску заједницу за угаљ и челик (ЕЗУЧ),
2. Плевенов план који предвиђа стварање Европске одбрамбене заједнице, и
3. Шуманов план који предвиђа стварање Европске политичке заједнице.
Шуманова декларација
9. маја 1950. године изнет је предлог стварања наднационалне организације за угаљ и
челик. Постављени циљ био је обезбеђивање угља и челика под једнаким условима за
тржишта Немачке, Француске и других држава чланица, али и модернизација
производње и унапређење услова живота и рада.
Интеграција у поменутој области требало је да постави прве конкретне основе за европску
федерацију. Таква федерација је иначе била неопходна за одржавање мира.
Занимљиво је да је план заправо осмислио Моне, док Шуман чак није ни обавестио
званичнике у Лондону о предлогу.
7
Већина политичара земаља Бенелукса нису били присталице еврофедерализма, али су
били свесни да себи не могу да допусте да остану изван француско-немачке економске
организације.
9
Скупштину саветодавног карактера састављену од чланова изабраних од стране
националних парламената.
Суд правде као највишу судску инстанцу чија је јурисдикција обухватала све чланице
Европске заједнице за угаљ и челик, са обавезујућим одлукама како за органе Заједнице
и владе, тако и за предузећа и појединце из земаља чланица.
Извршни орган у виду Високе власти, чији су чланови били колегијално именовани
од стране земаља чланица и који су са функције могли бити смењени само одлукама
Суда или Скупштине. Одлуке су доношене већином гласова и у одређеним областима
могле су наметнути решење земљама чланицама.
10
ЕВРОПСКА ОДБРАМБЕНА ЗАЈЕДНИЦА
11
За разлику од Европске заједнице за угаљ и челик коју је чинило шест равноправних
партнера, Европска одбрамбена заједница је имала за циљ спречавање немачке војне
једнакости. Наиме, док би остале земље чланице део својих војних снага намениле за
европску војску, Немачка би практично имала само оне снаге које би биле део
Европске одбрамбене заједнице.
Паралелно са преговорима о оснивању Европске одбрамбене заједнице одвијали су се
преговори о поништавању Окупационог статута Немачке.
Сједињене Америчке Државе су Европску одбрамбену заједницу виделе као средство за
прикључење Немачке NATO-у.
Преговори о Европској одбрамбеној заједници су предвидели:
Деветочлану Комисију
Савет министара
Парламентарну скупштину
Немачки контигент који не би смео да пређе трећину укупних снага
Одсуство немачког министра одбране или генералског тима
Марта месеца 1952. године, у циљу спречавања ремилитаризације Немачке у оквиру
западноевропске алијансе, Совјетски Савез упућује ноту којом позива на закључење
мировног уговора са Немачком, отварајући могућност уједињења и давања неутралног
статуса Немачкој. Због Аденауерове стрепње од неутралности, окупационе силе су одбиле
предлог Совјетског Савеза.
12
Париски споразум је предвиђао само Савет и Скупштину коју би чинили посланици
земаља потписница Париског споразума у Савету Европе, али не и наднационалне
институције, што је заједно са британским чланством обезбедило ратификацију у
Француској.
Намера је била да Западноевропска унија делује у тесној сарадњи са NATO-ом. Чланство у
Западноевропској унији је Западној Немачкој отворило пут чланства у NATO-у.
13
КА ЕВРОПСКОЈ ЕКОНОМСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ И EUROATOM-У
Међународни контекст
Покрети деколонизације највише су погодили Велику Британију. Међутим, она је брзо
реорганизовала односе са бившим колонијама кроз чланство у Комонвелту.
Француска је, за разлику од Велике Британије, била увучена у колонијалне сукобе. 1954.
године јој је нанет тежак пораз у Вијетнаму (Индокина). Поред тога била је суочена са
избијањем рата у Алжиру.
Национални контексти
Након ратних губитака и губитка колонија премијер Француске Жи Моле је крајем
педесетих година позвао на либерализацију и тржишну интеграцију као кључ за
будућност земље.
Немачка се средином педесетих година протеклог века могла окарактерисати као
напредна држава, практично суверена и, као чланица NATO-а, безбедна.
Економски контекст
Холандија је имала велики интерес од слободне трговине будући да су трговинске
баријере угрожавале њену економију. Забринутост Холандије изазвало је и спорно
снижавање царина у GATT-у.
Немачка је сматрала да преговоре не треба посветити питању да ли треба либерализовати
међународну трговину већ како је спровести.
Владала је недоумица треба ли међународну трговину либерализовати глобално-кроз
GATT, или регионално-кроз царинску унију или зону слободне трговине.
Немачки министар привреде и творац немачког економског чуда Лудвиг Ерхард је
сматрао да би регионални споразуми ометали постизање глобалне слободне трговине, а
царинску унију је сматрао непожељном јер је потенцијално протекционистичка.
Халштајн је у министарству спољних послова заговарао царинску унију, сматрајући да би
истовремено донела економске користи од либерализације али и политичке од дубље
економске интеграције.
Француска је по питању слободне трговине била подељена. Наиме, она је у том периоду
имала високе трговинске баријере и прецењену валуту. У таквим условиманашла се у
опасности од економског заостајања. Много више је била заинтересована за атомску
енергију. Циљ који је поставила био је развој француске индустрије атомске енергије, како
за мирнодопске тако и за војне сврхе. Такав циљ Француске изазвао је зазирање од стране
других држава.
14
Месина
Јуна месеца 1955. године у Месини је одржан састанак министара спољних послова како
би се изабрао Монеов наследник на месту председника Високе власти Европске заједнице
за угаљ и челик. На састанку у Месини су изнети предлози за даљу економску интеграцију.
Спак је подржао Монеов предлог обнављања европског пројекта у виду Заједнице за
атомску енергију која би била аналогна Европској заједници за угаљ и челик.
На састанку је дошло до обнављања плана холандског министра иностраних послова
Бејена за индустријску царинску унију која је првобитно била замишљена као део
Европске политичке заједнице.
Спак је више био наклоњен Монеовом предлогу зато што је сматрао да је царинска унија
исувише амбициозна замисао.
Под Бејеновим притиском оба предлога су повезана у један пакет - Бенелукс меморандум
из маја 1955. године.
Француско-немачки односи су напредовали, али је Француска упркос томе и даље гајила
дубоко неповерење у немачко позивање на либерализацију. С друге стране, Немачка је
била неповерљива по питању француских намера у области атомске енергије.
Не желећи да се Месина заврши без састанка, у последњем тренутку је договорено да се
формира међувладин комитет који ће наставити рад на предлозима који су се односили на
атомску енергију и заједничко тржиште. Преседавање Комитетом поверено је Спаку.
Каква интеграција?
Велика Британија је одбила да узме учешће на састанку у Месини. На такав корак се
одлучила због посебних трговинских односа са Комонвелтом и преференцијалних услова.
Велика Британија је иначе желела само зону слободне трговине која би била ограничена
само на индустријске производе. Сличне жеље гајио је и Ерхард.
Већина политичких лидера Шесторице је била наклоњена дубљој економској интеграцији.
Велика Британија је према њиховим напорима показала презир и тврдила је да преговори
неће бити окончани успехом.
Сједињене Америчке Државе су желеле заједничко тржиште за своје извознике.
Велика Британија и Француска су у октобру 1956. године војно интервенисале у Египту.
Повод за војну интервенцију била је египатска колонизација Суецког канала. Совјетски
Савез је запретио да ће употребом атомског оружја помоћи Египту, а Велика Британија и
Француска су се због изостале подршке Сједињених Америчких Држава морале повући.
Будући да је Насер током рата уништио делове нафтовода, дошло је до великих
несташица у снабдевању горивом.
15
Конференција у Бриселу
У напетим међународним околностима је од јуна 1956. до марта 1957. године у Бриселу
вођена међувладина конференција посвећена заједничком тржишту и EUROATOM-у.
Француско-немачки утицај је био одлучујући у преговорима.
Поучени искуством са Европском одбрамбеном заједницом, лидери су избегавали
федералистички дискурс. Поред тога, настојали су да сарађују са опозицијом и
интересним групама.
Француски премијер Жи Моле се залагао за тржишну либерализацију али је морао да
избегне директно сукобљавање са противницима дубље интеграције у Паризу („Битка за
Париз”). Њгова стратегија је била да у преговорима добије што више концесија.
Петорка је изашла у сусрет француским захтевима, будући да је она била економски
значајна и политички кључна за пројекат интеграције.
EUROATOM
Унапређења истраживања
Приступа информацијама
Заштите здравља и сигурности
Обезбеђивања инвестиција
Испоруке руда и атомског горива
Употребе нуклеарног материјала
Француска је по питању EUROATOM-а ипак била приморана на уступке - договорено је
да EUROATOM не буде коришћен у војне сврхе. Незадовољство у Паризу је постепено
смањивано како су напредовали преговори о заједничком тржишту, док је подршка расла
због пољопривреде јер је Француска имала највећи пољопривредни сектор.
16
Постигнут је договор да царинска унија буде успостављена у периоду од дванаест година,
у три фазе. Француски захтев да прелазак у другу фазу буде условљен једногласном
одлуком је одбијен, али је дозвољено да држава чланица за две године одложи прелазак у
следећу фазу.
Француска је, у страху да неће издржати конкуренцију на заједничком тржишту, тражила
да и друге земље прихвате француски социјални модел високе заштите.
Царинску унију
Пољопривредну политику
Слободно кретање људи, капитала и слободу пружања услуга
Транспортну политику
Политику конкуренције
Пореску политику
Усклађивање прописа
Економску политику
Социјалну политику
Европску инвестициону банку
Придруживање прекоморских земаља и територија
Институције Заједнице
Буџетске одредбе
Члан 235 Уговора представља један од кључних фактора за развој европске интеграције.
17
ЗАЈЕДНИЧКО ТРЖИШТЕ И ИСКУШЕЊА ДУБЉИХ
ИНТЕГРАЦИЈА
(ОД 1958. ДО 1969. ГОДИНЕ)
Комисија
Почела је са радом 1958. године. Први председник Комисије био је Валтер Халштајн.
Први генерални секретар био је Емил Ноел.
Колеџ је бројао девет чланова-по два из Француске, Немачке и Италије и по једног из
земаља Бенелукса.
Формирани су кабинети и генерални директорати. Неформално се придржавало правила
националних квота.
Савет
Преседавање Саветом се ротирало на сваких шест месеци.
Скупштина
Скупштини је додељена саветодавна надлежност.
Упркос жељи Савета да за председника Скупштине буде изабран Италијан, на ту
дужност је изабран Роберт Шуман.
Посланици су, упркос томе што су долазили из националних парламената, одлучили да
одмах затраже непосредне изборе. Посланици су у циљу праћења предлога Комисије и
одлука Савета основали комитете (одборе).
Британски покушаји
Велика Британија је у фебруару 1957. године изнела предлог стварања зоне слободне
трговине.
Велика Британија је веровала да ће идеја стварања зоне слободне трговине из
економских разлога привући Немачку и Холандију, а због Де Головог отпора
наднационалној интеграцији (касније) и Француску. Међутим, када је схватила да њен
предлог није наишао на одобравање покушала је да Европску економску заједницу, пре
него што почне снижавање царина предвиђено Уговором о Европској економској
заједници, провуче као блок у оквиру шире зоне за коју је лобирала у Организацији за
европску економску сарадњу.
18
Де Гол и Аденауер су се на састанку одржаном септембра месеца 1958. године
определили за Европску економску заједницу.
Велика Британија је истрајавала у намери да оствари своје циљеве. Почетком 1959.
године позвала је Аустрију, Данску, Норвешку, Португалију, Шведску и Швајцарску
да оснују супарнички трговински блок-EFTA. EFTA Великој Британији није могла
донети значајну економску корист, будући да су царине у скандинавским земљама већ
биле ниске. Скривена намера Велике Британије била је вршење притиска на Европску
економску заједницу да поново отвори преговоре о зони слободне трговине.
Велика Британија је гајила наде да ће подела Европе на Шесторицу и Седморицу
изазвати забринутост Сједињених Америчких Држава, које ће потом извршити притисак
за обједињавање кроз EFTA-у. Међутим, Сједињене Америчке Државе су подржале
стварање Европске економске заједнице, пре свега због тога што су увиделе да ће
имати веће економске користи од јединственог тржишта него од зоне слободне
трговине. Други фактор који је условио америчку подршку стварању Европске економске
заједнице било је уверење да Европска економска заједница поседује већу политичку
„тежину” која може „усидрити” Западну Немачку.
Званични Лондон је и даље упозораво на опасност коју је подела EFTA - Европска
економска заједница представљала по европску безбедност. Званични Лондон је претио да
ће повући своје трупе из Немачке.
19
Сједињене Америчке Државе су због наставка интеграције пристале на Заједничку
пољопривредну политику, али је тиме уједно почео и трајан спор око њене примене у
оквиру GATT-а.
Фушеов план
Де Гол је 1960. године на конференцији за штампу изнео предлог одржавања редовних
састанака шефова држава и влада Шесторице, у циљу усмеравања међувладине сарадње у
политичким; економским и одбрамбеним питањима. Истовремено је позвао на реформу
NATO-а.
Предлог је требало да разради комитет са француским амбасадором Кристијаном
Фушеом на челу.
У новембру 1961. представљен је нацрт уговора о Европској политичкој унији. Циљ јој је
био:
20
Кроз тесну сарадњу у области културе и науке обезбеди развој заједничког наслеђа
и очување вредности које чине њихову цивилизацију.
У државала чланицама допринесе одбрани људских права, основних слобода и
демократије.
Да се ојача безбедност земаља чланица против сваке агресије кроз усвајање
заједничке одбрамбене политике.
Област економије није била предвиђена (политичка унија неће задирати у надлежност
Заједница).
Предвиђена су три орг на Европске политичке уније:
1. Савет
2. Парламентарна скупштина
3. Европска политичка комисија
Холандија и Белгија су изразиле бојазан од ојачавања француске или француско-немачке
хегемоније. Поред тога страховале су и од могућег утицаја плана на NATO.
Аденауер је настојао да постигне равнотежу између Париза и Вашингтона.
Немачка је безбедносно зависила од Сједињених Америчких Држава. Међутим сумњала је
у преузету обавезу од стране Сједињених Америчких Држава.
Француска је безрезервно подржавала Немачку током Берлинске кризе (која је трајала од
1958. до 1962. године).
Немачка се нашла у дилеми треба ли продубити интеграцију („Велики план” Сједињених
Америчких Држава) или пак ојачати међувладину политичку сарадњу (Де Голова
замисао).
Холандија је одбила да настави преговоре све док Велика Британија не буде позвана да
учествује у истим, што је Де Гол одбио.
Јелисејски уговор
1963. након неуспеха Фушеовог плана и недељу дана након вета на чланство Британије,
Де Гол и Аденауер су потписали Уговор о француско-немачкој сарадњи – Јелисејски
уговор.
То је навело да се међу мањим чланицама, Италијом и Комисијом створи стрепња због
стваранја француско-немачке осовине и институционализације ове две земље у ЕЕЗ.
21
Де Гол одбацио британско чланство, које је представљало саставни део „Великог плана“
САД. Сматрале су да Јелисејским уговором, Де Гол је повезао Немачку са супарничким
планом за Европу.
Немачка умирује САД тврд њом да Јелисејски уговор не умањује немачку подршку
европској интеграцији и атлантском партнерству. Уговору је додата резолуција немачког
парламента којом се афирмише опредељеност Немачке за ЕЕЗ, НАТО и ГАТТ. Аденауер
је овим чином био понижен, резолуција „изсправља његове грешке“, чак су и водећи
чланови његове партије подржали резолуцију.
Луксембуршки компромис
Јануара месеца 1966. године потписан је тзв. Луксембуршки споразум (компромис). Њиме
је било предвиђено да, уколико се при усвајању одлука (на предлог Комисије) које би
могле бити донете већинским гласањем доводе у питање интереси једне или више земаља
чланица, Савет мора уложити напор да у разумном року дође до решења које би могло
22
бити прихваћено од стране свих чланова. Луксембуршки споразум је утицао на однос
Савета и Комисије.
Луксембуршким споразумом је смањен политички утицај Комисије, што је представљало
пораз Валтера Халштајна и Сика Маншолта.
Луксембурши споразум је значајно утицао на неформалну праксу Савета да трага за
компромисом.Он уједно показује значај неформалних правила у процесу европске
интеграције.
Процес интеграције
Шесторица су постигли договоре о:
финансирању Заједничке пољопривредне политике, и
довршавању царинске уније осамнаест месеци пре рока.
Прибегло се већинском гласању, изузев кадаје реч о битним питањима.
Уговор о спајању институција три Заједнице(MergerTreaty) потписан је 1965. а ступио на
снагу 1967. године.
Велика Британија је 1967. године по други пут аплицирала за чланство (лабуритичка
влада). У први план истицани економски разлози за интеграцију, смањење дефицита у
платном билансу и поновно успостављање економске снаге.
Де Гол је одговорио улагањем „плишаног вета” уз образложење да он не блокира пријем
Велике Битаније у Европску економску заједницу али да би било боље очувати све што је
изграђено до времена у којем би Енглеска била добродошла. На другој конференцији за
штампу изјавио је да „економска и политичка ситуација у Британији искључују чланство у
ЕЕЗ“. Он је био против тога да Британије постане чланица пре него што се постигне
споразум о дугорочном финансира њу.
Споразуми о придруживању
Споразум са Грчком је потписан 1961. године. Царинска унија је требала бити
постигнута у року од дванаест година, уз велики број продужетака за осетљиве грчке
производе.
Споразум са Турском је потписан 1963. године. Циљ Споразумабило је постизање
царинске уније, али након неодређеног периода због чињенице да је Турска била на
ниском нивоу економског развоја.
Европска економска заједница је након државног удара у Грчкој 1967. године
суспендовала Споразум о придруживању са овом земљом.
23
Истовремено, политичка нестабилност и економски проблеми у Турској оставили су
Споразум о придруживању са овом земљом практично без ефекта.
У Јаундеу су 1963. године потписани споразуми о придруживању са седамнаест
држава.
Дате су трговинске олакшице и финансијска помоћ кроз European Development Fund
(EDF).
Избио је спор на релацији Француска-Немачка. Француска је желела да сачува своје
односе са бившим колонијама, али да терет финансијске помоћи подели са осталима.
Сједињене Америчке Државе су биле против јер се дефаворизовао извоз из земаља
Латинске Америке.
Немачка је подржала француске захтеве у замену за француску подршку немачким
интересима у GATT-у.
Направљен је значајан помак у оним областима које су биле предмет прецизних одредби и
распореда (попут царинске уније) или предмет снажног притиска моћне државе чланице
(Заједничка пољопривредна политика). У осталим областима учињено је мало напретка.
Главна препрека слободном промету роба биле су нецаринске баријере. Комисија је
започела процес хармонизације, који је текао споро.
Када је реч о слободи кретања лица и пружања услуга, хармонизација релевантних
националних прописа је одлагана.
Комисија је по питању политике конкуренције донела велики број одлука, подржаних од
стране Европског суда правде.
Холандија је инсистирала на спровођењу заједничке транспортне политике (зато што су
најконкурентнији друмски превозници, имају највећу луку у Европи). Немачка је била
против, а Француска незаинтересована. 1968. Немачка и Холандија су на ивици
трговинског рат због нацрта немачког закона којим би се смањио број дозвола за
холандске камионе на немачким путевима.
Уговор о спајању институција три Заједнице „ Treaty“ потписан је 1965. а ступио на снагу
две године касније. У потпуности је спроведен 1970.
Улога ЕСП-а у развоју европске интеграцију у овом периоду била је кључна.
24
ПРОШИРЕЊЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И ПРОДУБЉИВАЊЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ
(ОД 1969. ДО 1984. ГОДИНЕ)
Самит у Хагу
Вили Брант (социјалиста и умерени наднационалиста) определио се за „Ostpolitik” као
спољнополитички приоритет.
Жорж Помпиду (конзервативац и противник наднационализма) био је забринут због
растуће економске и политичке моћи Немачке.
На делу је била парализа Европске економске заједнице.
И Бретонвудски систем се нашао у кризи. Сједињене Америчке Државе су биле суочене са
растућим трговинским дефицитом и инфлаторним притиском, додатно појачаним због
рата у Вијетнаму.
На првом самиту Шесторице 1969. одржаном након Де Голове оставке тачке дневног реда
биле су:
проширење,
Заједничка пољопривредна политика, и
Европска монетарна унија (ЕМУ).
Забринут због једностраних мера Немачке (која је најпре увела слободни курс марке а
потом извршила њену девалвацију) али и утицаја кретања курса валута на Заједничку
пољопривредну политику, Помпиду је заговарао тешњу сарадњу у монетарној политици,
са којом је повезао Заједничку пољопривредну политику и проширење.
Разговарало се о довршавању, продубљивању и проширењу интеграције.
Под довршавањем се подразумевало решавање јединог преосталог отвореног питања-
преласка на систем финансирања из сопствених извора који је подразумевао:
1. царине на увоз индустријских производа,
2. порезе на увоз пољопривредних производа, и
3. националне доприносе у виду процента од ПДВ-а (било је предвиђено да се
почев од 1988. године дода и проценат БДП-а; који би од 1995. године
постепено био замењиван Бруто националним дохотком).
25
уговора. Наиме, Парламенту су дата овлашћења да предлаже амандмане на оне делове
буџета који су спадали у необавезне расходе (попут истраживања и развоја; структурних
фондова; већег дела средстава за администрацију Европске економске заједнице итд.).
Заједничка пољопривредна политика је спадала у обавезне расходе, тако да је највећи део
буџета Европске економске заједницеипак остао изван контроле Европског парламента.
Бриселским уговором из 1975. године установљен је Ревизорски суд (Court of Auditors).
Одлука о продубљивању интеграције се пре свега односила на Европску монетарну
унију и Европску политичку сарадњу.
Француска је Европску монетарну унију пре свега видела као инструмент за
обуздавање монетарне зависности од Немачке, али и као подршку својој угроженој
валути.
Када је француски франак 1969. године девалвирао за једанаест посто, Заједничка
пољопривредна политика је запала у кризу јер је дошло до поремећаја цена. Наиме,
Француска није дозволила да у тој мери порасту цене пољопривредних производа па је
зато увоз тих производа био субвенционисан, а извоз француских производа самим тиме
дефаворизован.
Разлике у курсевима валута довеле су до формирања „зеленог девизног курса” који се све
више разликовао од званичних курсева валута земаља чланица.
Немачки интерес је више био стратешки него економски. Немачка је Европску
монетарну унију првенствено видела као средство да умири Француску која је била
забринута због њеног опредељења за Ostpolitik - потврде трајног опредељења Немачке за
Запад.
На Самиту у Хагу Савету је наложено да заједно са Комисијом током 1970. године
направи план за оснивање Европске монетарне уније у фазама. Израда плана поверена
је Пјеру Вернеру-премијеру и министру финансија Луксембурга.
У комитету је дошло до поделе на „економисте” и „монетаристе”. „Економисти” (који су
заступали немачке и холандске преференције) бранили су став да висок ниво
конвергенције економских политика мора претходити економској унији. „Монетаристи”
(који су заступали француске и белгијске преференције) су били при ставу да ће
монетарна унија својим настанком донети економску конвергенцију.
Вернеровим извештајем из 1970. године било је предвиђено паралелно одвијање
економске конвергенције и координације монетарних политика. Поред тога, било је
предвиђено да земље чланице у финалној фази промене Римски уговор и на европском
нивоу формирају нова тела, као и да Парламенту дају додатна овлашћења како би се
компензовао губитак националних овлашћења у економским и монетарним питањима.
Идеја измене Римског уговора је разбеснела Помпидуа.
26
Савет је 1971. године усвојио програм за остваривање Европске монетарне уније у
фазама до 1980. године. Програм међутим није био успешан, пре свега због међународне
монетарне кризе до које је дошло услед окончања конвертибилности долара 1971. године.
Помпиду је пристао на чланство Велике Британије у Европској економској заједници, као
и на давање буџетских овлашћења Парламенту (чему се Де Гол својевремено противио).
Помпидуу је због такве подршке био потребан уступак који ће му олакшати да у својој
земљи добије подршку Деголиста за „пакет одлука”. Уступак је учињен уврштавањем
Политичке сарадње земаља чланица (што је била Де Голова замисао) у Одлуку самита
у Хагу.
Од Европске политичке сарадње се очекивало да унапреди размену информација и
помогне земљама чланицама да формулишу заједничке ставове о спољној политици.
Након Самита у Хагу Европска политичка сарадња је успешно остварена одржавањем
редовних састанака министара спољних послова земаља чланица најмање два пута
годишње.
Проширење
Лабуристичка влада Велике Британије је након Де Голове оставке 1969. године
поново аплицирала за чланство.
Преговори са Великом Британијом су формално завршени јануара месеца 1972. године.
Истовремено, али у одвојеним процесима, преговарале су и Данска; Ирска и Норвешка,
свака са снажним евроскептичним елементима.
Британско јавно мњење све више против приступања, влада је умањивала политичке
трошкове и претеривала са економским предностима чланства.
Сви референдуми о проширењу су одржани 1972. године. Француска је могла да
ратификује споразуме искључиво гласањем о парламенту. Помпиду је хтео да ојача своју
позицију у Европској економској заједници и да уједно ослаби опозицију (комунисти су
били против Европске економске заједнице а социјалисти су подржавали приступање
Велике Британије). Подршка је била мања од очекиване - излазност је била шездесет посто
а свега шездесетједан посто је гласао за. Излазност у Ирској је била седамдесетседам
посто, а осамдесеттри посто је гласало за. У Норвешкој је од седамдесетосам посто
изашлих педесетчетири посто било против приступања Европској економској заједници. У
Данској је од деведесет посто изашлих шездесеттри посто подржало приступање.
27
Процес интеграције током седамдесетих
Мање земље чланице су се противиле међувладином приступу који је и даље био јак.
Одржавање самита је постало учесталије. Доминација великих држава и даље је била на
делу. Европска политичка сарадња је настављена.
Холандија се залагала за ширу употребу већинског одлучивања и реформу Римског
уговора као противтежу растућем међувладином приступу у Европској економској
заједници. Француска је била против, а Немачка је по том питању следила Француску.
Чланство Велике Британије ставило је тачку на сваку могућност реформе која је водила у
правцу наднационалности.
Немачка је бивала све незадовољнија растом трошкова Заједничке пољопривредне
политике.
Париз и Бон су Комисији ускратили подршку. Међутим, то није било од никаквог утицаја.
Земље чланице су и даље биле одлучне да задрже контролу над два највећа пројекта
почетком седамдесетих - Европском монетарном унијом и проширењем.
Проширење је повећало утицај земље преседавајућег, као и утицајсталних представника
при Европској економској заједници.
Хармонизација
Римским уговором је било предвиђено усклађивање прописа земаља чланица у циљу
унапређења заједничког тржишта.
Комисија је у својству предлагача амбициозно ушла у процес хармонизације прописа
земаља чланица. У царинском законодавству је у периоду од 1968. до 1969. године
извршена снажна хармонизација.
Темпо хармонизације је након 1969. године био успорен. Током 1973. године Савет је
усвојио само једанаест директива. 1974. године усвојено је само тринаест а 1975. само
дванаест директива.
Националне владе су биле под утицајем пословних интереса којима није одговарало
отварање тржишта.
Проширење је због евроскептицизма у Великој Британији и Данској додатно погоршало
ситуацију.
Комисија је била оптуживана за инсистирање на једнообразности.
28
Регионална политика
Преамбулом Римског уговора било је предвиђено смањивање разлика између региона као
и превазилажење заостајања мање развијених региона.
Шесторица су били релативно хомогени по питању регионалног развоја. Једино су у
Италији постојале разлике између развијености северног и јужног дела земље.
Италија је била ускраћена за политички утицај. Једини савезник Италије - Комисија била
је ослабљена након Кризе празне столице. Није се успело у намери да се остали убеде да
се установи регионална политика.
Ситуација је измењена очекиваним приступањем Велике Британије и Ирске. Велике
разликаме између британских региона као и читаве Ирске и других земаља чланица биле
су очигледне.
Још пре званичног проширења, Велика Британија; Италија и Ирска су основале
неформални блок који је заговарао оснивање Европског фонда за регионални развој.
Велику Британију је додатно подстицала и чињеница да је имала мање развијени
пољопривредни сектор услед чега је увозила више пољопривредних производа него било
која друга земља чланица, и да би због тога у буџет Европске економске заједнице давала
много више него што би добијала кроз субвенције за пољопривреду. Лабуристичкој
опозицији је такво стање ишло на руку, па је због тога конзервативној влади оснивање
Европског фонда за регионални развој било очајнички потребно.
Богате земље чланице нису желеле да плаћају додатни финансијски инструмент.
Иако је Немачка била главни финансијер Европе Вили Брант је показао разумевање за
неприлике Едварда Хита.
На самиту одржаном у Паризу 1972. године постигнут је договор да се формира Европски
фонд за регионални развој.
Иако је Комисија припремила предлог, рат на Биском Истоку и нафтна криза спречили су
током 1973. године постизање било каквог договора о Европском фонду за регионални
развој. Предлог је усвојен тек након што је дошло до промене околности. Комисија је
изменила предлог - обим средстава за Европски фонд за регионални развој је смањен, а
усвојен је и нови начин расподеле по коме је свака земља добијала по нешто. Нови
председник Француске Валери Жискар Д'Естен је желео да се предстојећи самит у Паризу
оконча успешно, али су Италија и Ирска запретиле бојкотом. Оживљавајући француско-
немачку осовину, Шмит је био спреман да плати и тиме осигура успех предстојећег
самита.
На Самиту у Паризу који је одржан 1974. године постигнут је договор о оснивању
Европског фонда за регионални развој. Највише средстава из Европског фонда за
29
регионални развој било је предвиђено за Италију (четрдесет посто), затим за Велику
Британију (двадесетосам посто) и Француску (петанест посто).
Социјална политика
Један од закључака Самита у Паризу односио се на подједнак значај активности у
социјалној области и остваривање Европске монетарне уније.
Комисија, којој је активизам свакако одговарао, сачинила је програм који је усвојен 1974.
године и који је обухватао мере којима се унапређују запосленост, радни услови и услови
живота, учешће радника у доношењу одлука, као и једнак третман за мушкарце и жене на
радном месту. Међутим нафтна криза и рецесија које су биле на делу бациле су програм у
засенак.
Почетком и средином седамдесетих година Савет је усвојио мали део социјалног
законодавства. Усвојене су директиве о информисаности радника и праву на
консултовање, као и директиве о једнаким платама и једнаком третману за мушкарце и
жене.
Великим бројем кључних пресуда Европски суд правде додатно је ојачао равноправност
жена и мушкараца на радном месту.
Енергетска политика
Римски уговор није предвиђао заједничку енергетску политику.
Комисија је 1968. године поднела прву иницијативу, која нажалост није донела жељене
резултате.
Са погоршањем енергетске ситуације Хит је извршио притисак да се у закључцима
Самита у Паризу (коме су присуствовале и три будуће чланице) одржаном 1972. године
нађе и позив органима Европске економске заједнице да што је пре могуће формулишу
енергетску политику „која би гарантовала трајне изворе по задовољавајућим економским
условима.”.
Већ следеће године, по избијању нафтне кризе, Велика Британија је прекинула са
реториком о заједничкој енергетској политици, опредељујући се за склапање повољних
договора са земљама извозницама нафте и развијање и коришћење сопствених резерви из
Северног мора.
Нафтна криза је разјединила Француску и Немачку. Француска је попут Велике Британије
одлучила да у енергетском сектору делује сама, док је Немачка била поборник заједничког
приступа.
Ломе конвенција
1975. година је протекла без значајнијег напретка у процесу интеграције.
30
Значајно је поменути потписивање Ломе конвенције између Европске економске заједнице
и четрдесетшест земаља у развоју.
Ломе конвенција је наследила Конвенцију из Јаундеа чије је важење престало јануара
месеца 1975. године.
Међу земљама потписницама Ломе конвенцијенашле су се и бивше британске колоније са
простора Африке, Кариба и Пацифика.
31
Институционално прилагођавање током седамдесетих
Једна од најзначајнијих институционалних новина у периоду седамдесетих била је
формирање Европског савета у циљу обезбеђивања стратешког правца деловања
Европске економске заједнице. Пракса одржавања самита је већ постојала.
Француска је 1974. године била домаћин самита на коме је договорена
институционализација састанака шефова држава или влада земаља чланица
Европске економске заједнице под именом Европски савет. Договорено је да се праћени
министрима спољних послова састају три пута годишње.
Истовремено је договорено да министри спољних послова прекину строго одвајање
вођења послова Европске економске зајединце и европске политичке сарадње, након чега
је на састанаку Савета за опште послове могла бити покренута расправа о спољној
политици.
Немачка је одмах подржала формирање и рад Европског савета. Мање земље чланице су
страховале да он доноси слабљење наднационалног елемента Европске економске
заједнице. Да би их умирио, Д'Естен се сагласио да Европски савет не буде тело за
формално доношење одлука.
На делу је било значајно јачање међувладиног елемента. Европска политичка сарадња
била је интензивирана. Улога сталних представника при Европској економској заједници
била је ојачана. Дошло је и до јачања улоге преседавајућег Европским саветом-поверена
му је дужност сазивања Савета.
На Самиту у Паризу покушано је остваривање равнотеже између наднационалности и
међувладихог елемента.
Значајно јачање међувладиног елемента:
32
Иако је Европски савет од самог почетка био међувладино тело које све до усвајања
Јединственог европског акта није имало уговорно утемељење, касније је постао
најзначајније политичко тело Европске уније.
Расправа о саставу директно изабраног Парламента је потрајала више година. Мале земље
чланице су биле несразмерно представљене у постојећем Парламенту. Д'Естен је желео да
однос представљености коригује у корист већих земаља чланица, чему су се мање земље
чланице успротивиле. Велика Британија је захтевала да добије више места како би и
Шкотланђани били равноправно заступљени у односу на Ирску и Данску.
Договор је постигнут на састанку Европског савета одржаном у јулу 1976. године. На
састанку је одлучено да први директни избори буду одржани јуна месеца 1979. године.
Акт о непосредном избору представникау Парламенту је потписан у септембру 1976.
године. Уследилаје ратификација, након које је документ ступио на снагу 1. јула 1978.
године.
Питање јачања законодавних овлашћења Парламента било је остављено по страни. Исту
судбину доживела су питања веће употребе квалификованог већинског одлучивања у
Европском савету и мање примене Луксембуршког компромиса. Луксембуршки компромис
је и даље био широко примењиван. Комисија је и даље била слаба-ни Д'Естен ни Шмит јој
нису придавали значај.
33
o За Европски савет је предложено квалификовано већинско одлучивање. Поред тога,
предложена је и координација сектора Европског савета.
o Предложена је и могућност ближе интеграције дела земаља чланица.
Свака од земаља чланица Европске економске заједнице је одбацила по неки предлог.
Приступање Грчке
Након слома диктаторског режима пуковника, Константин Караманлис је формирао владу
десног дентра која је заговарала приступање ЕЕЗ и имала отпор према САД због подршке
пуковнику, због чега је напустила војну команду НАТО-а.
34
довело радна места у Немачкој у опасност. Шмит је желео да Немачку заштити од таквих
утицаја Сједињених Америчких Држава кроз оснивање Европског монетарног система.
Заобилазећи Комисију, Европски монетарни систем је постао француско-немачка
иницијатива.
Француско-немачки предлог је понудио:
o механизам конвергенције валута заснован на европској обрачунској јединици-ECU
(вештачкој обрачунској јединици сачињеној од корпе валута које су у њој
учествовале),
o погодност флуктуације једне валуте у односу на другу у мери плус/минус дваипо посто
од своје вредности (док је за италијанску; шпанску и португалску валутубила
предвиђена флуктуацијау мери плус/минус шест посто),
o неопходност сагласности министара финансија и централних банака о променама
паритета, и
o обавезу предузимања мера фискалне и монетарне политике од стране држава са
слабијим валутама у циљу остајања у договореном опсегу (на инсистирање Немачке).
Европски монетарни систем није био предвиђен Римским уговором. Био је отворен
само за земље чланице. Учешће је било факултативно, што се да видети на примеру
Велике Британије. Упркос томе што Европски монетарни систем није настао на предлог
Комисије, водила су га два тела Европске економске заједнице - Савет министара
економије и финансија и Комитет гувернера централних банака.
35
Трошкови Заједничке пољопривредне политике су незадрживо расли. Средином
осамдесетих земље чланице су биле приморане да бирају између увећања својих
доприноса из ПДВ-а и смањења трошкова за Заједничку пољопривредну политику.
Маргарет Тачер је 1979. године запретила да ће обуставити британску буџетску
контрибуцију. Док су министри спољних послова током 1980. године покушавали да
изнађу решење, министри пољопривреде су поново повећали трошкове за Заједничку
пољопривредну политику.
Након маратонског састанка Савета за опште послове који је одржан у мају 1980. године,
Великој Британији је понуђен двотрећински повраћај којим би се покрио период од три
године.
Маргарет Тачерје остварила циљ, али по цену отуђења од осталих лидера Европске
економске заједнице. Велика Британија је пристајала само на договор под својим
условима.
Упркос томе што је важила за „тврдог преговарача”, Маргарет Тачер је за Европску
економску заједницусвакако била пожељнији британски представник од лабуриста, који су
се у том периоду залагали за иступање земље из Европске економске заједнице и
поништавање делова комунитарног права „који су били наметнути”.
Преговори о иступању Гренланда већ су били довољо „тешки”, тако да нико није желео да
са новом лабуристичком владом преговара о иступању Велике Британије.
Иступање Гренланда
Гренланд је у саставу Данске постао члан Европске економске заједнице 1973. године.
Гренланд је 1979. године стекао већи степен аутономије.
На референдуму одржаном 1982. године већина становника Гренланда се изјаснила
против чланства у Европској економској заједници.
Медитеранско проширење
Португалија је аплицирала за чланство у марту 1977. године. Шпанија је то учинила
четири месеца касније. Иако је ове две земље карактерисало мноштво економских
проблема који не би одговарали брзом приступању ЕЕЗ (Комисија изнела мишљење 1978),
разлози за прихватање њиховог чланства су пре свега политички у конкетсту Хладног рата
(као и у случају Грчке).
36
o Страх да би нестабилност нових режима могла да отвори пут комунистичком
утицају
o Шпанија је била награђена због прихватања чланства у НАТО-у
Европска економска заједница је са Португалијом и Шпанијом водила паралелне
приступне преговоре. Приступни преговори са Португалијом су започети октобра месеца
1978. , а са Шпанијом фебруара месеца 1979. године.
Француска и Италија су биле задовољне што се овим приступањима центар гравитације
помера ка југу Европе.
Учешће Шпаније у Заједничкој пољопривредној политици предртавља изазов.
o Увећава се пољопривредно земљиште за 30%
o Радна снага за 25%
o Буџетске импликације
o Конкурент у производњи воћа, поврћа и маслиновог уља Француској и Италији
Грчко питање
Убрзо након пријема Грчке у чланство Европске економске заједнице социјалисти односе
победу на изборима и Папандреу постаје нови премијер.
Папандреу се није определио за иступање Грчке из чланства Европске економске
заједнице већ за постизање новог договора. Формално такав договор је грчкој економији
требао да помогне да се брже прилагоди чланству.
Подстакнут политиком Маргарет Тачер, Папандреу је захтевао посебне уступке за Грчку.
Он је у марту 1981. године Бриселу упутио меморандуму коме је био изнет његов став о
утицају чланства. Грчка је Европској економској заједници претила да неће допустити
проширење уколико јој се не обезбеди компензовање за смањење фондова због
проширења.
37
Комисија је предложила 1983. да ЕЕЗ помогне економију Грчке кроз регионалну политику
и друге редистрибутивне мере, а не кроз дерогације у односу на Оснивачке уговоре.
Многе од ових мера биле би садржане у тзв. Интегрисаном медитеранском програму.
1985. године усвојен је Интегрисани медитерански програм - седмогодишњи програм
гаранта и зајмова са циљем да се региону Медитерана помогне прилагођавање.
Митеран је у мају 1984. године покренуо дебату о деловању Европске економске заједнице
у две брзине (са Великом Британијом у споријој).
38
Комисија је агресивно заговарала довршавање заједничког тржишта.
1979. године донета је пресуда у случају CassisdeDijon. Комисија је поменуту пресуду
искористила да, уместо хармонизације, развије принцип међусобног признавања
националних правила и стандарда.
Комисија је почетком осамдесетих Европском савету упутила низ предлога који су се
односили на довршавање унутрашњег тржишта.
Комисија је придобила нове савезнике-велике индустријалце.
Европски округли сто је основан на иницијативу директора Волвоа. Прва листа чланова
објављена је 1982. године.
Директор Филипса је 1984. године објавио документ којим је позвао на довршавање
унутрашњег тржишта до 1990. године.
Европски парламент је такође заговарао довршавање унутрашњег тржишта. Парламент је
агресивно вршио контролу Комисије. Поред тога, покушавао је да контролише и Савет.
Наиме, парламентарни одбори су били ти који су одржавали саслушања.
1981. године Парламент је отпочео са праксом гласања о предложеној Комисији. Тиме је
постављен преседан који ће временом довести до стицања формалне надлежности.
Парламент је инсистирао на својој законодавној надлежности.
Одмах након одржавања првих непосредних избора Парламент отпочиње борбу са
Саветом.Парламент је покренуо акцију за оспоравање директиве коју је Савет усвојио.
Будући да се Парламенту није признавало право да пред Европским судом правде сам
покрене спор, тужбу за поништај акта Савета поднело је предузеће RoquetteFrèresSA. Тако
је настао чувени случај Isoglucose, поводом кога је Европски суд правде 1980. године
закључио да Савет пре него што донесе одлуку мора да добије мишљење Парламента а не
само да га затражи, као и да је усвајање одлуке пре пријема мишљења
Парламентадовољан основ за поништавање акта због битне повреде правила поступка.
Парламент је био посебно активан у промоцији Европске уније.
Сазван је одбор за институционалне послове. Известиоцу Алтијеру Спинелију поверено је
сачињавање нацрта новог уговора.
Парламентарна већина је 1984. године подржала Спинелијев нацрт. То је свакако
погодовало атмосфери за промену Уговора о Европској економској заједници.Ипак
излазност на другим непосредним изборима за Парламент који су одржани 1984. године
била је знатно мања него на претходним.
39
ЕВРОПА 1992. ГОДИНЕ И ЈЕДИНСТВЕНИ ЕВРОПСКИ АКТ
40
Парламент - борба за утицај и иницијативе за довршавање унутрашњег тржишта
Европски парламент је такође заговарао довршавање унутрашњег тржишта.
Парламент је агресивно вршио контролу Комисије. Поред тога, покушавао је да
контролише и Савет. Наиме, парламентарни одбори су били ти који су одржавали
саслушања.
1981. године Парламент је отпочео са праксом гласања о предложеној Комисији. Тиме
је постављен преседан који ће временом довести до стицања формалне надлежности.
Парламент је инсистирао на својој законодавној надлежности. Одмах након одржавања
првих непосредних избора Парламент отпочиње борбу са Саветом. Парламент је покренуо
акцију за оспоравање директиве коју је Савет усвојио.
Будући да се Парламенту није признавало право да пред Европским судом правде сам
покрене спор, тужбу за поништај акта Савета поднело је предузеће Roquette Frères SA.
Тако је настао чувени случај Isoglucose, поводом кога је Европски суд правде 1980.
године закључио да Савет пре него што донесе одлуку мора да добије мишљење
Парламента а не само да га затражи, као и да је усвајање одлуке пре пријема мишљења
Парламента довољан основ за поништавање акта због битне повреде правила поступка.
Парламент је био посебно активан у промоцији Европске уније. Сазван је одбор за
институционалне послове. Известиоцу Алтијеру Спинелију поверено је сачињавање
нацрта новог уговора.
Парламентарна већина је 1984. године подржала Спинелијев нацрт. То је свакако
погодовало атмосфери за промену Уговора о Европској економској заједници. Ипак
излазност на другим непосредним изборима за Парламент који су одржани 1984. године
била је знатно мања него на претходним.
Ставови земаља чланица о продубљивању интеграције почетком осамдесетих
У жељи да поврати лидерску позицију Немачке у Европској економској заједници као и да
својој Слободној демократској партији обезбеди челно место у коалиционој влади,
министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер је припремио иницијативу за
оживљавање Европске економске заједнице.
Ханс Дитрих Геншер је заједно са министром спољних послова Италије Емилиом
Коломбом 1981. године позвао на усвајање Европског акта (Предлог Геншер-Коломбо)
који би допринео успостављању Европске уније. Њихова визија је превазилазила само
економску област. Наиме, евентуалним усвајањем предлога би:
1. било реафирмисано већинско одлучивање
2. интеграцијаби била проширена и на област спољне политике
3. интеграција би била проширена и на област културне сарадње и покренуло би се
питање културног идентитета и
4. укључила би се питања правосуђа и унутрашњих послова.
41
У фокусу њихове иницијативе су били спољни односи. Наиме, сматрало се да је Европска
политичка сарадња недовољна и да у њу треба унети и питања безбедности и одбране.
Маргарет Тачер се томе оштро противила. Против су биле и Грчка, Данска и Ирска.
Уместо предлога Геншер-Коломбо на Самиту у Штутгарту одржаном 1983. године
усвојена је Свечана декларација о Европској унији којом се позивало на ближу сарадњу
спољних и безбедносних политика и дубљу европску интеграцију.
Маргарет Тачер је била гласан поборник дубље интеграције али искључиво у економској
сфери. Међутим, сарадња у спољним пословима могла је допринети унапређењу
британских интереса на међународном нивоу. Митеран се од 1984. године интензивно
посветио дубљој интеграцији.
Продубљивање интеграције
Комбинованим агитовањем Комисије, парламентараца и земаља чланица на Самиту у
Фонтенблоу је усвојена одлука о формирању два комитета.
Први је био Комитет за Европу грађана (познат и као Адонино комитет). Поверени су
му задаци умањивања дистанце између Европске економске заједнице и грађана и
развијања европског идентитета (предложио је заставу, химну, Дан Европе, размену
студената итд.).
Други је био Комитет за институционална питања (познат и као Доџов комитет).
Извештај Доџовог комитета
Извештај Доџовог комитета је представљен на састанку Европског савета одржаном
марта месеца 1985. године. Он је предвиђао више квалификованог већинског одлучивања
у Европском савету, као и шира овлашћења за Парламент и Комисију. Поред тога, је
садржао и нове иницијативе, укључујући и оне које су се односиле на спољну политику.
На Извештај Доџовог комитета су поднете бројне резерве. Доџ је био против
надлежности по питању политика безбедности. Велика Британија, Данска и Грчка су се
противиле сазивању међувладине конференције о реформи уговора.
Програм јединственог тржишта
Комисија је 1985. године сачинила нацрт програма за заокруживање јединственог
тржишта. Програмом је руководио лорд Кокфилд (који је, пре него што јепри Комисији
преузео задужење за унутрашње тржиште, био секретар за трговину у влади Маргарет
Тачер која га је и предложила за Комисију). Насупрот Кокфилда - бившег пословног
човека налазио се Жак Делор - бивши синдикалац који се сматра најуспешнијим
председником Комисије у њеној историји.
Самит у Милану 1985. године
Митеран и Кол су на изненађење многих инсистирали на одржавању међувладине
конференције. Маргарет Тачер се томе оштро противила. Италијански премијер Бетино
Кракси је тражећи гласање поставио преседан. Резултат гласања био је 7:3 (Данска,
42
Грчка и Велика Британија су биле против). Земље које су остале у мањини су страхујући
од изолације одлучиле да подрже већину. Француска и Немачка су јасно ставиле до знања
да немају намеруда одустану од својих планова. На Самиту у Милану је усвојена
Комисијина Бела књига.
Међувладина конференција - 1985. година
Међувладина конференција која је одржана 1985. године била је прва конференција
уприличена због великог броја питања.
Преговори су се одвијали на више нивоа.
43
политичка сарадња регулише посебним уговором и осталих земаља чланица које
су желеле јединствен правни оквир.
Заједничке одредбе (Јединствени европски акт, чл. 1)
„Европске заједнице и Европска политичка сарадња имају за циљ да заједно
допринесу конкретном напретку ка европском јединству.”
Јединствени европски акт-два правна режима:
1. комунитарни-Европске заједнице, и
2. међувладин-Европске сарадње у области спољне политике.
Јединственим европским актом је институционализован Европски савет.
Европски савет окупља шефове држава или влада земаља чланица и председника
Комисије. Њима помажу министри иностраних послова и члан Комисије. Европски
савет се састаје најмање два пута годишње.
Надлежност Европског савета није одређена Јединственим европским актом.
Јединствени европски акт је у одређеној мери проширио овлашћења Парламента.
Парламент је располагао правом на друго читање кроз процедуру сарадње и
правом давања сагласности на споразуме о придруживању.
У Јединствени европски акт је (на инсистирање Грчке, Ирске, Шпаније,
Португалије и Комисије и уз пресудну подршку Немачке) унета одредба о јачању
економске и социјалне кохезије.
Јединственим европским актом је у Уговор укључена и политика заштите
животне средине.
Јединственим европским актом су у одређеној мери проширене одредбе о
социјалној политици.
У Јединственом европском акту пажња је посвећена и научно-технолошким
истраживањима и развоју.
Митеран и Кол су били директно укључени у расправу о Европској монетарној
унији.
Велика Британија нијежелела да разговара оЕвропској монетарној унији.
Француска је била заговорник веће координације економских и монетарних
политика
Немачка је била неопредељена. Међутим, Кол је одлучио да у замену за
француску сагласност са либерализацијом кретања капитала подржи
Митерана.
Маргарет Тачер је дала сагласност због одредбе по којој би свака
институционална измена која је водила у правцу остварења монетарне уније
морала бити усвојена само на међувладиној конференцији.
Јединствени европски акт је садржао члан који је земље чланице обавезивао да
сарадњом у економским и монетарним политикама поштују Европски монетарни
систем и ECU.
Ратификација Јединственог европског акта
44
референдум на који је изашло седамдесетчетири посто грађана са правом гласа, од
којих је свега педсетшест посто подржало ратификацију Јединственог европског
акта.
У Ирској је пред судом покренут случај о утицају спољне политике проистекле из
Јединственог европског акта на сувереност Ирске. Највиши суд је утврдио
постојање утицаја на сувереност земље и наложио расписивање референдума као
услов за ратификацију. На референдум је изашло свега четрдесетпет посто грађана
са правом гласа, од којих је седамдесет посто гласало „за”.
Јединствени европски акт је ступио на снагу јула месеца 1987. године.
Програм јединственог тржишта
45
Комисија је релевантне европске организације подстицала да развијају
добровољне европске стандарде.
Тела која су имала задатак да потврђују стандарде нису могла да прате велики број
директива.
Програм јединственог тржишта се односио на:
1) јавне набавке,
2) слободно кретање радне снаге,
3) слободно пружање услуга,
4) кретање капитала,
5) транспорт,
6) нове технологије,
7) компанијско право,
8) интелектуалну својину, и
9) опорезивање компанија.
Укидање царинских формалности, процедура и инспекција као и нови статистички
систем за праћење трговине међу земљама чланицама омогућили су укидање
граничних прелаза за превоз робе.
У циљу појачања притиска на друге земље чланице да отворе унутрашње границе
Европске економске заједнице, Француска; Немачка и земље Бенелукса су 1985.
године у Шенгену (Луксембург) потписале Споразум о уклањању процедура на
унутрашњим границама (који ће у комунитарни оквир бити укључен Уговором из
Амстердама). Споразуму су постепено приступале и остале земље чланице, док су
Исланд; Норвешка; Швајцарска и Лихтенштајн придружене. Данска, Ирска и
Велика Британија учествовале су само у појединим аспектима Споразума. Кипар,
Румунија и Бугарска тада још нису били пуноправни чланови.
Међународни утицај Програма
Програм Европа 1992 је одмах привукао пажњу изван граница Европске
економске заједнице.
Сједињене Америчке Државе су говориле о „Тврђави Европи”.
У Европској економској заједници је оснивано све више компанија.
Земље потписницеEFTA-е је бринуо ефекат искључености из јединственог
тржишта. Неутрална Аустрија је упркос противљењу Совјетског Савеза у
јулу 1989. године аплицирала за чланство. Упркос притиску великих
компанија да то учини, неутрална Шведска није аплицирала за чланство.
Европска економска заједница није била вољна да прими нове чланице док
не спроведе Програм и не апсорбује Шпанију и Португалију.
Делор је предложио нову форму придруживања-између Европске економске
заједнице и земаља потписница EFTA-е у Европску економску област
(EuropeanEconomicArea-EEA) са заједничким одлучивањем и
административним телима.
Европска економска заједница је пристала да приликом усвајања новог
законодавства консултује земље потписнице EFTA-е.
Установљен је панел судија Европске економске заједнице и земаља
потписница EFTA-е са задатком да пресуђује у споровима.
Споразум о Европској економској области је супио на снагу јануара месеца
1994. године.
46
Већина земаља потписница EFTA-е је током 1991. и 1992. године
аплицирала за чланство.
Данас, Европску економску областчини двадесетседам земаља чланица
Европске уније, као и Норвешка; Исланд и Лихтенштајн. Грађани
Швајцарске су се на референдуму изјаснили против чланства у Европској
економској области.
Делор је 1987. године представио пакет буџетских предлога (Делоров пакет) који
су предвиђали знатно увећање средстава за кохезију.
Било је предвиђено дуплирање средстава за структурне фондове.
Био је предвиђен посебан програм за регионе чији је приход по глави
становника био мањи од 75 % просека Европске економске заједнице. Грчка,
Ирска, Португалија и Шпанија чиниле су тзв. Клуб Мед.
Нови извор прихода за буџет био је заснован на БНП-у земаља чланица.
47
На делу је било обуздавање трошкова за Заједничку пољопривредну
политику.
Усвојен је петогодишњи пакет (за период од 1988. до 1992. године).
Маргарет Тачер је била противник кохезије.
Кол је желео да подржи кохезију, али не и увећање буџета и сукоб са
пољопривредницима услед смањења субвенција. Када је 1988. године наступило
немачко преседавање настојао је да разреши спор који је успоравао Програм
јединственог тржишта.
Компромис је постигнут у виду дуплираних структурних фондова. Нови Циљ II
подразумевао је економску конверзију и модернизацију у регионима са негативним
трендом развоја,што је одговарало Великој Британији.
Социјална политика
48
три независна експерта.
Било је предвиђено да Јединственом монетарном политиком управља Европски
систем централних банака. Националне централне банке су морале поставити
стабилност цена као основни циљ, што је био уступак Немачкој.
Било је предвиђено да Европска монетарна унија буде остварена у три фазе:
I. фаза - либерализација кретања капитала и ближа координација
макроекономских политика,
II. фаза – оснивање Европског система централних банака, и
III. фаза – неповратно фиксирање паритета валутних курсева; прелазак на евро
и потпун пренос одговорности на институције Јединствене монетарне
политике Европске монетарне уније.
На Самиту у Мадриду одржаном 1989. године усвојени су Делоров извештај и
одлука да се иде у прогресивно остваривање Европске монетарне уније.
Политичка унија
49
вето на Европску монетарну унију уколико се не постигне договор о политичкој
унији.
Остварење Европске монетарне уније требало је спровести у три фазе:
I. фаза (до краја 1993. године) - либерализација кретања капитала,
II. фаза – даље усклађивање економских политика; смањење инфлације и
каматних стопа и ограничавање буџетског дефицита како би се највећем
броју земаља омогућило да испуни критеријуме за увођење јединствене
валуте, и
III. фаза – стварање независне Европске централне банке и јединствене монете
најкасније до почетка 1999. године.
Јединствена европска монета је прве три године коришћена у електронским
трансакцијама. Новчанице су се нашле у оптицају почев од 2002. године.
Свака земља која је достигла критеријуме конвергенције могла је да учествује у
трећој фази – учешће је било факултативно (одредба opt-out).
Уговор из Мастрихта – политичка унија
50
У држави у којој има регулисан стални боравак, грађанин Европске
уније може да бира и да буде биран на изборима за Европски
парламент као и на локалним (општинским) изборима. Међутим, не
може да гласа на националним изборима за парламент и
председничким изборима.
Грађани Европске уније имају право упућивања жалбе омбудсману
Европске уније.
Овлашћења Европске заједнице
Дотадашња овлашћења - социјална политика (без Велике Британије),
економска и социјална кохезија (успостављање Кохезионог фонда), заштита
животне средине и научно-технолошки развој - су проширена.
Европска заједница је добила нове надлежности у областима образовања,
културе, заштите потрошача, трансевропских мрежа, сарадње за развој итд..
Водила се борба око Социјалне повеље која је требала да прошири квалификовано
одлучивање и да да већу улогу социјалним партнерима.
Једанаест чланица је било за то да се Социјална повеља укључи уУговор из
Мастрихта. Велика Британија је била против.
Социјална повеља је на крају у форми протокола приложена Уговору из
Мастрихта, допуштајући да се институције и процедуре Европске уније
користе без учешћа Британаца.
Уговор из Мастрихта – Други стуб
51
Данска, Грчка и Ирска су биле против милитаризације Европске економске
заједнице.
На крају је Уговор из Мастрихта предвидео:
евентуално уобличавање заједничке одбрамбене политике која би у
будућности могла довести до заједничке одбране, и
прихватање Западноевропске уније као дела развоја Европске уније и
европског стуба NATO-а.
Заједничка спољна и безбедносна политика је предвидела:
систематску сарадњу између земаља чланица,
могућност покретања заједничке акције,
уговорно утемељење већинског одлучивања у спровођењу акција; под
условом да владе најпре постигну договор о принципу заједничке акције, и
(будући да су земље чланице биле свесне недостатака Заједничке спољне и
безбедносне политике) нову међувладину конференцију у року од пет
година.
Заједничка спољна и безбедносна политика представља наставак напора да се
координирају спољне политике. Заједничка спољна и безбедносна политика
непредставља велику новину. Промена имена Европске политичке сарадње у
Заједничку спољну и безбедносну политику носипре свега већи симболички значај.
Уговор из Мастрихта – Трећи стуб
52
Уговор из Мастрихта
53
Изузећа су потврђена у Протоколу о положају Данске који је
приложен Уговору из Амстердама (Европа' à lacarte).
Поред изузећа за Данску, на заседању Европског савета у Единбургу
усвојене су и смернице за примену супсидијарностии одлука да се објављују
резултати формалног гласања у Савету.
На поновљеном референдуму у Данској 56,8 % грађана је подржало Уговор
из Мастрихта.
Одлука Уставног суда Немачке
Уставни суд Немачке је поводом случаја Brunner 1993. године донео одлуку
о уставности Уговора из Мастрихта.
Уставни суд Немачке је пресудио да немачки устав ограничава
пренос надлежности на Европску унију, која је организација
suigeneris а не држава заснована на демократским принципима.
Уставни суд Немачке је, будући да је овлашћен да брани основна
права и принципе демократије дефинисане немачким уставом,
закључио да има надлежност да акте Европске уније проглашава за
ultravires(изван надлежности Европске уније) уколико су у
супротности са немачким уставом.
54
Аустрија, Финска и Шведска су постале чланице 1995. године.
Европски савет је јуна месеца 1993. године у Копенхагену донео одлуку да
придружене земље чланице CIE-е уколико то желе могу постати чланице Европске
уније. Због тога су усвојени услови за приступање:
стабилност институција које гарантују демократију; владавину права;
људска права; поштовање и заштиту мањина,
постојање функционалне тржишне економије; као и способност да се носи
са конкуренцијом и тржишним снагама у Европској унији,
способност да се преузму обавезе чланства; укључујући и прихватање
циљева политичке; економске и монетарне уније, и
способност Европске уније да прихвати нове чланице, задржавајући притом
моментум европских интеграција.
У периоду између 1994. и 1996. године свих десет земаља чланица CIE-е
аплицирало је за чланство.
Од маја 1999. године Европска унија покреће политику стабилизације и
придруживања за тзв. Западни Балкан.
Априла месеца 2003. године у Атини су потписани споразуми о приступању са
Чешком, Словачком, Естонијом, Мађарском, Летонијом, Литванијом, Пољском,
Кипром, Малтом и Словенијом. Наведене државе су примљене у чланство 2004.
године.
2005. године споразуми о приступању потписани су са Бугарском и Румунијом.
Оне су примљене у чланство 2007. године.
Турској је статус кандидата додељен децембра месеца 1999. године. Преговори са
Турском су започети октобра месеца 2005. године.
Уговор из Амстердама
55
На делу је била перспектива проширења.
Документ о ојачаној сарадњи је припремилапарламентарна група сачињена
од владајућих конзервативних партија Немачке. То је био тзв. Ламерс-
Шојбле документ из 1994. године.
Документ о ојачаној сарадњи је осликавао званично мишљење Немачке о
будућности Европске уније.Документ о ојачаној сарадњи је представио
језгро земаља које су биле опредељене за ближу сарадњу. То језгро су
чиниле земље оснивачи изузев Италије.
Ширак и Кол су децембра месеца 1995. године предложили Флексибилност.
Постигнут је консензус око Флексибилности.
Тешњу сарадњу може остварити само већина чланица, никако
мањина.
Државе чланице које имају намеру да успоставе међусобну ојачану
сарадњу имају на располагању органе, процедуре и механизме
Европске уније.
Ближа сарадња не утиче на acquiscommunautaireни на мере које су
усвојене применом Уговора о Европској унији.
Ближа сарадња не утиче на надлежности, права, обавезе и интересе
држава чланица које у њој не учествују.
Ближа сарадња је остала отворена за све државе чланице које се у сваком
тренутку могу укључити, под условом да поштују почетну одлуку као и
одлуке које су донете у том оквиру.
Земљама чланицама је дозвољено да блокирају коришћење Флексибилности
из разлога образложеног националног интереса.
Флексибилност је формулисана врло рестриктивно. Упоркос томе, она је од
Уговора из Амстердама постала прихваћени облик интеграције.
По питању реформе институција доминирала су три питања:
1. процедуре одлучивања,
2. прерасподела броја гласова међу земљама чланицама, и
3. смањење броја чланова Европске комисије.
Када је у питању процедура одлучивања, победу је однео Европски парламент.
Поступак сарадње је практично уклоњен, док је процедура саодлучивања
проширена и поједностављена.
Сагласност окодва преостала питања није постигнута, па је одлучено да се 2000.
године одржи нова конференција.
Када је у питању броба против дискриминације, Савет може предузимати мере
ради борбе против дискриминације засноване на разликама на основу пола, расе
или етничког порекла, вере или веровања, хендикепираности, старости или
сексуалне оријентације.
Када је у питању право на приступ информацијама, сваком грађанину Европске
уније као и сваком физичком и правном лицу које борави или је пак регистровано у
некој од земаља чланица признаје се право на приступ документима Европског
парламента, Савета и Комисије.
Када је у питању право грађанства, на инсистирање Данске додата је реченица
„Грађанство Уније допуњава, а не замењује национално држављанство.”.
56
У Уговор из Амстердама су укључена и питања из Социјалног протокола. Велика
Британија је прихватила одредбе Социјалне повеље.
У Уговор из Амстердама додат је и нови наслов – Запошљавање. Унапређење
запошљавања постављено је као нови задатак Европске заједнице.
Ојачане су одредбе о заштити јавног здравља.
Појачани су захтеви о заштити животне средине.
Могућност увођења санкција земљи чланици
Следствено чл. 6 „Унија је заснована на принципима слободе, демократије,
поштовања људских права и основних слобода, и владавини права.”.
Земље чланице су по први пут експлицитно дефинисале основне политичке
вредности Европске уније.
Чл. 7 садржи одредбу о санкционисању земље чланице која одступи од
основних вредности наведених у чл. 6. Наиме, уколико би једногласно (а на
предлог једне трећине земаља чланица или Европске комисије и након
добијене сагласности Европског парламента) било утврђено постојање
озбиљног и трајног кршења начела наведених у чл. 6, Европски савет би
квалификованом већином могао да одлучи да суспендује одређена права тој
земљи чланици, укључујући и право гласа те земље чланице у Европском
савету.
Одредба о санкционисању земље чланице која одступи од основних
вредности наведених у чл. 6 је унета имајући у виду земље CIE-е.
Заједничка спољна и безбедносна политика
У Заједничку спољну и безбедносну политикусу инкорпорирани тзв.
Петерсбершки задаци:
1) хуманитарне и друге операције спашавања,
2) операције очувања мира (peacekeeping),
3) употреба војних снага у управљању кризама (crisismanagement), и
4) употреба војних снага у успостављању мира (peacemaking).
Установљена је и функција Високог представника за спољну и безбедносну
политику, који је истовремено и Генерални секретар Европског савета.
Увођење конструктивног уздржавања при гласању није спречило остале
земље чланице да делују.
Emergencybrakeодредба је омогућила да, када Европски савет на основу
заједничке стратегије квалификованом већином одлучује о заједничкој
акцији и заједничком ставу, земља чланица може образлагањем важног
разлога националне политике затражити да то о том питању одлучи
Европски савет једногласно. Тиме је одредба аналогна Луксембуршком
компромису по први пут унета у један уговор.
Трећи стуб
Извршена је комунитаризација знатног броја питања која су претходно била
садржана у Трећем стубу. То су пре свега Део III Наслов IV Уговора о
Европској заједници који се односио на питања виза, азила, имиграције и
осталих политика које се односе на слободно кретање лица.
Протоколом број 2 тековине Шенгена бивају укључене у оквире Европске
уније. Ирска и Велика Британија нису обавезане тековинама Шенгена, док је
за Данску предвиђен посебан статус којим је „право” Шенгена за ту земљу
57
остало у домену међународног права, чиме се изашло у сусрет данским
противницима дубље интеграције у тој области.
Уговор из Амстердама је потписан октобра месеца 1997. године.
Националне владе су пажљиво водиле процес ратификације, који је окончан 1999.
године. Уговор из Амстердама је ступио на снагу 1. маја 1999. године.
Само су Ирска и Данска одржале референдуме - током 1998. године.
Одазив на референдум у Ирској је био слаб. 61,7 % Ираца је подржало
Уговор из Амстердама.
55,1 % Данаца је подржало Уговор из Амстердама.
Санкције према Аустрији
58
Криза Сантерове Европске комисије је започела све чешћим појављивањем
новинских наслова о злоупотребама и преварама у располагању фондовима.У исто
време Европски парламент је стално изражавао незадовољство начином на који се
располаже финансијским ресурсима Европске уније.
Европски парламент и Европска комисијасу постигли споразум о
оснивањуКомитета независних експератакоме ће бити поверен задатак да
истражи наводне неправилности.
Комитет независних експерата је утврдио да ниједан комесар није починио
превару.Такође је утврђено да је највећи део оптужби на рачун комесара за
фаворизовање био неоснован.
Најозбиљнији утврђени преступ био је случај комесарке Едит Кресон која је
ангажовала блиског пријатеља за посао за који није био квалификован и који је
због тога лоше обављао.
Утврђено је и да су преваре починиле компаније које је Европска комисија
ангажовала да примењују одређене програме, док се лоше управљање од стране
Европске комисије осликавало у начину ангажовања поменутих компанија као и у
чињеници да почињене преваре нису биле откривене.
Након што је извештајем констатовано да нема довољно људских ресурса и
институционални капацитет да управља бројним програмима који су јој поверени,
Европска комисија 1999. године колективно подноси оставку.
Именовање Романа Продија (бившег премијера Италије - велике земље чланице)
које је уследило многи су тумачили као знак настојања да се Европској комисији
врати политички значај,што међутим није било остварено.
Непопуларност Европског парламента
59
Постигнут је споразум да се уклони вето на употребу Флексибилности, као
и да се број земаља чланица који је неопходан за прихватање иницирања
Ојачане сарадњесмањи на осам.
Прерасподела гласова у Европском савету
Француска је била главни предлагач прерасподеле гласова у корист великих
земаља.
Прва детаљна расправа посвећена питању прерасподеле гласова одржана је
на Самиту у Бијарицу октобра месеца 2000. године и окончана је свађом.
Могле су се уочити дубоке поделе међу земљама чланицама.
Француска је била одлучна да задржи исти број гласова као и Немачка која
има много више становника.
Ширак је тврдио да једнакост између Француске и Немачке представља
незаменљив део оригиналног француско-немачког договора. На крају је
донета одлука да Француска, Немачка, Велика Британија и Италија након
проширења имају по двадесетдевет гласова.
Герхард Шредер је захтевао да се приликом квалификованог одлучивања
узме у обзир и демографски критеријум.
Холандија је захтевала већи број гласова у односу на Белгију. Тиме је
окончана традиционална равноправност две земље.
Након тешких преговора усвојена је трострука већина:
i. квалификована већина гласова (двестотинедвадесетпет након
проширења),
ii. апсолутна већина земаља чланица, и
iii. свака земља чланица може захтевати да се утврди да ли гласови за
представљају шездесетдва процента становништва Европске уније
(чиме велике земље чланице могу да спрече доминацију мањих).
Белгија је на крају пристала да почев од 2005. године има мањи број гласова
у односу на Холандију (Белгија дванаест а Холандија тринаест). Међутим,
дато јој је обећање да ће се сви састанци Европског савета одржавати у
Бриселу.
Број чланова Европске комисије
Велике земље чланице су предложиле да број чланова Европске комисије
буде мањи од броја земаља чланица и да избор њених чланова буде заснован
на систему који би обезбедио једнакост за све.
Мале земље чланице су стрепеле да ће велике земље ипак доминирати.
Донета је одлука да све док Европска унија броји мање од двадесетседам
земаља чланица свака земља чланица даје по једног члана Европске
комисије, а да се након пријема двадесетседме земље у чланство земље
чланице ротирају у постављању чланова Европске комисије по систему који
ће накнадно бити разрађен.
Немачка је у Европском парламенту имала деведесетдевет посланичких
места док су Француска, Велика Британија и Италија имале по
седамдесетдва.
Референдуми
60
Референдум у Ирској је одржан јуна месеца 2001. године. Стопа излазности
се кретала око 35 %. 64 % грађана са правом гласа је подржало Уговор из
Нице.
Недељу дана након одржавања референдума у Ирској Европски савет је
саопштио да ће се Европска унија највероватније проширити почетком 2004.
године, без обзира на резултате референдума у Ирској.
Ирска је поновила референдум октобра месеца 2002. године. Одазив грађана
је овога пута био већи. 63% Ираца је рекло да Уговору из Нице.
Уговор из Нице је ратификован 2003. године.
У европској јавности су се све чешће могле чути тврдње да је Ирска
незахвална. Тврдило се да је недемократски да Ирци кажу не уговору који су
сви остали ратификовали. С друге стране, у ирској јавности су се могле чути
оптужбе да је недемократски да Влада Ирске и Европска
унијаинсистирајући на новом референдуму игноришу ставове Ираца.
Поставило се питање да ли се обичним Европљанима може поверити
доношење значајних одлука о будућности Европске уније.
Политичко наслеђе Уговора из Нице
Међувладини преговори о изменама Уговора нису задобили симпатије
јавности.
Између великих и малих земаља чланица је владало неповерење.
Мале земље чланице (и мале земље кандидати) су страховале да се Европска
унија креће у правцу доминације великих земаља чланица.
61
УСТАВНИ ПРОЈЕКАТ И ЛИСАБОНСКИ УГОВОР
Јула месеца 2002. године престала је да постоји Европска заједница за угаљ и челик.
Њена имовина и обавезе пренете су на Европску заједницу.
Декларацијом придодатој Уговору из Нице земље чланице су позване на дубљу и
ширу расправу о будућности Европске уније.
Било је раширено разочарање проузроковано Уговором из Нице.
Резултати ирског референдума су изазвали шок у европској јавности.
Владала је свест о степену отуђености Европске уније. Схватило се да наредна
конференција мора бити организована на другачији начин.
Теме нове конференције
Улога националних парламената у Европској унији
Поједностављивање Уговора
Разграничавање надлежности између Европске уније и земаља чланица
Статус Повеље о основним правима
Конвенција
62
Поново је дошло до спора великих и малих земаља чланица.
Велика Британија, Француска, Шпанија и Немачка су биле за успостављање
сталног Председника Европског савета (са петогодишњим мандатом).
Француска и Немачка су сматрале да избор Председника Европске комисије
треба поверити Европском парламенту.
Мале државе су се успротивиле поменутим предлозима, страхујући да би
Председник Европског савета био биран из великих земаља чланица и да би
био ослабљен положај не само њеног Председника већ целе Европске
комисије (виђене као традиционалног браниоца интереса малих земаља
чланица).
Уз отворну подршку великих земаља чланица и Д'Естена предлог за Председника
Европског савета бива усвојен.
Предлог да Председника Европске комисије бира Европски парламент није усвојен.
Високог представника за Заједничку спољну и безбедносну политику и Комесара за
спољне послове требало је да замени нова позиција – Министар спољних послова
Европске уније. Иста особа требало је да председава састанцима Савета спољних
послова и да координира надлежности Европске комисије у спољним пословима.
Увођење изабраног Председника Европског савета и Министра спољних послова у
тим формацијама требало је да означи крај ротирајућег председавања.
За остале формације Европског савета председавање је и даље било предвиђено,
али не по систему шестомесечне ротације. Као одговор на то, мале земље су биле
одлучне да бране своја места у Европској комисији и да одбаце договор из Нице о
уклањању везе између броја земаља чланица и броја комесара.
Уз подршку великих земаља чланица и Д'Естена предложена је Европска комисија
од тринаест чланова, изабраних по принципу равноправног ротирања, са
председником и подпредседником који би уједно био и Министар спољних послова
Европске уније.
Било је предвиђено и да Европска комисија у свом саставу има и чланове из
осталих земаља који би били бирани по принципу равноправног ротирања, али не
биимали право гласа.
Велика Британија се противила свакој референци на федерализам.
Са намером да изађе у сусрет евроскептицима, Конвенција је предложила излазну
клаузулу – детаљно разрађену процедуру за повлачење неке земље чланице из
Европске уније.
Предложена је подела надлежности Европска унија–земље чланице.
Вредности и циљеви Европске уније нису изазивали контроверзе, изузев питања
хришћанског наслеђа. На крају јерелигијско наслеђе једва поменуто у преамбули.
Аснар - утицајна личност која се тада налазила на месту премијера Шпаније
одбацила је кључни француско-немачки предлог о новој дефиницији
квалификоване већине која је подразумевала већину земаља чланица и најмање
трипетине становништва.
Међувладина конференција
63
Шпанија и Пољска су оштро браниле пондерацију гласова дефинисану Уговором
из Нице. Француска и Немачка су одговориле претњама да ће исход међувладине
конференције довести у везу са предстојећим преговорима о буџету
(наговештавајући смањење средстава намењених Шпанији и Пољској) и да ће
постепено напредовати у сарадњи са „водећом групом” земаља чланица (у којој не
би биле ни Шпанија ни Пољска). Аснар је узвратио критиком упућеном на рачун
француско-немачког непоштовања Пакта за раст и стабилност из 1997. године
(чије су правило о 3 % буџетског дефицита за 2003. годину Француска и Немачка
прекршиле а потом убедиле остале земље чланице да суспендују примену
поступка за прекомерни дефицит). Убрзо је дошло до промена влада у Шпанији и
Пољској. Нове владе поменутих земаља биле су спремне да пристану на нову
квалификовану већину.
Конференција је усвојила осамдесет амандмана на нацрт Конвенције. Од тог броја
амандмана скоро половину је предложила Велика Британија.
Мале земље чланице су пристале на много мању Европску комисију, али тек од
2014. године.
Уведена је нова двострука већина – 55 % земаља чланица и 65 % становништва, уз
клаузулу да три највеће државе не могу саме да формирају блокирајућу мањину.
Предлог Уговора о уставу је усвојен 2004. године. Састојао се од четири дела:
I. Надлежности; институције; чланство; циљеви и вредности Европске уније,
II. Повеља о основним правима,
III. Постојећи Уговори; са изменама, и
IV. Опште и завршне одредбе и протоколи.
Ратификација Устава
64
аргументе опозиције да ће референдум ојачати улогу грађана у политикама
Европске уније и повећати информисаност о питањима уопште везаним за
Европску унију. Предвиђајући позитиван исход, влада је тврдила да ће референдум
ојачати легитимитет европског пројекта.
И у Луксембургу су предлози да се распише референдум били инспирисани
настојањем да се обезбеди широка подршка Уставу Европске уније, који је иначе
подржавала широка парламентарна већина као и већина политичких партија.
Изношени аргументи тврдили су да ће Уставприближити грађане процедурама
Европске уније и да изузетан значај текста и вредности које он носи захтева
сагласност грађана.
Слични ставови о повећању ефикасности и транспарентности и јачању
демократичности у Европској унији кроз референдуме, као и о демократској;
политички снажној и праведној Европи, могли су се чути и у Немачкој и Грчкој,
али и у другим земљама чланицама.
Кључни аргумент Блерове владе гласио је да Устав не мења однос између земаља
чланица и Европске уније, већ да је његова сврха делиберација и учење о
Европској унији. Блер је желео да потврди приврженост британског бирачког тела
чланству у Европској унији, па је тогаодржавање референдума планирао за крај
референдумског циклуса, након, како се очекивало, убедљивог позитивног исхода
у другим земљама чланицама.
Референдум у Француској је одржан 29. маја 2005. године. Владајућа десница али
и опозициони социјалисти подржали су Устав. 55 % бирачког тела се изјаснило
против. Могла су се чути оправдања „Нисмо против Европе, ми смо за другачију
Европу.”.
Референдум у Холандији је одржан 1. јуна 2005. године. Устав је добио подршку
владајућих демохришћана, као и лабуриста и зелених, али не и деснице и
социјалиста. 61,1 % Холанђана рекло је неУставу Европске уније.
Уместо једног уговора како је најпре било предвиђено Уставом, Уговор из
Лисабона обухвата:
Уговор о Европској унији:
демократски принципи;
институције;
Ојачана сарадња; и
Заједничка спољна и безбедносна политика и Заједничка
безбедносна и одбрамбена политика (као део Заједничке спољне и
безбедносне политике),
Уговор о функционисању Европске уније, и
Повељу о основним правима Европске уније (која је тиме постала део
правног поретка Европске уније).
Повеља о основним правима
65
Преговори су се одвијали без потешкоћа, изузев приговора Велике Британије и
неких пословних кругова да Повеља о основним правима укључује и нека
социјална права чија би примена могла да резултира повећањем трошкова рада.
Европски савет је децембра месеца 2000. године у Ници свечано прогласио Повељу
о основним правима. Она тада ипак није била правно обавезујућа.
Лисабонски уговор
66
Уведена је функција Председника Европског савета. Председник Европског савета
се бира на период од двеипо године, уз могућност једног реизбора.
Лисабонски уговор – Савет
67
5. У одређеним областима Европска унија има надлежност да подржава,
координира или допуњава деловање земаља чланица, чиме не сме да наруши
надлежности земаља чланица.
Чл. 3 Уговора о функционисању Европске уније
Европска унија поседује искључиву надлежност у областима:
1) царинске уније,
2) правила конкуренције на унутрашњем тржишту,
3) монетарне политике за земље чланице чија је валута евро,
4) очувања биолошких ресурса у мору у оквиру Заједничке политике
рибарства, и
5) Заједничке трговинске политике.
Европска унија поседује искључиву надлежност да закључује међународне
уговоре уколико је то неопходно за вршење њених надлежности.
Чл. 4 Уговора о функционисању Европске уније – подељене надлежности
Унутрашње тржиште
Одређени аспекти социјалне политике (дефинисани Лисабонским уговором)
Економска, социјална и територијална кохезија
Пољопривреда и рибарство (изузев очувања биолошких ресурса у мору)
Заштита животне средине
Заштита потрошача
Транспорт
Трансевропске мреже (TranseuropeanNetworks – TEN)
Енергетика
Област слободе, безбедности и правде
Заједнички безбедносни аспекти у питањима јавног здравља (дефинисани
Лисабонским уговором)
Истраживање и технолошки развој
Развојна сарадња и хуманитарна помоћ
Чл. 5 Уговора о функционисању Европске уније – координација
Европски савет усваја широке смернице за економске политике. Посебне
одредбе се примењују на земље које су прихватиле евро као валуту.
Европска унија дефинише смернице за координацију политика
запошљавања земаља чланица.
Европска унија може предузимати иницијативе у циљу обезбеђивања
координација социјалних политика земаља чланица.
Чл. 6 Уговора о функционисању Европске уније
Европска унија има надлежност да подржава, координира и допуњава
деловање земаља чланица на европском нивоу у областима:
1) заштите и унапређења људског здравља,
2) индустрије,
3) културе,
4) туризма,
5) образовања; професионалног оспособљавања; омладине и спорта,
6) цивилне заштите (спречавања и борби против катастрофа), и
7) административне сарадње.
68
Лисабонски уговор – Одредбе о демократским принципима (Наслов II Уговора о Европској
унији)
69
Лисабонски уговор – Поступак измене Лисабонског уговора (чл. 48 Уговора о Европској
унији)
70
Свака иницијатива ове врсте коју покрене Европски савет мора бити
достављена националним парламентима. У случају противљења неког
националног парламента у року од шест месеци, одлука неће бити усвојена.
Лисабонски уговор – Заједничка спољна и безбедносна политика
72
ТЕОРИЈЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА И ЕВРОПСКА
ИНТЕГРАЦИЈА
73
Стварање Европске заједнице је последица биполарности Сједињене Америчке
Државе-Совјетски Савез.
Захваљујући чињеници да су Сједињене Америчке Државе биле гарант
западноевропске безбедности, земље чланице су се могле посветити интеграцији не
страхујући од безбедносних претњи својих европских партнера. (Кенет Волц)
Џон Миршајмер је 1990. године тврдио да би колапс Совјетског Савеза и
повлачење Сједињених Америчких Држава из одбране Европе резултирали
порастом забринутости у погледу релативних добити међу земљама чланицама,
посебно у погледу немачке моћи и намера, и ставило на пробу будући ток европске
интеграције.
Стивен Волт је 1999. године предвидео растуће тензије у односима између
Сједињених Америчких Држава и Европске уније, будући да дубоке структурне
снаге производе различите геополитичке интересе у Европи и Сједињеним
Америчким Државама.
Земље Европске уније ће услед релативно нижег нивоа издвајања за одбрану,
споријег економског раста и демографских проблема имати све ужи простор у
свету којим ће доминирати Сједињене Америчке Државе и силе у успону. (Роберт
Киохен)
Како показује анализа неокласичног реалисте Фарида Закарије, Сједињене
Америчке Државе су биле у стању да пројектују моћ тек када су централизовале
свој политички систем. Зато се намеће питање може ли Европска унија да оствари
безбедносну аутономију а да не постане држава.
Последњих година група теоретичара, углавном неокласичних реалиста, бави се
Заједничком спољном и безбедносном политиком, критикујући нормативистички
концепт Европске уније као нормативне силе.
Адријан Хајд-Прајс је при ставу да универзалистичке тврдње Европске
уније служе као инструмент колективне хегемоније.
Роберт Киохен тврди да залагање Европске уније за међународне
институције и право представља одраз њене војне слабости.
Питање је у којој је мери Европска унија привржена међународном праву.
Када је то у њеном интересу, крши га попут Сједињених Америчких Држава
и осталих земаља.
Неофункционализам
74
на утицај политичких процеса у државама на њихово деловање у
међународним односима, и
на чињеницу да су међународне активности држава резултат
плуралистичког политичког процеса који карактерише модерна
индустријализована друштва, а у којем на владине одлуке утичу различите
интересне групе.
Присталице неофункционализма су очекивале да ће се представници организованог
интереса међусобно повезивати на међународном нивоу.
Истичући значај недржавних актера, неофункционалисти су указивали на значај
мултинационалних корпорација.
Неофункционалисти су Европску комисију видели као најзначајнијег недржавног
међународног актера. Наиме, неофункционалисти су уочили јединствен положај
Европске комисије који јој омогућава да манипулише националним међународним
притисцима на националне владе у циљу унапређивања процеса европске
интеграције, чак и онда када националне владе томе нису склоне.
Секторска интеграција ствара сопствени подстицај за ширење на читаву економију.
Овај ефекат spillover-а услед међузависности различитих сектора економије доводи
до проширења интеграције са појединих и на остале секторе.
Хас је указивао на два типа spillover-а – функционални и политички.
Функционални spillover произилази из чињенице да је немогуће изоловати
један сектор од другог.
Секторска интеграција води ка политичкој, као процесу у коме „политички
актери из више различитих националних положаја постају убеђени да
преусмере своје лојалности; очекивања и политичке активности ка новом
центру”.
Неофункционалисти су предвидели да ће, када дође до процеса интеграције у
једном економском сектору, интересне групе почети да делују на наднационалном
нивоу и постати заговорници продубљивања интеграције, утичући у том смислу и
на националне владе, што ће такође подстицати организовани интерес из других
економских сектора да следе тај пут.
Следствено Хасу, политичка интеграција ће бити резултат личног интереса
политичких елита којима ће наднационална интеграција постати профитабилна.
Неофункционализам је предвидео да ће spillover притисцима на националне владе
доприносити и сама Европска комисија, као и да ће манипулисати њима.
Као што су неофункционалисти предвидели, Европска комисија је подстицала
настанак група за притисак на нивоу читаве Европске заједнице и дискретно
развијала парарелне односе са националним интересним групама и националним
бирократијама као својим могућим савезницима у вршењу притиска на националне
владе.
Државе нису једини и више не могу бити доминантан фактор у регионалном
односно међународном систему.
Интереси, пре него заједнички идеали или идентитет, представљају покретачку
снагу интеграције. Међутим, интереси се временом мењају.
Одлуке о интеграцији се доносе са врло несавршеним знањем о њиховим
последицама и често под притиском рокова или претећих криза. Будући да не
постоје историјски преседани, актери лако могу погрешити у процени не само
75
својих могућности да консензусом испуне договорене циљеве већ и утицај тих
напора на остварење других циљева око којих не постоји консензус.
Најбоље домене за спровођење интеграције представљају одређене функције или
сектори, почевши од оних који су најмање контроверзни. Због високе
међузависности између функција и сектора, напредак у решавању конкретних
проблема у једној области неминовно ће утицати на функционисање и интересе у
другим областима, што може резултирати захтевима за њихово укључивање у
процес.
Будући да актери укључени у процес интеграције не могу бити ограничени само на
националне, теорија интеграције мора узети у обзир и улогу наднационалних
актера који, иако формално контролисани од стране држава, временом могу
развити сопствени дух и увести идеје и програме који се не могу свести на
преференције националних актера.
Стратегије у погледу интеграције су конвергентне а не идентичне. Актери постижу
сагласност о правилима и политикама не зато што имају исти циљ већ због тога
што се њихове различите преференције преклапају. Из тога произилази да ће, када
из процеса проистекну разлике у позитивним и негативним ефектима, актери
одговорити различитим захтевима за промену правила и политика.
Исходи међународне интеграције нису унапред одређени ни оснивачким уговором
ни каснијим споразумима. Због тога сваки споразум треба схватити као
привремени резултат процеса који траје а не као коначни производ или стабилну
равнотежу.
Иако су му касније упућиване бројне критике, пре свега на рачун ставова о
политичкој интеграцији, неофункционализам је дао изузетан допринос разумевању
процеса интеграције.
Утицај неофункционализма је нарочито био изражен у раној фази европске
интеграције, када се чинило да је ова теорија непогрешива.
Међутим, шездесетих година протеклог века са коришћењем вета, пре свега од
стране де Гола, постало је јасно да националне владе нису изгубиле моћ и да су
спремне да је користе како биодредиле правац и домашај интеграције, што је
утицало на појаву тзв. међувладиног приступа.
Међувладин приступ
77
Први ниво чине унутрашњи политички процеси који одређују дефинисање
националног интереса и позицију са којом националне владе улазе у
међусобне преговоре.
Други ниво чине преговори на нивоу Европске уније и начин на који се од
супростављених интереса долази до заједничког става. На овом нивоу
процес се одвија у две фазе:
I. фаза – постизање сагласности о томе каква заједничка политика
представља најбоље решење за проблем који Европска унија настоји
да реши, и
II. фаза – постизање споразума о одговарајућем институционалном
аранжману.
Моравчик сматра да најкрупнији кораци у правцудубље интеграције не
представљају резултат деловања наднационалних организација, коалиција
пословних група или непредвиђених spillover-а дотадашњег тока интеграције већ
резултат постепеног приближавања преференција најмоћнијих земаља чланица које
најпре међусобно окончају кључне преговоре а потом мањим и земљама чланицама
које оклевају понуде компензацију.
Институције које настају у оваквим преговорима служе да обезбеде информације и
умање трансакционе трошкове за државе чланице, али не воде пренос власти или
лојалности са националних држава на нови центар, како су то тврдили
неофункционалисти. Супротно томе, Моравчик сматра да европска интеграција
јача положај националних извршних власти у домаћем политичком поретку.
Резултати преговора у Европској унији одражавају преговарачку позицију држава.
Претерано придавање значаја формалном преносу надлежности на Европску унију
често сакрива чињеницу да не долази до стварног преноса суверенитета.
Моравчик истиче да ради остваривања увида у процес европске интеграције, који
пре свега поседује регулаторни карактер, треба проучавати развој јавних политика
Европске уније а не само формални пренос надлежности.
Оно што Европску унију разликује од сваког другог међународног режима јесте
пренос суверенитета кроз одлучивање квалификованом већином и делегирање
суверених овлашћења. По Моравчику, за националне владе су то механизми којима
се повећава кредибилност обавезивања од стране земаља чланица, посебно у оним
областима у којима постоји опасност да националне владе (или њихове
наследнице) одустану од претходних аранжмана. Заправо, реч је о напорима да се
разреше проблеми несавршеног уговарања; праћења и испуњавања преузетих
обавеза.
Најчешће критике које се упућују либералном међувладином приступу односе се
на његову преокупираност „великим” одлукама (попут оних о реформама
Оснивачких уговора) и занемаривање функционисања Европске уније у периодима
између историјских одлука укључујући и потцењивање утицаја тог функционисања
на процес европске интеграције.
Либералном међувладином приступу се може упутити и замерка на рачун његове
неспособности да објасни еволуцију улоге Европског суда правде.
Нови институционализам
78
Нови институционализам Европску унију схвата као систем противтежних
институција у коме се рационални актери понашају стратешки како би остварили
жељени резултат.
Најистакнутији представници новог институционализма су Џорџ Цебелис, Џефри
Гарет и Марк Полак.
Следствено новом институционализму, институције јесу битне. Институције, иако
играју посредничку улогу, нису неутрална подручја на којима се укршптају
политичке снаге, већ представљају трајне и повезане сетове правила (како
формалних тако и неформалних) која одређују начине понашања, ограничавају
државе и уобличавају очекивања.
Институције нису неутрална подручја јер институционалне структуре и правила
утичу на приступ политичком процесу, чинећи га више или мање доступним
различитим друштвеним групама.
Институционалисти за разлику од конструктивиста прихватају тезу Едрјуа
Моравчика о националним преференцијама, али се не слажу са његовим моделом
међувладиних нагодби, тврдећи да постојеће институције Европске уније
уобличавају и ограничавају међувладино вођење политике на начин који
либерални међувладин приступ не узима у обзир.
Нови институционализам можемо поделити на:
1. институционализам рационалног избора,
2. социолошки институционализам, и
3. историјски институционализам.
Институционализам рационалног избора
Институционализам рационалног избора је кроз радове Џорџа Цебелиса,
Џефрија Гарета и Марка Полака пружио значајан допринос разумевању
начина на који функционишу институције Европске уније; легислативног
процеса и начина којим наднационални актери успевају да достигну
одређени степен аутономије који им омогућава да остваре сопствени утицај
на политички процес.
Применом principalagentмодела указује се на тешкоће принципала
(националних влада) да контролишу деловање њихових агената
(наднационалних институција).
i. Како расту број и обим делегираних овлашћења, расту и тешкоће у
праћењу деловања агената.
ii. Како је са проширењима Европске уније растао број принципала,
повећавала се улога агената у стварању коалиција.
iii. Са порастом удела већинског одлучивања, растао је и утицај агената
у процесу постизања већине.
Аутономија агената варира од области до области и током времена, у
зависности од преференција земаља чланица; дистрибуције информација
између принципала и агената и правила по којима се доносе одлуке, било по
питању санкција, било по питању усвајања нове регулативе.
Док се пренос овлашћења са националних влада на Европску комисију и
Суд правде Европске уније лако објашњава потребом смањења
трансакционих трошкова вођења политике на нивоу Европске уније, пренос
овлашћења на Европски парламент је теже објаснити истом логиком.
79
У случају Европског парламента, пренос овлашћења је у већој мери био
мотивисан настојањима националних влада да умање демократски дефицит
на нивоу Европске уније, што би се пре објаснило логиком примереног
понашања која карактерише социолошки институционализам.
Социолошки институционализам
Социолошки институционализам је блиско повезан са социјалним
конструктивизмом.
Социолошки институционализам заступа став да институције не утичу само
на стратешке прорачуне актера, већ и на њихове преференцијеи идентитете.
Док институционализам рационалног избора заступа став да рационални
актери стварају институције како би ефикасно остварили одређене циљеве,
социолошки институционализам брани став да се институције често
стварају и развијају зато што доприносе друштвеној легитимацији пре него
ефикасности.
У складу са поменутим, рационалистичкој логици инструменталности се
супротставља социолошка логика примерености.
Попут социјалног конструктивизма и социјални институционализам
доприноси бољем разумевању начина функционисања институција
Европске уније. Он се, на пример, бави разликама у начину деловања
између различитих директората у оквиру Европске уније и
функционисањем формално међувладиних тела у којима се временом
развија посебан начин рада (као што је то случај са COREPER-ом).
Историјски институционализам
Најистакнутији представник историјског институционализма је Пол
Пирсон.
Историјски институционализам прихвата основне поставке међувладиног
приступа. Међутим, он указује:
a. да постоје ограничења за земље чланице и да се јављају процепи у
њиховој контроли над развојем институција и политика Европске
уније, и
b. да су поменути фактори значајнији него што то међувладин приступ
признаје и уочљивији када се европска интеграција посматра као
временски процес.
Актери могу бити у снажној почетној позицији, настојећи да максимизирају
своје интересе, а ипак спровести институционалне и политичке реформе
које суштински мењају њихову сопствену позицију (или позицију њихових
наследника) на начине који нису били предвиђени и(ли) жељени.
Узроци настанка разлика између преференција земаља чланица и стварног
функционисања институција и политика Европске уније леже у:
1. делимичној аутономији институција Европске уније,
2. ограниченом временском хоризонту доносиоца политичких одлука,
3. великом потенцијалу за настанак неочекиваних последица, и
4. вероватноћи мењања преференција представника земаља чланица.
Делимична аутономија институција Европске уније
i. Наднационални актери уживају одређени степен аутономије.
80
ii. Нове институције на политичкој сцени представљају нове актере,
који имају сопствене интересе који се могу разликовати од интереса
њихових оснивача, а поседују и ресурсе као што су експертиза и
делегирана овлашћења које могу употребити кад год се укаже
прилика.
iii. Земље чланице су на нивоу Европске уније морале створити
институције које ће омогућити ефикасно одлучивање и спровођење
политика – институције са значајним овлашћењима.
iv. Поседујући овлашћења, а тиме и ресурсе, институције нису пасивни
инструменти земаља чланица.
v. Историја европске интеграције показује да су институције користиле
сва расположива средства, укључујући и политичке ресурсе, да би
прошириле своју аутономију; увећале своју моћ и јаз у вршењу
контроле од стране земаља чланица.
vi. Са своје стране, земље чланице углавном теже да ограниче
институције Европске уније, али се тим ограничењима супротставља
неопходност вршења растућег броја све сложенијих функција на
нивоу Европске уније.
vii. Институције Европске уније, Европска комисија; Суд правде
Европске уније и Европски парламент пре свих, користе све
могућности да увећају своју моћ, и у томе су знатно успевале, што у
одређеној мери потврђује неофункционалистичка предвиђања.
Европска комисија то чини правом иницијативе, експертизом,
информацијама итд., Суд правде Европске уније вршећи
„конституционализацију” Европске уније а Европски парламент
користећи свој политички утицај који га је довео до позиције
колегислатора.
Ограничен временски хоризонт доносиоца политичких одлука
i. Многе последице политичких одлука, нарочито крупних
институционалних реформи, јављају се на дужи рок, док су
политичари претежно заинтересовани за краткорочне последице свог
деловања у складу са изборним циклусом. Тако се догађа да су
дугорочне институционалне последице само резултат акција које су
предузимане у тренутном политичком интересу.
Неочекиване последице
i. Чак и када политичари не би били претежно усмерени на
краткорочне последице свог деловања и њихово одражавање на
остатак власти, и даље би постојала велика могућност за њихов
настанак.
ii. Сложени друштвени процеси са великим бројем актера чине све
одговоре тешко предвидљивим.
iii. У Европској унији је могућност настанка неочекиваних последица
још изгледнија, посебно ако се има у виду да њу, за разлику од
већине међународних организација, карактерише велики број
области деловања. Са растом броја актера и броја одлука које се
81
доносе расту и њихови међусобни утицаји – како актера једних на
друге, тако и политика међусобно.
iv. Са умножавањем неочекиваних последица расте и вероватноћа
настанка јаза у вршењу контроле од стране земаља чланица.
Промене преференција земаља чланица
i. Пирсон сматра да у погледу институција и политика Европске уније
временом долази до промене преференција земаља чланица, а као
разлоге наводи:
1. измењене околности,
2. промене влада, и
3. тежње да свака влада остави трага у политикама Европске
уније.
ii. Услед тога, на нивоу Европске уније временом долази до развоја
аранжмана који се разликују од првобитно замишљених.
iii. Сама чињеница настанка неочекиваних последица није ништа
необично, али Пирсон истиче да у случају Европске уније оне често
неће бити уклоњене.
iv. Присталице међувладиног приступа сматрају да земље чланице, када
временом уоче неочекиване последице, предузимају ефективна
решења за њих. Пирсон изражава неслагање са таквим мишљењем и
износи три разлога који отежавају примену ефективних решења:
1. отпор наднационалних актера,
2. институционалне препреке за реформе, и
3. високе трошкове излаза и sunkcosts (трошкове „потапања”).
Отпор наднационалних актера
a. Институције Европске уније располажу знатним политичким
ресурсима које могу користити да се одупру већој контроли земаља
чланица –попут могућности да користе интересе земаља чланица
супротстављајући их једне другима и користећи информациону
асиметрију. Али, у крајњем случају увек су земље чланице те које
имају већу тежину, пре свега због тога што оне имају моћ да промене
основна правила функционисања Европске уније, укључујући и
правила која се односе на институције.
Институционалне препреке за реформе
i. Често је тешко изменити раније спроведене реформе или одлуке.
ii. Најефикаснији начин да земље чланице поврате чврсту контролу над
институцијама и уклоне непредвиђене последице свакако је реформа
Оснивачких уговора, али то је уједно и најсложенији пут – неопходно
је остваритиједногласност односно већину а потом спровести и
процедуру ратификације у националним парламентима.
iii. Мање компликовани начин је промена одређене политике, али ни
она није нимало једноставна – постизање једногласности или
квалификоване већине представља врло захтеван подухват.
Високи трошкови излаза и sunkcosts
i. Сваки развој неке од политика Европске уније доводи до
индивидуалних, институционалних и организационих
82
прилагођавања која потом могу изазвати високе трошкове
напуштања политике која је до тада вођена. Такви трошкови познати
су под називом sunkcosts (трошкови „потапања”).
ii. Када су се актери прилагодили претходно усвојеним правилима,
очекује се да ће та правила и даље бити примењивана, што
ограничава маневарски простор земљама чланицама да унесу
крупније измене.
Социјални конструктивизам
83
Предмет истраживања су процеси који воде изградњи заједнице и, у
том контексту, формирања идентитета, како у погледу природе
потенцијалног „европског идентитета” тако и реконструкције
националних идентитета под утицајем процеса интеграције, и најзад
питања плуралитета националних идентитета и култура и мере до
које европски политички идентитет и култура могу бити засновани
на таквим разликама.
Ова истраживања су усмерена на могућност постојања неетничке,
постнационалне заједнице грађана као и постнационалног
конституционализма. Конструкција „Европе” је зависила и од
упоредне конструкције „других” у односу на које се перципира
конструкција европског идентитета, а то води питању укључивања и
искључивања „других” односно различитим националним и
временским тумачењима тога шта заправо чини „Европу”.
3. Трећи правац истраживања је усмерен на питање језика и дискурса.
Ова група социјалних конструктивиста се бави значајем дискурса у
процесу европске интеграције, користећи читав спектар метода и
теорија – од анализе дискурса до теорије комуникативне акције.
84