Dušan Pajin

Noć vrednija od
života
Lepota i apsolut u
Njegoševoj pesmi "Noć
skuplja vijeka" 1)

Objavljeno u časopisu Ovdje, april–juni 1998, str. 55–65,

Podgorica – copyright Dušan Pajin

Dr. Dušan Pajin, profesor filozofije umetnosti i estetike na

Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Autor 10 knjiga iz istorije
kulture, filozofije umetnosti i religije. E-mail: dpajin@f.bg.ac.yu –
Home page: http://dekart.f.bg.ac.yu/~dpajin

Postoji jedna misterija vezana za ovu pesmu. U svom eseju o

Njegošu Andrić (1986: 26) veli:

”Jedini svoj pokušaj ljubavne poezije Njegoš je spalio sam.

Uzalud je njegov ađutant tražio da mu da tu pesmu, da je
prepiše. Njegoš je odbio rečima: ’A kako bi to izgledalo:
Vladika, pa piše pesmu o ljubavi? Ne dam!’ I ta uboga,
nesuđena radost spaljena je na istom oltaru na kome su
prinesene tolike žrtve” – komentariše Andrić.

Na drugoj strani, Isidora Sekulić u svojoj knjizi Njegošu

knjiga duboke odanosti (Sekulić, 1968: 126) veli: ”Nađena je
ta pesma i šezdeset dve godine posle Vladičine smrti, u
Bosanskoj vili, 1913. objavljena. Naslov pesme je Noć
skuplja vijeka. Kako se zadržala i zaostala? Je li istina da je
kralj Nikola spalio neke hartije Vladičine – pesme, hroniku,
prepisku – spalio radi dobrog glasa svoga velikoga pretka, pa
je iz te zaostavštine umakla jedna pesma? Da li je pesmu
Vladika ostavio tako da se nekada posle nađe? Da li nije
imao duše da je uništi dokle god je mogao da je čita? Da li je
to pesma iz predsmrtnih, napuljskih dana? Na sve to ide
jedan odgovor: možda?” – zaključuje ona.

Javlja se pitanje – kako to da Andrić nije znao za tu pesmu

objavljenu u Bosanskoj vili, u časopisu koji je Andrić dobro
poznavao. Ako nije znao u vreme kad je objavljena, kako su
ga mimoišli tekstovi i saznanja onih koji su znali? A pesma
jeste Njegoševa, jer je nađena u njegovoj književnoj
ostavštini i jeste objavljena još tada u Bosanskoj vili – od tada
su o njoj pisali mnogi naši književnici, književni istoričari i
teoretičari, a među najpodrobnije analize spadaju one
Miodraga Popovića (1968) i Isidore Sekulić (1968).

Pre nego ukažemo na ono što smatramo da je promaklo

prethodnim tumačima, pokušaćemo da osvetlimo i neke
promašaje u analizama ove pesme kod pomenutih dvoje
tumača. Miodrag Popović i Isidora Sekulić bili su savesni
istraživači i lucidni tumači Njegoša, a njegovom delu prilazili
su s poštovanjem i divljenjem koje ono i zaslužuje. Međutim,
reklo bi se da su u tumačenju ove pesme bili ograničeni,
svaki na svoj način – Popović romantičarskim i
psihoanalitičkim, a Isidora Sekulić feminističkim obrascima.

Vladika piše ljubavnu pesmu

Popović je u pravu kad kaže da u toj pesmi neki pogrešno
vide samo sliku Njegoševog ljubavnog doživljaja u Perastu
1844. Mi bismo dodali da oni greše kao i oni koji – poput
Isidore Sekulić – to vezuju za njegov boravak u Italiji i vezu
sa nekom italijanskom gospom.

Greše, kako veli Popović, jer je pesma izraz nečeg dubljeg –

”poetski realizovanog u ovoj raskošnoj slici ljubavnog
susreta u noći, pod zvezdama” (str. 234). ”Strasna ljubav diže
se iznad svega. Sve drugo zemaljsko i kosmičko nestaje, gubi
se, isčezava ispred ove noći sladostrasnog sjedinjavanja s
beskonačnošću, skupljoj i večnijoj od svih vekova, u kojoj se
senzualno i spiritualno slivaju u jedno: u stanje duhovnog
blaženstva i miline.”

U svim ovom ocenama Popović je u pravu, kao i u tvrdnji da

je to ”jedna od najlepših ljubavnih pesama na srpsko–
hrvatskom jeziku” (str. 237).

Ono u čemu Popović greši jesu pokušaji tumačenja iz ugla

odnosa prema islamskoj erotici (dakle, kulturološka greška) i
psihoanalitička greška, tj. stvaranje fiktivne tenzije između
pesnika i vladike (”kome vladičanski čin sprečava put do
ljubavi”). Naime, Popović greši u oceni da se Njegoš udaljio
od hrišćanstva u svojim ljubavnim pesmama, posebno ovoj
(str. 236). Sada ćemo izneti konkretnije Popovićevo
obrazloženje ovih stavova, kao i naše razloge za pobijanje.

1) Popović u svojoj analizi uzima u obzir i druge pesme (ili

poetske delove iz većih celina, kao što je Gorski vijenac) u
kojima se slavi lepota žene, ili govori o odnosu žene i
muškarca. Na osnovu tih predložaka on zaključuje da je
Njegoš bio pod uticajem muslimanske erotike i erotske
poezije, da je iz toga zaleđa zajmio svoj lirski, poetski i
emocionalni naboj, pa veli da Crnogorci u Gorskom vijencu
nadmašuju muhamedance heroikom, lepotom i plemenitošću,
ali ne i u ljubavnim pesmama (str. 231). Međutim, Popović
polazi od toga, kao da je tu u pitanju dokumentarna proza, a
ne poezija, te ne uviđa da pesnik stoji iza ukupnog kapaciteta
svojih likova, zajmeći jednima i drugima opseg vlastite duše
(a ne obrnuto). Najneobičnije je što Popović i sam navodi
nešto što opovrgava njegov generalni zaključak – recimo, kad
kaže da su u Njegoševom prikazu hurije dobile dimenziju
koju u islamskoj tradiciji i nemaju, tj. sjedinjuju u sebi
ljubavničko i duhovno, jer su za njegovog junaka Mustaj–
kadiju hurije i duhovne device (”Njegošev doživljaj hurija
istovremeno je spiritualan i senzualan”, str. 233). Ali, sam
Popović ne uviđa težinu tog zapažanja, tj. da bi već ovo bilo
dovoljno da se shvati da Njegoš u svojoj ljubavnoj poeziji
nadilazi Popovićevu dihotomiju, koju ovaj na različite načine
definiše (Crnogorci–muhamedanci, spiritualno–senzualno,
duhovno–erotsko, riza–feredža, duhovnik–ljubavnik, erotski
sputani hrišćanin–erotski slobodan musliman itd.). Unutar tih
parova Popović smešta Njegoša, namećući mu svoju dilemu,
svoje dvojstvo i rascep.

Mnogi evropski pa i naši romantičari imali su pogrešnu

predstavu o nekom ”erotskom raju” u kome živi prosečan
musliman (predstave vezane za hareme, turska kupatila i
odaliske, koje možemo videti na slikama tog vremena, kod
Engra, Delakroa itd.). Međutim, predstava o hurijama nastala
je kao rajsko obećanje, naknada za oskudnu zbilju. To rajsko
obećanje Kuran daje pravovernima kao nagradu i
kompenzaciju za uskraćenja u ovom, zemaljskom životu – u
kome postoje haremi (odaliske i turska kupatila), ali iz koga
musliman odlazi ipak (seksualno) gladan na onaj svet. Dakle,
u raju je obilje onoga čega ima premalo u životu: vode i
seksualnosti. Raj sa svoje dve glavne ponude – rekama (vode
i vina) i hurijama – treba da utoli onu žeđ i (seksualnu) glad,
koja muči muslimana na zemlji. Ako to Popoviću i
romantičarima nije (sasvim) bilo jasno, ne treba tu iluziju da
pripisujemo i Njegošu.

Što se tiče hurija i predstava raja, Hiti (1988: 127) primećuje

da su predstave hurija i mladića u muslimanskom raju nastale
tako što su muslimani preuzeli bespolne anđele iz hrišćanske
predstave raja i dali im polove (devojke – mladići). To je sada
bila nadoknada pravovernima za seksualnu prikraćenost
tokom života (šta ko voli, nek izvoli). Ako to imamo u vidu
onda deluje neubedljivo Popovićev zaključak da je ”Njegoš u
mašti voleo drugačije no hrišćanski pesnici. Onako kako su
voleli islamski junaci svoje divotnice hurije” (str. 236).
Naime, on jeste voleo drugačije no (neki) hrišćanski pesnici,
ali je bar jednako drugačije voleo nego islamski junaci.
Popović i sam gore konstatuje da je Njegošev doživljaj hurija
bio spiritualan i senzualan, dok je za islamske junake hurija
samo senzualna predstava.

Drugo, Njegoš nije voleo u mašti nego u zbilji. Jer, to je

poslednja zbilja – zbilja duše. Svi koji su voleli znaju da je
ljubav drama duše, a da su joj spoljne okolnosti scena i
akteri. Dakle rad duše je značajan za ljubav, ne zato što je
neko vladika i ne sme da pipne, ili celiva prelesnicu, pa samo
o njoj mašta – nego zato što ljubav uključuje celog čoveka.

2) Druga Popovićeva greška potiče od primene jednog

psihoanalitičkog obrasca (koji su i mnogi psihoanalitičari –
uključujući Frojda, sa njegovim psihoanalitičkim
redukcionizmom – pogrešno primenjivali u tumačenju
stvaralaštva i ličnosti umetnika). Popović smatra da je Njegoš
pesnik snažnih ljubavnih impulsa, kome vladičanski čin
sprečava put do ljubavi (str. 234). On suviše bukvalno
primenjuje lekcije iz psihoanalize (o potiskivanju, cenzuri
svesti, o noći i mašti u kojima izranja potisnuto itd.). Tako
veli:

”Crkveni zakoni zabravili su svetlo ljubavi u njemu, a on

sam, spolja okovao sebe cenzurama svesti i lažnoga stida.
Samo u noći, u tami, u snu, opuštala se romantična duša
pesnika, koja je, inače, na javi bila podređena racionalnoj
svesti državnika”.

Pa zatim: ”Ljubavnik pobeđuje duhovnika” (str. 235)

I na kraju, dodaje Popović, da je ova pesma ”poetska pobuna

pravoslavnog vladike protiv hrišćanskog potiskivanja
čulnosti.”

Da krenemo redom. Znači vladike (i pesnici) se opuštaju

noću, u snu – a kad se opuštamo mi koji nismo vladike i
pesnici. Danju, na javi, dok čekamo da se promeni svetlo na
semaforu?

Ako je u pitanju aluzija na to što se radnja pesme smešta u

noć, onda bi to značilo da Popović ne poznaje (ili da je
zaboravio) istoriju književnosti (što je teško pretpostaviti).
Jer zvezdana noć i mesečina su neka vrsta univerzalnog
ambijenta za ljubavnu poeziju u svim epohama i kulturama.
Većina onih koji su pisali vezujući svoja ljubavna osećanja,
sećanja, nade ili maštanja za noć, ili san, nisu bili
pravoslavne vladike u kojima su crkveni zakoni zabravili
svetlo ljubavi, niti su sebe okivali cenzurom svesti ili lažnim
stidom (noću radim, ili mislim, ono što ne smem, ili ne mogu,
danju).

Dakle, noć i nije neka Njegoševa poetska specifičnost, nego

opšteljudski ambijent za ljubavnu poeziju i tu vrstu duhovnih
uzleta. Osim toga, znamo da se dvojstvo ispunjenja u noći i
snu, onog što nam je na javi uskraćeno, javlja u mnogoj
poeziji različitih naroda i kultura, koje nemaju veze ni sa
hrišćanskim potiskivanjem ploti, ni sa položajem njihovog
autora u verskoj ili crkvenoj hijerarhiji. Tako anonimna
japanska pesnikinja iz X veka, piše:

Snovi, čujte, snovi!

Ne sjedinjujte me
S čovekom koga volim –
Jer kad se probudim
Tako sam usamljena.

Njena pesma zanimljiva je i stoga što vidimo da je princip

realnosti tu tako nadmoćan da pobeđuje san – ona se odriče
sna, jer ne može da podnese tugu realnosti koja nije ublažena,
nego pojačana posle sna.

U rascepu koji gradi u svom tumačenju, Popović zapada u

protivrečne ocene o Njegošu. Na jednom mestu (str. 235)
kaže da je ljubavnik pobedio duhovnika u Njegošu (tj. u ovoj
njegovoj pesmi), a na drugom mestu da su crkveni zakoni
zabravili svetlo ljubavi u Njegošu i da je on bio potajno
ogorčen na crkvene stege (koje su mu zabranile da javno voli
i bude voljen od žene) i na hrišćansko potiskivanje plotskog u
čoveku (str. 236). Popović neopravdano vezuje uz Njegoša
jedan kulturološki definisan rascep (borba protiv ploti, greha
i bluda u iskustvu hrišćanskih iskušenika), koji Njegoš očito
nadilazi, ali ne bekstvom u noć, maštu i kompenzaciju – kako
nam to psihoanalitički tumači Popović – nego nadilazi
kapacitetom vlastite osobe.

Jer, upravo ova pesma (Noć skuplja vijeka, a i odlomci

drugih, koje Popović navodi u svojoj analizi Njegoševe
ljubavne poezije) govori suprotno od onog što Popović
dokazuje – da ni crkveni ni svetovni zakoni nisu u Njegošu
”zabravili svetlo ljubavi,” niti je on sebe okovao ”cenzurama
svesti i lažnog stida” – nego da je ljubav osećao i razumevao
i o njoj pisao slobodnije, bolje i lepše nego mnogi drugi, koji
nisu bili ni vladike ni državnici. Otuda se Njegoš sa takvom
lakoćom kreće između tih ravni i natkriljuje te ponore – kako
ih Popović vidi – između vladike i ljubavnika, između
duhovnog i erotskog, spiritualnog i senzualnog. Ali, taj uzlet,
ta ravan je Popoviću nedokučiva, nevidljiva iz
psihoanalitičke vizure. Zato on veli: ”Nigde se Njegoš nije
toliko udaljio od hrišćanstva kao u ljubavnim pesmama” (str.
236), te ovu pesmu shvata kao poetsku pobunu protiv
hrišćanskog potiskivanja ploti.

Međutim, u širini Njegoševe duše romantična ljubav, erotika

i ljubavna poezija nisu ga ni udaljavale, ni približavale
hrišćanstvu. Nisu ga udaljavale, jer se vera, erotska osećanja i
romantična ljubav u njemu nisu sudarale. Ono što se u malim
dušama sudara i ne podnosi, to se u velikoj duši prostire –
kao što odraz meseca u kofi zauzima ceo prostor, a na
površini okeana se pojavljuje kao srebrna staza koja vodi u
nedogled. A ta osećanja i pesme nisu ga ni približavali
hrišćanstvu, jer mu je ono već bilo blisko. Njegoš nije imao
potrebu za pomagalima da bi ojačao i učvrstio svoju veru,
odanost hrišćanstvu, zahvalnost i divljenje prema Bogu.
Samo ljudi koji su novi u veri, ili slabe vere, koriste svaku
priliku da bi istakli i učvrstili svoju veru, a i vazda su na
oprezu i strepe da će im nešto ugroziti ili uzdrmati veru, ili ih
udaljiti od Boga – makar to bila i zvezdana noć, pogled sa
planine, ili neka prelesnica, vila–čarobnica.

Ta dva primera – onog ko je nesiguran i onog ko ima

pouzdanje – nalazimo i na drugim stranama. Recimo, u
budizmu, u priči o dvojici zen–kaluđera. Oni na putu sretnu
devojku koja hoće da pređe blatnjav potok. Te ti jedan od njih
uhiti devojku i prenese je preko. Devojka se zahvali, a on
vrati i nastavi sa bratom put do manastira. Kad su stigli u
manastir, onaj drugi će: "Nešto mislim da si se ti ogrešio o
pravila našeg reda – da ne gledamo, a kamoli diramo žensko
čeljade – kad si onu devojku u naručju preko potoka preneo.”
A prvi će: ”Ja nju ostavih onde, a ti je još u duši nosiš.” Tako
i Popović (u duši) nosi, ono što Njegoš nije ni uzimao.

Život čula i molitva

"Ljubavnik pobeđuje duhovnika" kaže Popović (str. 235).
Međutim u Njegošu se ta borba nije ni vodila. Duhovnik
njegove vere nije ni imao potrebe da se bori, pošto nije bio
ugrožen – nije morao niti da vojuje, niti da pobeđuje, ili bude
pobeđen – borba je tu samo Popovićeva. Što se tiče vojevanja
– onog pravog – Njegoš ga je imao dovoljno u istorijskoj i
državničkoj zbilji oko sebe. Dakle, Njegoš je za sobom
ostavio onu dilemu koja muči Petrarku dok sedi na brdu i
posmatra divnu panoramu koju mu otvara vidik. Za trenutak
se odajući kontemplaciji pejzaža, Petrarka se trže jer mu u
tom času pogled pade na Avgustinove Ispovesti koje držaše u
ruci, na odlomak gde Avgustin osuđuje svaku kontemplaciju
pejzaža i prirode, jer "Ljudi idu okolo pa se dive visinama
planina, ... a ne gledaju u sebe". – Bejah posramljen (beleži
Petrarka) i okrenuh svoj pogled na sebe.

Ali, ta dihotomija koju Popović primenjuje na Njegoša, nije

samo Petrarkina, niti se ona završava, ili biva kulturološki
potpuno nadiđena sa renesansom, ili romantizmom. Vidimo
je i mnogo kasnije na delu – recimo kod profesora estetike,
Anri Frederik Amijela (1821–1881), koji je bio Njegošev
savremenik, o kome govori Žorž Pule (1993: 267). Amijel se
upustio u jedan lični put introverzije sličan hrišćanskoj
mistici i jogi. Kod njega je takođe zaoštrena ta dihotomija
unutrašnje–spoljašnje, u korist unutrašnjeg. Tako Amijel
beleži. ”Šta najviše izbacuje čoveka iz samoga sebe? Život
čula. Šta ga najviše usredsređuje. Molitva.” U petom stupnju
Patanđalijeve joge govori se povlačenju mentalne energije
(pažnje) iz čula i ovladavanju čulima (indriya–jaya) na putu
introverzije.

Pa, dobro, reći će sad neko – možda ste uspeli da Njegoša

načelno odbranite od Popovićevih sumnji (o sukobu
“ljubavnika i vladike”), ali zar onaj Andrićev navod, oslonjen
na zapise Njegoševog sekretara Medakovića (gde Njegoš
spaljuje neku ljubavnu pesmu, pozivajući se na javno
mnjenje – Vladika, pa piše ljubavne pesme) ne govori u
prilog Popovićeve teze, o sukobu ljubavnika i vladike?
Vaistinu, ne – jer, u toj epizodi u Njegošu nema borbe oko
toga – u tom trenutku on uzima u obzir male duše, izlazi u
susret javnom mnjenju, ”vladajućoj predrasudi” koju ne želi
da ugrožava, niti da na nju troši snagu. Drugi razlog je
diskrecija i jedna prirodna (dakle, ne lažna) stidljivost.

Iz tog konteksta je i situacija na koju nailazi Isidora Sekulić.

Ona se sudara sa diskrecijom i stidljivošću (potonjih
generacija), kao novinarka koja traži glasine za svoju trač
rubriku, ne bi li čitaocima ponudila nešto pikantno – ljubavnu
priču velikog pesnika (“Love story of a great poet”).

”Detalja nema, imena nema — ’Što krijete? Ako se zaista

stradalo od ljubavnoga jada, moralo se to znati, ne da se
sakriti! ’ govorimo mi” vajka se Isidora (1968: 121). ”Bokelji
se smeše: ’Kaluđer je bio, pa Gospodar, pa Crnogorac, zato
se ne znade... A i što ćemo brez nevolje kazivat imena
našijeh cura i gospoja” U stvari, Bokelji učtivo odbijaju
osobu koja (kao da) u tom času nije svesna svoje nasrtljivosti
i odsustva dobrog ukusa.

Isidora Sekulić je bila umna žena, vrsna književnica, koja

pokazuje dobar ukus i razumevanje za ljude i situacije, ali
kao da su joj te osobine otkazale kad se suočila sa ovom
temom.

Pesma monaha, kurjački gladnog

"Vladičine ljubavi nisu bile ni ljubavni život, ni ljubavne
veze, nego kurjačka glad i zasićenje" veli Isidora Sekulić
(1968: 121). "Kad je mogao, nezasito je ’gledao ljepotu’. Kad
je smeo, halapljivo uzimao i krao ljubav. U jedinoj ljubavnoj
pesmi njegovoj koja nam je ostala, on ljubav zove ’noć’. U
poeziji svojoj uopšte, ako je što kazao, smeo i hteo kazati, to
su bile žene lepotice telom, vile, žene - vizije muškarca, ne
ličnosti, ne duhovna bića. Mahom su bezimene, ili nose samo
ime bez prezimena" – jada se Isidora – i vapije ženski
islednik: imena, hoću imena, prezimena, adrese, znake
prepoznavanja.

Šta bi rekla za Andrićevu pripovetku ”Jelena, žena koje

nema” – tu ne samo da je ime fiktivno, nego je ceo lik
nedvosmisleno piščev fantazam – takvog nam ga pisac i
predstavlja.

Islednički instinkt Isidora zaogrće u brigu za ženinu ličnost –

jer ”ljubavni život Vladičin je bio ljubavni život monaha;
telesna glad, strast koja ostaje u nizinama telesnoga života...
u suštini, telesna želja,” (str. 119) ”Ni ta žena (misli Isidora
na prelesnicu iz pesme Noć skuplja vijeka) naravno, nema
ličnoga lika, ima samo delove tela” (str. 127).

Pogledajmo za trenutak, da li stoji ova feministička optužba –

da je za Njegoša žena samo ”seksualni objekat” – jer on ne
daje njeno ime i prezime, ne govori o njoj kao o ličnosti i
subjektu, nego govori o delovima njenog tela.

Istina je to da se u muškoj ljubavnoj poeziji, ne samo

Njegoševoj, govori o delovima ženskog tela, ali to nije zbog
prezira ili nipodaštavanja žena kao ličnosti. Kad se voljena
osoba opisuje preko delova tela – dakle ”svodi” na usne, oči,
grudi, bedra itd. – reč je o ograničenjima, konvencijama i
mogućnostima poetskog jezika, od vremena Pesme nad
pesmama do poezije XX veka.

Tako veli muški glas u onim veličanstvenim stihovima u

Pesmi nad pesmama –

Ti si mi draga moja kao konji u kolima faraonovijem.

Zubi su ti kao stado ovaca jednakih...
Usne su ti kao konac skerleta, a govor ti je ljubak;
kao kriška šipka jagodice su tvoje između vitica tvojih.
Vrat ti je kao kula Davidova...itd.

A slično kazuje i ženski glas u indijskoj pesmi posvećenoj

Krišni:

Gle, ko taman oblak vijori kosa mog dragana,

rasute plešu kovrče poput kapljica kiše.
Divna njegova haljina i hod njegov,
rumen tabana i dlanova, lepršavi njegov pitambar,
pramenje kose i nokti što sijevaju kao munje...

(Krmpotić, 1987: 357)

A u kineskoj poeziji – u zapisu nepoznate pesnikinje i jednoj

od najoriginalnijih pesama starog veka – se čak i ne pominju
delovi tela nego delovi odeće voljenog momka.

Da samo pogled na običnu kapu

Može da me ispuni takvom čežnjom,
Da izazove takav bol!

Da samo pogled na običan kaput

Može da mi ispuni srce žalošću!
Dosta! Vodi me sobom svojoj kući.

Da samo pogled na obične obojke

Može da mi veže srce u čvor!
Dosta! Hajde da nas dvoje budemo jedno.

(Anon. pesnikinja, Knjiga pesama, VI v. st. e.)

A onda Vasko Popa: Očiju tvojih da nije...

Ruku tvojih da nije...

Pogledajmo kako Andrić opisuje Jelenu. ”A kad nas je sunce,

na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona
zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne
očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom
sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže
sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u
čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam
posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja
jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali
jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i
žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima
putnika” (1977: 47).

Ako bismo sad rekli da je tu ljubav svedena na telesno, da tu

pesnik (odnosno pesnikinja) ne cene ličnost voljene osobe,
jer govore samo o delovima njenog/njegovog tela (ili – još
gore – odeće), bila bi to glupost. Jer, reč je – očito – o
poetskoj slici, kojoj nije tuđe ni poređenje sa konjima ili
ovcama, ili pozivanje na obojke ili kaput, kapke i trepavice.

Da li je moguće da Isidora Sekulić to ne razume – zaslepljena

nezadovoljenom radoznalošću feljtoniste, ili feminističkom
tezom?

Isidora Sekulić (1968: 127) veli za Njegoša da je u toj pesmi

(Noć skuplja vijeka) ”pijan, kurjački gladan”. I sugeriše nam
da je to (seksualna) glad monaha – ”pesma velikog pesnika,
ali monaha” (str. 127). U tome kao da se slaže sa Popovićem
koji, istina, ne govori o monahu nego o vladici i sve stavlja u
račun potisnutoj seksualnosti i ograničenjima, koja su – s
jedne strane važila za muškarce tog vremena u Crnoj Gori – a
s druge, ograničenjima vezanim za položaj vladike.

Priroda čežnje
Ali, mi znamo da to nije kurjačka glad nego ljudska čežnja,
da to nije čežnja monaha koji ne sme, ili ne može, da sebi
dopusti erotiku, pa postane kao kurjak, nego čežnja koja je
poznata i onima koji nisu ni vladike ni monasi, nego samo
umetnici. A ne žive ni pod prismotrom stroge okoline i
njenog morala, iako i njih ponekad gone preterano radoznali
novinari.

Tako Andrić svedoči:

"Ja sam tako željan ljudi i toliko žedan pokreta i oblika da bih
satima stajao na ulici i zagledao prolaznicima u lice i odelo,
samo da me nije stid. Žena koja prođe brzo i nepovratno
pored mene i svojim licem privuče moju pažnju, pričinjava
mi stvaran bol, kao da je nešto moje izgubljeno ili oteto.
Moram da se okrenem za njom, iako mi je to zazorno i
neprijatno, da bih video kako se beznadno i zauvek gubi u
uličnoj gužvi" (Andrić, 1980: 160). Znači tako, za Andrića
žena nije ličnost nego samo lice u gomili – seksualni objekt u
prolazu.

Jedan od sjajnih poznavalaca japanske kulture, Lafkadio

Hern (1987: 123-6), smatrao je (očito imajući u vidu to i kao
jednu od čestih tema u no-dramama) da je čežnja ogromna i
neutaživa, jer nije samo naša, individualna, nego kao da u
našim srcima oživljava čežnja mnogih generacija čiji se
duhovi ”guraju oko prozora kuće života” kao oni junaci-
duhovi u No-drami, koji čeznu za životom i čulnim
zadovoljstvima, iako su već pokojnici. Da je i to deo
opšteljudskog iskustva, govori i naš običaj, da se u
određenim prilikama (zadušnice), deo hrane i pića namenjuje
pokojnicima, a taj običaj sam video i među Kinezima.
Njihove ”zadušnice” padaju usred leta i sam obred nije vezan
samo za groblje, nego za vasceli gradski prostor. Pa svaka
prehrambena radnja, ali nekad i banka itd., tog dana postavlja
”tezgu” za hranom i sokovima, baš kao da će pokojnici
svakog časa banuti tu i tražiti da zadovolje glad i žeđ. Ali, taj
dan se njihovi duhovi guraju oko ”kuće života” da se malo
nahrane i napiju.

Uvođenjem u objašnjenje čežnje prošlih generacija Hern tu

nastoji da objasni zašto sve lepe stvari sobom nose tugu, da
objasni nedokučivost i nedohvatljivost lepote, koja nije samo
izvan dohvata pokojnika, nego je – u nešto drugačijem smislu
– nedohvatljiva i živima. A zbog te nedohvatljivosti pati i
Andrić, kad kaže:

"Živeći pored tolike lepote u svetu, a znajući dobro da nam je

uskraćena zauvek, čovek se često pita da li je bolje biti mrtav
i ne znati za nju, ili ovako prolaziti pored nje, a znati da mu
je zauvek nepristupačna i da mu ostaje jedino njena
najtamnija strana: želja koja boli. (...) Lepota – to je varka i
zamka na čovekovom putu... Ne znamo je i nemamo, a
živimo zbog nje i ginemo za njom... Između njenog postanka
i nestanka i nema ničeg, tako da se može reći da ona stvarno i
ne postoji... Kada se kaže da je nema, isto je kao da si rekao
’nema spasa ni izlaza’, ’nema smisla ni svrhe’, ’nema kraja’
ili, još tačnije, ’nema ničeg’." (Andrić, 1980: 162, 172).

Umetnik je čovek koji je čas žedan, a čas namiren (kako nam

svedoče zapisi mnogih umetnika) – nekad u smiraju, a nekad
bacan između krajnosti: između žeđi i trenutaka kad mu je
duša namirena. Ali, mistik se bori, a umetnik pati onu žeđ
koja povremeno mori i sve ostale ljude.

O tome kazuje i Njegoš – ”te smrtnika žedni pogled u

dražesti slatkoj budi”.

U japanskoj tradiciji je čežnja za lepotom (tj. jugen) bila

legitimna estetičko–egzistencijalna kategorija kojoj nisu bile
potrebne velika psihoanalitička domišljanja o frustraciji itd.,
o hrišćanstvu koje brani ovo ili ono, koja se nije pripisivala
nekim posebno prikraćenim ljudima, vladikama, monasima,
ili kurjacima, nego svim ljudima razvijene osećajnosti. To je
jasno iz onoga o čemu govori Jošida Kenko (japanski pisac iz
XIV veka) koji kaže. "Kad prizivam mesece i godine koje
sam proveo s nekom osobom čija je naklonost sada raspršena
poput latica trešnjevog cveta razbacanih vetrom, još uvek se
sećam njenih reči koje su me nekad tako dirnule i kad
shvatim da ona, kao što to biva, pouzdano klizi iz mog sveta,
osećam tugu veću i od one koju osećamo zbog razdvojenosti
od dragih pokojnika" (Anthology, str. 224).

Ispunjenje svete želje – noć vrednija od života

Ali, u Njegoševoj pesmi mi vidimo nešto drugo – ne iskustvo
prolaznosti i nedohvatljivosti lepote – ne žudnju čoveka koji
beznadežno čezne, nego jedno osećanje bezuslovnog
ispunjenja, savršene punoće i namirenja duše lepotom i
sjedinjenjem sa drugom dušom, u toj noći koja vredi kao ceo
život, ili više nego ceo život. Kako veli pesnik, smrtnik ovde
kuša nešto na čemu bi mu pozavideli i besmrtnici:

”Zavid’te mi, svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!”

Dakle, mi vidimo da se ova Njegoševa pesma otima ne samo

minimizovanju kojem je svojim tumačenjima podvrgavaju
Miodrag Popović i Isidora Sekulić (kad je tumače kao
poetsku fantaziju frustriranog vladike i monaha, ili kao izraz
kurjačke gladi) nego nadilazi i standardna ograničenja
ljubavne poezije, koja se vazda koleba između ispunjenja i
uskraćenja, osećanja večnosti i svesti o prolaznosti,
bezuslovnog (odnosno apsolutnog) i relativnog.

Vidimo da je ova Njegoševa pesma sva na strani prvog pola –

da govori o ispunjenju koje nadilazi svaku prolaznost i
relativnost, o iskustvu koje je večno, bezuslovno, apsolutno.

I zadovoljenje te svoje ”kurjačke gladi” Njegoš se usuđuje da

nazove ”ispunjenjem svete želje":

”Uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.”

Na osnovu čega?

Na osnovu toga što je sjedinjenje duša ispunjenje najviše,

krajnje ljubavne čežnje.

”Pod zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj

Plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.”

Vrhunsko ljudsko i ljubavno iskustvo – stapanje dveju duša.

Tajna svekolike čežnje – o, da ima nekog ko će me razumeti.
Ispunjenje svete želje. Zar je to ”kurjačka glad”?

Pesnik zna da je dobio ono najdragocenije – ispunjenje svete

želje – i otuda daje tako visoko mesto svom doživljaju u toj
noći.

”Druge sreće, malo važne, za nju bi da, i sve slave.”

Taj momenat nas podseća na Andrićevog ”Bajrona u Sintri”,

koji je ”prvi put imao ono što snovi obećavaju, što žene nikad
ne daju i što nam život stalno oduzima” – tj. sreću u čistom
stanju.

To iskustvo prerasta u mističko, jer se otima od vremena i

uslovnosti – ono je bezuslovno, apsolutno, vanvremeno. Ne
zbog toga što pesnik nema više svest o vremenu ili ne bi
strepeo od kraja (”jošt se sitan ne naljubih vladalice vila’
b’jele”), nego zato što je doživeo nešto što vredi do kraja
vremena (”svezala se dva pogleda magičeskom slatkom
silom – kao sunce s svojim likom kad leti nad pučinom”).

”Susret pogleda” je potanko razvijan u indijskoj ljubavnoj

poeziji i erotskoj tradiciji. ”Susret pogleda” se najpre vezuje
za početak naklonosti, prve trenutke kad se budući ljubavnici
opaze, kada se javlja polazna čežnja (abhilaša) kao prvi od
deset stepena ljubavi. Ali, ”susret pogleda” nije vezan samo
za početak ljubavi, nego je i kasnije uključen kao važan
element kontakta, čak i u snošaju, kako prikazuju neke
tantričke slike. ”Susret pogleda” je opisivan u indijskoj
poeziji i prikazivan u brojnim slikama.

Kod Njegoša taj susret pogleda je od one vrhunske vrste –

gde se u pogledu stapaju dve duše.

Afirmacija romantične ljubavi izoštrava senzibilitet prema

ambijentu. To, takođe spada u opšteljudska iskustva, počev
od starog Egipta. Stoga u ljubavnim pesmama, ili
odgovarajućim slikama, vidimo i veoma lepe opise/prikaze
pejzaža, kao i na početku Njegoševe pesme.

Ljubav na poseban način otvara čoveka za lepotu ambijenta,

o čemu nam govori još ljubavna poezija nepoznate pesnikinje
iz starog Egipta:

”Onome ko je voljen...
kako je prijatno da ide u polja.
(...)
Od tebe neću biti nikada daleko,
s rukom u ruci
šetaću s tobom
kroz sva draga mesta.

Kod Njegoša je kontemplacija pejzaža neposredno povezana

i daje okvir za ljubavna osećanja, kako ćemo malo kasnije
detaljnije pokazati.

Čuvstva tajna
Kako ćemo podrobnije pokazati, tokom svoje pesme Njegoš
beleži nekoliko aspekata tipičnih za ljubavno i mističko
iskustvo –

1) deautomatizaciju opažanja,

2) hiperesteziju,

3) osećanje bezvremenosti (večnost trenutka),

4) neizrecivost,

5) neponovljivost i

6) osećanje savršene punoće i dovršenosti.

Kad to sve imamo u vidu deluje nam smešno pretpostavka

Isidore Sekulić (1968: 125) da je ”možda u Napulju došlo do
toga da neka kulturna i fina Italijanka povuče nekuda naviše
Balkanca i poluvarvarina, povuče ga naviše uprkos tome što
je on obično bio onaj koji druge diže naviše” i da je to možda
bila osnova u nastanku ove pesme. Avaj, Isidora ne sluti da je
ova pesma mnogo više od salonskog bon–tona, ni ne sanja da
ovaj soko leti daleko iznad uglađenog flerta, salonskog
udvaranja, ili erotike budoara, kojoj bi ga naučile Italijanke i
Francuskinje.

U sagledavanju Njegoševog dosega bliži je Popović koji

kaže:

”Sve drugo zemaljsko i kosmičko, nestaje, gubi se, iščezava

ispred ove noći sladostrasnog sjedinjavanja s beskonačnošću,
skupljoj i večnijoj od svih vekova, u kojoj se senzualno i
spiritualno slivaju u jedno: u stanje duhovnog blaženstva i
miline” (str. 235). Ovde Popović dobro pogađa, osim što
preteruje (na svoj karakterističan način) u prvom delu, gde
veli da sve kosmičko i zemaljsko nestaje... Međutim, kako
vidimo, za Njegoša to zemaljsko i kosmičko ne nestaje niti se
gubi – ambijent i kontemplacija pejzaža su zapravo važna
komponenta tog duhovnog blaženstva i miline.

Kontemplacija pejzaža
Njegoševa pesma počinje jednim veličanstvenim opisom
prolećne noći.

”Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče

ispod polja zvjezdanije u proljećnu tihu veče”.

Taj ambijent u pesniku ”čuvstva tajna neka budi.”

On je utonuo u kontemplaciju pejzaža (”s pogledom

vnimatelnim svu divotu ovu gledim – čuvstva su mi sad
trijezna, a misli se razletile – krasota mi ova boža razvijala
umne sile”).

U ovim stihovima pesnik opisuje ono što se u psihološkom

žargonu naziva ”deautomatizacija percepcije” – kada u
opažanju dominira aisthesis, tj. neposredna čulnost (čuvstva
su trezna), a konceptualizacija se povlači (razvejane umne
sile), ustupajući mesto bazičnom divljenju, ili zapanjenosti
pred lepotom i veličanstvom prirode.

Poetski opis prirode se pretapa najpre u romantičarsku

kontemplaciju pejzaža:

”Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim

i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.”

A zatim prerasta u mističko iskustvo, blisko

neoplatoničarskoj kontemplaciji:

”O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,

te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!”

Zatim se opet vraćamo estetičkoj kontemplaciji pejzaža, u

kojoj uočavamo drugi karakterističan aspekt, delom izazvan i
uslovljen iščekivanjem prelesnice. To je hiperestezija –
neobično izoštravanje svih čula, uključujući tu i ”čulo
vremena”. Tema hiperestezije se javlja i u prozi i poeziji, kod
Blejka, Poa, Bodlera...

”Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze

(...)
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to ostrom sluhu grmi...
zatrepte li tice krila...
strecanja me rajska stresu...
Trenut mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide."

Ovaj poslednji stih zaslužuje poseban komentar, jer ga tumači

i Popović (”vreme ne teče više u dnevnom, konvencionalnom
smislu, ono traje kao doživljaj, prelazi u vreme čiste
poezije”). U kojem to smislu vreme ne teče u
konvencionalnom smislu?

Ovaj stih ima dva značenja, dve strane – jedno u vremenu

iščekivanja, pre dolaska prelesnice, a drugo u vremenu
ispunjenja, posle njenog dolaska.

Dok je iščekuje, njegovo iščekivanje i nestrpljenje svaki

trenutak pretvaraju u sahat – otuda: ”Sile su mi na opazu –
oči bježe svud da vide”. To je ono nestrpljenje zbog koga se
Orfej okrenuo u paklu, a Andrić progovorio u kupeu – te je
onaj izgubio Euridiku, a ovaj Jelenu.

Kad se sjedini duša s dušom, svaki trenutak postaje sahat

snagom ispunjenja – pesnik ulazi u večno sada, za koje nas
otvaraju ljubavno i mističko iskustvo (otuda – ”ne miču se
usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!”).

Na to ukazuje i Viljem Blejk – “Ako se vrata opažanja

pročiste, sve će se čoveku ukazati kao što jeste: beskonačno”
. U pesmi “Auguries of Innocence” on kaže:

“Videti svet u zrncu peska

I nebo u divljem cvetu
Držati beskonačnost na dlanu
A večnost u jednom času”

Jednom i nikad više

Njegoš jasno izdvaja i beleži i neizrecivost, karakterističnu za
ljubavno i mističko iskustvo: ”od tisuće što čuvstvujem jednu
ne znam sada reći!” Iako se duša i srce prelivaju od punoće i
radosti, čovek kao da zanemi.

Doživljaj je neponovljiv i jedinstven – jednom i nikad više. U

ljubavi se javlja iskustvo “jednom i nikad više” – osećanje da
jedan trenutak (jedna noć) vredi jednako, ili čak više nego
ceo ostali život. Jer smo ispunjeni i u posedu nečeg
dragocenog.

”Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,

ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!”

U japanskom estetičkom iskustvu takođe je artikulisana ta

ideja: jednom i nikad više, u različitim kontekstima.

Jedna popularna japanska ulična pesma glasi: "Tri godine

mislio je na nju, pet godina čeznuo je za njom – samo mu je
jedne noći bila u naručju" (Devide, 1979: 77).

U čajnoj ceremoniji to načelo (jednom u životu – iči-go iči-e)

se javlja u ravni susreta i individualno. Možda je čovek tada
sreo nekoga jednom u životu i s njim podelio malo čaja,
spokoja i mira, malo ”vremena u čistom stanju,” koje u
životu, posle toga, više nikad i neće imati. Ili je – takoreći
nesvestan drugih – uzeo predah i uronio u svoju šolju čaja,
kao u mali okean spokoja. Čajna ceremonija pruža predah,
prekid u tekućem životu, u instrumentalnom, funkcionalnom
toku vremena. Za vreme čajne ceremonije obustavlja se
uobičajena usmerenost duha, zaokupljenost beskrajnim
nizom briga, želja i planova. Duh se prazni i predaje obredu
čaja kao najvažnijoj stvari na svetu. I tada, možda, shvata
jedinstvenost tog trenutka – da je sad u prilici da shvati nešto
presudno, ili da jednostavno dobije predah, koji više vredi od
svih presudnih trenutaka. U čajnoj ceremoniji uobličena je
jedna duhovna potreba koju osećaju ljudi u različitim
podnebljima i kulturama.

U Znakovima pored puta Andrić opisuje spontano javljanje

tog prekida u uobičajenom poretku sveta. "Na mahove imam
punu iluziju da mi je u strahovitoj lomljavi i prolaznosti
svega oko mene dato pet minuta života na belom hlebu, da
slobodno i mirno, dišem i mislim. I ja koristim radosno i
snažno to vreme mirnoćom biljke i ne pomišljam ni kad je
počelo ni kad će završiti. A moja misao proteže tih pet
minuta u beskonačnost, iznad svih pokreta, sukoba i bura i ja
živim svetlim, dubokim životom misli i ne mogu ni jednom
jedinom od tih trenutaka da dogledam do kraja, jer je veći od
sveta i dublji od sreće."

Miris mladosti – Parfum du jeunesse

Taj trenutak (ili pre časovi) punoće, u pesmi su povezani i
identifikovani sa duševnim sjedinjenjem i poljupcem koji
traje vascelu noć.

”I cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.

Ah cjelivi, boža mana, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisni aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.”

Ovde nalazimo i karakterističan miris, o čemu govori i

Lafkadio Hern (1987: 131):

” ’Sećam se – rekao je jedan moj stari prijatelj, pričajući mi o

romantičnoj ljubavi svoje mladosti – ”kako sam mogao da
nađem njen ogrtač ne paleći svetlost u garderobi. Poznao bih
ga u mraku, jer je odisao slatkastim mirisom mladog
mleka...’ To nije telesni miris (iako telesno biće svakako
odiše određenim mirisom): to je miris doba – miris proleća
života. (...) Primećujemo ga najčešće u devojaka i dece s
dugom kosom, verovatno zato što se naročito zadržava u
kosi.”

Njegoš ovu temu ističe i u motou svoje pesme na

francuskom:

"La douceur de l’haleine de cette deesse surpassait tous les

parfums de l’Arabie heureuse – “Sladost daha te boginje
nadilazi sve miomirise srećne Arabije”).

Osećajnost i srećni trenuci

Sa stanovišta istorije književnosti, ova Njegoševa pesma
značajna je jer ga vezuje za neke odlučujuće tokove
romantizma kao svetskog pokreta u istoriji umetnosti.

Reč je o dva aspekta koji su naročito došli do izražaja u ovoj

pesmi. To su naglašena, nova osećajnost i uobličenje srećnog,
savršenog trenutka (ili epifanije, kako su to nazvali kasnije
književni teoretičari, preuzimajući termin u tom značenju od
Džojsa).

Ova noć za pesnika vredi više nego čitav život, ne zato što su
seksualnost i erotika retki u njegovom životu, pa ih on sad
precenjuje, nego zato što se u toj noći njemu otkriva lepota
kao apsolut, kao ”savršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože”
– kroz lepotu ambijenta i lepotu žene.

Nova osećajnost koja je otkriće, izazov i zadatak za

romantičare i njihovu umetnost, opsednuta je lepotom
prirode, kao i refleksivno, samom sobom – dakle, lepim i
dubokim osećanjima. Govoreći Ničeovim jezikom – moglo
bi se reći da je romantičarski ideal više dioniski, nego
apolonski po svom karakteru, mada vidimo da Njegoš ova
dva aspekta uravnotežuje.

Romantičari polaze od toga da je svet osećanja ne samo jači,

nego da je često i dublji, ili ”mudriji” nego svet misli – da
osećanja mogu voditi do saznanja i uvida koji imaju veću
snagu i dubinu nego misli. Ukratko, oni daju prednost ”logici
srca” (tj. osećanjima) u odnosu na ”logiku glave” (tj. u
odnosu na razum). Prenaglašavanje ovog stava je kasnije
uslovilo dekadenciju romantizma i njegovo ustupanje pred
realizmom.

Za romantičare onaj ko je u fizičkoj (odnosno istorijskoj)

ravni propao, jer je bio vođen srcem – bilo da je to ljubav
prema drugoj osobi, ili prema nekom idealu, kao što je
sloboda – predstavlja figuru dostojnu najvišeg divljenja, jer je
bio spreman sve da žrtvuje osećanjima i idealima. Na neki
način romantičari nastavljaju viteške zanose Srednjeg veka,
ali dok je tamo nebo bilo sve, a zemlja prolazna otkupna
stanica, sada su ideali i zanosi – sloboda, ljubav, stvaralaštvo
– sve, a zemna, fizička egzistencija je okvir i sredstvo kroz
koje se ti zanosi opredmećuju, ali – ako je potrebno – u
datom trenutku mogu biti prineti i kao žrtva u ostvarenju
velikih osećanja i poziva. Niče u Zaratustri pregnatno
izražava taj romantičarski ideal – “Ja volim onog ko hoće da
stvara iznad sebe i tako propada.”

Stoga je romantičarski junak često čovek koji propada zbog

ljubavi, ili boreći se za pravednu stvar – bilo zato što u svetu
običnog ljubav i pravda često nisu moguće, ili stoga što borba
za slobodu i inače uključuje rizik pogibije (ustanak,
revolucija itd.).

Romantičarska osećajnost hrani se i otkriva u ljubavi prema

lepoti. U toj ljubavi prema lepoti romantičari ne
nipodaštavaju fizičku lepotu sveta i čoveka, kao Platon i
jedan deo hrišćanske (rigorističke) tradicije. U svetu oko nas
lepota je prolazna – ona se pojavljuje i nestaje u godišnjem
ciklusu prirode i životnom veku pojedinca. Stoga romantičari
postavljaju sebi zadatak da je ovekoveče u umetnosti, da
sačuvaju velike časove uvida i dubokih osećanja za večnost,
onako kako je to Njegoš učinio u ovoj pesmi.

Romantičari otkrivaju da čovekova receptivnost i osećajnost

nisu uvek jednake, nego su u određenim okolnostima veće, a
nekad manje. Otud važnost trenutka, ili prilike – koja je
možda jedna u životu, za datu vrstu osećanja i uvida. Dakle,
čovekova sposobnost da svet posmatra na specifičan,
umetnički, estetički način – ne kao funkcionalnu, pragmatski
određenu celinu, nego kao skup specifičnih vrednosti koje
nadilaze funkcionalne, pragmatske okvire u viđenju sveta i
prirode2) – nije uvek jednaka i nije uvek na raspolaganju. Na
ovaj, poseban način, svet se čoveku otkriva u posebnim
trenucima, a ti trenuci vrede više nego sav ostali, običan,
svakodnevni život. Te posebne trenutke otkrovenja, ili
epifanije (koje je antička tradicija vezivala uz srećan,
povoljan čas – kairos), književni istoričari (Nichols, 1987 –
Abrams, 1973 – Beja, 1971) uočavaju kao nešto što se javlja i
u poeziji i u prozi, kod romantičara (Blejka, Vordsvorta),
američkih transcendentalista (Emersona, Vitmena i Toroa), a
i u književnosti našeg veka, kod Džojsa (koji govori o
epifaniji) i Prusta (koji je govorio o privilegovanim
trenucima).

Kolektivno, individualno i arhetipsko

Ono što pada u oči jeste da je počev od romantičara i
transcendentalista epifanija pored kolektivnog značenja
dobila i individualno značenje i smisao, a zatim sve veći udeo
i značenje dobija ovaj individualni vid epifanije, na račun
kolektivnog. Ona se tada ne vezuje za kolektivne događaje:
praznike, proslave, verske svečanosti i datume, kolektivne
drame (ratove, pobede), nego za lične uvide i saznanja,
duhovne prodore koje ostvaruje pojedinac u posebnim,
ličnim situacijama. Dakle, za njega se sada izlazak iz
profanog vremena, iz svakodnevice i običnosti ne odvija
participacijom u kolektivnoj epifaniji, njegovim uklapanjem
u mitsko i kolektivno, nego otkrivanjem individualnog,
posebnog, osobitog, vlastitog i nesvodivog na zajednički
imenitelj.

Ovom pesmom Njegoš u svoje delo – koje je pretežno

vezano uz kolektivnu epsku epifaniju – unosi i ovaj aspekt:
individualnu epifaniju. Ovde pojedinac nije više u službi roda
i naroda, u službi kolektivnog opstanka i borbe – ovde se on
posvećuje individualnim, intimističkim vrednostima. U ovoj
noći on uspostavlja prava pojedinca – sve vrednosti, sva
imaginacija, sve snage, vezane su za smisao i vrednost
pojedinčevih osećanja, misli i htenja. Kolektivni opstanak,
velike borbe u svetu, ugroženost roda i naroda – sve to se u
ovoj noći zaustavlja, polaže u stranu, kao mač i oklop koji
vitez odlaže da bi mogao da zagrli voljenu.

Njegoševa ljubavna pesma nije u službi prokreacije (plodite

se i množite se) niti u službi religije. Ovde je erotsko
uzdignuto do transpersonalnog – čula, osećanja i opažanje su
pojačani do maksimuma, ali ne kao u lovu, ili boju – nego,
sada, da se duša napoji.

Za razliku od svojih tumača koji bi da ga (eventualno) brane

od vlastitih optužbi (ili mogućih optužbi sveta), pesnik nema
potrebu da se pravda, jer zna da je nevin.

A to što se duša pesnika otvara lepotama noći i ljubavi za

vilu prelesnicu, ne znači da se zatvara za Boga, rod, ili
’Pomoz bog’. Za tu noć on ne traži, niti nudi opravdanje –
legitimno u očima Boga, ili ljudi – jer zna da nema za šta da
se pravda. Nije pobegao ni sa megdana, ni iz istorije. Odradio
je svoje pošteno svima.

On samo veli: u ovoj noći – vrednijoj od veka – pojim se

lepotom sveta.

Jednom prilikom je Blejk (William Blake, 1757-1827),

zapisao: ”Dakle – pitate me – zar ja ne vidim izlazak sunca
kao pojavljivanje vatrenog diska veličine novčića? O, ne – ja
vidim ogromnu nebesku vojsku koja kliče: ”Slava, slava
Gospodu, Bogu svemogućem!”

U tom duhu bi možda i Njegoš odgovorio svojim kritičarima.

”Dakle – pitate me – zar ja ne vidim da je ona kao svaka
druga obnažena žena, raspuštene kose po prsima (koja ne
doliči vladici). Ne. – B’jela prsa gordija su pod crnijem
valovima, no planina gordeljiva pod večnijem snjegovima, na
izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim.”

Mali duhovi odmah misle: aha, zaboravio je na Boga – na rod

i pomoz Bog – ljubavnik je tu pobedio vladiku i vođu naroda.
Oni ne mogu da shvate jedno i drugo.

A kad prihvate individualnu ravan, onda opet ne mogu da

shvate da svaka ljubav nadilazi pojedinca – kako onog koji
voli, tako i onu (onoga) koja (koji) je voljena (voljen). Zbog
toga oni tragaju za imenima, za određenim osobama. Oni ne
shvataju da – od Sulamke (iz Pesme nad Pesmama), preko
Laure (Petrarkine), Beatriče (Danteove), Lotice (Verterove–
Geteove), Regine (Kirkegardove), Lenke (Lazine), Koštane
(Borine), Jelene (Andrićeve) – sve te osobe koje su mogle
biti konkretan povod određenog kompleksa osećanja, a zatim
i književnog uobličenja neke emocionalne situacije, nisu
imenitelj na koji se svode ta osećanja i dato književno delo,
ili se kroz njih mogu razumeti. Ovi tumači ne razumeju da
ljubav – kako ona proživljena, tako i ona književno uobličena
– daleko nadmaša svoje konkretne povode i nosioce, kao i
delo koje ga čuva i prenosi. Jednostavno zato što ona seže u
arhetipsko, ono što nadilazi individuu, što je povezuje sa
snagama koje je daleko nadilaze, a nekad je baca i u vrtlog i
propast. Dakle, dok s jedne strane romantična ljubav odvaja
individuu od kolektivnog, ona je baca u arhetipsko.3)

Ne shvatajući to, nedorasli tumači ljubavne poezije se

osećaju uskraćeni kad ne znaju kako su se ona (ili on) zvali,
kao što se osećaju prevareni oni koji vole, kad uvide da osoba
koju vole nije dorasla njihovim uzvišenim očekivanjima, ili
ne uzvraća (na odgovarajući način) na njihova veličanstvena
osećanja.

Epsko i lirsko
Kolektivna epifanija i individualna epifanija se jednim delom
poklapaju sa onim što je epsko, odnosno lirsko. Znamo da
epsko zahteva kaljenog i prekaljenog junaka, onog kome
valja da ubije u boju protivnika, čak i kad ga žali kao čoveka
(situacija je književno uobličena u mnogim klasičnim
književnim delima: u Indiji, Bhagavad–gita , u Japanu Heike
Monogatari, knez Danilo u Gorskom vijencu).

Lirsko dopušta, ili čak traži, da bi bilo u punoj meri

doživljeno, ”raskaljenu dušu” – kako kaže Njegoš:

Plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj

i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.

Za boj i ep treba biti prekaljen, za ljubav i liriku raskaljen,

omekšan, raznežen. Istina, postoji i drugo viđenje – blisko
nekim muškarcima i ženama. Žene i muškarci, za koje je i
ljubav boj, često i tu ulaze prekaljeni.

U indijskoj kašmirskoj estetici smatralo se da je za recepciju,

odnosno razumevanje umetnosti, tj. estetičko iskustvo, važno
”imati srca” (sahrdaya) i biti omekšan (druti). Oni to porede
s omekšavanjem pečatnog voska, koji tek tako – ’omekšan’ –
može da odrazi pečat.

Poezija i muzika
Njegoševo delo je bilo i inspiracija pojedinim kompozitorima
za vokalna i instrumentalna dela.4) Tako je i kompozitor,
akademik Dejan Despić, 1984. komponovao tri nokturna
(opus 78) inspirisana ljubavnim pesmama i temama trojice
pesnika (Njegoša, Tagorea i Elijara). Prvi nokturno se vezuje
za stihove Njegoševe pesme Noć skuplja vijeka. O tome sam
Despić kaže:

”Dva elementa inspirisala su me i vodila prilikom

komponovanja ovog nokturna. Prvi je bujnost zvukova u
letnjoj noći... svi ti zvuci koji su sami po sebi muzički. To je
prvi, čisto zvučni momenat, koji ima muzičku asocijaciju.
Drugi elemenat predstavlja emotivni naboj iščekivanja i
nestrpljenja prilikom tog iščekivanja. Ova dva osnovna
momenta susreću se i prepliću, sve do ispunjenja očekivanja
ili smirenja.”

Mnoge pesme nemačkih romantičara u prošlom veku

poslužile su kao podloga i inspiracija za kompozicije
nemačkih romantičara. Sa ovom kompozicijom Dejan Despić
je delom nadoknadio i ovu prazninu u našoj kulturnoj istoriji,
koja je, naravno, plod mnogih okolnosti.

Primedbe
1)

Petar Petrović II Njegoš

Noć skuplja vijeka

La douceur de l’haleine de cette deesse
surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse

Plava luna vedrim zrakom u prelesti divno teče

ispod polja zvjezdanije’ u proljećnu tihu veče,
siplje zrake magičeske, čuvstva tajna neka budi,
te smrtnika žedni pogled u dražesti slatkoj bludi.
Nad njom zv’jezde rojevima brilijantna kola vode,
pod njom kaplje rojevima zažižu se rosne vode;
na grm slavuj usamljeni armoničku pjesmu poje,
mušice se ognjevite ka komete male roje.
Ja zamišljen pred šatorom na šareni ćilim sjedim
i s pogledom vnimatelnim svu divotu ovu gledim.
Čuvstva su mi sad trijezna, a misli se razletile;
krasota mi ova boža razvijala umne sile.
Nego opet k sebe dođi, u ništavno ljudsko stanje,
al’ lišeno svoga trona božestvo sam neko manje;
pretčuvstvijem nekim slatkim hod Dijanin veličavi
dušu mi je napojio – sve njen v’jenac gledam plavi,
O nasljedstvo idejalno, ti nam gojiš besmrtije,
te sa nebom duša ljudska ima svoje snošenije!
Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze
na livadi dviženija – do njih hitro svi dolaze!
Rasprsne li pupulj cv’jetni ali kane rosa s struka –
sve to ostrom sluhu grmi, kod mene je strašna huka;
zatrepte li tice krila u busenju guste trave,
strecanja me rajska tresu, a vitlenja mučk glave.
Trenut mi je svaki sahat – moje vreme sad ne ide;
sile su mi na opazu, oči bježe svud – da vide.
Dok evo ti divne vile lakim krokom đe mi leti –
zavid’te mi svi besmrtni, na trenutak ovaj sveti!
Hod je vilin mlogo dično na Avrorin kada šeće,
od srebrnog svog praga nad proljećem kad se kreće;
zrak je vile mladolike tako krasan kv Atine (Palade),
ogledalo i mazanje preziru joj čerte fine.
Ustav’ luno, b’jela kola, produži mi čase mile,
kad su sunce nad Inopom ustaviti mogle vile.
Prelesnicu kako vidim, zagrlim je kv bog veli,
uvedem je pod šatorom k ispunjenju svetoj želji.
Pri zrakama krasne lune, pri svjećici zapaljenoj
plamena se spoji duša ka dušici raskaljenoj
i cjelivi božestveni dušu s dušom dragom sliju.
Ah, cjelivi, boža mvna, sve prelesti rajske liju!
Cjelitelni balsam sveti najmirisno aromati
što je nebo zemlji dalo na usne joj stah sisati.
Sovršenstvo tvorenija, tainstvene sile bože,
ništa ljepše nit’ je kada niti od nje stvorit može!
malena joj usta slatka, a angelski obraščići –
od tisuće što čuvstvujem jednu ne znam sada reći!
Snježana joj prsa okrugla, a strecaju svetim plamom,
dv’je slonove jabučice na njih dube slatkim mamom;
crna kosa na valove niz rajske s igra grudi...
O divoto! Čudo smrtni ere sada ne poludi!
B’jela prsa gordija su pod crnijem valovima
no planina gordeljiva pod večnijem snjegovima
na izlazak kad je sunca sa ravnine cv’jetne gledim,
kroz mrežicu tanke magle veličinu kad joj sl’jedim.
Igram joj se s jabukama – dva svijeta srećna važe,
k voshištenju besmrtnom lišenika sreće draže;
znoj lagani s njenom kosom zanešene tarem glave...
Druge sreće, malo važne, za nju bi dv, i sve slave.
Ne miču se usta s ustah – cjeliv jedan noći c’jele!
Jošt se sitvn ne naljubih vladalice vila’ b’jele;
svezala se dva pogleda magičeskom slatkom silom,
kao sunce s svojim likom kad leti nad pučinom.
Luna bježi s horizonta i ustupa Febu vladu,
tad iz vida ja izgubim divotnicu moju mladu!

2) Kad je reč o odnosu prema prirodi i njenom doživljavanju,

mnogi su sa dodatnim čuđenjem bili primorani da odbace
rusoovsku predrasudu da je ”očaranost prirodom” nešto što
prožima život ”jednostavnih ljudi” koji žive u ”prisnom
odnosu” sa prirodom, kao što su zemljoradnici, ribari, šumari
itd. Tako i Bela Hamvaš (”Jasmin i maslina” – Hamvaš,
1991: 259) otkriva da to poimanje prirode izvan pragmatskog
odnosa (kao ”predručne”, a ne ”priručne” – dakle,
samostalnog predmeta, izvan čovekovih zahteva ili
strahovanja) zapravo ne pripada onima koji se s prirodom
svakodnevno bore, od nje ”otimaju” i ”otkidaju”, nego onima
koji su – bar privremeno – oslobođeni tih zahteva i mogu da
se predaju kontemplaciji prirode. ”Baštovan i ne gleda drvo,
nego plod. Primećuje paradajz, tikve, krastavce, grožđe. Nije
bitno biće, nego korist. Nisam sreo nijednog zemljodelca koji
biljke ne bi posmatrao kao subjekt koji mu je namenjen za
eksploataciju... Većina bašta nije bolja od prinudnih logora.”

3) Za romantičarske i Njegoševe zalete, kritika i

dekonstrukcija romantizma kažu – otprilike – ovako.

Sve su to romantičarska preterivanja, naduvana osećajnost,

posledice gubitka smisla za realnost, posebno socijalnu, kaže
realista.

To je odvraćanje pažnje od klasne borbe i svesti o položaju

ugnjetenih masa, zamagljivanje društvene kritike, kaže
marksista.

U pitanju je (jeretična) ambicija da se božji plan spasenja i

uloga crkve kao sabornog tela Hristovog, zameni
individualnim, sekularnim spasenjem kroz umetnost i
estetičko iskustvo, kaže teolog.

To je dokaz da se potisnuta osećajnost u pesniku pobunila

protiv stega monaškog morala, da su instinkti (ida) delom
neposredno (kroz erotiku), a delom posredno (sublimacijom,
kroz poeziju i imaginaciju), postigli zadovoljenje, uprkos
zabranama (nametnutim od super–ega), kaže psihoanalitičar.

To je naslućivanje akvarijanskih nada i mogućnosti,

izmaštana realnost, koja će u akvarijanskoj epohi biti živa
realnost oduhovljenog, emocionalno oslobođenog i
emancipovanog čovečanstva, kažu predstavnici New Age–a.

To je romantičarski utopizam, koji jakim osećanjima i

empatijom hoće da premosti jaz između subjekta i objekta,
simulirajući mističko iskustvo, ili da stvarnosti i drugome
nametne sebe, uranjajući u svoja osećanja i namećući ih kao
meru celom svetu, kaže postmodernista.

4) O tome je pisala Ana Zečević (1998), analizirajući

pojedina dela, uključujući i Despićev nokturno (inspirisan
Njegoševom pesmom Noć skuplja vijeka) o kome kaže:
”Uočavamo da je kompozitor na poseban način doživeo
pesmu Noć skuplja vijeka i na kreativnom i na intelektualnom
planu, te je želeo samo muzikom, bez teksta, da dočara
atmosferu gde ’Sluh i duša u nadeždi plivajući tanko paze...’
Variranja u dinamici i tempu, veliki tonski raspon klavijature
i bogat ritmički tok, dočarali su svu lepotu prirode...”

Navedena literatura
Abrams, M. H. (1973): Natural Supernaturalism, New
York, Norton
Andrić, I. (1977): Jelena žena koje nema, Beograd, Rad
Andrić, I. (1986) Umetnik i njegovo delo (Sab. dela, knj.
XIII), Sarajevo
Andrić, I. (1980): Znakovi pored puta, Beograd, Rad
Anthology of Chinese Literature (1967), Penguin
Classics
Anthology of Japanese Literature (1968), Penguin
Classics
Beja, M. (1971): Epiphany in the Modern Novel,
London
Devide, V. (1977): Japanska haiku poezija, Zagreb:
Liber
Hamvaš, B. (1991): ”Jasmin i maslina”, čas. Rukovet,
broj 3/1991. Subotica
Hearn, L. (1987): O želji da se dohvati mesec, Beograd,
SIC
Hiti, F. (1988): Istorija Arapa, Sarajevo, V. Masleša
Krmpotić, V. (1987): Hiljadu lotosa, Beograd, Nolit
Nichols, A. (1987): The Poetics of Epiphany,
Tuscaloosa & London
Popović, M. (1968): Istorija srpske književnosti
(romantizam I), Beograd, Nolit
Pule, Ž (1993): Metamorfoze kruga, S. Karlovci, Knjiž.
Z. Stojanovića
Sekulić, I (1968): Njegošu knjiga duboke odanosti,
Sarajevo, Svjetlost
Zečević, A. (1998): ”Udar nađe iskru u kamenu”
(Njegoševo delo kao muzička inspiracija) Dani Marka
Miljanova 1997, Podgorica, Kulturno-prosvetna
zajednica

// Projekat Rastko / Filosofija //

[ Promena pisma | Pretraživanje | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]