Ništa nije strašnije od nemoći.

Damien Dahl je bio u stanju ubilačkog besa. Njegovo ropstvo je trajalo gotovo
godinu dana i činilo se da nema kraja noćnoj mori.
Zarobili su ga na donjem toku reke Slavutič 1, na putu prema Crnom moru,
zahvaljujući tome što ga je neko udario u glavu i onesvestio dok su on i njegova
družina iz vode izvlačila svoj brod, kojim su prevozili trgovca Bjorna. Ostatak družine
je uspeo zaštititi Bjorna i pobeći, a on je završio na dvoru princa Mojmira kao rob.
U početku se tešio da je sreća što je snažan i što su ga odlučili iskoristiti kao roba,
jer bi ga u drugom slučaju ubili. Verovao je da će se brzo osloboditi, ali nije računao
da će se nalaziti unutar dobro čuvanih zidina, sa teškim okovima na rukama i nogama.
Prokleti Sloveni! Nekoliko puta se pokušao osloboditi, ali je svaki put završilo loše po
njega. Onda se primirio i čekao svoju priliku. Bio je prilično iznenađen kada su mu
rekli da će ga princ Mojmir pokloniti jednoj ženi.
Ženi? Ova furija, što se pred njim tresla od besa, bila je sve, samo ne žena.
Izvukla ga je iz prostorije i stala pred njega.
- Razumeš me?- upita.
Damien klimne potvrdno. Poslednju deceniju je živeo na području Kijeva, dobro
je poznavao slovenske jezike.
- Moram te odvesti do Perunkovca kao roba. I odvešću te! Onda ću te osloboditi i
ti ćeš otići. Ne znam gde, ne zanima me, samo da je što dalje od mene! Razumeš li? -
upita Dobrila.
Damien je pogleda iznenađeno. Polako je odmeri. Zapravo nije bila ružna. Da je
obučena u žensku garderobu, bila bi privlačna na neki, divlji način.
Sve na njoj je govorilo da živi surovim ratničkim životom. Ruke su joj bile jake i
grube, a zglobovi ovijeni crnim tetovažama zmija, prostih, ratničkih linija.
Preko cele leve strane lica joj se protezao nepravilan ožiljak od noža ili mača. Bio
je više zanimljiv nego ružan. Damien se pitao kako ga je dobila.
Mačije oči su ga i dalje posmatrale ledenim sjajem.
- Zašto? - upita je.
Zanimalo ga je. Kod njegovih, severnjačkih naroda, bilo je mnogo više ratnica
nego među Slovenima. Bile su krupnije i snažnije. Volele su medovinu i muškarce i
1 Slavutič, slovenski naziv reke Dnjepar u ranom srednjem veku.
uživale u prilikama u kojima su mogle imati svoje robove. Nikada nije čuo da je neka
od njih odbila primiti roba na poklon.
Na trenutak joj licem preleti zbunjenost.
- Šta zašto? - odgovori pitanjem.
- Zašto me nećeš? - upita.
Nije bio siguran da li da zbog toga bude srećan ili ljut. Žene su ga uvek želele.
Zašto ga ona nije htela? Njegovoj muškosti to nije prijalo.
Gledala ga je bez treptanja. Kao da je iznenađena što je zver progovorila.
- Zato što moj otac misli da neću više biti ratnica, ako rodim dete, - odgovori.
- Samo zato? - upita.
Usne su joj bile čvrsto stegnute. Ponovo ga odmeri pogledom.
- Ja sama biram svoje muškarce, a ti previše pričaš. - kaže i cimne lanac.
Povuče ga za sobom.
Damien se glasno nasmeje. Prvi put posle mnogo vremena. Mogao ju je povući i
oboriti na zemlju. Bio je snažniji od nje. Mogao ju je udariti, onesvestiti, ubiti i
pokušati pobeći.
To je znao i princ Mojmir. Svejedno ga je poklonio njoj kao roba. Pitao se zašto.
Zapravo, prilično je dobro poznavao Mojmira. Često je provodio s njim duge
večeri. Princa je zanimao život na severu. Zanimali su ga običaji nordijskih plemena.
Ulazio je u raspravu o njihovim različitostima. Prepirali su se oko moći njihovih
bogova. Cela ova situacija sa poklonom je ličila na neslanu šalu.
Damien se u poslednje vreme i nije osećao kao rob. Znao je da će ga, pre ili posle,
princ Mojmir osloboditi. Sloveni su otimali tuđe žene, ali su retko uzimali muškarce
kao robove. Očekivao je da će ga pustiti na proleće. Počinjala je zima i spustili su se
prvi snegovi. Dugo putovanje prema severu je moralo čekati toplije dane.
Dobrila je dugim koracima gazila kroz sneg prema štalama.
Put joj prepreči visok čovek, sa kapom od ovčjeg runa. Uhvati je za ruku i pokuša
povući u zagrljaj.
Ona odbaci Damienove lance, naglo se okrene i još u okretu izvuče bodež iz
pojasa. Brzim pokretom se sagne i svom snagom se ramenom nabije u čovekov
stomak. Povuče ga za nogu i obori na zemlju. Skoči mu na prsa i oštricu pritisne na
grkljan.
- Vigore... Ovo je poslednji put da te srećem, - kaže.
Glas joj je bio potpuno miran.
Vigor zatrepće i polako digne dlanove iznad sebe.
 - Samo sam se šalio - odgovori.
- Sledeći put to objasni Velesu2, - kaže tiho.
Odvoji nož od njegovog grla. Na koži se pojavi tanak, krvav trag.
Damien je s iznenađenjem posmatrao celu scenu. Iako je namotao lanac na jednu
ruku da joj pomogne rešiti se napasnika, nije postojao ni jedan razlog da se upetlja u
obračun. Njena sposobnost i pribranost su u njemu izazivali duboko poštovanje.
Skoči sa Vigora u stranu, uspravi se, vrati dva koraka unatrag i stane pred
Damiena.
- A, ti... Daj mi reč da nećeš bežati dok ne stignemo u Perunkovac! - reče, unoseći
mu se u lice.
Nije joj odgovorio, samo potvrdno klimne glavom.
- Dobro, - reče. - Naći ću te i ubiti, ako zbog tebe ne održim reč koju sam dala
princu Mojmiru.
Istrgne kraj lanca s njegove ruke, povuče ga za sobom i skrene u kovačnicu.
- Skidaj to sa njega, - kaže kovaču. - Dug je put do Perunkovca.
Posle pola stata, grupa konjanika je napustila dvorac i krenula u pravcu juga.
Dobrila je bila na čelu, ispred svojih vučica. Njen beli pastuv se stapao sa snežnom
pozadinom. Delovalo je kao da joj telo viori vazduhom.
Damien se okrene i pogleda u nebo.
Sloboda!
Treperave zvezde imale su jači sjaj, sneg je bio mekši, lepršaviji, a iz njegovih
grudi je ispala stena, koja ga je dugo pritiskala i vukla na dno.
“Norra stjärna3... Uskoro će me vratiti kući, osvetlati mi put ka severu”, pomisli.
Jače podbode konja i pridruži se Dobrili na čelu kolone.

2 Veles, staroslovenski pog podzemlja

3 Norra stjärna (Švedski), Zvezda Severnjača, zvezda Danica