me\unarodni odnosi

Ангажовање Републике Србије у Програму

Партнерство за мир
UDK: 327.51 : 341.232.1¹ (497.11) : (4+7)

Мр Мирослав Глишић, мајор*

Чиниоци спољнополитичког одлучивања опредељују став Републике Србије према
НАТО, па самим тим одређују и начин њеног ангажовања у Програму Партнерство
за мир. Да ли ће Србија бити недовољно активан, активан или напредан партнер,
односно држава аспирант за чланство у НАТО зависи од мноштва субјективних и
објективних чинилаца који утичу на спољнополитичке одлучиоце. Ставови,
вредности и веровања спољнополитичких одлучилаца, са једне, као и међународно
окружење, значај државе у међународном систему и њене способности да
реализује спољнополитички циљ, домаћи захтеви и јавно мишљење, са друге стране,
представљају основне чиниоце дефинисања циљева у спољној политици. Већина тих
чинилаца налази се у сложеној међузависности, чиме је отежано објективно
промишљање оптималног начина ангажовања Републике Србије у Програму
Партнерство за мир и њене даље сарадње са НАТО.
Рад пружа основу за израду почетне матрице изналажења прихватљивог нивоа
сарадње Републике Србије са НАТО у оквиру Програма Партнерство за мир.1
Кључне речи: спољна политика, Програм Партнерство за мир, НАТО.

Увод
Северноатлантски савез (у даљем тексту: НАТО) успоставио је почет-
ком 1994. године иницијативу под називом Програм Партнерство за мир (у
даљем тексту: Партнерство за мир), ради проширења и ојачања политичке
____________
*
Аутор је запослен у Институту за стратегијска истраживања Министарства одбране Репу-
блике Србије.
1
Рад Ангажовање Републике Србије у Партнерству за мир је проширена и дорађена верзи-
ја рукописа „Како би могло да изгледа учешће Републике Србије у Партнерству за мир?“,
који је аутор мр Мирослав Глишић написао за потребе Водича кроз Партнерство за мир у
издању фонда ISAC 2007, године.

VOJNO DELO 1/2008.

9
 и војне сарадње и унапређења безбедности широм евроатлантске регије.
Партнерству за мир приступиле су 33 државе у протекле две и по деценије
његовог постојања. Захваљујући начелима добровољности, флексибилно-
сти, отворености, самоопредељењу и приступачности на којима се заснива
Партнерство за мир, начин ангажовања државе партнера може да буде раз-
личит. Неки партнери су заинтересовани да постану чланице НАТО, док
неки не желе чланство, већ само сарадњу са том политичко-војном органи-
зацијом. Од успостављања Партнерства за мир, десет држава партнера по-
стале су чланице НАТО.2 У процесу припрема за учлањење налазе се Ал-
банија, Македонија и Хрватска. Са друге стране, поједине чланице Европ-
ске уније (Аустрија, Финска, Ирска, Шведска) и неке државе бившег Со-
вјетског Савеза (Русија, Белорусија, ...) не показују интересовање за члан-
ство, већ само за сарадњу са НАТО путем Партнерства за мир.
Начин ангажовања Републике Србије у Партнерству за мир условљен
је бројним чиниоцима. Оптимални избор начина сарадње Републике
Србије са НАТО путем Партнерства за мир захтева њихово познавање, као
и сагледавање досадашњих модела ангажовања држава партнера.

Република Србија у Партнерству за мир – циљ спољне

политике
У првој години постојања Партнерству за мир приступиле су 23
државе. Тадашња СР Југославија била је у дубокој изолацији, без чврстих
спољнополитичких опредељења и у међународној заједници је, углавном,
реаговала на збивања проистекла из грађанскога рата (заустављање оружа-
них сукоба у суседству, заштита око два и по милиона Срба који су остали
ван граница и укидање санкција Савета безбедности Уједињених нација).
Спољна политика СР Југославије добија одређенију концепцију након
потписивања Дејтонско-париског споразума. Неповољан међународни по-
ложај СР Југославије, настао услед искључења из међународних организа-
ција током грађанскога рата, условио је да се за приоритетан спољнополи-
тички циљ дефинише повратак у Организацију уједињених нација и Орга-
низацију за сарадњу и безбедност у Европи, као и приближавање Европ-
ској унији и Савету Европе.3 Ангажовање СР Југославије у Партнерству за
мир се у том периоду не помиње као спољнополитички циљ, иако је тада
његова реализација могла да буде бржа и једноставнија.
Савезна Република Југославија, после октобарских промена 2000. го-
дине, почиње да спроводи нову спољнополитичку концепцију, у којој се
____________
2
Од 1994. године десет држава учесница Партнерства за мир постале су чланице НАТО:
Бугарска, Чешка, Естонија, Мађарска, Летонија, Литванија, Пољска, Румунија, Словачка
и Словенија.
3
Детаљније о спољној политици СР Југославије након потписивања Дејтонско-париског
споразума видети у: Предраг Симић, „Спољна политика Савезне Републике Југославије –
континуитет и промене“, Војно дело, бр. 2, 1997, стр. 9–27.

VOJNO DELO 1/2008.

10
као циљ спољне политике не помиње прецизно ангажовање у Партнерству
за мир, већ приближавање постојећим европским војнобезбедносним
структурама.4 Могућност укључења у Партнерство за мир помиње се само
при анализи спољнополитичких аспеката ситуације на Косову и Метохији
услед позитивног развоја сарадње са НАТО у копненој зони безбедности.5
Приоритети спољне политике СР Југославије до 2002. године били су
усмерени на излазак из изолације и повратак у међународне организације
(Организацију уједињених нација, Организацију за безбедност и сарадњу у
Европи, ...), али не и на предузимање конкретних корака у вези са прибли-
жавањем постојећим европским војнобезбедносним структурама.
Током 2002. године, наступила је нова фаза у реализацији спољне по-
литике пред коју се постављају три конкретна циља: закључење Споразума
о стабилизацији и придруживању Европској унији, учлањење у Савет
Европе и приступање Партнерству за мир.6 Крајем априла исте године Са-
везна влада је усвојила препоруку Врховног савета одбране о покретању
процеса приступања Партнерству за мир. Тадашњи министар иностраних
послова Горан Свилановић обавестио је генералног секретара НАТО-а
лорда Робертсона о одлуци СР Југославије да приступи Партнерству за
мир. Иако су званичници НАТО-а поздравили ову одлуку, СР Југославији
није упућен позив да приступи Партнерству за мир, већ је током маја исте
године добила само статус посматрача у Парламентарној скупштини те по-
литичко-војне организације. Уместо позивнице за партнерство, СР Југо-
славија је од генералног секретара НАТО-а добила листу захтева које је
морала да испуни пре него што постане држава партнер.7
Без обзира на политику условљавања, преуређењем односа између
Србије и Црне Горе и стварањем државне заједнице, приступање Партнер-
ству за мир остао је спољнополитички циљ.8 У том периоду, међу поли-
____________
4
Експозе савезног министра за иностране послове Горана Свилановића у Савезној скуп-
штини СР Југославије, 24. октобар 2001, III Концепцијски циљеви спољне политике, па-
раграф 6.
5
Исто, IV Спољнополитичка активност СРЈ од октобра 2000, 4. Спољнополитички аспекти
ситуације на КиМ, на југу Србије и односа у југословенској федерацији, параграф 4.2.
6
Веб сајт Министарства спољних послова Републике Србије, www.mfa.gov.yu, (преузето
марта 2003. године).
7
Генерални секретар НАТО упутио је СР Југославији листу захтева које је требало да испу-
ни пре него што постане чланица Партнерства за мир: (1) повлачење тужби пред Међуна-
родним кривичним судом против Белгије, Холандије, Француске, Италије, Канаде, Не-
мачке, Велике Британије и Португалије; (2) пуна сарадња са Међународним судом у Хагу,
укључујући јасан и транспарентан став тадашње Војске Југославије по том питању; (3)
транспарентност односа са Републиком Српском, у складу са Дејтонским споразумом и
пружање подршке снагама тадашњег СФОР-а и Канцеларији Високог представника; (4)
подршка напорима међународне заједнице на Косову и Метохији, у складу са Резолуци-
јом 1244. СБ УН, и (5) подржавање постојећих међународних режима, укључујући санк-
ције и резолуције СБ УН.
8
Детаљније о значају Партнерства за мир за државну заједницу Србија и Црна Гора у: Екс-
позе министра спољних послова СЦГ Вука Драшковића у Скупштини Србије и Црне Горе,
21. децембар 2004.

VOJNO DELO 1/2008.

11
 тичким и војним званичницима Србије и Црне Горе владало је мишљење
да би државна заједница могла да очекује пријем у Партнерство за мир на
Самиту НАТО-а у Истамбулу 2004. године. Међутим, то се није десило,
већ је државна заједница позвана да учествује само у одабраним активно-
стима Партнерства за мир.9
Усвајањем резултата референдума о државно-правном статусу Репу-
блике Црне Горе и одлуке о проглашењу независности на седници Скуп-
штине Црне Горе, 3. јуна 2006, престала је да постоји државна заједница,
након чега су Република Србија и Република Црна Гора кренуле одвојено
у евроатлантске безбедносне интеграције. Оне су, са Босном и Херцегови-
ном, на Самиту у Риги 29. новембра 2006, позване да приступе Партнер-
ству за мир.10 Председник Републике Србије Борис Тадић је 14. децембра
2006. године, потписао Оквирни документ чиме је Србија и формално
постала учесница Партнерства за мир.
Партнерство за мир је сложена иницијатива и дефинисање спољнопо-
литичког циља као приступање неке државе том програму није пожељно.
Под циљем, укључујући и спољнополитички, у теорији и пракси свих нау-
ка и њихових дисциплина подразумева се стање – вредност која се жели
достићи, а не некакви процеси, активности или задаци.11 Примереније је да
нека држава дефинише циљ спољне политике који се односи на ангажова-
ње у Партнерству за мир као стање (нпр. активан учесник у Партнерству за
мир, држава аспирант у Партнерству за мир), јер се њено приступање том
програму завршава са потписивањем Оквирног документа. Велики број
механизама сарадње и различити начини ангажовања у Партнерству за
мир усложавају ангажовање државе партнера. Изналажење начина ангажо-
вања у Партнерству за мир након приступања, па самим тим и односа пре-
ма НАТО, за сваку државу, а посебно за Републику Србију у савременим
околностима, представља прави спољнополитички изазов.
У досадашњој пракси са државама партнерима НАТО је успоставио
неколико начина сарадње. Како ће изгледати ангажовање Републике Срби-
је у Партнерству за мир зависи од мноштва субјективних и објективних
чинилаца спољнополитичког одлучивања.

Чиниоци спољнополитичког одлучивања о начину

ангажовања Републике Србије у Партнерству за мир
Међу српским политичким званичницима постоје подељена схватања
о чланству Републике Србије у НАТО, што утиче и на доношење одлуке о
начину ангажовања Републике Србије у Партнерству за мир. На дефиниса-
____________
9
The Istanbul Declaration: Our security in a new era, Istanbul Summit, 28 June 2004, paragraph 33.
10
Riga Summit Declaration, Riga Summit, 29 November 2006, paragraph 36.
11
Војин Димитријевић и Радослав Стојановић, „Међународни односи“, Службени лист
СРЈ, Београд, 1996, стр. 255–293, и Радован Вукадиновић, Основи вањске политике, Цен-
тар за културну делатност, Загреб, 1981, стр. 117–136.

VOJNO DELO 1/2008.

12
ње и реализацију било којег спољнополитичког циља утиче и мноштво су-
бјективних и објективних чинилаца.12 У даљем тексту приказани су најзна-
чајнији чиниоци који утичу на спољнополитичке одлучиоце при одређењу
будућег односа Републике Србије са НАТО и начина њеног ангажовања у
Партнерству за мир.13
Међу субјективним чиниоцима који утичу на спољнополитичке одлу-
чиоце у вези са њиховим ставом о будућим односима Републике Србије са
НАТО и Партнерством за мир најзначајнији су њихови социјални ставови,
вредности и веровања.14 Социјални ставови, као релативно трајне ментал-
не диспозиције у односу на НАТО и Партнерство за мир, представљају
различите афективне тонове који се крећу на релацијама: непријатељство–
-пријатељство, неповерење–поверење, страх–сигурност. Различитост афек-
тивних тонова условљена је досадашњим развојем односа између српског
народа и НАТО. Они су се кретали од веома блиске сарадње, под окриљем
Трећег балканског пакта током педесетих година прошлога века, када је
некадашња Федеративна Народна Република Југославија, а у оквиру ње и
Србија као конститутивна република, први пут успоставила неку врсту
„савезничког односа“ са чланицама НАТО, па до конфронтације за време
грађанског рата на територији бивше СФРЈ, која се на самом крају про-
шлога миленијума завршила оружаним сукобом. У таквим околностима,
подсећајући на последице агресије НАТО-а, једна група политичких пар-
тија наглашава и међу грађанима појачава афективни тон непријатељства,
неповерења и страха од те политичко-војне организације. У исто време,
друга група политичких партија гласно подржава чланство Републике Ср-
бије у НАТО, наглашавајући да је то савез који првенствено постоји ради
очувања безбедности у евроатлантској регији и да грађани Србије могу да
уживају његово поверење.
Вредности које признају спољнополитички одлучиоци, као резултат
васпитања, политичке социјализације, индоктринације и властитих иску-
става, појављују се у процесу спољнополитичког одлучивања као важни
____________
12
Детаљније о чиниоцима спољнополитичког одлучивања у: Радован Вукадиновић, исто,
стр. 139–170.
13
У теорији спољне политике под спољнополитичким одлучиоцима или актерима спољне
политике првенствено се подразумевају лица која носе уставом одређене функције спољ-
нополитичког одлучивања (шеф државе, чланови владе, чланови представничког тела –
пре свега они који се налазе у спољнополитичким одборима, ...), али и остала лица која
утичу на креирање спољнополитичких одлука: запослени у дипломатској служби – кари-
јерни дипломатски службеници, лица на руководећим положајима у различитим мини-
старствима, експерти из области међународних односа и др. Детаљније о спољнополи-
тичким одлучиоцима, односно актерима спољне политике у: Војин Димитријевић и Радо-
слав Стојановић, Међународни односи, исто, стр. 224–233, и Радован Вукадиновић,
Основи вањске политике, исто, стр. 65–78.
14
Сазнајно-лексичке основе примене социјалних ставова, вредности и веровања преузете
из: Никола Рот, Основи социјалне психологије, Завод за уџбенике и наставна средства, Бе-
оград, 1994, стр. 294–332. и Жарко Требјешанин, Речник психологије, Стубови културе,
Београд, 2004.

VOJNO DELO 1/2008.

13
 оквири многих анализа и размишљања. Државе чланице НАТО су током
хладног рата дефинисале своје вредности као индивидуалну слободу, де-
мократију, приватно власништво над средствима за производњу, слободно
тржиште и економско благостање ... , док је у исто време СФРЈ (и СР Ср-
бија, као њен конститутивни део), инспирисана политиком несврстаности,
за своје вредности истицала: мир, слободу, братство и јединство, друштве-
но власништво над средствима за производњу, плански оријентисано тр-
жиште, борбу против империјализма и хегемонизма .... . Из упоредног при-
каза видљиве су разлике које су постојале између система вредности СФРЈ
и било које чланице НАТО. У данашње време већина политичких партија
које не подржавају чланство Републике Србије у НАТО и даље је остала
ближа ставовима бивше СФРЈ као несврстане државе, док су политичке
партије које подржавају чланство у великом обиму прихватиле вредности
старих чланица НАТО.
С обзиром на то да се за вредности везује више сродних ставова и да
се њихова структура састоји од сазнајних, емотивних и мотивационих ком-
поненти, постоји могућност њиховог мењања. То је значајно у тражењу
компромиса између политичких партија које имају дијаметрално различи-
те погледе у односу на питања спољне политике према НАТО и Партнер-
ству за мир. Формирање објективних социјалних ставова у вези са евроа-
тлантским безбедносним интеграцијама допринеће доношењу „зрелих“
спољнополитичких одлука од којих ће грађани Србије имати оптималну
корист, јер се њиховим постојањем стварају услови за реалну спознају до-
брих и лоших страна чланства и партнерства.15
Поред социјалних ставова и вредности, у групу субјективних фактора
убрајају се и веровања, захваљујући којима спољнополитички одлучиоци
прихватају одређене чињенице о евроатлантским безбедносним интегра-
цијама као истине или неистине, без проверавања на основу мишљења
ауторитета или традиције, а не на основу рационалне и искуствене засно-
ваности. За разлику од ставова и вредности, веровања су теже променљиве
категорије. Међутим, дугорочно гледано, и веровања се могу донекле ме-
њати ради објективне спознаје стварности. У том процесу од велике кори-
сти могу да буду елементи цивилног друштва.
Међу објективним факторима који утичу на спољнополитичке одлу-
чиоце при дефинисању спољнополитичких циљева најзначајнији су:
структура међународног система и услови деловања држава у том систему,
национална улога државе, домаћи захтеви, способности реализације пла-
____________
15
„У јавности се често полемише на тему за и против НАТО. Неосноване аргументе у прилог
чланства често износе чак и високи државни службеници. Један такав аргумент, који чини
више штете него користи, гласи да је улазак у НАТО предуслов за улазак у ЕУ. Са друге
стране, противници уласка Србије у Северноатлантски савез такође често износе аргументе
који су више засновани на емоцијама и бујној машти него на објективној анализи и разуме-
вању ове проблематике. Рецимо, тврди се да ће српски војници морати да дају своје животе
у име туђих империјалних интереса и против воље грађана Србије“. Филип Ејдус, Јефтини-
је је ући у НАТО, www.ccmr-bg.org/cms/view.php?id=2826, (преузето 12. децембра 2007).

VOJNO DELO 1/2008.

14
нираног спољнополитичког циља и јавно мишљење. Нестанком биполарне
структуре међународног система након хладнога рата променила се и при-
рода претње по безбедност већине европских земаља. Некадашња претња
од оружаног, чак и нуклеарног сукоба између НАТО и Варшавског пакта
замењена је великим бројем глобалних и транснационалних претњи, по-
пут: тероризма, организованог криминала, ширења оружја за масовно уни-
штавање, националних и верских сукоба. Скоро све међународне органи-
зације, чија је сврха постојања да очувају и унапреде безбедност, налазе се
у потрази за самобитношћу у новом систему међународних односа. Неиз-
весно је када ће се униполарни систем, створен доминацијом Сједињених
Америчких Држава, претворити у биполарни или мултиполарни. У таквој
структури међународног система НАТО представља најмоћнију политич-
ко-војну организацију са глобалним утицајем у међународној заједници.
Природа нових претњи наметнула је и ново промишљање безбедно-
сти у међународним односима. Данас се безбедност у свету претежно по-
сматра као свеобухватна, заједничка (недељива) и кооперативна. Свеобу-
хватна безбедност обухвата политичко-војне, економске, еколошке и хума-
нитарне аспекте безбедности.16 Заједничка безбедност, представљена Завр-
шним извештајем Палмеове комисије из 1982. године, подразумева оства-
ривање безбедности међународног субјекта заједно и у сарадњи са другим
међународним субјектима, а не кроз њихово међусобно сукобљавање. За-
једничка безбедност је недељива, што значи да је угрожавање безбедности
једног субјекта међународних односа истовремено угрожавање безбедно-
сти и других субјеката. Кооперативна безбедност обухвата суштину, како
ова два поменута појма, тако и појма класичне колективне безбедности, а
нарочито методе консултације уместо конфронтације, уверавања у добре
намере уместо застрашивања, превенције, међузависности, итд. С обзиром
на наведену промену безбедносног окружења, Савет евроатлантског парт-
нерства и Партнерство за мир представљају важне оквире сарадње њихо-
вих земаља учесница на пољу безбедности.
Република Србија не може одговорити на све безбедносне изазове и
претње сама, посебно не на оне глобалног и транснационалног карактера.
Због тога треба да сарађује са осталим државама учешћем у Савету евроа-
тлантског партнерства и Партнерству за мир ради унапређења своје без-
бедности. Приступањем НАТО-у ушла би у аранжман колективне одбране,
од чега би имала одређене користи, попут: увећања безбедности, раста
привредних инвестиција и томе слично. Са друге стране, услед учешћа у
операцијама одговора на кризу, као чланица НАТО или држава партнер,
могла би да постане осетљивија на асиметричне претње, као што је међу-
народни тероризам (случај Шпаније и Енглеске).
Имајући на уму да НАТО у последње време показује више интересо-
вања према државама јужног Кавказа и централне Азије, као регионима од
стратешког значаја, не може се рећи да Република Србија има посебно ва-
____________
16
Charter for European Security, OSCE, Istanbul, 19 November 1999.

VOJNO DELO 1/2008.

15
 жну улогу у евроатлантским безбедносним интеграцијама.17 То, са једне
тачке гледишта, представља ограничавајући фактор подстрекивања „по-
себно интензивне“ сарадње између Републике Србије и НАТО, али исто
тако, са друге, представља фактор усмеравања ка реалном и сврсисходном
партнерству за обе стране. У савременом међународном систему, који све
више одликују међузависност и глобализација, свака се држава сусреће са
сукобом националног и наднационалног. Одлуке које се доносе у НАТО
утичу и на регионалну и на глобалну безбедност, као и на Републику Ср-
бију без обзира на њен однос према евроатлантским безбедносним инте-
грацијама.
Значај јединствености унутрашње и спољне политике намеће потребу
да домаћи захтеви представљају важан фактор доношења спољнополити-
чких одлука Републике Србије. Један од најзначајнијих домаћих захтева
јесте очување територијалне целовитости Републике Србије. Начин реша-
вања статуса Косова и Метохије представља важну одредницу обима са-
радње Републике Србије са НАТО, што спољнополитички одлучиоци тре-
ба да имају у виду при одређењу могућег начина ангажовања у Партнер-
ству за мир.
У Презентационом документу Република Србија истиче да ће ангажо-
вање у Партнерству за мир бити у складу са њеним економским, финансиј-
ским, људским, материјалним и осталим могућностима. Република Србија
се налази у процесу транзиције и реформе целокупног сектора безбедно-
сти. Међутим, без обзира на те околности Србија има способности да успе-
шно сарађује са НАТО кроз Партнерство за мир.
При дефинисању обима сарадње Републике Србије са НАТО спољно-
политички одлучиоци треба да знају да ли је мишљење јавног мњења пози-
тивно или негативно, односно шта грађани подржавају, а шта не на путу ка
евроатлантским безбедносним интеграцијама.18
____________
17
Шефови држава и влада у НАТО представили су државе јужног Кавказа и централне
Азије као регионе од стратешког значаја на Самиту у Истамбулу 2004. У: The Euro-Atlan-
tic Partnership – Refocusing and Renewal, Istanbul Summit, 28 June 2004. I. Adapting Objecti-
ves and Priorities of Partnership, 3. Current Priorities, paragraph 3.1.
18
Редовно квартално истраживање односа јавности некадашње државне заједнице Србија и
Црна Гора према реформи њене Војске, које је реализовао Центар за цивилно-војне одно-
се у времену од 2003. до 2005. године, показало је да већина грађана (преко 70 одсто)
сматра да Република Србија треба да учествује у Партнерству за мир. Међутим, та про-
грамска иницијатива ужива поверење само једне петине становништва, док једна полови-
на становништва истиче да нема поверења према тој иницијативи. Што се тиче чланства
у НАТО, једна трећина становништва подржава чланство Републике Србије у НАТО, а
поверење у ту организацију има 5 одсто грађана, док 80 одсто испитаника исказује потпу-
но неповерење. Истраживања јавног мњења које је обавио Центар за слободне изборе и
демократију показују да је подршка за чланство Републике Србије у Европску унију и
НАТО опала са 29,2 одсто (април 2005) на 25,9 одсто (септембар 2007). Истраживања
„Политикума“ показују да је 26,2 одсто становништва Србије за улазак у НАТО, док је
против 60,7 одсто (октобар 2007).

VOJNO DELO 1/2008.

16
 Сасвим је сигурно да нису обухваћени сви субјективни и објективни
чиниоци спољнополитичког одлучивања. Већина је променљивог каракте-
ра и због тога треба да се обради више могућих начина ангажовања Репу-
блике Србије у Партнерству за мир. Наведени чиниоци су међусобно пове-
зани, што знатно усложава доношење оптималне спољнополитичке одлуке
о начину ангажовања Републике Србије у Партнерству за мир.

Начини ангажовања Републике Србије у Партнерству за мир

У Партнерству за мир постоји велики број механизама сарадње који
су прилагођени како државама партнерима ради достизања њихових инди-
видуалних циљева дефинисаних државном политиком према Партнерству
за мир, тако и достизању циљева партнерске политике НАТО. Партнер у
својој државној политици према Партнерству за мир најчешће дефинише
достизање циљева, као што су: демократска контрола оружаних снага; ви-
сок степен примене нових сазнања НАТО; успешна заједничка научна ис-
траживања са чланицама НАТО и осталим партнерским државама; квали-
тетно израђена доктринарна документа у области безбедности и одбране;
борбена готовост оружаних снага на нивоу задатом одговарајућим стан-
дардима НАТО; спремност за учешће у операцијама под покровитељством
Уједињених нација и других међународних организација.
Са друге стране, НАТО је циљеве своје партнерске политике дефини-
сао као: конструктиван дијалог и сарадњу; обезбеђене услове за реализа-
цију реформе система одбране и безбедности код држава партнера; ефек-
тиван и ефикасан допринос партнерских оружаних снага реализацији опе-
рација под вођством НАТО; достигнуте интегративне способности држава
партнера који су аспиранти за чланство у НАТО.19
Дефинисање и реализација циљева партнерства, са једне, и избор ме-
ханизама сарадње са друге стране, одређују начин ангажовања државе
партнера у Партнерству за мир. У досадашњој пракси Партнерства за мир,
у односу на дефинисање и реализацију циљева партнерства и избор меха-
низама сарадње, издвојила су се четири начина ангажовања држава парт-
нера: као недовољно активан партнер; као активан партнер; као напредан
партнер и као држава аспирант за чланство у НАТО. Недовољно активни
партнери имају веома скромну сарадњу са НАТО услед непостојања поли-
тичке воље или слабих финансијских могућности. Активни партнери сара-
ђују са НАТО кроз скоро све механизме Партнерства за мир и у догледној
будућности очекују да ће постати аспиранти за чланство. Напредни парт-
нери су економски богате државе које дају велики допринос Партнерству
за мир, али најчешће немају амбиције за чланство у НАТО. Напредни пар-
тертнеру су, првенствено, државе чланице Европске уније које нису члани-
це НАТО. Државе аспиранти су партнери који учествују у Акционом пла-
ну припрема за чланство у НАТО.
____________
19
The Euro-Atlantic Partnership – Refocusing and Renewal, op.cit, I. Adapting Objectives and
Priorities of Partnership, 2. The Objectives of NATO’s Partnership Policy, paragraph 2.1.

VOJNO DELO 1/2008.

17
 Република Србија у Партнерству за мир као недовољно
активан партнер
Република Србија је у Презентационом документу исказала намеру да
се активно ангажује у Партнерству за мир. Међутим, постоји могућност да
постане недовољно активан партнер. Основни разлози за то не би требало
да буду они који се односе на Белорусију и Молдавију (отежано финанси-
рање активности у Партнерству за мир, немогућност ангажовања оружа-
них снага Белорусије ван националне територије, ...) већ могућност да Сје-
дињене Америчке Државе и остале чланице НАТО признају независност
Косова и Метохије. Процес решавања статуса Косова и Метохије битно
утиче на динамику ангажовања Републике Србије у Партнерству за мир.
Без обзира на исказе у свом Презентационом документу, у случају да
постане недовољно активан партнер, Република Србија би своју сарадњу
са НАТО ограничила на скромни Индивидуални програм партнерства, као
што је то случај са неким партнерима из централне Азије (Киргистан, Та-
џикистан, Туркменистан) или би уз Индивидуални програм партнерства
учествовала и у Процесу планирања и ревизије, попут Белорусије и Мол-
давије. Због значаја који Процес планирања и ревизије има на реформу
оружаних снага држава партнера, пожељно је да Република Србија уче-
ствује у том механизму и у случају да буде недовољно активан партнер. У
прилог томе говори и чињеница да државе чланице Европске уније које
нису чланице НАТО припремају своје оружане снаге за „европске“ потре-
бе учешћем у анализираном механизму партнерства. Република Србија као
недовољно активан партнер не би учествовала у операцијама подршке ми-
ру које предводи НАТО, нити би своје оружане снаге припремала за уче-
шће у њима.

Република Србија у Партнерству за мир као активан партнер

Презентациони документ Републике Србије представља основу актив-
ног партнерства. Србија планира да партнерски однос са НАТО развија на
основу постојећих садржаја програма и досадашње сарадње која се у по-
следњих неколико година и развијала у духу Партнерства за мир. Државна
заједница Србија и Црна Гора, касније Република Србија, имала је интензив-
ну сарадњу са НАТО кроз Прилагођени програм сарадње СЦГ (Србија) –
НАТО и у оквиру Групе СЦГ (Србија) – НATO за реформу одбране.
Када се упореди Презентациони документ Републике Србије са презен-
тационим документима напредних партнера (Аустрија, Финска, Ирска,
Шведска, Швајцарска) може се закључити да су они усвојени за приближно
исти обим сарадње са НАТО. У Презентационом документу Републике Ср-
бије истиче се спремност учествовања у Индивидуалном програму партнер-
ства, Процесу планирања и ревизије, Акционом плану партнерства против
тероризма, Акционом плану партнерства за изградњу институција одбране,

VOJNO DELO 1/2008.

18
Индивидуалном акционом плану партнерства, Концепту оперативних спо-
собности, Програму унапређења образовања и обуке и Поверилачком фонду
Партнерства за мир. Дакле, обухваћени су скоро сви успостављени механи-
зми у Партнерству за мир, што обећава једну интензивну и плодну сарадњу
између Републике Србије и НАТО. Узимајући у обзир да се у Презентацио-
ном документу Република Србије није изјаснила да жели да постане чланица
НАТО, учешће у Акционом плану за чланство није предвиђено.
Ради остварења процеса сарадње и заједничког деловања са државама
чланицама НАТО и учесницама Партнерства за мир на изградњи глобалне,
регионалне и националне безбедности, Република Србија у Презентацио-
ном документу изражава спремност да преузме део одговорности за стаби-
лан и трајан мир у региону, учествује у мировним операцијама са манда-
том Уједињених нација и достигне интероперабилност оружаних снага са
снагама држава чланица НАТО. Србија је Презентационим документом
одабрала осам приоритетних области сарадње. То су: демократска контро-
ла система одбране; стратегија и политика одбране; планирање и финанси-
рање система одбране и управљање ресурсима; војно образовање, обука и
доктрина; концептуални, плански и операционални аспекти учешћа у ми-
ровним и хуманитарним операцијама; војномедицинске службе; атомско-
-биолошко-хемијска одбрана и изучавање страних језика.
Поред приоритетних, Република Србија изразила је заинтересованост
да са НАТО сарађује у још десет додатних области сарадње, као што су:
оперативни, материјални и административни аспекти стандардизације; вој-
не вежбе и обука; сарадња и координација за одговор на ванредне ситуаци-
је; наука и технологија; контрола и управљање ваздушним простором;
управљање кризама; одговор на тероризам; консултације, командовање и
контрола (укључујући комуникационе и информационе системе, системе
за навигацију и идентификацију, аспекте интероперабилности, процедуре
и терминологију); односи са јавношћу; развојни програми сарадње у обла-
сти наоружања и војне опреме. Дакле, Србија се определила да са НАТО
сарађује у 18 области сарадње. Ако се узме у обзир да Радни план евроа-
тлантског партнерства за 2006–2008. годину садржи 33 области сарадње,
може се рећи да Република Србија жели свеобухватну сарадњу са НАТО.
Планира се да приказани облици сарадње буду реализовани путем: из-
раде заједничких планова и програма сарадње и координације; учешћа у ра-
ду одбора (комитета) и командним структурама НАТО; учешћа у заједнич-
ким научноистраживачким пројектима; достизања циљева партнерства; ор-
ганизације и учешћа на међународним скуповима; консултација, састанака и
саветовања; размене кадрова, информација и података; ангажовања мобил-
них тимова за образовање и обуку; заједничког учешћа у командно-штабним
вежбама на оперативном и тактичком нивоу; заједничког учешћа у миров-
ним и хуманитарним операцијама под мандатом Уједињених нација; зајед-
ничке обуке војног и цивилног кадра у националним и међународним цен-
трима за обуку; учешћа на сајмовима наоружања и војне опреме.

VOJNO DELO 1/2008.

19
 Ради успешног достизања постављених циљева у Партнерству за мир
и реализације активности у изабраним областима сарадње, Република Ср-
бија је спремна да омогући коришћење значајних ресурса и средстава.
Да би се Презентационим документом предвиђен обим и садржај са-
радње остварио у пракси и да би имале користи обе стране, потребно је да
се учешће у свим механизмима сарадње усклади са већ постојећом сарад-
њом, потребама реформе система одбране Републике Србије и захтевима
изградње способности снага делегираних за активности Партнерства за
мир у складу са задатим стандардима НАТО. Пожељно је да Србија ускла-
ди учешће у Индивидуалном програму партнерства са већ постојећом са-
радњом са НАТО, започетим реформама и расположивим способностима,
развојем способности снага стављених на располагање за потребе активно-
сти у Партнерству за мир, као и са ангажовањем у Процесу планирања и
ревизије и у Индивидуалном акционом плану партнерства. Процесом пла-
нирања и ревизије треба изабрати оне циљеве партнерства чије достизање
може позитивно да утиче на реформу система одбране Републике Србије и
изградњу потребних капацитета снага планираних за ангажовање у миров-
ним операцијама.
Активно ангажовање Србије у Партнерству за мир није став само Ми-
нистарства одбране и Војске Србије, већ целокупног државног апарата.
Због тога је потребно формирати адекватно координационо тело задужено
за ангажовање Србије у Партнерству за мир од представника одређених
министарстава (Министарство спољних послова, Министарство одбране,
Министарство унутрашњих послова, Министарство финансија, Министар-
ство правде, ...).
Потпуна примена Презентационог документа Републике Србије у
пракси обезбеђује њено активно ангажовање у Партнерству за мир. У та-
квим околностима може се поставити питање – да ли је Србија као активан
партнер у исто време и напредан партнер.

Република Србија у Партнерству за мир као напредан партнер

За НАТО су напредни партнери у Партнерству за мир – Аустрија,
Финска, Ирска, Шведска и Швајцарска. Све ове земље су чланице Европске
уније, осим Швајцарске која је традиционално неутрална држава. Њихово
учешће у програмским садржајима је значајно, због чега се често каже да са-
рађују са НАТО у форми Партнерство за мир плус.20 Напредни партнери
имају велики значај за Партнерство за мир, јер представљају државе са раз-
вијеном демократијом и великим економским потенцијалима. Циљеви њи-
____________
20
Допринос напредних партнера операцијама на терену: у саставу КФОР-а напредни парт-
нери учествују са приближно десет одсто (од 16.100 војника они дају 1.570). Аустрија се
ангажује са 473, Финска са 396, Ирска са 208, Шведска са 298 и Швајцарска са 195 војни-
ка. У саставу ISAF-а Аустрија учествује са четири, Финска са 41, Ирска са 7, Шведска са
161 и Швајцарска са три војника.

VOJNO DELO 1/2008.

20
ховог ангажовања у Партнерству за мир обично су усмерени на изградњу
интегративних капацитета осталих држава партнера путем: промовисања
праведног и мирољубивог друштва заснованог на улози међународног хума-
нитарног права, демократији и основним слободама; припреме официра и
цивилног особља за управљање кризама и операције подршке миру; изград-
ње демократске контроле над оружаним снагама и отворености у планирању
одбране; подстрека у развоју информационих технологија.21
Чланице Европске уније које не припадају НАТО стварају потребне ка-
пацитете за активно учешће у изградњи европског идентитета у области без-
бедности и одбране ангажовањем у механизмима Партнерства за мир. Поред
тога, оне се кроз Партнерство за мир припремају за ефикасно учешће у опе-
рацијама Европске уније под окриљем аранжмана „Берлин плус“.
Тешко је рећи да ли ће НАТО у догледној будућности Републику Ср-
бију сматрати напредним партнером. Такав исказ појачава се чињеницом
да до сада НАТО ни једну бившу социјалистичку државу није сматрао на-
предним партнером. Чешка, Мађарска и Пољска позване су да приступе
као активни партнери, а седам нових чланица као државе аспиранти. Алба-
нија, Хрватска и Македонија се, такође, ангажују у Акционом плану за
чланство ради достизања политичких и војних способности потребних за
учлањење у НАТО, а Црна Гора и Босна и Херцеговина су чланство у НА-
ТО дефинисале као свој стратешки интерес па се може очекивати да ће и
оне узети учешћа у наведеном механизму припрема. Уважавајући значај
регионалног приступа у партнерској политици НАТО и досадашњу ефика-
сност Акционог плана за чланство, са једне, као и претпоставку конструк-
тивног и на међународном праву заснованог решавања будућег статуса Ко-
сова и Метохије, са друге стране, вероватно ће се у блиској будућности
стећи политички услови да Република Србија оствари сарадњу са НАТО и
као држава аспирант за чланство.

Република Србија у Партнерству за мир као држава аспирант

за чланство у НАТО
На Самиту у Вашингтону (1999), успостављен је механизам под нази-
вом Акциони план за чланство, ради припреме заинтересованих земаља за
учлањење у НАТО. Седам нових чланица (Бугарска, Естонија, Летонија,
Литванија, Румунија, Словачка, Словенија) учествовале су у Акционом
плану за чланство, а сада се путем тог механизма припремају још три др-
жаве: Албанија, Хрватска и Македонија.
Акциони план за чланство састоји се од пет области у којима државе
аспиранти изграђују потребне способности за чланство у НАТО. То су: поли-
____________
21
Швајцарска је за потребе Партнерства за мир изградила информациони систем под нази-
вом Partnership Real-Time Information, Management and Exchange System (ePRIME) који
подржава ангажовање држава партнера у механизмима попут Радног плана евроатлант-
ског партнерства и Индивидуалног програма партнерства.

VOJNO DELO 1/2008.

21
 тичка и економска, војно-одбрамбена, ресурси, безбедност и правна област.
Државе аспиранти у оквиру Акционог плана за чланство израђују годишње
националне програме припрема, где дефинишу циљеве припрема, презентују
информације о корацима које ће предузети ради достизања тих циљева, одре-
ђују надлежне органе у процесу припрема и израђују подсетник рада по спе-
цифичним аспектима припрема. Са друге стране, НАТО, на основу годишњих
националних програма припрема, процењује напредак државе аспиранта и да-
је одређене сугестије ради успешнијих припрема за чланство. Акциони план
за чланство је примарни механизам припрема и представља оквир синергије
свих осталих механизама развијених у Партнерству за мир ради изградње по-
требних способности. Потребно је да свака држава аспирант усагласи учешће
у осталим механизмима сарадње са учешћем у Акционом плану за чланство.
Учешће Републике Србије у Акционом плану за чланство било би ком-
плексно и свеобухватно. Она треба да прилагоди своје ангажовање у оста-
лим механизмима Партнерства за мир (Индивидуалном програму партнер-
ства, Процесу планирања и ревизије, Концепту оперативних способности...)
ради успешног учешћа у Акционом плану за чланство. Своје годишње наци-
оналне програме припрема треба да израђује уважавајући постојећу сарадњу
са НАТО и њене расположиве способности да одговори захтевима чланства.
У досадашњој пракси припрема земаља аспираната нема правилности
између броја потребних годишњих циклуса (годишњих националних про-
грама припрема) и позива за чланство. Одлука када ће нека држава бити по-
звана да се прикључи НАТО доноси се од случаја до случаја и зависи од
спремности аспиранта, са једне, и политичке воље и интереса те политичко-
-војне организације, са друге стране.22 Република Србија није од великог
стратешког интереса за НАТО, као што су то државе централне Азије и ју-
жног Кавказа, па већу пажњу треба да посвети припремама за чланство, што
подразумева изградњу политичких и војних способности ради пружања до-
приноса колективној одбрани и новим мисијама те политичко-војне органи-
зације. Политичке способности подразумевају спремност да се испуне поли-
тичка очекивања назначена Студијом о проширењу НАТО.23 Војне способ-
____________
22
Многи експерти на пољу евроатлантских безбедносних интеграција сматрају да балтичке
државе нису достигле потребне захтеве дефинисане Студијом о проширењу (1995), али
су у НАТО примљене услед политичке воље те организације.
23
Политичка очекивања од државе аспиранта за чланство у НАТО односе се на: повиновање
основним принципима садржаним у Вашингтонском споразуму (демократија, индивидуал-
не слободе и људска права); прихватање НАТО као заједнице нација са сличним мишљењи-
ма, идејама, ставовима или интересима (like-minded nations), уједињених ради колективне
одбране и очувања мира и безбедности, где свака нација доприноси безбедности и одбрани
и од чега све нације имају користи; чврсту посвећеност принципима, циљевима и обећањи-
ма садржаним у Оквирном документу Партнерствa за мир; улагање напора у изградњу кон-
сензуса унутар НАТО по свим питањима; узимање пуног учешћа у процесу консултација и
доношења одлука о политичким и безбедносним питањима у интересу НАТО; успоставља-
ње државних представника у НАТО; допринос буџету НАТО на основама договореног на-
чина расподеле; учествовање у размени савезничких обавештајних података, који су у пот-
пуности засновани на националном доприносу; примену НАТО безбедносних правила и

VOJNO DELO 1/2008.

22
ности првенствено се огледају у достигнутој интероперабилности у области-
ма: командовања и контроле; операција; подршке у борби; логистике; за-
штите снага; информационих операција и цивилно-војне сарадње.
Прогрес Републике Србије у Акционом плану за чланство надгледао
би НАТО кроз сагледавање успешности реализације годишњих национал-
них програма припрема по већ устаљеном моделу. Ради успешних припре-
ма за НАТО, учешће Републике Србије у Акционом плану за чланство тре-
ба да подрже скоро сви државни органи. С обзиром на обим и садржај при-
према ради испуњавања наведених политичких и војних очекивања, међу-
ресорна сарадња различитих министарстава Републике Србије за потребе
учешћа у Акционом плану за чланство добија још више на значају, него у
случају њеног ангажовања у Партнерству за мир као активног партнера.
Албанија, Хрватска и Македонија, као државе аспиранти за чланство у
НАТО, имају и посебан оквир регионалне сарадње. Након Самита у Прагу
(2002), ове државе одлучиле су да процес припреме за учлањење у НАТО убр-
зају и кроз регионалну сарадњу. Тако је настала нова регионална иницијатива,
под називом Америчко-јадранска повеља, коју су потписали министри спољ-
них послова Албаније, Хрватске, Македоније и државни секретар Сједињених
Америчких Држава. Могуће је очекивати да ће се и Босна и Херцеговина, Цр-
на Гора и Србија у догледној будућности наћи у некој сличној регионалној
иницијативи ради убрзања својих припрема за чланство у НАТО.
Када Република Србија достигне способности потребне за учлањење у
НАТО, односно испуни политичка и војна очекивања, може да рачуна на
отпочињање преговора о приступању. Међутим, треба имати у виду да
учешће у Акционом плану за чланство не значи и сигуран пријем, већ да
питање пријема нових чланица НАТО решава од случаја до случаја.

Закључак
Република Србија није имала прилику да приступи Партнерству за мир
на начин на који и већина његових учесница. Пред њу су постављени разни
захтеви и условљавања које је требало да испуни пре него што постане држава
партнер. Након скоро пола деценије ишчекивања стигао је позив за ангажова-
ње у Партнерству за мир, али и нови изазови. Како учествовати у Партнерству
за мир и сарађивати са НАТО у савременим околностима које су исувише сло-
жене за доношење брзих одлука? Да би се донекле дошло до оптималног ре-
шења потребно је сагледати мноштво чинилаца који битно одређују ангажова-
ње Републике Србије у евроатлантским безбедносним интеграцијама и посто-
јеће моделе ангажовања држава партнера у Партнерству за мир.
____________
процедура; прихватање докумената која одређују основу постојеће политике НАТО; привр-
женост и поштовање норми и принципа развијених у оквиру ОЕБС, укључујући решавање
етничких спорова, спољних територијалних спорова, узимајући у обзир и иредентистичке
захтеве и унутрашње судске спорове на миран начин; приврженост унапређењу стабилно-
сти и благостања путем економских слобода, социјалне правде и очувања животне средине;
успостављање демократске и цивилне контроле снага одбране.

VOJNO DELO 1/2008.

23
 Међусобна повезаност наведених чинилаца, са једне стране, и траси-
рани путеви сарадње са НАТО кроз Партнерство за мир, са друге, отежава-
ју доношење адекватне спољнополитичке одлуке у вези с ангажовањем Ре-
публике Србије у евроатлантским безбедносним интеграцијама. Да ли ће
се Република Србија ангажовати у Партнерству за мир као недовољно ак-
тиван или активан партнер или, можда, као држава аспирант за чланство у
НАТО? На постављено питање тешко је дати одговор.
Разуман пут Републике Србије ка евроатлантским безбедносним инте-
грацијама могао би да започне њеним активним ангажовањем у Партнер-
ству за мир, посебно ако се узме у обзир богата сарадња коју је остварила
са НАТО пре приступања том програму. Презентациони документ може да
послужи као добра основа активног партнерства. Као активан партнер Ср-
бија би била у могућности да развије војне способности које су пожељне и
за чланство у Европској унији ради изградње европског идентитета у обла-
сти безбедности и одбране. Да ли ће се пут Србије ка евроатлантским без-
бедносним интеграцијама завршити на његовом почетку – активном парт-
нерству – или ће у догледној будућности, постати и држава аспирант за
чланство у НАТО, зависи првенствено од решења статуса Косова и Мето-
хије. Без обзира на све околности, Република Србија из Партнерства за
мир треба да извуче највеће могуће користи, као што су реформа система
одбране и изградња потребних војних капацитета који могу да послуже,
како за индивидуалну одбрану, у складу са чланом 51. Повеље Уједињених
нација, тако и као основа за различите форме безбедносних интеграција и
деловања у будућности у складу са националним интересима.
Литература:

1. П. Симић, „Спољна политика Савезне Републике Југославије – континуитет и

промене“, Војно дело, бр. 2, 1997.
2. Експозе савезног министра за иностране послове Горана Свилановића у Саве-
зној скупштини СР Југославије, 24. октобар 2001.
3. Експозе министра спољних послова СЦГ Вука Драшковића у Скупштини Срби-
је и Црне Горе, 21. децембар 2004.
4. The Istanbul Declaration: Our security in a new era, Istanbul Summit, 28 June 2004.
5. Riga Summit Declaration, Riga Summit, 29 November 2006.
6. В. Димитријевић и Р. Стојановић, „Међународни односи“, Службени лист СРЈ,
Београд, 1996.
7. Р. Вукадиновић, Основи вањске политике, Центар за културну делатност, За-
греб, 1981.
8. Н. Рот, Основи социјалне психологије, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд, 1994.
9. Ж. Требјешанин, Речник психологије, Стубови културе, Београд, 2004.
10. Филип Ејдус, Јефтиније је ући у НАТО, www.ccmr-bg.org.
11. Charter for European Security, OSCE, Istanbul, 19 November 1999.
12. Јавност и Војска, Центар за цивилно-војне односе, Београд, 2006.
13. The Euro-Atlantic Partnership – Refocusing and Renewal, Istanbul Summit, 28 June 2004.

VOJNO DELO 1/2008.

24