ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ-

РАЗВОЈ И ПРОБЛЕМИ

БЕЛЕШКЕ СА ПРЕДАВАЊА

1
 ПОЧЕЦИ ИНТЕГРАЦИЈЕ

УТИЦАЈ ДВА СВЕТСКА РАТА НА ИДЕЈУ ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

Трагедија Првог светског рата значајно је допринела ширењу идеја о уједињењу Европе.
У периоду који је уследио након окончања Првог светског рата носиоци идеје уједињења Европе више
нису били само појединци. Наиме, идеју уједињења Европе почињу да пропагирају утицајни
интелектуалци и политичари, али и бројни покрети.
Паралелно са развојем идеје о уједињењу Европе одвија се ширење федералистичких покрета.
1929. године председник француске владе Аристид Бријан пред Скупштином Друштва Народа излаже
идеју о федерацији европских народа. По његовом мишљењу федерацију европских народа требало је
темељити на солидарности, унапређњу економских интереса и политичкој и друштвеној сарадњи. Истом
приликом Бријан је упозорио да се Европа мора ујединити или ће у супротном нестати.
На позив Друштва народа Аристид Бријан 1930. године излаже Меморандум о европској федерацији.
Европска федерација је била замишљена као део Друштва народа са карактеристичном
институционалном структуром:

 Конференцијом Европске федерације (односно представничким телом које би чинили

представници влада свих европских земаља чланица Друштва народа)
 Сталним политичким комитетом (односно извршним органом којим би по принципу ротирања
преседавале земље чланице)
 Секретаријатом
По Бријановој замисли као један од основних циљева требало је поставити „успостављање заједничког
тржишта како би се на читавој територији европске заједнице добробит људи подигла на највиши
могући ниво.”.
У међувремену је Европу задесила нова трагедија-Други светски рат.

 Током Другог светског рата Европа увиђа своје слабости (прихвата болну чињеницу да су оба
светска рата почела на европском тлу) и неопходност спречавања будућих сукоба.
 Завршетак Другог светског рата окончава хегемонију Европе. Сједињене Америчке Државе
постају економски, војно и политички надмоћније у поређењу са европским земљама.
 Други светски рат је разорио европску привреду.
 Крај Другог светског рата доноси нова искушења-Хладни рат и успостављање биполарне
структуре света.
 Након Другог светског рата јавила се потреба решавања Немачког питања.
Винстон Черчил је 1946. године студентима Универзитета у Цириху предочио да „Морамо градити неку
врсту Сједињених Држава Европе [...] Први корак у поновном успостављању европске породице мора
бити партнерство између Француске и Немачке [...] Наш стални циљ мора бити изградња и јачање
2
Организације уједињених нација. Под окриљем и у оквиру тог светског концепта морамо поново
изградити европску породицу кроз регионалну структуру која би се могла звати Сједињене Европске
Државе, а први практичан корак ће бити стварање Савета Европе. ”.
На састанку представника федералистичких покрета четрнаест европских земаља који је одржан 1946.
године настао је пројекат Унија Европе. Унија Европе би почивала на федералном устројству и чинила
би регионални део Уједињених нација. Унија Европе би била отворена за све европске земље које би
прихватиле њен устав, одричући се притом једног дела својих суверених права.

ПРОБЛЕМИ ЕВРОПСКИХ ЗЕМАЉА НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Након завршетка Другог светског рата Европа се суочила са економским колапсом.

По окончању Другог светског рата Европа је била војно ослабљена. Наоружање је било уништено, а
разорена економија није пружала перспективу поновног наоружања. Само је Велика Британија
покушавала да одржи темпо наоружања. Појавом атомског оружја западноевропске земље додатно су
стављене у инфериоран положај.
Поједине европске земље, попут Италије и Француске, биле су суочене са деловањем утицајних
комунистичких партија.
Завршетак Другог светског рата означио је почетак краха колонијалних система западноевропских
земаља.
Наметнула се потреба решавања Немачког питања.

 Главно питање које је мучило западноевропске лидере било је како ослободити немачки
потенцијал а да се притом не оживи немачка хегемонија.
 Сједињене Америчке Државе (а уз њих и Велика Британија) су увиделе да слаба Немачка
повлачи за собом слабу Европу а самим тиме и слабу атланску алијансу.
 Француска се током проналажења решења за Немачко питање нашла под притиском. Наиме,
Сједињене Америчке Државе и Велика Британија су 1947. године ујединиле своје окупационе
зоне и подигле ниво производње у Немачкој.
 Лондонским споразумом из јуна 1948. године Француска је коначно прихватила формирање
Савезне Републике Немачке путем спајања своје окупационе зоне са већ раније спојеним.
 Савезна Република Немачка је проглашена 1949. године. За Рур је била предвиђена међународна
власт.
Земље су уједињење Европе виделе као шансу да се ојачане постепено изборе за Европу као нову снагу.

СТАВОВИ САВЕЗНИКА О ЕВРОПСКОЈ ИНТЕГРАЦИЈИ

Велика Британија

 Велика Британија се међу савезницима осећала као „најслабија карика”. Сједињене Америчке
Државе су из Другог светског рата изашле заузимајући челне економске, војне, политичке и
3
 међународно-финансијски стратешке позиције. Као победник из рата је изашао и Совјетски
Савез, са огромном армијом коју је лако могао искористити за ширење свог утицаја.
 Велика Британија је слабост настојала да компензује кроз европске ингеграције. Капиталистича и
прозападна заједница обуздавала би утицај Совјетског Савеза. Како Сједињене Америчке
Државе нису европска држава, Велика Британија би у европској организацији имала значајан
утицај. Уз своју колонијалну империју и утицај у Европи, Велика Британија је могла да парира
Сједињеним Америчким Државама и Совјетском Савезу.
 Федералистички покрети који су деловали на тлу Велике Британије били су суочени са три
дилеме. Најпре, треба ли Велика Британија да постане део Европске федерације. Потом, треба ли
говорити о савезу држава коме је по питању одлучивања својствен консензус или пак
наднационална влада и парламент или већинском одлучивању. И коначно, треба ли говорити о
заједничкој спољној и одбрамбеној политици или функционалном приступу секторским
питањима.
 Велика Британија је сматрала да и без чланства у уједињеној Европи може да одбрани своја три
кључна сегмента присутности:
1. Комонвелт,
2. Западну Европу, и
3. Америчко-британске односе.
Сједињене Америчке Државе

 Председник Рузвелт је био присталица сарадње у оквиру антихитлеровске коалиције и

инсистирао је на развијању добрих односа између сила савезница. Следствено његовој визији,
Велика четворка односно Сједињене Америчке Државе; Совјетски Савез; Кина и Велика
Британија били су гаранти новог светског поретка. Рузвелт из поменутих разлога није ковао
планове за уједињење Европе, већ је радио на томе да се добије совјетски пристанак за
послератно уређење.
 Доласком Трумана на место председника Сједињених Америчких Држава 1945. године долази до
заокрета по питању става о уједињењу Европе. Сједињене Америчке Државе форсирају
атлантизам и уједињење западноевропских земаља у контескту сукоба Исток-Запад. Поред тога,
Сједињене Америчке Државе заузимају доследан став да је Западном блоку потребна и Немачка
и да стога и њу треба интегрисати.
 Од 12. марта 1947. године на делу је била Труманова доктрина. Нешто касније почело се са
спровођењем Маршаловог плана. Наиме, реч је о четитри године огромних финансијских давања
европским земљама разореним ратом у циљу њиховог опоравка али понајвише у уверењу да се
само унапређењем економског развоја и јачањем западноевропских земаља могу зауставити
утицаји са Истока.
 Увидело се и да ће у уједињеној Европи америчка политика добити трајни утицај.
Савез Совјетских Социјалистичких Република

 Совјетски Савез се отворено противио уједињењу Европе.

 На Московској конференцији одржаној октобра месеца 1943. године Идн је затражио да се
емигрантским владама да право да ступе у преговоре о стварању федерације. Руски министар
иностраних послова Молотов је у таквим захтевима видео антисовјетску политику.
 Када је на конференцији у Техерану 1943. године изнето питање Немачке, Стаљин је рекао да
би, независно од облика федерације, у њој убрзо дошло до доминације Немачке и самим тиме
оживљавања немачке опасности.
Француска

4
  Француска је страховала да би у повољним условима могло доћи до поновног јачања Немаче и
да треба радити да се то спречи. Конкретно, Француска је страховала да америчка и британска
политика, упркос подели Немачке и одузимању Рура, имају тежњу да омогуће поновно јачање
Немачке.
 У првим послератним годинама Француска је била преслаба да би диктирала решење за
Немачку.
 Стога Француска „лансира” сопствену концепцију уједињења Европе, јер у њој види начин да
контролише Немачку.
 Кроз уједињење Европе, Француска је хтела да се избори за водеће место и статус велике силе.
Немачка

 Уједињење Европе било је у интересу Немачке. Само је тако она могла изаћи из економске,
политичке и моралне изолације. У европском уједињењу, Немачка је видела шансу да постепено
умањи међународну контролу, стекне националну сувереност и крене ка поновном уједињењу.
Поред тога, изгубљена традиционална тржишта на Истоку могла је компензовати у уједињеној
Западној Европи.
Италија

 Италији је стицање пуноправног статуса у новој европској структури представљало прилику за

рехабилитацију.
 Осим прилике за економски опоравак земље, Италији су европски планови олакшавали борбу са
лево оријентисаним снагама.
Холандија и Белгија

 Као мале земље у суседству великих, односно из страха од доминације великих (у њиховом
случају Немачке) Холандија и Белгија су постале трајне заговорнице уједињења, у коме су
виделе равноправност односно једнаке шансе за све.
 Осим политичких, Холандија и Белгија су имале и економске интересе. Будући да је дошло до
урушавања колонијалне власти њиховим малим тржиштима била су потребна нова на која би
извозиле.
НАЈВАЖНИЈЕ ЕВРОПСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ НАСТАЛЕ НАКОН ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
1948. године Велика Британија, Француска, Белгија, Холандија и Луксембург потписују Бриселски
уговор (пакт).

 Уговор је у циљу подстицања повезивања западноевропских земаља иницирала Велика

Британија (а то је заправо био циљ Сједињених Америчких Држава).
 Иако су у уговору биле побројане одреднице о привредној, културној и друштвеној сарадњи,
овај документ је ипак првенствено био војни савез који је представљао брану евентуалном
немачком реваншизму.
 Бриселски уговор (пакт) представља претечу Западноевропске уније.
1948. године формирана је Организација за европску економску сарадњу (Organization for European
Economic Cooperation-OEEC).
1949. године основан је Савет Европе.
1949. године дошло је до потписивања Северноатланског уговора-стварања NATO пакта.

5
 АЈЕДНИЦЕ
(ОД 1947. ДО 1957. ГОДИНЕ)

ФРАНЦУСКЕ ИНИЦИЈАТИВЕ

Под притиском кретања у правцу уједињења, Француска 1950. године излази са три иницијативе:
I. Шуманов план-предлог за Европску заједницу за угаљ и челик (ЕЗУЧ),
II. Плевенов план који предвиђа стварање Европске одбрамбене заједнице, и
III. Шуманов план који предвиђа стварање Европске политичке заједнице.

ЕВРОПСКА ЗАЈЕДНИЦА ЗА УГАЉ И ЧЕЛИК

Шуманова декларација

 9. маја 1950. године изнет је предлог стварања наднационалне организације за угаљ и челик.
Постављени циљ био је обезбеђивање угља и челика под једнаким условима за тржишта
Немачке, Француске и других држава чланица, али и модернизација производње и унапређење
услова живота и рада.
 Интеграција у поменутој области требало је да постави прве конкретне основе за европску
федерацију. Таква федерација је иначе била неопходна за одржавање мира.
 Занимљиво је да је план заправо осмислио Моне, док Шуман чак није ни обавестио званичнике у
Лондону о предлогу.
Стварање Европске заједнице за угаљ и челик

 Европска заједница за угаљ и челик првенствено је била усмерена на Француску и Немачку.

 Европска заједница за угаљ и челик је била отворена за приступ нових чланова.
 Источна Европа је била искључена због Хладног рата.
 Скандинавске земље су у том периоду одбацивале наднационализам.
 Због подршке коју је генерал Франциско Франко пружао Хитлеру Шпанија је била
изолована.
 Предлог је практично остао отворен само за земље Бенелукса и Италију. Поменуте земље
су се са Немачком и Француском повезале из економских и стратешких разлога.
 Ставови Италије и земаља Бенелукса
 Премијеру Италије Алсидеу де Гасперију, иначе убеђеном еврофедералисти, предлог за
стварање Европске заједнице за угаљ и челик помогао је да ојача позицију своје владе у
односу на снажну комунистичку опозицију.
 Већина политичара земаља Бенелукса нису били присталице еврофедерализма, али су
били свесни да себи не могу да допусте да остану изван француско-немачке економске
организације.
 Ставови Велике Британије
 Шуман се надао да ће Велика Британија прихватити предлог.

6
  Земље Бенелукса су желеле Велику Британију у организацији јер су је виделе као
противтежу Француској и Немачкој.
 Званичници из Лондона су сматрали да би прихватање обавеза из Европске заједнице за
угаљ и челик умањило независност земље и утицало на посебне односе са Сједињеним
Америчким Државама и земљама Комонвелта.
Преговарање о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик

 Преговори између Француске, Немачке, Италије и земаља Бенелукса започети су јуна месеца
1950. године како би се разрадио Шуманов предлог. То је била прва у серији међувладиних
конференција (иначе једног од начина преговарања који је карактеристичан за европску
интеграцију).
 Сваку земљу представљала је делегација државних званичника. Француска делегација била је
предвођена Жаном Монеом, а немачка Валтером Халштајном
 Најнижи ниво биле су радне групе.
 Шефови делегација су се редовно састајали „иза затворених врата”.
 На врху су се налазили министри спољних послова, који су се сусретали по потреби-како би
разрешили спорна питања.
 Најважнији циљ Европске заједнице за угаљ и челик био је јачање европске безбедности кроз
ограничену економску интеграцију.
 Монеов предлог је предвиђао Високу власт, Парламентарну скупштину без озбиљнијих
овлашћења (осим могућности да двотрећинском већином распусти Високу власт) и Суд.
 Мале земље су стрепеле од доминације Француске и Немачке. Предвођене Холандијом (која је
такође страховала од хегемоније великих, била заинтересована за безбедносни аспект и отворена
за британске утицаје) издејствовале су стварање Савета министара. Њихово образложење било је
да питања угља и челика не могу бити одвојена од ширих економских питања у којима Висока
власт није имала овлашћења. Да се приметити да је борба међувладиног и наднационалног
приступа још једна карактеристика европске интеграције.
 Белгија је, страхујући да ће стварање Европске заједнице за угаљ и челик угрозити националну
подршку сектору челика, штитила своју индустрију која није била наклоњена интеграцији.
Тражећи равнотежу између обезбеђивања подршке на домаћем терену и остваривања ширих
националних интереса кроз међународну сарадњу (која представља још једну карактеристику
европске интеграције), Белгија је успела да издејствује сложени режим финансијских трансфера,
концесија и прелазних мера у уговору.
 Непосредни циљ преговарања о стварању Европске заједнице за угаљ и челик било је стварање
јединственог тржишта угља и челика између држава чланица.
 Било је предвиђено укидање царинских и нецаринских баријера (контроле цена,
различитих мерних јединица, пореза итд.).
 Висока власт и Савет министара требало је да донесу низ мера у циљу унапређења
продуктивности, рационализације дистрибуције, очувања запослености, изједначења
услова рада и спречавања економских поремећаја.
 Политика конкуренције подразумевала је борбу против монопола и споровођење
рестриктивних пракси (укључујући и могућност финансијског кажњавања предузећа).
 До децембра месеца 1950. године уговор је скоро био завршен.
 Међутим јавио се проблем по питању статуса Рура. Наиме, Француска је инсистирала да се пре
потписивања уговора изврши деконцентрација индустрије угља и челика у Руру, која је иначе
била предвиђена договором из Потсдама али никада није била спроведена. На инсистирање
Сједињених Америчких Држава Немачка је прихватила француске захтеве по питању Рура. С
друге стране, Аденауер и Шуман постигли су договор да са почетком дејства Европске заједнице
за угаљ и челик Међународна власт за Рур престане да постоји.
7
  Преговори међутим нису разрешили недоумице око статуса Сара. Влада Сара, коју је
контролисала Француска, желела је да регион постане седма чланица Европске заједнице за угаљ
и челик. Француска је стога Уговор о Европској заједници за угаљ и челик потписала и у своје и у
име Сара. Њени представници су у Савету министара заступали и Сар. Аденауер и Шуман су
разменили ноте којима се потврђује да Немачка потписивањем Уговора о Европској заједници за
угаљ и челик не признаје статус Сара и да његов коначан статус може бити одређен само
посебним уговором.
Оснивање Европске заједнице за угаљ и челик

 Уговор о Европској заједници за угаљ и челик потписан је априла месеца 1951. године. Због тога
је познат и као Париски уговор.
 Било је предвиђено да уговор траје педесет година.
 Париски уговор је предвиђао карактеристичну институционалну структуру.
 Савет министара који би најважније одлуке доносио једногласно, док би већинско
одлучивање подразумевало пондерацију гласова по уделу у укупној производњи угља и
челика. Преседавање Саветом се ротирало на свака три месеца.
 Скупштину саветодавног карактера састављену од чланова изабраних од стране
националних парламената.
 Суд правде као највишу судску инстанцу чија је јурисдикција обухватала све чланице
Европске заједнице за угаљ и челик, са обавезујућим одлукама како за органе Заједнице и
владе, тако и за предузећа и појединце из земаља чланица.
 Извршни орган у виду Високе власти, чији су чланови били колегијално именовани од
стране земаља чланица и који су са функције могли бити смењени само одлукама Суда
или Скупштине. Одлуке су доношене већином гласова и у одређеним областима могле су
наметнути решење земљама чланицама.
Почетак рада Европске заједнице за угаљ и челик

 Почетак рада Европске заједнице за угаљ и челик остао је у сенци догађаја поводом преговора о
Европској одбрамбеној заједници. Такође је остао у сенци сложености институционалних
одредби и одредби о политикама.
 Почетак рада Европске заједнице за угаљ и челик је остао без великог одјека у јавности. Томе је у
значајној мери допринела чињеница да су седнице институција завршаване без извештавања.
 Почетак рада Европске заједнице за угаљ и челик ипак је остао у знаку повољне економске климе,
настале услед повећане потребе за угљем и челиком који су били тражени због поновног
наоружавања и послератног привредног опоравка.
 Царине и квантитативна ограничења су уклоњена, али су нецаринске баријере остале.
 Тржиште је, упркос свим напорима, остало расцепкано.
Значај Европске заједнице за угаљ и челик

 Политички
 Решен је проблем Рура.
 Учињен је велики корак у превазилажењу француско-немачког непријатељства.
 У области економске сарадње је створен нови почетак на путу ка уједињењу Европе.
 Институционални
 Створен је систем који ће представљати основу за процес европске интеграције.
 Остварен је спој међувладиног и наднационалног елемента.

8
 ЕВРОПСКА ОДБРАМБЕНА ЗАЈЕДНИЦА

Француска је страховала од поновног наоружавања Немачке.

Сједињене Америчке Државе и Велика Британија су у условима Хладног рата биле за поновно
наоружавање. Избијање Корејског рата јуна месеца 1950. године додатно је ојачало ставове две државе.
Могле су се уочити тежње Немачке за одбрамбеним снагама. Источна Немачка је формирала оружане
снаге. Савезничке окупационе снаге у Западној Немачкој остале су слабе, па се јавио страх од инвазије
на Западну Немачку.
На Седници саветодавне скупштине Савета Европе одржаној августа месеца 1950. године Черчил је
позвао на поновно наоружавање Немачке у склопу европских интеграција.
На министарском састанку NATO пакта септембра месеца 1950. године Сједињене Америчке Државе су
изнеле предлог формирања немачких војних јединица које би биле укључене у NATO снаге у Европи.
Предлози који су се односили на ремилитаризацију Немачке наилазили су на жестоко противљење
Француске.
Временом је дошло до јачања положаја Немачке.

 Немачка је током преговора о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик ојачала своју
преговарачку позицију.
 Аденауер је ремилитаризацију Немачке повезао са укидањем Окупационог статута и обновом
суверености Немачке.
Због јачања положаја Немачке, Француска је била приморана да изађе са новом иницијативом. Октобра
месеца 1950. године изнет је Плевенов план (назван по тадашњем француском премијеру Ренеу Плевену
иако је његов аутор био Моне) о формирању европске наднационалне армије којом би руководио
европски министар одбране постављен од стране Европске скупштине. За разлику од предлога
Сједињених Америчких Држава, којим је било предвиђено да Немачка формира велике оклопне
јединице, Плевенов план је допуштао само формирање мањих немачких пешадијских јединица које би
биле део европске армије.
Фебруара месеца 1951. године шест држава које су водиле преговоре о оснивању Европске заједнице за
угаљ и челик започело је паралелну међувладину конференцију са циљем формирања одбрамбене
заједнице.
Одбијање Велике Британије, тада водеће војне силе Западне Европе, да учествује у преговорима
разочарало је Француску и земље Бенелукса јер је тиме искључена британска противтежа немачкој
потенцијалној доминацији. Холандија је, у нади да ће приволети Велику Британију да узме учешће у
преговорима, своје учешће у истим одложила до новембра 1951. године.
За разлику од Европске заједнице за угаљ и челик коју је чинило шест равноправних партнера, Европска
одбрамбена заједница је имала за циљ спречавање немачке војне једнакости. Наиме, док би остале
земље чланице део својих војних снага намениле за европску војску, Немачка би практично имала само
оне снаге које би биле део Европске одбрамбене заједнице.
Паралелно са преговорима о оснивању Европске одбрамбене заједнице одвијали су се преговори о
поништавању Окупационог статута Немачке.

9
Сједињене Америчке Државе су Европску одбрамбену заједницу виделе као средство за прикључење
Немачке NATO-у.
Преговори о Европској одбрамбеној заједници су предвидели:

 Деветочлану Комисију
 Савет министара
 Парламентарну скупштину
 немачки контигент који не би смео да пређе трећину укупних снага
 одсуство немачког министра одбране или генералског тима
Марта месеца 1952. године, у циљу спречавања ремилитаризације Немачке у оквиру западноевропске
алијансе, Совјетски Савез упућује ноту којом позива на закључење мировног уговора са Немачком,
отварајући могућност уједињења и давања неутралног статуса Немачкој. Због Аденауерове стрепње од
неутралности, окупационе силе су одбиле предлог Совјетског Савеза.
Уговор о Европској одбрамбеној заједници је потписан маја месеца 1952. године у Паризу.
Дан пре потписивања Уговора о Европској одбрамбеној заједници Велика Британија, Француска,
Сједињене Америчке Државе и Немачка су у Бону потписале замењивање Окупационог статута бројним
обавезујућим споразумима и тако практично обновиле сувереност Западне Немачке.
Уговор о Европској одбрамбеној заједници је ратификовало пет земаља. Француски парламент је августа
месеца 1954. године одбацио Уговор. Оправдање за такав поступак треба тражити у неприхватљивости
ремилитаризације Немачке за Француску, увучености Француске у колонијалне сукобе и нешто
ублаженој напетости изазваној Хладним ратом (Корејски рат је окончан, Труманов председнички
мандат је завршен, Стаљин је умро а Совјетски Савез је производњом хидрогенске бомбе успоставио
равнотежу снага).
Британски министар иностраних послова Ентони Идн изашао је са предлогом да се Западноевропској
унији, створеној на основи Бриселског уговора, прикључе Немачка и Италија. Наиме, кроз
Западноевропску унију бивше силе Осовине могле су приступити NATO-у. Зато је Париским споразумом
закљученим октобра месеца 1954. године у Бриселски уговор унет амандман који је омогућио
приступање Немачке и Италије.
Париски споразум је предвиђао само Савет Западноевропске уније и Скупштину коју би чинили
посланици земаља чланица Западноевропске уније у Савету Европе, али не и наднационалне
институције, што је заједно са британским чланством обезбедило ратификацију у Француској.
Намера је била да Западноевропска унија делује у тесној сарадњи са NATO-ом.
Чланство у Западноевропској унији је Западној Немачкој отворило пут чланства у NATO-у.

ЕВРОПСКА ПОЛИТИЧКА ЗАЈЕДНИЦА

Неуспех Европске одбрамбене заједнице уједно је означио и крај напорима да се створи Европска
политичка заједница (ЕПЗ).
Уговор о Европској одбрамбеној заједници садржао је одредбу којом је Скупштина Европске одбрамбене
заједнице била позвана да шест месеци након своје инаугурације размотри могућност оснивања сталне
10
организације конфедералне или федералне структуре. Министри спољних послова земаља Европске
одбрамбене заједнице су септембра месеца 1952. године постигли договор да од Ad hoc скупштине
затраже спровођење поменуте одредбе док се чека на ратификацију Уговора о Европској одбрамбеној
заједници. Због тога је Ad hoc скупштина ( заправо Скупштина Европске заједнице за угаљ и челик)
којом је преседавао Пол Анри Спак у марту 1953. године усвојила нацрт Уговора о оснивању Европске
политичке заједнице.
Европска политичка заједница је била замишљена као оквир за Европску одбрамбену заједницу и
Европску заједницу за угаљ и челик. У Уговору је било истакнуто да „ствара Европску (политичку)
заједницу наднационалног карактера.”
Европска политичка заједница је требала да има:

 Дводомни парламент, састављен од

 директно изабраног Дома народа, и
 посредно изабраног Сената
 Европски извршни савет (чијег би председника бирао Сенат)
 Савет националних министара
 Суд правде

КА ЕВРОПСКОЈ ЕКОНОМСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ И EUROATOM-У

Међународни контекст

 Покрети деколонизације највише су погодили Велику Британију. Међутим, она је брзо

реорганизовала односе са бившим колонијама кроз чланство у Комонвелту.
 Француска је, за разлику од Велике Британије, била увучена у колонијалне сукобе. Француској је
1954. године нанет тежак пораз у Вијетнаму (Индокина). Поред тога Француска је била суочена
са избијањем рата у Алжиру.
Национални контексти

 Након ратних губитака и губитка колонија премијер Француске Жи Моле је крајем педесетих
година позвао на либерализацију и тржишну интеграцију као кључ за будућност земље.
 Немачка се средином педесетих година протеклог века могла окарактерисати као напредна
држава, практично суверена и, као чланица NATO-а, безбедна.
Економски контекст

 Холандија је имала велики интерес од слободне трговине будући да су трговинске баријере

угрожавале њену економију. Забринутост Холандије изазвало је и спорно снижавање царина у
GATT-у.
 Немачка је сматрала да преговоре не треба посветити питању да ли треба либерализовати
међународну трговину већ како је спровести.
 Владала је недоумица треба ли међународну трговину либерализовати глобално-кроз
GATT, или регионално-кроз царинску унију или зону слободне трговине.

11
  Немачки министар привреде и творац немачког економског чуда Лудвиг Ерхард је
сматрао да би регионални споразуми ометали постизање глобалне слободне трговине, а
царинску унију је сматрао непожељном јер је потенцијално протекционистичка.
 Халштајн је у министарству спољних послова заговарао царинску унију, сматрајући да би
истовремено донела економске користи од либерализације али и политичке од дубље
економске интеграције.
 Француска је по питању слободне трговине била подељена. Наиме, она је у том периоду имала
високе трговинске баријере и прецењену валуту. У таквим условима нашла се у опасности од
економског заостајања.
 Француска је много више била заинтересована за атомску енергију. Циљ који је поставила био је
развој француске индустрије атомске енергије, како за мирнодопске тако и за војне сврхе. Такав
циљ Француске изазвао је зазирање од стране других држава.
Месина

 Јуна месеца 1955. године у Месини је одржан састанак министара спољних послова како би се
изабрао Монеов наследник на месту председника Високе власти Европске заједнице за угаљ и
челик.
 На састанку у Месини су изнети предлози за даљу економску интеграцију.
 Спак је подржао Монеов предлог обнављања европског пројекта у виду Заједнице за
атомску енергију која би била аналогна Европској заједници за угаљ и челик.
 На састанку је дошло до обнављања плана холандског министра иностраних послова
Бејена за индустријску царинску унију која је првобитно била замишљена као део
Европске политичке заједнице.
 Спак је више био наклоњен Монеовом предлогу зато што је сматрао да је царинска унија
исувише амбициозна замисао.
 Под Бејеновим притиском оба предлога су повезана у један пакет-Бенелукс меморандум из
маја 1955. године.
 Француско-немачки односи су напредовали, али је Француска упркос томе и даље гајила дубоко
неповерење у немачко позивање на либерализацију. С друге стране, Немачка је била
неповерљива по питању француских намера у области атомске енергије.
 Не желећи да се Месина заврши без састанка, у последњем тренутку је договорено да се формира
међувладин комитет који ће наставити рад на предлозима који су се односили на атомску
енергију и заједничко тржиште. Преседавање Комитетом поверено је Спаку.
Каква интеграција?

 Велика Британија је одбила да узме учешће на састанку у Месини. На такав корак се одлучила
због посебних трговинских односа са Комонвелтом и преференцијалних услова. Велика
Британија је иначе желела само зону слободне трговине која би била ограничена само на
индустријске производе. Сличне жеље гајио је и Ерхард.
 Већина политичких лидера Шесторице је била наклоњена дубљој економској интеграцији.
Велика Британија је према њиховим напорима показала презир и тврдила је да преговори неће
бити окончани успехом.
 Сједињене Америчке Државе су желеле заједничко тржиште за своје извознике.
 Велика Британија и Француска су у октобру 1956. године војно интервенисале у Египту. Повод
за војну интервенцију била је египатска колонизација Суецког канала. Совјетски Савез је
запретио да ће употребом атомског оружја помоћи Египту, а Велика Британија и Француска су се
због изостале подршке Сједињених Америчких Држава морале повући. Будући да је Насер током
рата уништио делове нафтовода, дошло је до великих несташица у снабдевању горивом.
12
Конференција у Бриселу

 У напетим међународним околностима је од јуна 1956. до марта 1957. године у Бриселу вођена
међувладина конференција посвећена заједничком тржишту и EUROATOM-у.
 Француско-немачки утицај је био одлучујући у преговорима.
 Поучени искуством са Европском одбрамбеном заједницом, лидери су избегавали
федералистички дискурс. Поред тога, настојали су да сарађују са опозицијом и интересним
групама.
 Француски премијер Жи Моле се залагао за тржишну либерализацију али је морао да избегне
директно сукобљавање са противницима дубље интеграције у Паризу („Битка за Париз”). Њгова
стратегија је била да у преговорима добије што више концесија.
 Петорка је изашла у сусрет француским захтевима, будући да је она била економски значајна и
политички кључна за пројекат интеграције.

EUROATOM

Уговор о EUROATOM-у је предвидео сарадњу у областима

 Унапређења истраживања
 Приступа информацијама
 Заштите здравља и сигурности
 Обезбеђивања инвестиција
 Испоруке руда и атомског горива
 Употребе нуклеарног материјала
Француска је по питању EUROATOM-а ипак била приморана на уступке-договорено је да EUROATOM
не буде коришћен у војне сврхе. Незадовољство у Паризу је постепено смањивано како су напредовали
преговори о заједничком тржишту, док је подршка расла због пољопривреде јер је Француска имала
највећи пољопривредни сектор.

ЕВРОПСКА ЕКОНОМСКА ЗАЈЕДНИЦА (ЕЕЗ)

Договорена је заједничка пољопривредна политика.

Француска је захтевала да се прекоморске територије држава чланица придруже заједничком тржишту.
Немачка је прихватила захтев Француске. Договорено је и установљавање посебног фонда за развојну
помоћ ван буџета Заједнице чији ће највећи донатор бити управо Немачка.
Постигнут је договор да царинска унија буде успостављена у периоду од дванаест година, у три фазе.
Француски захтев да прелазак у другу фазу буде условљен једногласном одлуком је одбијен, али је
дозвољено да држава чланица за две године одложи прелазак у следећу фазу.
Француска је, у страху да неће издржати конкуренцију на заједничком тржишту, тражила да и друге
земље прихвате француски социјални модел високе заштите.

13
  Петорка је била против.
 Немачка је пристала да у Уговор, у део посвећен социјалној политици , буду унете одредбе о
једнаким надокнадама за мушкарце и жене, залагању за тесну сарадњу међу земљама чланицама
и подстицању хармонизације социјалних система.
Одредбе Уговора се односе на

 Царинску унију
 Пољопривредну политику
 Слободно кретање људи, капитала и слободу пружања услуга
 Транспортну политику
 Политику конкуренције
 Пореску политику
 Усклађивање прописа
 Економску политику
 Социјалну политику
 Европску инвестициону банку
 Придруживање прекоморских земаља и територија
 Институције Заједнице
 Буџетске одредбе
Члан 235 Уговора представља један од кључних фактора за развој европске интеграције.

 „У случајевима када Уговор није предвидео неопходна овлашћења, Савет може једногласном
одлуком усвојити мере неопходне да се оствари неки од циљева Заједнице.”
Уговори о Европској економској заједници и EUROATOM-у потписани су у Риму 25. марта 1957.
године. Лидери земаља потписница истакли су да су „одлучни да поставе темеље за све тешњу унију
међу народима Европе.”

ЗАЈЕДНИЧКО ТРЖИШТЕ И ИСКУШЕЊА ДУБЉИХ ИНТЕГРАЦИЈА

(ОД 1958. ДО 1969. ГОДИНЕ)
Комисија

 Комисија је почела са радом 1958. године. Први председник Комисије био је Валтер Халштајн.
Први генерални секретар био је Емил Ноел.
 Колеџ је бројао девет чланова-по два из Француске, Немачке и Италије и по једног из земаља
Бенелукса.
 Формирани су кабинети и генерални директорати.
 Неформално се придржавало правила националних квота.
Савет

 Преседавање Саветом се ротирало на сваких шест месеци.

 Члан 151. Уговора о Европској економској заједници предвиђао је да „Савет пословником може
основати Комитет сталних представника земаља чланова и одредити њихове задатке и
овлашћења.”.

14
Скупштина

 Скупштини је додељена саветодавна надлежност.

 Упркос жељи Савета да за председника Скупштине буде изабран Италијан, на ту дужност је
изабран Роберт Шуман.
 Посланици су, упркос томе што су долазили из националних парламената, одлучили да одмах
затраже непосредне изборе.
 Посланици су у циљу праћења предлога Комисије и одлука Савета основали комитете (одборе).
Британски покушаји

 Велика Британија је у фебруару 1957. године изнела предлог стварања зоне слободне трговине.
 Велика Британија је веровала да ће идеја стварања зоне слободне трговине из економских разлога
привући Немачку и Холандију, а због Де Головог отпора наднационалној интеграцији (касније) и
Француску. Међутим, када је схватила да њен предлог није наишао на одобравање покушала је да
Европску економску заједницу, пре него што почне снижавање царина предвиђено Уговором о
Европској економској заједници, провуче као блок у оквиру шире зоне за коју је лобирала у
Организацији за европску економску сарадњу.
 Де Гол и Аденауер су се на састанку одржаном септембра месеца 1958. године определили за
Европску економску заједницу.
 Велика Британија је истрајавала у намери да оствари своје циљеве. Почетком 1959. године
позвала је Аустрију, Данску, Норвешку, Португалију, Шведску и Швајцарску да оснују
супарнички трговински блок-EFTA. EFTA Великој Британији није могла донети значајну
економску корист, будући да су царине у скандинавским земљама већ биле ниске. Скривена
намера Велике Британије била је вршење притиска на Европску економску заједницу да поново
отвори преговоре о зони слободне трговине.
 Велика Британија је гајила наде да ће подела Европе на Шесторицу и Седморицу изазвати
забринутост Сједињених Америчких Држава, које ће потом извршити притисак за обједињавање
кроз EFTA-у. Међутим, Сједињене Америчке Државе су подржале стварање Европске економске
заједнице, пре свега због тога што су увиделе да ће имати веће економске користи од
јединственог тржишта него од зоне слободне трговине. Други фактор који је условио америчку
подршку стварању Европске економске заједнице било је уверење да Европска економска
заједница поседује већу политичку „тежину” која може „усидрити” Западну Немачку.
 Званични Лондон је и даље упозораво на опасност коју је подела EFTA-Европска економска
заједница представљала по европску безбедност. Званични Лондон је претио да ће повући своје
трупе из Немачке.
Заједничка пољопривредна политика Европске економске заједнице

 Француска се могла похвалити развијеним пољопривредним сектором и вишком производа.

Немачка је због пољопривредног сектора који није задовољавао њене потребе била приморана на
увоз хране.
 Римски уговор није садржао детаље о Заједничкој пољопривредној политици. Они су требали да
буду утврђени преговорима.
 Формални предлагач је била Комисија.
 Између Француске и Комисије је дошло до спора око доминације у разрађивању и примени
Заједничке пољопривредне политике. Неслагања су се јавила у вези организације заједничког
тржишта и нивоа цена.

15
  Упркос дугој кампањи коју је бивши холандски министар пољопривреде Сико Маншолт водио
залажући се за успостављање либералне, наднационалне и јефтине Заједничке пољопривредне
политике, Комисија је изгубила битку.
 Компромиси постигнути након дугих преговора током којих је дошло до оштрих сукобљавања
између Француске и Немачке (када је Холандија подржала ставове Француске) задовољили су
обе стране-немачко тржиште је отворено за француске производе али су цене биле одређиване на
нивоу блиском високим немачким ценама. Поред тога, Немачка је добила отворено тржиште за
извоз индустријских производа
 Сједињене Америчке Државе су због наставка интеграције пристале на Заједничку
пољопривредну политику, али је тиме уједно почео и трајан спор око њене примене у оквиру
GATT-а.
Кандидатура Велике Британије и „Велики план”

 Велика Британија је 1961. године поднела молбу за чланство у Европској економској заједници.
 У истом периоду Кенедијева администрација је изашла са „Великим планом” о „равноправним”
односима. Наиме, Сједињеним Америчким Државама је била потребна снажна Европска
економска заједница као дело ојачане Западне Европе која ће заузврат ојачати NATO.
 Де Гол се залагао за „Европу држава а не федералну Европу”, за „Европу равноправну са
Сједињеним Америчким Државама а не Европу потчињену Вашингтону”.
 Де Гол је 1963. године уложио вето на британску кандидатуру.
Фушеов план

 Де Гол је 1960. године на конференцији за штампу изнео предлог одржавања редовних састанака
шефова држава и влада Шесторице, у циљу усмеравања међувладине сарадње у политичким;
економским и одбрамбеним питањима. Истовремено је позвао на реформу NATO-а.
 Предлог је требало да разради комитет са француским амбасадором Кристијаном Фушеом на
челу.
 Холандија и Белгија су изразиле бојазан од ојачавања француске или француско-немачке
хегемоније. Поред тога страховале су и од могућег утицаја плана на NATO.
 Аденауер је настојао да постигне равнотежу између Париза и Вашингтона.
 Немачка је безбедносно зависила од Сједињених Америчких Држава. Међутим сумљала је
у преузету обавезу од стране Сједињених Америчких Држава.
 Француска је безрезервно подржавала Немачку током Берлинске кризе (која је трајала од
1958. до 1962. године).
 Немачка се нашла у дилеми треба ли продубити интеграцију („Велики план” Сједињених
Америчких Држава) или пак ојачати међувладину политичку сарадњу (Де Голова
замисао).
 Холандија је одбила да настави преговоре све док Велика Британија не буде позвана да учествује
у истим, што је Де Гол одбио.
 Преговори су пропали 1962. године.
Криза празне столице

 Криза се јавила у тренутку када је требало усвојити нови финансијски споразум за Заједничку
пољопривредну политику који је требао да важи до усвајања новог система финансирања
Европске економске заједнице из сопствених средстава.
 Дотадашњи систем националних квота престајао је да важи у јулу 1965. године.

16
  Систем сопствених средстава (део царина на увоз пољопривредних и индустријских производа)
требао је да важи почев од 1970. године.
 Халштајнова Комисија је покушала да искористи новонасталу ситуацију да увећа своју
политичку моћ, повезујући више предлога у ”Package Deal”, који је подразумевао:
 прелазак на финансирање Европске економске заједнице из сопствених извора 1965.
уместо 1970. године, и
 истовремено проширење овлашћења тадашње Скупштине које би јој омогућило право да
одобрава буџет; што је било правдано потребом да приходи Европске економске заједнице
(о којима више не би одлучивали национални парламенти) морају бити предмет
демократске контроле на нивоу Европске економске заједнице (предлог је најпре
представила Скупштини, а потом Савету).
 Криза је била на делу у периоду приближавања прелазу на већинско одлучивање по питању
Заједничке пољопривредне политике, предвиђеном за 1. јануар 1966. године.
 Француска се успротивила таквом „предузетништву” Комисије (које ни друге земље чланице
нису подржавале) и бојкотовала је све седнице Савета почев од јуна месеца 1965. године.
Луксембуршки компромис

 Јануара месеца 1966. године потписан је тзв. Луксембуршки споразум (компромис). Њиме је било
предвиђено да, уколико се при усвајању одлука (на предлог Комисије) које би могле бити донете
већинским гласањем доводе у питање интереси једне или више земаља чланица, Савет мора
уложити напор да у разумном року дође до решења које би могло бити прихваћено од стране
свих чланова. Луксембуршки споразум је утицао на однос Савета и Комисије.
 Луксембуршким споразумом је смањен политички утицај Комисије, што је представљало пораз
Валтера Халштајна и Сика Маншолта.
 Луксембурши споразум је значајно утицао на неформалну праксу Савета да трага за
компромисом. Он уједно показује значај неформалних правила у процесу европске интеграције.
Процес интеграције

 Шесторица су постигли договоре о:

 финансирању Заједничке пољопривредне политике, и
 довршавању царинске уније осамнаест месеци пре рока.
 Прибегло се већинском гласању, изузев када је реч о битним питањима.
 Уговор о спајању институција три Заједнице (Merger Treaty) потписан је 1965. а ступио на снагу
1967. године.
 Велика Британија је 1967. године по други пут аплицирала за чланство. Де Гол је одговорио
улагањем „плишаног вета” уз образложење да он не блокира пријем Велике Битаније у Европску
економску заједницу али да би било боље очувати све што је изграђено до времена у којем би
Енглеска била добродошла.
Споразуми о придруживању

 Споразум са Грчком је потписан 1961. године. Царинска унија је требала бити постигнута у року
од дванаест година, уз велики број продужетака за осетљиве грчке производе.
 Споразум са Турском је потписан 1963. године. Циљ Споразума било је постизање царинске
уније, али након неодређеног периода због чињенице да је Турска била на ниском нивоу
економског развоја.
 Европска економска заједница је након државног удара у Грчкој 1967. године суспендовала
Споразум о придруживању са овом земљом.

17
  Истовремено, политичка нестабилност и економски проблеми у Турској оставили су Споразум о
придруживању са овом земљом практично без ефекта.
 У Јаундеу су 1963. године потписани споразуми о придруживању са седамнаест држава.
 Дате су трговинске олакшице и финансијска помоћ кроз European Development Fund
(EDF).
 Избио је спор на релацији Француска-Немачка. Француска је желела да сачува своје
односе са бившим колонијама, али да терет финансијске помоћи подели са осталима.
Сједињене Америчке Државе су биле против јер се дефаворизовао извоз из земаља
Латинске Америке.
 Немачка је подржала француске захтеве у замену за француску подршку немачким
интересима у GATT-у.
 Направљен је значајан помак у оним областима које су биле предмет прецизних одредби и
распореда (попут царинске уније) или предмет снажног притиска моћне државе чланице
(Заједничка пољопривредна политика). У осталим областима учињено је мало напретка.
 Главна препрека слободном промету роба биле су нецаринске баријере. Комисија је започела
процес хармонизације, који је текао споро.
 Када је реч о слободи кретања лица и пружања услуга, хармонизација релевантних националних
прописа је одлагана.
 Комисија је по питању политике конкуренције донела велики број одлука, подржаних од стране
Европског суда правде.
 Државе су биле невољне да дубље сарађују по питањима:
 регионалног развоја,
 пореских политика,
 транспортне политике, и
 координације економских политика (први програм се сводио на размену информација; али
и до њега се дошло тек након немачког суочавања са повећањем незапослености и
инфлације).
 Улога ЕСП-а у развоју европске интеграцију у овом периоду била је кључна.

ПРОШИРЕЊЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И ПРОДУБЉИВАЊЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

(ОД 1969. ДО 1984. ГОДИНЕ)
Самит у Хагу

 Вили Брант (социјалиста и умерени наднационалиста) определио се за Ostpolitik као

спољнополитички приоритет.
 Жорж Помпиду (конзервативац и противник наднационализма) био је забринут због растуће
економске и политичке моћи Немачке.
 На делу је била парализа Европске економске заједнице.
 И Бретонвудски систем се нашао у кризи. Сједињене Америчке Државе су биле суочене са
растућим трговинским дефицитом и инфлаторним притиском, додатно појачаним због рата у
Вијетнаму.
 На првом самиту Шесторице одржаном након Де Голове оставке тачке дневног реда биле су:
 проширење,
 Заједничка пољопривредна политика, и
 Европска монетарна унија (ЕМУ).

18
 Забринут због једностраних мера Немачке (која је најпре увела слободни курс марке а потом
извршила њену девалвацију) али и утицаја кретања курса валута на Заједничку пољопривредну
политику, Помпиду је заговарао тешњу сарадњу у монетарној политици, са којом је повезао
Заједничку пољопривредну политику и проширење.
 Разговарало се о довршавању, продубљивању и проширењу интеграције.
 Довршавање
 Под довршавањем се подразумевало решавање јединог преосталог отвореног питања-
преласка на систем финансирања из сопствених извора који је подразумевао:
a. царине на увоз индустријских производа,
b. порезе на увоз пољопривредних производа, и
c. националне доприносе у виду процента од ПДВ-а (било је предвиђено да се почев
од 1988. године дода и проценат БДП-а; који би од 1995. године постепено био
замењиван БНД-ом).
 Уговори о буџетским реформама
 Питање улоге Парламента прерасло је у међувладину конференцију на којој је потписан
Уговор из Луксембурга (1970. година) којим су промењене буџетске одредбе Римског
уговора. Наиме, Парламенту су дата овлашћења да предлаже амандмане на оне делове
буџета који су спадали у необавезне расходе (попут истраживања и развоја; структурних
фондова; већег дела средстава за администрацију Европске економске заједнице итд.).
Заједничка пољопривредна политика је спадала у обавезне расходе, тако да је највећи део
буџета Европске економске заједнице ипак остао изван контроле Европског парламента.
 Бриселским уговором из 1975. године установљен је Ревизорски суд (Court of Auditors).
 Продубљивање
 Одлука о продубљивању интеграције се пре свега односила на Европску монетарну унију
и Европску политичку сарадњу.
 Француска је Европску монетарну унију пре свега видела као инструмент за обуздавање
монетарне зависности од Немачке, али и као подршку својој угроженој валути.
 Када је француски франак 1969. године девалвирао за једанаест посто, Заједничка
пољопривредна политика је запала у кризу јер је дошло до поремећаја цена. Наиме,
Француска није дозволила да у тој мери порасту цене пољопривредних производа па је
зато увоз тих производа био субвенционисан, а извоз француских производа самим тиме
дефаворизован.
 Разлике у курсевима валута довеле су до формирања „зеленог девизног курса” који се све
више разликовао од званичних курсева валута земаља чланица.
 Немачки интерес је више био стратешки него економски. Немачка је Европску монетарну
унију првенствено видела као средство да умири Француску која је била забринута због
њеног опредељења за Ostpolitik- потврде трајног опредељења Немачке за Запад.
 На Самиту у Хагу Савету је наложено да заједно са Комисијом током 1970. године
направи план за оснивање Европске монетарне уније у фазама. Израда плана поверена је
Пјеру Вернеру-премијеру и министру финансија Луксембурга.
 У комитету је дошло до поделе на „економисте” и „монетаристе”. „Економисти” (који су
заступали немачке и холандске преференције) бранили су став да висок ниво
конвергенције економских политика мора претходити економској унији. „Монетаристи”
(који су заступали француске и белгијске преференције) су били при ставу да ће
монетарна унија својим настанком донети економску конвергенцију.
 Вернеровим извештајем из 1970. године било је предвиђено паралелно одвијање
економске конвергенције и координације монетарних политика. Поред тога, било је
предвиђено да земље чланице у финалној фази промене Римски уговор и на европском

19
 нивоу формирају нова тела, као и да Парламенту дају додатна овлашћења како би се
компензовао губитак националних овлашћења у економским и монетарним питањима.
 Идеја измене Римског уговора је разбеснела Помпидуа.
 Савет је 1971. године усвојио програм за остваривање Европске монетарне уније у фазама
до 1980. године. Програм међутим није био успешан, пре свега због међународне
монетарне кризе до које је дошло услед окончања конвертибилности долара 1971. године.
 Помпиду је пристао на чланство Велике Британије у Европској економској заједници, као
и на давање буџетских овлашћења Парламенту (чему се Де Гол својевремено противио).
Помпидуу је због такве подршке био потребан уступак који ће му олакшати да у својој
земљи добије подршку Деголиста за „пакет одлука”. Уступак је учињен уврштавањем
Политичке сарадње земаља чланица (што је била Де Голова замисао) у Одлуку самита у
Хагу.
 Од Европске политичке сарадње се очекивало да унапреди размену информација и
помогне земљама чланицама да формулишу заједничке ставове о спољној политици.
 Након Самита у Хагу Европска политичка сарадња је успешно остварена одржавањем
редовних састанака министара спољних послова земаља чланица најмање два пута
годишње.
 Проширење
 Лабуристичка влада Велике Британије је након Де Голове оставке 1969. године поново
аплицирала за чланство.
 Преговори са Великом Британијом су формално завршени јануара месеца 1971. године.
Истовремено, али у одвојеним процесима, преговарале су и Данска; Ирска и Норвешка,
свака са снажним евроскептичним елементима.
 Сви референдуми о проширењу су одржани 1972. године. Француска је могла да
ратификује споразуме искључиво гласањем о парламенту. Помпиду је хтео да ојача своју
позицију у Европској економској заједници и да уједно ослаби опозицију (комунисти су
били против Европске економске заједнице а социјалисти су подржавали приступање
Велике Британије). Подршка је била мања од очекиване-излазност је била шездесет посто
а свега шездесетједан посто је гласао за. Излазност у Ирској је била седамдесетседам
посто, а осамдесеттри посто је гласало за. У Норвешкој је од седамдесетосам посто
изашлих педесетчетири посто било против приступања Европској економској заједници. У
Данској је од деведесет посто изашлих шездесеттри посто подржало приступање.
 Велика Британија, Данска и Ирска су постале чланице 1. јануара 1973. године.
Процес интеграције током седамдесетих

 Мање земље чланице су се противиле међувладином приступу који је и даље био јак. Одржавање
самита је постало учесталије. Доминација великих држава и даље је била на делу. Европска
политичка сарадња је настављена.
 Холандија се залагала за ширу употребу већинског одлучивања и реформу Римског уговора као
противтежу растућем међувладином приступу у Европској економској заједници. Француска је
била против, а Немачка је по том питању следила Француску. Чланство Велике Британије
ставило је тачку на сваку могућност реформе која је водила у правцу наднационалности.
 Немачка је бивала све незадовољнија растом трошкова Заједничке пољопривредне политике.
 Париз и Бон су Комисији ускратили подршку. Међутим, то није било од никаквог утицаја. Земље
чланице су и даље биле одлучне да задрже контролу над два највећа пројекта почетком
седамдесетих-Европском монетарном унијом и проширењем.
 Проширење је повећало утицај земље преседавајућег, као и утицај сталних представника при
Европској економској заједници.

20
Хармонизација

 Римским уговором је било предвиђено усклађивање прописа земаља чланица у циљу унапређења
заједничког тржишта.
 Комисија је у својству предлагача амбициозно ушла у процес хармонизације прописа земаља
чланица. У царинском законодавству је у периоду од 1968. до 1969. године извршена снажна
хармонизација.
 Темпо хармонизације је након 1969. године био успорен. Током 1973. године Савет је усвојио
само једанаест директива. 1974. године усвојено је само тринаест а 1975. само дванаест
директива.
 Националне владе су биле под утицајем пословних интереса којима није одговарало отварање
тржишта.
 Проширење је због евроскептицизма у Великој Британији и Данској додатно погоршало
ситуацију.
 Комисија је била оптуживана за инсистирање на једнообразности.
Европска монетарна унија

 Висока инфлација, повећана незапосленост, ширење трговинског дефицита и скок цена нафте
скинули су 1973. године Европску монетарну унију са дневног реда.
Регионална политика

 Преамбулом Римског уговора било је предвиђено смањивање разлика између региона као и
превазилажење заостајања мање развијених региона.
 Шесторица су били релативно хомогени по питању регионалног развоја. Једино су у Италији
постојале разлике између развијености северног и јужног дела земље.
 Италија је била ускраћена за политички утицај. Једини савезник Италије-Комисија била је
ослабљена након Кризе празне столице. Није се успело у намери да се остали убеде да се
установи регионална политика.
 Ситуација је измењена очекиваним приступањем Велике Британије и Ирске. Велике разликаме
између британских региона као и читаве Ирске и других земаља чланица биле су очигледне.
 Још пре званичног проширења, Велика Британија; Италија и Ирска су основале неформални блок
који је заговарао оснивање Европског фонда за регионални развој.
 Велику Британију је додатно подстицала и чињеница да је имала мање развијени пољопривредни
сектор услед чега је увозила више пољопривредних производа него било која друга земља
чланица, и да би због тога у буџет Европске економске заједнице давала много више него што би
добијала кроз субвенције за пољопривреду. Лабуристичкој опозицији је такво стање ишло на
руку, па је због тога конзервативној влади оснивање Европског фонда за регионални развој било
очајнички потребно.
 Богате земље чланице нису желеле да плаћају додатни финансијски инструмент.
 Иако је Немачка била главни финансијер Европе Вили Брант је показао разумевање за неприлике
Едварда Хита.
 На самиту одржаном у Паризу 1972. године постигнут је договор да се формира Европски фонд
за регионални развој.
 Иако је Комисија припремила предлог, рат на Биском Истоку и нафтна криза спречили су током
1973. године постизање било каквог договора о Европском фонду за регионални развој. Предлог
је усвојен тек након што је дошло до промене околности. Комисија је изменила предлог-обим
средстава за Европски фонд за регионални развој је смањен, а усвојен је и нови начин расподеле
по коме је свака земља добијала по нешто. Нови председник Француске Валери Жискар Д'Естен
21
 је желео да се предстојећи самит у Паризу оконча успешно, али су Италија и Ирска запретиле
бојкотом. Оживљавајући француско-немачку осовину, Шмит је био спреман да плати и тиме
осигура успех предстојећег самита.
 На Самиту у Паризу који је одржан 1974. године постигнут је договор о оснивању Европског
фонда за регионални развој. Највише средстава из Европског фонда за регионални развој било је
предвиђено за Италију (четрдесет посто), затим за Велику Британију (двадесетосам посто) и
Француску (петанест посто).
Социјална политика

 Један од закључака Самита у Паризу односио се на подједнак значај активности у социјалној

области и остваривање Европске монетарне уније.
 Комисија, којој је активизам свакако одговарао, сачинила је програм који је усвојен 1974. године
и који је обухватао мере којима се унапређују запосленост, радни услови и услови живота,
учешће радника у доношењу одлука, као и једнак третман за мушкарце и жене на радном месту.
Међутим нафтна криза и рецесија које су биле на делу бациле су програм у засенак.
 Почетком и средином седамдесетих година Савет је усвојио мали део социјалног законодавства.
Усвојене су директиве о информисаности радника и праву на консултовање, као и директиве о
једнаким платама и једнаком третману за мушкарце и жене.
 Великим бројем кључних пресуда Европски суд правде додатно је ојачао равноправност жена и
мушкараца на радном месту.
Енергетска политика

 Римски уговор није предвиђао заједничку енергетску политику.

 Комисија је 1968. године поднела прву иницијативу, која нажалост није донела жељене
резултате.
 Са погоршањем енергетске ситуације Хит је извршио притисак да се у закључцима Самита у
Паризу (коме су присуствовале и три будуће чланице) одржаном 1972. године нађе и позив
органима Европске економске заједнице да што је пре могуће формулишу енергетску политику
„која би гарантовала трајне изворе по задовољавајућим економским условима.”.
 Већ следеће године, по избијању нафтне кризе, Велика Британија је прекинула са реториком о
заједничкој енергетској политици, опредељујући се за склапање повољних договора са земљама
извозницама нафте и развијање и коришћење сопствених резерви из Северног мора.
 Нафтна криза је разјединила Француску и Немачку. Француска је попут Велике Британије
одлучила да у енергетском сектору делује сама, док је Немачка била поборник заједничког
приступа.
Ломе конвенција

 1975. година је протекла без значајнијег напретка у процесу интеграције.

 Значајно је поменути потписивање Ломе конвенције између Европске економске заједнице и
четрдесетшест земаља у развоју.
 Ломе конвенција је наследила Конвенцију из Јаундеа чије је важење престало јануара месеца
1975. године.
 Међу земљама потписницама Ломе конвенције нашле су се и бивше британске колоније са
простора Африке, Кариба и Пацифика.
Поновно преговарање британског чланства

22
  Под притиском снажне фракције евроскептика у владајућој Лабуристичкој партији и тесном
победом на изборима, Вилсон је позвао на поновно преговарање о условима уласка Велике
Британије у Европску економску заједницу.
 Лабуристи су током изборне кампање обећали одржавање референдума на коме ће се одлучити
да ли да Велика Британија остане у чланству Европске економске заједнице. То је био први
референдум такве природе у Великој Британији.
 Велика Британија је на састанку Савета априла месеца 1974. године покренула поновне
преговоре о финансијским условима уласка.
 Велика Британија је тражила да мање доприноси буџету а да из њега добија више, углавном кроз
Европски фонд за регионални развој. Остале земље чланице су признале правичност британских
захтева, али су исказале неслагање са начином на који је то питање покренуто-као диктат.
 Као и када се преговарало о пријему Велике Британије, позиција Француске била је кључна.
Д'Естен није показивао намеру да попусти.
 Шмит је имао више разумевања за тешкоће са којима се Вилсон суочавао на домаћем терену и
због тога је преузео улогу посредника.
 Због значаја питања, решење је могло бити постигнуто само на самиту.
 На првом састанку новооснованог Европског савета одржаном у марту 1975. године постигнут је
договор о „механизму корекције” који би требало да обезбеди повраћај дела средстава који је
Велика Британија била обавезна да уложи у фонд Европске економске заједнице (рабат) који би
био довољан да Вилсон оствари победу на референдуму који је у Великој Британији предстојао у
јуну месецу исте године.
 На референдум се одазвало шездесетчетири посто гласача. Шездесетседам посто је гласало у
корист остајања у Европској економској заједници.
 Британско чланство је ипак трајно наметнуло проблем велике државе са снажном струјом
евроскептицизма.
Институционално прилагођавање током седамдесетих

 Једна од најзначајнијих институционалних новина у периоду седамдесетих била је формирање

Европског савета у циљу обезбеђивања стратешког правца деловања Европске економске
заједнице. Пракса одржавања самита је већ постојала.
 Француска је 1974. године била домаћин самита на коме је договорена институционализација
састанака шефова држава или влада земаља чланица Европске економске заједнице под именом
Европски савет. Договорено је да се праћени министрима спољних послова састају три пута
годишње.
 Истовремено је договорено да министри спољних послова прекину строго одвајање вођења
послова Европске економске зајединце и европске политичке сарадње, након чега је на састанаку
Савета за опште послове могла бити покренута расправа о спољној политици.
 Немачка је одмах подржала формирање и рад Европског савета. Мање земље чланице су
страховале да он доноси слабљење наднационалног елемента Европске економске заједнице. Да
би их умирио, Д'Естен се сагласио да Европски савет не буде тело за формално доношење
одлука.
 На делу је било значајно јачање међувладиног елемента. Европска политичка сарадња била је
интензивирана. Улога сталних представника при Европској економској заједници била је ојачана.
Дошло је и до јачања улоге преседавајућег Европским саветом-поверена му је дужност сазивања
Савета.
 Подршка мањих земаља институционализацији Европског савета обезбеђена је постизањем
споразума о директним изборима за Парламент. Британска подршка институционализацији

23
 обезбеђена је повраћајем дела средстава који је она била обавезна да уплаћује у фонд Европске
економске заједнице (рабатом).
 Иако је Европски савет од самог почетка био међувладино тело које све до усвајања
Јединственог европског акта није имало уговорно утемељење, касније је постао најзначајније
политичко тело Европске уније.
 Расправа о саставу директно изабраног Парламента је потрајала више година. Мале земље
чланице су биле несразмерно представљене у постојећем Парламенту. Д'Естен је желео да однос
представљености коригује у корист већих земаља чланица, чему су се мање земље чланице
успротивиле. Велика Британија је захтевала да добије више места како би и Шкотланђани били
равноправно заступљени у односу на Ирску и Данску.
 Договор је постигнут на састанку Европског савета одржаном у јулу 1976. године. На састанку је
одлучено да први директни избори буду одржани јуна месеца 1979. године.
 Акт о непосредном избору представника у Парламенту је потписан у септембру 1976. године.
Уследила је ратификација, након које је документ ступио на снагу 1. јула 1978. године.
 Питање јачања законодавних овлашћења Парламента било је остављено по страни. Исту судбину
доживела су питања веће употребе квалификованог већинског одлучивања у Европском савету и
мање примене Луксембуршког компромиса. Луксембуршки компромис је и даље био широко
примењиван. Комисија је и даље била слаба-ни Д'Естен ни Шмит јој нису придавали значај.
Питање Европске уније

 На Самиту у Паризу одржаном 1972. године од органа Европске економске заједнице је

затражено сачињавање извештаја о начину којим би до краја деценије односи између земаља
чланица били трансформисани у Европску унију. Премијеру Белгије и убеђеном
еврофедералисти Леу Тиндемансу поверен је задатак да до краја 1975. године сачини извештај.
 У првим расправама покренутим поводом овог питања међу министрима спољних послова „нико
није знао шта значи Европска унија”. Следећи пар година по том питању није начињен никакав
помак.
 Тиндеманс је 1975. године Европском савету представио извештај.
 Европска унија је била дефинисана као фаза интеграције која је следила постојећу
Европску економску заједницу а претходила потпуној федерацији.
 Акценат је био стављен на значај Европске монетарне уније и заједничке спољне и
безбедносне политике.
 Предложена је и дубља интеграција у другим областима, посебно у социјалној и
регионалној политици.
 Указано је на значај покретања нових програма како би интеграција постала ближа
грађанима који су према њој постајали апатични.
 Предложена је јача Комисија. Предложено је давање јачих законодавних и контролних
овлашћења Парламенту као и подела овлашћења за легислативну иницијативу.
 За Европски савет је предложено квалификовано већинско одлучивање. Поред тога,
предложена је и координација сектора Европског савета.
 Предложена је и могућност ближе интеграције дела земаља чланица.
 Свака од земаља чланица Европске економске заједнице је одбацила по неки предлог.
Приступање Грчке

 Грчка је аплицирала за чланство у јуну 1975. године.

 Преговори о приступању Грчке отпочели су јула месеца 1976. године.

24
  Након што су Шпанија и Португалија аплицирале за чланство, Савет је схватио све димензије
„медитеранског проширења”. Земље чланице су стрепеле да би давање повољних услова Грчкој
приликом приступања поставило лош преседан за преговоре са Шпанијом и Португалијом.
 Грчка је приступила Европској економској заједници у јануару 1981. године.
Директни избори за Европски парламент

 Први директни избори за Европски парламент су одржани јуна месеца 1979. године.
 Први директни избори за Европски парламент нису изазвали велико интересовање.
 Националне странке су контролисале избор кандидата и водиле кампању.
 Многи гласачи су прве директне изборе за Европски парламент видели као прилику за
изјашњавање о раду своје владе.
 Излазност на европске изборе је била нижа у односу на излазност на националне изборе.
Европски монетарни систем

 Европски монетарни систем (ЕМС) поред Вернеровог плана за Европску монетарну унију
представља другу велику иницијативу Европске економске заједнице у области монетарне
политике.
 Европска економска заједница није успела у намери да да оствари Европску монетарну унију.
Преговоре Комисије о Европској монетарној унији из 1977. године подржала је само Белгија.
Међутим ствари су се битно промениле 1978. године. Константан пад вредности долара и јачање
марке као последица тога смањивало је конкурентност немачког извоза и довело радна места у
Немачкој у опасност. Шмит је желео да Немачку заштити од таквих утицаја Сједињених
Америчких Држава кроз оснивање Европског монетарног система.
 Заобилазећи Комисију, Европски монетарни систем је постао француско-немачка иницијатива.
 Француско-немачки предлог је понудио:
 механизам конвергенције валута заснован на европској обрачунској јединици-ECU
(вештачкој обрачунској јединици сачињеној од корпе валута које су у њој учествовале),
 погодност флуктуације једне валуте у односу на другу у мери плус/минус дваипо посто од
своје вредности (док је за италијанску; шпанску и португалску валуту била предвиђена
флуктуација у мери плус/минус шест посто),
 неопходност сагласности министара финансија и централних банака о променама
паритета, и
 обавезу предузимања мера фискалне и монетарне политике од стране држава са слабијим
валутама у циљу остајања у договореном опсегу (на инсистирање Немачке).
 Све земље чланице изузев Велике Британије су желеле да се укључе у Европски монетарни
систем. Међутим Ирска и Италија су у циљу ублаживања утицаја учешћа у Европском
монетарном систему захтевале финансијску помоћ Европске економске заједнце у виду веће
алокације средстава из Европског фонда за регионани развој. Француска и Велика Британија су
инсистирале да део који им је следовао из Европског фонда за регионални развој не буде умањен
у односу на квоте Ирске и Италије. Немачка је оклевала да плати додатне трошкове.
 Финалном договору на Самиту у Бриселу одржаном децембра месеца 1979. године претила је
пропаст. Неуспех је избегнут када је Шмит понудио додатну финансијску помоћ.
 Европски монетарни систем није био предвиђен Римским уговором. Био је отворен само за
земље чланице. Учешће је било факултативно, што се да видети на примеру Велике Британије.
Упркос томе што Европски монетарни систем није настао на предлог Комисије, водила су га два
тела Европске економске заједнице-Савет министара економије и финансија и Комитет гувернера
централних банака.

25
Британско буџетско питање I

 Британско буџетско питање је доминирало састанцима Европског савета у периоду од 1979. до

1984. године.
 Иако је лабуристичка влада испреговарала повраћај дела средстава који је Велика Британија била
обавезна да уплаћује у фонд Европске економске заједнице, Маргарет Тачер је по доласку на
власт 1979. године поново покренула британско буџетско питање сматрајући испреговарани
рабат недовољним.
 Трошкови Заједничке пољопривредне политике су незадрживо расли. Средином осамдесетих
земље чланице су биле приморане да бирају између увећања својих доприноса из ПДВ-а и
смањења трошкова за Заједничку пољопривредну политику.
 Маргарет Тачер је 1979. године запретила да ће обуставити британску буџетску контрибуцију.
Док су министри спољних послова током 1980. године покушавали да изнађу решење, министри
пољопривреде су поново повећали трошкове за Заједничку пољопривредну политику.
 Након маратонског састанка Савета за опште послове који је одржан у мају 1980. године,
Великој Британији је понуђен двотрећински повраћај којим би се покрио период од три године.
 Маргарет Тачер је остварила циљ, али по цену отуђења од осталих лидера Европске економске
заједнице. Велика Британија је пристајала само на договор под својим условима.
 Упркос томе што је важила за „тврдог преговарача”, Маргарет Тачер је за Европску економску
заједницу свакако била пожељнији британски представник од лабуриста, који су се у том периоду
залагали за иступање земље из Европске економске заједнице и поништавање делова
комунитарног права „који су били наметнути”.
 Преговори о иступању Гренланда већ су били довољо „тешки”, тако да нико није желео да са
новом лабуристичком владом преговара о иступању Велике Британије.
Иступање Гренланда

 Гренланд је у саставу Данске постао члан Европске економске заједнице 1973. године.
 Гренланд је 1979. године стекао већи степен аутономије.
 На референдуму одржаном 1982. године већина становника Гренланда се изјаснила против
чланства у Европској економској заједници.
 Уговор о повлачењу из чланства Европске економске заједнице (Уговор о Гренланду) потписан је
у марту 1984. године. Уговор је ступио на снагу 1985. године.
 Гренланд је задржао статус прекоморске територије.
Медитеранско проширење

 Португалија је аплицирала за чланство у марту 1977. године. Шпанија је то учинила четири

месеца касније.
 Европска економска заједница је са Португалијом и Шпанијом водила паралелне приступне
преговоре. Приступни преговори са Португалијом су започети октобра месеца 1978. , а са
Шпанијом фебруара месеца 1979. године.
 Приступање Шпаније и Португалије
 Шпанија и Португалија су приступиле Европској економској заједници у јануару 1986.
године.
 Шпанија и Португалија су биле знатно сиромашније у односу на остале земље чланице
Европске економске заједнице (изузев Грчке и Ирске).
 За обе земље је био предвиђен шестогодишњи прелазни период, који је између осталог
подразумевао и рестрикцију слободе кретања радне снаге (што је била заштитна клаузула
за Луксембург).
26
  Приступање Шпаније и Португалије је донело нову медитеранску спољнополитичку
димензију и јачање односа са земљама Латинске Америке.
Грчко питање

 Убрзо након пријема Грчке у чланство Европске економске заједнице социјалисти односе победу
на изборима и Папандреу постаје нови премијер.
 Папандреу се није определио за иступање Грчке из чланства Европске економске заједнице већ
за постизање новог договора. Формално такав договор је грчкој економији требао да помогне да
се брже прилагоди чланству.
 Подстакнут политиком Маргарет Тачер, Папандреу је захтевао посебне уступке за Грчку. Он је у
марту 1981. године Бриселу упутио меморандум у коме је био изнет његов став о утицају
чланства.
 Грчка је Европској економској заједници претила да неће допустити проширење уколико јој се не
обезбеди компензовање за смањење фондова због проширења.
 1985. године усвојен је Интегрисани медитерански програм-седмогодишњи програм гаранта и
зајмова са циљем да се региону Медитерана помогне прилагођавање.
Британско буџетско питање II

 Маргарет Тачер је 1983. године поново победила на изборима. Убрзо је поново покренула
питање трајног решавања британског буџетског питања.
 1984. године одржан је Самит у Бриселу.
 Кол је предложио годишњи повраћај уплаћених средстава (рабат) за период од наредне
три године. Маргарет Тачер је тај предлог одбила, уз образложење да не представља
задовољавајуће и трајно решење.
 Француска и Италија су након одржавања Самита у Бриселу одбиле да скину вето који су
уложиле на исплату повраћаја дела уплаћених средстава (рабата) Великој Британији за
1983. годину.
 Митеран је у мају 1984. године покренуо дебату о деловању Европске економске заједнице у две
брзине (са Великом Британијом у споријој).
 Британско буџетско питање II је разрешено на Самиту у Фонтенблоу јуна месеца 1984. године.
Договорен је трајни повраћај дела уплаћених средстава у виду шездесет посто годишње од
разлике између доприноса који је Велика Британија давала за Европску економску заједницу из
ПДВ-а и онога што је Велика Британија добијала од Европске економске заједнице.
Комисија и иницијативе за довршавање унутрашњег тржишта почетком осамдесетих

 Комисију, националне владе и индустрију је почетком осамдесетих забрињавао неодговарајући

развој високе технологије у Западној Европи.
 Потпредседник Комисије Етјен Давињон (иначе бивши белгијски дипломата) је из сенке
мибилисао главне европске произвођаче у сектору високе технологије.
 На иницијативу Комисије Европски савет је 1983. године усвојио Први оквирни програм за
истраживање и развој. Тим чином је исказано поверење у способност Комисије да унапреди
интересе европских произвођача.
 Комисија је агресивно заговарала довршавање заједничког тржишта.
 1979. године донета је пресуда у случају Cassis de Dijon. Комисија је поменуту пресуду
искористила да, уместо хармонизације, развије принцип међусобног признавања националних
правила и стандарда.

27
 Комисија је почетком осамдесетих Европском савету упутила низ предлога који су се односили
на довршавање унутрашњег тржишта.
 Комисија је придобила нове савезнике-велике индустријалце.
 Европски округли сто је основан на иницијативу директора Волвоа. Прва листа чланова
објављена је 1982. године.
 Директор Филипса је 1984. године објавио документ којим је позвао на довршавање унутрашњег
тржишта до 1990. године.
 Европски парламент је такође заговарао довршавање унутрашњег тржишта. Парламент је
агресивно вршио контролу Комисије. Поред тога, покушавао је да контролише и Савет. Наиме,
парламентарни одбори су били ти који су одржавали саслушања.
 1981. године Парламент је отпочео са праксом гласања о предложеној Комисији. Тиме је
постављен преседан који ће временом довести до стицања формалне надлежности.
 Парламент је инсистирао на својој законодавној надлежности.
 Одмах након одржавања првих непосредних избора Парламент отпочиње борбу са Саветом.
Парламент је покренуо акцију за оспоравање директиве коју је Савет усвојио.
 Будући да се Парламенту није признавало право да пред Европским судом правде сам покрене
спор, тужбу за поништај акта Савета поднело је предузеће Roquette Frères SA. Тако је настао
чувени случај Isoglucose, поводом кога је Европски суд правде 1980. године закључио да Савет
пре него што донесе одлуку мора да добије мишљење Парламента а не само да га затражи, као и
да је усвајање одлуке пре пријема мишљења Парламента довољан основ за поништавање акта
због битне повреде правила поступка.
 Парламент је био посебно активан у промоцији Европске уније.
 Сазван је одбор за институционалне послове. Известиоцу Алтијеру Спинелију поверено је
сачињавање нацрта новог уговора.
 Парламентарна већина је 1984. године подржала Спинелијев нацрт. То је свакако погодовало
атмосфери за промену Уговора о Европској економској заједници. Ипак излазност на другим
непосредним изборима за Парламент који су одржани 1984. године била је знатно мања него на
претходним.

28
 ISPIT

ЕВРОПА 1992. ГОДИНЕ И ЈЕДИНСТВЕНИ ЕВРОПСКИ АКТ

Почетак осамдесетих-фактори за промене

 Прве године осме деценије XX века протекле су у знаку технолошког заостајања Европске
економске заједнице.
 Између економске и политичке улоге се почетком осамдесетих година протеклог века појавио јаз.
 Прве године осме деценије XX века протекле су и у знаку раста трошкова и проблема
финансирања Европске економске заједнице.
 Медитеранско проширење је подразумевало повећану потребу за финансирањем мање развијених
земаља чланица.
 Дошло је до блокаде приликом одлучивања. Услед све различитијих интереса који су се јавили
након проширења једногласно одлучивање више није било могуће.
 Нове владе Француске и (Западне) Немачке на челу са Митераном и Колом одлучиле су да
обнове француско-немачку осовину.
Комисија и иницијативе за довршавање унутрашњег тржишта почетком осамдесетих

 Комисију, националне владе и индустрију је почетком осамдесетих забрињавао неодговарајући

развој високе технологије у Западној Европи.
 Потпредседник Комисије Етјен Давињон (иначе бивши белгијски дипломата) је из сенке
мибилисао главне европске произвођаче у сектору високе технологије.
 На иницијативу Комисије Европски савет је 1983. године усвојио Први оквирни програм за
истраживање и развој. Тим чином је исказано поверење у способност Комисије да унапреди
интересе европских произвођача.
 Комисија је агресивно заговарала довршавање заједничког тржишта.
 1979. године донета је пресуда у случају Cassis de Dijon. Комисија је поменуту пресуду
искористила да, уместо хармонизације, развије принцип међусобног признавања националних
правила и стандарда.
 Комисија је почетком осамдесетих Европском савету упутила низ предлога који су се односили
на довршавање унутрашњег тржишта.
 Комисија је придобила нове савезнике-велике индустријалце.
 Европски округли сто је основан на иницијативу директора Волвоа. Прва листа чланова
објављена је 1982. године.
 Директор Филипса је 1984. године објавио документ којим је позвао на довршавање унутрашњег
тржишта до 1990. године.
Парламент-борба за утицај и иницијативе за довршавање унутрашњег тржишта

 Европски парламент је такође заговарао довршавање унутрашњег тржишта. Парламент је

агресивно вршио контролу Комисије. Поред тога, покушавао је да контролише и Савет. Наиме,
парламентарни одбори су били ти који су одржавали саслушања.
 1981. године Парламент је отпочео са праксом гласања о предложеној Комисији. Тиме је
постављен преседан који ће временом довести до стицања формалне надлежности.
29
  Парламент је инсистирао на својој законодавној надлежности.
 Одмах након одржавања првих непосредних избора Парламент отпочиње борбу са Саветом.
Парламент је покренуо акцију за оспоравање директиве коју је Савет усвојио.
 Будући да се Парламенту није признавало право да пред Европским судом правде сам покрене
спор, тужбу за поништај акта Савета поднело је предузеће Roquette Frères SA. Тако је настао
чувени случај Isoglucose, поводом кога је Европски суд правде 1980. године закључио да Савет
пре него што донесе одлуку мора да добије мишљење Парламента а не само да га затражи, као и
да је усвајање одлуке пре пријема мишљења Парламента довољан основ за поништавање акта
због битне повреде правила поступка.
 Парламент је био посебно активан у промоцији Европске уније.
 Сазван је одбор за институционалне послове. Известиоцу Алтијеру Спинелију поверено је
сачињавање нацрта новог уговора.
 Парламентарна већина је 1984. године подржала Спинелијев нацрт. То је свакако погодовало
атмосфери за промену Уговора о Европској економској заједници. Ипак излазност на другим
непосредним изборима за Парламент који су одржани 1984. године била је знатно мања него на
претходним.
Ставови земаља чланица о продубљивању интеграције почетком осамдесетих

 У жељи да поврати лидерску позицију Немачке у Европској економској заједници као и да својој
Слободној демократској партији обезбеди челно место у коалиционој влади, министар спољних
послова Ханс Дитрих Геншер је припремио иницијативу за оживљавање Европске економске
заједнице.
 Ханс Дитрих Геншер је заједно са министром спољних послова Италије Емилиом Коломбом
1981. године позвао на усвајање Европског акта (Предлог Геншер-Коломбо) који би допринео
успостављању Европске уније. Њихова визија је превазилазила само економску област. Наиме,
евентуалним усвајањем предлога би
 било реафирмисано већинско одлучивање
 интеграција би била проширена и на област спољне политике
 интеграција би била проширена и на област културне сарадње и покренуло би се питање
културног идентитета и
 укључила би се питања правосуђа и унутрашњих послова.
 У фокусу њихове иницијативе су били спољни односи. Наиме, сматрало се да је Европска
политичка сарадња недовољна и да у њу треба унети и питања безбедности и одбране. Маргарет
Тачер се томе оштро противила. Против су биле и Грчка, Данска и Ирска.
 Уместо предлога Геншер-Коломбо на Самиту у Штутгарту одржаном 1983. године усвојена је
Свечана декларација о Европској унији којом се позивало на ближу сарадњу спољних и
безбедносних политика и дубљу европску интеграцију.
 Маргарет Тачер је била гласан поборник дубље интеграције али искључиво у економској сфери.
Међутим, сарадња у спољним пословима могла је допринети унапређењу британских интереса на
међународном нивоу.
 Митеран се почев од 1984. године интензивно посветио дубљој интеграцији.
Продубљивање интеграције

 Комбинованим агитовањем Комисије, парламентараца и земаља чланица на Самиту у

Фонтенблоу је усвојена одлука о формирању два комитета.
 Први је био Комитет за Европу грађана (познат и као Адонино комитет). Поверени су му
задаци умањивања дистанце између Европске економске заједнице и грађана и развијања
европског идентитета (предложио је заставу, химну, Дан Европе, размену студената итд.).
30
  Други је био Комитет за институционална питања (познат и као Доџов комитет).
Извештај Доџовог комитета

 Извештај Доџовог комитета је представљен на састанку Европског савета одржаном марта

месеца 1985. године. Извештај Доџовог комитета је предвиђао више квалификованог већинског
одлучивања у Европском савету, као и шира овлашћења за Парламент и Комисију. Поред тога,
Извештај Доџовог комитета је садржао и нове иницијативе, укључујући и оне које су се
односиле на спољну политику.
 На Извештај Доџовог комитета су поднете бројне резерве. Доџ је био против надлежности по
питању политика безбедности. Велика Британија, Данска и Грчка су се противиле сазивању
међувладине конференције о реформи уговора.
Програм јединственог тржишта

 Комисија је 1985. године сачинила нацрт програма за заокруживање јединственог тржишта.

 Програмом је руководио лорд Кокфилд (који је, пре него што је при Комисији преузео задужење
за унутрашње тржиште, био секретар за трговину у влади Маргарет Тачер која га је и предложила
за Комисију).
 Насупрот Кокфилда-бившег пословног човека налазио се Жак Делор-бивши синдикалац који се
сматра најуспешнијим председником Комисије у њеној историји.
Самит у Милану 1985. године

 Митеран и Кол су на изненађење многих инсистирали на одржавању међувладине конференције.

Маргарет Тачер се томе оштро противила.
 Италијански премијер Бетино Кракси је тражећи гласање поставио преседан. Резултат гласања
био је 7:3 (Данска, Грчка и Велика Британија су биле против).
 Земље које су остале у мањини су страхујући од изолације одлучиле да подрже већину.
Француска и Немачка су јасно ставиле до знања да немају намеру да одустану од својих планова.
 На Самиту у Милану је усвојена Комисијина Бела књига.
Међувладина конференција-1985. година

 Међувладина конференција која је одржана 1985. године била је прва конференција уприличена
због великог броја питања.
 Преговори су се одвијали на више нивоа.
 Стални представници при Европској економској заједници (који су у већини случајева
били чланови Доџовог комитета) су одржавали редовне сусрете.
 Високи функционери министарстава спољних послова су се ређе састајали. Они су водили
преговоре о Европској политичкој сарадњи.
 Министри спољних послова су на редовним месечним састанцима Савета усмеравали
преговоре.
 Министри привреде и финансија су водили преговоре у свом Савету.
 Европски савет је успео да постигне политички консензус.
 Попут Парламента, ни Комисија формално није учествовала у преговорима, али је била присутна.
 Делоровом стратегијом се настојало да се предлозима на конференцији повежу питања
довршавања унутрашњег тржишта са неопходношћу институционалне реформе и социјалном
политиком и политиком кохезије. Увидело се да би у супротном јаз између богатих и
сиромашнијих земаља постао неприхватљиво дубок. Схватило се и да би без снажнијег

31
 законодавства у области радног права запослени постали отуђени од Европске економске
заједнице.
 Лако је постигнута сагласност око дефинисања 1992. као циљне године за остваривање
унутрашњег тржишта-простора без унутрашњих граница у коме је обезбеђена слобода кретања
лица, роба и услуга и капитала. Међутим потешкоће су се јавиле приликом већинског
одлучивања (примера ради, одобрено је само око две трећине мера из Беле књиге). Једногласност
је била сачувана око осталих питања (попут пореске политике).
Јединствени европски акт

 Атрибут Јединствени треба да укаже да говоримо о једном уговору уместо појединачних

уговора о Европској економској заједници и спољној политици.
 Термин уговор је био сувише контроверзан.
 Јединствени европски акт је у Уговор унео сарадњу у области спољне политике, мада на
међувладиним основама.
 Усвајањем Јединственог европског акта Европска политичка сарадња је постала уговорно
регулисани облик европске интеграције.
 Одредбе о сарадњи у области спољне политике представљају компромис постигнут између
Велике Британије, Ирске и посебно Данске које су желеле да се политичка сарадња регулише
посебним уговором и осталих земаља чланица које су желеле јединствен правни оквир.
 Заједничке одредбе (Јединствени европски акт, чл. 1)
„Европске заједнице и Европска политичка сарадња имају за циљ да заједно допринесу
конкретном напретку ка европском јединству.”
 Јединствени европски акт-два правна режима:
1. комунитарни-Европске заједнице, и
2. међувладин-Европске сарадње у области спољне политике.
 Јединственим европским актом је институционализован Европски савет. Европски савет окупља
шефове држава или влада земаља чланица и председника Комисије. Њима помажу министри
иностраних послова и члан Комисије. Европски савет се састаје најмање два пута годишње.
 Надлежност Европског савета није одређена Јединственим европским актом.
 Јединствени европски акт је у одређеној мери проширио овлашћења Парламента. Парламент је
располагао правом на друго читање кроз процедуру сарадње и правом давања сагласности на
споразуме о придруживању.
 У Јединствени европски акт је (на инсистирање Грчке, Ирске, Шпаније, Португалије и Комисије
и уз пресудну подршку Немачке) унета одредба о јачању економске и социјалне кохезије.
 Јединственим европским актом је у Уговор укључена и политика заштите животне средине.
 Јединственим европским актом су у одређеној мери проширене одредбе о социјалној политици.
 У Јединственом европском акту пажња је посвећена и научно-технолошким истраживањима и
развоју.
 Митеран и Кол су били директно укључени у расправу о Европској монетарној унији.
 Велика Британија није желела да разговара о Европској монетарној унији.
 Француска је била заговорник веће координације економских и монетарних политика
 Немачка је била неопредељена. Међутим, Кол је одлучио да у замену за француску
сагласност са либерализацијом кретања капитала подржи Митерана.
 Маргарет Тачер је дала сагласност због одредбе по којој би свака институционална
измена која је водила у правцу остварења монетарне уније морала бити усвојена само на
међувладиној конференцији.
 Јединствени европски акт је садржао члан који је земље чланице обавезивао да сарадњом у
економским и монетарним политикама поштују Европски монетарни систем и ECU.
32
Ратификација Јединственог европског акта

 Јединствени европски акт је потписан у Луксембургу фебруара месеца 1986. године.

 Данска влада ( услед бојазни од губитка суверености због већинског одлучивања) у два наврата
није успела да обезбеди парламентарну већину. Због тога је расписан референдум на који је
изашло седамдесетчетири посто грађана са правом гласа, од којих је свега педсетшест посто
подржало ратификацију Јединственог европског акта.
 У Ирској је пред судом покренут случај о утицају спољне политике проистекле из Јединственог
европског акта на сувереност Ирске. Највиши суд је утврдио постојање утицаја на сувереност
земље и наложио расписивање референдума као услов за ратификацију. На референдум је
изашло свега четрдесетпет посто грађана са правом гласа, од којих је седамдесет посто гласало
„за”.
 Јединствени европски акт је ступио на снагу јула месеца 1987. године.
Програм јединственог тржишта

 Бела књига је усвојена на Самиту у Милану 1985. године.

 Бела књига је садржала тристотине мера које су биле неопходне за заокруживање
унутрашњег тржишта, предвиђеног за крај 1992. године. Мере су се односиле на
уклањање три врста баријера-физичких, техничких и фискалних.
 Многе од предложених мера резултат су ранијих напора Комисије да унапреди
унутрашње тржиште.
 Бела књига је садржала и детаљан акциони план по коме се могао мерити напредак.
 Спровођење Програма је било праћено снажном легислативном активношћу. Већина предлога је
у складу са процедуром сарадње укључивала и Парламент, који је на тај начин наставио да јача
своју позицију.
 Велики бизнис је постао савезник у спровођењу Програма.
 У очекивању ефекта јединственог тржишта дошло је до укрупњавања бизниса. 1987. године
дошло је до шездесетосам великих куповина и спајања предузећа а већ 1988. тај број се попео на
тристотине.
 Извештај Трошкови Не-Европе објављен 1988. године представља резултат великог
истраживачког пројекта који је финансирала Комисија. Пројектом је руководио Паоло Чечини-
угледни економиста и бивши званичник Комисије, касније критикован због методологије.
 Највећи део Програма чиниле су мере за укидање техничких препрека слободној трговини
(попут стандарда, тестирања, сертификација и тсл.).
 Бела књига је настојала да у највећој могућој мери увећа међусобно признавање. Тамо где
међусобно признавање није било могуће, приступило се хармонизацији. Следствено
новом приступу, директиве Европске економске заједнице вршиле су хармонизацију
основних здравствених и безбедносних стандарда. Због тога су оснивана европска тела за
стандардизацију (попут CEN-а, CENELEC-а и ETSI-а) са задатком да врше детаљне
техничке спецификације. Тржиште су надзирали национални органи. Развој јединственог
сета техничких спецификација Европске економске заједнице за дати производ дугујемо
старом приступу.
 Упркос чињеници да је Програм имао утемљење у неолиберализму, ипак је подразумевао висок
ниво регулисања.
 Комисија је релевантне европске организације подстицала да развијају добровољне европске
стандарде.
 Тела која су имала задатак да потврђују стандарде нису могла да прате велики број директива.
 Програм јединственог тржишта се односио на:
1) јавне набавке,
33
 2) слободно кретање радне снаге,
3) слободно пружање услуга,
4) кретање капитала,
5) транспорт,
6) нове технологије,
7) компанијско право,
8) интелектуалну својину, и
9) опорезивање компанија.
 Укидање царинских формалности, процедура и инспекција као и нови статистички систем за
праћење трговине међу земљама чланицама омогућили су укидање граничних прелаза за превоз
робе.
 У циљу појачања притиска на друге земље чланице да отворе унутрашње границе Европске
економске заједнице, Француска; Немачка и земље Бенелукса су 1985. године у Шенгену
(Луксембург) потписале Споразум о уклањању процедура на унутрашњим границама (који ће у
комунитарни оквир бити укључен Уговором из Амстердама). Споразуму су постепено
приступале и остале земље чланице, док су Исланд; Норвешка; Швајцарска и Лихтенштајн
придружене. Данска, Ирска и Велика Британија учествовале су само у појединим аспектима
Споразума. Кипар, Румунија и Бугарска тада још нису били пуноправни чланови.
 Међународни утицај Програма
 Програм Европа 1992 је одмах привукао пажњу изван граница Европске економске
заједнице.
 Сједињене Америчке Државе су говориле о „Тврђави Европи”.
 У Европској економској заједници је оснивано све више компанија.
 Земље потписнице EFTA-е је бринуо ефекат искључености из јединственог тржишта.
Неутрална Аустрија је упркос противљењу Совјетског Савеза у јулу 1989. године
аплицирала за чланство. Упркос притиску великих компанија да то учини, неутрална
Шведска није аплицирала за чланство.
 Европска економска заједница није била вољна да прими нове чланице док не спроведе
Програм и не апсорбује Шпанију и Португалију.
 Делор је предложио нову форму придруживања-између Европске економске заједнице и
земаља потписница EFTA-е у Европску економску област (European Economic Area-EEA)
са заједничким одлучивањем и административним телима.
 Европска економска заједница је пристала да приликом усвајања новог законодавства
консултује земље потписнице EFTA-е.
 Установљен је панел судија Европске економске заједнице и земаља потписница EFTA-е
са задатком да пресуђује у споровима.
 Споразум о Европској економској области је супио на снагу јануара месеца 1994. године.
 Већина земаља потписница EFTA-е је током 1991. и 1992. године аплицирала за чланство.
 Данас, Европску економску област чини двадесетседам земаља чланица Европске уније,
као и Норвешка; Исланд и Лихтенштајн. Грађани Швајцарске су се на референдуму
изјаснили против чланства у Европској економској области.

ОД ЈЕДИНСТВЕНОГ ЕВРОПСКОГ АКТА КА МАСТРИХТУ

Економска и социјална кохезија

 Делор је 1987. године представио пакет буџетских предлога (Делоров пакет) који су предвиђали
знатно увећање средстава за кохезију.

34
  Било је предвиђено дуплирање средстава за структурне фондове.
 Био је предвиђен посебан програм за регионе чији је приход по глави становника био
мањи од 75 % просека Европске економске заједнице. Грчка, Ирска, Португалија и
Шпанија чиниле су тзв. Клуб Мед.
 Нови извор прихода за буџет био је заснован на БНП-у земаља чланица.
 На делу је било обуздавање трошкова за Заједничку пољопривредну политику.
 Усвојен је петогодишњи пакет (за период од 1988. до 1992. године).
 Маргарет Тачер је била противник кохезије.
 Кол је желео да подржи кохезију, али не и увећање буџета и сукоб са пољопривредницима услед
смањења субвенција. Када је 1988. године наступило немачко преседавање настојао је да разреши
спор који је успоравао Програм јединственог тржишта.
 Компромис је постигнут у виду дуплираних структурних фондова. Нови Циљ II подразумевао је
економску конверзију и модернизацију у регионима са негативним трендом развоја, што је
одговарало Великој Британији.
Социјална политика

 Делор је предлагао социјални простор и покушавао да веже оживљавање социјалног дијалога са

пројектом остваривања јединственог тржишта.
 Једанаест земаља је на Самиту у Стразбуру одржаном 1989. године усвојило Повељу о основним
социјалним правима радника. Прилог Повеље о основним социјалним правима радника садржао је
акциони програм састављен од близу педесет мера од којих је половина требала да буде усвојена
на европском нивоу.
 Настављање пута зацртаног Социјалном повељом постало је део Социјалног протокола као
саставног дела Уговора из Мастрихта - било је предвиђено да ће Комисија, када социјални
партнери испреговарају споразум везан за било које питање у области социјалне политике,
аутоматски изнети такав предлог пред Савет.
Европска монетарна унија

 Успех Програма јединственог тржишта и постојање Европског монетарног система вратили

су Европску монетарну унију на политичку агенду у периоду од 1987. до 1988. године.
 Немачка марка је била кључна валута система. Остале централне банке су следиле
антиинфлациону политику Централне банке Немачке.
 Француска је желела монетарну унију у којој би била равноправна са Немачком. Митеран је
заговарао дубљу интеграцију.
 Кол је такође био поборник дубље интеграције. Међутим, био је суочен са противљењем
Централне банке Немачке.
 Политичке и економске промене у Совјетском Савезу су оживеле страх од Немачког питања.
 Митеран је желео да Немачку јаче веже за Европску економску заједницу.
 Кол и Делор су се током припрема Самита у Хановеру договорили да Кол предложи посебан
комитет за Европску монетарну унију са Делором као преседавајућим.
 Делор је на Самиту у Хановеру поново изабран за председника Комисије.
 Основан је Делоров комитет сачињен од:
 дванаест гувернера централних банака,
 два члана Комисије, и
 три независна експерта.
 Било је предвиђено да Јединственом монетарном политиком управља Европски систем
централних банака. Националне централне банке су морале поставити стабилност цена као
основни циљ, што је био уступак Немачкој.
35
  Било је предвиђено да Европска монетарна унија буде остварена у три фазе:
I. фаза - либерализација кретања капитала и ближа координација макроекономских
политика,
II. фаза – оснивање Европског система централних банака, и
III. фаза – неповратно фиксирање паритета валутних курсева; прелазак на евро и потпун
пренос одговорности на институције Јединствене монетарне политике Европске
монетарне уније.
 На Самиту у Мадриду одржаном 1989. године усвојени су Делоров извештај и одлука да се иде у
прогресивно остваривање Европске монетарне уније.
Политичка унија

 Дошло је до измене политичког окружења. У Централној и Источној Европи на делу су биле

мирне револуције. Совјетски Савез се распао. Немачка се ујединила.
 Делор је поменуте теме повезао и представио политичку унију као одговор на стратешке изазове.
 Утицај заједничког тржишта на свакодневни живот људи и очекивани утицај Европске
монетарне уније на национални суверенитет појачали су питања демократског дефицита и
управљања.
 Четири елемента политичке уније по Митерану и Колу:
1. више демократског легитимитета,
2. ефикасније одлучивање,
3. кохерентна социо-економска политика, и
4. развој заједничке спољне и безбедносне политике.
Уговор из Мастрихта

 Маргарет Тачер се противила Европској монетарној унији и уједињењу две Немачке. Отишла је
са власти новембра месеца 1990. године.
 Децембра месеца 1990. године покренуте су међувладине конференције о Европској монетарној
унији и политичкој унији.
 Уговор из Мастрихта – нови Уговор о Европској унији потписан је фебруара месеца 1992.
године. Ступио је на снагу у новембру 1993. године.
 За разлику од плана за Европску монетарну унију чија је основа био Делоров извештај, за
политичку унију није постојала платформа.
Уговор из Мастрихта – Европска монетарна унија

 Немачка је страховала да предложена Европска централна банка неће бити независна као што је
то била Централна банка Немачке.
 Немачка је била та која је највише губила укидањем марке и због тога је инсистирала на
политичкој унији као противтежи. Кол је претио да ће уложити вето на Европску монетарну
унију уколико се не постигне договор о политичкој унији.
 Остварење Европске монетарне уније требало је спровести у три фазе:
I. фаза (до краја 1993. године) - либерализација кретања капитала,
II. фаза – даље усклађивање економских политика; смањење инфлације и каматних стопа и
ограничавање буџетског дефицита како би се највећем броју земаља омогућило да испуни
критеријуме за увођење јединствене валуте, и
III. фаза – стварање независне Европске централне банке и јединствене монете најкасније до
почетка 1999. године.
 Јединствена европска монета је прве три године коришћена у електронским трансакцијама.
Новчанице су се нашле у оптицају почев од 2002. године.
36
  Свака земља која је достигла критеријуме конвергенције могла је да учествује у трећој фази –
учешће је било факултативно (одредба opt-out).
Уговор из Мастрихта – политичка унија

 Поставило се питање каква ће врста ентитета бити Европска унија.

 На британско инсистирање, избегнут је сваки помен федерализма.
 Иако је већина желела унитарну структуру са различитим механизмима одлучивања, због страха
Велике Британије и Данске постигнут је договор о структури са три стуба.
Уговор из Мастрихта – Први стуб

 На делу је било ширење већинског одлучивања.

 Дошло је до јачања законодавних овлашћења Европског парламента.
 Излазност на изборима одржаним 1989. године била је знатно мања у односу на
претходне. Упркос томе, Белгија; Немачка и Италија лобирале су за Европски парламент.
 Остале земље чланице су пристале због питања демократског дефицита.
 Европски парламент је био главни институционални добитник Мастрихта.
 Покушаји да се придобије јавност
 Принцип супсидијарности
 Циљ – да предвиди начине поделе надлежности између Европске заједнице и
земаља чланица у питањима у којима постоји подела надлежности.
 Европска заједница ће моћи да делује само уколико земље чланице циљеве акције
не могу остварити у потребној мери, тј. уколико они могу бити успешније
остварени на нивоу Европске заједнице.
 Акција Европске заједнице неће прелазити оквире неопходног да би се постигли
циљеви Уговора из Мастрихта.
 Концепт грађанства Европске уније
 Сваки држављанин земље чланице грађанин је Европске уније.
 Признаје се право уживања заштите од стране амбасада и конзулата сваке државе
чланице приликом боравка у иностранству.
 У држави у којој има регулисан стални боравак, грађанин Европске уније може да
бира и да буде биран на изборима за Европски парламент као и на локалним
(општинским) изборима. Међутим, не може да гласа на националним изборима за
парламент и председничким изборима.
 Грађани Европске уније имају право упућивања жалбе омбудсману Европске уније.
 Овлашћења Европске заједнице
 Дотадашња овлашћења - социјална политика (без Велике Британије), економска и
социјална кохезија (успостављање Кохезионог фонда), заштита животне средине и научно-
технолошки развој - су проширена.
 Европска заједница је добила нове надлежности у областима образовања, културе,
заштите потрошача, трансевропских мрежа, сарадње за развој итд..
 Водила се борба око Социјалне повеље која је требала да прошири квалификовано одлучивање и
да да већу улогу социјалним партнерима.
 Једанаест чланица је било за то да се Социјална повеља укључи у Уговор из Мастрихта.
Велика Британија је била против.
 Социјална повеља је на крају у форми протокола приложена Уговору из Мастрихта,
допуштајући да се институције и процедуре Европске уније користе без учешћа
Британаца.
Уговор из Мастрихта – Други стуб
37
  Заједничка спољна и безбедносна политика (ЗСБП) представљала је једно од најспорнијих
питања на конференцији.
 Јаз између спољних економских и политичких утицаја се ширио.
 Координацији кроз Европску политичку сарадњу су недостајали заједнички инструменти
деловања.
 Распад Југославије је показао све тешкоће у осмишљавању заједничке спољне политике.
 Лета 1991. године земље чланице су позвале Словенију и Хрватску да не проглашавају
независност.
 Јесени 1991. године Немачка је почела да врши притисак да се Словенија и Хрватска
признају као независне државе.
 Децембра месеца 1991. године Немачка је једнострано признала независност Словеније и
Хрватске.
 Јануара месеца 1992. године независност Словеније и Хрватске су признале и остале
чланице Европске заједнице.
 Заједничка спољна и безбедносна политика неминовно је поставила питање NATO-а.
 Француска је тежила за одбрамбеним капацитетима Европске економске заједнице.
 Велика Британија је била ближа Сједињеним Америчким Државама.
 Немачка се налазила између.
 Сједињене Америчке Државе су одмах исказале неслагање са идејом одбрамбених снага
Европске економске заједнице.
 Данска, Грчка и Ирска су биле против милитаризације Европске економске заједнице.
 На крају је Уговор из Мастрихта предвидео:
 евентуално уобличавање заједничке одбрамбене политике која би у будућности могла
довести до заједничке одбране, и
 прихватање Западноевропске уније као дела развоја Европске уније и европског стуба
NATO-а.
 Заједничка спољна и безбедносна политика је предвидела:
 систематску сарадњу између земаља чланица,
 могућност покретања заједничке акције,
 уговорно утемељење већинског одлучивања у спровођењу акција; под условом да владе
најпре постигну договор о принципу заједничке акције, и
 (будући да су земље чланице биле свесне недостатака Заједничке спољне и безбедносне
политике) нову међувладину конференцију у року од пет година.
 Заједничка спољна и безбедносна политика представља наставак напора да се координирају
спољне политике. Заједничка спољна и безбедносна политика не представља велику новину.
Промена имена Европске политичке сарадње у Заједничку спољну и безбедносну политику носи
пре свега већи симболички значај.
Уговор из Мастрихта – Трећи стуб

 Бојазан да би окончање Хладног рата могло да покрене велики прилив имиграната ставила је
питања азила, миграција, и контроле прекограничног криминала на дневни ред.
 Већ су постојале пара-комунитарне групе које су се бавиле горепоменутим питањима и пружале
одговоре земљама чланицама.
 TREVI група је основана 1976. године. Бавила се питањима међународног тероризма,
имиграције, азила, али и бројим другим питањима.
 Шенген група је основана 1985. године.
 1986. године установљена је Ad hoc група за имиграцију.
 Одлучено је да се послови везани за поменута питања обављају у оквиру трећег међувладиног
стуба, уз минимално укључивање Комисије.
38
  Трећи стуб је покривао питања:
 азила,
 имиграције,
 контроле спољних граница,
 сарадње царина,
 сарадње у области трговине дрогама и превара,
 правосудну сарадњу у грађанским и кривичним поступцима, и
 полицијску сарадњу.
 Посебна одредба (Чл. 100C) Уговора из Мастрихта омогућила је да одлуке о визној политици
према трећим земљама почев од 1996. године буду пребачене у Трећи стуб.
 Шенгенски споразум је остао изван уговорних одредби о правосуђу и унутрашњим пословима,
али блиско повезан са њима.
Уговор из Мастрихта

 Уговор из Мастрихта је означио институционализацију диференциране интеграције односно:

 Социјалне повеље, и
 треће фазе Европске монетарне уније.
 Уговор из Мастрихта је резултат компромиса.
 Француска је била задовољна због Европске монетарне уније, упркос томе што је желела
да она буде другачија.
 Немачка је желела снажније одредбе о политичкој унији.
 Данска је желела јачу политику заштите животне средине. Поред тога, била је
незадовољна утицајем Мастрихта на сувереност.
 Ирска је била задовољна Кохезионим фондом, али не и Заједничком спољном и
безбедносном политиком.
 Џон Мејџор је изјавио да је Социјални протокол „Гем, сет и меч за Велику Британију.”.
 Референдуми
 Референдум у Данској је одржан јуна месеца 1992. године. 50,7 % грађана се изјаснило
против, док је 49.3 % гласало за.
 Лидери Европске уније су увидели распрострањеност незадовољства јавности
институцијама и процедурама европске интеграције.
 Ирска је две недеље након данског одбацивања на референдуму прихватила Уговор из
Мастрихта. Излазност од 57 % била је ниска за ирске стандарде, посебно ако се има у
виду кампања да ће „Ирска изгубити милијарде фунти”.
 Септембра месеца 1992. године организовано је референдумско изјашњавање у
Француској.
 Парламент је већ био ратификовао Уговор из Мастрихта. Међутим, Митеран је
упркос томе тражио потврду грађана. Тим чином је желео да ослаби опозицију.
Успео је само да изазове поделе у својој Социјалистичкој партији.
 Јавно мњење је било подељено. За једне је не представљало највећу катастрофу у
Европи од доласка Хитлера на власт, док је за друге Мастрихт представљао продају
Немачкој и предају француске независности.
 На референдум се одазвало седамдесет посто грађана са правом гласа. 51,01 %
грађана се изјаснио за, док је 48,95 % било против.
 На заседању Европског савета децембра месеца 1992. године у Единбургу за Данску су
договорена изузећа од услова Уговора из Мастрихта.
 Данска није била обавезна да учествује у трећој фази Европске монетарне уније.
 Предвиђено је и данско неучествовање у одлукама везаним за спољну политику
које би имале последице по одбрану.
39
  Данска није била обавезна да примењује одредбе о правосуђу и унутрашњим
пословима, изузев визне политике према трећим земљама.
 Изузећа су потврђена у Протоколу о положају Данске који је приложен Уговору из
Амстердама (Европа' à la carte).
 Поред изузећа за Данску, на заседању Европског савета у Единбургу усвојене су и
смернице за примену супсидијарности и одлука да се објављују резултати формалног
гласања у Савету.
 На поновљеном референдуму у Данској 56,8 % грађана је подржало Уговор из
Мастрихта.
 Одлука Уставног суда Немачке
 Уставни суд Немачке је поводом случаја Brunner 1993. године донео одлуку о уставности
Уговора из Мастрихта.
 Уставни суд Немачке је пресудио да немачки устав ограничава пренос
надлежности на Европску унију, која је организација sui generis а не држава
заснована на демократским принципима.
 Уставни суд Немачке је, будући да је овлашћен да брани основна права и принципе
демократије дефинисане немачким уставом, закључио да има надлежност да акте
Европске уније проглашава за ultra vires (изван надлежности Европске уније)
уколико су у супротности са немачким уставом.

ОСИГУРАЊЕ ДОСТИГНУТОГ НИВОА ИНТЕГРАЦИЈЕ И ПРОШИРЕЊЕ НА

ИСТОК
ОД 1994. ДО 2007. ГОДИНЕ
Проширења у периоду од 1995. до 2004. године

 Окончање Хладног рата пружило је нове перспективе проширења.

 Неутралне државе – Аустрија, Финска, Малта и Шведска
 Кипар, Норвешка, Турска
 Земље CIE-е – Бугарска, (бивша) Чехословачка, Естонија, Мађарска, Литванија, Летонија,
Пољска, Румунија и Словенија
 Кандидатуре за чланство
 Аустрија је аплицирала за чланство 1989. године.
 Шведска је аплицирала за чланство 1991. године.
 Финска, Швајцарска и Норвешка су аплицирале за чланство 1992. године.
 Аустрија, Финска и Шведска су постале чланице 1995. године.
 Европски савет је јуна месеца 1993. године у Копенхагену донео одлуку да придружене земље
чланице CIE-е уколико то желе могу постати чланице Европске уније. Због тога су усвојени
услови за приступање:
 стабилност институција које гарантују демократију; владавину права; људска права;
поштовање и заштиту мањина,
 постојање функционалне тржишне економије; као и способност да се носи са
конкуренцијом и тржишним снагама у Европској унији,
 способност да се преузму обавезе чланства; укључујући и прихватање циљева политичке;
економске и монетарне уније, и
 способност Европске уније да прихвати нове чланице, задржавајући притом моментум
европских интеграција.

40
  У периоду између 1994. и 1996. године свих десет земаља чланица CIE-е аплицирало је за
чланство.
 Од маја 1999. године Европска унија покреће политику стабилизације и придруживања за тзв.
Западни Балкан.
 Априла месеца 2003. године у Атини су потписани споразуми о приступању са Чешком,
Словачком, Естонијом, Мађарском, Летонијом, Литванијом, Пољском, Кипром, Малтом и
Словенијом. Наведене државе су примљене у чланство 2004. године.
 2005. године споразуми о приступању потписани су са Бугарском и Румунијом. Оне су примљене
у чланство 2007. године.
 Турској је статус кандидата додељен децембра месеца 1999. године. Преговори са Турском су
започети октобра месеца 2005. године.
Уговор из Амстердама

 Уговор из Мастрихта је обавезивао на одржавање нове међувладине конференције током 1996.

године, најпре због Заједничке спољне и безбедносне политике.
 Проширење је наметнуло питање институционалне реформе.
 Међувладина конференција је отпочела Самитом у Торину марта месеца 1996. године.
 Земље чланице су ишчекујући резултате избора у Великој Британији (заказаних за мај 1997.
године) одлагале, у нади да ће Мејџорова конзервативна влада отићи са власти.
 Ојачана сарадња
 Флексибилност односно Ојачана сарадња наметнула се као главно институционално
питање.
 Постојала је могућност да се у Уговор из Амстердама унесу одредбе које би појединим
чланицама омогућиле да тешње сарађују у одређеним областима.
 У Уговор из Мастрихта је унета оpt-out одредба.
 Изгледало је да ће трећа фаза Европске монетарне уније бити остварена само са
малим бројем чланица – била им је потребна могућност да ближе сарађују у
економским и финансијским областима, без успоравања (Велика Британија је
узроковала фрустрације).
 На делу је била перспектива проширења.
 Документ о ојачаној сарадњи је припремила парламентарна група сачињена од владајућих
конзервативних партија Немачке. То је био тзв. Ламерс-Шојбле документ из 1994. године.
 Документ о ојачаној сарадњи је осликавао званично мишљење Немачке о будућности
Европске уније. Документ о ојачаној сарадњи је представио језгро земаља које су биле
опредељене за ближу сарадњу. То језгро су чиниле земље оснивачи изузев Италије.
 Ширак и Кол су децембра месеца 1995. године предложили Флексибилност.
 Постигнут је консензус око Флексибилности.
 Тешњу сарадњу може остварити само већина чланица, никако мањина.
 Државе чланице које имају намеру да успоставе међусобну ојачану сарадњу имају
на располагању органе, процедуре и механизме Европске уније.
 Ближа сарадња не утиче на acquis communautaire ни на мере које су усвојене
применом Уговора о Европској унији.
 Ближа сарадња не утиче на надлежности, права, обавезе и интересе држава чланица
које у њој не учествују.
 Ближа сарадња је остала отворена за све државе чланице које се у сваком тренутку могу
укључити, под условом да поштују почетну одлуку као и одлуке које су донете у том
оквиру.
 Земљама чланицама је дозвољено да блокирају коришћење Флексибилности из разлога
образложеног националног интереса.
41
  Флексибилност је формулисана врло рестриктивно. Упоркос томе, она је од Уговора из
Амстердама постала прихваћени облик интеграције.
 По питању реформе институција доминирала су три питања:
1. процедуре одлучивања,
2. прерасподела броја гласова међу земљама чланицама, и
3. смањење броја чланова Европске комисије.
 Када је у питању процедура одлучивања, победу је однео Европски парламент. Поступак сарадње
је практично уклоњен, док је процедура саодлучивања проширена и поједностављена.
 Сагласност око два преостала питања није постигнута, па је одлучено да се 2000. године одржи
нова конференција.
 Када је у питању броба против дискриминације, Савет може предузимати мере ради борбе против
дискриминације засноване на разликама на основу пола, расе или етничког порекла, вере или
веровања, хендикепираности, старости или сексуалне оријентације.
 Када је у питању право на приступ информацијама, сваком грађанину Европске уније као и
сваком физичком и правном лицу које борави или је пак регистровано у некој од земаља чланица
признаје се право на приступ документима Европског парламента, Савета и Комисије.
 Када је у питању право грађанства, на инсистирање Данске додата је реченица „Грађанство
Уније допуњава, а не замењује национално држављанство.”.
 У Уговор из Амстердама су укључена и питања из Социјалног протокола. Велика Британија је
прихватила одредбе Социјалне повеље.
 У Уговор из Амстердама додат је и нови наслов – Запошљавање. Унапређење запошљавања
постављено је као нови задатак Европске заједнице.
 Ојачане су одредбе о заштити јавног здравља.
 Појачани су захтеви о заштити животне средине.
 Могућност увођења санкција земљи чланици
 Следствено чл. 6 „Унија је заснована на принципима слободе, демократије, поштовања
људских права и основних слобода, и владавини права.”.
 Земље чланице су по први пут експлицитно дефинисале основне политичке вредности
Европске уније.
 Чл. 7 садржи одредбу о санкционисању земље чланице која одступи од основних
вредности наведених у чл. 6. Наиме, уколико би једногласно (а на предлог једне трећине
земаља чланица или Европске комисије и након добијене сагласности Европског
парламента) било утврђено постојање озбиљног и трајног кршења начела наведених у чл.
6, Европски савет би квалификованом већином могао да одлучи да суспендује одређена
права тој земљи чланици, укључујући и право гласа те земље чланице у Европском савету.
 Одредба о санкционисању земље чланице која одступи од основних вредности наведених
у чл. 6 је унета имајући у виду земље CIE-е.
 Заједничка спољна и безбедносна политика
 У Заједничку спољну и безбедносну политику су инкорпорирани тзв. Петерсбершки
задаци:
1) хуманитарне и друге операције спашавања,
2) операције очувања мира (peacekeeping),
3) употреба војних снага у управљању кризама (crisis management), и
4) употреба војних снага у успостављању мира (peacemaking).
 Установљена је и функција Високог представника за спољну и безбедносну политику, који
је истовремено и Генерални секретар Европског савета.
 Увођење конструктивног уздржавања при гласању није спречило остале земље чланице да
делују.

42
  Emergency brake одредба је омогућила да, када Европски савет на основу заједничке
стратегије квалификованом већином одлучује о заједничкој акцији и заједничком ставу,
земља чланица може образлагањем важног разлога националне политике затражити да то
о том питању одлучи Европски савет једногласно. Тиме је одредба аналогна
Луксембуршком компромису по први пут унета у један уговор.
 Трећи стуб
 Извршена је комунитаризација знатног броја питања која су претходно била садржана у
Трећем стубу. То су пре свега Део III Наслов IV Уговора о Европској заједници који се
односио на питања виза, азила, имиграције и осталих политика које се односе на слободно
кретање лица.
 Протоколом број 2 тековине Шенгена бивају укључене у оквире Европске уније. Ирска и
Велика Британија нису обавезане тековинама Шенгена, док је за Данску предвиђен
посебан статус којим је „право” Шенгена за ту земљу остало у домену међународног
права, чиме се изашло у сусрет данским противницима дубље интеграције у тој области.
 Уговор из Амстердама је потписан октобра месеца 1997. године.
 Националне владе су пажљиво водиле процес ратификације, који је окончан 1999. године. Уговор
из Амстердама је ступио на снагу 1. маја 1999. године.
 Само су Ирска и Данска одржале референдуме - током 1998. године.
 Одазив на референдум у Ирској је био слаб. 61,7 % Ираца је подржало Уговор из
Амстердама.
 55,1 % Данаца је подржало Уговор из Амстердама.
Санкције према Аустрији

 Након што је на парламентарним изборима у Аустрији ултрадесничарска Партија слободе на

челу са контроверзним Јергом Хајдером освојила друго место и тиме се приближила могућности
уласка у коалициону владу, владе земаља чланица Европске уније су Аустрији увеле
дипломатске билатералне санкције.
 Будући да једини правни основ за изрицање санкција (односно суспендовање неких од права која
се гарантују земљама чланицама) од стране Европске уније није био испуњен, владе земаља
чланица су потписале изјаву којом се Аустрији ставило до знања:
 да владе Четрнаесторице неће прихватити званичне билатералне контакте на политичком
нивоу са владом Аустрије уколико у њој буде учествовала Партија слободе,
 да ће изостати подршка аустријским кандидатима за положаје у међународним
организацијама, и
 да ће амбасадори Аустрије у престоницама земаља Четрнаесторице бити примани само на
техничком нивоу.
 Иако нису представљале званични акт Европске уније, санкције су изазвале контроверзе.
 Неке земље чланице су биле одлучније од других. Белгија и Француска су биле суочене са
популарношћу ултрадесничарских партија на домаћем терену па су стога санкције искористиле
за домаћу политичку употребу.
 Влада Аустрије је маја месеца 2000. године објавила да ће одржати референдум о чланству у
Европској унији уколико санкције не буду суспендоване.
 Санкције су суспендоване септембра месеца 2000. године - након подношења извештаја „Три
мудраца”. Земље чланице Европске уније су се Председнику Европског суда за људска права
обратиле са захтевом да три независна лица сачине извештај о привржености Аустрије
заједничким европским вредностима. Њихов извештај је сугерисао да су санкције
контрапродуктивне.
Оставка Европске комисије
43
  1995. године за Делоровог наследника на месту Председника Европске комисије бива изабран
Жак Сантер.
 Са Сантером на челу Европска комисија је била суочена са најнижом репутацијом од њеног
настанка. Ситуација је окончана колективном оставком.
 Криза Сантерове Европске комисије је започела све чешћим појављивањем новинских наслова о
злоупотребама и преварама у располагању фондовима. У исто време Европски парламент је
стално изражавао незадовољство начином на који се располаже финансијским ресурсима
Европске уније.
 Европски парламент и Европска комисија су постигли споразум о оснивању Комитета
независних експерата коме ће бити поверен задатак да истражи наводне неправилности.
 Комитет независних експерата је утврдио да ниједан комесар није починио превару. Такође је
утврђено да је највећи део оптужби на рачун комесара за фаворизовање био неоснован.
 Најозбиљнији утврђени преступ био је случај комесарке Едит Кресон која је ангажовала блиског
пријатеља за посао за који није био квалификован и који је због тога лоше обављао.
 Утврђено је и да су преваре починиле компаније које је Европска комисија ангажовала да
примењују одређене програме, док се лоше управљање од стране Европске комисије осликавало
у начину ангажовања поменутих компанија као и у чињеници да почињене преваре нису биле
откривене.
 Након што је извештајем констатовано да нема довољно људских ресурса и институционални
капацитет да управља бројним програмима који су јој поверени, Европска комисија 1999. године
колективно подноси оставку.
 Именовање Романа Продија (бившег премијера Италије - велике земље чланице) које је уследило
многи су тумачили као знак настојања да се Европској комисији врати политички значај, што
међутим није било остварено.
Непопуларност Европског парламента

 Иако је захваљујући афери са оставком знатно нарушио углед Европске комисије у јавности, ни
Европски парламент се није боље котирао.
 Након оставке Европске комисије забележена је најмања излазност на изборе за Европски
парламент – 49,9 %.
Уговор из Нице

 На делу је било завршавање са „остацима” Уговора из Амстердама у перспективи проширења.

 Могућност увођења санкција земљи чланици
 Уговор из Нице је предвидео сложенију процедуру за увођење санкција земљи чланици.
На предлог једне трећине земаља чланица; Европског парламента или Европске комисије,
Европски савет након добијања сагласности Европског парламента може
четворопетинском већином да утврди да постоји јасан ризик од озбиљног кршења начела
на којима почива Европска унија. Након тога, Европски савет једногласно утврђује да ли
постоји озбиљно и трајно кршење начела на којима почива Европска унија.
 Флексибилност
 Смањена су ограничења за примену Флексибилности.
 Земље противнице дубље интеграције су страховале да би она угрозила интегритет
Европске уније и ослабила њихову позицију.
 Постигнут је споразум да се уклони вето на употребу Флексибилности, као и да се број
земаља чланица који је неопходан за прихватање иницирања Ојачане сарадње смањи на
осам.
 Прерасподела гласова у Европском савету
44
  Француска је била главни предлагач прерасподеле гласова у корист великих земаља.
 Прва детаљна расправа посвећена питању прерасподеле гласова одржана је на Самиту у
Бијарицу октобра месеца 2000. године и окончана је свађом.
 Могле су се уочити дубоке поделе међу земљама чланицама.
 Француска је била одлучна да задржи исти број гласова као и Немачка која има много
више становника.
 Ширак је тврдио да једнакост између Француске и Немачке представља незаменљив део
оригиналног француско-немачког договора. На крају је донета одлука да Француска,
Немачка, Велика Британија и Италија након проширења имају по двадесетдевет гласова.
 Герхард Шредер је захтевао да се приликом квалификованог одлучивања узме у обзир и
демографски критеријум.
 Холандија је захтевала већи број гласова у односу на Белгију. Тиме је окончана
традиционална равноправност две земље.
 Након тешких преговора усвојена је трострука већина:
i. квалификована већина гласова (двестотинедвадесетпет након проширења),
ii. апсолутна већина земаља чланица, и
iii. свака земља чланица може захтевати да се утврди да ли гласови за представљају
шездесетдва процента становништва Европске уније (чиме велике земље чланице
могу да спрече доминацију мањих).
 Белгија је на крају пристала да почев од 2005. године има мањи број гласова у односу на
Холандију (Белгија дванаест а Холандија тринаест). Међутим, дато јој је обећање да ће се
сви састанци Европског савета одржавати у Бриселу.
 Број чланова Европске комисије
 Велике земље чланице су предложиле да број чланова Европске комисије буде мањи од
броја земаља чланица и да избор њених чланова буде заснован на систему који би
обезбедио једнакост за све.
 Мале земље чланице су стрепеле да ће велике земље ипак доминирати.
 Донета је одлука да све док Европска унија броји мање од двадесетседам земаља чланица
свака земља чланица даје по једног члана Европске комисије, а да се након пријема
двадесетседме земље у чланство земље чланице ротирају у постављању чланова Европске
комисије по систему који ће накнадно бити разрађен.
 Немачка је у Европском парламенту имала деведесетдевет посланичких места док су
Француска, Велика Британија и Италија имале по седамдесетдва.
 Референдуми
 Референдум у Ирској је одржан јуна месеца 2001. године. Стопа излазности се кретала око
35 %. 64 % грађана са правом гласа је подржало Уговор из Нице.
 Недељу дана након одржавања референдума у Ирској Европски савет је саопштио да ће се
Европска унија највероватније проширити почетком 2004. године, без обзира на резултате
референдума у Ирској.
 Ирска је поновила референдум октобра месеца 2002. године. Одазив грађана је овога пута
био већи. 63% Ираца је рекло да Уговору из Нице.
 Уговор из Нице је ратификован 2003. године.
 У европској јавности су се све чешће могле чути тврдње да је Ирска незахвална. Тврдило
се да је недемократски да Ирци кажу не уговору који су сви остали ратификовали. С друге
стране, у ирској јавности су се могле чути оптужбе да је недемократски да Влада Ирске и
Европска унија инсистирајући на новом референдуму игноришу ставове Ираца.
 Поставило се питање да ли се обичним Европљанима може поверити доношење значајних
одлука о будућности Европске уније.
 Политичко наслеђе Уговора из Нице
 Међувладини преговори о изменама Уговора нису задобили симпатије јавности.
45
  Између великих и малих земаља чланица је владало неповерење.
 Мале земље чланице (и мале земље кандидати) су страховале да се Европска унија креће у
правцу доминације великих земаља чланица.

УСТАВНИ ПРОЈЕКАТ И ЛИСАБОНСКИ УГОВОР

Потреба реформе након Уговора из Нице

 Јула месеца 2002. године престала је да постоји Европска заједница за угаљ и челик. Њена
имовина и обавезе пренете су на Европску заједницу.
 Декларацијом придодатој Уговору из Нице земље чланице су позване на дубљу и ширу расправу
о будућности Европске уније.
 Било је раширено разочарање проузроковано Уговором из Нице.
 Резултати ирског референдума су изазвали шок у европској јавности.
 Владала је свест о степену отуђености Европске уније. Схватило се да наредна конференција
мора бити организована на другачији начин.
 Теме нове конференције
 Улога националних парламената у Европској унији
 Поједностављивање Уговора
 Разграничавање надлежности између Европске уније и земаља чланица
 Статус Повеље о основним правима
Конвенција

 Међувладину конференцију је припремала Конвенција у чији је састав ушло:

 петнаест представника лидера земаља чланица,
 тридесет представника националних парламената (по два из сваке земље чланице), и
 два представника Европске комисије и шеснаест чланова Европског парламента.
 Земље са статусом кандидата су биле представљене као и земље чланице, али без права
одлучивања.
 Ширак је одржавање Конвенције условио захтевом да председавајући буде Француз. За
председавајућег је именован Жискар Д'Естен.
 Конвенција је започела фебруара месеца 2002. године а окончана је у јуну 2003. године.
 Поред пленарних седница, биле су организоване и радне групе које су се бавиле најразличитијим
темама – од економског управљања до спољних послова. Конвенција је убрзо постала позната
као Уставна конвенција која ће израдити Устав за Европску унију.
 Поново је дошло до спора великих и малих земаља чланица.
 Велика Британија, Француска, Шпанија и Немачка су биле за успостављање сталног
Председника Европског савета (са петогодишњим мандатом).
 Француска и Немачка су сматрале да избор Председника Европске комисије треба
поверити Европском парламенту.
 Мале државе су се успротивиле поменутим предлозима, страхујући да би Председник
Европског савета био биран из великих земаља чланица и да би био ослабљен положај не
само њеног Председника већ целе Европске комисије (виђене као традиционалног
браниоца интереса малих земаља чланица).
 Уз отворну подршку великих земаља чланица и Д'Естена предлог за Председника Европског
савета бива усвојен.
 Предлог да Председника Европске комисије бира Европски парламент није усвојен.

46
  Високог представника за Заједничку спољну и безбедносну политику и Комесара за спољне
послове требало је да замени нова позиција – Министар спољних послова Европске уније. Иста
особа требало је да председава састанцима Савета спољних послова и да координира
надлежности Европске комисије у спољним пословима.
 Увођење изабраног Председника Европског савета и Министра спољних послова у тим
формацијама требало је да означи крај ротирајућег председавања.
 За остале формације Европског савета председавање је и даље било предвиђено, али не по
систему шестомесечне ротације. Као одговор на то, мале земље су биле одлучне да бране своја
места у Европској комисији и да одбаце договор из Нице о уклањању везе између броја земаља
чланица и броја комесара.
 Уз подршку великих земаља чланица и Д'Естена предложена је Европска комисија од тринаест
чланова, изабраних по принципу равноправног ротирања, са председником и подпредседником
који би уједно био и Министар спољних послова Европске уније.
 Било је предвиђено и да Европска комисија у свом саставу има и чланове из осталих земаља који
би били бирани по принципу равноправног ротирања, али не би имали право гласа.
 Велика Британија се противила свакој референци на федерализам.
 Са намером да изађе у сусрет евроскептицима, Конвенција је предложила излазну клаузулу –
детаљно разрађену процедуру за повлачење неке земље чланице из Европске уније.
 Предложена је подела надлежности Европска унија–земље чланице.
 Вредности и циљеви Европске уније нису изазивали контроверзе, изузев питања хришћанског
наслеђа. На крају је религијско наслеђе једва поменуто у преамбули.
 Аснар - утицајна личност која се тада налазила на месту премијера Шпаније одбацила је кључни
француско-немачки предлог о новој дефиницији квалификоване већине која је подразумевала
већину земаља чланица и најмање трипетине становништва.
Међувладина конференција

 Међувладина конференција је започела са радом 2003. године.

 Шпанија и Пољска су оштро браниле пондерацију гласова дефинисану Уговором из Нице.
Француска и Немачка су одговориле претњама да ће исход међувладине конференције довести у
везу са предстојећим преговорима о буџету (наговештавајући смањење средстава намењених
Шпанији и Пољској) и да ће постепено напредовати у сарадњи са „водећом групом” земаља
чланица (у којој не би биле ни Шпанија ни Пољска). Аснар је узвратио критиком упућеном на
рачун француско-немачког непоштовања Пакта за раст и стабилност из 1997. године (чије су
правило о 3 % буџетског дефицита за 2003. годину Француска и Немачка прекршиле а потом
убедиле остале земље чланице да суспендују примену поступка за прекомерни дефицит). Убрзо
је дошло до промена влада у Шпанији и Пољској. Нове владе поменутих земаља биле су спремне
да пристану на нову квалификовану већину.
 Конференција је усвојила осамдесет амандмана на нацрт Конвенције. Од тог броја амандмана
скоро половину је предложила Велика Британија.
 Мале земље чланице су пристале на много мању Европску комисију, али тек од 2014. године.
 Уведена је нова двострука већина – 55 % земаља чланица и 65 % становништва, уз клаузулу да
три највеће државе не могу саме да формирају блокирајућу мањину.
 Предлог Уговора о уставу је усвојен 2004. године. Састојао се од четири дела:
I. Надлежности; институције; чланство; циљеви и вредности Европске уније,
II. Повеља о основним правима,
III. Постојећи Уговори; са изменама, и
IV. Опште и завршне одредбе и протоколи.
Ратификација Устава
47
 Референдумска реторика је била широко заступљена током рада Конвенције. Д'Естен је једном
приликом изјавио да „Уговоре стварају државе и ратификују парламенти, док уставе стварају
народне скупштине а ратификују грађани.”.
 Марта месеца 2003. године група учесника у раду Конвенције је поднела предлог да Устав буде
ратификован референдумским изјашњавањима, сугеришући да референдуми буду одржани истог
дана када и избори за Европски парламент како би се допринело стварању заједничког
политичког простора. Следствено њиховом предлогу, била је потребна већина броја гласача и
земаља чланица, док ни једна земља није смела бити приморавана да прихвати одлуку против
које су били њени грађани. Међутим, њихов предлог није прихваћен.
 Организације попут Института Европа за иницијативу и референдум и мрежа попут Европске
кампање за референдум су доприносиле уобличавању јавног мњења. Новембра месеца 2003.
године Еуробарометар је забележио да 88 % грађана Европске уније уставни референдум сматра
„незаобилазним” или „кључним”.
 Владе Шпаније, Француске, Португалије и Пољске су почеле да упућују аргументе да Устав
представља квалитативну промену у процесу европске интеграције и да стога захтева директну
легитимизацију од стране грађана Европске уније.
 Данска влада је, упркос мишљењу Државног савета да Устав Европске уније не утиче на дански
устав и да не подразумева нови пренос овлашћења, следила аргументе опозиције да ће
референдум ојачати улогу грађана у политикама Европске уније и повећати информисаност о
питањима уопште везаним за Европску унију. Предвиђајући позитиван исход, влада је тврдила
да ће референдум ојачати легитимитет европског пројекта.
 И у Луксембургу су предлози да се распише референдум били инспирисани настојањем да се
обезбеди широка подршка Уставу Европске уније, који је иначе подржавала широка
парламентарна већина као и већина политичких партија. Изношени аргументи тврдили су да ће
Устав приближити грађане процедурама Европске уније и да изузетан значај текста и вредности
које он носи захтева сагласност грађана.
 Слични ставови о повећању ефикасности и транспарентности и јачању демократичности у
Европској унији кроз референдуме, као и о демократској; политички снажној и праведној
Европи, могли су се чути и у Немачкој и Грчкој, али и у другим земљама чланицама.
 Кључни аргумент Блерове владе гласио је да Устав не мења однос између земаља чланица и
Европске уније, већ да је његова сврха делиберација и учење о Европској унији. Блер је желео да
потврди приврженост британског бирачког тела чланству у Европској унији, па је тога
одржавање референдума планирао за крај референдумског циклуса, након, како се очекивало,
убедљивог позитивног исхода у другим земљама чланицама.
 Референдум у Француској је одржан 29. маја 2005. године. Владајућа десница али и опозициони
социјалисти подржали су Устав. 55 % бирачког тела се изјаснило против. Могла су се чути
оправдања „Нисмо против Европе, ми смо за другачију Европу.”.
 Референдум у Холандији је одржан 1. јуна 2005. године. Устав је добио подршку владајућих
демохришћана, као и лабуриста и зелених, али не и деснице и социјалиста. 61,1 % Холанђана
рекло је не Уставу Европске уније.
 Уместо једног уговора како је најпре било предвиђено Уставом, Уговор из Лисабона обухвата:
 Уговор о Европској унији:
 демократски принципи;
 институције;
 Ојачана сарадња; и
 Заједничка спољна и безбедносна политика и Заједничка безбедносна и
одбрамбена политика (као део Заједничке спољне и безбедносне политике),
 Уговор о функционисању Европске уније, и

48
  Повељу о основним правима Европске уније (која је тиме постала део правног поретка
Европске уније).
Повеља о основним правима

 Повеља о основним правима се односи на грађанска и економска права Европске уније.

 Преговоре о Повељи о основним правима је предложила влада Немачке 1999. године.
 Преговори су се одвијали без потешкоћа, изузев приговора Велике Британије и неких пословних
кругова да Повеља о основним правима укључује и нека социјална права чија би примена могла
да резултира повећањем трошкова рада.
 Европски савет је децембра месеца 2000. године у Ници свечано прогласио Повељу о основним
правима. Она тада ипак није била правно обавезујућа.
Лисабонски уговор

 Европска унија је коначно добила статус субјекта међународног права.

 Систем стубова је укинут.
 Европска заједница је постала Европска унија (Европска унија је заменила и наследила Европску
заједницу).
 EUROATOM је остао посебна организација.
 По први пут у историји европске интеграције чл. 50 Уговора о Европској унији предвиђен је
поступак за иступање једне земље чланице из Европске уније.
Лисабонски уговор – Европски парламент

 Европском парламенту је додељено више надлежности.

 Процедура саодлучивања је преименована у редовну законску процедуру која се
примењује у готово свим областима (укључујући и Заједничку пољопривредну политику,
полицијску и правосудну сарадњу у кривичним стварима, питања азила и имиграције).
 Буџетска овлашћења су проширена. Целокупни буџет усвајају Европски парламент и
Европски савет. Подела на обавезне и необавезне трошкове је укинута.
 Европски парламент одобрава кандидата за Председника Европске комисије кога бира
Европски савет, имајући на уму резултате избора за Европски парламент.
 Европски парламент броји седамстотинапедесет посланика плус Председника.
 Земља чланица може имати најмање шест а највише деведесетшест посланика.
 Европски савет на иницијативу и уз сагласност Европског парламента једногласно усваја
одлуку којом се утврђује његов састав.
Лисабонски уговор – Европски савет

 На делу је било јачање улоге Европског савета у институционалном систему Европске уније.
 Европски савет утврђује политичку оријентацију и приоритете, не обављајући
законодавну функцију.
 Европски савет одлучује о броју комесара.
 Европски савет одлучује о броју посланика у Европском парламенту.
 Европски парламент образује савете, поред Савета за опште послове и Савета за спољне
послове.
 Европски савет бира Високог представника за спољне послове и безбедносну политику.
 Уведена је функција Председника Европског савета. Председник Европског савета се бира на
период од двеипо године, уз могућност једног реизбора.

49
Лисабонски уговор – Савет

 Председавање Саветом се мења на сваких шест месеци.

 Саветом за спољне послове председава Високи представник за спољне послове и безбедносну
политику.
 Промена у начину гласања у Савету наступиће 2014. године. Ипак промена ће у потпуности
ступити на снагу тек 2017. године, до када нека земља чланица може затражити примену старог
правила.
 Када Савет одлучује на предлог Европске комисије, квалификовану већину чини 55 %
земаља чланица Савета у којима живи најмање 65 % становништва Европске уније.
 Мањина за блокаду мора бројати најмање четири земље чланице са више од 35 %
становништва Европске уније.
 Када Савет не одлучује на предлог Европске комисије или Високог представника за
спољне послове и безбедносну политику, квалификовану већину чини најмање 72 %
земаља чланица Савета у којима живи најмање 65 % становништва Европске уније.
Лисабонски уговор – Европска комисија

 Од 2014. године број комесара би требало да одговара броју дветрећине земаља чланица (по
систему равномерне ротације између земаља чланица), осим уколико Европски савет једногласно
не донесе другачију одлуку.
Лисабонски уговор – подела надлежности између Европске уније и земаља чланица

 Чл. 2 Уговора о функционисању Европске уније

1. Искључива надлежност Европске уније
 Земље чланице могу усвајати правне акте само уколико су за то овлашћене од
стране Европске уније или пак уколико поседују овлашћење за спровођење аката
Европске уније.
2. Подељена надлежност
 И Европска унија и земље чланице могу усвајати правне акте. Земље чланице врше
своју надлежност у мери у којој Европска унија није предузела мере за
остваривање надлежности. Ако Европска унија престане да врши своје
надлежности, земље чланице их поново преузимају.
3. Координација
 Земље чланице ће координирати своје економске политике и политике
запошљавања у оквиру аранажмана које Европска унија обезбеђује у складу са
Лисабонским уговором.
4. Европска унија утврђује и спроводи Заједничку спољну и безбедносну политику,
укључујући и постепено уобличавање Заједничке одбрамбене политике.
5. У одређеним областима Европска унија има надлежност да подржава, координира или
допуњава деловање земаља чланица, чиме не сме да наруши надлежности земаља чланица.
 Чл. 3 Уговора о функционисању Европске уније
 Европска унија поседује искључиву надлежност у областима:
1) царинске уније,
2) правила конкуренције на унутрашњем тржишту,
3) монетарне политике за земље чланице чија је валута евро,
4) очувања биолошких ресурса у мору у оквиру Заједничке политике рибарства, и
5) Заједничке трговинске политике.
 Европска унија поседује искључиву надлежност да закључује међународне уговоре
уколико је то неопходно за вршење њених надлежности.
50
  Чл. 4 Уговора о функционисању Европске уније – подељене надлежности
 Унутрашње тржиште
 Одређени аспекти социјалне политике (дефинисани Лисабонским уговором)
 Економска, социјална и територијална кохезија
 Пољопривреда и рибарство (изузев очувања биолошких ресурса у мору)
 Заштита животне средине
 Заштита потрошача
 Транспорт
 Трансевропске мреже (Transeuropean Networks – TEN)
 Енергетика
 Област слободе, безбедности и правде
 Заједнички безбедносни аспекти у питањима јавног здравља (дефинисани Лисабонским
уговором)
 Истраживање и технолошки развој
 Развојна сарадња и хуманитарна помоћ
 Чл. 5 Уговора о функционисању Европске уније – координација
 Европски савет усваја широке смернице за економске политике. Посебне одредбе се
примењују на земље које су прихватиле евро као валуту.
 Европска унија дефинише смернице за координацију политика запошљавања земаља
чланица.
 Европска унија може предузимати иницијативе у циљу обезбеђивања координација
социјалних политика земаља чланица.
 Чл. 6 Уговора о функционисању Европске уније
 Европска унија има надлежност да подржава, координира и допуњава деловање земаља
чланица на европском нивоу у областима:
1) заштите и унапређења људског здравља,
2) индустрије,
3) културе,
4) туризма,
5) образовања; професионалног оспособљавања; омладине и спорта,
6) цивилне заштите (спречавања и борби против катастрофа), и
7) административне сарадње.
Лисабонски уговор – Одредбе о демократским принципима (Наслов II Уговора о Европској унији)

 Функционисање Европске уније је засновано на представничкој демократији.

 Грађани Европске уније су представљени у Европском парламенту.
 Земље чланице су представљене у Европском савету.
 Владе земаља чланица су представљене у Савету.
 Политичке партије на европском нивоу доприносе формирању европске политичке свести
и изражавању воље грађана Европске уније.
 Европска грађанска иницијатива
 Чл. 11 став 4 Лисабонског уговора предвиђа да најмање милион грађана Европске уније из
већег броја земаља чланица може покренути грађанску иницијативу којом се Европска
комисија позива да у оквиру својих надлежности утврди предлог о неком питању које је
по мишљењу грађана неопходно регулисати правним актом Европске уније у циљу
примене Лисабонског уговора.
 Улога националних парламената
 Предлози законских аката морају бити достављени и националним парламентима, осам
недеља пре стављања на дневни ред Савета.
51
  Уколико једна трећина националних парламената (односно једна четвртина у питањима
која се односе на Простор слободе, безбедности и правде) сматра на начело
супсидијарности није испоштовано, предлагач је дужан да преиспита предлог.
 Уколико већина националних парламената сматра да начело супсидијарности у оквиру
редовне законске процедуре није испоштовано, Европска комисија мора да преиспита
предлог. Уколико остане при њему, мишљења националних парламената морају бити
достављена Савету и Европском парламенту.
Лисабонски уговор – Флексибилност

 Чл. 326-334 Уговора о функционисању Европске уније предвиђају детаљнију процедуру за

примену Флексибилности (Ојачане сарадње).
 Флексибилност не може бити примењивана у областима искључиве надлежности
Европске уније.
 Захтев из области Заједничке спољне и безбедносне политике мора бити поднет Савету.
 Захтеви из других области се подносе Европској комисији. Захтев одобрава Савет, на
предлог Европске комисије и након добијене сагласности од стране Европског
парламента.
 У свим случајевима о захтевима одлучује Савет.
 Процедура за накнадно укључивање земаља подразумева испуњавање услова и прелазне
мере.
 Трошкови ближе сарадње падају на терет земаља учесница, осим ако Савет једногласно не
одлучи другачије.
 Чл. 20 Уговора о Европској унији предвиђа девет као минимални број земаља учесница.
Лисабонски уговор – Поступак измене Лисабонског уговора (чл. 48 Уговора о Европској унији)

 Редовна процедура за ревизију

 Влада сваке земље чланице, Европски парламент и Европска комисија могу поднети
Савету предлог за измену Лисабонског уговора. Европски савет простом већином доноси
одлуку о сазивању конвенције састављене од представника националних парламената,
шефова држава или влада земаља чланица, Европског парламента и Европске комисије
(док Европска централна банка бива консултована само уколико се ради о питањима из
монетарне области). Конвенција разматра предлоге измена и консензусом усваја
препоруку о сазивању конференције.
 Европски савет може након добијене сагласности Европског парламента простом већином
избећи сазивање конвенције уколико обим планираних измена то не оправдава. У том
случају сам Европски савет утврђује мандат конференције представника влада земаља
чланица.
 Измене које конференција усвоји морају, као и у ранијим случајевима, бити ратификоване
од стране свих земаља чланица.
 Поједностављена процедура за ревизију
 Влада сваке земље чланице, Европски парламент и Европска комисија могу Европском
савету поднети предлог за ревизију трећег дела Уговора о функционисању Европске уније
(који обухвата политике и унутрашње акције Европске уније – унутрашње тржиште,
слободан промет роба, пољопривреду и рибарство, слободу кретања лица; услуга и
капитала, Простор слободе; безбедности и правде, саобраћај, конкуренцију, порески
систем, приближавање законодавстава, економску и монетарну политику, запосленост,
социјалну политику, Европски социјални фонд, образовање, стручно оспособљавање,
омладину и спорт, културу, јавно здравље, заштиту потрошача, трансевропске мреже,

52
 индустрију, економску; социјалну и територијалну кохезију, научна истраживања,
технолошки развој и свемир, животну средину, енергију, туризам и цивилну заштиту).
 Европски савет једногласно доноси одлуку. Одлука ступа на снагу након њеног
одобравања од стране сваке земље чланице у складу са њеним уставним одредбама.
 Passerelle – клаузула премошћавања (чл. 48 став 7 Уговора о Европској унији)
 Када је Уговором о функционисању Европске уније или Насловом V Уговора о Европској
унији (Заједничка спољна и безбедносна политика) предвиђено да Савет једногласно
доноси одлуке у некој области или у неком случају, Европски савет може усвојити одлуку
којом овлашћује Савет да одлучује квалификованом већином у тој области или у том
случају. Овај став се не примењује на одлуке које су повезане са војним питањима или се
налазе у домену одбране.
 Када Уговор о функционисању Европске уније предвиђа да Савет усваја законске акте на
основу посебне законске процедуре, Европски савет може усвојити одлуку којом одобрава
да се наведени акти усвајају у складу са редовном законском процедуром.
 Свака иницијатива ове врсте коју покрене Европски савет мора бити достављена
националним парламентима. У случају противљења неког националног парламента у року
од шест месеци, одлука неће бити усвојена.
Лисабонски уговор – Заједничка спољна и безбедносна политика

 Увођење Високог представника за спољне послове и безбедносну политику објединило је

дотадашње функције високог представника и комесара за спољне послове.
 Високи представник за спољне послове и безбедносну политику истовремено обавља функцију
заменика председника Европске комисије и председавајућег Саветом за спољне послове.
 Надлежности Високог представника за спољне послове и безбедносну политику
 Израда предлога за дефинисање Заједничке спољне и безбедносне политике
 Старање о примени одлука Европског савета и Савета
 Представљање Европске уније пред трећим земљама, у међународним организацијама и на
међународним конференцијама у областима спољне и безбедносне политике (однос са
Председником Европског савета)
 Високи представник за спољне послове и безбедносну политику се у вршењу својих задатака
ослања на Европску службу за спољно деловање (European External Action Service – EEAS).
 Упркос институционалној вези коју Високи представник за спољне послове и безбедносну
политику остварује са Европском комисијом, Заједничка спољна и безбедносна политика је и
након укидања стубова задржала међувладин карактер.
 Европски савет једногласно доноси опште смернице у области Заједничке спољне и
безбедносне политике, а Савет министара спољних послова одлуке једногласно
формулише.
 Одлучивање квалификованом већином је могуће само уколико се ниједна земља чланица
не успротиви. Уколико нека земља чланица због виталних интереса националне политике
најави противљење, неће се гласати већином.
 Међудржавни карактер Заједничке спољне и безбедносне политике огледа се и у врло скромним
могућностима за укључивање Европског парламента.
 Високи представник за спољне послове и безбедносну политику редовно информише
Европски парламент. Ставови европског пасрламента се разматрају са дужном пажњом.
 Следствено чл. 275 Уговора о функционисању Европске уније Суд правде Европске уније није
надлежан за област Заједничке спољне и безбедносне политике.
 Суд правде Европске уније је надлежан да спречи да Заједничка спољна и безбедносна
политика наруши поделу надлежности унутар Европске уније.

53
  Суд правде Европске уније је надлежан за контролу одлука којима је предвиђено усвајање
рестриктивних мера према физичким и правним лицима које је Савет усвојио на основу
специфичних одредби о Заједничкој спољној и безбедносној политици.
 У Заједничку спољну и безбедносну политику спада и Заједничка безбедносна и одбрамбена
политика (ЗБОП).
 Заједничка безбедносна и одбрамбена политика носи још израженији међудржавни
карактер – све одлуке се доносе једногласно.
 Заједничка безбедносна и одбрамбена политика поштује обавезе проистекле из Уговора о
Североатлантском пакту.
 Новина је и одредба да су земље чланице у случају да нека земља чланица на својој
територији буде жртва оружане агресије дужне да јој пруже сву расположиву помоћ (чл.
42 став 7).
 Петерсбершки задаци су проширени.
i. Допуњени су заједничким операцијама разоружавања, војним саветима и
техничком подршком.
ii. Задаци војних снага у управљању кризама су допуњени постконфликтном
стабилизацијом.
 Европској одбрамбеној агенцији је поверена координациона улога у развоју одбрамбених
капацитета.
 Механизам флексибилности
 Спровођење Петерсбершке мисије Савет може поверити групи земаља које то желе и које
располажу потребним капацитетима.
 Могућност Сталне структуиране сарадње (дефинисане чл. 46 Уговора о Европској унији
а детаљније регулисане Протоколом о сталној структуираној сарадњи) има земља
чланица чији војни капацитети испуњавају више стандарде - упоредиво са појачаном
сарадњом у другим областима.
Наслов V Уговора о функционисањи Европске уније – Простор слободе, безбедности и правде

 У области Простора слободе, безбедности и правде долази до низа важних измена од којих
већина иде у правцу комунитаризације.
 На делу је проширење употребе редовне законодавне процедуре.
 Омогућена је Ојачана сарадња између групе земаља чланица у полицијској сарадњи и
казненопоправним питањима.
 У оквиру Савета установљен је Стални комитет за унутрашњу безбедност (COSI) који је
надлежан за јачање оперативне сарадње националних органа земаља чланица.
 Лисабонски уговор предвиђа успостављање Европског тужилаштва за борбу против преступа који
погађају финансијске интересе Европске уније.


ТЕОРИЈЕ МЕЂУНАРОДНИХ ОДНОСА И ЕВРОПСКА ИНТЕГРАЦИЈА

Отворена питања европске интеграције

 Где су границе Европске уније?

 Свака европска држава која поштује вредности на којима почива Европска унија и која се
прихвати обавезе да их унапређује може аплицирати за чланство.
 Турска?
 Украјина?
 Каква је заједница Европска унија?
54
  Федерација?
 Регионална организација?
 Која је улога Европске уније на међународној сцени?
 Обезбеђивање мира у Европи?
 Стварање нове међународне силе?
 Који тип тржишне економије представља Европска унија?
 Неолиберални или социјални модел државе благостања?
Европска интеграција у светлу теорија међународних односа

 И међувладин приступ, либерални међувладин приступ и институционализам рационалног

избора деле следеће претпоставке реализма:
1. о примату и централној улози држава у међународним односима (у поређењу са улогом
наднационалних или транснационалних актера), и
2. о понашању држава као рационалних актера који теже да увећају своју корист.
 Међутим, поменути приступи разликују се у виђењима:
1. природе преференција држава,
2. притиска безбедносног окружења, и
3. утицаја међународних институција на уобличавање интеракција међу државама и
стварање потенцијално моћних наднационалних актера.
Реализам

 Стварање Европске заједнице је последица биполарности Сједињене Америчке Државе-

Совјетски Савез.
 Захваљујући чињеници да су Сједињене Америчке Државе биле гарант западноевропске
безбедности, земље чланице су се могле посветити интеграцији не страхујући од безбедносних
претњи својих европских партнера. (Кенет Волц)
 Џон Миршајмер је 1990. године тврдио да би колапс Совјетског Савеза и повлачење Сједињених
Америчких Држава из одбране Европе резултирали порастом забринутости у погледу релативних
добити међу земљама чланицама, посебно у погледу немачке моћи и намера, и ставило на пробу
будући ток европске интеграције.
 Стивен Волт је 1999. године предвидео растуће тензије у односима између Сједињених
Америчких Држава и Европске уније, будући да дубоке структурне снаге производе различите
геополитичке интересе у Европи и Сједињеним Америчким Државама.
 Земље Европске уније ће услед релативно нижег нивоа издвајања за одбрану, споријег
економског раста и демографских проблема имати све ужи простор у свету којим ће доминирати
Сједињене Америчке Државе и силе у успону. (Роберт Киохен)
 Како показује анализа неокласичног реалисте Фарида Закарије, Сједињене Америчке Државе су
биле у стању да пројектују моћ тек када су централизовале свој политички систем. Зато се намеће
питање може ли Европска унија да оствари безбедносну аутономију а да не постане држава.
 Последњих година група теоретичара, углавном неокласичних реалиста, бави се Заједничком
спољном и безбедносном политиком, критикујући нормативистички концепт Европске уније као
нормативне силе.
 Адријан Хајд-Прајс је при ставу да универзалистичке тврдње Европске уније служе као
инструмент колективне хегемоније.
 Роберт Киохен тврди да залагање Европске уније за међународне институције и право
представља одраз њене војне слабости.
 Питање је у којој је мери Европска унија привржена међународном праву. Када је то у
њеном интересу, крши га попут Сједињених Америчких Држава и осталих земаља.
55
Неофункционализам

 Неофункционализам представља плуралистичку теорију међународне политике.

 Најистакнутији представници неофункционализма су Ернест Хас, Леон Линдберг и Филип
Шмитер.
 Неофункционализам је нарочито био утицајан током шездесетих и седамдесетих година XX века.
 За разлику од реалистичког виђења, неофункционализам тврди да на регионалну интеграцију не
утичу само државе већ и недржавни актери попут носилаца организованих интереса, пре свега
економских, и наднационалних институција.
 Неофункционализам је указивао:
 на утицај политичких процеса у државама на њихово деловање у међународним односима,
и
 на чињеницу да су међународне активности држава резултат плуралистичког политичког
процеса који карактерише модерна индустријализована друштва, а у којем на владине
одлуке утичу различите интересне групе.
 Присталице неофункционализма су очекивале да ће се представници организованог интереса
међусобно повезивати на међународном нивоу.
 Истичући значај недржавних актера, неофункционалисти су указивали на значај
мултинационалних корпорација.
 Неофункционалисти су Европску комисију видели као најзначајнијег недржавног међународног
актера. Наиме, неофункционалисти су уочили јединствен положај Европске комисије који јој
омогућава да манипулише националним међународним притисцима на националне владе у циљу
унапређивања процеса европске интеграције, чак и онда када националне владе томе нису
склоне.
 Секторска интеграција ствара сопствени подстицај за ширење на читаву економију. Овај ефекат
spillover-а услед међузависности различитих сектора економије доводи до проширења
интеграције са појединих и на остале секторе.
 Хас је указивао на два типа spillover-а – функционални и политички.
 Функционални spillover произилази из чињенице да је немогуће изоловати један сектор од
другог.
 Секторска интеграција води ка политичкој, као процесу у коме „политички актери из
више различитих националних положаја постају убеђени да преусмере своје лојалности;
очекивања и политичке активности ка новом центру”.
 Неофункционалисти су предвидели да ће, када дође до процеса интеграције у једном економском
сектору, интересне групе почети да делују на наднационалном нивоу и постати заговорници
продубљивања интеграције, утичући у том смислу и на националне владе, што ће такође
подстицати организовани интерес из других економских сектора да следе тај пут.
 Следствено Хасу, политичка интеграција ће бити резултат личног интереса политичких елита
којима ће наднационална интеграција постати профитабилна.
 Неофункционализам је предвидео да ће spillover притисцима на националне владе доприносити и
сама Европска комисија, као и да ће манипулисати њима.
 Као што су неофункционалисти предвидели, Европска комисија је подстицала настанак група за
притисак на нивоу читаве Европске заједнице и дискретно развијала парарелне односе са
националним интересним групама и националним бирократијама као својим могућим
савезницима у вршењу притиска на националне владе.
 Државе нису једини и више не могу бити доминантан фактор у регионалном односно
међународном систему.
 Интереси, пре него заједнички идеали или идентитет, представљају покретачку снагу
интеграције. Међутим, интереси се временом мењају.
56
  Одлуке о интеграцији се доносе са врло несавршеним знањем о њиховим последицама и често
под притиском рокова или претећих криза. Будући да не постоје историјски преседани, актери
лако могу погрешити у процени не само својих могућности да консензусом испуне договорене
циљеве већ и утицај тих напора на остварење других циљева око којих не постоји консензус.
 Најбоље домене за спровођење интеграције представљају одређене функције или сектори,
почевши од оних који су најмање контроверзни. Због високе међузависности између функција и
сектора, напредак у решавању конкретних проблема у једној области неминовно ће утицати на
функционисање и интересе у другим областима, што може резултирати захтевима за њихово
укључивање у процес.
 Будући да актери укључени у процес интеграције не могу бити ограничени само на националне,
теорија интеграције мора узети у обзир и улогу наднационалних актера који, иако формално
контролисани од стране држава, временом могу развити сопствени дух и увести идеје и програме
који се не могу свести на преференције националних актера.
 Стратегије у погледу интеграције су конвергентне а не идентичне. Актери постижу сагласност о
правилима и политикама не зато што имају исти циљ већ због тога што се њихове различите
преференције преклапају. Из тога произилази да ће, када из процеса проистекну разлике у
позитивним и негативним ефектима, актери одговорити различитим захтевима за промену
правила и политика.
 Исходи међународне интеграције нису унапред одређени ни оснивачким уговором ни каснијим
споразумима. Због тога сваки споразум треба схватити као привремени резултат процеса који
траје а не као коначни производ или стабилну равнотежу.
 Иако су му касније упућиване бројне критике, пре свега на рачун ставова о политичкој
интеграцији, неофункционализам је дао изузетан допринос разумевању процеса интеграције.
 Утицај неофункционализма је нарочито био изражен у раној фази европске интеграције, када се
чинило да је ова теорија непогрешива.
 Међутим, шездесетих година протеклог века са коришћењем вета, пре свега од стране де Гола,
постало је јасно да националне владе нису изгубиле моћ и да су спремне да је користе како би
одредиле правац и домашај интеграције, што је утицало на појаву тзв. међувладиног приступа.
Међувладин приступ

 Стенли Хофман је шездесетих година прошлог века полазећи од виђења улоге држава које је
много ближе реализму упутио пар критика на рачун неофункционализма.
 Европска интеграција се мора посматрати у глобалном контексту – она је само један
аспект међународног система. Међународне околности се могу променити.
 Једини моћни актери процеса европске интеграције јесу националне владе – оне
контролишу природу и брзину интеграције са циљем да заштите и унапреде националне
интерее.
 Уколико им се интереси поклапају, националне владе могу пристати на тешњу
интеграцију у техничким и функционалним секторима, али се процес интеграције неће
проширити на подручја „високе политике” као што су национална безбедност и одбрана.
 Хофман је придавао одређени значај утицају унутрашње политике. Хофман је уважавао
чињеницу да и други интереси осим оног владиног имају улогу у процесу интеграције, али само у
„обичној политици”. Он је био при ставу да интересне групе имају утицај у мање битним
секторима.
 Моћ националних влада у процесу европске интеграције полази од две чињенице:
1. да државе поседују суверенитет, и
2. да националне владе поседују политички легитимитет јер су једини демократски изабрани
актери процеса европске интеграције.

57
  Аутономија држава је много већа од оне коју осликава неофункционализам. Наиме, државе су
независни актери али су њихове владе ограничене положајем државе у међународном систему.
Либерални међувладин приступ

 Главни представник либералног међувладиног приступа је Ендрју Моравчик.

 Либерални међувладин приступ је заснован на либералним теоријама међународне
међузависности, теоријама међународне политичке економије и функционалној теорији режима.
 Суштина либералног међувладиног приступа може бити исказана у три елемента:
1. рационално деловање држава,
2. либерална теорија уобличавања националних преференција, и
3. међувладина анализа преговора између држава.
 У складу са либералним теоријама међународних односа које су усмерене на разматрање односа
држава-друштво, Моравчик износи мишљење да национални интереси нису непроменљиви и да
представљају резултат:
1) унутрашњег политичког процеса у коме се друштвене групе боре за утицај,
2) националних и транснационалних коалиција, и
3) препознавања нових политичких алтернатива.
 Разумевање унутрашње политике сваке земље представља предуслов за анализу стратешке
интеракције земаља чланица Европске уније.
 Циљ земаља чланица је заштита и унапређење сопствених националних интереса. Свака земља
учесница процеса европске интеграције настоји да максимизира своју корист.
 Националне владе остају господари свих одлука у процесу европске интеграције и тај процес ће
ићи онолико далеко колико су националне владе спремне то да дозволе.
 Европска интеграција представља деловање дипломатије у условима који пружају посебно
повољне могућности за обезбеђивање колективних добара. Европска унија је у суштини форум за
међудржавне преговоре.
 Земље чланице су једини значајни актери на европском нивоу, док друштвени актери врше
утицај само кроз домаће политичке структуре земаља чланица.
 Политика се на нивоу Европске уније води кроз преговоре између земаља чланица или кроз
пажљиво одређено делегирање овлашћења. У оба случаја националне владе остају центар моћи у
Европској унији.
 Моравчик процес европске интеграције види као игру на два нивоа.
 Први ниво чине унутрашњи политички процеси који одређују дефинисање националног
интереса и позицију са којом националне владе улазе у међусобне преговоре.
 Други ниво чине преговори на нивоу Европске уније и начин на који се од
супростављених интереса долази до заједничког става. На овом нивоу процес се одвија у
две фазе:
I. фаза – постизање сагласности о томе каква заједничка политика представља
најбоље решење за проблем који Европска унија настоји да реши, и
II. фаза – постизање споразума о одговарајућем институционалном аранжману.
 Моравчик сматра да најкрупнији кораци у правцу дубље интеграције не представљају резултат
деловања наднационалних организација, коалиција пословних група или непредвиђених spillover-
а дотадашњег тока интеграције већ резултат постепеног приближавања преференција
најмоћнијих земаља чланица које најпре међусобно окончају кључне преговоре а потом мањим и
земљама чланицама које оклевају понуде компензацију.
 Институције које настају у оваквим преговорима служе да обезбеде информације и умање
трансакционе трошкове за државе чланице, али не воде пренос власти или лојалности са
националних држава на нови центар, како су то тврдили неофункционалисти. Супротно томе,

58
 Моравчик сматра да европска интеграција јача положај националних извршних власти у домаћем
политичком поретку.
 Резултати преговора у Европској унији одражавају преговарачку позицију држава. Претерано
придавање значаја формалном преносу надлежности на Европску унију често сакрива чињеницу
да не долази до стварног преноса суверенитета.
 Моравчик истиче да ради остваривања увида у процес европске интеграције, који пре свега
поседује регулаторни карактер, треба проучавати развој јавних политика Европске уније а не
само формални пренос надлежности.
 Оно што Европску унију разликује од сваког другог међународног режима јесте пренос
суверенитета кроз одлучивање квалификованом већином и делегирање суверених овлашћења. По
Моравчику, за националне владе су то механизми којима се повећава кредибилност обавезивања
од стране земаља чланица, посебно у оним областима у којима постоји опасност да националне
владе (или њихове наследнице) одустану од претходних аранжмана. Заправо, реч је о напорима
да се разреше проблеми несавршеног уговарања; праћења и испуњавања преузетих обавеза.
 Најчешће критике које се упућују либералном међувладином приступу односе се на његову
преокупираност „великим” одлукама (попут оних о реформама Оснивачких уговора) и
занемаривање функционисања Европске уније у периодима између историјских одлука
укључујући и потцењивање утицаја тог функционисања на процес европске интеграције.
 Либералном међувладином приступу се може упутити и замерка на рачун његове неспособности
да објасни еволуцију улоге Европског суда правде.
Нови институционализам

 Нови институционализам Европску унију схвата као систем противтежних институција у коме се
рационални актери понашају стратешки како би остварили жељени резултат.
 Најистакнутији представници новог институционализма су Џорџ Цебелис, Џефри Гарет и Марк
Полак.
 Следствено новом институционализму, институције јесу битне. Институције, иако играју
посредничку улогу, нису неутрална подручја на којима се укршптају политичке снаге, већ
представљају трајне и повезане сетове правила (како формалних тако и неформалних) која
одређују начине понашања, ограничавају државе и уобличавају очекивања.
 Институције нису неутрална подручја јер институционалне структуре и правила утичу на
приступ политичком процесу, чинећи га више или мање доступним различитим друштвеним
групама.
 Институционалисти за разлику од конструктивиста прихватају тезу Едрјуа Моравчика о
националним преференцијама, али се не слажу са његовим моделом међувладиних нагодби,
тврдећи да постојеће институције Европске уније уобличавају и ограничавају међувладино
вођење политике на начин који либерални међувладин приступ не узима у обзир.
 Нови институционализам можемо поделити на:
1. институционализам рационалног избора,
2. социолошки институционализам, и
3. историјски институционализам.
 Институционализам рационалног избора
 Институционализам рационалног избора је кроз радове Џорџа Цебелиса, Џефрија Гарета
и Марка Полака пружио значајан допринос разумевању начина на који функционишу
институције Европске уније; легислативног процеса и начина којим наднационални
актери успевају да достигну одређени степен аутономије који им омогућава да остваре
сопствени утицај на политички процес.
 Применом principal agent модела указује се на тешкоће принципала (националних влада)
да контролишу деловање њихових агената (наднационалних институција).
59
 i. Како расту број и обим делегираних овлашћења, расту и тешкоће у праћењу
деловања агената.
ii. Како је са проширењима Европске уније растао број принципала, повећавала се
улога агената у стварању коалиција.
iii. Са порастом удела већинског одлучивања, растао је и утицај агената у процесу
постизања већине.
 Аутономија агената варира од области до области и током времена, у зависности од
преференција земаља чланица; дистрибуције информација између принципала и агената и
правила по којима се доносе одлуке, било по питању санкција, било по питању усвајања
нове регулативе.
 Док се пренос овлашћења са националних влада на Европску комисију и Суд правде
Европске уније лако објашњава потребом смањења трансакционих трошкова вођења
политике на нивоу Европске уније, пренос овлашћења на Европски парламент је теже
објаснити истом логиком.
 У случају Европског парламента, пренос овлашћења је у већој мери био мотивисан
настојањима националних влада да умање демократски дефицит на нивоу Европске уније,
што би се пре објаснило логиком примереног понашања која карактерише социолошки
институционализам.
 Социолошки институционализам
 Социолошки институционализам је блиско повезан са социјалним конструктивизмом.
 Социолошки институционализам заступа став да институције не утичу само на стратешке
прорачуне актера, већ и на њихове преференције и идентитете.
 Док институционализам рационалног избора заступа став да рационални актери стварају
институције како би ефикасно остварили одређене циљеве, социолошки
институционализам брани став да се институције често стварају и развијају зато што
доприносе друштвеној легитимацији пре него ефикасности.
 У складу са поменутим, рационалистичкој логици инструменталности се супротставља
социолошка логика примерености.
 Попут социјалног конструктивизма и социјални институционализам доприноси бољем
разумевању начина функционисања институција Европске уније. Он се, на пример, бави
разликама у начину деловања између различитих директората у оквиру Европске уније и
функционисањем формално међувладиних тела у којима се временом развија посебан
начин рада (као што је то случај са COREPER-ом).
 Историјски институционализам
 Најистакнутији представник историјског институционализма је Пол Пирсон.
 Историјски институционализам прихвата основне поставке међувладиног приступа.
Међутим, он указује:
a. да постоје ограничења за земље чланице и да се јављају процепи у њиховој
контроли над развојем институција и политика Европске уније, и
b. да су поменути фактори значајнији него што то међувладин приступ признаје и
уочљивији када се европска интеграција посматра као временски процес.
 Актери могу бити у снажној почетној позицији, настојећи да максимизирају своје
интересе, а ипак спровести институционалне и политичке реформе које суштински
мењају њихову сопствену позицију (или позицију њихових наследника) на начине који
нису били предвиђени и(ли) жељени.
 Узроци настанка разлика између преференција земаља чланица и стварног
функционисања институција и политика Европске уније леже у:
1. делимичној аутономији институција Европске уније,
2. ограниченом временском хоризонту доносиоца политичких одлука,
3. великом потенцијалу за настанак неочекиваних последица, и
60
 4. вероватноћи мењања преференција представника земаља чланица.
 Делимична аутономија институција Европске уније
i. Наднационални актери уживају одређени степен аутономије.
ii. Нове институције на политичкој сцени представљају нове актере, који имају
сопствене интересе који се могу разликовати од интереса њихових оснивача, а
поседују и ресурсе као што су експертиза и делегирана овлашћења које могу
употребити кад год се укаже прилика.
iii. Земље чланице су на нивоу Европске уније морале створити институције које ће
омогућити ефикасно одлучивање и спровођење политика – институције са
значајним овлашћењима.
iv. Поседујући овлашћења, а тиме и ресурсе, институције нису пасивни инструменти
земаља чланица.
v. Историја европске интеграције показује да су институције користиле сва
расположива средства, укључујући и политичке ресурсе, да би прошириле своју
аутономију; увећале своју моћ и јаз у вршењу контроле од стране земаља чланица.
vi. Са своје стране, земље чланице углавном теже да ограниче институције Европске
уније, али се тим ограничењима супротставља неопходност вршења растућег броја
све сложенијих функција на нивоу Европске уније.
vii. Институције Европске уније, Европска комисија; Суд правде Европске уније и
Европски парламент пре свих, користе све могућности да увећају своју моћ, и у
томе су знатно успевале, што у одређеној мери потврђује неофункционалистичка
предвиђања. Европска комисија то чини правом иницијативе, експертизом,
информацијама итд., Суд правде Европске уније вршећи „конституционализацију”
Европске уније а Европски парламент користећи свој политички утицај који га је
довео до позиције колегислатора.
 Ограничен временски хоризонт доносиоца политичких одлука
i. Многе последице политичких одлука, нарочито крупних институционалних
реформи, јављају се на дужи рок, док су политичари претежно заинтересовани за
краткорочне последице свог деловања у складу са изборним циклусом. Тако се
догађа да су дугорочне институционалне последице само резултат акција које су
предузимане у тренутном политичком интересу.
 Неочекиване последице
i. Чак и када политичари не би били претежно усмерени на краткорочне последице
свог деловања и њихово одражавање на остатак власти, и даље би постојала велика
могућност за њихов настанак.
ii. Сложени друштвени процеси са великим бројем актера чине све одговоре тешко
предвидљивим.
iii. У Европској унији је могућност настанка неочекиваних последица још изгледнија,
посебно ако се има у виду да њу, за разлику од већине међународних организација,
карактерише велики број области деловања. Са растом броја актера и броја одлука
које се доносе расту и њихови међусобни утицаји – како актера једних на друге,
тако и политика међусобно.
iv. Са умножавањем неочекиваних последица расте и вероватноћа настанка јаза у
вршењу контроле од стране земаља чланица.
 Промене преференција земаља чланица
i. Пирсон сматра да у погледу институција и политика Европске уније временом
долази до промене преференција земаља чланица, а као разлоге наводи:
1. измењене околности,
2. промене влада, и
3. тежње да свака влада остави трага у политикама Европске уније.
61
 ii. Услед тога, на нивоу Европске уније временом долази до развоја аранжмана који
се разликују од првобитно замишљених.
iii. Сама чињеница настанка неочекиваних последица није ништа необично, али
Пирсон истиче да у случају Европске уније оне често неће бити уклоњене.
iv. Присталице међувладиног приступа сматрају да земље чланице, када временом
уоче неочекиване последице, предузимају ефективна решења за њих. Пирсон
изражава неслагање са таквим мишљењем и износи три разлога који отежавају
примену ефективних решења:
1. отпор наднационалних актера,
2. институционалне препреке за реформе, и
3. високе трошкове излаза и sunk costs (трошкове „потапања”).
 Отпор наднационалних актера
a. Институције Европске уније располажу знатним политичким ресурсима које могу
користити да се одупру већој контроли земаља чланица – попут могућности да
користе интересе земаља чланица супротстављајући их једне другима и користећи
информациону асиметрију. Али, у крајњем случају увек су земље чланице те које
имају већу тежину, пре свега због тога што оне имају моћ да промене основна
правила функционисања Европске уније, укључујући и правила која се односе на
институције.
 Институционалне препреке за реформе
i. Често је тешко изменити раније спроведене реформе или одлуке.
ii. Најефикаснији начин да земље чланице поврате чврсту контролу над
институцијама и уклоне непредвиђене последице свакако је реформа Оснивачких
уговора, али то је уједно и најсложенији пут – неопходно је остварити
једногласност односно већину а потом спровести и процедуру ратификације у
националним парламентима.
iii. Мање компликовани начин је промена одређене политике, али ни она није нимало
једноставна – постизање једногласности или квалификоване већине представља
врло захтеван подухват.
 Високи трошкови излаза и sunk costs
i. Сваки развој неке од политика Европске уније доводи до индивидуалних,
институционалних и организационих прилагођавања која потом могу изазвати
високе трошкове напуштања политике која је до тада вођена. Такви трошкови
познати су под називом sunk costs (трошкови „потапања”).
ii. Када су се актери прилагодили претходно усвојеним правилима, очекује се да ће та
правила и даље бити примењивана, што ограничава маневарски простор земљама
чланицама да унесу крупније измене.
Социјални конструктивизам

 Социјални конструктивисти (Кристиансен, Јоргенсен и Винер - "The social construction of

Europe" – Journal of European Public Policy из 1999. године) сматрају да је неопходно разматрати
утицај социјалног контекста како би се разумело како је европска интеграција доспела до
садашњег степена као и да не треба занемаривати конструктивну снагу самог процеса
интеграције.
 Не претендујући да развију целовиту теорију европске интеграције, социјални конструктивисти
се баве феноменима попут норми; правила; дискурса; делиберативних процеса; настанка
колективних идентитета; комуникативне акције итд.. Социјални конструктивисти сматрају да је
међусобно конституишућа социјална акција значајан фактор који води ка конструкцији
идентитета а тиме и интереса и деловања у међународним односима.
62
 Социјални конструктивисти критикују објашњење Ендрјуа Моравчика о уобличавању
националних преференција, сматрајући да он игнорише утицај који врши само чланство у
Европској унији („Чланство јесте битно.”).
 Према мишљењу социјалних конструктивиста, европска интеграција врши трансформативни
утицај на европске државне системе, и реално је прихватити да су се у процесу европске
интеграције мењали и идентитети, а са њима и интереси учесника у процесу.
 Институције Европске уније не уобличавају само понашање већ и преференције и идентитете,
како појединаца тако и земаља чланица.
 Конструктивистичка истраживања процеса европске интеграције као стварања политичке
заједнице могу уопштено бити разврстана у три правца.
1. Један правац изучава улогу правила и норми.
 Социјални конструктивисти као правила и норме Европске уније не посматрају
само Оснивачке уговоре, секундарну легислативу и судску праксу Суда правде
Европске уније, већ и често неписане административне процедуре и обичаје у
политичкој и административној пракси Европске уније у процесима усвајања и
примене политика Европске уније, као и велики број међуинституционалних
споразума.
 Европска унија више није заснована само на почетном скупу политичких и
правних тела. Она сада укључује и норме које сви деле и општеприхваћена
правила и процедуре одлучивања.
2. Други правац истраживања је усмерен на питање односа појединца и настајуће политичке
заједнице, како у погледу развоја права грађанства Европске уније тако и по питању
(ре)конструкције идентитета.
 Предмет истраживања су процеси који воде изградњи заједнице и, у том
контексту, формирања идентитета, како у погледу природе потенцијалног
„европског идентитета” тако и реконструкције националних идентитета под
утицајем процеса интеграције, и најзад питања плуралитета националних
идентитета и култура и мере до које европски политички идентитет и култура могу
бити засновани на таквим разликама.
 Ова истраживања су усмерена на могућност постојања неетничке, постнационалне
заједнице грађана као и постнационалног конституционализма. Конструкција
„Европе” је зависила и од упоредне конструкције „других” у односу на које се
перципира конструкција европског идентитета, а то води питању укључивања и
искључивања „других” односно различитим националним и временским
тумачењима тога шта заправо чини „Европу”.
3. Трећи правац истраживања је усмерен на питање језика и дискурса.
 Ова група социјалних конструктивиста се бави значајем дискурса у процесу
европске интеграције, користећи читав спектар метода и теорија – од анализе
дискурса до теорије комуникативне акције.

63