1.

INICIJATIVE KOMISIJE I PARLAMENTA SA POČETKA 80-IH ZA DOVRŠAVANJE Formatted: Line spacing: single
UNUTRAŠNJEG TRŽIŠTA
Početak 80-ih: faktori za promene su tehnološko zaostajanje EEZ, jaz između ekonomske i političke
uloge, rast troškova i pitanje finansiranja ZPP,mediteransko proširenje i povećana potreba finansiranja
manje razvijenih, blokada odlučivanja (jednoglasno odlučivanje, sve različitiji interesi nakon proširenja) i
nove vlade (Miteran/Kol, francusko-nemačka osovina). Industrija, nacionalne vlade i Komisija su bili
zabrinuti zbog neodgovarajućeg razvoja visoke tehnologije u Zapadnoj Evropi. Potpredsednik Komisije,
Etjen Davinjon (ranije belgijski diplomata), držeći se u senci, mobilisao je glavne evropske proizvođače u
sektoru visoke tehnologije. Na inicijativu Komisije, Savet je 1983. usvojio Prvi okvirni program za
istraživanje i razvoj. Ukazano je poverenje sposobnosti Komisije da unapredi interese evropskih
proizvođača. Komisija je agresivno zagovarala dovršavanje unutrašnjeg tržišta. Presudu Cassis de Dijon iz
1979, Komisija je iskoristila da umesto harmonizacije, razvije princip međusobnog priznavanja
nacionalnih pravila i standarda. Komisija je početkom 80-ih upućivala predloge Evropskom savetu. Veliki
industrijalci su postali saveznici Komisije. Na inicijativu direktora Volvoa osnovan je Evropski okrugli sto,
prva lista članova 1982. Direktor Filipsa je 1984. objavio dokument kojim poziva na dovršavanje
unutrašnjeg tržišta do 1990. I Parlament je zagovarao dovršavanje unutrašnjeg tržišta. Agresivno je vršio
kontrolu Komisije i pokušavao je da kontroliše Savet. Parlamentarni odbori su održavali saslušanja. 1981,
Parlament je započeo sa praksom glasanja o predloženoj Komisiji, postavljajući tako presedan koji će
vremenom dovesti do sticanja formalne nadležnosti. Parlament je insistirao na svojoj zakonodavnoj
nadležnosti. Odmah nakon prvih neposrednih izbora, Parlament je krenuo u borbu sa Savetom,
pokrećući akciju za osporavanje direktive koju je Savet usvojio. Kako sam nije imao pravo da pokrene
spor pred ESP-om, to je učinilo preduzeće Roquette Freres SA podnoseći tužbu za poništaj akta Saveta.
Tako je nastao čuveni slučaj Isogloucose u kojem je Sud 1980. zaključio da Savet, pre nego što donese
odluku mora da dobije mišljenje Parlamenta, a ne samo da ga zatraži, kao i da je usvajanje odluke pre
prijema mišljenja Parlamenta dovoljan osnov za poništenje akta zbog bitne povrede pravila postupka.
Parlament je bio posebno aktivan u promociji Evropske unije. Odbor za institucionalne poslove, izvestilac
Altiero Spineli (italijanski poslanik u EP), sačinio je nacrt ugovora o Evropskoj uniji. Većina u Parlamentu
je podržala nacrt 1984. Sve ovo je doprinelo atmosferi za promenu Ugovora o EEZ. Ipak, 1984. na drugim
neposrednim izborima za Parlament, izlaznost još manja.

2. STAVOVI ZEMALJA ČLANICA O PRODUBLJIVANJU INTEGRACIJE POČETKOM 80- Formatted: Line spacing: single
IH
Sa željom da obnovi vođstvo Nemačke u EEZ, ali i da osvoji vođstvo svoje Slobodne demokratske partije
u koalicionoj vladi, ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer je pripremio inicijativu za oživljavanje
EEZ. Zajedno sa italijanskim ministrom spoljnih poslova Emiliom Kolombom, pozvali su 1981. na
usvajanje Evropskog akta (predlog Genšer/Kolombo) koji bi doprineo uspostavljanju Evropske unije i koji
je sadržao viziju koja je prevazilazila samo ekonomsku oblast (reafirmisao većinsko odlučivanje, proširio
integraciju na oblast spoljne politike, kulturne saradnje i kulturnog identiteta, uključivanje pitanja
pravosuđa i unutrašnjih poslova). Centar njihove inicijative su spoljni odnosi. Evropska politička saradnja
je nedovoljna, treba u nju uneti i pitanja bezbednosti i odbrane. Margaret Tačer, kao i Grčka, Danska i
Irska su bile protiv. Umesto predloga Genšer/Kolombo, na Samitu u Štutgartu 1983. je usvojena Svečana
deklaracija o Evropskoj uniji koja je pozivala na bližu saradnju spoljnih i bezbednosnih politika i dublju
evropsku integraciju. Margaret Tačer je bila jak zagovornik dublje integracije zbog ekonomskih interesa,
a i saradnja u spoljnim poslovima bi pomogla da se britanski interesi unaprede na međunarodnom
nivou. Miteran se od 1984. intenzivno posvećuje dubljoj integraciji.

3. PRODUBLJIVANJE INTEGRACIJE: SAMITI U FONTENBLOU I MILANU Formatted: Line spacing: single

1
Kombinacija agitovanja Komisije, parlamentaraca i zemalja članica, dovela je do odluke na Samitu u
Fontenblou 1984. da se formiraju dva komiteta: Komitet za Evropu građana-Adonino, italijanski poslanik
u EP (da se umanji distanca između EEZ i građana i razvije evropski identitet; predložio je zastavu, himnu,
razmene studenata, više koprodukcija između državnih TV) i Komitet za institucionalna pitanja-Dodž,
bivši ministar inostranih poslova Irske. Izveštaj Dodžovog komiteta je predstavljen na Evropskom savetu
u martu 1985.-više kvalifikovanog većinskog odlučivanja u Savetu, šira ovlašćenja za Parlament i
Komisiju, nove inicijative, uključujući i spoljnu politiku. Komisija je 1985. napravila nacrt programa za
zaokruživanje jedinstvenog tržišta. Lord Kokfild, zadužen za unutrašnje tržište u Komisiji (ranije sekretar
za trgovinu u vladi Margaret Tačer, ona ga je nominovala u Komisiju) bio je na čelu projekta. Kokfild
(bivši poslovni čovek)-Delor (bivši sindikalac). Na Samitu u Milanu 1985, Miteran i Kol su sve iznenadili
snažno zagovarajući međuvladinu konferenciju, Margaret Tačer je bila protiv. Italijanski premijer Betino
Kraksi je postavio presedan tražeći glasanje-7:3 (Danska, Grčka i VB protiv). Manjina je odlučila da podrži
većinu kako bi izbegla izolaciju, Francuska i Nemačka su jasno stavile znanja da neće odustati. Na Samitu
je usvojena Komisijina Bela knjiga.

4. MEĐUVLADINA KONFERENCIJA 1985. Formatted: Line spacing: single

Bila je prva konferencija o tako velikom broju pitanja. Pregovori su se odvijali na više nivoa. Stalni
predstavnici pri EEZ (u većini slučajeva su bili članovi Dodžovog komiteta) su imali redovne susrete.
Visoki funkcioneri ministarstava spoljnih poslova su se ređe sastajali i pregovarali su o Evropskoj
političkoj saradnji. Ministri spoljnih poslova su usmeravali pregovore na redovnim mesečnim sastancima
Saveta. Ministri privrede i finansija su razmatrali pregovore na svom Savetu. Evropski savet-politički
konsenzus. Kao ni Parlament, ni Komisija nije bila formalno deo pregovora, ali je bila prisutna. Delorova
strategija je podrazumevala da svojim predlozima na konferenciji poveže pitanja dovršavanja
unutrašnjeg tržišta sa neophodnosšću institucionalne reforme i socijalnom i politikom kohezije. U
suprotnom, jaz između bogatih i siromašnih država će postati neprihvatljivo dubok. Bez snažnijeg
zakonodavstva u oblasti radnog prava,zaposleni će postati otuđeni od EEZ. Lako je postignuta saglasnost
oko definisanja 1992. kao ciljne godine za ostvarivanje unutrašnjeg tržišta (prostor bez unutrašnjih
granica u kojem je obezbeđena sloboda kretanja roba, lica, usluga i kapitala). Teže je bilo po pitanju
većinskog odlučivanja-odobreno je za oko 2/3 mera iz Komisijine Bele knjige, a jednglasnost je sačuvana
u ostalim pitanjima (poreska politika).

5. JEDINSTVENI EVROPSKI AKT: EVROPSKI SAVET I EVROPSKA POLITIČKA Formatted: Line spacing: single
SARADNJA
Jedinstveni-jedan ugovor umesto pojedinačnih o EEZ i saradnji u spoljnoj politici. Termin ugovor je
isuviše kontroverzan, otuda naziv ‘akt’. JEA je uneo saradnju u oblasti spoljne politike u Ugovor, iako na
međuvladinim osnovama. Usvajanjem JEA, Evropska politička saradnja je postala ugovorom regulisani
oblik evropske integracije. Odredbe o saradnji u oblasti spoljne politike su bile kompromis između VB,
Irske i Danske koje su želele da se politička saradnja reguliše posebnim ugovorom i ostalih zemalja koje
su želele jedinstven pravni okvir. JEA dva pravna režima-komunitarni (Evropske zajednice) i međuvladin
(Evropska saradnja u oblasti spoljne politike). JEA je institucionalizovao Evropski savet. Evropski savet
okuplja šefove država ili vlada zemalja članica i predsednika Komisije, pomažu im ministri spoljnih
poslova i član Komisije i sastaje se najmanje dva puta godišnje. JEA ne određuje nadležnosti Evropskog
saveta.

6. JEDINSTVENI EVROPSKI AKT: PROŠIRENJE NADLEŽNOSTI Formatted: Line spacing: single

2
Proširena su ovlašćenja Parlamenta-pravo na drugo čitanje kroz proceduru saradnje i pravo na davanje
saglasnosti na sporazume o pridruživanju. Uneta je odredba o jačanju ekonomske i socijalne kohezije
(Grčka, Irska, Španija, Portugal, Komisija, a presudno je to što ih je Nemačka podržala). Projekat
stvaranja Zajedničkog tržišta je doveo i do straha manje razvijenih zemalja da će ono najviše doprineti
najrazvijenijim zemljama EEZ i daljoj koncentraciji blagostanja u njima, zbog čega je uñeta odredba o
jačanju ekonomske i socijalne kohezije. Uključivanje politike zaštite životne sredine u Ugovor, proširene
su odredbe o socijalnoj politici, naučno tehnološka istraživanja i razvoj… JEA je potpisan u Luksemburgu
u februaru 1986. Danska vlada dva puta nije mogla da obezbedi većinu u Parlamentu (strah od gubitka
suverenosti zbog većinskog odlučivanja), pa je raspisala referéndum gde je 56% bilo za, a izlaznost 74%.
U Irskoj je pokrenut sudski slučaj o uticaju spoljne politike iz JEA na suverenost Irske-najviši sud je
utvrdio da postoji uticaj na suverenost i naložio je referéndum kao uslov ratifikacije-70% je bilo za, ali je
izlaznost bila samo 45%. JEA je stupio na snagu u julu 1987.

7. PROGRAM JEDINSTVENOG TRŽIŠTA: MERE ZA UKLANJANJE PREPREKA Formatted: Line spacing: single

Bela knjiga usvojena na Samitu u Milanu 1985. je sadržala 300 mera neophodnih za zaokruživanje
unutrašnjeg tržišta do kraja 1992, mere za uklanjanje tri vrste barijera-fizičkih, tehničkih i fiskalnih,
detaljni akcioni plan po kojem se mogao meriti napredak. Mnoge od predloženih mera su bile rezultat
ranijih napora Komisije da unapredi unutrašnje tržište. Snažna legislativna aktivnost u sprovođenju
programa, većina predloga je uključivala i Parlament u skladu sa procedurom saradnje-Parlament je
dalje jačao svoju poziciju. Bio je veliki biznis saveznik u sprovođenju programa. Ukrupnjivanje biznisa u
očekivanju efekata jedinstvenog tržišta-1987. je bilo 68 velikih kupovina i spajanja preduzeća, a 1988.
300. Najveći deo su činile mere za ukidanje tehničkih prepreka trgovini (standardi, testiranje,
sertifikacija). Bela knjiga je nastojala da maksimalno proširi primenu međusobnog priznavanja. Tamo gde
to nije bilo moguće-harmonizacija. Novi pristup-direktive EEZ vrše harmonizaciju osnovnih zdravstvenih i
bezbednosnih standarda, evropska tela za standardizaciju (CEN, CENELEC, ETSI) vrše detaljne tehničke
specifikacije, a nacionalni organi nadziru tržište. Stari pristup-razvoj jedinstvenog EEZ seta tehničkih
specifikacija za dati proizvod. Iako je jezik Programa pozajmljen iz neoliberalizma, Program je
podrazumevao visok nivo regulisanja. Komisija je podsticala relevantne evropske organizacije da
razvijaju dobrovoljne evropske standarde. Tela koja je trebalo da potvrđuju standarde nisu mogla da
prate veliki broj direktiva (javne nabavke, slobodno kretanje radne snage, slobodno pružanje usluga,
kretanje kapitala, transport, nove tehnologije, kompanijsko pravo, intelektualna svojina, oporezivanje
kompanija). Ukidanje graničnih prelaza za prevoz robe-ukidanje carinskih formalnosti, procedura i
inspekcija,novi statistički sistem za praćenje trgovine među zemljama članicama. Liberalizacija kretanja
ljudi-kako bi pojačale pritisak na druge članice da otvore unutrašnje granice EEZ, Francuska, Nemačka i
zemlje Beneluksa su u Šengenu (Luksemburg) 1985. potpisale sporazum o uklanjanju procedura na
unutrašnjim granicama (u komunitarni okvir će biti uključen Ugovorom iz Amsterdama). Postepeno su
pristupale ostale zemlje-Island, Norveška, Švajcarska i Lihtenštajn pridružene. Kipar, Bugarska,Rumunija i
Hrvatska još nisu punopravne članice. Danska, Irska i VB učestvuju u pojedinim aspektima Sporazuma
(Šengen informacioni sistem).

8. MEĐUNARODNI UTICAJ PROGRAMA JEDINSTVENOG TRŽIŠTA Formatted: Line spacing: single

‘1992.’ je odmah privukla pažnju van granica EEZ. SAD-‘Tvrđava Evropa’. Sve više kompanija se osniva u
EEZ. Zemlje EFTA su se zabrinule zbog efekata iskljčenosti iz Jedinstvenog tržišta. Neutralna Austrija je
podnela aplikaciju u julu 1989. uprkos neslaganju SSSR-a. Neutralna Švedska nije podnela kandidaturu,
iako su velike kompanije vršile pritisak da to učini. EEZ je bila nevoljna da primi nove članice dok ne
sprovede program i ne apsorbuje Portugal i Španiju. Delor je predložo novu formu pridruživanja-između
EEZ i EFTA, sa zajedničkim odlučivanjem i administrativnim telima: Evropska ekonomska oblast (EEA).

3
EEZ je pristala da konsultuje zemlje EFTA u usvajanju novog zakonodavstva. Sporazum o EEA je stupio na
snagu u januaru 1994. Većina zemalja EFTA je podnela kandidaturu tokom 1991. i 1992. Danas EEA čine:
EU 28 sa Norveškom, Islandom i Lihtenštajnom. U Švajcarskoj su građani na referendumu odbili
pristupanje EEA.

9. DELOROVI PREDLOZI: PAKET DELOR I SOCIJALNI PROSTOR Formatted: Line spacing: single

Delor je 1987. predstavio paket budžetskih predloga (Delorov paket), znatno uvećanje sredstava za
koheziju: dupliranje sredstava za strukturne fondove, poseban program za regione koji su imali prihod
po glavi stanovnika ispod 75% proseka EEZ (Grčka, Irska, Portugal i Španija-‘Klub Med’), novi izvor
prihoda za budžet zasnovan na BNP zemalja članica, obuzdavanje troškova za ZPP, paket za 5 godina
(1988-1992). Margaret Tačer je bila protiv. Kol je želeo da podrži koheziju, ali ne i uvećanje budžeta niti
sukob sa poljoprivrednicima zbog smanjenja subvencija. Kada je došlo nemačko predsedavanje 1988,
želeo je da reši spor koji je usporavao Program jedinstvenog tržišta. Kompromis je bio dupliranje
strukturnih fondova. Novi Cilj 2 je podrazumevao ekonomsku konverziju i modernizaciju u regionima sa
negativnim trendom razvoja, što je odgovaralo Britaniji. Delor je predlagao socijalni prostor i pokušavao
da veže oživljavanje socijalnog dijaloga sa projektom ostvarivanja jedinstvenog tržišta. 11 zemalja je
usvojilo Povelju o osnovnim socijalnim pravima radnika na Samitu u Strazburu 1989. Prilog Povelje je
sadržao akcioni program od blizu 50 mera, od kojih je polovina trebalo da bude usvojena na evropskom
nivou. Nastavljanje puta zacrtanog Socijalnom poveljom jekasnije postalo deo Socijalnog protokola kao
sastavnog dela Ugovora iz Mastrihta,čime je bilo predviđeno da će Komisija, kada socijalni partneri
ispregovaraju sporazum o bilo kom pitanju u oblasti socijalne politike automatski izneti takav predlog
pred Savet.

10. PREDLOZI ZA EMU I POLITIČKU UNIJU 1987 -1990. Formatted: Line spacing: single

Uspeh Programa jedinstvenog tržišta i postojanje EMS su vratili EMU na političku agenda 1987.i 1988.
Nemačka marka je je bila ključna valuta sistema, a druge centralne banke su sledile antiinflacionu
politiku Centralne banke Nemačke. Miteran je zagovarao dublju integraciju, kao i Kol, ali je bio suočen sa
protivljenjem nemačke Centralne banke. Ekonomske i političke promene u SSSR-u su oživele strah od
nemačkog pitanja. Miteran je želeo da veže Nemačku jače za EEZ. U pripremi Samita u Hanoveru, Kol i
Delor su se dogovorili da će Kol predložiti poseban komitet za EMU i Delora za predsedavajućeg. Na
Samitu je Delor ponovo izabran za predsednika Komisije. Osnovan je Delorov komitet-12 guvernera
centralnih banaka, 2 člana Komisije i 3 nezavisna eksperta. Jedinstvenom monetarnom politikom bi
upravljao Evropski sistema centralnih banaka. Nacionalne centralne banke bi imale stabilnost cena kao
osnovni cilj-ustupak Nemačkoj. EMU bi bila ostvarena u 3 faze-I liberalizacija kretanja kapitala i bliža
koordinacija makroekonomskih politika, II osnivanje Evropskog sistema centralnih banaka, III nepovratno
fiksiranje pariteta valutnih kurseva, prelazak na evro i potpun prenos odgovornosti na institucije
jedinstvene monetarne politike EMU. Na Samitu u Madridu 1989. je usvojen Delorov izveštaj i odluka da
se ide u progresivno ostvarivanje EMU. Izmenjeno je političko okruženje-raspad SSSR-a, ujedinjenje
Nemačke, mirne revolucije u centralnoj i istočnoj Evropi. Delor je povezao ove teme-Politička unija kao
odgovor na strateške izazove. Uticaj zajedničkog tržišta na svakodnevni život ljudi i očekivani uticaj EMU
na nacionalni suverenitet su pojačali pitanja demokratskog deficita i upravljanja.

11. UGOVOR IZ MASTRIHTA: EMU Formatted: Line spacing: single

Margaret Tačer je bila protiv EMU i ujedinjenja Nemačke, a sa vlasti je otišla u novembru 1990. U
decembru 1990. su pokrenute međuvladine konferencije o EMU i političkoj uniji. Ugovor iz Mastrihta-
novi Ugovor o Evropskoj uniji je potpisan u februaru 1992, a stupio je na snagu u novembru 1993. Za

4
razliku od plana za EMU za koji je osnova bio Delorov izveštaj,nije bilo platforme za političku uniju.
Nemačka je strahovala da predložena Evropska centralna banka neće biti tako nezavisna kao što je bila
Centralna banka Nemačke. Nemačka je najviše gubila ukidanjem marke i zato je insistirala na političkoj
uniji kao protivteži. Kol je pretio da će uložiti veto na EMU ako ne bude dogovora o političkoj uniji.
Ostvarenje EMU u tri faze: I do kraja 1993. liberalizacija kretanja kapitala, II dalje usklađivanje
ekonomskih politika, smanjenje inflacije i kamatnih stopa i ograničavanje budžetskog deficita, što bi
trebalo da omogući najvećem broju zemalja članica da ispune kriterijume za uvođenje jedinstvene valute
i III nezavisna Evropska centralna banka i stvaranje jedinstvene monete najkasnije do početka 1999.
(prve 3 godine korišćen u elektronskim transakcijama, do 2002. novčanice). Osnovni kriterijumi za
mogućnost da neka država bude uključena u III fazu jesu stabilnost cena (nizak nivo inflacije-ne više od
1,5% od proseka 3 najuspešnije zemlje članice), nizak nivo kamata na dugoročne kredite (ne više od 2%
od proseka 3 najuspešnije zemlje članice), stanje javnih finansija (godišnji budžetski déficit od najviše 3%
od BNP i ukupan javni dug od najviše 60% od BNP-ili ako se brzo približava ovim kriterijumima) i valutni
kurs (poštovanje okvira fluktuacije unutar EMS i izostanak devalvacije monete u poslednje 2 godine).
Svaka zemlja koja dostigne kriterijume konvergencije će moći da učestvuje u III fazi, ali neće morati-
odredba opt-out. Na britansko insistiranje, izbegnut je svaki pomen federalizma. Struktura sa 3 stuba je
bila odgovor na strah VB i Danske, iako je većina želela unitarnu strukturu sa različitim mehanizmima
odlučivanja.

12. UGOVOR IZ MASTRIHTA: PRVI STUB Formatted: Line spacing: single

Većinsko odlučivanje se širilo. Ojačala su zakonodavna ovlašćenja Evropskog parlamenta. Izlaznost na

izborima 1989. je bila još manja negó ranije. Ipak su Belgija, Nemačka i Italija lobirale za EP. Ostali su
pristali zbog demokratskog deficita. EP je glavni institucionalni dobitnik Mastrihta. Postojali su pokušaji
da se pridobije javnost. Princip supsidijarnosti-cilj je da predvidi načine podele nadležnosti između EZ i
zemalja članica u pitanjima u kojima postoji pódela nadležnosti. EZ će delovati samo ako ciljevi akcije ne
mogu u potrebnoj meri biti ostvareni od strane zemalja članica, odnosno ako mogu uspešnije biti
ostvareni na nivou EZ. Akcija EZ ne prelazi okvire onoga što je neophodno da bi se postigli ciljevi
Ugovora. Koncept građanstva EU-svaki državljanin zemalja članica postaje građanin Unije. Ostvaruje
pravo da prilikom boravka u inostranstvu uživa zaštitu ambasada i konzulata svake države članice. U
državi gde ima regulisan stalni boravak može da bira i da bude biran na izborima za EP i na lokalnim
(opštinskim) izborima (ne može da glasa na nacionalnim izborima za izbor parlamenta, predsednika
republike…). Građani EU imaju pravo da upućuju žalbe ombudsmanu EU. Proširena su ovlašćenja EZ-
Sporazum o socijalnoj politici (bez VB), ekonomska i socijalna kohezija (uspostavljanje Kohezionog
fonda), zaštita životne sredine,naučno tehnološki razvoj. Nove nadležnosti EZ su bile u oblastima
obrazovanja, kulture, zaštite potrošača, transevropskih mreža,saradnje za razvoj…Vodila se borba oko
Socijalne povelje koja bi proširila kvalifikovano odlučivanje i dala veću ulogu socijalnim partnerima. 11 je
bilo za to da se ona uključi u Ugovor, VB je bila protiv. Socijalna povelja je na kraju priložena kao
protokol Ugovoru, dopuštajući da se koriste institucije i procedure EU bez učešća Britanaca.

13. UGOVOR IZ MASTRIHTA: DRUGI STUB Formatted: Line spacing: single

Zajednička spoljna i bezbednosna politika je bilo jedno od najspornijih pitanja na konferenciji. Širio se jaz
između spoljnih ekonomskih i političkih uticaja. Koordinaciji kroz Evropsku političku saradnju su
nedostajali zajednički instrumenti delovanja. Raspad Jugoslavije je pokazao sve teškoće u osmišljavanju
zajedničke spoljne politike. U leto 1991.zemlje članice su prvo pozivale Sloveniju i Hrvatsku da se ne
odvajaju. Već na jesen, Nemačka je počela da vrši pritisak da ih priznaju. U decembru, Nemačka je
objavila da priznaje Sloveniju i Hrvatsku. U januaru 1992. su ih priznale i ostale članice. ZSBP je
neminovno postavila pitanje NATO-a. Francuska je želela odbrambene kapacitete EZ, Britanija je bila

5
bliže SAD-u, a Nemačka između. SAD je odmah pokazala neslaganje sa idejom odbrambenih snaga EZ.
Danska, Grčka i Irska su bile protiv militarizacije EZ. Na kraju je Ugovor predvideo da se eventualno
uobliči zajednička odbrambena politika koja može u neko doba dovesti do zajedničke odbrane.
Zapadnoevropska unija je prihvaćena kao deo razvoja EU i evropski stub NATO-a. ZSBP je predvidela:
sistematsku saradnju među zemljama članicama, usvajanje zajedničkih stavova, mogućnost pokretanja
zajedničkih akcija. Ugovor je dopuštao većinsko odlučivanje u sprovođenju zajedničkih akcija, ali samo
ako se vlade najpre dogovore o principu zajedničke akcije. Svesne nedostataka ZSBP, zemlje članice su
predvidele novu međuvladinu konferenciju u roku od 5 godina.

14. UGOVOR IZ MASTRIHTA: TREĆI STUB Formatted: Line spacing: single

Postojao je strah da bi kraj Hladnog rata mogao da pokrene veliki priliv imigranata i pitanja azila,
migracija i kontrole prekograničnog kriminala. Već su postojale parakomunitarne grupe koje su se bavile
ovim pitanjima i odgovarale zemljama članicama-Trevi grupa (1976, međunarodni terorizam, imigracija,
azil), Šengen grupa (1985) i Ad hoc grupa za imigraciju (1986). Odlučeno je da se ovi poslovi obavljaju u
okviru III, međuvladinog stuba, sa minimalnim uključivanjem Komisije. III stub je pokrivao azil, imigraciju,
kontrolu spoljnih granica, saradnju carina, policijsku saradnju, saradnju u oblasti trgovine drogama i
prevara i pravosudnu saradnju u građanskim i krivičnim stvarima. Posebna odredba Ugovora je
omogućavala da od 1996. odluke o viznoj politici prema trećim zemljama budu prebačene u I stub.
Šengenski sporazum je ostao izvan ugovornih odredaba o pravosuđu i unutrašnjim poslovima, ali je
blisko sa njima povezan.

15. PROCES RATIFIKACIJE UGOVORA IZ MASTRIHTA Formatted: Line spacing: single

Institucionalizacija diferencirane integracije-Socijalna povelja, III faza EMU. Ugovor je bio rezultat
kompromisa. Francuska je bila srećna zbog EMU, ali je želela da EMU bude drugačija. Nemačka je želela
snažnije odredbe o političkoj uniji. Danska je htela jaču politiku zaštite životne sredine, bila je
nezadovoljna uticajem Mastrihta na suverenost. Irska je bila zadovoljna Kohezionim fondom, ali
nezadovoljna ZSBP. Džon Mejdžor je izjavio da je socijalni protokol ‘gem, set,meč’ za VB. U Danskoj je u
junu 1992.održan referéndum, gde je 50,7% bilo protiv. Lideri EU su shvatili rasprostranjeno
nezadovoljstvo javnosti institucijama i procedurama evropske integracije. Irska je na referendumu
prihvatila Ugovor dve nedelje nakon danskog odbacivanja, iako je izlaznost bila samo 57%. U septembru
1992. Francuska je organizovala referéndum. Parlament je već bio ratifikovao, ali je Miteran ipak tražio
potvrdu građana. Želeo je da oslabi opoziciju, u praksi je podelio i svoju Socijalističku Partiju. Javno
mnjenje je bilo podeljeno-za jedne je ‘ne’ bilo najveća katastrofa u Evropi od dolaska Hitlera na vlast,
dok je za druge Mastriht bio prodaja Nemačkoj i predaja francuske nezavisnosti. 51,05% je bilo za,
izlaznost 70%. Evropski savet je u decembru 1992. u Edinburgu razmatrao izuzeća za Dansku od uslova
Ugovora. Danska nije obavezna da učestvuje u III fazi EMU. Dansko neučestvovanje u odlukama u
spoljnoj politici koje bi imale posledica na odbranu. Danska nije obavezna da primenjuje odredbe o
pravosuđu i unutrašnjim poslovima, osim vizne politike prema trećim zemljama. Izuzeća su potvrđena u
Protokolu o položaju Danske koji je priložen Ugovoru iz Amsterdama. Smernice za primenu
supsidijarnosti, doneta odluka da se objavljuju rezultati formalnog glasanja u Savetu. Na ponovljenom
referendumu u Danskoj, 56,8% za.

16. PROŠIRENJA EVOPSKE UNIJE U PERIODU OD 1995-2007. Formatted: Line spacing: single

Austrija i skandinavske države su imale visok stepen ekonomskog razvoja, političku stabilnost i dobro
poznavanje politika i procedura EU. Zemlje CIE su bile ekonomski nedovoljno razvijene, politički
nestabilne i neupućene u politike i procedure EU. Kipar i Tursku je povezivao problema turske okupacije

6
severnog dela Kipra. Grčka je dala snažnu podršku članstvu Kipra u EU. EU je bila okupirana ujedinjenom
Nemačkom, unutrašnjim tržištem i EMU i bila je protiv proširenja. Potencijalna promena odnosa snaga:
Francuska se plašila smanjivanja uticaja u proširenoj Uniji sa ujedinjenom Nemačkom. Nove zemlje sa
istoka pomeraju težište ka Nemačkoj. Evroskeptici VB i Danska su bili za proširenje zato što ono usporava
razvoj ka političkoj uniji, a Danska je imala poseban interes za skandinavske zemlje. Siromašnije zemlje
članice su bile za ulazak bogatih, ali ne i siromašnih. Neutralna Austrija je podnela aplikaciju u julu 1989,
uprkos neslaganju SSSR-a. Norveška, Švedska i Švajcarska su 1992. podnele zahteve za članstvo iz
ekonomskih razloga, a bilo je dosta protivnika integracije. U Norveškoj je došlo do javne debate, poput
one iz sedamdesetih godina. Na referendumu 1994. 52,5% je glasalo protiv. U Švajcarskoj je EEA
odbačena na referendumu, pa je pitanje članstva postalo bespredmetno. Zagovornici pristupanja su
jedva prevladali u Švedskoj koja se kandidovala 1991. Pristupanje Uniji je bilo manje sporno za Austriju i
Finsku 1992. Austrija je želela da unapredi svoju bezbednost, a Finska takođe zbog bezbednosne
dimenzije. Pregovori o pristupanju su počeli 1993. Mnoga pitanja su već rešavana kroz EEA. Standardi u
socijalnim pitanjima, zaštiti životne sredine i poljoprivredne subvencije su bile na višem nivou negó u EU.
Norveška nije htela da se odrekne kontrole nad svojim rezervama nafte i gasa ni nad svojim vodama
bogatim ribom. Teškoće su nastale oko pomoći za udaljene i slabo naseljene delove Finske, Norveške i
Švedske. Ugovori o pristupanju usaglašeni do sredine 1994, uključivali su novu kategoriju strukturnih
fondova za oblast Arktika, specijalne mere da se prihodi zemljoradnika zadrže na postojećem nivou i
nakon usklađivanja cena i zadržavanje viših standarda u zaštiti životne sredine. U Austriji na
referendumu se 66% građana izjasnilo za članstvo, u Finskoj 60%, u Švedskoj 52%, a članice su postale
1995. Finska i Švedska su bile zapanjene netransparentnošću zakonodavnog procesa i administrativnom
kulturom u EU. Prednjačile su u zahtevima za visokim standardima vezanim za socijalna pitanja i zaštitu
životne sredine. Promovisale su ‘severnu dimenziju’, odnosno zbližavanje sa Rusijom i brzo pristupanje
baltičkih suseda. Iako, sa stanovišta sprovođenja reformi koje je uvodio Ugovor iz Mastrihta, a posebno
EMU, nije bio pogodan trenutak za proširenje, u to vreme se već naziralo moguće buduće širenje EU na
istok. Budući da su zemlje EFTA sve bile ekonomski vrlo razvijene, one su mogle značajno da doprinesu
budžetu EU za koji se predviđalo da će biti pod velikim pritiskom eventualnih novih i nedovoljno
razvijenih zemalja članica. Jedna od posledica ovog proširenja je nastanak nordijskog bloka u Savetu
ministara. Danska je dobila podršku od Švedske i Finske za svoje stavove u politici zaštite životne
sredine. Takođe, i Austrija se pridružila nordijskom bloku po ovim pitanjima. Upravo su novoprimljene
zemlje, sa visokim standardima u oblasti zaštite životne sredine odlučujuće uticale da se u Ugovoru iz
Amsterdama predvidi mogućnost da zemlja članica može, pod određenim uslovima, primenjivati i
standarde koji su viši od onih koji vladaju na nivou EU. Sve nove članice su neto davaoci u budžet EU,
čime su ojačale koaliciju koja je postala uticajna u usvajanju finansijskih perspektiva EU. Ovo proširenje
će uticati na podizanje standarda u oblasti zaštite životne sredine koje će se odraziti i na obaveze
kandidata u budućim proširenjima. Jak zagovornik proširenja su bili delovi Evropske komisije koji su
konstantno usmeravali politiku ka preuzimanju jasne obaveze EU da do proširenja dođe, uprkos otporu
većine zemalja i ostatka Komisije. Iako su zemlje članice imale zajednički interés u geopolitičkoj
stabilizaciji regiona i dugoročnoj ekonomskoj perspektivi u tom delu Evrope, nisu sve bile pristalice
proširenja. Francuska i Velika Britanija su bile zabrinute ne samo zbog ujedinjenja Nemačke, već i zbog
rastućeg nemačkog uticaja u CIE. Manje zemlje članice su se plašile da bi unilateralna delovanja velikih
zemalja mogla da dovedu do tenzija u EU. Pristupanje zemalja CIE je podržavala Nemačka, a Parlament
je bio najjači zagovornik. Podržana od Nemačke, Komisija je 1990. predložila potpisivanje sporazuma o
pridruživanju sa Čehoslovačkom, Mađarskom i Poljskom-ekonomski najrazvijenije i strateški značajne. I
spoljni zahtevi i očekivanja su EU stavili u centralnu ulogu-nove vlade CIE su svoje reformske ciljeve
formulisale u skladu sa evropskom integracijom, a učlanjenje u EU su učinile spoljnopolitičkim
prioritetom. Budući da je većina zemalja članica bila za produbljivanje, a ne proširenje, rešenje je
nađeno u formi Evropskih sporazuma kao okvira za pridruživanje zemalja CIE. Evropski sporazumi:

7
liberalizacija trgovine, intenzivna ekonomska saradnja, institucionalizovana politička saradnja. Ne
obećava se članstvo, ali se prima k znanju da je pristupanje krajnji cilj za pridružene zemlje. Zaključeno je
ukupno 10 Evropskih sporazuma (uključujući i sporazume sa Češkom i Slovačkom nakon raspada
Čehoslovačke u januaru 1993.). Proces pregovaranja i ratifikacije je potrajao do sredine devedesetih.
Sporazumi o pridruživanju su već bili potpisani sa Maltom (1970) i Kiprom (1972). Evropski savet u
Kopenhagenu je u junu 1993. odlučio da pridružene zemlje iz CIE mogu postati članice EU ako to žele i
usvojio uslove za pristupanje. Kriterijumi iz Kopenhagena-stabilnost institucija koje garantuju poštovanje
demokratije, vladavine prava, ljudskih prava i zaštitu manjina, postojanje funkcionalne tržišne privrede
sposobne da se nosi sa tržišnom utakmicom u EU, sposobnost da preuzmu obaveze koje proističu iz
članstva, mora biti u stanju da usvoji i primeni pravne tekovine EU. Pored toga, Evropski savet je
predvideo da će sposobnost EU da prihvati nove članice (apsorpcioni kapacitet) takođe predstavljati
značajan element. Deklaracija iz Kopenhagena je počivala na krhkom kompromisu, koji je ostavljao
otvorenim pitanje kako će nova politika biti sprovedena u delo. Većina zemalja članica je ostala
sumnjičava prema perspektivi proširenja i pristala je na Deklaraciju u uverenju da će ona dovesti do
smirivanja debate o proširenju za duži vremenski period. Međutim, zagovornici proširenja su Deklaraciju
tumačili kao strategiju za pripremu zemalja CIE za pristupanje. Stavovi zemalja članica su se i dalje
razlikovali. Španija i Francuska su tražile da se vodi aktivna politika prema Mediteranu, a ne samo prema
istoku. Tokom pregovora o proširenju na zemlje EFTA-e, one su se nagodile sa Nemčakom da će podržati
proširenje na istok, u zamenu za nemačku podršku onome što će postati Evro-mediteransko partnerstvo,
odnosno takozvani ‘Barselona proces’ za razvoj nove politike prema Mediteranu. Barselona proces je
pokrenut u novembru 1995, od strane MIP-ova tadašnjih 15 članica EU i 14 mediteranskih zemalja kao
okvir za bilateralne i regionalne odnose. Zasnovan na Deklaraciji iz Barselone, predstavljao je osnovu za
Evro-mediteransko partnerstvo. Tri osnovne dimenzije partnerstva-politički i bezbednosni dijalog,
ekonomsko i finansijsko partnerstvo i socijalno, kulturno i ljudsko partnerstvo. Neformalna saradnja
članova Komisije sa nemačkom vladom je doprinela nizu koraka koji su postepeno vodili sve aktivnijoj
politici proširenja, kao što su poziv Evropskog saveta 1994. Komisiji da pripremi strategiju za pripremu
pristupanja, ili Bela knjiga o pripremi pridruženih zemalja CIE za pristup unutrašnjem tržištu 1995, koja je
predstavljena kao tehnički dokument sprečavajući time protivnike proširenja da ulože veto. Nemačka
vlada je intenzivno lobirala da se odredi datum za otpočinjanje pregovora o pristupanju, pre svega sa
Poljskom, Češkom i Mađarskom, što je otvorilo debatu o tome da li da se pravi razlika između aspiranata
na članstvo, kako bi se to odrazilo na njihove reformske procese, pri čemu su zemlje članice imale svoje
favorite, u zavisnosti od geografskih i/ili istorijskih veza. Iako je postojala saglasnost oko spremnosti
Poljske, Češke i Mađarske da ispune zadate kriterijume, lobiralo se i za pojedine druge zemlje. Nordijske
zemlje su podržavale Estoniju, Austrija Sloveniju. Vlada SAD je vršila pritisak da baltičke zemlje budu
kompenzovane za činjenicu da nisu bile primljene u NATO. Manjina i u Komisiji i u zemljama članicama
se zalagala za sistema ‘regate’ po kojem bi zemlje postepeno bile primane u članstvo. Izmešđu 1994. i
1996. sve zemlje CIE su podnele zahtev za članstvo (Kipar i Malta 1990). Na inicijativu nemačkog
predsedavanja, Evropski savet u Esenu u decembru 1994. odlučio je da počne strukturni dijalog, koji je
pokrivao većinu oblasti politika Unije, između EU i kandidata. Održavani su redovni ministarski sastanci
obe strane, gosišnji sastanci šefova država i vlada tadašnjih i budućih zemalja na marginama Evropskog
saveta. Prvo takvo okupljanje je bilo upravo u Esenu. EU je započela i proces uključivanja zemalja
kandidata u unutrašnje tržište. U julu 1995. Evropski savet je prihvatio Belu knjigu Komisije o pripremi
pridruženih zemalja CIE za pristup unutrašnjem tržištu. Po smernicama iz Bele knjige, većina zemalja je
usvojila detaljne pretpristupne planove. Evropski savet je u decembru 1995. u Madridu odlučio da
kriterijumi za članstvo podrazumevaju i da kandidati moraju da prilagode svoje administrativne
strukture. Unošenje zakonodavstva EU u nacionalno zakonodavstvo nije dovoljno, mora se obezbediti da
legislativa bude efektivno primenjena kroz odgovaajuće administrativne i pravosudne strukture.
Evropski savet u Luksemburgu u decembru 1997, doneo je odluku da se započne proces pristupanja. Na

8
osnovu Komisijinog mišljenja 1997, doneta je odluka da se otvore pregovori sa Češkom, Estonijom,
Mađarskom, Poljskom, Slovenijom i Kiprom. Na osnovu Komisijinog mišljenja 1999, odluka da se otvore
pregovori sa Letonijom, Litvanijom, Maltom, Slovačkom i ‘pod određenim uslovima’, sa Bugarskom i
Rumunijom. Sporazumi o pristupanju potpisani su u Atini u aprilu 2003. sa Češkom, Slovačkom,
Estonijom, Mađarskom, Litvanijom, Letonijom, Poljskom, Kiprom, Maltom i Slovenijom, a članice su
postale 2004. Sporazumi o pristupanju Bugarske i Rumunije su potpisani 2005, a članice su postale 2007.
Politika proširenja iz 2004. i 2007. je rezultat kombinacije nekoliko faktora. Sa jedne strane
samopercepcije EU oposebnoj ulozi koju ima za ‘ponovno’ ujedinjenje Evrope, kao i posebnoj ulozi u
procesu olitičke i ekonomske transformacije CIE. Takođe, pored snažne uloge zemalja članica
zagovornika proširenja, ključno je bilo delovanje Evropske komisije koja je, uprkos skepsi unutar EU,
uspela da nametne i sprovede politiku proširenja. Iako formalno Komisija samo pregovara u ime zemalja
članica, i njena uloga bi trebalo da bude tehnička, sa tolikim brojem kandidata, ona je zapravoimala
ključnu ulogu. Pored toga, na rezultat je uticao i stav političke elite EU da bi kredibilitet EU bio doveden
u pitanje ukoliko ne bi ostvarila svoju kolektivno proklamovanu obavezu da primi zemlje CIE.

17. UGOVOR IZ AMSTERDAMA: KONCEPT OJAČANE SARADNJE Formatted: Line spacing: single

Ugovor iz Mastrihta je obavezivao na održavanje nove međuvladine konferencije tokom 1996, pre svega
radi ZSBP. Proširenje je nametnulo pitanje institucionalne reforme. Fleksibilnost ili ojačana saradnja je
postalo glavno institucionalno pitanje. Postojala je mogućnost da se u Ugovoru nađu odredbe koje bi
omogućavale nekim članicama da tešnje sarađuju u određenim oblastima-opt-out u Ugovoru iz
Mastrihta, perspektiva proširenja. Izgledalo je da će III faza EMU biti ostvarena samo sa malim brojem
članica-bila im je potrebna mogućnost da bliže sarađuju u ekonomskim i finansijskim oblastima, bez
usporavanja (frustracija Britanijom). Dokument o ojačanoj saradnji je pripremila parlamentarna grupa
koja je obuhvatala nemačke konzervativne vladajuće partije (Lambers/Šojble dokument 1994).
Dokument je oslikavao nemačko mišljenje o budućnosti EU-jezgro zemalja koje su opredeljene za bližu
saradnju (osnivači bez Italije). Širak i Kol su predložili fleksibilnost u decembru 1995. Međuvladina
konferencija je započela u martu 1996. Samitom u Torinu. Članice su otezale čekajući izbore u VB
zakazane za maj 1997, u nadi da će otići Mejdžorova konzervativna vlada. Postignuta je saglasnost oko
fleksibilnosti. Većina članica može tešnje da sarađuje, ne može manjina. Države članice koje imaju
nameru da uspostave međusobnu ojačanu saradnju mogu koristiti organe, procedure i mehanizme EU.
Bliža saradnja ne utiče na acquis communautaire, ni n amere koje su usvojene primenom Ugovora o EU.
Ne utiče na nadležnosti, prava, obaveze i interese država članica koje u tome ne učestvuju. Bliža saradnja
ostaje otvorena zas ve države članice koje se u svakom trenutku mogu uključiti, pod uslovom da poštuju
početnu odluku, kao i odluke koje su u tom okviru donete. Članicama se dozvoljava da blokiraju
korišćenje fleksibilnosti iz razloga obrazloženog nacionalnog interesa. Fleksibilnost je vrlo restriktivno
formulisana, ipak, od Ugovora iz Amsterdama ona je postala prihvaćen oblik integracije.

18. UGOVOR IZ AMSTERDAMA: REFORMA INSTITUCIJA I PROŠIRENJE Formatted: Line spacing: single
NADLEŽNOSTI
Kod reforme institucija, tri pitanja su dominirala-procedure odlučivanja, preraspodela broja glasova
među zemljama članicama i smanjenje broja članova Komisije. Procedure odlučivanja-pobeda
Parlamenta jer je praktično uklonjen postupak saradnje i proširena je i pojednostavljena procedura
saodlučivanja. O ostala dva pitanja nije postignuta saglasnost, pa je odlučeno da se nova konferencija
održi 2000. Borba protiv diskriminacije-Savet može preduzimati mere radi borbe protiv diskriminacije
zasnovane na razlikama na osnovu pola, rase ili etničkog porekla,vere ili verovanja, hendikepiranosti,
starosti ili seksualne orijentacije. Pravo na pristup informacijama-svaki građanin EU i svako fizičko i
pravno lice koje boravi ili je registrovano u nekoj zemlji članici,ima pravo na pristup dokumentima EP,

9
Saveta i Komisije. Pravo građanstva-na insistiranje Danske dodata je rečenica ‘Građanstvo EU dopunjava,
a ne zamenjuje nacionalno državljanstvo. Pitanja iz Socijalnog protokola su uključena u Ugovor-VB je
prihvatila odredbe Socijalne povelje. U Ugovoru je dodat novi Naslov-Zapošljavanje, jer je unapređenje
zapošljavanja novi zadatak EZ. Ojačane su odredbe o zaštiti javnog zdravlja. Pojačani su zahtevi o zaštiti
životne sredine.

19. UGOVOR IZ AMSTERDAMA: MOGUĆNOST UVOĐENJA SANKCIJA ZEMLJI ČLANICI Formatted: Line spacing: single
I SLUČAJ AUSTRIJE
Član 6 je definisao da je EU zasnovana na principima slobode, demokratije, poštovanja ljudskih prava i
osnovnih sloboda i vladavine prava. Prvi put su zemlje članice eksplicitno definisale koje su osnovne
političke vrednosti EU. Član 7 je odredba o sankcionisanju članice koja odstupi od osnovnih vrednosti EU
iz člana 6. Ukoliko bi Evropski savet jednoglasno, na predlog 1/3 država članica ili Komisije i nakon
saglasnosti EP, utvrdio postojanje ozbiljnog i trajnog kršenja načela iz člana 6, Savet bi potom
kvalifikovanom većinom mogao da odluči da suspenduje određena prava toj članici, uključujući i pravo
glasa te članice u Savetu. Odredba je napisana imajući u vidu CIE. Vlade zemalja članica EU su u februaru
2000, nakon što je na parlamentarnim izborima u Austriji ultradesničarska Partija slobode na čelu sa
kontroverznim Jergom Hajderom osvojila drugo mesto i približila se mogućnosti ulaska u koalicionu
vladu, uvele diplomatske bilateralne sankcije u odnosu na Austriju. Budući da jedini pravni osnov za
izricanje sankcija od strane EU (odnosno suspendovanje nekih od prava za određenu zemlju članicu) nije
bio ispunjen, vlade zemalja članica su potpisale izjavu kojom se predviđa da vlade 14-orice neće
prihvatiti zvanične bilateralne kontakte na političkom nivou sa Vladom Austrije u kojoj bi učestvovala
Partija slobode. Neće biti ni podrške za austrijske kandidate za položaje u međunarodnim
organizacijama. Austrijski ambasadori će u prestonicama 14-orice biti primani samo na tehničkom nivou.
Iako nisu bile zvaničan akt EU, sankcije su izazvale kontroverze. Neke članice su bile odlučnije-Belgija i
Francuska koje su imale popularne ultradesničarske partije su iskoristile sankcije za domaću političku
upotrebu. Vlada Austrije je u maju 2000. obznanila da će održati referéndum o učešću u EU ukoliko se
sankcije nastave. Sankcije su ukinute u septembru 2000, nakon izveštaja ‘3 mudraca’. Zemlje članice EU
su tražile preko predsednika Evropskog suda za ljudska prava da tri nezavisna lica sačine izveštaj o
privrženosti Austrije zajedničkim evropskim vrednostima. Izveštaj je sugerisao da su sankcije
kontraproduktivne.

20. UGOVOR IZ AMSTERDAMA: ZSBP I III STUB Formatted: Line spacing: single

U ZSBP su inkorporirani Petersberški zadaci-humanitarne i druge operacije spasavanja, operacije

očuvanja mira, upotreba vojnih snaga u upravljanju krizama i upotreba vojnih snaga u uspostavljanju
mira. Ustanovljena je funkcija Visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku, koji je
istovremeno i generalni sekretar Saveta. Instrumenti ZSBP su zajedničke strategije, zajedničke akcije i
zajednički stavovi. Uvedeno je konstruktivno uzdržavanje u glasanju koje ne sprečava donošenje odluke.
Član koji se uzdržao od glasanja može o tome da priloži deklaraciju i nije obavezan da primeni odluku, ali
prihvata da odluka obavezuje EU. Ako uzdržani čine više od 1/3 ponderisanih glasova, odluka se ne
usvaja. Emergency brake odredba je kada na osnovu zajedničke strategije Savet može kvalifikovanom
većinom odlučivati o zajedničkoj akciji i zajedničkom stavu, ili kada Savet usvaja odluku kojom se
primenjuju zajednički stav ili akcija, zemlja članica može, zbog obrazloženog važnog razloga nacionalne
politike, zatražiti da o tom pitanju odluči Evropski savet jednoglasno. Odredba analogna Luksemburškom
kompromisu je prvi put uneta u Ugovor. Naslov VI Ugovora o EU čine odredbe o policijskoj i pravosudnoj
saradnji u krivičnim stvarima. Cilj EU je da obezbedi visok nivo zaštite građana u okviru prostora slobode,
bezbednosti i pravde. Ovaj cilj će se postići sprečavanjem i borbom protiv organizovanog i drugog
kriminala, posebno terorizma, trgovine belim robljem, krivičnih dela protiv dece, krijumčarenja droga i

10
oružja, korupcije i krivotvorenja putem bliže saradnje pravosudnih organa zemalja članica, bliže saradnje
policijskih snaga, carinskih uprava i drugih nadležnih organa zemalja članica, direktno ili posredstvom
Evropske policijske službe i usklađivanjem, u meri u kojoj je potrebno, propisa krivičnog zakonodavstva
zemalja članica. Komunitarizacija znatnog dela pitanja prethodno sadržanih u III stubu-Naslov IV
Ugovora o EZ-vize, azil, imigracija i ostale politike koje se odnose na slobodno kretanje lica. Protokolom
2, tekovine Šengena su uključene u okvire EU. Irska i VB nisu obavezane tekovinama Šengena. Poseban
status za Dansku-pravo Šengena ostaje međunarodno pravo za Dansku, što je bilo izlaženje u susret
danskim protivnicima dublje integracije u toj oblasti. Sporazum je potpisan u oktobru 1997. Vlade su
pažljivo vodile proces ratifikacije koji je završen 1999, a Ugovor je stupio na snagu 01.05.1999. Samo su
Irska i Danska održale referendume 1998, u Irskoj 61,7% za, u Danskoj 55,1%.

21. EVROPSKI PARLAMENT I OSTAVKA SANTEROVE KOMISIJE Formatted: Line spacing: single

Za Delorovog naslednika na čelu Komisije je 1995. izabran Žak Santer. Santerova Komisija će dovesti do
najniže reputacije ove institucije od njenog nastanka, što će se završiti kolektivnom ostavkom. Kriza
njegove Komisije je započela tako što su novine sve češće pisale o zloupotrebama i prevarama u
raspolaganju fondovima, dok je Parlament stalno izražavao nezadovoljstvo načinom na koji se upravlja
finansijskim resursima EU. Najzad je na osnovu sporazuma Parlamenta i Komisije osnovan Komitet
nezavisnih eksperata sa zadatkom da istraži navodne nepravilnosti. Komitet je utvrdio da ni jedan
komesar nije počinio prevaru, kao i da je ogromna većina optužbi na račun komesara za favorizovanje
bila neosnovana. Kada je reč o prevarama, utvrđeno je da su prevare počinile kompanije koje je Komisija
angažovala da primenjuje određene programe, a da se loše upravljanje od strane Komisije sastojalo u
načinu angažovanja ovih kompanija i u činjenici da nije otkrila prevare. Iako je i izveštaj potvrdio
činjenicu da Komisija nema dovoljno ljudskih resursa i institucionalni kapacitet da upravlja brojnim
programima za koje je odgovorna, Komisija je 1999. kolektivno podnela ostavku. Iako je znatno narušio
ugled Komisije u javnosti aferom sa ostavkom, ni Parlament se nije bolje kotirao. Nakon ostavke
Komisije, izlaznost na izborima za Parlament je bila najmanja-49,9%.

22. UGOVOR IZ NICE-NAJZNAČAJNIJE IZMENE Formatted: Line spacing: single

Uvedena je složenija procedura za uvođenje sankcija zemlji članici. Na predlog 1/3 zemalja članica,
Parlamenta ili Komisije, Savet, većinom od 4/5 glasova, nakon dobijanja saglasnosti Parlamenta, može da
utvrdi da postoji jasan rizik ozbiljnog kršenja načela na kojima je EU zasnovana. Nakon toga Evropski
savet jednoglasno utvrđuje da li postoji ozbiljno i trajno kršenje. Smanjena su ograničenja za primenu
fleksibilnosti. Postojao je strah zemalja koje nisu za dublju integraciju da bit o ugrozilo integritet EU i
oslabilo njihovu poziciju. Postignut je sporazum da se ukloni veto na upotrebu fleksibilnosti i da se
smanji broj zemalja članica potreban za prihvatanje iniciranja ojačane saradnje-najmanje 8. Francuska je
bila glavni predlagač preraspodele u korist velikih zemalja. Prva detaljna rasprava održana je na Samitu u
Bijaricu u oktobru 2000, a završila se svađom. Postojale su duboke podele među zemljama članicama.
Francuska je bila odlučna da zadrži isti broj glasova kao Nemačka koja je imala mnogo više stanovnika.
Širak je smatrao da je jednakost između Francuske i Nemačke nezamenljiv deo originalnog francusko-
nemačkog dogovora, pa je na kraju odlučeno da Nemačka, Francuska, Italija i VB nakon proširenja imaju
po 29 glasova u Savetu. Gerhard Šreder je zahtevao da se kod kvalifikovanog odlučivanja doda i
demografski kriterijum. Holandija je zahtevala veći broj glasova negó Belgija, što je bio kraj tradicionalne
ravnopravnosti dve zemlje. Nakon teških pregovora, usvojena je trostruka većina-kvalifikovana većina
glasova (255 nakon proširenja), apsolutna većina zemalja članica, svaka zemlja članica može da zahteva
da se utvrdi da li glasovi ‘za’ predstavljaju 62% stanovništva EU (velike zemlje mogu da spreče
dominaciju manjih). Belgija je na kraju pristala da od 2005. ima manje glasova od Holandije (Belgija 12,
Holandija 13), ali joj je obećano da će svi sastanci Evropskog saveta biti održavani u Briselu. Velike zemlje

11
su predložile da broj članova Komisije bude manji od broja zemalja i da se izbor članova zasniva na
sistema koji bi obezbedio jednakost svih. Postojao je strah malih zemalja da će velike ipak dominirati. Na
kraju je odlučeno da svaka zemlja članica ima po 1 člana Komisije dok ne bude 27 članica. Nakon toga će
se države rotirati u postavljanju članova Komisije po sistemu koji će naknadno biti razrađen. Broj
poslanika u Parlamentu-Nemačka 99, Francuska, Italija i VB po 87, a od 2004, Nemačka 99, Francuska,
Italija i VB po 72. Održan je referéndum u Irskoj u junu 2001-64% protiv, a izlaznost je bila 35%. Irska
vlada je zakazala novi referéndum za oktobar 2002-63% za sa mnogo većom izlaznošću. Ugovor je
ratifikovan 2003. U julu 2002, EZUČ je prestala da postoji, a njena imovina i obaveze su prenete na EZ. U
deklaraciji dodatoj Ugovoru iz Nice, zemlje članice su pozvale na dublju i širu raspravu o budućnosti EU.
Rašireno je razočaranje Ugovorom iz Nice, kao i šok zbog irskog referenduma. Svest o stepenu otuđeosti
EU-naredna konferencija mora da bude organizovana na drugačiji način. Teme nove konferencije-uloga
nacionalnih parlamenata u EU, pojednostavljivanje Ugovora, razgraničavanje nadležnosti između EU i
članica i status povelje o osnovnim pravima.

23. KONVENCIJA O USTAVU ZA EU: CILJEVI, ORGANIZACIJA, NAČIN RADA Formatted: Line spacing: single

Međuvladinu konferenciju je pripremala Konvencija koja se sastojala od 15 predstavnika lidera zemalja

članica, 30 predstavnika nacionalnih parlamenata (po 2 iz svake zemlje članice), 2 predstavnika Komisije i
16 članova Parlamenta. Zemlje kandidati su predstavljeni kao i članice, ali bez prava odlučivanja. Širak je
zahtevao da predsedavajući Konvencije bude Francuz, ili je neće ni biti. Žiskar d’Esten je imenovan za
predsedavajućeg. Konvencija je otvorena u februaru 2002, a završena u junu 2003. Pored plenarnih
sednica, organizovane su i radne grupe o različitim temama, od ekonomskog upravljanja do spoljnih
poslova. Ubrzo je postala poznata kao Ustavna konvencija koja će izraditi Ustav za EU. VB, Francuska,
Španija i Nemačka su bile za uspostavljanje stalnog predsednika Evropskog Saveta na 5 godina.
Francuska i Nemačka su bile za izbor predsednika Komisije od strane Parlamenta. Male države su bile
protiv i strahovale su da bi predsednik Evropskog saveta dolazio iz velikih zemalja i da bi bio oslabljen
položaj predsednika i cela Komisija koja je bila tradicionalni branilac interesa malih zemalja.

24. STAVOVI DRŽAVA ČLANICA I PREDLOZI KONVENCIJE O USTAVU ZA EU Formatted: Line spacing: single

Uz otvorenu podršku velikih zemalja i d’Estena, usvojen je predlog za predsednika Evropskog saveta. Nije
usvojen predlog da predsednika Komisije bira Parlament. Visokog predstavnika za ZSBP i komesara za
spoljne poslove bi trebalo da zameni nova pozicija ministra spoljnih poslova EU. Ista osoba bi
predsedavala sastancima Saveta spoljnih poslova i koordinisala nadležnosti Komisije u spoljnim
poslovima. Uvođenje izabranog predsednika Evropskog saveta i ministra spoljnih poslova bi u tim
formacijama značilo kraj rotirajućem predsedavanju. Ostale formacije Saveta bi i dalje imale
predsedavanje. Kao odgovor na to, male zemlje su bile odlučne da brane svoja mesta u Komisiji i da se
odbaci dogovor iz Nice o uklanjanju veze između broja članica i broja komesara. Uz podršku velikih
zemalja i d’Estena, predložena je Komisija od 13 članova (izabrani na osnovu ravnopravnog rotiranja),
plus predsednik i potpredsednik (koji je istovremeno minister spoljnih poslova). Komisija bi imala i
članove iz ostalih zemalja, bez prava glasa (ravnopravno rotiranje). VB je bila protiv svake reference na
federalizam. Izlazeći u susret evroskepticima, Konvencija je predložila izlaznu klauzulu-detaljno
razrađenu proceduru za povlačenje neke zemlje iz EU. Predložena je pódela nadležnosti EU-zemlje
članice. Vrednosti i ciljevi EU su nekontroverzni, osim pitanja hrišćanskog nasleđa, ali je na kraju
preambula jedva pominjala versko nasleđe. Uticajni premijer Španije Aznar je odbacio ključni francusko-
nemački predlog o novoj definiciji kvalifikovane većine-većina zemalja članica i najmanje 3/5
stanovništva.

25. MEĐUVLADINA KONFERENCIJA O USTAVU ZA EVROPSKU UNIJU Formatted: Line spacing: single

12
Konferencija je počela 2003. Španija i Poljska su oštro branile ponderaciju glasova iz Nice. Francuska i
Nemačka su pretile da će ishod međuvladine konferencije dovesti u vez usa predstojećim pregovorima o
budžetu (nagovešteno smanjenje sredstava namenjenih Španiji i Poljskoj) i da će postepeno napredovati
u saradnji sa vodećom grupom, u kojoj Španija i Poljska ne bi bile. Aznar je uzvratio kritikom na račun
francusko-nemačkog nepoštovanja Pakta za rast i stabilnost uvedenog 1997. Francuska i Nemačka su
prekršile pravilo o 3% budžetskog deficita 2003. Ubedile su ostale zemlje da suspenduju primenu
postupka za prekomerni déficit. Ubrzo je došlo do promena vlada u Španiji i Poljskoj, a nove vlade su bile
spremne na kompromis. Konferencija je usvojila 80 amandmana na nacrt Konvencije (VB predložila
skoro polovinu). Male zemlje su pristale na mnogo manju Komisiju, ali tek od 2014. Nova dvostruka
većina-55% zemalja članica i 65% stanovništva (tri najveće države ne mogu same da formiraju
blokirajuću manjinu). Predlog Ugovora o Ustavu je usvojen 2004.

26. RATIFIKACIJA USTAVA ZA EU Formatted: Line spacing: single

Referendumska retorika je bila široko zastupljena tokom rada Konvencije. D’Esten je izjavio da ugovore
stvaraju države i ratifikuju parlamenti, a ustave prave narodne skupštine i ratifikuju građani. U martu
2003. godine grupa članova Konvencije je podnela predlog da Ustav bude ratifikovan uz izjašnjavanje na
referendumima, predlažući da oni budu održani istog dana kad i izbori za EP, što bi doprinelo stvaranju
zajedničkog političkog prostora. Bila bi potrebna većina broja glasača i zemalja članica, a ni jedna zemlja
ne bi trebala da bude primoravana da prihvati odluku protiv koje bi bili njeni građani. Predlog nije
prihvaćen. Organizacije kao što je Institut Evropa za inicijativu i referéndum i mreže kao Evropska
kampanja za referéndum, doprinosile su uobličavanju javnog mnjenja. U novembru 2003,
Eurobarometar je zabeležio da 88% građana ustavni referéndum smatra nezaobilaznim ili ključnim. Iz
vlada Španije, Portugala i Poljske su počeli da se čuju argumenti da Ustav predstavlja kvalitativnu
promenu u procesu evropske integracije koja zahteva direktnu legitimizaciju od strane građana. Dansak
vlada je uprkos mišljenju Državnog saveta da Ustav EU ne utiče na danski ustav i ne podrazumeva novi
prenos ovlašćenja, sledila argumente opozicije da će referéndum ojačati ulogu građana u politikama EU i
povećati informisanost o pitanjima vezanim za EU uopšte. Predviđajući pozitivan ishod, vlada je tvrdila
da će referéndum ojačati legitimitet evropskog projekta. I u Luksemburgu su predlozi za raspisivanje
referenduma bili inspirisani nastojanjem da se obezbedi široka podrška Ustavu EU koji je podržavala
velika parlamentarna većina, kao i većina političkih partija, kao i argumentima da će to približiti građane
procedurama EU, i da izuzetan značaj teksta i vrednosti koje nosi zahtevaju pristanak građana. Slični
stavovi o povećanju efikasnosti i transparentnosti i jačanju demokratičnosti u EU kroz referendume,
demokratskoj, politički snažnoj i pravednoj Evropi, su se čuli i u Nemačkoj i Grčkoj, kao i u drugim
zemljama. Ključni argument Blerove vlade je bio da Ustav ne menja odnos između zemalja članica i EU,
već da je svrha referenduma deliberacija i učenje o EU. On je imao za cilj i da potvrdi privrženost
britanskog biračkog tela članstvu u EU, zbog čega je bio planiran za kraj referendumskog ciklusa nakon
očekivanog ubedljivog pozitivnog izjašnjavanja u drugim zemljama. Referendum u Francuskoj je održan
29.05.2005. i vladajuća desnica i opozicioni socijalisti su podržali Ustav, ali je 55% glasova bilo protiv uz
parolu ‘Nismo protiv Evrope, mi smo za drugačiju Evropu’. Referendum u Holandiji je održan 01.06.2005.
i 61,6% građana je bilo protiv. Ustav su podržali vladajući demohrišćani , podržali i laburisti i zeleni,
protiv su bile desnica i socijalistička partija.

27. LISABONSKI UGOVOR-SASTAVNI DELOVI UGOVORA I OPŠTE KARAKTERISTIKE Formatted: Line spacing: single

Ugovor iz Lisabona obuhvata Ugovor o EU (demokratski principi, institucije, ojačana saradnja, ZSBP,
ZBOP), Ugovor o funkcionisanju EU i Povelju o osnovnim pravima EU koja je postala deo pravnog poretka
EU. Povelja o osnovnim pravima sadrži građanska i ekonomska prava EU. Pregovore o Povelji je
predložila Vlada Nemačke 1999. Pregovori su prošli bez teškoća, osim prigovora VB i nekih poslovnih

13
krugova da sadrži neka socijalna prava koja bi mogla da povećaju troškove rada. Evropski savet je
svečano proglasio Povelju u Nici u decembru 2000, ali je tada ipak bila pravno neobavezujuća. EU dobija
status subjekta međunarodnog prava. Ukida se sistema stubova. EZ postaje EU-Unija zamenjuje i
nasleđuje Zajednicu. EURATOM je posebna organizacija. Prvi put u istoriji je u članu 50 Ugovora o EU
predviđen postupak za istupanje jedne zemlje članice iz EU.

28. LISABONSKI UGOVOR-EVROPSKI PARLAMENT I EVROPSKI SAVET Formatted: Line spacing: single

Parlament je dobio još više nadležnosti. Procedura saodlučivanja koja je preimenovana u redovnu
zakonsku proceduru, primenjuje se u gotovo svim oblastima, čak i u ZPP, kao i policijskoj i pravosudnoj
saradnji u krivičnim stvarima, azilu, imigraciji i policijskoj saradnji. Proširena su budžetska ovlašćenja-
celokupni budžet usvajaju Parlament i Savet, a ukinuta je pódela na obavezne i neobavezne troškove.
Parlament odobrava kandidata za predsednika Komisije kojeg bira Evropski savet, vodeći računa o
rezultatima izbora za Parlament. Broj poslanika iznosi 750 i predsednik Parlamenta. Minimalan broj je 6,
a maksimalan 96 poslanika po zemlji članici. Evropski savet usvaja jednoglasno, na inicijativu Parlamenta
i na osnovu njegove saglasnosti, odluku kojom utvrđuje sastav Parlamenta. Ojačala je uloga Evropskog
saveta u institucionalnom sistema EU. Utvrđuje političku orijentaciju i prioritete, ne vrši zakonodavnu
funkciju. Odlučuje o broju komesara i broju poslanika u Parlamentu. Obrazuje Savete, pored Saveta za
opšte poslove i Saveta za spoljne poslove. Bira Visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu
politiku. Uvodi se funkcija predsednika Evropskog saveta, koji se imenuje na period od 2,5 godine sa
mogućnošću jednog ponovnog imenovanja.

29. LISABONSKI UGOVOR-SAVET I KOMISIJA Formatted: Line spacing: single

U Savetu se predsedavanje menja na svakih 6 meseci. Savetom za spoljne poslove predsedava Visoki
predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu politiku. Uvodi se glasanje u Savetu od novembra 2014, a
u potpunosti stupa na snagu 2017, do tada neka zemlja članica može tražiti da se primenjuje staro
pravilo. Kada Savet odlučuje na predlog Komisije, kvalifikovanu većinu čini 55% zemalja članica Saveta, u
kojima živi najmanje 65% populacije EU. Manjina za blokadu mora imati najmanje 4 člana i predstavljati
više od 35% populacije. Kada Savet ne odlučuje na predlog Komisije ili Visokog predstavnika za spoljne
poslove i bezbednosnu politiku, kvalifikovanu većinu čini najmanje 72% zemalja članica Saveta u kojima
živi najmanje 65% populacije EU. U Komisiji je od 2014. broj komesara trebalo da odgovara broju od 2/3
zemalja članica po ravnomernom sistema rotacije između zemalja članica, osim ako Evropski savet
jednoglasno ne donese drugačiju odluku, a Evropski savet je to već učinio 2008.

30. LISABONSKI UGOVOR-PODELA NADLEŽNOSTI Formatted: Line spacing: single

Ugovor o funkcionisanju EU, član 2-isključiva nadležnost EU (zemlje članice mogu usvajati pravna akta
samo ako su ovlašćene od EU ili za sprovođenje akata EU), podeljena nadležnost (i EU i zemlje članice
mogu usvajati pravna akta; zemlje članice vrše svoje nadležnosti u meri u kojoj EU nije preduzela mere
na ostvarivanju nadležnosti; ako EU prestane da vrši svoje nadležnosti, zemlje članice ponovo
preuzimaju), koordinacija (zemlje članice će koordinirati svoje ekonomske politike i politike
zapošljavanja u okviru aranžmana koje EU obezbeđuje u skladu sa Ugovorom). EU utvrđuje i sprovodi
ZSBP, uključujući postepeno uobličavanje zajedničke odbrambene politike. U određenim oblastima EU
ima nadležnost da podržava ili dopunjuje delovanje zemalja članica,čime ne sme da naruši nadležnosti
zemalja članica. Ugovor o funkcionisanju EU, član 3-isključiva nadležnost EU u oblastima: carinske unije,
pravila konkurencije na unutrašnjem tržištu, monetarne politike za zemlje članice čija valuta je evro,
očuvanja bioloških resursa u moru u okviru zajedničke politike ribarstva i zajedničke trgovinske politike.
EU je isključivo nadležna da zaključuje međunarodne ugovore kada je to potrebno za vršenje njenih

14
nadležnosti. Ugovor o funkcionisanju EU, član 4-podeljene nadležnosti u oblastima: unutrašnje tržište,
određeni aspekti socijalne politike, ekonomska, socijalna i teritorijalna kohezija, poljoprivreda i ribarstvo
(osim očuvanja bioloških resursa u moru), zaštita životne sredine, zaštita potrošača, transport, razvojna
saradnja i humanitarna pomoć, istraživanje, tehnološki razvoj, zajednički bezbednosni aspekti u
pitanjima javnog zdravlja, energetika, oblast slobode, bezbednosti i pravde i transevropske mreže.
Ugovor o funkcionisanju, član 5-koordinacija: ekonomske politike (Savet usvaja široke smernice),
posebne odredbe se primenjuju na zemlje čija valuta je evro; koordinacija politika zapošljavanja zemalja
članica (EU definiše smernice), EU može preduzimati inicijative da obezbedi koordinaciju socijalnih
politika zemalja članica). Ugovor o funkcionisanju, član 6-EU ima nadležnost da podržava i dopunjuje
delovanje zemalja članica. Oblasti ovakvog delovanja EU, na evropskom nivou, su: zaštita i unapređenje
ljudskog zdravlja, industrija, kultura, turizam, obrazovanje, profesionalno osposobljavanje, omladina i
sport, civilna zaštita i administrativna saradnja.

31. LISABONSKI UGOVOR-ODREDBE O DEMOKRATSKIM PRINCIPIMA I Formatted: Line spacing: single

FLEKSIBILNOST
Funkcionisanje EU je zasnovano na predstavničkoj demokratiji-građani su predstavljeni u Parlamentu,
države su predstavljene u Evropskom savetu, vlade su predstavljene u Savetu, političke partije, na
evropskom nivou (doprinose formiranju evropske političke svesti i izražavanju volje građana EU).
Evropska građanska inicijativa-najmanje million građana EU, iz većeg broja zemalja članica, mogu
pokrenuti građansku inicijativu kojom pozivaju Evropsku komisiju da, u okviru svojih nadležnosti, utvrdi
predlog o nekom pitanju za koje građani smatraju da ga je neophodno regulisati pravnim aktom Unije u
cilju primene Ugovora. Uloga nacionalnih parlamenata-predlozi zakonskih akata se dostavljaju i
nacionalnim parlamentima, 8 nedelja pre stavljanja na dnevni red Saveta. Ako 1/3 nacionalnih
parlamenata (ili ¼ u pitanjima koja se odnose na prostor slobode, bezbednosti i pravde) smatra se da
nije poštovano načelo supsidijarnosti, predlagač mora preispitati predlog. U okviru redovne zakonske
procedure, ako većina parlamenata smatra da nije poštovano načelo supsidijarnosti, Komisija mora da
preispita predlog; ako ostane pri njemu, mišljenje parlamenata se mora dostaviti Savetu i Parlamentu.
Detaljnija procedura za primenu fleksibilnosti (ojačane saradnje)-ne može se primenjivati fleksibilnost u
oblastima u isključivoj nadležnosti EU; u oblasti ZSBP zahtev se podnosi Savetu, u ostalim oblastima
zahtev se podnosi Komisiji, odobrava Savet, na predlog Komisije i posle saglasnosti Parlament; u svim
slučajevima odlučuje Savet; procedura za naknadno uključivanje zemalja (ispunjavanje uslova, prelazne
mere); troškovi bliže saradnje na teret zemalja učesnica, osim ako Savet jednoglasno ne odluči drugačije;
najmanje 9 zemalja članica.

32. LISABON-POSTUPAK IZMENE UGOVORA Formatted: Line spacing: single

Redovna procedura za reviziju: Vlada svake zemlje članice, Parlament i Komisija mogu podneti Savetu
predlog za izmenu Ugovora. Evropski savet prostom većinom usvaja odluku o sazivanju Konvencije koja
se sastoji iz predstavnika nacionalnih parlamenata, šefova država ili vlada zemalja članica, Parlamenta i
Komisije (ECB je konsultovana u monetarnoj oblasti), koja razmatra predloge izmena i konsenzusom
usvaja preporuku za sazivanje Konferencije. Evropski Savet može prostom većinom, posle saglasnosti
Parlamenta, odlučiti da ne saziva Konvenciju ako obim planiranih izmena to ne opravdava. U tom slučaju
sam Evropski savet utvrđuje mandat Konferencije predstavnika vlada zemalja članica. Izmene koje usvoji
Konferencija moraju, kao i ranije, ratifikovati sve zemlje članice. Pojednostavljena procedura za reviziju:
Vlada svake zemlje članice, Parlament i Komisija mogu podneti predlog Evropskom savetu za reviziju
Trećeg dela Ugovora o FEU. Evropski savet odlučuje jednoglasno, a odluka stupa na snagu posle njenog
odobravanja u svakoj zemlji članici, u skladu sa njihovim ustavnim odredbama. Passerelle ili klauzula
premošćavanja: kada je Ugovorom o FEU ili Naslovom V Ugovora o EU (ZSBP) predviđeno da Savet

15
jednoglasno donosi odluke u nekoj oblasti ili u određenom slučaju, Evropski savet može usvojiti odluku
kojom ovlašćuje Savet da odlučuje kvalifikovanom većinom u toj oblasti ili u tom slučaju. Ovaj stav se ne
primenjuje na odluke koje su povezane sa vojnim pitanjima ili sa domenom odbrane. Kada Ugovor o FEU
predviđa da Savet usvaja zakonska akta na osnovu posebne zakonske procedure, Evropski savet može
usvojiti odluku kojom odobrava da se navedena akta usvajaju u skladu sa redovnom zakonskom
procedurom. Svaka inicijativa ove vrste koju pokrene Evropski savet, dostavlja se nacionalnim
parlamentima. U slučaju protivljenja nekog nacionalnog parlamenta, u roku od 6 meseci, odluka nije
usvojena.

33. LISABONSKI UGOVOR-ZAJEDNIČKA SPOLJNA I BEZBEDNOSNA POLITIKA I Formatted: Line spacing: single
PROSTOR SLOBODE, BEZBEDNOSTI I PRAVDE
Uvedena je funkcija Visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu politiku čime se objedinjuju
dve pređašnje pozicije-visoki predstavnik i komesar za spoljne poslove. Visoki predstavnika za spoljne
poslove i bezbednosnu politiku je istovremeno i zamenik predsednika Komisije i predsedavajući Saveta
za spoljne poslove. Nadležnosti Visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednosnu politiku
obuhvataju izradu predloga za definisanje ZSBP, staranje o primeni odluka Evropskog saveta i Saveta,
predstavljanje EU prema trećim zemljama, u međunarodnim organizacijama i na međunarodnim
konferencijama u oblasti spoljne i bezbednosne politike (odnos sa predsednikom Evropskog saveta), u
vršenju zadataka oslanja se na Evropsku službu za spoljno delovanje. Uprkos institucionalnoj vezi koju
Visoki predstavnik stvara sa Komisijom, ZSBP i nakon ukidanja stubova zadržava međuvladin karakter.
Evropski savet jednoglasno donosi opšte smernice u ovoj oblasti, a Savet ministara spoljnih poslova
jednoglasno formuliše odluke. Može odlučivati kvalifikovanom većinom ukoliko se ni jedna zemlja
članica ne usprotivi, ako najavi protivljenje zbog vitalnih razloga nacionalne politike, neće se glasati
većinom. Međudržavni karakter ZSBP ogleda se i u vrlo skromnim mogućnostima za uključivanje
Parlamenta. Visoki predstavnik ga redovno informiše, stavovi Parlamenta se ‘razmatraju sa dužnom
pažnjom’. Sud pravde EU nije nadležan za oblast ZSBP. Nadležan je da spreči da ZSBP naruši podelu
nadležnosti u EU i nadležan je za kontrolu legalnosti odluka kojima je predviđeno usvajanje restriktivnih
mera prema fizičkim i pravnim licima koje je Savet usvojio na osnovu Specifičnih odredbi o ZSBP. U ZSBP
spada i Zajednička bezbednosna i odbrambena politika koja ima još izraženiji međudržavni karakter i sve
odluke su jednoglasne. ZBOP poštuje obaveze koje proizilaze iz Ugovora o Severnoatlantskom paktu.
Nova odredba: u slučaju da neka zemlja članica bude žrtva oružane agresije na svojoj teritoriji, ostale
zemlje članice moraju da joj pruže svu raspoloživu pomoć. Prošireni Petersberški zadaci-dopunjeni
zajedničkim operacijama razoružavanja, vojnim savetima i tehničkom podrškom. Zadaci vojnih snaga u
upravljanju krizama dopunjeni su postkonfliktnom stabilizacijom. Evropska odbrambena agencia ima
koordinacionu ulogu u razvoju odbrambenih kapaciteta. Sprovođenje Petersberške misije Savet može
poveriti grupi zemalja koje to žele i koje raspolažu potrebnim kapacitetima. Mehanizam fleksibilnosti-
Mogućnost stalne strukturirane saradnje članica čiji vojni kapaciteti ispunjavaju više standarde. U ovoj
oblasti dolazi do niza važnih izmena od kojih većina ide u pravcu komunitarizacije. Proširenje upotrebe
redovne zakonodavne procedure. Omogućena je ojačana saradnja između grupe zemalja članica u
policijskoj saradnji i u kaznenopravnim pitanjima. U okviru Saveta ustanovljen je Stalni komitet za
unutrašnju bezbednost (COSI), nadležan za jačanje operativne saradnje nacionalnih organa zemalja
članica. Lisabon predviđa uspostavljanje Evropskog tužilaštva za borbu protiv prestupa koji pogađaju
finansijske interese EU.

34. EVROPSKE INTEGRACIJE U SVETLU TEORIJA MEĐUNARODNIH ODNOSA- Formatted: Line spacing: single
REALIZAM

16
I međuvladin, liberalni međuvladin pristup, kao i institucionalizam racionalnog izbora dele sledeće
pretpostavke realizma-primat i centralnu ulogu država u međunarodnim odnosima ( u poređenju sa
ulogom nadnacionalnih ili transnacionalnih aktera); države se ponašaju kao racionalni akteri koji teže da
uvećaju svoju korist. Razlikuju se u viđenjima prirode preferencija država, pritiska bezbednosnog
okruženja i uticaja međunarodnih institucija na uobličavanje interakcija među državama i stvaranje
potencijalno moćnih nadnacionalnih agenata. Realizam-EZ je posledica bipolarnosti SAD-SSSR.
Zahvaljujući činjenici da su SAD bile garant zapadnoevropske bezbednosti, zemlje članice su mogle da se
posvete integraciji ne strahujući od bezbednosnih pretnji svojih evropskih partnera (Kenet Volc). DŽon
Miršajmer je 1990. ukazivao da bi kolaps SSSR-a i povlačenje SAD-a iz odbrane Evrope dovelo do porasta
zabrinutosti u pogledu relativnih dobiti među zemljama članicama, posebno u pogledu nemačke moći i
namera, i stavilo na probu budući tok evropske integracije.

35. EVROPSKE INTEGRACIJE U SVETLU TEORIJA MEĐUNARODNIH ODNOSA- Formatted: Line spacing: single
NEOFUNKCIONALIZAM
Neofunkcionalizam je pluralistička teorija međunarodne politike. Teoretičari su Ernst Has, Leon Linberg,
Filip Šmiter. Naročito je bila uticajna tokom 60-ih i 70-ih godina 20-og veka. Za razliku od realističkog Formatted: Spanish (Spain)
viđenja ističe da na regionalnu integraciju utiču ne samo države, već i nedržavni akteri-organizovani
interes, pre svega ekonomski, kao i nadnacionalne institucije. Neofunkcionalizam je ukazivao na uticaj
političkih procesa u državama na njihovo delovanje u međunarodnim odnosima. Da su međunarodne
aktivnosti država rezultat pluralističkog političkog procesa koji karakterišu moderna industrijalizovana
društva, a u kojem na vladine odluke utiču različite interesne grupe. Pristalice ove teorije su očekivale da
će se predstavnici organizovanog interesa međusobno povezivati na međunarodnom nivou. Podvlačeći
značaj nedržavnih aktera, neofunkcionalisti su ukazivali na uticaj multinacionalnih korporacija. Isticali su
Komisiju kao najznačajnijeg nedržavnog međunarodnog aktera. Uočavali su jedinstven položaj Komisije
koji joj omogućava da manipuliše i nacionalnim i međunarodnim pritiscima na nacionalne vlade kako bi
unapredila proces evropske integracije, čak i onda kada nacionalne vlade nisu tome bile sklone.
Sektorska integracija stvara sopstveni podsticaj za širenje na čitavu ekonomiju. Ovaj efekat spillover-a,
zbog međuzavisnosti različitih ekonomskih sektora i oblasti, dovodi do proširenja integracije sa pojedinih
i na ostale sektore. Has je ukazivao na dva tipa spillover-a-funkcionalni i politički. Funkcionalni proizilazi
iz činjenice da je nemoguće izolovati jedan sector od drugog. Sektorska integracija vodi ka političkoj, kao
procesu u kojem politički akteri iz više različitih nacionalnih položaja postaju ubeđeni da preusmere
svoje lojalnosti, očekivanja i političke aktivnosti ka novom centru. Iako kasnije dosta kritikovan, pre
svega u pogledu stavova o političkoj integraciji, neofunkcionalizam je dao izuzetan doprinos
razumevanju procesa integracije. Uticaj ove teorije je bio naročito izražen u ranoj fazi evropske
integracije, kada se činilo da je ova teorija nepogrešiva. Međutim, 60-ih godina, sa korišćenjem veta, pre
svega od strane De Gola, postalo je jasno da nacionalne vlade nisu izgubile moć i da su spremne da je
koriste određujući pravac i domašaj integracije, što je uticalo na jačanje tzv.međuvladinog pristupa.

36. EVROPSKE INTEGRACIJE U SVETLU TEORIJA MEĐUNARODNIH ODNOSA- Formatted: Line spacing: single
MEĐUVLADIN I LIBERALNI MEĐUVLADIN PRISTUP
Stenli Hofman 60-ih godina polazeći od viđenja uloge država koje je mnogo bliže realizmu, kritikuje
neofunkcionalizam-jedini moćni akteri procesa evropske integracije su nacionalne vlade: one kontrolišu
prirodu i brzinu integracije sa ciljem da zaštite i unaprede nacionalni interés. Kada im se interesi
poklapaju, vlade mogu pristati na tešnju integraciju u tehničkim, funkcionalnim sektorima, ali se proces
integracije neće proširiti na područja visoke politike kao što su nacionalna bezbednost i odbrana.
Hofman je pridavao određeni značaj uticaju unutrašnje politike, uvažavao da i drugi interesi osim
vladinog imaju ulogu u procesu integracije, ali samo u običnoj politici-interesne grupe imaju uticaj u

17
manje bitnim sektorima. U skladu sa liberalnim teorijama međunarodnih odnosa koje su usmerene na
razmatranje odnosa država-društvo, Endrju Moravčik smatra da nacionalni interesi nisu nepromenljivi,
već nastaju kao rezultat prepoznavanja novih političkih alternativa, nacionalnih i transnacionalnih
koalicija i unutrašnjeg političkog procesa u kojem se društvene grupe bore za uticaj. Razumevanje
unutrašnje politike svake zemlje je preduslov za analizu strateške interakcije zemalja članica EU. Cilj
država članica je da štite i da unapređuju svoj nacionalni interés i svaka zemlja u procesu integracije
nastoji da maksimizira svoju korist. Nacionalne vlade ostaju gospodari svih odluka u procesu integracije i
taj proces će ići samo onoliko daleko koliko su vlade spremne to da dozvole. Evropska integracija
predstavlja delovanje diplomatije u uslovima koji pružaju posebno povoljne mogućnosti za
obezbeđivanje kolektivnih dobara, a EU je u suštini fórum za međudržavne pregovore. Države članice su
jedini značajni akteri na evropskom nivou, dok društveni akteri vrše uticaj samo kroz domaće političke
strukture država članica. Politika se na nivou EU vodi kroz pregovore između zemalja članica ili kroz
pažljivo određeno delegiranje ovlašćenja, a u oba slučaja, vlade su centar moći u EU. Moravčik proces
evropske integracije vidi kao igru na dva nivoa-prvi nivo čine unutrašnji politički procesi koji određuju
definisanje nacionalnog interesa i poziciju sa kojom vlade ulaze u međusobne pregovore, a drugi
pregovori na nivou EU i način na koji se od suprotstavljenih interesa dolazi do zajedničkog stava.
Moravčik smatra da najkrupniji koraci u pravcu dublje integracije nisu rezultat delovanja nadnacionalnih
organizacija, koalicija poslovnih grupa, ili nepredviđenih spillovera dotadašnjeg toka integracije, već
rezultat postepenog približavanja preferencija najmoćnijih zemalja članica koje prvo izvrše ključne
pregovore među sobom, a potom manjim i oklevajućim zemljama članicama ponude kompenzaciju.
Institucije koje nastaju ovakvim pregovorima služe da obezbede informacije i umanje transakcione
troškove za države članice, ali ne vode prenosu vlasti ili lojalnosti sa nacionalnih država na novi centar,
kako su predviđali neofunkcionalisti. Upravo suprotno od toga, smatra Moravčik, evropska integracija
jača položaj nacionalnih izvršnih vlasti u domaćem političkom poretku. Moravčik ističe da treba
proučavati razvoj javnih politika EU, a ne samo formalni prenos nadležnosti, kako bi se stekao pravi uvid
u proces integracije koja ima pre svega regulatorni karakter. Ono što EU razlikuje od svakog drugog
međunarodnog režima su prenos suvereniteta kroz odlučivanje kvalifikovanom većinom i delegiranje
suverenih ovlašćenja. Po Moravčiku, to su za vlade mehanizmi kojima se povećava kredibilnost
obavezivanja od strane država članica, posebno u onim oblastima u kojima postoji opasnost da vlade
odustaju od prethodnih aranžmana, odnosno reč je o naporima da se razreše problema nesavršenog
ugovaranja, praćenja i ispunjavanja preuzetih obaveza. Najčešća zamerka je da se bavi pre svega velikim
odlukama, kakve su one o reformama Osnivačkih ugovora. Zanemaruje funkcionisanje EU u periodima
između istorijskih odluka i potcenjuje uticaj ovog funkcionisanja na proces integracije. Ne može da
objasni evoluciju uloge Evropskog suda pravde.

37. EVROPSKE INTEGRACIJE U SVETLU TEORIJA MEĐUNARODNIH ODNOSA-NOVI Formatted: Line spacing: single
INSTITUCIONALIZAM
Novi institucionalizam shvata EU kao sistem protivtežnih institucija u kojem se racionalni akteri ponašaju
strateški kako bi postigli željeni rezultat. Institucije jesu bitne. Institucije nisu neutralna područja jer
institucionalne strukture i pravila utiču na pristup političkom procesu čineći ga više ili manje dostupnim
za različite društvene grupe. Institucionalisti, za razliku od konstruktivista, prihvataju Moravčikovu tezu o
nacionalnim preferencijama, ali se ne slažu sa njegovim modelom međuvladinih nagodbi, tvrdeći da
postojeće institucije EU uobličavaju i ograničavaju međuvladino vođenje politike na način koji liberalni
međuvladin pristup ne uzima u obzir. Novi institucionalizam se može razvrstati na institucionalizam
racionalnog izbora, sociološki institucionalizam i istorijski institucionalizam. Institucionalizam
racionalnog izbora (Cebelis, Garet, Polak) je pružio značajan doprinos razumevanju načina na koji
funkcionišu institucije EU, legislativnog procesa, kao i načina na koji nadnacionalni akteri uspevaju da

18
ostvare određeni stepen autonomije koji im omogućava da ostvare sopstveni uticaj na politički proces.
Primenom principal agent modela, ukazuje se na teškoće principala (nacionalnih vlada) da kontrolišu
delovanje njihovih agenata (nadnacionalnih institucija): kako rastu broj i obim delegiranih ovlašćenja,
rastu i teškoće u praćenju delovanja agenata; kako je u proširenjima EU rastao broj principala,
povećavala se uloga agenata u stvaranju koalicija; sa porastom udela većinskog odlučivanja, takođe je
rastao uticaj agenata u procesu postizanja većine. Dok se prenos ovlašćenja sa nacionalnih vlada na
Komisiju i Sud pravde lako objašnjava potrebom smanjenja transakcionih troškova vođenja politike na
nivou EU,na ovaj način je teže objasniti prenos ovlašćenja na Parlament. U slučaju Parlamenta, prenos
ovlašćenja je u većoj meri bio motivisan nastojanjima nacionalnih vlada da umanje demokratski déficit
na nivou EU, što bi se pre objasnilo logikom primerenog ponašanja koja karakteriše sociološki
institucionalizam. Sociološki institucionalizam je blisko povezan sa socijalnim konstruktivizmom, ukazuje
da institucije ne utiču samo na strateške proračune aktera, već i na njihove preferencije i identitete. Dok
institucionalizam racionalnog izbora smatra da racionalni akteri stvaraju institucije kako bi efikasno
ostvarili određene ciljeve, prema sociološkom institucionalizmu institucije se često stvaraju i razvijaju
zato što doprinose društvenoj legitimaciji pre negoó efikasnosti. U skladu sa tim, racionalističkoj logici
instrumentalnosti se suprotstavlja sociološka logika primerenosti. Kao i socijalni konstruktivizam, i
sociološki institucionalizam doprinosi boljem razumevanju načina funkcionisanja institucija EU, na
primer razlika u načinu delovanja između različitih direktorata u okviru Komisije i funkcionisanja
formalno međuvladinih tela u kojima se vremenom razvija poseban način rada kao što je to slučaj sa
COREPER-om. Najznačajniji predstavnik istorijskog institucionalizma je Pol Pirson.Istorijski
institucionalizam prihvata osnovne postavke međuvladinog pristupa, ali ukazuje da postoje ograničenja
za zemlje članice i da se javljaju procepi u njihovoj kontroli nad razvojem institucija i politika EU, kao i da
su ovi faktori značajniji nego što to međuvladin pristup priznaje, a uočljiviji su kada se evropska
integracija posmatra kao vremenski proces. Akteri mogu biti u snažnoj početnoj poziciji, nastojeći da
maksimiziraju svoje interese, a ipak sprovesti institucionalne i političke reforme koje suštinski menjaju
njihovu sopstvenu poziciju (ili poziciju njihovih naslednika),na načine koji nisu bili predviđeni i/ili željeni.
Uzroci nastanka razlika između preferencija zemalja članica i stvarnog funkcionisanja institucija i politika
EU-delimična autonomija institucija EU, ograničen vremenski horizont donosioca političkih odluka, veliki
potencijal za nastanak neočekivanih posledica i verovatnoća menjanja preferencija predstavnika država
članica. Sama činjenica nastanka neočekivanih posledica nije ništa neobično, ali Pirson ističe da us lučaju
EU one često neće biti uklonjene. Pristalice međuvladinog pristupa smatraju da zemlje članice, kada
vremenom uoče neočekivane posledice, preduzimaju efektivne odgovore na njih, sa čim se Pirson ne
slaže, i iznosi tri razloga koja otežavaju efektivna rešenja-otpor nadnacionalnih aktera, institucionalne
prepreke za reforme i visoke troškove izlaza i sunk costs.

38. EVROPSKE INTEGRACIJE U SVETLU TEORIJA MEĐUNARODNIH ODNOSA- Formatted: Line spacing: single
SOCIJALNI KONSTRUKTIVIZAM
Konstruktivisti (Kristijansen, Jorgensen, Viner) smatraju da je neophodno razmatrati uticaj socijalnog
konteksta kako bi se razumelo kako je evropska integracija dospela do sadašnjeg stepena i da ne treba
zanemarivati konstruktivnu snagu samog procesa integracije. Ne pretendujući da razviju celovitu teoriju
evropske integracije, bave se fenomenima kao što su norme, pravila, diskursi, deliberativni procesi,
nastanak kolektivnih identiteta, komunikativna akcija. Smatraju da je socijalna akcija značajan faktor koji
vodi ka konstrukciji identiteta, a time i interesa i delovanja u međunarodnim odnosima. Konstruktivisti
kritikuju Moravčikovo viđenje uobličavanja nacionalnih preferencija, smatrajući da on ignoriše uticaj koji
vrši samo članstvo u EU (članstvo jeste bitno). Prema njihovom mišljenju, evropska integracija vrši
transformativni uticaj na evropske državne sisteme, i realno je prihvatiti da su se u procesu integracije
menjali i identiteti, a sa time i interesi učesnika u procesu. Institucije EU uobličavaju ne samo ponašanje,

19
već i preferencije i identitete kako pojedinaca, tako i zemalja članica. Konstruktivistička istraživanja
procesa evropske integracije kao stvaranja političke zajednice se , uopšteno, mogu razvrstati u tri
pravca-jedan pravac izučava ulogu pravila i normi, drugi je usmeren na pitanje odnosa pojedinca i
nastajuće političke zajednice kako u pogledu razvoja prava građanstva EU, tako i po pitanju
(re)konstrukcije identiteta, a treći je usmeren na pitanje jezika i diskursa.

39. DIFERENCIRANA INTEGRACIJA Formatted: Line spacing: single

Kao posledica primene koncepta diferencirane integracije, EU danas predstavlja skup više podsistema
koji su razvijani po različitim osnovama. Voljno neučestvovanje (opt-out): karakteristika ovog oblika
diferencirane integracije je da ona ne predstavlja podsistem koji je uvek i u svakom trenutku otvoren
svakoj zemlji članici da ga izabere, već je kao izuzetak određen primarnim pravom, najčešće protokolima
uz Ugovor o EU kojima se definiše o kojoj zemlji ili kojim zemljama se radi. Takođe, opt-out se
primenjuje na oblasti integracije koje su, opet kao izuzetak,jasno određene-nije nešto što se može
koristiti u svakoj javnoj politici EU. Tipičan primer je,u vreme potpisivanja Ugovora iz Mastrihta, bio
britanski opt-out u slučaju Sporazuma o socijalnoj politici, ili njen i danski opt-out po pitanju prelaska u
treću fazu Ekonomske i monetarne unije (EMU). Ojačana saradnja: ova mogućnost je korišćena samo u
dva slučaja-izbor prava koje će se primenjivati u slučaju razvoda višenacionalnih brakova (2010) i
usvajanju zajedničkog evropskog patenta koji bi zamenio zaštitu patenata u svakoj državi članici (2011).
Usmerena ojačana saradnja: u Prostoru slobode, bezbednosti i pravde je predviđen specifičan oblik
ojačane saradnje, specifičan utoliko što je a priori predviđena primena ovog modela u slučaju da se ne
može doneti odluka redovnim putem. Tako Ugovor iz Lisabona predviđa da je, po pitanju lakšeg
međusobnog priznavanja presuda i sudskih odluka, kao i saradnje policijskih i sudskih organa u krivičnoj
oblasti koja ima prekograničnu dimenziju, osnivanja evropskog tužilaštva za borbu protiv prestupa koji
pogađaju finansijske interese EU i razvijanja policijske saradnje, u slučaju da se ne postigne odluka
prema proceduri predviđenoj Ugovorom, aktiviranje ojačane saradnje gotovo automatsko.

40. EVROPSKA UNIJA I BALKAN Formatted: Line spacing: single

EU i Turska-1987. je podnela kandidaturu za članstvo, postala je kandidat 1999, a pregovori su počeli

2005. Proces stabilizacije i pridruživanja-strategija EU za zemlje Zapadnog Balkana (Albanija, BiH,
Hrvatska, Makedonija, Srbija, Crna Gora) je lansirana u junu 1999. Cilj Procesa stabilizacije i pridruživanja
je stabilizacija regiona putem potencijalnog članstva u EU kao podsticaja reformama, podsticanja
regionalne saradnje i političkih i ekonomskih uslova koji se moraju ispuniti kako bi se unapredio proces
pridruživanja. Osnovni elementi Procesa stabilizacije i pridruživanja su autonomne trgovinske mere EU,
programi finansijske pomoći CARDS, IPA, perspektiva članstva i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Otvorena pitanja evropske integracije-Gde su granice EU? Svaka evropska država koja poštuje vrednosti
na kojima je EU zasnovana i koja se obavezuje da ih unapređuje, može podneti kandidaturu za članstvo u
EU. Turska? Ukrajina? Kakva zajednica? Federalni elementi? Regionalna organizacija? Kakva je uloga EU
na međunarodnoj sceni? Obezbeđenje mira u Evropi? Stvaranje nove međunarodne sile? Koji tip tržišne
ekonomije predstavlja EU? Neoliberalni ili socijalni model države blagostanja?

20