Jezuitizam PDF

Prodor jezuitizma u savremeni protestantizam
i popularnu psihologiju
Od Ignacija Lojole do Jana Dibdala
Beograd, 2017.
Autor: Miloš Bogdanović, mishabogdanovic@gmail.com

+381-(0)64-15-15-092
Lektor: Marija Bogdanović

Miloš Bogdanović
PRODOR JEZUITIZMA
U SAVREMENI
PROTESTANTIZAM I
POPULARNU PSIHOLOGIJU
Od Ignacija Lojole do Jana Dibdala
Beograd, 2017
4 Prodor Jezuitizma u savremeni protestantizam
5
“Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njego-

vog; i poklonite se Onome koji je stvorio nebo i zemlju i more
i izvore vodene. I drugi anđeo za njim ide govoreći: Pade,
pade Vavilon grad veliki: jer otrovnim vinom kurvarstva svog
napoji sve narode.” (Otkrivenje 14,7-8)
“Ali se i oni zanose od vina, i posrću od silovitog pića: sve-

štenik i prorok zanose se od silovitog pića, osvojilo ih je vino,
posrću od silovitog pića, zanose se u prorokovanju, spotiču se
u suđenju.” (Isaija 28,7)
“Gle, u Gospoda ima neko jak i silan kao pljusak od grada,

kao oluja koja sve lomi, kao poplava silne vode, kad navali,
oboriće sve na zemlju rukom. Nogama će se izgaziti gizdavi
venac, pijanice Jefremove.” (Isaija 28,2-3)
Uvodna reč 7
UVODNA REČ
Tokom XX veka, dekadencija zapadnog sveta u hedonizam,

prožela je i savremeni protestantizam. Protestantsko načelo -
“Samo pismo”, zamenjeno je sa načelom - “Samo moja osećanja!
Samo moj Ego!” Individualizam prosvećene ličnosti zamenjen je
individualizmom velikog Ega. Opterećena savest, zbog neizmi-
renog odnosa sa Bogom, rezultovala je ponovnim vaskrsom svih
onih samozavarajućih tehnika, protiv kojih je protestantizam
ustao u XVI veku. Stari mehanizmi ugušivanja savesti, ponovo
su postali aktuelni, bilo pod formom savremene religije, bilo pod
formom savremene psihologije. Rezultat prihvatanja jezuitskih
zabluda jeste da ni mnogi protestanti ne vide više nikakav ra-
zlog za svoj protest. Oni koji pak i dalje kritikuju jezuitizam, to
najčešće čine krajnje površno, baveći se njegovim namerama, ali
nesposobni da ukore njegove zablude, jer ih sami zastupaju.
Najtragičnija posledica jezuitskih zabluda je ugušena svest o
sopstvenoj duhovnoj potrebi, odsustvo zdrave samokritičnosti,
kao i prebacivanje odgovornosti za loše rodove svog duha na
stresne situacije i traume iz detinjstva.
Ova knjiga je odgovor na potrebu da se raskrinkaju jezuitske
zablude i njihove samozavarajuće tehnike. Knjiga može biti zani-
mljiva i ateistima koji kroz popularnu psihološku literaturu dola-
ze u susret sa istim tehnikama ali lišenim forme pobožnosti. To
je dokaz da se principi jezuitske prevare, koji se danas nazivaju
pojmom Duhovne formacije, mogu sprovoditi bez realne zajed-
nice čoveka za Bogom, pukom samokontrolom.
POJAM I SADRŽAJ DUHOVNE FORMACIJE

Pojam “duhovne formacije” je pojam koji predstavlja čove-
kovo duhovno formiranje i preobraženje. Ali između duhovnog
formiranja i preobraženja kako ga pod uticajem jezuitizma za-
stupa pokret Duhovne formacije i kako ga zastupa Sveto pismo,
postoje suštinske razlike.
Kao što ću u nastavku objasniti, Duhovna formacija usmera-
va čovekov um na egocentrično bavljenje sobom i sopstvenim
osećanjima, i na taj način na buđenje sopstvenih samopravednih
motiva, umesto da usmerava um ka bavljenju Bogom i Njegovim
uzvišenim karakterom, što bi prirodno rezultovalo preobražajem
suštinskih motiva pale ljudske prirode. Zbog zanemarene pred-
stave o zahtevima Božjeg zakona, zastupnik Duhovne formacije
se kaje samo za neprijatne posledice greha u mislima, osećanjima
i postupcima, ali ne i za same grešne motive sopstvenog srca. To
je razlog zašto posle pokajanja, ponovo greši. Zbog zanemarene
fokusiranosti ka Hristu i zanemarene predstave o Božjoj ljuba-
vi, snaga njegovog pokajanja nije utemeljena na Božjoj ljubavi,
već na motivima i emocijama sopstvene nepreporođene prirode
(strahu nečiste savesti, gordosti i sebičnom sentimentu). Umesto
da ostvari reformu motiva srca, sebe zavarava iskustvom reforme
sopstvenih osećanja. Kako nema mir od Boga, on pokušava da
ga sam postigne psihološkim efektom svojih vežbi i obreda.
Najčešći načini satisfakcije nečiste savesti kod zastupnika
Duhovne formacije jesu ispovedanje greha drugoj osobi, okriv-
ljavanje roditelja i drugih ljudi za sopstvene grehe i opijanje emo-
cijom voljenosti.
Pojam i sadržaj Duhovne formacije 9
POREKLO DUHOVNE FORMACIJE - KATOLIČKA
KONTRAREFORMACIJA
Kada se pojavila protestantska reformacija, ona je donela veli-
ke novine u životu ljudi, i protestantske narode učinila vidno bla-
goslovenima u odnosu na katolike. Katolička kontrareformacija
je pokušala da iste plodove duha izazove kod svojih vernika, ali
umesto duhovnim preporodom, ona je pokušavala da ih ostvari
represijom i manipulacijom (buđenjem fanatizma).
Videći da su protestanti spremni da žrtvuju svoje živote za
svoga Gospoda, vođa kontrareformacije, Ignacije Lojola, osno-
vao je pokret Isusovaca (Jezuita) spremnih na isto takvu revnost
za svoju katoličku veru. Međutim, njihova revnost nije uteme-
ljena na uzdanju u Boga i prihvatanju Njegove pravednosti, već
na pobuđivanju fanatičnih motiva sopstvene ljudske prirode. To
pobuđivanje fanatičnih motiva se postiže tehnikama koje je Igna-
cije Lojola objavio u svom delu “Duhovne vežbe”.
Iako je Lojola svoje duhovne vežbe podelio u više različitih
faza, možemo zapaziti dve faze vežbi različitih po svojoj funkci-
ji. Prva faza vežbi (prva sedmica) ima za svrhu da pobudi fana-
tične motive ljudske prirode - strah nečiste savesti, gordost i sen-
timent kao pokretače na versku revnost. Druga faza (preostale
tri sedmice) vežbi ima svrhu da čulnim i emotivnim doživljajima
(imaginacijom i mističnim iskustvom) uguši neprijatne simpto-
me pobuđenih fanatičnih motiva ljudske prirode iz prve faze.
Obe faze podrazumevaju ispovedanje greha, ali u različitoj
funkciji; u prvoj radi opterećivanja krivicom, a u drugoj radi psi-
hološke satisfakcije. Obe faze se nalaze utkane i u 12 koraka pro-
grama Anonimnih alkoholičara (“Restart” program) i razne dru-
ge savremene programe rada na sebi. Te faze su suprotne učenju
Svetog pisma gde Bog prvo otkriva svoju ljubav prema čoveku,
a tek onda ga ukorava za grehe, da bi tako čovekovo pokajanje i
revnost bili utemeljeni na Božjoj ljubavi prema čoveku, a ne na
povređenoj ličnoj samopravednosti (krivici, sramoti i tuzi sebič-
nog sentimenta).
Pobuđivanje fanatičnih motiva ljudske prirode 11
PRVA FAZA - POBUĐIVANJE FANATIČNIH MOTIVA LJUDSKE
PRIRODE KAO MOTIVA VERSKE REVNOSTI
POBUĐIVANJE STRAHA NEČISTE SAVESTI:
Duhovnom vežbom koja se sastoji od zamišljanja kako se sop-
stveno telo muči u paklu zbog sopstvene krivice, pobuđuje se
strah nečiste savesti kao pokretač na pokajanje i na versku rev-
nost. “Druga je predvežba da tražim ono što želim, a to će ovde
biti da se molim za unutrašnji osećaj muke koju trpe osuđenici ...
Prva tačka će biti da okom mašte gledam one silne vatre i duše
kao da su u ognjenim telesima. Druga: da slušam plač, jauk,
viku, psovke protiv Hrista, našeg Gospoda, i protiv svih njegovih
svetaca. Treća: da udišem dim, sumpor, nečist i trulež. Četvrta:
da okusom kušam gorke stvari, kao što su suze, žalost i crv sa-
vesti. ...” (Ignacije Lojola, Duhovne vežbe, 67-69) Od osobe se
traži da sebe opterećuje krivicom i da gleda na “sebe kao kakvu
ranu i otvoreni čir, iz kojega se iscedilo toliko greha i toliko zlo-
će i najgnusnijeg otrova.” (Ignacije Lojola, Duhovne vežbe, 58)
POBUĐIVANJE SRAMOTE POVREĐENE GORDOSTI:

Sledećom duhovnom vežbom se pobuđuje sramota povređene
gordosti kao pokretač na pokajanje i na versku revnost: “Čim
se probudim, ne dajući mesta nikakvoj drugoj misli, odmah ću
dozvati u pamet šta treba da razmišljam u prvoj vežbi o ponoći,
pobuđujući sebe na stid zbog tolikih svojih greha i daću sebi
primere: kao kad bi neki vitez morao da izađe pred svog kralja
i pred celi njegov dvor, sav smeten i postiđen što ga je teško
uvredio, a pre je primio od njega brojne darove i veliku milost.”
(Ignacije L. Duhovne vežbe, 74)
POBUĐIVANJE ŽALOSTI SEBIČNOG SENTIMENTA:

Sledećom duhovnom vežbom se pobuđuje žalost sebičnog
sentimenta, kao pokretač na pokajanje i na versku revnost: “U
četvrtoj tački treba da posmatramo šta Hristos, naš Gospod, trpi
u svom čoveštvu, ili šta želi da trpi, već prema odseku muke koji
neko upravo razmatra; i tu ću početi s velikim nastojanjem da
sebe teram na saosećanje, na žalost i na plač. Tako ću nastojati
i u drugim, sledećim tačkama. U petoj tački posmatraću kako se
Božanstvo krije, tj. kako bi moglo satrti svoje neprijatelje, a to
ne čini, već pušta da presveto čoveštvo trpi tako grozne muke.
U šestoj tački razmotriću kako sve to trpi zbog mojih greha itd,
i šta moram ja da činim i trpim za njega.” (I.L. D. vežbe, 196)
DRUGA FAZA - UGUŠIVANJE NEŽELJENIH SIMPTOMA

POBUĐENIH FANATIČNIH MOTIVA LJUDSKE PRIRODE
Kada u prvoj fazi duhovnih vežbi ljudi pobude strah nečiste
savesti, gordost i sebični sentiment kao svoje pokretačke motive,
tada ti motivi rezultuju neprijatnim nuspojavama.
Strah nečiste savesti osobu čini sumnjičavom (strašljivom od
zavere), sklonom osuđivanju drugih i nesposobnom da prihva-
ti druge ljude kakvi jesu. Gordost osobu čini preosetljivom na
uvrede, gnevljivom i sklonom nasilju. Sebični sentiment osobu
čini emotivno preosetljivom, ranjivom i depresivnom.
Da takva osoba ne bi, na osnovu prirodnih simptoma nečiste
savesti, gorde uvredljivosti i emotivne ranjivosti, postala svesna
prave prirode svojih pokretačkih motiva, njoj Ignacije Lojola u
Ugušivanje neželjenih simptoma pobuđenih motiva 13
svojim “Duhovnim vežbama” pruža vežbe imaginacije kojima
postiže da ona sa svih svojih “pet čula” doživi takve senzacije
koje će ugušiti njenu svest o pravoj prirodi motiva koji su pobu-
đeni vežbama iz prethodne faze:
“Posle pripremne molitve i triju predvežbi dobro je da svih
pet čula duhovnim načinom vežbamo na prvom i na drugom
razmatranju, i to ovako: Prva je tačka da okom svoje nutri-
ne: razmišljam i posmatram u pojedinostima njihove prilike i
koristim se tim gledanjem. Druga je: slušam sluhom što one
govore ili što bi mogle govoriti, ... Treća je da osetim miomiris
i kušam neizmernu ljupkost i slast Božanstva, duše i njenih
kreposti, ... Četvrta je da opipom dodirujem, da, na primer,
grlim i ljubim mesta ge su se nalazile takve osobe, nastojeći
uvek da uberem odatle koji plod. ...” (Ignacije Lojola, Duhov-
ne vežbe, 121-125)
Ako bi prva faza vežbi bila analogna uzimanju parazita u or-
ganizam, druga faza vežbi bi bila analogna uzimanju anestetika
da čovek ne bi bio svestan da je pun parazita.
Dok u srcu zadržava krivicu, gordost, sebičnost, a možda i
mržnju kao svoje pokretače na versku revnost, osoba putem od-
govarajućih duhovnih vežbi ugušuje simptome svojih loših mo-
tiva na nivou osećanja - ugušuje osećanje krivice, osećanje mr-
žnje, itd.
Pored metode čulnih doživljaja, vežbe Ignacija Lojole pružaju
osobi psihološku satisfakciju kojom se ona oslobađa od osećanja
krivice kroz ispovedanje greha drugom čoveku i kroz psihološki
efekat ponavljanja molitvi, itd. Ispovedanje sadrži četiri elemen-
ta satisfakcije, A) kroz prebacivanje krivice na drugoga - spoljne
faktore (roditelje, traume) koji su navodno odgovorni za sopstve-
ni greh, kao kada Adam za svoj greh optužuje Evu, a Eva zmiju,
zatim, B) kroz psihičko pražnjenje koje osoba doživljava kroz
samo ispovedanje greha, C) kroz navikavanje na svoj greh i otu-
pljivanje savesti, D) kroz traženje izgovora za sopstvene grehe u
tuđim ispovedanim gresima.
Da sam pojam molitve ne predstavlja realan razgovor sa Bo-
gom, već samo obred u kome se traži satisfakcija, otkriva du-
hovna vežba koja predstavlja kombinaciju molitve sa tehnikom
disanja:
“Treći način molitve sastoji se u tome da se sa svakim da-
hom ili disanjem misleno moli i pri tom izgovara po jedna reč
molitve “Oče naš” ili koje druge molitve” (Ignacije Lojola,
Duhovne vežbe, 258)
Kada ljudi ne traže spasenje u Bogu, nezadovoljena žeđ duše
ostaje i opterećuje ih neutoljivom potrebom za satisfakcijom koju
oni traže van Boga:
“Hvaliti više svega relikvije, poštovanje svetaca i molitvu
njima, takođe samostane i pobožna hodočašća, oproštajnice,
svete praznike, sveće koje se pale u crkvama, i drugo, poma-
že ovoj vrsti naše pobožnosti i posvećenja.” (Ignacije Lojola,
Duhovne vežbe, 358)
Kako osoba koja je uvredljiva, emotivno ranjiva i sumnjiča-
va, nije sposobna za socijalni život, ona ima potrebu za osamom
koju joj pruža monaški život. Susret sa iskušenjima svakodnev-
nog života bi lako pokazao da zida svoju duhovnu građevinu na
pesku, a ne na Steni, jer bi svakodnevna iskušenja tu kuću sru-
šila. Ignacije Lojola zastupa da osamljenost od prijatelja, drugih
ljudi i od poslova donosi mnoge koristi, objašnjavajući da se na
taj način postiže nesmetana služba Bogu, jer je ne ometaju drugi
ljudi (Ignacije Lojola, Duhovne vežbe, 20).
Da ne bi osoba postala svesna svoje samoobmane, njoj se za-
branjuje duh kritike, rasprave i preispitivanja. O svim svojim du-
hovnim autoritetima, ona mora da misli i govori samo pozitivno.
Prema samoj zajednici ona formira kultni odnos, te ako će joj
duhovni autoritet “bilo šta opisati kao crno, što našim očima
izgleda kao belo, mi bi trebalo na isti način da tvrdimo da je
crno.” (Ignacije Lojola, Duhovne Vežbe, II)
Kao kriterijum na osnovu kojeg se razlikuje dobro od zla,
uzima se kvalitet osećanja, pa se smatra da su prijatna osećanja
dokaz Božjeg Duha, a neprijatna osećanja dokaz đavoljeg duha:
Rezime analize duhovnih vežbi Ignacija Lojole 15
“Prvo pravilo. Svojstveno je Bogu i njegovim anđelima da
svojim delovanjem donose pravo veselje i duševnu radost, a
uklanjaju svaku žalost i zabunu koju izaziva neprijatelj. Ovo-
me je opet svojstveno da se bori protiv takve radosti i duhovne
utjehe, služeći se prividnim razlozima, cepidlačarenjem i ne-
prestanim varkama.” (Ignacije Lojola, Duhovne vežbe, 329)
Kako je prva faza duhovnih vežbi tokom prve sedmice ute-
meljena na izazivanju neprijatnih osećanja, pravila za raspozna-
vanje duhova na osnovu prijatnosti osećanja se uče tek u drugoj
sedmici, i zato se naglašava:
“Korisno je za onoga ko obavlja vežbe prve sedmice da ne
zna ništa o tome što bi trebalo da učini u drugoj, nego neka se
tako trudi u prvoj sedmici da postigne što želi kao da u drugoj
neće ništa dobro naći.” (Ignacije Lojola, Duhovne vežbe, 11)
REZIME ANALIZE DUHOVNIH VEŽBI IGNACIJA LOJOLE
Umesto reforme motiva srca, Lojola zastupa reformu osećanja
tj. misticizam, što predstavlja pobuđivanje osećanja, kojima se
upravo ugušuje svest o potrebi za reformom motiva srca. Bu-
dući da osećanja zavise od okolnosti, mir koji je utemeljen na
osećanjima se ne može održati bez osamljivanja od drugih ljudi
i izbegavanja susreta sa ljudskim zlom. Za razliku od iskustva
duhovnog novorođenja, koje nas osposobljava da volimo ljude
kakvi zaista jesu, Lojola u svojim duhovnim vežbama zastupa
asketizam, što predstavlja izdvajanje iz sveta i tako izbegavanje
stresnih situacija koje bi pokazale da ni do kakve unutrašnje re-
forme naših motiva srca nije došlo. Umesto poslušnosti Bogu,
Lojola zahteva poslušnost crkvi, a umesto lične odgovornosti u
razumevanju istine, on uzdiže autoritet sveštenstva i sopstvenih
osećanja iznad lične savesti i razuma. Na taj način on oslobađa
ljude od odgovornosti da sami misle i odlučuju, i tako ih ones-
posobljava da postanu svesni prethodno opisane prevare. Svoju
filozofiju i tehnike kojima pobuđuje snage ljudske prirode na ver-
sku revnost, Ignacije Lojola je objavio u svom delu “Duhovne
vežbe”.
Treba imati na umu da je Jezuitski red sklon nasilju po svojoj
prirodi. Sklonost nasilju nad savešću proizilazi iz samih pobuđe-
nih motiva ljudske pravednosti: krivica čini ljude sumnjičavim i
sklonim da strahom od zavere generišu neprijatelje. Gordost čini
ljude uvredljivim i nasilnim, a sebični sentiment emotivno ranji-
vim i zato sklonim da represivnim putem obuzdaju svaku kritiku
i raspravljanje koji bi pokvarili njihov lažni mir.
Francuski pisac i advokat Etjen Paskvit (1529 –1615), je zapa-
zio i zapisao o jezuitima:
“Uvedite ovaj Red u našu sredinu i, istovremeno, uvešćete
razdor, haos i pometnju.” (H. Fulop-Miller: “Les Jesuites et le
secret de leur puissance”, Plon, Paris 1933, p.57)
Ne mali broj puta, Jezuiti su zbog svog duha izazivanja suko-

ba, bili proterivani iz zemalja gde su ranije imali slobodno de-
lovanje. No, njihove metode nisu samo agresivne, već su često i
vrlo suptilne. Njihov princip je:
“Među reformatorima da budeš reformator, među hugenoti-
ma hugenot, među kalvinistima kalvinist, među protestanti-
ma da budeš protestant i stekneš njihovo poverenje. Traži da
propovedaš sa njihovih propovedaonica...;” (Charles Didier,
Subterranean Rome, New York, 1843)
Prodor jezuitizma u protestantizam i popularnu psihologiju 17
PRODOR DUHOVNIH VEŽBI IGNACIJA LOJOLE
U PROTESTANTIZAM I POPULARNU PSIHOLOGIJU
Delom “Duhovne vežbe” Ignacija Lojole se oduševio prote-
stant Ričard Foster i napisao sopstveno delo “Proslava discipli-
ne” (Celebration of Discipline) kojim je on Duhovnu formaciju,
koja je ranije predstavljala čisto katolički naziv za pomenute du-
hovne vežbe, uneo u protestantizam.
Učenje Ričarda Fostera je gore od učenja Ignacija Lojole, jer
zastupa da je Božji zakon ukinut na krstu Golgote. Za razliku
od težišta na pobuđivanju straha nečiste savesti, koje je tipično
za tradicionalno katoličanstvo, Ričard Foster težište premešta na
pobuđivanje sebičnog sentimenta, koje je odlika savremenog he-
donističkog Zapada i samim tim otpalog protestantizma.
Ričard Foster citira ruskog pravoslavnog mistika Teofana Za-

tvornika kada on kaže: “Moliti se, znači spustiti um u srce i tamo
stati pred licem Gospoda, sveprisutnog, svevidećeg unutar tebe.”
(Richard Foster, Celebration of Discipline, 19) Teofan Zatvornik
zastupa da Isusova molitva nije najbolji način molitve, jer “ose-
ćanje prema Bogu”, “toplota srca” su važniji od imena Isusovog
“na jeziku”. Po njemu, “molitva — delo je srca”, a “razmišljanje
o Bogu — delo je uma”. Takvo shvatanje, koje promoviše Duhov-
na formacija, formira izopačenu savest, pa umesto da čovek do-
nosi odluku za Boga nasuprot svojoj grešnosti, on smatra da nije
iskren u molitvi zato što njegova grešna priroda ne želi Boga. I
da bi postigao da njegovo grešno srce konačno zaželi Boga, on
iskrivljuje predstavu o Bogu sve dok ona ne postane toliko uni-
žena, da zapali fanatizam i čežnje njegove ljudske grešne prirode
kao snagu verske revnosti.
Kroz knjigu “Glad”, Jan Dibdal unosi Duhovnu formaciju u
adventistizam i zastupa je kao dekan “Vala Vala” Univerziteta, a
jedno vreme je i predaje na Andrews Univerzitetu.
To je zaista začuđujuće kada se ima na umu da je Elen Vajt,
kao značajna ličnost same adventističke crkve, veoma pedantno
raskrinkala u svom obimnom književnom delu svaki elemenat
zablude Duhovne formacije, kada je pisala o iskušenju bavljenja
sobom i svojim osećanjima, kada je govorila o manipulativnoj
moći katoličke mise, i kada je objašnjavala principe lažnih pro-
buđenja poslednjeg vremena. Njena kritika Duhovne formacije
bi se najednostavnije mogla izraziti njenom opomenom koja za-
stupa Hristocentrizam i odbacivanje bilo kakvih dodatnih tehni-
ka u izgradnji zajednice sa Bogom:
“Nemojte u svoje propovedi unositi bilo šta čime biste zame-
nili Hrista, mudrost i silu od Boga.” (EGW, CET 247)
“Nadam se da niko neće i dalje misliti da se Božje odobrava-
nje može zadobiti ispovedanjem greha ljudskim bićima ili da
u tome ima neke naročite vrline. ... Svoje tajne grehe ispovedi-
te samo pred Bogom.” (EGW T5 645, 1889)
“Ne mislite da je sentimentalizam religija. Otresite sa sebe sva
ljudska pomagala i oslonite se čvrsto na Hrista.” {HS 137.5}
“Ljubav i saosećanje koju bi Isus hteo da mi pružamo drugi-
ma, nema ukus sentimentalizma, koji je zamka za dušu; to je
ljubav nebeskog porekla.” (Sons and Daughters of God, 147)
U knjizi “Glad”, Jana Dibdala, pored navođenja vernika da
traži spasenje u ispovedanju, nalazimo i ritmičko ponavljanje
molitve i poseban značaj ambijenta i mirisa radi “dubljeg do-
življaja Boga”, kao da zajednica sa Bogom zavisi od osećanja,
a ne od našeg uzdanja u Boga i odricanja od greha. Kao i Ri-
čard Foster, tako i Jan Dibdal naglašava bitnost položaja tela za
vreme molitve. U delu Jana Dibdala možemo naći tehnike is-
povesti (“priznanja”), meditacije (“promišljanja”), oslanjanje na
duhovnike (“mentore”), ritmičko ponavljanje molitve kao kakve
mantre, bavljenje sobom i svojim telom (svojevrsna joga), auten-
tičnost (iskreno sleđenje poriva svoga Ega) i razne druge zablude
koje su odlika savremenog otpalog protestantizma.
Slična shvatanja promoviše i psiholog Julijan Melgoza, koji
je isto kao i Jan Dibdal bio dekan “Vala Vala” Univerziteta. On
hrani sujetu ljudskog Ega pozivima na bavljenje sobom i sop-
stvenom vrednošću kada upućuje poziv: “Hajde da pogledamo
nekoliko činilaca koji mogu da vam pomognu da povećate svoje
samopouzdanje. Broj jedan - otkrijte svoju vrednost. Broj dva -
budite svesni svoje vrednosti. Nosite to u sebi.” (Dr Julian Mel-
goza, psiholog) Hranjenjem sopstvenog Ega predstavom o sop-
stvenoj vrednosti i veličini razvijaju se gordost i sujeta, pa osoba
prirodno postaje uvredljiva i preosetljiva.
Ona postaje nesigurna u sebe upravo zato što je navedena da
se oslanja na sebe, umesto na Boga. Ona postaje sklona razoča-
renju u sebe, jer je navedena da traži utehu, ne u Bogu i Njegovoj
nesebičnoj ljubavi, već u sebi i sopstvenoj vrednosti.
Predstava o Božjoj ljubavi se tada prirodno obezvređuje i
Božji karakter iskrivljeno interpretira kao da nas Bog voli zato
što u nama vidi neku posebnu vrednost, a ne zato što je sam Bog
ljubav. Iz toga proizilazi da sva čast na našem spasenju pripada
nama, jer smo spasenje zavredili, a ne na Bogu koji nas spasava
na osnovu Njegove sopstvene ljubavi, vrednosti i zasluge.
Kao autor biblijske pouke za prvo tromesečje 2011. Julijan
Melgoza, kroz pouku promoviše istu zabludu kao Jan Dibdal, da
je prava ljubav koju nam Bog daruje - emocija (a ne motiv pona-
šanja. princip, ili zakon upisan u srce), kao i da naš smisao života
treba da bude - uživanje u emociji ljubavi (umesto nesebičnog
življenja za drugoga).
Začuđujuće je kada hrišćanski psiholozi ne mogu ili ne žele da
shvate razliku između osećanja ljubavi koja je odlika ljudske pri-
rode i motiva prave ljubavi koja je isključivo pokretač onih ljudi
koji su u zajednici sa Bogom. Istina je da samo osećanje ljubavi
nikada ne može da zadovolji žeđ duše jer je samo osećanje.
Osećanja, ma kako da su uzvišena i snažna, nisu u stanju da
zamene ličnu zajednicu čoveka sa Bogom i njihova zloupotreba
radi satisfakcije, predstavlja kršenje Prve zapovesti, jer ih tada
čovek stavlja na mesto Boga.
Psihijatar Torben Bergland, predsednik odeljenja za zdravstvo
(TED Health Ministries director), promoviše Duhovnu formaciju
kroz klubove zdravlja, zastupajući da je lek za obolele od bolesti
zavisnosti da im se pruži osećanje ljubavi. Time navodi zavisni-
ke da jednu zavisnost samo zamene se drugom zavisnošću.
Zloupotreba osećanja bliskosti radi satisfakcije predstavlja po-

buđivanje sebičnih motiva grešne ljudske prirode i samim tim
spada u prvu fazu vežbi Ignacije Lojole. Ali kako osoba koja se
opija osećanjima postaje preosetljiva na uvrede i ranjiva, ona ima
potrebu za drugom fazom vežbi Ignacije Lojole koji predstavlja-
ju sistem tehnika koji uklanjaju neprijatne simptome pobuđenih
loših motiva iz prve faze vežbi. Potreba za drugom fazom, da bi
se izbegla ranjivost i uvredljivost velikog Ega, osobu će učiniti
prijemčivom zabludama knjige “Granice”.
Knjigu “Granice”, napisala su dva psihologa, dr Henri Klaud i
dr Džon Taunsend, čija imena se nalaze na spisku akreditovanih
pripadnika Duhovne formacije. Pored naglašenog egocentrizma,
umesto Hristocentrizma, autori “Granica” naglašavaju zabludu
kojom mnogi psiholozi oslobađaju svoje pacijente sopstvene od-
govornosti, a to je zabluda da su za njihove današnje greške i
grehe krivi roditelji koji su im izazvali traume još u ranom de-
tinjstvu.
Suštinska zabluda knjige “Granice” - da se granicama reša-
vaju problemi u čovekovom odnosu sa drugim ljudima, nastala
je zapravo iz shvatanja Ričarda Fostera, da ne treba da budemo
robovi zakona ni u našem odnosu prema drugima, već da, u skla-
du sa granicama naših moći (umesto u skladu sa Božjom voljom
uz koju ide i obećana sila), možemo da odustanemo od namere
da trpimo druge ljude takvi kakvi jesu. Knjiga nigde ne govori o
umiranju svome velikom Ja koje ne može da trpi ispade drugih
ljudi, već zastupa da ako drugi povređuju naše Ja, da mi imamo
prava da im kažemo “Ne” i da se sklonimo.
Knjiga “Toksična vera” Džeka Feltona nabraja skup simptoma
lažne vere, koji su zapravo plod zidanja na “pesku” sopstvene
pravednosti, umesto zidanja na Steni - uzdanja u Boga, i onda
tvrdi da te simptome ima svaki vernik. Kao rešenje autor knji-
ge ne vidi preispitivanje načela verovanja, već za neuspeh vere
okrivljuje svoje roditelje, nezadovoljenje lične sujete i sebičnosti,
kao i druge faktore koji ne mogu biti nikakav izgovor, već samo
test da li osoba zaista veruje u Boga ili se svo vreme oslanja na
sebe i svoju grešnu prirodu.
Prevara Duhovne formacije ulazi u hrišćanske crkve i kroz
popularne psihologe. Cilj zdravstvenih i psiholoških seminara
bi trebalo da bude oporavak razuma i volje, da bi ljudi stekli
slobodu ličnosti da izaberu Boga i samim tim pobedu nad svo-
jim porocima i drugim iskušenjima. Ako su njihovi programi i
seminari nadahnuti, on će polaznike učiniti svesnim potrebe za
reformom motiva srca, kao jedinim ispravnim putem rešenja pro-
blema depresije i nezrele reakcije na stres. Ta svest će ih učiniti
svesnim potrebe za zajednicom sa Bogom. Ali ako je program
koji zastupaju neispravan, on će proizvesti suprotan efekat - gu-
šenje potrebe za Bogom kroz raznorazne tehnike koje pružaju
psihološku satisfakciju.
Tako je Generalna konferencija SDA okupila grupu psihologa
koji su napravili njihovu verziju 12 koraka odvikavanja od ra-
znoraznih poroka. Ali, umesto da 12 koraka postanu prilika za
otkrivenje Hrista kao Spasitelja, pozivanje na Hrista je postalo
pokriće i izgovor za promovisanje zablude 12 koraka. I najmanji
uvid u analizu programa 12 koraka GK, otkriva da u njemu nije
došlo ni do kakve izmene duha i sadržaja svetovnog programa 12
koraka Anonimnih alkoholičara, već je samo uobličen u formu
duhovnosti. Iako je taj program 12 koraka prožet citatima Svetog
pisma, tim citatima se pridaje smisao i sadržaj Duhovne forma-
cije.
Na primer, da bi se opravdao pojam meditacije citira se biblij-
ski stih iz knjige Isusa Navina, koji poziva na meditaciju (razmi-
šljanje): “Neka se ne rastavlja od usta tvojih knjiga ovog zakona,
nego razmišljaj o njemu dan i noć, da držiš i tvoriš sve kako je u
njemu napisano;” (Navin 1,8) ali se potom tom pojmu meditacije
pridaje funkcija klasične meditacije kao tehnike koja donosi čo-
veku mir umesto da mu Gospod donese mir:
“Početničke tehnike meditacije su mi pomogle da se opustim,
usporim, smirim misli i emocije ... predam se i odvojim od
svog starog načina života i svog starog ja.” (Radna sveska za
11. korak, Program 12 koraka GK, 47)
Nijednog trenutka se zavisnik od opijata ne osvedočava da je
sama želja za opijanjem greh. On tu potrebu zadržava i usmerava
ka elementima 12 koraka, što je suprotno već citiranom upozore-
nju Elen Vajt: “Nemojte u svoje propovedi unositi bilo šta čime
biste zamenili Hrista, mudrost i silu od Boga.” (EGW, EP 117.3)
Nijednom rečju se polaznik ne upozorava na iskušenja zabluda
svetovnog programa 12 koraka, već se čak veličaju njegova tra-
dicija i rezultati. Kao objekat uzdanja, polazniku programa ne
otkriva se biblijska, već paganska predstava o božanstvu. Ume-
sto da od Boga traži oslobođenje od potrebe za opijanjem, čovek
se navodi da traži zadovoljenje te potrebe uz pomoć “svoje Više
sile”, na “zdrav način”. Krivi redosled samih 12 koraka je zadr-
žan, pa umesto da u skladu sa knjigom “Put Hristu” prvi korak
bude poznanje Boga, na zvaničnom sajtu adventističkog progra-
ma 12 koraka se navodi da je poznanje Boga odlika tek koraka
11.
Polaznik programa se navodi na odricanje od sopstvene odgo-
vornosti za svoje stanje (priznanjem nemoći), zatim na traženje
psihološke utehe u drugim ljudima, traženje psihološke satis-
fakcije u ispovedanje svih greha svog života drugoj osobi, te na
prebacivanje krivice za sopstveno stanje na svoje roditelje i dru-
ge okolnosti, itd. Program preporučuje vežbanje sa sponzorom
(mentorom) traženja oproštaja od druge osobe, kao u pozorišnoj
predstavi gde se podele uloge (Korak 9, str. 60), pa polaznik go-
vori sponzoru ono sto bi rekao osobi od koje traži oproštaj, a
sponzor glumi razne reakcije na to: ljutnju, ravnodušnost, itd. To
predstavlja kušanje Boga koji je obećao silu i dovodi u pitanje da
li se osoba zaista pokajala za svoje greh ili zaista odrekla svoje
gordosti, ako nema hrabrosti da svoj greh prizna onome kome je
sagrešila.
Od čoveka se traži da prizna svoju nemoć, a da prethodno
uopšte nije shvatio zahteve zakona i pojam greha. Upozorava se
da nema sam moć da sebe spase, ali se ne upozorava da ni grupa
za podršku, niti sam Program 12 koraka GK ne mogu da ga spa-
su, već jedino Gospod. Od njega se traži da prizna “Višu silu”,
iako prethodno uopšte nije upoznao Božji karakter, tako da on ne
zna kome se moli. Traži se od njega da prizna svoje slabosti dru-
gim ljudima, iako se prethodno nije za njih pokajao pred Bogom.
Zatim se navodi da od drugih ljudi dobije mir, koji prethodno
nije dobio od Boga. Navodi se da svoju volju i svoju odgovornost
izbora preda Bogu, umesto da svojom voljom sebe preda Bogu i
da odgovorno straži nad sobom u pokoravanju sebe Bogu.
U prvom koraku programa 12 koraka GK se od osobe traži da
prizna svoju nemoć da sama pobedi svoj porok, da bi se zatim u
drugom koraku usmerila da snagu za pobedu traži u Višoj sili.
Ali, Viša sila kako je predstavlja adventistički Program 12 kora-
ka GK, nema biblijski definisan karakter, osim jednog jedinog
atributa, a to je moć. Takva predstava više odgovara paganskim
božanstvima koja služe čoveku i koja mu daju moć, nego biblij-
skom Bogu, kome je čovek pozvan da služi.
Sila koja se od Boga traži jeste, isto kao i u katoličanstvu ili
islamu, sila licemerne samokontrole. Od Boga se traži da pomo-
gne čoveku u njegovim naporima da svoj greh sputa u svom ispo-
ljavanju i da pomogne u njegovom “zdravom” preusmeravanju.
U Programu 12 koraka GK nalazimo definisanje greha u skladu
sa ljudskim zapovestima, koje ne smatraju da je greh loš sam po
sebi, već da je greh zaista greh samo ako se izražava i zadovolja-
va na pogrešan način.
Na primer, ako se požuda koja se van braka smatra grešnom,

unese u brak, ona tada navodno prestaje da bude grešna. Ljudi
se uče da grešne želje nisu same po sebi grešne, već samo u za-
visnosti od načina ispoljavanja i zadovoljavanja. U takvom slu-
čaju, potreba za duhovnim novorođenjem ne postoji. Ne postoji
potreba za biblijskim Bogom koji menja motive ljudskog srca i
tako čoveka zaista oslobađa od greha. Umesto umiranja sebi i
Tragične posledice Duhovne formacije 25
reforme suštinskih motiva srca, u Programu 12 koraka GK, na
28. stranici Radne sveske za 4. korak, nalazimo “rešenje” pro-
blema grešnih želja u njihovom preusmeravanju na “zdrav” način
ispoljavanja. Pored pojma “zdrava požuda” nalazimo pojmove
kao što su “zdrava arogancija”, “zdrava sebičnost”, “zdrava le-
njost”, “zdravo samosažaljenje”, “zdrava gramzivost”, “zdravo
nestrpljenje” itd.
Psihijatar Torben Bergland, predsednik odeljenja za zdravstvo
Trans-evropske Divizije, u svojoj propovedi zastupa da čovek
može da se kaje samo za svoje loše postupke, ali ne i za ono što
on sam jeste (stanje duha, loše motive srca):
“Možeš da se pokaješ zato što si učinio nešto loše, ali ne mo-
žeš da se pokaješ zato što imaš mane, zato što jesi ono što
jesi.” (Torben Bergland, Propoved, Niš, 16.09.2017. god.)
Takvo shvatanje nalazimo i u Programu 12 koraka GK:
“Mi nismo naš problem. Mi smo stvoreni sa nadom i
obećanjem, i nismo ograničeni na obilaznice i prepreke sa
kojima se susrećemo. Ovo shvatanje će nam pomoći da drži-
mo svoje probleme na odstojanju, da odvojimo svoj identitet
od svog ponašanja. Naš problem nije ko smo mi, već koje me-
tode smo koristili da se izborimo sa životnim stresom ili da se
zaštitimo od fizičkog i emotivnog bola. Koje misaone obrasce
ili obrasce ponašanja mogu da označim kao problem u svom
životu? Koliko često i koliko dugo sam bio u stanju da zausta-
vim ili kontrolišem svoje misaone obrasce ili obrasce ponaša-
nja?” (Radna sveska za 3. korak, Program 12 koraka GK, 22)
Naravno da u takvom poimanju spasenja ne postoji realna po-
treba čoveka za Bogom koji preobražava ljudsko srce, već samo
potreba za potporom u sopstvenoj samokontroli.
TRAGIČNE POSLEDICE DUHOVNE FORMACIJE
Posledice skupa zabluda koje zastupa Duhovna formacija su
katastrofalne po duše onih koji ih usvajaju, jer formiraju od njih
nerazumne i nezrele ličnosti. Nerazumne, jer ne razlikuju motiv
prave ljubavi od motiva sebičnog sentimenta, gordosti i nečiste
savesti. Emotivno preosetljive i sujetno uvredljive jer im je ve-
liki Ego lažnom naukom nahranjen, a ne ukoren. Nezrele, jer
su nesposobne da imaju osećanja adekvatna stvarnosti, a da na
njih ne odgovore destruktivnim motivima svog nereformisanog
srca. U takvom stanju duha oni ne samo što postaju nesposobni
da izdrže progonstvo poslednjeg vremena, već ne vide ni razlog
zašto bi zastupali upozoravajuću vest o padu Vavilona i poziv za
njegovo napuštanje, kada sami zastupaju učenja i tehnike Vavi-
lona. Onda kada se institucije ispovesti, mentora ili grupe kao
posrednika, mistične spoznaje Boga i suptilnog opravdanja deli-
ma unesu u crkvu koja po svojoj doktrini zaista jeste stub i tvr-
đava istine, tada svaka kritika opojnog vina Vavilona postaje li-
šena smisla. Na primer, ako “prisustvo drugog čoveka čini Božje
prisustvo realnijim” kako zastupaju nosioci duhovne formacije,
onda i slike, kipovi i posredništvo svetaca i sveštenika, takođe
imaju svoje opravdanje ako oslanjanje na njih “čini Božje prisu-
stvo realnijim”. Neprijateljstvo sa suštinskim zabludama katolič-
ke doktrine i savremenog otpalog protestantizma prestaje kada
se njihova zabluda nađe i u Crkvi ostatka. Predsednik Generalne
konferencije SDA Ted Vilson je svojoj izjavi od jula 2010. upo-
zorio:
“Držite se podalje od nebiblijskih duhovnih disciplina ili me-
toda Duhovne formacije koji su ukorenjeni u misticizmu, kao
što je kontemplativna molitva, usredsređena molitva i pokret
“emerging church” u kome se oni promovišu. Umesto toga,
vernici bi trebalo da gledaju unutar SDA, na ponizne pastore,
evanđeliste, biblijske teologe, vođe i upravnike odeljenja koji
mogu da obezbede evanđeoske metode i programe koji se za-
snivaju na čvrstim biblijskim principima i temama Velike bor-
be.” “Imajte Hristocentrična bogosluženja i muzičku praksu u
crkvenim službama, zasnovane na Bibliji”, “Dok shvatamo da
bogosluženja i kulture variraju širom sveta, ne idite nazad u
zbunjujuće paganske postavke gde se muzika i bogosluženja
tako fokusiraju na emocije i iskustva, da se gubi centralni fo-
kus sa Božje Reči. Sva Bogosluženja, ma koliko jednostavna
Analiza tri popularne prevare Duhovne formacije 27
ili složena bila, treba da učine samo jedno i jedino: da podignu
Hrista i spuste naše “Ja”.” (Ted Vilson)
ANALIZA TRI POPULARNE PREVARE DUHOVNE FORMACIJE
Duhovnu formaciju karakterišu tri prevare koji su veoma po-
pularne u savremenoj psihologiji, koja pruža simptomatska reše-
nja za ljude koji žele samo da uklone neprijatne posledice greha
(napetost, nervozu, osećanje krivice, sukob sa drugim ljudima
itd. ), ali ne i da odbace sam greh koji je suštinski izvor njihovih
problema. Te tri prevare su: opijanje emocijom ljubavi, ispoveda-
nje svih greha drugoj osobi radi psihološke satisfakcije, i izgova-
ranje loših rodova duha besmislenim izgovorima, radi ugušenja
svesti o sopstvenoj duhovnoj praznini. Krenućemo od najpopu-
larnije prevare, opijanja osećanjima, što je posledica pogrešnog
shvatanja karaktera istinske ljubavi i zanemarenog značaja Bož-
jeg zakona.
OPIJANJE EMOCIJOM LJUBAVI
Teolog i pisac knjige “Glad” Jan Dibdal, navodi ljude da traže
Boga kako bi zadovoljili želju za užitkom:
“Naš verski pogled ne mora da izgubi na racionalnosti, ali
mora da se usmeri tako da zaista oseti Božje prisustvo. Taj
osećaj je nešto što se ne može kupiti novcem. ... veličanstvena
stvar se dogodila u molitvama koje upućujem izjutra. Osetio
sam mir Božji. Ne znam kako tačno to da opišem; rekao bih da
je to osećanje potpunog odricanja, opuštanja (ali ne od pos-
panosti), radosti i ljubavi – sve to od Boga i sve to odjednom.
... Sada je molitva postala neophodna u mom životu. ... Na-
pravite ambijent. ... Poznajem jednu ženu koja stvara poseban
ambijent tako što prvo otvori vrata da bi pustila da Bog uđe u
prostoriju pre nego što počne da se moli. Neki vole da upale
sveću ili priguše svetla. Možda će vam neka uspomena na po-
sebno iskustvo sa Bogom pomoći da stvorite ambijent prisno-
sti. Čak i određeni mirisi mogu da pomognu. ... Moramo pro-
naći sve moguće načine da u našim životima stvorimo mesto
“mirisa ugodnog” koje će u nama stvoriti osećaj božanskog
prisustva. Kada stupimo na takvo mesto, mi smo već počeli da
se molimo, jer smo posegnuli ka Bogu.” (Jan Dibdal, Glad)
Da li je moguće, izazivajući osećanja, prisiliti Boga da uđe u
ljudsko srce?
Da li je emocija ljubavi uopšte lek za isprazno ljudsko srce?
Kada smo odvojeni od Boga, u nama se javlja duboko unutraš-
nje nezadovoljstvo koje izbija u sferu osećanja i čini nas svesnim
našeg unutrašnjeg duhovnog problema. Osećamo anksioznost,
psihičku napetost, nervozu, osećanje krivice, depresivna oseća-
nja, pa se u nama formira psihološka potreba za prijatnim ose-
ćanjima i doživljajima, kojima nameravamo da ugušimo svest o
svom unutrašnjem duhovnom nezadovoljenju. No, kao što tableta
protiv bola ne otklanja uzrok bolesti, već samo svest o bolesti
na nivou njenih simptoma, tako i psihološka uteha ili emotivno
opijanje ne uklanjaju uzrok našeg problema, već jedino svest o
samom problemu. To unutrašnje nezadovoljstvo mi pokušavamo
da ugušimo zloupotrebom osećanja, čulnih doživljaja i umne
predstave o sopstvenoj vrednosti i veličini.
Opijanje emocijom ljubavi 29
Međutim, bez obzira koliko čulni doživljaji bili jaki, koliko
emocije kojima se opijamo bile uzvišene, a predstave o sopstve-
noj vrednosti i veličini kojima “gradimo svoje samopouzdanje”
bile uobražene, oni nikada ne mogu da nas zadovolje. Nije isto
osećati sreću i biti zadovoljen.
Bez obzira da li se radi o osećanju voljenosti, radosti, ili bilo
kojem drugom prijatnom osećanju, osećanja su samo osećanja,
a ne bit, i ona zato nikada ne mogu da zadovolje žeđ duše. Ona
nikada ne mogu da zamene Boga.
Ma kako da su naši doživljaji uzvišeni, dugotrajni ili snažni,
oni samo mogu da uguše našu svest o našoj unutrašnjoj duhovnoj
ispraznosti, i ništa više. Jedino suočavanje sa stvarnim uzrokom
našeg problema, koji je u našoj odvojenosti od Boga, jeste jedini
put našeg stvarnog izlečenja.
Osećanja koja osećamo su uvek adekvatna nekoj realnosti,
bilo spoljašnjoj, bilo unutrašnjoj, i zato bavljenjem njima ne re-
šavamo problem, već samo uklanjamo doživljaj problema. Ako
osećanje krivice, anksioznosti, psihičke napetosti i nervoze, ot-
kriva naše unutrašnje duhovno stanje, nije rešenje da okretanjem
ka spoljnim izvorima prijatnih osećanja ugušujemo svest o svom
unutrašnjem problemu. Isus je blagoslovio sve koji su svesni svo-
je potrebe za Bogom, a ne one koji su uspeli da svoju potrebu
uguše:
“Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko;
Blago onima koji plaču, jer će se utešiti; ... Blago gladnima i
žednima pravde, jer će se nasititi;” (Matej 5,3-6)
Samopravednom i sebičnom srcu nije prijatno da bude svesno
svog duhovnog siromaštva i svoje zavisnosti od Boga, jer svest o
duhovnoj ispraznosti osujećuje našu samopravednost i sebičnost
u pokušaju svog zadovoljenja.
Izazivanjem osećanja se ugušuju čovekova svest o duhovnom
siromaštvu i samim tim svest o potrebi za Bogom. Svest o greš-
nosti srca i potreba za njegovom reformom nestaje pod emoci-
onalnim uzbuđenjem, i čovek postaje zadovoljan, ne sa karak-
terom Boga koji ga je uslišio, već sa sopstvenim karakterom i
sopstvenim osećanjima pomoću kojih je ugušio potrebu za Bo-
gom. Zato, kao rezultat takvog lažnog iskustva, on ne hvali Božji
karakter, već svoja osećanja. Profesor jednog teološkog seminara
zastupa:
“Bog očekuje od svog naroda emocije. ... Bog želi da naše
emocije nabubre, da sazru, da se prošire, da polete zajedno sa
Njegovim.” (M. Lukić, “Bog vrelog srca”, 22.07.2017)
Program 12 koraka GK zastupa u 11. koraku a bavljenje so-
bom i svojim osećanjima, a umesto samog Boga, kao objekat
njihovog uzdanja prezentovan im je sam čin molitve i meditacije:
“Meditacija prirodno okuplja i centrira interakciju ovih ra-
zličitih tela sa našim duhovnim telom. Fizički, meditacija nas
pogađa na mnogo divnih načina. Povećava proizvodnju i pro-
tok endorfina koji prirodno smiruju i umiruju naše telo. Sma-
njuje naš krvni pritisak, pomaže u ponovnom usklađivanju
naših moždanih obrazaca i misaonih procesa, i omogućava
našem telu da počne sebe da isceljuje. ... Prvi korak u počet-
ku učenja kako da meditiramo jeste učenje da opustimo sop-
stvena tela, kako da ne slušamo “glasove” svog uma i kako
da praktikujemo povezivanje sa svojom Višom Silom i drugim
ljudskim bićima.” (Radna sveska za 11. korak, Program 12
koraka Generalne konferencije, 44)
SKOK ENDORFINA I DOPAMINA U FUNKCIJI BORBE PROTIV
RAZUMA I SAVESTI
Program 12 koraka GK hvali skok endorfina tokom medita-
cije, a poznato je da je endorfin neurotransmiter koji se naziva
“prirodnom drogom”. Osećanje pijanstva izazvano alkoholom je
direktna posledica skoka endorfina pod uticajem alkohola. Po-
znato je da svako ponašanje koje izaziva skok endorfina pred-
stavlja iskušenje za zavisničko ponašanje.
Endorfin je prirodni opijat koji blokira osećaj bola, ali tako-
đe, isto kao i dopamin, blokira orbitofrontalni korteks u moz-
gu zadužen za odgovorno razmišljanje i odlučivanje. Endorfin
i dopamin imaju bitnu funkciju u aktiviranju drugih psihičkih
Borba protiv razuma i savesti 31
sposobnosti, koje svakako nisu adekvatne onoj odgovornosti i
trezvenosti koje su neophodne za lični susret sa Bogom.
Grešan čovek se bori protiv zdravog razuma jer ga razum

osvedočava o besmisao grešnog življenja i uznemirava njego-
vu savest, pozivajući ga na reformu. Zato čovek koristi različite
metode kojima podiže skok dopamina i endorfina koji blokiraju
orbitofrontalni korteks koji je zadužen za samoprocenu, rasuđi-
vanje i kontrolu. Skok dopamina i endorfina se postiže duvanom,
narkoticima, zabavnom muzikom, video igricama, meditacijom,
jogom, vežbama disanja i Jakobsonovom metodom relaksacije.
Razum i savest su isključeni i čovek gubi svest o problemu.
Šećer u krvi takođe podiže dopamin i endorfin, dok jednod-
nevni sedmični post, kada se ne jede nikakva hrana, rezultuje
smanjenjem šećera u krvi, i zato padom dopamina i endorfina,
te skokom prolaktina - hormona tuge i brižnosti. Zato post može
mnogo da doprinese našem otrežnjenju i osvedočenju o grehe ko-
jih inače nismo svesni. Tokom pravog biblijskog posta koji pred-
stavlja potpuno odricanje od hrane, mnogi postaju uznemireni,
jer postaju svesni svog stvarnog duhovnog stanja.
Zapazimo biblijske primere gde Bog poziva ljude da uzmu
post i da krenu u borbu protiv svojih greha, a oni, umesto toga,
prave gozbu i stvaraju atmosferu euforije sa istim efektima sa-
vremene meditacije:
“I zva vas Gospod nad vojskama u onaj dan da plačete i ri-
date... A gle, radost i veselje, ubijaju goveda, kolju ovce, jedu
meso i piju vino govoreći: Jedimo i pijmo, jer ćemo sutra
umreti.” (Isaija 22,12-13)
“Očistite ruke, grešnici, popravite srca svoja, nepostojani. Bu-
dite žalosni i plačite i jaučite: smeh vaš neka se pretvori u
plač, i radost u žalost. Ponizite se pred Gospodom, i podignu-
će vas.” (Jakov 4,8-10)
“Bolja je žalost nego smeh, jer kad je lice neveselo, srce posta-
je bolje.” (Propovednik 7,3)
Svrha posta je suprotna svrsi meditacije ili svrsi bilo kog dru-
gog lažnog duhovnog iskustva koje izazvanim osećanjima, guši
svesnost čoveka o potrebi za unutrašnjom reformom. Zato bi, u
zdravom duhovnom iskustvu, koncepcija hrišćanske meditacije
(razmišljanja i duhovne borbe) najprikladnije bila definisana bi-
blijskim pojmom “borbe s Bogom”:
“U utrobi uhvati za petu brata svojega, i u sili svojoj bori se
s Bogom; Bori se s anđelom, i nadjača; plaka, i moli mu se;
nađe ga u Vetilju, i onde govori s nama.” (Osija 12,4-5)
U knjizi “Granice”, imamo objašnjenje Jakovljeve borbe sa
Bogom, ne kao pojma pokoravanja volje Bogu, već kao pojam
borbe koji je izraz nepreporođene Jakovljeve prirode, jer je Ja-
kov navodno imao “agresivan” karakter (Granice, 63). Vidimo
očigledan pokušaj da se čovek odvrati od stvarnog susreta sa
Bogom i da on na presto svoga srca stavi druge ljude. No, pogle-
dajmo objašnjenje pojma borbe sa Bogom kod Elen Vajt:
“Onaj koji nije voljan da se odrekne samoga sebe, da se ponizi
pred Bogom i da se dugo i ozbiljno moli za Njegov blagoslov,
neće ga primiti. Boriti se sa Bogom; kako malo njih znaju
šta je to! Kako je malo duša stajalo pred Bogom sa silnom
Borba protiv razuma i savesti 33
čežnjom ulažući do krajnosti sve snage svoga bića! Kako se
malo njih sa nepokolebljivom verom držalo Božjih obećanja
kad su valovi očajanja, koje nijedan jezik ne može da opiše,
navaljivali na onoga koji se molio!” (EGV, VB 503)
“Odricanje od samoga sebe, potčinjavanje Božjoj volji celoku-

pnog svog bića, iziskuje teške napore; čovek se mora poniziti
pred Bogom da bi se nanovo rodio u svetosti.” (EGV, P. H. 30)
Naravno, najvažnije je znati kome se molimo, da ne bismo
usled iskrivljene predstave o Božjem karakteru tražili od Boga
da zadovolji one naše grešne želje za koje nam treba oslobođenje,
a ne zadovoljenje. No, spoznaja Boga u Programu 12 koraka GK
nijednom rečju ne podrazumeva spoznaju Božjeg zakona koji bi
ukorio grešne motive ljudskog srca i tako rasteretio osobu od
potrebe za užitkom, već se podražava da svako i dalje veruje u
svoju ličnu interpretaciju Boga kakvu on želi da ima. Posledica
je da polaznici Programa 12 koraka GK imaju onu iskrivljenu
predstavu o Bogu i duhovnim pojmovima koju Elen Vajt kritiku-
je kada govori o prevari otpalog hrišćanstva:
“Biblija se tumači na takav način koji se sviđa nepreporođe-
nom srcu, a njene svečane i važne istine se smatraju bezvred-
nim. Ljubav se ističe kao glavna Božja osobina, ali ona se
prikazuje kao raznežena sentimentalnost, koja ne pravi razli-
ku između dobra i zla. Božja pravednost, Njegovo gnušanje
na greh, zahtevi Njegovog svetog zakona - sve se to smatra
nevažnim. Narod se uči da Deset zapovesti smatra mrtvim
slovom. Ugodne priče i čarobne legende zauzimaju osećanja
i navode ljude da odbace Bibliju kao osnov svoje vere. Hrista
se i sada odriču kao i nekada. Ali sotona je toliko ljudima
zaslepio oči da ne primećuju prevaru.” (EGV Velika borba,
376-278, 452)
ZA SEBIČNO SRCE, EMOCIJE NISU LEK VEĆ OTROV
Upravo takvu predstavu o Bogu zastupa i psihijatar Torben
Bergland, predsednik odeljenja za zdravstvo na nivou Divizije. U
okviru promovisanja programa 12 koraka on zastupa da je lek za
obolele od bolesti zavisnosti da im se pruži osećanje ljubavi. Nje-
govo geslo je da suprotna kategorija od zavisnosti nije trezvenost
već povezanost. Time navodi zavisnike da zavisnost od opijata
samo zamene sa zavisnošću od emocije ljubavi. Takvo shvata-
nje podilazi iskušenju savremenog zapadnog hedonizma, koje je
utemeljeno upravo na emotivnoj nezrelosti i zloupotrebi osećanja
radi užitka. Gospodnje delo među belačkom populacijom Zapa-
da je ugroženo upravo zbog takve zablude što se njihovih gresi
ne ukoravaju, već se žele pridobiti za zajednicu udovoljavanjem
njihovim neukorenim gresima, koji se proglašavaju prirodnim
ljudskim potrebama. Osoba koja hrani emocijama svoj sebični
ljudski Ego, postaje vremenom emotivno preosetljiva i ranjiva, a
kako apetiti njenog Ega rastu, oni postaju do te mene neutoljivi
da osobu drže u stalnom stanju depresije, prikovanu za grupu za
podršku koja pokušava da zadovolji njenu potrebu za osećanjem
voljenosti.
Zabluda da je osećanje voljenosti lek za dušu zavisnika o
opijatima, predstavlja jednu od ključnih postavki programa 12
Za sebično srce, emocije nisu lek već otrov 35
koraka. Možda to najjasnije otkrivaju stavovi psihijatra Torbena
Berglanda. Kada zastupa da je koren svake zavisnosti praznina,
on ne vidi ispunjenje te praznine u izgradnji zajednice čoveka sa
Bogom, već u bliskosti čoveka sa drugim čovekom i u osećanju
izazvanom voljenošću:
“Priznavanje praznine ili bola kojim pokušavate da uprav-
ljate kroz zavisnost može biti pola rešenja. Druga polovina je
povezivanje sa drugima, pokrivanje vaših potreba stvarima
koje se zaista mogu ispuniti i opažanje vaših pobeda, a ne
propusta. ... Pomozite sebi pomažući drugima.” (Torben Ber-
gland, tedNEWS)
On zastupa da je kvalitetan emotivan odnos temelj mentalnog
zdravlja, a zapravo je obrnuto. Da bi čovek imao kvalitetan emo-
tivan odnos, on prethodno treba da bude mentalno zdrav tj. treba
da bude emotivno zrela ličnost. Zrelost po definiciji predstavlja
stavljanje svojih sposobnosti u pravilnu funkciju da bi se njima
odgovorilo na realne potrebe života, za razliku od nezrelosti, gde
su sposobnosti oruđe satisfakcije velikog Ega. Upravo je bit emo-
tivne nezrelosti u zloupotrebi osećanja radi satisfakcije.
Emotivno nezrela osoba je sebična osoba jer više voli osećanja
koja joj druga osoba izaziva, nego što voli njenu ličnost. Ona ne
shvata da drugi ljudi ne služe zato da bi ispunili naše isprazno
srce ili da bismo njima odagnali od sebe osećanje usamljenosti.
Drugi ljudi postoje da bi im se služilo, a ne za našu ličnu satis-
fakciju. Zbog nerazumevanja te činjenice i iskrivljene predstave
o funkciji osećanja, polaznici 12 koraka vremenom postaju emo-
tivno i socijalno nezrele ličnosti, preosetljive, emotivno ranjive i
uvredljive, sa vrlo egocentričnim motivima druženja sa drugim
ljudima.
Uslov za bilo kakvu vrstu zrelosti jeste zadovoljena žeđ duše
u Bogu. Bez lične zajednice sa Bogom, mi ćemo ostati nezado-
voljene žeđi duše i tako lako postati zavisnici, bilo od narkotika,
bilo od grupe za podršku, bilo od nečeg trećeg čime nadomešću-
jemo odsustvo stvarne zajednice sa Bogom.
Hrišćanski pisac Elen Vajt otkriva takve izraze nezrelosti lič-
nosti kada govori o ljudima koji su u ropstvu potrebe za druže-
njem, ropstvu emotivnih propovedi kao i drugih izvora prijatnih
osećanja:
“Oni koji vole da provode vreme u društvu najzad postaju ro-
bovi te navike. Njihov život sastoji se od oblačenja, posećiva-
nja, zabava, smejanja i zbijanja šala. ...
Nesrećni su ako ne doživljavaju nova uzbuđenja. Nemaju u
sebi moći da budu srećni već očekuju svoju sreću od drugih...”
(EGW, Poruka mladima 430)
“Neki nisu zadovoljni sastancima dok ne dožive upečatljive i
srećne trenutke. Oni rade na tome i uzdižu uzbudljivost ose-
ćanja. Ali uticaj takvih skupova nije koristan.” (EGV, 1T 412,
1864)
“Možda će propovednik misliti da je svojom maštovitom slat-
korečivošću obilno nahranio Božje stado; možda će slušaoci
reći da nisu nikada ranije čuli tako nešto lepo, da nikada nisu
videli istinu odenutu tako divnim jezikom. Kad im je Bog bio
predstavljen u svoj svojoj veličini, oni su osetili žar uzbuđe-
nja. Ali, proučite podrobno sve ove zanose osećanja nastale
takvim maštovitim pričanjem. Tu može biti istine, ali ona če-
sto nije hrana koja ce ih učvrstiti za svakodnevne bitke živo-
ta.” (EGV, Manuskript 59, 1900)
Izazvanim osećanjima utehe i pažnje, čovek ispraznog srca
i nečiste savesti samo ugušuje svest o svom stvarnom stanju i
samim tim stvarnu potrebu svoje duše za Bogom. Takvoj osobi
koja je rob opijanja osećanjima, može da pomogne samo reforma
unutrašnjih motiva srca, rasterećenje od njene potrebe za opija-
njem osećanjem voljenosti, a ne zadovoljenje njene potrebe za
osećanjima kakvo joj pružaju takozvane grupe za podršku. Ta-
kva reforma suštinskih motiva srca može biti plod samo susreta
čoveka sa Bogom, a ne spolja izazvane emocije ljubavi.
Nepoštenje popularnih psihologa 37
NEPOŠTENJE POPULARNIH PSIHOLOGA
Mnogi popularni psiholozi veoma nepošteno izostavljaju či-
njenicu da će osećanje ljubavi, ako je previše pružano detetu to-
kom njenog detinjstva, proizvesti iste posljedice kao i potpuno
odsustvo ljubavi. Fiksacija tj. vezivanje za osećanja koje dovodi
do formiranja neugasive potrebe za opijanjem (sklonosti ka nar-
koticima i drugim bolestima zavisnosti) nije plod samo odsustva
ljubavi u detinjstvu već i preteranog pokazivanja ljubavi i pažnje:
“Preterana zadovoljavanja i preterana osujećenja olakšavaju
učvršćivanje (fiksaciju) jer dete, zahvaljujući preteranoj po-
pustljivosti, nije osposobljeno da izdrži čak ni blaga osujeće-
nja.” (Nevenka Tadić, Psihijatrija detinjstva i mladosti, str. 70)
“Nedovoljno ili preterano uživanje u bilo kojoj fazi može do-
vesti do fiksacije u toj fazi i do razvoja karakterističnih oso-
bina te faze.” (Spencer A. Rathus, Psychology: Concepts and
Connections, pg 427)
“Osim toga, preterano uživanje ili frustracija u bilo kojoj fazi
može dovesti do regresije, što je tendencija da se vratite na
prethodni psihoseksualni nivo u susretu sa sukobom ili stre-
som.” (Irving B. Weiner, W. Edward Craighead, The Corsini
Encyclopedia of Psychology, Volume 2, pg 529)
“I preterano uživanje i preterana frustracija mogu oblikovati
prirodu punoletnih karakternim osobinama, kao i neurotič-
nim prilagođavanjima.” (E. Jerry Phares, Introduction to per-
sonality, pg 96)
“Psihopatologija ili problemi sa mentalnim zdravljem takođe
mogu da budu izazvani fiksacijom na bilo kojoj od ovih faza
razvoja. Fiksacija se može razviti kao posledica prekomerne
frustracije ili preteranog zadovoljenja.” (Poul Rohleder, Criti-
cal Issues in Clinical and Health Psychology, pg 24)
Zašto se ta istina - da preterano ugađanje može da proizvede
istu neugasivu potrebu za opijanjem osećanjima kao i osujećenje
potrebe deteta za ljubavlju - sakriva od ljudi?
Zato što bi to saznanje dovelo do apsurda svu besmislenost
saveta pseudohrišćanskih psihologa.
Ako je preterano pružanje osećanja ljubavi i pažnje neku oso-
bu pokvarilo u vreme njenog detinjstva, kako bi onda moglo to
isto osećanje ljubavi i pažnje sada da je isceli?
Sledeći njihovu logiku, osobi koja je bila previše voljena u
svojoj mladosti, i koja zato sada ima jaku potrebu za emocijom
ljubavi i za raznim opijatima, može da se pomogne tako što bi
joj se sada pružilo ono isto jako osećanje ljubavi koje ju je upro-
pastilo u vreme njene mladosti. Oni su prinuđeni da prećutkuju
da i prijatna osećanja izazivaju fiksaciju zato što bi postalo isu-
više jasno da isto osećanje ljubavi koje je osobu u vreme njene
mladosti pokvarilo ne može sada da joj pomogne da se popravi.
Takvoj osobi treba pružiti pravu ljubav, ali najmanje kroz oseća-
nja, jer će ih ona zloupotrebiti radi opijanja kao što ih od malena
zloupotrebljava.
Da li imamo biblijsku potvrdu da osoba koja je u mladosti bila
uskraćivana u zadovoljenju svojih potreba, ne može kasnije da se
isceli ako se njeni snovi konačno ostvare?
Sveto pismo otkriva svu tragediju osoba koje su bile uskraći-
vane u zadovoljenju svojih želja, a onda jednoga dana, kao odra-
sle ličnosti, konačno uspele da svoje želje ostvare:
“Od troga se potresa zemlja, i četvrtog ne može podneti: Od
sluge, kad postane car, od bezumnika, kad se najede hleba.
Od puštenice, kad se uda, od sluškinje kad nasledi gospođu
svoju.” (Priče 30,21-23)
Osoba koja je na nemaštinu reagovala nezrelo, postaje nezasi-
to pohlepna kada joj se kao rešenje ponudi osećajno zadovoljenje
njene potrebe. Isto tako i osoba koja nije bila voljena, reaguje
grešnom prirodom na takav način da njom ovladava neutoljiva
potreba da se opija osećanjem voljenosti. Iako je ona postala
emotivno nezrela i zavisnik zato što je možda u mladosti bila
osujećena u realnoj potrebi za ljubavlju, njoj se sada ne može po-
moći pružanjem osećanja ljubavi, jer ga ona zloupotrebljava radi
opijanja i ugušenja svesti o svojoj duhovnoj ispraznosti.
Emocije i motivi ponašanja nisu isto 39
Osoba koja je zavisnik, prirodno će da zloupotrebi osećanje
bliskosti i voljenosti da bi se njime opijala isto onako kako se ina-
če opija alkoholom, narkoticima, maštanjem, muzikom i drugim
opijatima.
Istinsko rešenje za osobu koja je zavisnik nije u reformi njenih
osećanja, već u reformi nje same. Njoj je neophodna reforma mo-
tiva srca, kada kroz zajednicu sa Bogom ona biva oslobođena od
sebičnih motiva koji je pokreću na opijanje osećanjima.
To iskustvo se zove iskustvo duhovnog nanovorođenja. Da-
kle, njoj se može pomoći samo pokajanjem za neugasivu sebičnu
potrebu za opijanjem osećanjima, uzdanjem u Boga koji menja
motive srca, a ne osećanja koja treba da ostanu adekvatna real-
nosti života.
Elen Vajt objašnjava da je susret čoveka sa Bogom sasvim do-
voljan i da odvojenost od drugih ljudi ne može biti nikakav izgo-
vor za nezadovoljene potrebe sopstvene duše:
“Osećanja nemira i čežnje za domom ili usamljenost mogu
biti za vaše dobro. Vaš nebeski Otac namerava da vas nauči da
nađete u Njemu prijateljstvo, ljubav i utehu koji će zadovoljiti
vaše najozbiljnije nade i želje.... Vaša jedina sigurnost i sreća
je u držanju Hrista za svog stalnog savetnika. Vi možete biti
srećni u Njemu čak i ako nemate nijednog prijatelja u ovome
svetu.” (Lt 2b, 1874. HC 259)
EMOCIJE I MOTIVI PONAŠANJA NISU ISTO
Da li je suština naše ličnosti u emocijama kada one nama vla-
daju ili u volji kojom vladamo mi vladamo sobom i svetom oko
nas?
Obratimo pažnju na ovu zabludu koja se često promoviše i u
popularnoj psihološkoj i u savremenoj duhovnoj literaturi:
“Emocije su vitalni deo naše ljudske ličnosti. One mogu biti
moćni pokretači, i za dobro i za zlo.” (Sabbath school lesson,
December 25–31, 2011)
Slično i psiholog Julijan Melgoza tvrdi:
“Čovek može opravdano da tvrdi da emocije vladaju našim
životima u mnogo većoj meri nego što to razum radi ili može
da uradi. Emocije su dobre, bez njih mi bismo jedva bili ljudi.
Roboti bi mogli funkcionisati bez emocija, mi nikada.” (Dr.
Julian Melgoza, “Isus je plakao”: Biblija i ljudska emocija)
Ni zastupnik 12 koraka ne razlikuje emocije od pokretačkih
motiva:
“Emocije uzrokuju promene, ustvari emocije jesu promena,
emocije, moćni pokretač u nama, koji nas tera na akciju da
nešto uradimo.” (M. Lukić, “Bog vrelog srca”, 22.07.2017)
Zastupnici Duhovne formacije, makar bili i psiholozi, poka-
zuju elementarni nepoznavanje ljudske psihe, jer ne razlikuju po-
jam osećanja od pojma pokretačkih motiva.
Samo labilnim ličnostima vladaju osećanja. Prava ljubav nije
osećanje, već motiv ponašanja.
Osećanja služe da se njima oseća, a ne da se njima razlikuje
dobro od zla (što je uloga razuma), niti da se njima odlučuje (što
je uloga volje), niti da budu naš pokretač (što je svrha unutrašnjih
motiva).
Suština naše ličnosti jeste naša volja, koja uz pomoć razu-
ma i savesti izabira smisao života kroz dobre ili loše pokretačke
motive i tako određuje našu ličnost, a ne naša osećanja, podlož-
na promenama pod različitim spoljnim i unutrašnjim uticajima.
Kada bi suština naše ličnosti bila u našim osećanjima, onda mi
ne bismo imali svoju ličnost, jer osećanja zavise od okolnosti.
Upravo bez naše volje, razuma koji donosi slobodu našoj volji
i savesti koja nas poziva da budemo razumni u odlučivanju, mi
bismo bili kao roboti ili kao životinje.
Sposobnost da se ljubav doživi direktno je srazmerna nivou
ženskih hormona. Osobe oba pola, a koje imaju visok nivo žen-
skih hormona, otkrivaju veoma izraženu sposobnost saosećanja.
Ali u zavisnosti od motiva koji ih pokreću, funkcija tih osećanja
može biti zrela ili nezrela, dobra ili grešna. Emotivno nezrele
osobe više vole osećanja koja im izaziva voljena osoba, nego nje-
nu ličnost.
Emocije i motivi ponašanja nisu isto 41
Dakle, iza izražene sposobnosti empatije se mogu kriti sebič-
ni motivi koji formiraju sentimentalno slabu i labilnu ličnost, a
može se nalaziti i motiv nesebične ljubavi, sve u zavisnosti od
čovekove zajednice sa Bogom.
Osobe oba pola, a sa veoma visokim nivoom testosterona, po-
kazuju gotovo potpuno odsustvo emotivnosti, ali to ne znači da
nisu pokrenute motivom prave ljubavi, jer ljubav zavisi od zajed-
nice sa Bogom, a ne od sposobnosti da se ona doživi. Motivi i
sposobnosti nisu isto.
Da bismo osetili ljubav, dovoljan nam je iskren osmeh druge
osobe, a da bismo imali ljubav kao pokretački motiv u svom srcu
i životu, potrebno je da svakodnevno umiremo Sebi, želji tela,
želji očiju i ponosu života.
Kada zastupnici Duhovne formacije tvrde da bi čovek bez
osećanja bio robot, time nesvesno otkrivaju da se iza njihovih
osećanja krije kameno srce, bez istinske prave ljubavi. Da nji-
ma ne vlada zanos osećanja, oni bi ostali ravnodušni na potrebe
života, što otkriva da su bez ljubavi. I kada zastupnici Duhovne
formacije tvrde da čovek bez osećanja nema svoju ličnost, oni
otkrivaju da svoju slobodnu ličnost zaista nemaju, jer sloboda
ličnosti se ogleda u odlučivanju koje je nezavisno od osećanja i
želja velikog Ega. Osoba koja nema volju da sobom vlada, već
njom vladaju osećanja, nema slobodnu ličnost i ona se ponaša
determinisano kao robot. Zastupnici Duhovne formacije samo
osećanje ljubavi proglašavaju pojmom ljubavi. A kako osećanja
zavise od okolnosti, sasvim nam je jasno zašto zastupnici Du-
hovne formacije reaguju toliko nezrelo na nevolje i zašto se njima
toliko bave. Kada neprijatne okolnosti i stresne situacije pokvare
njihova osećanja, oni gube svoju lažnu ljubav utemeljenu na re-
formi osećanja, umesto na reformi motiva srca. Kao što zapaža
Elen Vajt,
“Njihovo iskustvo nije dublje od njihovih osećanja. Oni grade
na pesku: kad dune vetar, njihova će se kuća srušiti.” (EGW,
PM 37)
Zbog svega navedenog, jasno nam je zašto, po Svetom pismu,
kriterijum prave ljubavi nisu naša osećanja već usklađenost na-
šeg života sa Božjim zakonom. “Ljubav je ispunjenje zakona”
(Rimljanima 13,10) a “Greh je bezakonje” (1.Jovanova 3,4)
To je razlog zašto biblijska tradicija, koja je uticala i na for-
miranje duhovnih pojmova zapadne civilizacije, emocije vezuje
sa “bubrege” koji “igraju od radosti”, u skladu sa doživljajima
koja si adekvatna stvarnosti, dok se pojam “srca” primenjuje na
suštinu naše ličnosti, koju čine naš razum, savest, volja i izabrani
pokretački motivi ličnosti.
Prema Websterovom rečniku, jedno od engleskih značenjâ ri-
ječi “bubreg” je: središte osećanja i strasti. Takva upotreba ove
reči u engleskom jeziku proizlazi iz njezine iste upotrebe u Bi-
bliji.
Hebrejska riječ “kelayot” (bubreg) je, kako navodi Faussetov
biblijski rečnik, središte čežnje i osećanja (Jov 16, 13; Ps 7, 10; Ps
26, 2; Ps 73, 21; Jer 11, 20; Jer 17, 10; Otk 2, 23).
Po Eastonovom biblijskom komentaru srce ima značenje sre-
dišta ličnog života, karaktera i razuma. Dakle, postoji razlika
između bubrega i srca adekvatna razlici između sa jedne strane
naših osećanja koja zavise od okolnosti i sa druge strane pokre-
tačkih motiva koji zavise od naše volje i našeg odnosa sa Bogom.
U planu spasenja, Bog menja naše suštinske motive srca, a ne
naša osećanja:
“I sići će na tebe Duh Gospodnji i postaćeš drugi čovek.”
(1.Sam.10,6)
“Ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih
bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u
vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce
mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim
uredbama i zakone moje da držite i izvršujete.” (Jez.36,25-27)
“Nego ovo je zavet što ću učiniti s domom Izrailjevim posle
ovih dana, govori Gospod: metnuću zakon svoj u njih, i na
Novorođenje je promena motiva srca, a ne osećanja 43
srcu njihovom napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti na-
rod.” (Jer.31,33)
“Ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg; ako
budu crveni kao crvac, postaće kao vuna.” (Isaija 1,18)
“Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što mu je
ugodno.” (Filibljanima 2,13)
NOVOROĐENJE JE PROMENA MOTIVA SRCA,

A NE OSEĆANJA
Pogledajmo kako pisac Elen Vajt zapaža pomenuto iskušenje i
objašnjava šta stvarno podrazumeva pojam obraćenja srca:
“Mnogo ima onih koji govore o potrebi promene srca, a da ne
znaju šta znače ove reči. Naročito se mladi spotiču na izraz
“novo srce”. Oni očekuju da se dogodi naročita promena u
njihovim osećajima. To oni nazivaju obraćenjem. Hiljade njih
su upropašteni ovom zabludom, jer nisu shvatili reči: “Valja
vam se nanovo roditi.” Sotona navodi ljude da misle da su
obraćeni zato što dožive neki zanos ili ushićenje, ali njihov se
život ne menja. Njihova dela su kao i ranije... Takvi se često i
dugo mole, spominjući stalno osećanja koja su imali u toj i toj
prilici. Međutim, oni ne žive novim životom. Oni sami sebe
obmanjuju. Njihovo iskustvo nije dublje od njihovih osećanja.
Oni grade na pesku: kad dune vetar, njihova će se kuća srušiti.
... Po čemu se može prepoznati novo srce? Po promenjenom
životu. Obraćen čovek umire svaki čas, svaki dan sebičnosti i
oholosti.” (EGW, PM 37) “Kad se sopstveno ja potčini Hristu,
istinska ljubav spontano izvire. Ona nije emocija ili podsticaj
već odluka posvećene volje. Ona se ne sastoji u osećanju već
u preobraćenju čitavog srca, duše i karaktera, koji su mrtvi
sebi a žive Bogu. Naš Gospod i Spasitelj traži da mu predamo
sebe. Pokoravanje svoga ja Bogu je sve što On zahteva, preda-
vanje sebe na uposlenost koju On smatra prikladnom. Sve dok
ne dođemo do ove tačke potčinjavanja, nigde nećemo raditi
srećno, korisno, ili uspešno.” (6BC 1100)
BAVLJENJE OSEĆANJIMA NIJE BAVLJENJE BOGOM,
VEĆ SOBOM
Sasvim suprotno upozorenjima Elen Vajt, Program 12 koraka
GK zastupa oslanjanje na osećanja kao kriterijum pobede nad
grehom:
“Jedan od načina praktikovanja ove svesti, jeste da zatvorimo
oči usred poznate borbe - bilo da je to u vezi sa poslom, od-
nosima, finansijama, seksualnim ponašanjem, jedenjem i hra-
nom itd - a zatim da ispitamo osećanja koja imamo. Upore-
dite ta osećanja sa osećanjima koja smo imali u vezi sa istom
borbom pre oporavka. Koje razlike vidimo? Umesto straha,
možemo primetiti novi unutrašnji mir. Umesto panike, mo-
žemo videti rastuću spremnost da odmah konsultujemo svog
sponzora. ... Sve ove promene su znaci da smo sve spremniji
da prihvatimo promene u našim mislima i ponašanju. Još je
uzbudljivije shvatiti da ova osećanja takođe pokazuju gde je
Bog već napravio promene i da uklanja stare zamke i brige
koje su izbacile iz koloseka naše putovanje.” (Radna sveska
za 5. korak, Program 12 koraka GK)
Bavljenje osećanjima nije bavljenje Bogom, već sobom 45
Umesto bavljenja Božjim karakterom, Program 12 koraka GK
nas navodi da se bavimo sopstvenim karakterom, da tražimo u
svom srcu dobrotu umesto u Bogu, čime nas navodi na iskušenje
da ne živimo verom u Boga, već oslanjanjem na sopstvenu ljud-
sku pravednost:
“Šesto, moramo ‘tražiti dobro’. Izbalansirano razmatranje
naše prošlosti i nas samih mora uključiti naše snage i pozitiv-
ne elemente našeg karaktera. Poznavanje naših jakih strana
pomoći će nam da shvatimo koje resurse nosimo da bismo pu-
tovali na zdravom putovanju. Mi nismo ni potpuno dobri niti
potpuno loši. Stvarnost leži između ovih ekstrema.” (Radna
sveska za 4. korak, Program 12 koraka GK, 20)
Bavljenjem sobom mi dolazimo u iskušenje da se oslonimo na
sebe, i da motive nečiste savesti, ponositosti i sebičnog sentimen-
ta proglasimo pojmom Božje pravednosti u našem sopstvenom
srcu. Naši sopstveni doživljaji ne mogu biti validan kriterijum u
prosuđivanju kvaliteta naših pokretačkih motiva:
“Srce je prevarno više svega i opako: ko će ga poznati?” “Ko
se uzda u svoje srce, bezuman je; a ko hodi mudro, izbaviće
se.” “Bezumniku nije mio razum nego da se javlja srce njego-
vo.” (Priče 17,9; 28,26; 18,2)
Oslanjanje na osećanja umesto na glas razuma se raširilo čita-
vim protestantskim svetom, od vremena početka njegove deka-
dencije (sredina XIX veka), da bi danas, u otpalom protestantiz-
mu, autoritet Svetog pisma postao zamenjen autoritetom velikog
ljudskog Ega. Želja grešnog srca postaje vrhovni zakon.
Onaj ko zaista živi verom u Boga, uzdanjem u Boga i zadovo-
ljan Njegovim karakterom ljubavi, neće imati potrebe da se bavi
sobom, niti će biti svestan sopstvene dobrote i pobožnosti, ako je
ona zaista poreklom od Boga:
“Zdrav i uspešan čovek, koji iz dana u dan polazi na posao ra-
dosna duha dok zdrava krv kola njegovim venama, ne privlači
svojim zdravljem pažnju onih koje susreće. ... Isti slučaj je i sa
istinski pravednim čovekom. On nije svestan svoje dobrote i
pobožnosti. Za njega je tako prirodno da donosi plodove duha,
kao što smokva rađa smokve, a ružino drvo cveta ružama.”
(EGW, Biblijsko posvećenje 11)
Čak i kada bismo Božje pravednosti bili svesni, i zato se oslo-
nili se na njene plodove u našem srcu, a ne na Boga, mi bismo
je izgubili. Bavljenje sobom, bilo našim manama, bilo našim vr-
linama, nas prirodno odvraća od bavljenja Bogom i uzdanja u
Njega.
U Svetlosti Božjeg lica mi nismo svesni sopstvene pravedno-
sti, već Božje. Svest o uzvišenosti Božjeg karaktera nas čini sve-
snim sopstvene grešnosti i tako čuva od oslanjanja na sebe same.
NAŠA OSEĆANJA TREBA DA BUDU ADEKVATNA STVARNOSTI
Za razliku od naših pokretačkih motiva koji zavise od naše
zajednice sa Bogom, naša osećanja zavise od okolnosti, i zato ne
mogu biti kriterijum našeg duha. Ona treba da ostanu adekvatna
životnoj realnosti.
Normalno je da čovek ima različita osećanja u zavisnosti od
različitih doživljaja stvarnosti. Normalno je da čovek oseća ra-
dost kada je svedok nečeg lepog, dobrog, pravednog, kada se
oseća voljenim, uspešnim, itd. Normalno je da oseća zadovolj-
stvo kada jede ukusnu hranu, itd. Nema ničeg lošeg u samim pri-
jatnim osećanjima i osećajima. Isto tako nema ničeg lošeg u tome
da čovek oseća strah u opasnosti, da oseća gnev u nepravdi, ili
tugu u nevolji i gubitku. Osećanja treba da budu adekvatna stvar-
nosti da bi skrenula pažnju našeg uma i naše volje i da bi pobudi-
la onu hormonalnu aktivnost koja će nam aktivirati sposobnosti
koje nam trebaju radi odgovora na realne potrebe života. Pitanje
greha nije pitanje naših osećanja, već motiva kojima pokoravamo
svoju volju u vreme iskušenja.
Normalno je da osećamo radost kada nas razum i naša čula
obaveštavaju o objektivnim razlozima za radost, ali je greh ako
prema prijatnim osećanjima i osećajima reagujemo sebičnim
motivima, umesto zahvalnošću. Normalno je da osećamo strah
u opasnosti, ali je greh kada u opasnosti reagujemo kukavičlu-
Nije bitno kako se osećamo 47
kom umesto hrabrošću. Normalno je da na nepravdu reagujemo
adekvatnim osećanjem gneva, ali je greh kada na nepravdu rea-
gujemo gnevljivošću i mržnjom, umesto krotošću. Normalno je
da osećamo tugu kada smo svedoci nevolje i gubitka, ali je greh
ukoliko tada reagujemo brigom i depresijom, umesto smirenim i
razumnim starateljstvom. Dakle, pitanje dobra i zla nije pitanje
naših osećanja i osećaja, već motiva koji nas pokreću, a od naše
slobodne volje zavisi kojim motivima hoćemo da se pokorimo.
AKO JE ŽEĐ NAŠE DUŠE ZADOVOLJENA U BOGU,
NAMA VIŠE NIJE VAŽNO KAKO SE OSEĆAMO
Od zajednice sa Bogom zavise naši pokretački motivi i oni
određuju pravilnu ili nepravilnu funkciju naših osećanja. Ako
žeđ duše nije zadovoljena u Bogu, čovek će prirodno krenuti da
zloupotrebljava osećanja tako što će njima da se opija. Ali ako je
duhovno zadovoljen u Bogu, biće rasterećen od toga kako se ose-
ća. Kako je delo Elen Vajt nastalo u drugoj polovini XIX veka,
kada je zapadni svet doživljavaju dekadenciju u romantizam i he-
donizam, u njenim spisima ćemo naći i odgovor na novonastalo
iskušenje zloupotrebe osećanja:
“Ne uzdižite svoja osećanja i ne povodite se za njima, bez
obzira da li su dobra, loša, tužna ili radosna… Hristova reli-
gija uči onoga koji je ima nepoverenju u sebe, ali u isto vreme
ga osposobljava da čvrsto uhvati Hristovu ruku, i sve čvršće,
kako iskušenje navaljuje na dušu. ... Ne treba da učinimo svoja
osećanja kriterijumom pomoću koga rasuđujemo da li jesmo
ili nismo u miru sa Bogom, bez obzira da li su ta osećanja
ohrabrujuća ili ne. Čim čovek počne da razmišlja o svojim
osećanjima, nalazi se na opasnom terenu. Ako se oseća rado-
sno, ubeđen je da je u dobrom stanju; ali kada dođe promena,
kao što sigurno dolazi, on će prirodno biti naveden da sum-
nja da ga je Bog prihvatio. Nije mudro gledati na emocije, i
pokušavati da merite svoju duhovnost svojim emocijama. Ne
bavite se sobom; odvratite pogled od sebe ka Isusu… Sotona
će biti brz da ukaže pokajničkoj duši na teškoće i stvari koje
će oslabiti veru i uništiti hrabrost. On ima mnogostruka isku-
šenja koja može poslati da opsedaju um, jedno za drugim; ali
hrišćanin ne sme proučavati svoje emocije, i davati oduška
svojim osećanjima, ili će se uskoro sresti sa nezvanim gostom
– sumnjom – i biti uhvaćen u zbunjenosti i očajanju. Otara-
site se sugestija neprijatelja razmišljajući o neopisivoj dubini
ljubavi vašeg Spasitelja.“ (Znaci vremena, 3. decembar 1894.)
“Među onima koji iskreno traže svetost srca i čistotu života
ima mnogo takvih koji izgledaju zbunjeni i obeshrabreni. Oni
bez prestanka gledaju na sebe i tuže se na svoj nedostatak
vere. Oni misle da ne mogu tražiti blagoslov zato što im ne-
dostaje vera. Ovakvi zamenjuju osećanja verom. Budući da
se ne zadovoljavaju jednostavnom verom, oni tonu u sve veću
duševnu tamu. Takvi bi trebalo da odvrate svoje misli od sebe
i da razmišljaju o milosti i dobroti Božjoj, sećajući se Njego-
vih obećanja i verujući jednostavno da će On učiniti ono što
je obećao. Mi ne treba da se oslanjamo na svoju veru već na
Božja obećanja. ... Mi ne smemo pokušavati da u sebi probu-
dimo neka jaka osećanja.” (EGW PM 110)
“Mnogi su posrnuli i pali zbog pogrešnih učenja, koja su za-
stupali propovednici, govoreći o promeni prilikom obraćenja.
Neki su godinama žalosni jer očekuju neki uverljiv dokaz da
ih je Bog primio. U velikoj meri odvojili su se od sveta i na-
laze zadovoljstvo u druženju sa Božjim narodom, a ipak se
ne usuđuju da kažu da su Hristovi, jer se boje da se izjava da
su Božja deca ne nazove drskošću. Oni sve vreme čekaju na
tu čudnovatu promenu koja, navodno, dolazi s obraćenjem. ...
Ne uspevši da shvate jednostavnost plana spasenja, izgubili
su mnoge prednosti i blagoslove koje su mogli da očekuju da
su samo, u trenutku kad su se prvi put obratili Bogu, pove-
rovali da ih On prima. ...Dokazi pravog delovanja milosti na
srce nisu u osećanjima, već u životu. “Po rodovima njihovim”
rekao je Isus “poznaćete ih”. (Matej 7,16). ... Srećna oseća-
nja ili nedostatak radosti se ne mogu smatrati dokazom da je
neko posvećen ili neposvećen.” “Mnogi čine ozbiljnu grešku
Traženje satisfakcije u ispovedanju greha drugoj osobi 49
u svom verskom iskustvu, jer obraćaju pažnju na svoja ose-
ćanja i po njima ocenjuju svoje napredovanje ili nazadovanje.
Osećanja nisu sigurno merilo. Ne smemo da gledamo u sebe
da bismo imali siguran dokaz da nas Bog prima.” (EGV Ma-
nuscript 55, 1910, SL 105T 199)
“Sebičnost je najjači i najosnovniji ljudski impuls, borba duše
između saosećanja i žudnje je neravnopravna utakmica; jer
dok je sebičnost najjača strast, ljubav i čovekoljublje je preče-
sto najslabija, i kao po pravilu zlo odnosi pobedu nad dobrim.
Zato u našim naporima i darovima za Božje delo, nije bezbed-
no da se upravljamo osećanjima ili impulsima. Davati ili ula-
gati napor kada su pokrenute naše simpatije, ili uskratiti naše
darove ili službu kada osećanje nisu pobuđena, to je nemudar
i opasan put. Ako se upravljamo nagonom ili samo ljudskom
naklonošću, tada će biti dovoljno da u par slučajeva naši na-
pori za druge budu uzvraćeni nezahvalnošću, ili naši darovi
budu zloupotrebljeni ili protraćeni, pa da presahnu izvori na-
šeg dobročinstva.” (RH 7. decembar 1886)
TRAŽENJE SATISFAKCIJE
U ISPOVEDANJU GREHA DRUGOJ OSOBI
Umesto da čovek prizna svoj greh osobi koju je povredio da
bi tako ispravio odnose sa njom, Duhovna formacija zastupa da
on treba da jednoj izabranoj osobi ispovedi sve grehe učinjene u
životu, da bi tako doživeo psihološko rasterećenje koje bi on već
primio od Boga, da se iskreno pokajao za svoje grehe u ličnoj
molitvi Bogu u svojoj osami (Matej 6,6).
Na zvaničnom sajtu 12 koraka AA iznosi se tvrdnja da Viša
sila predstavlja čovekovu ličnu interpretaciju božanstva, ali tako-
đe i da ta Viša sila može da bude i samo udruženje Anonimnih
alkoholičara: “Možete, ako želite svoju “Višu silu”, stvoriti od
samog A.A.-a.” (General Service Office, Alcoholics Anonymous)
Jedan jezuitski sveštenik objašnjava:
“»Sila veća od nas samih« se poistovećuje s Programom, gru-
pom, podrškom ostalih članova. Svi oni postaju ta Sila veća
od njih samih koja ukazuje ovisniku koliko je daleko od real-
nosti te ga vodi i usmerava ka treznosti i oporavku.” (Antun
Volenik, Program 12 koraka kao odgovor na moderna ovi-
snička ponašanja, 504)
Program 12 koraka GK navodi ljude da se oslone na same ko-
rake kao kakve tehnike i na vođstvo drugih ljudi:
“Mi smo bespomoćni pred toliko mnogo stvari, ali nismo bez
pomoći. Svuda oko nas su naši saputnici... “ (Radna sveska
za 1. korak, Program 12 koraka Generalne konferencije, 16)
Jedan propovednik, doktor teologije, koji zastupa 12 koraka, u
toku objašnjenja koraka br. 5 postavlja pitanje i odgovara:
“Zašto nije dovoljno da priznamo pred sobom i da priznamo
pred Bogom? Odgovor na to pitanje je zato što bez ispovesti
drugom čoveku neće doći do isceljenja. ... I ništa neće da se
dogodi, kada je u pitanju oporavak, kada je u pitanju iscelje-
nje onoga dubokog u nama, dokle god ne ispovedimo drugoj
osobi o tome ko smo tačno, sve do kraja. ... Lična molitva ne
ide dalje od plafona.” (M.L. Objašnjenje koraka br. 5)
Autori knjige “Granice” zastupaju istu zabludu:
“Ovo je ključna misao. Bog i jedan dobar prijatelj nisu nam
dovoljni. Nama je potreban odnos sa čitavom grupom ljudi
koji nam daju podršku. ... Kada preuzmemo na sebe da na
ovaj biblijski način razvijemo nekoliko odnosa podrške, tada
možemo da podnesemo da nam neko kaže ne. Zašto? Zato što
imamo i drugo mesto na koje možemo da odemo.
Oslonite se na svoju grupu za podršku. Kao što je detetu koje
se uči granicama potrebno da se osvrne i vrati majci da bi se
ponovo “napunilo gorivom”, tako je to potrebno i odraslima.
Potrebna vam je grupa za podršku da bi vam pružila utehu
dok prolazite kroz promene. Oslonite se na njih, crpite snagu
od njih.” (Henri Klaud, Granice, 118-119. 267)
Takvo nebiblijsko ispovedanje greha sadrži četiri elementa sa-
tisfakcije za sopstvenu nečistu savest:
Ispovedanje sopstvenih greha radi okrivljavanja drugih 51
A) kroz prebacivanje krivice na drugoga - spoljne faktore (ro-
ditelje, traume) koji su navodno odgovorni za sopstveni greh, kao
kada Adam za svoj greh optužuje Evu, a Eva zmiju, B) kroz psi-
hičko pražnjenje koje osoba doživljava kroz samo ispovedanje
greha, C) kroz navikavanje na svoj greh i otupljivanje savesti, D)
kroz traženje izgovora za sopstvene grehe u tuđim ispovedanim
gresima.
ISPOVEDANJE SOPSTVENIH GREHA
RADI OKRIVLJAVANJA DRUGIH
Ljudi koji odbijaju da istinski odbace svoje grehe, ne mogu
da imaju čistu savest pred Bogom, i zato se protiv svoje neči-
ste savesti bore na dva sasvim suprotna načina. Dok jedni svoj
greh potiskuju da bi sebe zavarali formalnom ispravnošću svojih
osećanja i postupaka, drugi svoj greh otvoreno i često ispoljava-
ju da bi tako svoju savest ugušili. Tehnike učestalog ispoveda-
nja i psihičkog praženja kroz davanje oduška svom grehu tako-
đe predstavljaju način otupljivanja sopstvene savesti koja greh
ukorava. Tačno je da Sveto pismo bez tabua i otvoreno govori
o gresima svojih junaka vere. Ali otvoreno govori i o tragičnim
posledicama njihovih greha, tako da ta biblijska otvorenost ni-
kako ne može imati ulogu legalizovanja ljudskog grešenja. Iako
su se biblijski junaci iskreno kajali za svoje grehe i bili privaćeni
od Boga, posledice njihovih greha su ih često snalazile čitavog
života. Ko nastavlja da greši uprkos svetlosti, kameni srce, uni-
štava savest, gubi zdrav razum i slabi moć volje, da je gotovo
nemoguće da se potom izbavi. Zato smo opomenuti: “Jer kad mi
grešimo namerno, pošto smo primili poznanje istine, nema više
žrtve za grehe; Nego strašno čekanje suda, i revnost ognja koji će
da pojede one koji se suprote.” (Jevrejima 10,26-27) Zato se gresi
trebaju priznavati sa dubokom svešću o sopstvenoj odgovornosti
za njih, sa svešću da su ti gresi prouzrokovali smrtne rane Božjeg
Sina, a svakako ne uz izgovore ili sa grohotnim smehom, kako to
savetuje već voditelj “Restart” programa:
“Imajte na umu svoje blamove, često ih se sećajte, i nemojte
da propustite priliku da im se grohotom nasmejete. Ako je
moguće, u što većem društvu.” (M.L. Propoved od 20.5.2017:
Zasede uma)
Iako pojedine osobe mogu biti zbunjene pa čak i dirnute ve-
oma otvorenim ispovedanjem greha, treba da imaju na umu da
takva priznanja greha nemaju nikakvu vrednost pred Bogom,
ukoliko su prožeta prebacivanjem krivice sa sebe na druge osobe
iz okruženja, najčešće na sopstvene roditelje koji se optužuju za
loš uticaj i traume koje su te osobe doživele u ranom detinjstvu.
U svesnom ili podsvesnom okrivljavanju svojih roditelja ili dru-
gih osoba iz svog okruženja, mnogi nalaze psihološku satisfakci-
ju za nečistu savest koja ih pritiska zbog nepobeđenih iskušenja
sadašnjeg trenutka:
“Sloboda je kod pronađemo razloge zbog kojih se osećamo na
određen način. ... Moramo dozvoliti Bogu da osvetli sva loša
i bolna mesta u našoj prošlosti i da nas isceli.” (M.L. Restart
program)
Iako bavljenje ranama iz prošlosti i izgovaranje greha poziva-
njem na loše postupke roditelja jeste odlika savremenih psihološ-
kih tehnika, njihovo poreklo je dosta starije. U Duhovnim vež-
bama Ignacija Lojole nalazimo usmeravanje čoveka da se bavi
prisećanjem događaja iz celokupnog sopstvenog života, a takođe
i praroditeljskim grehom:
“Prva točka. Prva točka jest smotra grijeha, tj. dozvat ću sebi
u pamet sve grijehe svoga života, promatrajući život od godi-
ne do godine ili po pojedinim razdobljima. U tu svrhu dobro
će mi poslužiti ovo troje: prvo, da svratim pogled na mjesto
i na kuću gdje sam boravio; drugo, na razgovore koje sam
vodio s drugima; i treće, na službu koju sam vršio.” (Ignacije
Lojola, Duhovne vežbe, 56)
“Druga točka. To isto treba učiniti, to jest svratiti sve tri moći
duše i na grijeh Adama i Eve, dozivajući sebi u pamet koliko
su vremena zbog toga činili pokoru, a kolika je pokvarenost
Ispovedanje sopstvenih greha radi okrivljavanja drugih 53
ušla po njemu u ljudski rod pa su toliki ljudi otišli u pakao.”
(Ignacije Lojola, Duhovne vežbe, 51)
Prebacivanje odgovornosti za sopstvene slabosti na okolno-
sti je postala tehnika popularne psihologije, zbog koje se čovek
predstavlja kao da nema svoju ličnost (razum, savest i volju) spo-
sobnu da se iskušenjima odupre, već se predstavlja da je preko
svojih osećanja žrtva događaja iz vremena svog detinjstva, kada
nije imao slobodnu volju da se iskušenjima odupre. U savreme-
noj psihologiji se javljaju teorije koje pokušavaju da za čovekove
slabosti okrive i prenatalne uticaje dok su bili u utrobi majke,
pa čak i traume koje je doživljavao njihov spermatozoid na putu
do jajne ćelije. No, od puberteta osoba stiče ne samo autonomi-
ju odlučivanja, već i prirodan bunt koji je navodi da preispita i
odbaci sve uticaje pod kojim je ona do puberteta odgajana. Zato
čovek nema izgovora za svoje grehe u okolnostima i traumama
iz prošlosti.
“Možeš da zahtevaš da drugi imaju puno razumevanja prema
tebi zbog tvoje ljudske prirode, tvojih iskušenja i proba, i da
tražiš izgovor za sebe zbog nasleđenih sklonosti, ali Hristos je
dao svoj život zarad čoveka, i nema razloga za neuspeh. ... On
je omogućio da budeš pobednik. Nemoj reći da je nemoguće
pobediti. Nemoj reći: “To je moja priroda da radim na taj na-
čin i tako, i ne mogu drugačije. Nasledio sam slabosti koje me
čine nemoćnim pred iskušenjem.” Znamo da ne možeš pobe-
diti svojom snagom; ali pomoć dolazi od Onoga koji je moćan
da spase.” (Ellen G. White, The Signs of the Times, June 17,
1889, par. 11)
“Hristova religija preobražava srce. Ona čoveka naklonjenog
samo ovozemaljskim interesima čini pobožnim i duhovno
usmerenim. Pod njenim uticajem čovek koji je bio sebičan
postaje nesebičan. Zato što je nesebičnost osobina Hristovog
karaktera. Čovek nepošten i sklon spletkarenju postaje čestit,
ispravan i u skladu sa svojom novom prirodom on čini drugi-
ma ono što bi želeo da oni njemu čine. Neobuzdani odbacuje
porok i teži čistoti. On stvara ispravne navike jer Hristovo
Jevanđelje postaje za njega miris života za život.” (Ellen G.
White, 5T 345, 1889)
ISPOVEDANJE EMOTIVNIH RANA
RADI PSIHIČKOG PRAŽNJENJA
Promoteri duhovne formacije se često pozivaju na iskustvo
emocionalne relaksacije koje osećaju kada ispovedaju svoje gre-
he i traume koje su doživeli od loših postupaka drugih ljudi. Tre-
nutno rasterećenje njima je dokaz efikasnosti ispovedanja pa ga
zato savetuju. U knjizi “Granice” čitamo kako se roditeljima daje
izgovor da daju sebi oduška ako su povređeni od strane dvogo-
dišnjeg ili trogodišnjeg deteta, koje se na njih gnevi što mu nisu
kupili igračku. Roditelju koji je povređen gnevom deteta, savetu-
je se: “Izlijte svoja povređena osećanja pred supružnikom, prija-
teljem ili Gospodom.” (Granice, 83) Bez ikakve svesti o grozoti
greha, autori knjige “Granice” daju sledeće savete:
“Međutim, ukoliko ne ispoljimo svoj gnev pred drugom oso-
bom, ogorčenost i mržnja počinju da pružaju koren. ... Ljudi
koji ne mogu da se razgneve kada su zlostavljani, kada se
njima manipuliše, ili su kontrolisani, imaju ozbiljan hendikep.
... Na primer, ako ste gnevni na nekoga zbog nečega što je ta
osoba učinila, vaša je odgovornost da odete toj osobi i kažete
joj da ste gnevni i zbog čega. ... Takođe, ranjenom srcu je po-
trebno vreme da se isceli. ... Bol se mora otkriti i iskazati. Ako
patite, treba da dođete u kontakt sa bolom.” (Granice, 102,
279, 160-161, 168)
Potreba za psihološkom satisfakcijom kroz ispoljavanje greha
je sasvim logičan dokaz da sam greh nismo pobedili, da je on
još uvek duboko u našem srcu. Ako smo se zaista pokajali za
svoje grehe i sahranili svoje sebično i gordo Ja, stare rane gube
silu, a nove ne mogu da nastanu, jer nemaju više šta da povrede.
Naše bavljenje ranama bi otkrilo nepoverenje u Boga i u reformu
motiva srca koju je Bog obećao. Ako je bitno prisećati se rana iz
prošlosti, zašto to nigde u Svetom pismu ne nalazimo kao prepo-
Ispovedanje emotivnih rana radi psihičkog pražnjenja 55
ruku? Apostol Pavle kaže: “Šta je ostrag zaboravljam, a za onim
što je napred sežem se.” (Filibljanima 3,13)
Naše bavljenje ranama bi otkrilo nepoverenje u Boga i u refor-
mu motiva srca koju je Bog obećao. Štaviše, Elen Vajt upozorava
na opasnost bavljenja sobom:
“U sebi ćemo naći samo ono što nas obeshrabruje. Naša je
jedina nada da “gledamo na Isusa, osnivača i svršitelja vere”
(Jevr.12,2). Sve što je u Njemu nadahnjuje nas nadom, verom
i hrabrošću. On je naša pravda, naša uteha i radost. Oni koji u
sebi traže utehu, umoriće se i razočarati.” (EGW 5T 199)
Pojedini zastupaju da ima smisla prisećati se trauma iz detinj-
stva, da bismo postali svesni svojih odbrambenih mehanizama
koji su posledica naše negdašnje ranjenosti ili uvređenosti.
No, kada se čovek zaista pokaje za svoje grehe, ti mehanizmi
gube snagu, jer više čovek u svom srcu nema grešnih motiva kao
snage tih mehanizama, tako da čovek čak više ne može ni da se
seti događaja sa onim istim grešnim duhom koji ga je ranije na-
vodio na grešnu reakciju.
Na primer, ako nam je nekakvom realnom nepravdom povre-
đen gordi Ego, pa smo se ispunili mržnjom, sada, posle obraćenja
srca, mi više nemamo ni gordi Ego, niti uvredljivost, niti mržnju
u srcu, da bi taj isti ili sličan događaj izazivao iste reakcije. Isto
tako, ako smo osujećenjem realne potrebe za ljubavlju, bili emo-
tivno ranjeni i pali u nezasitu (sebičnu) potrebu za osećanjem
voljenosti, sada, kada smo ispunjeni Božjom ljubavlju, nemamo
više niti sebičnost, niti emotivnu ranjivost, da bi nas isti stres
mogao raniti i proizvesti depresiju.
Ako smo zaista umrli sebi, i ako je na prestolu našeg srca Hri-
stos, onda je Njegov Duh spontana reakcija na istu stresnu situ-
aciju, a to je duh krotosti, poniznosti, nesebičnosti i zahvalnosti.
Ista stresna situacija koja je provocirala greh i trovala našu dušu,
sada provocira duh ljubavi i našu dušu regeneriše.
Ako pak i dalje imamo nesahranjeno veliko Ja, pa nevolje ne
možemo da podnesemo, tada treba da priznamo Isusu svoj veli-
ki Ego, a ne da ga izgovaramo pozivanjem na okolnosti. Krivo
versko verovanje ne ukorava greh u korenu, pa kako zadržavamo
greh i njegove destruktivne reakcije, mi onda tražimo izgovor za
svoje reakcije u okolnostima, umesto da korigujemo svoje vero-
vanje koje ne donosi dobre plodove.
Ako neko vređa našu gordost ili ranjava našu sebičnost, mi
imamo potrebu za izlivom unutrašnjeg nezadovoljstva kroz uvre-
đenost i mržnju ili ranjenost i depresiju. U psihičkom pražnjenju
nam može pomoći i jednostavno prepričavanje tog događaja dru-
gima. Kao što psihički napeta osoba iskreno oseća rasterećenje
posle posmatranja boks meča ili kroz muziku sa naglašenim ri-
tmom, tako se rasterećeno oseća i osoba koja je svoje unutrašnje
porive otkrila drugome kroz ispovest.
No, samo psihičko pražnjenje, budući da predstavlja svoje-
vrsno izražavanje greha, predstavljanje razvijanje tog greha, a
sama metoda psihičkog pražnjenja predstavlja vrstu zavisnosti.
Umesto psihičkog pražnjenja, realno rešenje je pokajanje za one
grehe našeg velikog Ega zbog kojih smo na duševno ranjavanje
reagovali nezrelo.
Ako smo se zaista istinski pokajali za gordost ili sebičnost,
imaćemo teškoće i u samom pokušaju da se prisetimo svoje
uvređenosti ili ranjenosti, jer nećemo imati u sebi više motiva,
kojim bismo tu uvređenost ili ranjenosti mogli iskreno da do-
živimo. Krotak i nesebičan duh nevolju trpi sa ljubavlju, bilo u
realnosti, bilo u prisećanju. Rasterećeni od duhovnog nezadovo-
ljenja, ispunjeni Božjom ljubavlju, mi više nismo psihički napeti,
pa nemamo potrebu da se više psihički praznimo. Ali ako smo
loše motive srca zadržali u sebi, mi ćemo imati potrebu za prise-
ćanjem problema, da bismo se kroz njegovo izražavanje psihički
praznili.
Elen Vajt govori o prisećanjima na događaje iz prošlosti koji
su nam ranili dušu, kao vrlo štetnom načinu traženja olakšanja.
Ona kritički piše o iskušenju njenog supruga Džejmsa Vajta, koji
se stalno vraćao na nepravde koje su mu nanela njegova braća u
prošlosti:
Ispovedanje radi otupljivanja sopstvene savesti 57
“Ali iako je u Božjim očima zlo već bilo izlečeno, on se po-
nekad u svojim mislima vraćao na zadobijene rane, čime ih je
samo zagnojavao i sam sebe činio nesrećnim.” (EGW 1T)
“Sećanje na nevolje iz prošlosti samo unosi neraspoloženje i
tugu u sadašnjost, i on ponovo preživljava te nemile doživljaje
iz svoje prošlosti. Čineći tako, on samo još više tone u tamu i
to trnje se samo još dublje zabada u njegovu dušu. To je sla-
bost moga supruga, i to Bogu nije po volji. To unosi tamu a ne
svetlost.
Ispoljavanjem svojih osećanja na ovakav način on će možda
osetiti izvesno privremeno olakšanje; ali to goruću predstavu
o težini patnji koje je podneo čini samo još drastičnijom u
njegovoj mašti; i stoga greške svoje braće kojima su svakako
doprineli ovim njegovim patnjama vidi tako velikima i bolni-
ma da mu se to čini neizdržljivim.” (EGW 3T 97)
“Nije mudro gledati na sebe i proučavati sopstvene emocije.
Ako tako činimo, neprijatelj će predstaviti poteškoće i isku-
šenja koja slabe našu veru i uništavaju našu hrabrost. Pažljivo
proučavati svoje emocije i otvoriti put osećanjima znači pot-
hranjivati sumnju i dovesti sebe u zbunjenost. Mi se moramo
okrenuti od sebe ka Isusu.” (EGW MH 249)
„Umesto da naričete nad svojim slabostima, da izričete neve-
rovanje i osećanje da ste izloženi velikim nevoljama, počnite
da pevate. Govorite o Božjoj milosti i ljubavi. Svima koji se
trude i koji su umorni i teško natovareni, Isus upućuje po-
ziv: ’Dođite k meni... i ja ću vas odmoriti. ... “ ...To je lekcija
koju Isus želi da naučite, i dok je budete učili, naći ćete mir.“
(Letter 72,1903)
ISPOVEDANJE RADI OTUPLJIVANJA SOPSTVENE SAVESTI
Svrha ispovedanja drugoj osobi, po Programu 12 koraka GK,
jeste da se postigne sloboda “od negativnih emocija povezanih sa
tajnim gresima. ... Pravi mir dolazi kada ne izostavimo nijedan
detalj, bez obzira koliko nam sramotno delovao.” (Radna sveska
za 5. korak, Program 12 koraka Generalne konferencije, 38, 43)
Treba da priznaš drugoj osobi sve grehe, pa čak i one za koje bi
„radije umro nego da ih neko sazna“. (Korak 4, str. 23) „Svaku
uvrnutost karaktera, ne zadržavajući ništa“ (Korak 5, 41) А ako
nešto zatajiš od sponzora, to će te “progoniti ne dajući ti mira”
(Korak 5, 43). Program preti da ako izostaviš i najmanji detalj iz
svog života, da ćeš zbog toga “izgubiti sve” (Korak 5, 43).
Autori programa 12 koraka GK rečima pohvale opisuju po-
sledice, ne susreta čoveka sa Bogom, već posledice ispovedanja
greha drugoj osobi, i to posledice otupljivanja savesti otvorenim
i učestalim priznavanjem svojih greha:
“Mi možemo biti sami sa sobom i osećamo samo savršen mir
i lakoću. ... Mi osećamo da smo na širokom putu, hodajući
zajedno sa Bogom koji nas potpuno voli. ... Mi smo zadovoljni
sa samim sobom, u miru s onim ko mi jesmo.” (Radna sveska
za 5. korak, Program 12 koraka GK, 43, 49)
U nastavku objašnjenja 5. koraka, program GK obećava da će
kroz ispovest nestati sramota koju smo osećali u prošlosti zbog
stvari koje sada priznajemo. U kasnijem tekstu se objašnjava da
tome doprinosi ponašanje sponzora (mentora), kome se sugeriše
da ljudima priča kako je on sve to već čuo ranije, kako i on je to
nekad radio, kako to nije tako strašno, a što je sve neophodno da
bi čovek osetio olakšanje. Samo priznanje se naziva i izjedna-
čava sa očišćenjem. Da ispovesti drugoj osobi otupljuju savest,
jasno otkriva i samo priznanje voditelja programa 12 koraka:
“Kada je otkrivena, stavljena pod svetlo, ta tajna nas više
ne pritiska i mi postajemo slobodni od straha da budemo ra-
skrinkani. Moje iskustvo je sledeće, da kada sam jednom re-
kao svoju tajnu, da sam sledeći put mnogo lakše rekao pred
većom grupom ljudi. A onda, sledeći put je bilo to sasvim nor-
malno. Čak nisam smatrao ni da je to ispovest. To sam ja. Dok
na kraju ... Ja više nisam osećao sramotu zbog toga što sam ja
takav.” (M.L. Objašnjenje koraka br. 5)
Interesantno je da ista osoba koja smatra da vremenom prestaje
da oseća sramotu zbog priznanja greha, izjavljuje da je osećanje
Ispovedanje radi otupljivanja sopstvene savesti 59
sramote čuva od grešenja i da bez te sramote nema drugih motiva
iz kojih bi preuzela na sebe odgovornost za svoje postupke:
“Dokle god neko drugi ne zna za moj problem... ja nemam
odgovornost jednostavno. Dokle god sam sam sa svojim zlom i
pokušavam da ga ispovedim samo Bogu, sve ostaje u tami. Ali
u prisustvu drugoga, sve počinje da izlazi na videlo. Dakle,
taj porok želi da ostane tajna. Želi da bude u mraku. Prezi-
re svetlost. ... Kada kažemo Bogu u tajnosti ili samom sebi,
uvek postoji opcija da se ode natrag, postoji ta odstupnica, ali
kada se kaže drugom ... tada već postoji svedok. Ne može više
nijedan od odbrambenih mehanizama da radi.” (M.L. Objaš-
njenje koraka br. 5)
Ignacije Lojola, u svojim Duhovnim vežbama, takođe zastupa
ispovedanje greha drugoj osobi kao zaštitu od ponovnog činjenja
tog greha:
“Kao što, naime, takav lažan čovek, koji govori sa zlom na-
merom da bi zaveo kćer dobra oca ili ženu dobra muža, traži
da se nikome ne kazuju njegove reči i nagovaranja, pa se, na-
protiv, vrlo ljuti kad kćerka oda ocu ili žena mužu njegove la-
skave riječi i opaku nameru, jer odmah lako razabire da neće
uspeti u započetom poduhvatu, isto tako i neprijatelj ljudske
prirode, kad sa svojim lukavštinama i nagovaranjima navali
na dušu pravednika, želi i traži da sve ostane tajno. No kad
ona to otkrije ili svom dobrom ispovedniku ili kojoj drugoj du-
hovnoj osobi koja dobro poznaje njegove varke i lukavštine,
tada ga to vrlo muči jer uviđa da neće uspeti svojom zapo-
četom zloćom budući da su otkrivene njegove očite spletke.”
(The Spiritual Exercises of St. Ignatius of Loyola, 155)
No, zabluda je verovati da će nas ispovedanje sačuvati od gre-
ha. Prvo zato što činom učestalog ispovedanja greha otupljujemo
svoju savest, a zatim i zato što stvarna pobeda nad grehom ne
može biti posledica prebacivanja naše odgovornosti na nekoga
ko nas preko krivice ili sramote samo sprečava da svoj greh is-
poljimo.
Voditelj “Restart” programa kaže:
“Recimo, ja kažem N.N-u ko sam ja, i onda krenem da se foli-
ram u nekom društvu. Kad on uđe u tu prostoriju, ja ne mogu
više. Da li razumete? Zašto? Jer je on svedok. On zna. Ja i on,
obojica znamo, i kada se pogledamo u oči, to je već ogromna
komunikacija. Razumete?!” (M.L. Objašnjenje koraka br. 5)
Ovakva tehnika čuvanja od greha se pokazala sasvim bezu-
spešna u svojoj praksi. Ona je primenjivana kod katolika, koji
su imali instituciju “Direktora savesti” tj. kućnog sveštenika is-
povednika koji je živeo u porodici o njenom trošku i pazio na
moralni život ukućana. Ljudi koji pristaju na takvu represiju nad
sopstvenom ličnošću, svakako da nemaju poštovanja ni prema
tuđoj ličnosti.
Nije ni pravedno da naša ispravnost bude posledica straha ili
sramote pod kontrolom drugoga, već jedino je pravedno da ona
bude posledica našeg nanovorođenog srca, reformisanih motiva
pod uticajem Svetoga Duha. Greh se može pobediti samo drago-
voljnim izborom, kroz ostvarenje lične zajednice sa Bogom.
Viditelj “Restart” programa Marko Lukić takođe zastupa:
“Jedini način da se čovek izvuče iz te zamke (ponosa) je po-
niznost. Bog i čovek su dva bića koja su takve prirode da ako
čovek želi bilo kakav kontakt s njim treba da postane ponizan.
U prvom koraku, treba da postanemo svesni da smo ponosni.
I već sama ta svest je ponizna svest. Znači, treba da postane-
mo svesni da smo ponosni. U drugom koraku, treba da oduz-
memo svu snagu svom ponosu. Kako to radimo?
To ćemo uraditi tako što ćemo se sećati gluposti koje smo
radili. Sećaćemo se naših blamova. Sećaćemo se momenata
kada smo bili nedovoljni. ... I često ćemo ih se sećati. Zašto?
Jer ti naši blamovi mogu da nas spasu, od ove zamke, mogu
da nas drže prikovane, sa obe noge na zemlji... Naše gluposti
će nas sačuvati od zasede ponosa, i potpunog ludila koje za
njim sledi.” (Propoved od 20.5.2017: Zasede uma)
Međutim, čovek može da se uzoholi upravo zato što se poni-
zio i priznao svoje grehe. Elen Vajt objašnjava taj mehanizam:
Usiljena poniznost je hrana za gordi Ego 61
“Čovek sam po sebi nije u stanju da spozna svoje zablude.
“Srce je prevarno više svega i opako; ko će ga poznati.” (Je-
remija 17,9)
“Ustima se može priznavati siromaštvo duha, a da srce to ipak
ne prizna. Dok govorimo Bogu o svom duhovnom siromaštvu,
srce može da gori uobraženošću da je zbog svoje poniznosti
i uzvišene pravednosti dostojnije od drugih. Međutim, pravu
predstavu o svom stanju možemo steći samo na jedan način;
ako stalno gledamo u Hrista. Tako visoko mišljenje o svojoj
pravednosti ljudi imaju samo zato što ne poznaju Hrista. Dok
razmišljamo o Njegovoj čistoti i uzvišenosti tada tek u pravoj
svetlosti vidimo svoje slabosti, nedostatke i svoje siromaštvo.
Postajemo svesni da smo izgubljeni i beznadni, odeveni u
odeću samopravednosti, kao i svi ostali grešnici. Uviđamo da
se sopstvenom dobrotom i pobožnošću nikad ne bismo spasli,
već samo neizmernom Božjom milošću.” (Elen Vajt, Hristove
očigledne pouke, str. 159)
“Onaj koji kleči pred grešnim čovekom i prilikom ispovesti

otvara mu tajne misli i pobude svoga srca, ponižava svoje
ljudsko dostojanstvo i kvari svaku plemenitu pobudu svoje
duše. ... Njegove misli o Bogu svedene su na lik palog čoveka,
jer sveštenik stoji pred njim kao Božji predstavnik. To poni-
žavajuće ispovedanje greha čoveku predstavlja tajni izvor iz
koga je potekao veliki deo zala koja kvare svet i pripremaju
ga za konačno uništenje. Ipak, onome koji uživa da popušta
samome sebi, mnogo je ugodnije da priznaje svoje grehe smrt-
nom čoveku nego da svoje srce otvori Bogu. Ljudskoj prirodi
mnogo je lakše da se ispovedi nego da odbaci greh, mnogo
je lakše da muči svoje telo oblačenjem kostreti, koprivama i
lancima nego da razapne svoje telesne strasti. Zaista je težak
jaram koji telesno srce spremno da nosi da bi izbeglo da uzme
Hristov jaram.” (Elen Vajt, Velika borba, poglavlje 35)
Osoba koja nema sopstveno dostojanstvo, koja sramoti samu
sebe za vreme ispovesti, ne može da poštuje ni tuđu ličnost, ni
njeno sopstveno dostojanstvo. U trenucima iskušenja, pokazaće
spremnost i nju da sramoti, što vidimo na primeru voditelja “Re-
starta” kada sa rečima nepoštovanja govori o drugima ljudima:
“Jer šta je nego stoka, moram to da kažem, šta je nego stoka
muškarac, koji nakon ženinog ne, i dalje navaljuje, jer je umi-
slio da kada žena kaže ne da to znači da. Da li je čovek osoba
koji iz čiste bahatosti ponižava druge? Šta je nego zver osoba
koja rođenom detetu, koje ga najviše voli, koji čini sve da mu
udovolji i da ispuni njegova očekivanja, ne razgovara sa nji-
me tri meseca, da bi dokazao da je on glavni u kući?!” (M.L.
Insert iz propovedi od 27. maja 2017)
LJUDI KOJI ISPOVEDAJU GREHE SU GORI OD PROSEKA

Psihološka istraživanja potvrđuju da terapija međusobnim is-
povedanjem pomaže ako se za kriterijum poboljšanja analiziraju
ljudska osećanja. Ljudi se posle ispovesti zaista osećaju rastere-
ćenije i bolje. Međutim, ako se analizira statistika povraćaja ka
porocima ili kriminalu osoba koje se ispovedaju, otkriva se da
su gori od onih koji nisu išli na ispovedanje. Na primer, rezultati
istraživanja su otkrili da osobe koje pohađaju program Anoni-
mnih alkoholičara (koji je utemeljen na međusobnom ispoveda-
nju greha), jesu veći povratnici svojim porocima, nego osobe bez
ikakvog tretmana:
“Studija iz 1967. godine, kada je sudija nasumice odredio da
prestupnici pohađaju ili klinički tretman, ili tretman Anoni-
mnih alkoholičara (AA) ili da idu na grupu bez tretmana (kon-
trolna grupa), pokazala je: Nakon jedne godine, 68% u klinič-
Ljudi koji ispovedaju grehe su gori od proseka 63
koj grupi bilo je ponovo uhapšeno, u AA grupi je 69% bilo
ponovo uhapšeno, 56% je ponovo uhapšeno u grupi koja nije
primala nikakav tretman.” (A Controlled Experiment on the
Use of Court Probation for Drunk Arrests”. American Journal
of Psychiatry 124)
Isto tako, ako se analizira statistika kriminalnih psihopata koji
se posle tretmana vraćaju ka svojim prestupima (Rice, Harris, &
Cormier, 1992), tada se otkriva da su oni koji idu na tretman me-
đusobnog ispovedanja (Social Therapy Unit) gori od kontrolne
grupe koja nije išla na tretman (77% prema 55%).
“Psihopate u grupi za lečenje bili su skloniji da ponovo učine
isto krivično delo (Rice, Harris i Cormier, 1992). Ovaj na-
laz je objašnjen mogućnošću da su nove socijalne veštine,
koje su psihopate razvile u tretmanu, samo poboljšale njiho-
ve sposobnosti da manipulišu i kontrolišu druge (Harris and
Rice, 2006).” (Mary McMurran, Richard Howard, Persona-
lity, Personality Disorder and Violence: An Evidence Based
Approach)
Postoji samo jedan način na koji čoveku može da bude dobro,
a to je lična zajednica sa Bogom koja se ostvaruje u samoći od
drugih ljudi:
“A ti kad se moliš, uđi u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, po-
moli se Ocu svom koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno,
platiće tebi javno.” (Matej 6,6)
Zato, sama potreba osobe da svoj mir dobije van lične zajed-
nice sa Bogom, otkriva da ona mir nije našla u samoj zajednici
sa Bogom. Samim zadržavanjem potrebe za satisfakcijom osoba
otkriva da svoj problem sa Bogom nije rešila. Kada ljudi nisu
zadovoljni Bogom, jer ne ispunjavaju uslove prihvatanja (umi-
ranje svojim gresima), oni mir traže u raznim tehnikama, u koje
spada i tehnika ispovedanja greha drugom grešniku. Tehnike im
pružaju psihološku satisfakciju kojom oni samo ugušuju svest o
potrebi za Bogom i za reformom unutrašnjih motiva srca koja iz
susreta sa Bogom prirodno sledi. Dakle, psihološka satisfakcija
kroz ispovedanje greha donosi olakšanje onima koji se za svoje
grehe ne kaju, dok onima koji se iskreno kaju, ona niti treba, niti
imaju potrebe za njom. Oni će ispovediti greh samo onome kome
su greh učinili, kao što objašnjava Elen Vajt:
“Greh ličnog karaktera treba da se ispovedi samo Hristu, je-
dinom posredniku između Boga i čoveka. Jer “ako ko sagre-
ši, imamo zastupnika kod Oca, Isusa Hrista pravednika.” (1.
Jovanova 2,1). Svaki greh je uvreda protiv Boga i treba da se
ispovedi Njemu kroz Hrista. Svaki javni greh treba biti i javno
priznat. Nepravda počinjena bližnjem treba da se ispravi ono-
me koji je bio uvređen. Ako je bilo ko, ko traži zdravlje, kriv
za ogovaranje, ako je posejao neslogu u domu, kraju ili crkvi,
i podstakao otuđenje i neslogu, ako je bilo kojim pogrešnim
delom poveo druge u greh, ove stvari bi trebalo da se ispovede
pred Bogom i pred onima koji su bili uvređeni. “Ako prizna-
jemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe
naše, i očisti nas od svake nepravde.” (1.Jovanova 1,9).” (Elen
Vajt, CCH 304.4)
SVEST O GRESIMA DRUGIH KAO HRANA ZA SOPSTVENU
NEČISTU SAVEST
Ljudi koji imaju nepobeđene grehe, a koje iskreno čeznu da
pobede, prirodno čeznu za ohrabrenjem koje nalaze u iskustvu
drugih koji su te iste grehe pobedili. Ali, ukoliko oni svoje grehe
ne nameravaju da odbace, oni čeznu za iskustvom tuđeg neuspe-
ha da bi tako opravdali sopstveni neuspeh. U programu 12 ko-
raka GK vidimo izvor uteha i mira, koji mentor (sponzor) pruža
ispovedniku priznanjem da je i on sam iste grehe činio:
“Jedan polaznik je to rekao ovako: “Moj sponzor mi je dao
mnogo pohvalnih povratnih informacija i nijednom nije izneo
kritiku. Stalno je govorio “I ti takođe?” To je značilo da je i
on učinio puno istih stvari kao ja! Kada sam završio, rekao
mi je: “Pa John, sve što si podelio (ispovedio, prim.autora) ja
sam čuo ranije. Ništa nisi rekao što ranije nisam čuo od mojih
drugih sponzora.” Bio je to teret koji nosi svu osudu, krivicu i
strah. Džeri je bio moj sponzor, ali znam ljude koji su koristili
Svest o gresima drugih kao hrana za nečistu savest 65
Sveštenike, Rabine, Mule, savetnike itd.” (Radna sveska za 5.
korak, Program 12 koraka GK, 35)
Ako osoba sebe ohrabruje neuspehom drugih ljudi, umesto
njihovih pobedama, šta nam još otkriva o namerama te osobe,
nego da ona želi i dalje da ostane pod vlašću greha?!
Kako su autoritet Hrista zamenili sa svojim Ja, i pozive Sveto-
ga Duha sa željama svog grešnog srca, ti ljudi pokazuju izraženu
sklonost da svaku svetost ispravnog života proglase glumom i
licemerstvom, jer tumače tuđe postupke motivima sopstvenog
grešnog srca. Da su sami imali iskustvo pobede nad svojim isku-
šenjima, prepoznali bi i u tuđem iskustvu pobedu. A kako to
iskustvo sami nemaju, žele da zavare svoju savest idejom da po-
beda nije moguća, i da svaki uzor koji ih poziva na takvu pobedu
obezvrede.
Koji je najlakši način da osoba obezvredi uzvišeni ukor za
sopstvenu savest?
Tumačenjem uzvišenih postupaka kroz motive sopstvenog
nepreporođenog srca.
Mehanizam projekcije kada se postupci svetih biblijskih lič-
nosti tumače kroz kvarne motive sopstvenog srca, nalazimo više
puta u knjizi “Granice”. Tako, na primer, pojam Jakovljeve borbe
sa Bogom, zastupnici Duhovne formacije ne shvataju kao po-
jam pokoravanja volje Bogu, već pojam borbe pridaju čovekovoj
grešnoj prirodi, kao da je Jakov navodno imao “agresivan” ka-
rakter (Granice, 63).
Dok otvoreni kritičari hrišćanstva često projektuju biblijskim
ličnostima grešan karakter da bi tako imali izgovor da odbace
Sveto pismo kao da ono zastupa i promoviše zlo, istu projekciju
greha čine i mnogi hrišćani, da bi krivim interpretiranjem Sve-
tog pisma opravdali iste grehe kod sebe.
Umesto da mir ostvare usklađivanjem života sa uzvišenim
kriterijumima koji zahtevaju reformu njihovih grešnih srca, oni
mir svoje savesti ostvaruju tako što uzvišene zahteve Svetog pi-
sma obezvređuju i unižavaju dok oni ne postanu tako niski, da
mogu da ih ispune snagom sopstvene grešne prirode. Da bi spre-
čili progonstvo i umirili savest svojih slušalaca, savremeni otpali
protestantski propovednici često otvoreno naglašavaju kako svo-
je grehe ne uspevaju da pobede i da im je Isus darovao slobodu,
ne od bezakonja, već od samog zakona. Tako stiču autoritet kod
svojih slušalaca, jer im pružaju umirenje savesti koja ih poziva na
reformu. Neobraćeno ljudsko srce, umesto da gleda iznad sebe,
kroz otkrivenje Božjeg karaktera koje će ga osvedočiti o potrebu
za unutrašnjom reformom, ima potrebu da gleda ispod sebe, da u
tuđim gresima nađe izgovor za sopstvene grehe.
Jedan poznati kritičar programa 12 koraka je zapazio teme-
lje potrebe polaznika 12 koraka da jedni drugima priznaju svoje
grehe:
“Što je jadnije društvo koje mogu sebi da naprave i da se
njime okruže u zajedništvu, sigurnije se osećaju dok žive u
svojem sopstvenom zlu i dok čuvaju nevoljnost da se suoče
sa istinom o sebi, koja im je potrebna kako bi se probudili i
oporavili. Upravo je to kao kada se lopovi druže sa lopovima,
ili kanibali koji žive u zajednici drugih kanibala - bez obzira
na to koliko duboko potonu, postoji uvek neko u istom čamcu
koji će opravdati to njihovo mizerno egzistiranje.” Daniel J.
Schvarzhoff (http://recoveredalcoholic.blogspot.com)
Zastupnici duhovne formacije očajnički žele da predstave da
pobeda nad grehom nije moguća i zato svaki uzvišen primer po-
bede nad grehom žele da obezvrede tvrdnjom da je reč o lice-
merstvu ili legalizmu, projektujući time nesvesno principe svoje
sopstvene zaludne duhovne borbe. Oni se ponašaju upravo onako
kako je u Mudrostima Solomunovim opisano ponašanje bezbož-
nika prema pravedniku:
“Postavimo zasedu pravedniku jer nam smeta i protivi se na-
šem ponašanju, prebacuje nam prestupe protiv Zakona i na-
pominje kako izdadosmo svoju nauku. On je ukor utelovljeni
našim mislima, sama njegova pojava tišti našu dušu. Život
njegov nije kao u ostalih i njegovo je ponašanje nastrano. ...
Zato ga iskušajmo porugom i mukom da istražimo blagost
njegovu i da prosudimo strpljivost njegovu.” (Mudrosti 2,19-
21, Septuaginta)
Nečista savest je pokretačka snaga koja stoji iza progonstva
svakoga ko uznemirava nečistu savest.
U razredu jedne srednje škole svi učenici su bili ovisnici du-
vana osim jednog jedinog učenika. Neprestano su ostali učenici
vršili pritisak na njega da i on zapali cigaretu i da povuče dim.
Ali bezuspešno. Jednoga dana su ga fizički okružili i pretili da
povuče dim. Kako on nije na to pristajao, unakazili su mu lice
užarenom cigaretom. Ljudi nečiste savesti mogu biti vrlo agre-
sivni i nasilni prema onome ko je ukor za njihovu savest.
Setimo se uzroka zašto je Kajin ubio Avelja: “I za koji ga
uzrok zakla? Jer dela njegova behu zla, a brata mu pravedna. Ne
čudite se, braćo moja, ako svet mrzi na vas.” (1.Jovanova 3,12-13)
Isus Hristos nam je izneo jednostavan test naše interpretacije
Jevanđelja:
“Teško vama kad stanu svi dobro govoriti za vama; jer su tako
činili i lažnim prorocima očevi njihovi.” (Luka 6,26)
Ako pričama koje su ugodne telesnom srcu i liberalnim življe-
njem umirujemo savest drugih, ljudi će o nama dobro govoriti,
što znači da vršimo ulogu drevnih lažnih proroka. Ali, ako pro-
povedamo onu istinu koja je odgovor na iskušenja koja ljudi ima-
ju, njihova savest će se pokrenuti u borbu, bilo protiv sopstvenih
greha, bilo protiv nas, jer smo uznemirili njihov duh uputivši im
poziv na reformu.
Duh progonstva prati svako propovedanje istine koja zahteva
odricanje, jer oni koji ne krenu u rat sa sobom i svojim gresima,
kreću u rat protiv onih koji su ih ukorili za njihove grehe.
Pojedini svoj duh progonstva izražavaju kroz negiranje prime-
ra uspešnog hrišćanskog života, tvrdeći da ne žele da veruju da
među nama koračaju sveci, praveći paralelu sa svecima tradicio-
nalnog hrišćanstva. Oni pojam uzora zamenjuju sa pojmom ido-
la. Katolički i pravoslavni sveci nisu uzori koji svojom pojavom
ukoravaju grehe drugih, već nemi i nepokretni idoli nemoćni da
ukore grehe srca. Oni pružaju masi vernika onu istu psihološ-
ku utehu koju aktivno pruža grupa za podršku, koja ne sme da
ukori, već koja svojim savetima i izazvanim emocijama umiruje
savest i ugušuje potrebu ljudskog srca za unutrašnjom reformom.
Nekada se može čuti iz usta protestantskog propovednika
kako želi sebe da predstavi kao velikog grešnika, da se ljudi za
njega ne bi vezali, jer ne želi da gradi kult kao da je neki svetac.
Ali njegovo otvoreno ispoljavanje grešnosti ga upravo čini popu-
larnim među vernicima i pravi od njega idola, jer vernicima od-
govara osoba koja ih ne ukorava ispravnim pravednim životom.
Pravi sveci ne mogu da budu omiljeni, i da grade kult, kao što ni
prorok Ilija nije bio u narodu omiljen, niti je imao kult.
Zašto je loše videti u drugima svetog čoveka, pravednika koji
uspešno pobeđuje svakodnevna iskušenja?
Čućemo odgovor: “Zato što se tada sam čovek oseća grešno
i slabo!”
Pa zar se u svetlosti Božjeg lica čovek već ne oseća grešnim
i slabim?
Ako je naša predstava o Bogu ispravna, dok gledamo u Hri-
sta mi ćemo se osećati kao najgrešniji ljudi na svetu. Ali to ne
znači da ćemo tada živeti grešno. Svest o našoj grešnosti će nas
tada držati zalepljenim za Hrista. U Njemu ćemo naći odgovor
na svaku potrebu svoje duše za oproštenjem, reformom srca i
isceljenjem. Zadržavši svest o sopstvenoj grešnosti, mi se više
nećemo oslanjati na sopstvenu prirodu, i zato ona više neće imati
moć nad nama, dokle god se budemo uzdali u silu koja je iznad
nas samih i koja nam dolazi od Boga.
Ko se oslanja na Boga, dobija od Boga snagu kojom živi
ispravno, dokle god se na sebe ne oslanja. Ali osoba koja nije u
miru sa Bogom, zbog nečiste savesti ima jaku potrebu da se ose-
ća da je pravedna, i zato joj smeta svaki primer pravednosti koji
je iznad nje, jer rezultuje time da se ona tada oseća da je grešna.
Dakle, sam fakat da nekim ljudima smeta kada vide pravednost
u drugome, umesto da se njoj raduju, otkriva njihov problem sa
sopstvenom savešću.
Da bi ugušili glas savesti, ljudi imaju potrebu da svaki uzvi-
šen uzor obezvrede, te da pažnju svog uma spuste sa uzvišenog
Hristovog primera, ka primeru grešenja drugih ljudi.
Kada je krajem XIX veka u protestantskim narodima deka-
dencija uzela tolikog maha da Sveto pismo više nije bilo autoritet
života, više nije bilo moderno govoriti o sebi kao grešnome. Čim
je zamro duh dotle poznate protestantske samokritičnosti, poja-
vio se rasizam i vaskrsla je potreba za žutom štampom. Mno-
gi prosvetiteljski časopisi, koji su dotle ukoravali grehe naroda,
transformisali su se u trač štampu. Vaskrsao je duh ogovaranja
i tračarenja. Kafane i saloni koje su bila mesta za samokritičku
diskusiju o životnim pitanjima, pretvorila su se u mesta za zaba-
vu. Prijateljska kritika se počela smatrati nepristojnom, pojmovi
greha i krivice su izgnani iz svakodnevnog žargona i zamenjeni
svojim eufemizmima. Takav duh je prožeo otpali protestantizam
a takođe i novonastali ateizam. U mraku tuđih greha ljudi se
osećaju pravednije nego u svetlosti Božjeg lica.
Isti efekat zavaravanja sopstvene savesti se postiže javnim
ispovedanjem ličnih greha, bilo da ga čuju neprijatelji Jevanđe-
lja, bilo navodni prijatelji Jevanđelja kojima će svest o gresima
drugih ljudi, a najviše propovednika pružati izgovor da taj greh
ponove kada sami budu bili u iskušenju.
Koliko je važno da propovednik Jevanđelja bude svojim živo-
tom uzor i ukor za grehe drugima i koliko je štetno javno prizna-
nje greha od samih propovednika, Elen Vajt objašnjava sledećim
rečima:
“Neki koji tvrde da su Bogom pozvani da propovedaju Nje-
govu Reč poriču svoju veru svojim svakodnevnim životom.
Oni iznose narodu značajne istine; ali ko je ganut i osvedočen
tim istinama? Ko uviđa svu odvratnost greha i neophodnost
pokajanja? Slušaoci znaju da će ti isti koji im danas propove-
daju, sutra biti prvi koji će im se pridružiti u zadovoljstvima,
veselju i lakomislenosti. Svojim uticajem kad nisu za propove-
daonicom oni umiruju savest nepokajanih ... Oni se bezbrižno
uspavljuju na samoj granici večnog sveta. Na njihovim halji-
nama naći će se krv izgubljenih duša.” (5T, 190)
“Pokazano mi je da mnoge ispovesti nisu trebale nikada biti
izrečene da ih čuju smrtnici; jer rezultat je takav, kakav ogra-
ničeno rasuđivanje smrtnih bića ne može da shvati. Semena
zla su posejana u umovima i srcima onih koji čuju, i kada oni
budu u iskušenju, ova semena će proklijati i doneti plod, i isto
tužno iskustvo će biti požnjeveno, zato što, misle oni koji su u
iskušenju - “Ovi gresi ne mogu biti tako tragični; zar oni koji
su se ispovedili, dugogodišnji hrišćani, ne rade ove iste stva-
ri?” Na taj način otvoreno priznanje tajnih greha u skupštini
postaje miris smrti za smrt, a ne miris života za život. Nadam
se da niko neće i dalje misliti da se Božje odobravanje može
zadobiti ispovedanjem greha ljudskim bićima ili da u tome
ima neke naročite vrline. ... Svoje tajne grehe ispovedite samo
pred Bogom. Zablude i zastranjivanja svoga srca priznajte
Onome koji savršeno zna kako treba da tretira vaš slučaj. Ako
ste učinili nešto nažao svom susedu, priznajte mu svoj greh
i nadoknadite mu pričinjenu štetu. ... Niko od ljudi ne može
vas razrešiti od krivice greha niti očistiti od bezakonja. Isus je
jedini koji vam može dati mir. U svojoj beskrajnoj ljubavi On
je i samog sebe predao za vas.” (T5 645, 649, 1889)
POTREBA ZA SAMOKRITIČKOM ANALIZOM
Iskušenje većine vernika je samoobmana, u kojoj se ljudi osla-
njaju na sebe i slede motive svoje grešne prirode, misleći da se
uzdaju u Boga i zavaravajući sebe da ih pokreće nesebična bo-
žanska ljubav. Zato je potrebno da svim imamo zdravu emociju
straha i zdrave savesti koja će nas podsećati na potrebu odgovor-
nog preispitivanja sopstvenog uverenja pred Bogom: “Početak
mudrosti je strah Gospodnji.” (Psalam 111,10). Ako nam je istina
zaista važna, nećemo se oklevati da je izložimo kritici različitih
mišljenja: “Izbavljenje je u mnoštvu savetnika.” (Priče 24,6) U
mnoštvu savetnika ćemo svakako naići na različite stavove, pa
ćemo zato morati da na sebi zadržimo odgovornost da sami za-
Potreba za samokritičkom analizom 71
ključimo na osnovu smisla rečenoga šta je ispravno. No, Duhov-
na formacija je iz katoličanstva unela u protestantizam oslanjanje
na jednog čoveka koji misli umesto nas samih i sa kojima se ne
raspravlja.
Zastupnici programa 12 koraka Anonimnih alkoholičara (ute-
meljenih na knjizi “Granice”), smatraju da je jedno od pravila
grupe za podršku, “da nema dijaloga”, “nema popravljanja
drugih”, “nema moralisanja” i sl. Za njih, ne postoji ispravno
ukoravanje greha, veće je je svako ukoravanje greha - lažno mo-
ralisanje. Filozofija knjige “Granice” obeshrabruje kritičko pre-
ispitivanje i razmišljanje koje je posledica rasprave sa onima koji
misle drugačije:
“Osobe sa zdravim granicama će biti i dalje izložene “napa-
du” kritika, pokušaju manipulacije, kontrole od strane dru-
gih ljudi, ali će im granice omogućiti da oni sva ta sredstva
manipulacije i kontrole zaustave na granici, da to ne prodre
do njih i da ih ne poremeti i ne pomeri njihov doživljaj samih
sebe. Kada se zaustave te metode manipulacije, mi se više ne-
ćemo osećati primoranim da razmišljamo, da se osećamo i
ponašamo onako kako to drugi očekuje od nas. Unutrašnja
granica - štiti misli, osećanja i ponašanje i održava ih funkci-
onalnima. Unutrašnja granica kojom mi dozvoljavamo ili ne
dozvoljavamo određenim stvarima, komentarima, sarkazmi-
ma da nas dotakne i potpuno poremeti našu realnost ili da se
jednostavno samo odbije, da to bude zaustavljeno. To je kao
pancir koji nam omogućava da se vrlo svesno zaštitimo od
izjava, ponašanja i osećanja drugih ljudi, ali i da dozvolimo
da dobre stvari uđu i promene našu realnost.” (M. L. Objaš-
njenje knjige “Granice”)
Osobom se može manipulisati samo preko nepobeđenih sla-
bosti njenog sopstvenog karaktera, tako da ako želimo da izbe-
gnemo manipulaciju, to nećemo postići postavljanjem granica,
već pokajanjem za one grehe preko kojih možemo biti izmanipu-
lisani: pokajanjem za sebičnost, sujetu, gordost, kukavičluk, itd.
Ako smo podložni manipulaciji, to znači da zadržavamo svoje
grehe u svom srcu preko kojih smo podložni manipulaciji. Dakle,
izvor naše izmanipulisanosti je u nama, u našoj grešnoj prirodi,
a ne spolja.
Najveća opasnost ovakvog licemernog straha od manipulacije
jeste zapravo izgovor koji u tom strahu osoba ima za zatvaranje
očiju pred kritičkim mišljenjem koje bi je sprečilo da shvati čitav
skup zabluda Duhovne formacije i same “Granice”. Prirodno lju-
di imaju iskušenje da postave granice koje će ih sprečiti da čuju
istinu koja se njihovoj paloj prirodi ne sviđa. Kada je apostol
Stefan pred svoju smrt iznosio istinu spasenja, reakcija slušalaca
je bila sledeća “A oni povikavši iza glasa zatiskivahu uši svoje, i
navališe jednodušno na nj.” (Dela 7,57), a zatim su ga ubili.
Za razliku od zagovornika Duhovne formacije koji tabuizi-
raju svako preispitivanje, i koji svaku kritiku shvataju lično, pro-
glašavajući je govorom mržnje, duh izvornog protestantizma se
ne plaši kritičkog ispitivanja, već je upravo utemeljen na njemu.
Jedan od najvećih protestantskih teologa Paul Johannes Tillich
(1886 - 1965) tvrdi:
“Proročki duh počinje ne kritikom društva već samokritično-
šću. Biti Protestant znači biti samokritičan... Protestantizam
ne može želeti monopol ili totalitarnu kontrolu. Ljudska pri-
roda je takva kakva jeste; Protestantizam traži spoljnu kritiku
radi svog sopstvenog zdravlja.” (John Leith, Pilgrimage of a
Presbyterian, p. 328.)
Nema čega da se bojimo ako zastupamo istinu. Samo osoba
koja je u zabludi, plaši se da svoja shvatanja izloži tuđoj kritici:
“Istina nebeskog porekla suproti se sotoninim lažima i sigur-
no će pobediti ... Protivljenja i otpor samo su sredstva pomoću
kojih se istina ističe što bolje i jasnije... Što se više govori
protiv istine, ona će utoliko jasnije blistati. Na taj način po-
lira se dragocen metal. Svaka reč klevete izgovorena protiv
istine, svako pogrešno predstavljanje njene vrednosti, probu-
đuje pažnju i izaziva na dublje istraživanje spasonosne istine.
Tako istina postaje još više poštovana. Njena lepota i vrednost
Potreba za samokritičkom analizom 73
postaje sve veća kada se izloži detaljnom ispitivanju sa svake
tačke gledišta.” (EGW, Manuscript 8a, 1888.)
“Ljudi su zadovoljni svetlošću koju su već primili iz Božje
reči i obeshrabruju svako dalje istraživanje Pisma. Oni postaju
konzervativni i žele da izbegnu diskusiju. Činjenica, da među
pripadnicima naroda Božjeg nema nikakvih kontraverzi ili ži-
vog raspravljanja ne treba da se uzima za dokaz da se svi čvr-
sto drže zdrave nauke. Naprotiv, ima razloga da strahujemo
da oni ne uočavaju jasnu razliku između istine i zablude. ...
Kada se ne započinju nova pitanja istraživanjem Pisma, kada
se ne javljaju nikakve razlike između mišljenja koja će pokre-
nuti ljude da istražuju Bibliju sami za sebe da bi bili sigurni
da imaju istinu, tada se mnogi, kao i u drevna vremena, drže
tradicije i ne znaju šta obožavaju. ... I postoji mnogi u crkvi
koji uzimaju zdravo za gotovo da znaju šta veruju, ali, dok se
ne pojave kontroverze, oni nisu svesni sopstvene slabosti. ...
Raspravljajte, raspravljajte, raspravljajte! ... U susretu sa pro-
tivnikom, naš najusrdniji napor treba da bude da predstavimo
temu na takav način da probudi uverenje u njegovom umu,
umesto da tražimo da on samo poveruje verniku.” (EGW, Slu-
ge Jevanđelja 298-299)
“Čujemo kako se neko žali: ‘O, tako sam osetljiv, ne mogu
podneti ni najmanju zamerku!’. Kad bi takva lica htela da
kažu pravo stanje stvari, ona bi rekla: ‘Toliko sam samovo-
ljan, toliko sam samopouzdan, toliko sam ohol, da neću da me
ko savetuje; imam pravo da verujem i da govorim kako mi se
svidi!’ ... Oni su udaljeni od Boga, a ipak su veoma zadovoljni
svojim životom, iako se Bog gnuša njihovog ponašanja. Takva
vrsta ljudi će se uvek boriti protiv uputstava Duha Božjeg, a
naročito protiv ukora. Oni ne žele da ih neko uznemirava.”
(EGV Svedočanstva 3, 239)
U devetnaestom veku protestantski mislioci i sveštenici su
upozoravali da će se blagoslov demokratije uskoro pretvoriti u
anarhiju, a anarhiju u totalitarizam, ako bi se svetlost proročke
samokritike bude ugasila. Obratimo pažnju i na upozorenja Da-
nijela Dorčestera (1827-1907) hrišćanskog pisca iz druge polovi-
ne XIX veka:
“Dok su slavili američku demokratiju i materijalni progres,
Dorčester i Strong su brinuli za implikacije ovih vrednosti.
Oni su veličali demokratiju ali su upozoravali da demokratija
koja nije propraćena moralnim obuzdavanjem će se survati
u anarhiju. Oni su se radovali materijalnom progresu, ali su
upozoravali na materijalizam. Zato što je Amerika bila skup
principa koji su tek trebali da se realizuju, lojalni Amerikan-
ci nikad nisu smeli da ostanu u stanju samozadovoljstva. U
duhu puritanske jeremijade (upozoravajućeg poziva na preis-
pitivanje i pokajanje) oni su trebali da se bave neprestanom sa-
mokritičnošću i pokajanjem kao sredstvima opšteg ponovnog
posvećenja sudbini Amerike.” (Jonathan D. Sarna, Minority
Faiths and the American Protestant Mainstream)
LICEMERNA SAMOKRITIKA BEZ ANALIZE

Često su plodov krivog verovanja tako drastični da i njihovi
zastupnici bivaju primorani da ih osuđuju. Ali, budući da zadrža-
vaju izvor zla u svom krivom verovanju, ta njihova samokritika
je licemerna.
Na primer, katolički sveštenik će svoje vernike pričom o pa-
klu da optereti krivicom kao motivom verske revnosti, a onda
će kod istih vernika da ukori čitav skup slabosti koje su priro-
Licemerna samokritika bez analize 75
dan rezultat opterećivanja krivicom. To su slabosti sumnjičavosti
(straha od zavere), licemerstva, projekcije, sklonosti ka lažnom
moralnom osuđivanju, tračarenju i ogovaranju.
Pravoslavni sveštenik će isto tako pokazati sklonost da pričom
o verskim i nacionalnim vrednostima, pobudi kod svojih vernika
versku i nacionalnu gordost, a da onda će licemerno da citira Isu-
sove reči “Ljubite neprijatelje svoje”. Zašto je to licemerno? Zato
što osoba koja je otrovana gordošću, zbog same gordosti postaje
preosetljiva, uvredljiva i agresivna. Ona prirodno generiše suko-
be i sa svojim najbližim prijateljima, pa je iluzorno očekivati da
može da voli neprijatelje.
Savremeni protestantski ili karizmatski propovednik će biti
suočen sa izraženom emotivnom labilnošću svojih vernika, i
zato će biti sklon da drži propovedi u kojima će da naglašava
kako vernici treba razum da stave iznad osećanja, a ne da njiho-
va osećanja vladaju njihovim razumom i ponašanjem. No, takva
samokritika labilnosti vernika je licemerna i potpuno besplodna,
kada se ima na umu da su zahtevi Božjeg zakona zanemareni.
Naime, ako sebičnost ljudskog srca nije ukorena zakonom, čo-
vek će prirodno biti rob svojih osećanja. Dokle god njime vlada
nepobeđena sebičnost, bez obzira koliko se trudio da svojom vo-
ljom drži svoja osećanja pod vlašću svog razuma i svoje volje, ta
sebičnost će ga držati robom osećanja.
U duhovničarskim zajednicama se može čuti propovednik
kako sa propovedaonice energično uzvikuje: “Ako će ljudi ovde
da dolaze samo zbog čuda, bolje da ne dolaze!” Takva samo-
kritika je takođe licemerna, zato što je potreba za čudima kao
dokazom izmirenosti vernika sa Bogom, prirodna potreba mno-
gih vernika koji nisu u miru sa Bogom zbog svog nepokajanja za
svoje grehe. Kako zbog svog nepokajanja ne mogu da budu zado-
voljni jednostavnom verom u Boga da ih prihvata, oni spuštaju
pogled vere sa Hrista ka sebi samima, i u čudima, osećanjima,
lažnim duhovnim darovima i drugim znacima traže dokaz da su
navodno sa Bogom.
U protestantskim zajednicama u kojima vernici traže spase-
nje jedni u drugima, u osećanju međusobne bliskosti i familijar-
nosti, propovednici će često da drže propovedi protiv preljube,
ne shvatajući da su masovne preljube među vernicima prirodan
plod preterane međusobne bliskosti vernika i njihovog usmerenja
jednih prema drugima, umesto ka Bogu. Oni pogrešno nazivaju
pojmom ljubavi osećanje međusobne bliskosti i tako sami navode
jedni druge na greh preljube.
Zastupnici duhovne formacije će kritikovati raznorazne plo-
dove svog nesahranjenog velikog Ja - izraženu emotivnu ranji-
vost i sujetnu uvredljivost, kao i sve plodove traženja spasenja u
tehnikama, ali je takva kritika licemerna, kada se ima na umu da
tabuiziraju svako preispitivanje i izlaganje svog verovanja kritič-
kom mišljenju, iz straha od raskrinkavanja svojih zabluda i gu-
bitka svog lažnog mira. Umesto da uzrok svog neuspeha u borbi
protiv iskušenja vide u svom neispravnom verovanju, koje ih na-
vodi da se oslanjaju na sebe umesto na Boga, oni pokušavaju da
za svoj neuspeh okrive neprijatne okolnosti.
KRITIČKI OSVRT NA KNJIGU DŽEKA FELTONA
“TOKSIČNA VERA”
Verska revnost utemeljena na motivima grešne prirode i ne-
čiste savesti prirodno donosi svoje loše rodove koje vernici ne
mogu da ospore. Tada bi bilo razumno da preispitaju svoje vero-
vanje, jer je Isus Hristos, govoreći o zastupnicima pogrešnog ve-
rovanja - lažnim prorocima, objasnio da krivo verovanje donosi
loše rodove života:
“Po rodovima njihovim poznaćete ih. Eda li se bere s trnja
grožđe, ili s čička smokve? Tako svako drvo dobro rodove
dobre rađa, a zlo drvo rodove zle rađa. Ne može drvo dobro
rodova zlih rađati, ni drvo zlo rodova dobrih rađati. ... I tako
dakle po rodovima njihovim poznaćete ih.” (Matej 7,16-20)
Zato rešenje problema svake poročnosti i grešenja jeste u tome
da ljudi upoznaju Boga u pravom svetlu. Vernici čija vera ne do-
nosi dobar rod, treba da preispitaju svoje verovanje i da odbace
Kritički osvrt na knjigu Džeka Feltona “Тoksična vera” 77
zablude koje ih ometaju u pobedi nad životnim iskušenjima. Ali
umesto da preispitaju svoje verovanje u svetlosti Božje reči i od-
bace njegove zablude, Duhovna formacija ih navodi da za svoj
neuspeh u borbi protiv poroka optužuju druge ljude i neprijatne
životne okolnosti koje su drugi ljudi prouzrokovali.
U Duhovnim vežbama Ignacija Lojole nalazimo usmeravanje
čoveka da se bavi prisećanjem događaja iz celokupnog sopstve-
nog života, a takođe i praroditeljskim grehom:
“Prva tačka je istraživanje u kojem se gresi čovekovog ce-
lokupnog života vraćaju u sećanje; osoba prolazi korak po
korak i ispituje nekoliko godina i prostore vremena. U ovo-
me nam pomaže trostruko sumiranje: 1. mesta na kojima smo
živeli, 2. razne vrste odnosa koji smo imali sa drugima i 3.
različite vrste dužnosti ili zanimanja u kojima smo bili anga-
žovani.” (Duhovne vežbe Svetog Ignacije Lojole, 33)
“Druga stvar jeste da vežbamo iste tri moći u vezi sa gre-
hom naših prvih Roditelja, ... koji ćemo preći sećanjem, koliko
dugo su snosili kaznu zbog toga; koliko velika pokvarenost je
napala ljudsku rasu, koliko hiljada ljudskih bića je bačeno u
pakao.” (Duhovne vežbe Svetog Ignacije Lojole, 29-30)
Program 12 koraka GK u prvom koraku traži od polaznika
da istraži probleme na poslu ili u odnosu na drugim ljudima kao
uzroke svoje poročnosti (Journey to Wholeness - Twelve Step
Recovery, step 1, page 14). Kao koren čovekove grešnosti (poroč-
nosti i zavisnosti), ne ukazuje se na odvojenost čoveka od Boga,
već na traume iz detinjstva:
“Druga komponenta u našem inventaru je otkrivanje korena
naših zavisnosti i kozavisnosti. U većini slučajeva, to znači da
moramo da ispitamo svoje detinjstvo. Koje potrebe nisu ispu-
njene tokom tih godina? Koja negativna iskustva ili poruke
o sebi smo apsorbovali u disfunkciji naših porodica? ... Koje
naše zavisnosti ili kontrolisana ponašanja izgleda da idu za-
jedno sa ovim prazninama u našoj prošlosti? “ (Radna sveska
za 4. korak, Program 12 koraka GK, 14)
U knjizi “Toksična vera”, njen autor Džek Felton navodi čitav
skup loših rodova Duhovne formacije koje kritikuje nazivajući ih
pojmom toksičnosti. Polazeći od iskustva takozvani evanđeoskih
hrišćana kojima sam pripada, on zaključuje da svaki čovek ima
neke simptome toksične vere, i da treba da ih prepozna da bi ih
eleminisao. Naravno da kidanjem plodova sa drveta, samo zlo
drvo neće prestati da rađa zao plod. Neće ništa pomoći ako u sta-
re mehove sipamo novo vino. Duhovna građevina, sazidana na
pesku, umesto na Steni, u prvom sledećem iskušenju ponovo će
se srušiti. Mi naše verovanje donosi loš rod, mi treba da ga preis-
pitamo i ispravimo, a ne da se borimo protiv njegovih simptoma.
Oni će sami nestati kada naš duhovni izvor bude bio čist.
“Eda li može izvor iz jedne glave točiti slatko i gorko? Može
li, braćo moja, smokva masline rađati ili vinova loza smokve?
Tako nijedan izvor ne daje slane i slatke vode.” (Jakov 3,11-12)
Kritika loših rodova vere koju zastupa knjiga “Toksične vera”
je licemerna zato što ne povezuje uzrok sa posledicom, jer ne
ukorava zablude otpalog protestantizma i Duhovne formacije
koje su izvor takvih rodova, već kao uzrok loših rodova vere,
pored trauma iz detinjstva (o čemu smo već govorili) navodi i
stroge roditelje, životno razočarenje, nezadovoljene neduhovne
potrebe i nisku čovekovu svest o sopstvenoj vrednosti i veličini.
DA LI SU STROGI RODITELJI KRIVI?
Tačno je da strogi roditelji mogu svojim krivim primerom da
detetu pruže krivu predstavu o Bogu kao kakvom tiraninu koji
mrzi grešnike. Ali tačno je da i liberalno vaspitanje dece rezultu-
je kod te dece izopačenom savešću koja ih navodi da svaku razu-
mnu kritiku njihovih hirova shvate kao izraz tiranije i mržnje od
strane autoriteta. Kod razmažene dece bi statistika jasno mogla
da pokaže da su ona deca koja su od roditelja kritikovana što
kradu novac više sklona depresiji od onih koja takvu verbalnu
“torturu” ne primaju.
No, bez obzira o kakvim lošim uticajima je reč, faza adoles-
centnog osamostaljivanja od roditelja, osoba formira samostal-
Da li su strogi roditelji krivi? 79
no razmišljanje i odlučivanje, prožeto željom da se sve naučeno
preispita. Takođe, Sveti Duh kroz Sveto pismo i kroz pravedne
primere drugih ljudi, kao i kroz lično iskustvo, otkriva čoveku
ispravno poimanje Božjeg karaktera. Zato čovek ima slobodu da
između dobrog i lošeg uticaja izabere dobar uticaj i da uspostavi
ličnu zajednicu sa Bogom. Niko nema izgovora da i dalje zastupa
predstavu o Bogu kao kakvom tiraninu kada mu Sveti Duh ce-
log veka otkriva suprotnu predstavu o Bogu, kao Bogu koji voli
grešnika, a ne voli greh.
No, ljudi koji zaista nisu izmireni sa Bogom, jer svoje grehe
ne žele da odbace, imaju realnu predstavu o “maču osude koji
bdi nad njihovom glavom”. Oni svesno ili podsvesno znaju da
ih zbog njihovog nepokajanja čeka večna smrt. Njima smeta što
njihova savest jeste realno uznemirena, i umesto da se pokaju za
svoje grehe, oni pokušavaju da iskrive predstavu o Bogu tako što
iz nje izbacuju svaki elemenat njegove pravednosti i ukora Bož-
jeg zakona za njihove sopstvene grehe.
Oni žele sebe da uvere da nisu pod Božjom osudom zbog svog
nepokajanja i pokušavaju da za svoj realan strah od večne smr-
ti optuže, ne sebe zbog svog nepokajanja, već roditelje i njihov
ranije možda zaista surov odnos prema njima. Pod krivom pred-
stavom o Bogu koja je posledica strogosti roditelja, oni misle na
predstavu o Bogu kroz Njegov zakon. Zato što su u stanju nepo-
kajanja, njihova srca se ne raduju zahtevima Božjeg zakona kao
otkrivenju Božjeg karaktera, već u zahtevima zakona vide sen
Božjeg suda.
“Bezbožnik se muči svega veka svog, i nasilniku je malo go-
dina ostavljeno. Strah mu zuji u ušima, u mirno doba napada
pustošnik na nj. Ne veruje da će se vratiti iz tame, odsvuda
priviđa mač. Tumara za hlebom govoreći: Gde je? Zna da je
za nj spremljen dan tamni. Tuga i nevolja straše ga, i navaljuju
na nj kao car gotov na boj.” (O Jovu 15,20-24)
“Nego će ti Gospod dati onde srce plašljivo, oči iščilele i dušu
iznemoglu. I život će tvoj biti kao da visi prema tebi, i plašićeš
se noću i danju, i nećeš biti miran životom svojim. Jutrom ćeš
govoriti: Kamo da je veče! A večerom ćeš govoriti: Kamo da
je jutro! Od straha kojim će se strašiti srce tvoje.” (5.Mojsijeva
28,65-67)
Apostol Pavle objašnjava da samo osobe koje žive po duhu, a
ne po telu, nisu pod osudom zakona:
“Ako li vas duh vodi, niste pod zakonom. A poznata su dela
telesna, koja su preljubočinstvo, kurvarstvo, nečistota, besra-
mnost, idolopoklonstvo, čaranja, neprijateljstva, svađe, pako-
sti, srdnje, prkosi, raspre, sablazni, jeresi, zavisti, ubistva, pi-
janstva, žderanja, i ostala ovakva za koja vam napred kazujem
kao što i kazah napred, da oni koji tako čine neće naslediti
carstva Božijeg. A rod je duhovni ljubav, radost, mir, trpljenje,
dobrota, milost, vera, krotost, uzdržanje; na to nema zakona.
A koji su Hristovi, raspeše telo sa slastima i željama. Ako u
duhu živimo po duhu i da hodimo.” (Galatima 5,18-25)
“Nikakva, dakle, sad nema osuđenja onima koji su u Hristu
Isusu i ne hode po telu nego po Duhu. ... Da se pravda zakona
ispuni u nama koji ne živimo po telu nego po duhu; Jer koji
su po telu telesno misle, a koji su po duhu duhovno misle. Jer
telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava
zakonu Božijem niti može. A koji su u telu ne mogu Bogu
ugoditi. A vi niste u telu nego u duhu; jer Duh Božji u vama
živi. A ako ko nema Duh Hristov, on nije Njegov.” (Rimljani-
ma 8,1.4.7-9)
Za razliku od osobe koja živi po duhu, osoba koja nije umrla
sebi i živi po telu ne može da podnese svest o sopstvenoj grešno-
sti u svetlu Božjeg zakona, jer je živeći po telu i dalje pod osu-
dom zakona. U svetlosti Božjeg zakona, ona postaje svesna da je
odvojena od Boga.
Duhovna formacija joj pruža opijajuća osećanja kojima će tu
svest da uguši. Sledeće reči autora knjige “Granice” otkrivaju
njihov pokušavaj da osećanjem ljubavi uguše svest o osudi kojom
ih zakon osuđuje zbog njihovog nepokajanja: “Prema Bibliji ona
(krivica) je nešto zakonsko, a ne emotivno. ... Krivica uglavnom
potiče od načina na koji smo poučavani tokom rane faze procesa
Da li su strogi roditelji krivi? 81
socijalizacije. ...” (Granice, 271) Autori smatraju da je krivica
“od roditelja nametnuta” (Granice, 273).
Dakle, ako osoba oseća krivicu jer je prestupnik zakona, ona,
po zastupnicima zablude, treba da izazivanjem osećanja Božje
ljubavi uguši osećanje krivice jer je krivica nešto loše.
Drugim rečima, “tableta” protiv bola, koja ne leči bolest, već
samo uklanja bol, proglašava se rešenjem. Umesto da se čovek
pokaje za bezakonje, nudi mu se opijat kojim će ugušiti svest da
je u bezakonju.
Sledeća tvrdnja otkriva da zastupnici Duhovne formacije ne
nude kao rešenje pokajanje za bezakonje da bismo osećaj odvo-
jenosti od Boga izgubili, već tvrde da treba da odbacimo ukor
zakona (predstavu o Bogu kroz zakon), da se ne bismo osećali
odvojeno od Boga:
“Ako se osećamo odvojeno od Boga, nakon što smo poverovali
Isusu, mi smo se vratili pod zakon.” (Sa sajta autora “Grani-
ce”)
Budući da ih zakon ukorava za grehe koji ne žele da ostave,
njih zakon ne približava Bogu, već ih vodi pravo u pakao. Zato
rešenje za svoju uznemirenu savest, zbog sukoba sa Bogom, vide
u korekciji predstave o Bogu, lišavajući je zahteva Božjeg zako-
na, a ne u svom pokajanju za kršenje zakona. Iako te osobe kori-
ste pojam greha i pokajanja, one pod grehom ne misle na greh u
smislu bezakonja srca, već misle na neprijatne simptome greha u
mislima, osećanjima i postupcima. Njima ne smeta greh sam po
sebi već samo smetaju posledice greha, a zato što zakon ukorava
greh sam po sebi i zato što rezultuje osvedočenjem o njihovo
stanje nezavisnosti od Boga, oni se plaše Boga otkrivenog kroz
zahteve zakona. Ako takve osobe pak, u svetlu Božjeg zakona,
priznaju svoju grešnost i umru sebi, Isusova žrtva za njihove gre-
he neće biti uzaludna. Ako svoj pogled vere kroz Sveto pismo
uzdignu ka Gospodu, i iskreno se pokaju za svoje grehe, neće
više biti pod osudom zakona i neće imati sklonost da Boga doživ-
ljavaju kao kakvog tiranina jer više sa Njime neće biti u sukobu.
DA LI JE RAZOČARENJE KRIVO?
Razočarenje je posledica osujećenih očekivanja od drugih lju-
di. Kada naša žeđ duše nije zadovoljena u odnosu sa Bogom, mi
dolazimo u iskušenje pokušaja da je zadovoljimo u odnosu sa
drugim ljudima i u onome što inače radimo (poslu, razonodi).
Čak i najnormalniji odnosi i aktivnosti, zbog krive funkcije koju
im tada pridajemo, prirodno nas dovode do razočaranja u sebe i
druge. Da takva očekivanja nemamo, ne bismo nikada mogli biti
razočarani ni sobom ni drugima, jer ne bismo od sebe i od drugih
očekivali ono što je nemoguće - da nas zadovolje.
Upravo zato što nevolje mogu da nam pomognu da postane-
mo svesni krive funkcije našeg odnosa sa drugim ljudima, Bog
ih dozvoljava. Sveto pismo govori o nevoljama kao oruđu kojim
Bog radi sa grešnicima:
“Jer koga ljubi Gospod onog i kara; a bije svakog sina kog
prima. Ako trpite karanje, kao sinovima pokazuje vam se
Bog: jer koji je sin kog otac ne kara? Ako li ste bez karanja, u
kome svi deo dobiše, dakle ste kopilad, a ne sinovi.” (Jevreji-
ma 12,6-8)
Duhovni pisac Elen Vajt objašnjava smisao nevolja:
“Svi imaju prikrivene crte karaktera koje će kroz patnju izaći
na videlo. ... Bog dozvoljava da iskusimo tegobe siromaštva i
dovodi nas u teške položaje da bi se otkrili nedostaci u našem
karakteru i da bi se uglačala njegova surovost. ... Mi moramo
savladati našu gordost, sebičnost, rđave strasti... Zbog toga
nam Bog upućuje patnje da bi nas iskušao i isprobao i da bi
nam pokazao da te rđave osobine postoje u našem karakte-
ru. Mi to moramo savladati pomoću Njegove snage i milosti.”
(E.G.White, Testimonies VII - 211, IV - 496, III - 115)
“Oni koji prime Reč Božju nisu nipošto oslobođeni od isku-
šenja i teškoća. Međutim, kad navale nevolje pravi hrišćani
neće izgubiti svoj mir, pasti u očajanje i klonuti duhom. ... U
borbi i teškoćama jača čovekov duhovni život. U iskušenjima
se razvija čvrstina karaktera i stiču dragocene duhovne vrli-
Da li je razočarenje krivo? 83
ne. Savršeni rod vere, krotosti i ljubavi često najbolje sazreva
baš u senci i tami olujnih oblaka.” (EGW, Hristove očigledne
pouke, 61)
Bog nas provodi kroz nevolje koje možemo zrelo podneti
samo ako umiremo sebi i svojim slabostima. Ako gajimo u srcu
gordost, mi nismo u stanju da mirno podnesemo poniženje ne-
pravdom. Ako se ne pokajemo za gordost, koja nas čini uvred-
ljivima, imaćemo iskušenje da dok trpimo nepravdu padnemo u
greh više - u greh mržnje. Ako smo pak sebični ili telesni, tada
svaka nevolja koja nas osujećuje u emotivnom ili telesnom užitku
provocira u nama - duh depresije. Sebična potreba za osećanjem
voljenosti nas prirodno čini ranjivima i depresivnima. Nepobe-
đena gordost će nas prirodno učiniti preosetljivim na uvrede i
zato razdražljivima i svadljivima. Naša licemerna sklonost da iz
krivice svoje grehe sputavamo u ispoljavanju može rezultovati
čangrizavošću i potrebom da ih drugima projektujemo i zatim
osuđujemo. Na taj način, na osnovu simptoma svog povređenog
Ega i svoje nečiste savesti, mi možemo postati svesni potrebe za
svojom unutrašnjom reformom.
Možda svoju duhovnu borbu vodimo na pogrešnom planu, pa
nam teške nevolje mogu pomoći i u tom slučaju. U trenucima
probe će se otkriti da li se zaista uzdamo u Boga ili se oslanjamo
na sebe. Zapazimo Isusove reči o nevoljama koje će srušiti našu
duhovnu građevinu ako je zidamo na pesku, umesto na Steni, što
predstavlja oslanjanje na sebe, umesto na Hrista:
“Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, kazaću da
je kao mudar čovek koji sazida kuću svoju na kamenu: I udari
dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i napadoše na kuću onu,
i ne pade; jer beše utvrđena na kamenu. A svaki koji sluša ove
moje reči a ne izvršuje ih, on će biti kao čovek lud koji sazida
kuću svoju na pesku: I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše
vetrovi, i udariše u kuću onu, i pade, i raspade se strašno.”
(Matej 7,24-27)
Po Isusovim rečima, nevolja je test da li smo sa Bogom, a
po zastupnicima Duhovne Formacije, nevolja je kriva za naše
duhovne neuspehe. Umesto da krivimo oluje života što su razot-
krile da svoju duhovnu kuću zidamo na pesku umesto na Steni
života, treba da krivimo sebe i svoje krive temelje vere.
Kako nam nevolje pomažu da postanemo svesni da svoju du-
hovnu borbu vodimo na pogrešnom planu?
Ukoliko svoje grehe samo licemerno sputavamo u ispoljava-
nju, umesto da se za njih istinski kajemo, bićemo u iskušenju
da psihički “puknemo” pod teretom iskušenja. Na taj način nas
nevolje čuvaju od licemerne samokontrole kao krive solucije.
Pojedine osobe svoju reformu duha temelje na reformi oseća-
nja umesto na reformi pokretačkih motiva srca. Takve osobe će
izgubiti svoju dobrotu čim stres života pokvari njihova osećanja.
Tako će postati svesne da zidaju svoju duhovnu građevinu na pe-
sku, umesto na Steni, kojoj oluja iskušenja ne može ništa.
Dakle, nevolje nas čuvaju od kobnog zavaravanja tako što nas

provociraju da izrazimo svoje realno stanje duha. Nevolje pred
nas stavljaju izazov da sebe pobedimo i odrastemo u zrele ljud-
ske ličnosti ili da padnemo u gore stanje nego pre iskušenja. Ako
iskušenja ne pobeđujemo, ona će pobediti nas. Nezrelom reakci-
jom naše volje na iskušenje, mi slabimo moć same naše volje. Po-
puštanjem iskušenju mi svoje srce kamenimo i lišavamo ljubavi.
Da li je kriva niska svest o sopstvenoj vrednosti? 85
Takođe, jačamo ropske snage velikog Ega nad sopstvenom lično-
šću. Otupljujemo glas savesti, a svakako gubimo i zdrav razum
ukoliko svoj pad izgovaramo raznoraznim izgovorima.
Ako pak svoj pogled uzdanja podignemo sa sebe samih ka
Gospodu, mi ćemo tako, baveći se Bogom, dozvoliti Njemu da
se bavi nama i da nas dovede do pokajanja i pobede nad sobom.
Ako uzdanjem u Boga svoja iskušenja pobeđujemo, ta pobeda
će proizvesti pozitivnu reformu našeg karaktera, i mi ćemo tada
čiste savesti moći da se uzdamo u Boga da će On svojom božan-
skom intervencijom promeniti tok događaja u našem životu.
Kada iskušenje pobedimo, sotona više neće moći da polaže
pravo na nas kao na svoj plen, i sam Bog nas može izbaviti iz
nevolje, jer je nevolja ispunila svoju svrhu.
Ukoliko smo bili u sukobu sa ljudima koji su nam činili ne-
pravdu, Bog ih može pozvati na pokajanje ili nas izbaviti od nji-
hovog štetnog uticaja.
Poverenje u Boga i odricanje od sebe dovodi nas u poziciju
posebnog Božjeg blagoslova.
DA LI JE KRIVA NISKA SVEST O SOPSTVENOJ VREDNOSTI?
Navodno, ljudi ne mogu da shvate da ih Bog voli, ako imaju
nisku svest o sopstvenoj vrednosti i veličini i ako u sebi ne nađu
razlog za sopstvenu i za Božju ljubav prema njima samima. Me-
đutim, Bog nas voli nesebičnom ljubavlju koja ne traži razlog i
interes za ljubav u vrednostima onoga koga voli. Razlog zašto
nas sam Bog voli nije u nama, u nekoj našoj navodnoj vrednosti,
već u Njemu, u samoj prirodi nesebične ljubavi kojom nas On
voli, i kojom nas On poziva i da mi volimo sebe i druge. Vred-
nost čoveka u Božjim očima je izražena sledećim rečima: “Svi
su narodi kao ništa pred Njim, manje negoli ništa i taština vrede
Mu.” (Isaija 40,17) No, Bog nema potrebe kao telesno srce da
traži razloge za ljubav u našim vrednostima da bi mogao da nas
voli. Bog nas čini vrednim time što nas voli. Kako takva ljubav
ponižava ljudsku gordost, ljudi žele da predstave da ih Bog voli
zato što su oni neko i nešto vredno u Njegovim očima, te da svo-
jim vrednostima sami zaslužuju da budu voljeni, i da je Bog zato
dužan da ih voli.
Naša prirodna ljubav je sebična, usmerena prema vrednostima
koje vidimo u sebi i drugima ili prema osećanjima koja nam dru-
gi ljudi izazivaju, a ne prema sopstvenoj i tuđoj ličnosti. Otuda,
kada su sopstvene vrednosti narušene, osoba pokrenuta sebič-
nom ljubavlju, počinje sebe da mrzi jer u sebi ne nalazi vrednost
da bi mogla sebe da voli ili počinje da se identifikuje sa vredno-
stima zajednica ili vrednostima svog idola, da bi se tako sama
osećala vredna.
Samo prava nesebična ljubav, koju u Bogu nalazimo, omo-
gućava nam da volimo i sebe i druge kakvi svi jesmo, grešne i
slabe. Tada ne volimo slabosti koje vidimo u sebi i drugima, ali
volimo ličnosti, sopstvenu i tuđe.
Po principima knjige “Toksična vera” apostol Pavle bi imao
jake razloge za toksičnu veru, jer je sebe smatrao najgorim od
svih grešnika (1.Timotiju 1,15) i najmanjim od svih svetih (Efe-
žanima 3,8). Isto bi se moglo reći za celu seriju biblijskih junaka
vere, koji su u susretu sa Bogom postajali svesni vrlo ružne pred-
stave o sebi:
Prorok Isaija: “Jaoh, meni! pogiboh, jer sam čovek nečistih
usana, ... jer cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima.”
(Isaija 6,5) Prorok Danilo: “I ja Danilo sam videh utvaru, a ljudi
što bijahu sa mnom ne videše je, ali ih popade strah veliki, te po-
begoše i sakriše se. I ostah sam i videh tu veliku utvaru, i ne osta
snage u meni, i lepota mi se nagrdi, i ne imah snage.” (Danilo
10,7-8) Isusov učenik Petar: “A kad vide Simon Petar, pripade ka
kolenima Isusovim govoreći: Iziđi od mene, Gospode! jer sam
čovek grešan.” (Luka 5,8)
Niska svest o našoj vlastitoj vrednosti je prirodna posledica
poznanja uzvišenog Božjeg karaktera:
“Dok budete gledali iznad sebe, neprekidno ćete imati oseća-
nje slabosti ljudske prirode.” (Elen Vajt, Čežnja vekova, str.
493)
Da li je kriva niska svest o sopstvenoj vrednosti? 87
“Nikakva duboko ukorenjena ljubav prema Isusu ne može da
boravi u srcu koje još nije shvatilo svoju grešnost. Čovek koji
je koji je preobražen Hristovom milošću diviće se Njegovom
božanskom karakteru; ali ako ne vidimo svoju moralnu izo-
pačenost, to je nepogrešiv dokaz da nismo sagledali Hristovu
lepotu i Njegovo savršenstvo. Što manje budemo cenili sebe,
to ćemo više ceniti beskrajnu čistotu i lepotu svog Spasitelja.
Pogled na našu grešnost pokreće nas Onome koji nam može
oprostiti; i kad čovek, shvativši svoju bespomoćnost, posegne
za Hristom, On će se otkriti u sili. Što nas više svest o sop-
stvenoj nemoći bude gonila ka Njemu Božjoj reči, to ćemo
imati uzvišenije poglede o Njegovom karakteru i potpunije
otkrivati Njegov lik.” (Elen Vajt, Put Hristu, poglavlje 7)
“Mi smo opravdani verom. Duša koja razume smisao ovih
reči nikada neće biti zadovoljna sobom.” (EGW 6BC 1073)
Svest o sopstvenoj slabosti, grešnosti i bezvrednosti ima za
svrhu da odustanemo od uzdanja u sebe i da uzdanjem u Boga
postanemo zadovoljni Bogom i Njegovim karakterom. Iako tada
zadržavamo svest o sopstvenoj grešnosti, mi ne padamo u obe-
shrabrenje sobom, jer od sebe više ništa ni ne očekujemo. Kako
ne verujemo više u sebe. već verujemo u Boga, ne možemo biti
razočarani sobom. Zato, ukoliko nas niska predstava o sopstve-
noj vrednosti dovodi do obeshrabrenja sobom, umesto da nas
“zalepi” za Isusa, to je siguran pokazatelj da verujemo u sebe, a
ne u Boga, te da su naši temelji vere pogrešni. Poruka Laodikeji
nema za svrhu da nas učini toksičnim vernicima, zato što nas
osvedočava o sopstvenu bezvrednost, već upravo da nas isceli od
našeg kobnog samozadovoljstva sobom:
“Znam tvoja dela da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili
vruć! Tako, budući mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću
te iz usta svojih. Jer govoriš: bogat sam i obogatio sam se, i
ništa ne potrebujem; a ne znaš da si ti nesrećan, i nevoljan, i
siromah, i slep i go.” (Otkrivenje 3,15-17)
Dakle, ako je osoba neuspešna u pobedi nad iskušenjem, nije
rešenje da neuspeh opravdava pozivanjem na nisku predstavu o
sopstvenoj vrednosti i veličini, već je rešenje u odbacivanju za-
bluda koje je navode da svoju prirodnu sebičnost i sujetu progla-
šava pojmom ljubavi, te reformi temelja sopstvenog verovanja
koji je navode da vodi duhovnu borbu u odbrani svoga velikog
Ja, umesto u zameni velikog Ja sa Hristom na prestolu svoga srca
i života.
DA LI SU KRIVE NEZADOVOLJENE POTREBE?
Jedan od izgovora za neuspeh na duhovnom planu, koji se ta-
kođe može čuti, jeste pozivanje na nezadovoljene osnovne potre-
be života, koje navodno onesposobljavaju čoveka da se uspešno
bori protiv svojih greha i da ima mir i sreću u Bogu. U Programu
12 koraka GK čitamo izgovor za odlaganje duhovne borbe dok te
potrebe nisu zadovoljene:
“Čekanje da nešto odlučimo ili da pođemo u bilo kom pravcu
dok ne zadovoljimo svoje osnovne potrebe je uvek dobar na-
čin da izbegnemo teškoće i pad.” (Radna sveska za 1. korak,
Program 12 koraka GK, 25)
Psiholog Julijan Melgoza citira Maslovljevu piramidu ljudskih
potreba tvrdeći da je zadovoljenje egzistencijalnih i psiholoških
potreba neophodno da bi čovek izbegao stres. Takvim shvata-
njem Julijan Melgoza navodi ljude da za nezrelu reakciju na stres
ne krive svoju odvojenost od Boga, već nezadovoljenost onih
svojih potreba koje su u velikoj meri posledica čovekove postoje-
će odvojenosti od Boga.
Duhovno nezadovoljena osoba u svom pokušaju da se zado-
volji van Boga prirodno zloupotrebljava svoje egzistencijalne po-
trebe (na primer, potrebu za hranom tako što postaje proždrljiva).
Umesto da seksualne sposobnosti ostanu samo sposobnosti za
izražavanje ljubavi i pravljenje potomstva, one postaju pokre-
tački motiv kada počnu da se zloupotrebljavaju radi satisfakcije.
Stavljajući druge ljude na mesto Boga, čovek formira i psihološ-
ke potrebe u odnosu prema drugim ljudima koju nazivamo sebič-
nošću. Ukoliko zloupotrebljava predstavu o sopstvenoj vrednosti
i veličini, ona formira psihološku potrebu za osećanjem sopstve-
Da li su krive nezadovoljene potrebe? 89
ne vrednosti i veličini koju zovemo sujetom. Sve te izopačene
potrebe koje su nusprodukt odvojenosti čoveka od Boga, nosioci
Duhovne formacije žele da predstave kao da su realne ljudske
potrebe.
Psihološke potrebe su glavni pokretač pseudoduhovnog isku-
stva. No, između psihološke potrebe za satisfakcijom i realne du-
hovne potrebe čoveka za spasenjem u Bogu postoje fundamen-
talne razlike.
Jedno je potreba fariseja zbog koje on odlazi u hram i ispu-
njava verske obaveze, a drugo je potreba carinika pokajnika koji
Boga preklinje za milost. U Isusom primeru dva molitelja u hra-
mu, oba molitelja, i farisej i carinik, izašli su iz hrama veoma
zadovoljni, ali dok je farisej bio pokrenut psihološkom potrebom,
carinik je bio pokrenut realnom duhovnom potrebom:
“Dva čoveka uđoše u crkvu da se mole Bogu, jedan farisej a
jedan carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože!
Hvalim te što nisam kao ostali ljudi: hajduci, nepravednici,
preljubočinci, ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u nedelji;
dajem desetak od svega što imam. A carinik izdaleka stajaše,
i ne šćaše ni očiju podignuti na nebo, nego bijaše prsi svoje
govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome! Kažem vam da
ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj.” (Luka 18,10-14)
Iako su farisej i carinik svoje potrebe izrazili Bogu koji je
imao isto ime, iako su obojica izašli iz hrama veoma zadovoljni,
između njih je ipak postojala suštinska razlika. Obojica su otiš-
li zadovoljni, ali dok je farisej otišao zadovoljan sobom - sop-
stvenim karakterom, dotle je carinik otišao zadovoljan Bogom
- karakterom Boga koji mu je grehe oprostio. Carinik nije imao
potrebu da bude zadovoljan sobom, niti je mogao to da bude, jer
je sasvim bio zadovoljan Bogom, Njegovom milošću koja prašta
grehe i preporađa ljudska srca. I to mu je bilo dovoljno.
Za razliku od carinika, farisej nije mogao da bude zadovoljan
Bogom, kada je sa Njime svojim nepokajanjem bio u sukobu.
Farisej je tako krivo interpretirao zahteve Božjeg zakona, kao da
zakon ukorava samo loše ponašanje ili loša osećanja, a ne i loše
motive srca, pa je sebe zavaravao svojom formalnom ispravno-
šću i svojim prijatnim osećanjima, dok mu je srce ostalo nerefor-
misano. Zbog površnih moralnih kriterijuma on nije bio svestan
da je njegovo srce i dalje pod vlašću greha. Ali, kako ipak zbog
toga nije imao čistu savest, on nije mogao da bude zadovoljan
jednostavnom verom u Boga. Zato je spustio pogled vere sa Bož-
jeg lica na sebe, da bi postao zadovoljan sobom. Nečista savest je
kod njega formirala potrebu za osećanjem sopstvene pravedno-
sti. Nezadovoljena duhovna potreba za Bogom formirala je kod
njega ono što psiholozi nazivaju psihološkom potrebom. Obra-
ćanjem pažnje na svoja dobra dela on je zadovoljio psihološku
potrebu za osećanjem sopstvene pravednosti.
Duhovna potreba je potreba za reformom motiva srca pod
uticajem Svetoga Duha i za izmirenjem čoveka sa Bogom kroz
zasluge Isusa Hrista, dok je psihološka potreba, potreba ne za
reformom motiva srca, već za reformom osećanja kojima će oso-
ba ugušiti svest o potrebi za reformom motiva srca. Psihološke
potrebe svoje ispunjenje nalaze u ostvarenju određenih oseća-
nja, za razliku od duhovnih potreba koje svoje ispunjenje nalaze
u ostvarenju određenog duhovnog stanja (u promeni suštinskih
motiva). Zbog svoje suštinske razlike, psihološke i duhovne po-
trebe su međusobno suprotstavljene po svojim ciljevima: psiho-
loška potreba ima za cilj da opije i uguši čovekovu svest o nje-
govom problemu, dok je duhovna potreba izraz razumne svesti o
potrebi za promenom čovekovog stanja.
Upravo zbog te potencijalne krive funkcije osećanja, Sveto
pismo zabranjuje slike i kipove. Odnos čoveka sa Bogom je, po
Svetom pismu, utemeljen na veri, a ne na osećanjima. To znači
da će svaki pokušaj čoveka da zadovolji svoju želju za užitkom u
Bogu ostati bezuspešan pokušaj. Biblijski Bog se ne otkriva kao
kakav idol, koji izazvanim osećanjima hrani veliki ljudski Ego
ili zavarava njegovu nečistu savest. Biblijski Bog otkriva svoj
karakter kroz zahteve sopstvenog zakona koji ukorava svaku
grešnu želju i samopravednu potrebu čovekove nečiste savesti.
On ne zadovoljava psihološke potrebe pale ljudske prirode, već
ih ukorava, čineći na taj način čoveka svesnim potrebe za refor-
mom koja je dublja od njegovih osećanja. Dakle, čovek ne treba
da menja svoja osećanja, već treba sebe da promeni.
Duhovna potreba je analogna potrebi bolesnog čoveka za le-
karom koji će isceliti čoveka u korenu, dok je psihološka potre-
ba analogna potrebi bolesnog čoveka za uklanjanjem posledica
njegove bolesti (osećaja bola, iscrpljenosti, itd). Kao što tableta
protiv bolova ne uklanja uzrok bolesti, tako ni odgovor na psiho-
lošku potrebu ne rešava suštinu čovekovog duhovnog problema.
Potrebno je otići kod lekara i rešiti problem u korenu.
Da li ćemo poverovati u čovekovu tvrdnju da je zdrav, ukoliko
on govori: “Ja sam zdrav, ali ipak moram da uzimam tablete pro-
tiv bolova!” Sama potreba za tabletom otkriva da problem nije re-
šen. Psihološke potrebe same po sebi otkrivaju nerešen problem
na duhovnom nivou. Iako mnogi godinama rade na “rešavanju”
svog duhovnog problema, oni zapravo imaju za cilj da ostvare
određeno osećanje, a ne određeno duhovno stanje (ispravan ka-
rakter i mir sa Bogom).
Za razliku od Svetog Duha koji nas čini svesnim našeg du-
hovnog siromaštva (Matej 5,3) i zavisnosti od Boga, opojno vino
Vavilona predstavlja sistem krive religije koji tu svest o potrebi
za Bogom ugušuje. Kao što su fariseji tumačili Sveto pismo na
način koji godi ljudskoj prirodi, tako to rade i danas mnogi hri-
šćani:
“Biblija se tumači na takav način koji se sviđa nepreporođe-
nom srcu, a njene svečane i važne istine se smatraju bezvred-
nim. Ljubav se ističe kao glavna Božja osobina, ali ona se
prikazuje kao raznežena sentimentalnost, koja ne pravi razli-
ku između dobra i zla. Božja pravednost, Njegovo gnušanje
na greh, zahtevi Njegovog svetog zakona - sve se to smatra
nevažnim.” (EGW DD 22.2)
Prijatna osećanja i doživljaje mnogi proglašavaju kriteriju-
mom pravog duhovnog puta i pokazateljem uspešnog ostvarenja
smisla sopstvenog života. Da bi stekli odobravanje većine, zastu-
pnici Duhovne formacije, uglavnom hrišćanski psiholozi, svojim
savetima laskaju sujetnoj potrebi čoveka da se oseća posebnim i
veoma vrednim, kao što udovoljavaju i sebičnoj potrebi čoveka
za opijanjem osećanjima. Oni žele da predstave da nema ničeg
lošeg u zadovoljavanju “prirodnih” ljudskih potreba, kako nazi-
vaju zadovoljavanje nepreporođenih motiva pale ljudske prirode.
Da bi umirili svoju savest, oni često citiraju Maslovljevu pi-
ramidu ljudskih potreba, koja grešne i samopravedne ljudske po-
trebe svrstava u čovekove egzistencijalne i psihološke potrebe.
Po Maslovljevoj piramidi potreba, u primarne ljudske potrebe
spadaju potrebe za egzistencijom i sigurnošću. Nakon primarnih
potreba slede potrebe za pripadnošću (za osećanjem voljenosti)
i za uvažavanjem, a na samom vrhu piramide nalazi se potreba
za samoostvarenjem, u koju spada i sfera čovekove duhovnosti.
Prvi problem takve podele je u tome što Maslov u prirodne
potrebe svrstava ne samo čovekove realne potrebe, već i one ira-
cionalne potrebe koje su, govoreći jezikom psihologije, posledi-
ca fiksacija zbog nezrelosti ličnosti, ili koje, govoreći duhovnim
pojmovima, jesu grešne i samopravedne ljudske potrebe - plod
odvojenosti čoveka od Boga.
Svaka proždrljivost i pohlepa, kao i seksualna opterećenost,
mogu imati pokriće za svoje postojanje u primarnim potreba-
ma Maslovljeve piramide, dok emotivna i socijalna nezrelost,
zloupotreba drugih ljudi radi sopstvene psihološke i emotivne
satisfakcije, a takođe i lična gordost i ponositost, imaju izgovor
u višim sferama Maslovljeve piramide ljudskih potreba. Neshvat-
ljivo je da hrišćanski psiholozi, citirajući Maslovljevu piramidu
ljudskih potreba, pružaju sebi i drugima izgovor za one ljudske
potrebe koje su plod odvojenosti čoveka od Boga i zamenjuju
Boga sa lažnim bogovima.
Drugi problem je tvrdnja da čovek nije u stanju da zadovolja-
va svoje više potrebe, ako mu niže potrebe nisu zadovoljene. Po
Maslovljevoj piramidi, potreba čoveka za Bogom je na posled-
njem mestu, i pojavljuje se navodno tek onda kada su njegove
sve druge potrebe zadovoljene. Zabluda je još gora kada se ima
na umu da te preostale potrebe, koje prethode potrebi za Bogom,
mogu zauvek ostati nezadovoljene upravo zato što u sebi sadrže
i grešne potrebe koje su neutoljive. Sve te potrebe Maslovljeve
piramide predstavljaju iskušenje čoveku da u njima traži zadovo-
ljenje svoje duše umesto u Bogu:
“Jer sve šta je na svetu, telesna želja, i želja očiju, i ponos
života, nije od Oca, nego je od ovog sveta.” (1.Jovanova 2,16)
Zato nam Isus ne upućuje poziv da nađemo sebe, već da se
odreknemo sebe. Ako tražimo sebe ili, drugim rečima, ako sle-
dimo želje svog tela i proglašavamo ih ispravnim samo zato što
su prirodne i iskrene, pašćemo vremenom u najdublje ropstvo.
Sveto pismo upozorava:
“Telu ne ugađajte po željama.” (Rimljanima 13,14)
“Da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu
nego po duhu; ... Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je
Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijem niti može.” (Rimlja-
nima 8,4.7)
Ako čovek treba da sačeka da zadovolji svoju potrebu za užit-
kom, za odobravanjem sredine i za sopstvenom vrednošću i veli-
činom da bi tek onda postao spreman da potraži i izabere Boga,
onda on čeka nemoguće. Te potrebe su neutoljive, pa zato Sveto
pismo za izvore sreće ovoga sveta kaže da ne mogu da drže vode
i da ne mogu da zasite:
“Čudite se tome, nebesa, i zgrozite se i upropastite se! Veli
Gospod. Jer dva zla učini moj narod: ostaviše mene, izvor žive
vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne
mogu da drže vode.” (Jeremija 2,12-13)
“Zašto trošite novce svoje na ono što nije hrana, i trud svoj na
ono što ne siti?” (Isaija 55,2)
Upravo onda kada bi svoje grešne i samopravedne potrebe us-
peo da zadovolji, čovek bi shvatio da mu biblijski Bog više ne
treba, jer bi našao zamenu za Njega u zadovoljavanju svih ostalih
potreba Maslovljeve piramide potreba.
Umesto Maslovljeve piramide potreba koja izgovara grešne
potrebe ljudske prirode, ispravnije bi bilo razumeti realnu pira-
midu ljudskih potreba koja deli ljudske potrebe na tri sfere: sferu
egzistencije, sferu potrebe za ispunjenjem smisla i sferu odnosa
naše ličnosti sa Bogom. Egzistencijalne potrebe su vrlo malo za-
htevne i svojim ispunjenjem omogućavaju čoveku da ispuni više
potrebe, a to su potrebe smisla sopstvenog života.
Možemo zapaziti da je u realnom životu, nasuprot Maslovlje-
voj piramidi, čoveku smisao života važniji od egzistencije, pa će
čovek pokazati spremnost da ugrozi egzistenciju i čak da žrtvuje
svoj sopstveni život, radi ispunjenja smisla svog života, bez obzi-
ra da li je taj smisao dobar ili loš.
Čovek će pokazati spremnost da žrtvuje sopstveni život radi

života drugog čoveka ili da ugrozi sopstveno zdravlje i život,
radi uživanja u hedonizmu ili da pogine u borbi iz mržnje svog
uvređenog gordog Ega.
Nasuprot klasičnom shvatanju da je jedina svrha sposobnosti
organizma - njegova egzistencija, mi zapažamo da organizmi ne
žive samo da bi preživeli, već da bi ispunili smisao svoje egzi-
stencije. Čovek nije stvoren samo da opstane, već da služi drugo-
me. Njegove sposobnosti da stvara, da peva, da svira na violini,
da slavi Boga i služi drugim živim bićima, daleko prevazilaze
njegove sposobnosti za opstanak. Zato razlikujemo egzistenci-
jalne sposobnosti prve sfere koje služe samo radi opstanka, od
sposobnosti srednje sfere koje služe radi ispunjenja smisla života.
Čovek ima slobodu da sam izabere smisao svog postojanja, da li
da svojim sposobnostima služi drugima ili da same te sposobno-
sti zloupotrebljava radi satisfakcije. Koju će svrhu da imaju nje-
Kritička analiza knjige “Granice” 95
gove potrebe iz srednje sfere, zavisi od ispunjenja potreba najviše
sfere, od čovekovog odnosa sa Bogom.
Ako je čovek nezavisan od pravog Boga, on će morati da na
presto svog srca stavi lažne bogove. Njegova duhovna potreba
neće biti zadovoljena i on će zloupotrebljavati egzistencijalne
sposobnosti kao i sposobnosti iz sfere smisla da u njima traži
zamenu za Boga. Kako će pravilna funkcija sposobnosti iz prve
i druge sfere biti oskrnavljena zloupotrebom radi satisfakcije, i
sam njegov život će biti ugrožen, a smisao života obesmišljen.
Ako čovek na presto svog srca stavi Boga, njegova žeđ duše
će u Bogu biti zadovoljena i njegov smisao života će biti ljubav,
a to znači da će sve njegove sposobnosti iz prve i druge sfere biti
u funkciji odgovora na realne potrebe života (njegove sopstvene
potrebe, potrebe drugih ljudi i čovečanstva).
Kao što smo videli, knjiga “Toksična vera” pokušava da ra-
zuveri njenog čitaoca da su toksični rodovi njegove vere plod
krivih temelja njegovog verovanja, i pokušava da umiri njegovu
savest zabludom da su drugi krivi za njegovu toksičnost. Isto-
vremeno, ona ga navodi da se protiv toksičnosti svoje vere bori
uklanjanjem njenih simptoma, što ima za krajnji rezultat odusta-
janje uopšte od pojma duhovnosti, jer zahteva od čoveka, kako
mu otkriva njegovo lažno iskustvo - nemoguću misiju.
KRITIČKA ANALIZA KNJIGE “GRANICE”
Suštinska ideja knjige “Granice” - da se granicama rešavaju
problemi u čovekovom odnosu sa drugim ljudima, nastala je iz
shvatanja Ričarda Fostera, da čovek ne mora samo da padne u
ropski odnos prema zakonu u odnosu prema Bogu, već i da može
postati rob zakona kroz odnos prema drugima ljudima. Ako čo-
vek mora da obuzdava svoj gnevljiv jezik u odnosu sa drugim
ljudima, nije li on time u ropstvu zakona, pita se Ričard Foster.
Shodno tome, autori knjige “Granice” dr Henri Klaud i dr Džon
Taunsend, zastupaju da sloboda podrazumeva oslobađanje od
odgovornosti da volimo ljude takve kakvi jesu, jednostavno tako
što ćemo formirati granice u odnosu sa drugim ljudima, granice
koje će te ljude sprečiti da povređuju i ponižavaju naše nepo-
beđeno veliko Ja. Autori “Granica” ne zastupaju pojam slobode
kada govore o pobedi čoveka nad sopstvenim gresima, ali zato
otvoreno hvale Boga što im je dao slobodu u Isusu, koja po njima
predstavlja slobodu od samog zakona.
Knjiga “Granice” je napisana za pripadnike savremene lažne
reformacije u hrišćanstvu, koji međusobne odnose, umesto na
pravoj nesebičnoj ljubavi, temelje na sebičnom sentimentu. Se-
bični sentiment predstavlja zloupotrebu osećanja radi satisfakcije
i zato jeste koren misticizma u religiji i sebičnih odnosa među
ljudima.
Sam pokušaj da se potrebe duše zadovolje u osećanju volje-
nosti, predstavlja kršenje Prve Božje zapovesti bez obzira da
li osoba pokušava da tu sebičnu potrebu svoje duše zadovolji u
Bogu ili u drugom čoveku, jer tim pokušajem ona svoja sopstve-
na osećanja i lični ugođaj čini važnijim i od Boga i od ličnosti
drugih ljudi. Emotivna nezrelost je koren socijalne nezrelosti.
Dok su drugi ljudi samo oruđa zadovoljenja ličnog egoizma, Bog
se predstavlja kao kakav idol koji je izvor psihološke sigurnosti.
Kako je sama potreba za osećanjem voljenosti neutoljiva, ona
rezultuje neprestanim osujećenjem i depresijom. Kako ta senti-
mentalna dobrota zavisi od osećanja, dovoljan je i najmanji stres
koji je moćan da pokvari osećanja, pa da osoba izgubi svoju do-
brotu. A kako se Bog upravo služi nevoljama da bi ljude uči-
nio svesnim da zidaju duhovnu građevinu na pesku umesto na
Steni - Isusu, knjiga “Granice” ima svrhu da im “pomogne” na
suprotan način, da uprkos nevoljama zadrže svoj lažni mir, i da
tako uguše razumnu svest o potrebi da na presto svoga srca stave
Isusa, umesto svoj veliki Ego. Umesto da od Boga zatraže raste-
rećenje od sebičnih potreba svoje duše za opijanjem osećanjima,
zablude knjige “Granice” navode ljude da i od Boga i od drugih
ljudi traže da zadovolje te nepreporođene potrebe, i ljute se i na
Boga i na druge, ako to ne urade.
Svrha nevolja i iskušenja 97
SVRHA NEVOLJA I ISKUŠENJA
Sveto pismo govori o nevoljama kao oruđu kojim Bog radi sa
grešnicima, da bi postali svesni svojih nepobeđenih greha, jer u
nevolji ili nepredviđenoj odgovornosti koju nam je poverilo Bož-
je proviđenje, naš stvarni karakter dolazi do izražaja, pa ga onda
možemo lakše reformisati, kada smo ga kroz nevolje postali sve-
sni:
“Gle, blago čoveku koga Bog kara; i zato ne odbacuj karanje
Svemogućeg. Jer On zadaje rane, i zavija; On udara, i ruke
Njegove isceljuju. Iz šest nevolja izbaviće te; ni u sedmoj neće
te se zlo dotaći.” (O Jovu 5,17-19)
Elen Vajt objašnjava smisao nevolja:
“U svom proviđenju Bog često stavlja ljude pred dužnosti koje
će delovati kao lek njihovim bolesnim dušama. On želi tako
da ih nagna da odbace svoj sebični izbor, koji bi ih, kad bi im
se prepustio, načinio nesposobnima za delo za koje ih je Bog
odredio. Ako budu prihvatili ovu službu i verno je vršili, tada
će se njihova duša izlečiti.” (EGW, Sluge Jevanđelja, 110)
“Bog mi je pokazao da je svome narodu dao da ispije gorku
čašu da bi ga očistio i posvetio. To je gorak gutljaj ali može
postati još gorči ako njegov narod mrmlja, gunđa i ako se žali.
I svi oni koji primaju na taj način gutljaj, moraće da prime
i drugi, jer prvi nije mogao da izvrši u njihovom srcu ono
čemu je bio namenjen. Ali, ako i drugi ne pomogne, onda oni
moraju da prime treći, četvrti, i tako dalje, sve dok Bog ne
postigne ono što od njih traži. Ako li pak i ovo ne pomogne,
onda ih Bog mora ostaviti nečistih, nesvetih i neposvećenih
usana. Uvidela sam da se ova čaša može ublažiti samo strplje-
njem, istrajnošću i molitvom. ...” (EGW, Odabrana svedočan-
stva 435)
Većina ljudi na nevolje ne reaguje zrelo. Umesto da u nevolji
vide ruku Božje ljubavi, kojom ih Bog želi učiniti svesnim po-
trebe za reformom grešnih motiva srca, oni u nevolji vide uzrok
svoje nesreće i čak nalaze izgovor za svoje grešne reakcije.
Poguban uticaj knjige “Granice” je u tome što ljudima u času
teškog kušanja pruža izgovor da odustanu od duhovne borbe sa
sobom i Bogom, i da ostanu neposvećenih srca. Umesto da se
odreknu greha koji njihovu reakciju na nevolju čini nesnosnim,
knjiga “Granice” ih poziva da izađu iz sfere nevolje koju ne
mogu da trpe. Umesto da u nevoljama vide test čovekovog duha i
probu sopstvenog karaktera, autori knjige “Granice”u nevoljama
vide uzrok čovekovih psihičkih i duhovnih problema. Umesto
reforme motiva ljudskog srca, oni zastupaju “političko” rešenje
gde se formiranjem fizičkih, mentalnih i emotivnih granica re-
šavaju konflikti u odnosu čoveka sa drugim ljudima i sa Bogom.
Postavljanjem granica čovek sebe ograničava izloženosti nevo-
ljama koje on u svom nepreporođenom stanju nije u stanju zrelo
da podnese. U reklami za knjigu “Granice”, čitamo siže smisla
same njene poruke:
“Fizičke granice vam pomažu da odredite ko može da vas do-
dirne i pod kojim uslovima. Mentalne granice vam daju slobo-
du da gajite sopstvene misli i mišljenje. Emotivne granice vam
pomažu da se uhvatite u koštac sa sopstvenim emocijama i
da se oslobodite štetnih, manipulativnih emocija drugih ljudi.
Duhovne granice vam pomažu da razlikujete Božiju volju od
vaše sopstvene i obnavljaju u vama duboko poštovanje prema
Stvoritelju.” (Henri Klaud i Džon Taunsend, Granice)
Umesto da osobe koje imaju nesahranjen veliki Ego budu ohra-
brene da umru sebi da bi mogle da trpe nevolju, knjiga “Granice”
im pruža izgovor da postave granicu tamo gde ih njihova ljudska
moć ograničava u sposobnosti da trpe iskušenje. “On (Hristos)
nas nikada ne tera da činimo nešto što prevazilazi naše grani-
ce.” (Granice, 170) Ako sopstvene ograničene mogućnosti ne
dozvoljavaju osobi da trpi nevolju, na primer, jednoj ženi da trpi
gnevljive nastupe svog muža, pa mu se zato “prodaje” na način
kojim gubi svoje dostojanstvo, autori knjige, umesto usmerava-
nja ka Bogu i pobedi nad sobom, hrabre “žrtvu” da kaže “Ne!” i
da ode u drugu sobu da bi izbegla iskušenje na koje reaguje lošim
duhom (Henri Klaud i Džon Taunsend, Granice, 164).
Sama polazna osnova je pogrešna, jer ako neko iskušenje ni-
smo u stanju da podnesemo, to znači priznanje da zavisimo od
vere u sebe i svoje veliko Ja, umesto od Boga, koji nas oslobađa
od svih unutrašnjih okova i omogućava da ljubavlju koja od Nje-
ga dolazi, trpimo svako zlo i nepravdu:
“Jer svaki koji je rođen od Boga pobeđuje svet; i vera je naša
ova pobeda koja pobedi svet.” (1.Jovanova 5,4)
Dok nas savest poziva da poverenjem u Boga i uzdanjem u
Njega ne odustajemo od duhovne borbe koja će rezultovati ta-
kvom pobedom nad sobom, autori knjige “Granice” nas pozivaju
da se zadovoljimo onim moćima koje sami po sebi imamo, i da
granicu svoje moći učinimo granicom sopstvenih ciljeva:
“Govorili smo o postavljanju granica u odnosu nekog dru-
gog. Potrebno je takođe da postavite granice i samima sebi.
Trebate da vidite sa koliko vremena i snage raspolažete i da
u skladu s tim određujete sebi posao. Spoznajte šta je to što
možete da uradite, i kada možete da ga uradite, a svemu osta-
lom recite “Ne”. Naučite kako da budete svesni sopstvenih
ograničenja i kako da ih primenite...” (Granice, 207)
Zastupnici Duhovne formacije, najčešće kroz 12 koraka, pro-
movišu takozvanu “molitvu spokojstva”, koja umiruje savest onih
ljudi koji bivaju suočeni sa nemoći da promene sebe ili situaciju:
“Bože daruj mi spokojstvo da prihvatim stvari koje ne mogu
da promenim, hrabrost da promenim stvari koje mogu i mu-
drost da saznam tu razliku.” (Reinhold Niebuhr)
Sama polazna osnova takvog pristupa koji gleda sebe i sop-
stvene mogućnosti jeste strana biblijskom hrišćanstvu. Osoba
koja zaista veruje u Boga ne postavlja pitanje granica svojih sop-
stvenih mogućnosti, jer u sebe ne veruje. Budući da više ne živi
po telu, već po duhu, nije ograničena svojom prirodom, jer se na
sebe ne oslanja. Ona ne polazi od toga koliko je moćna da učini,
već od toga kolika je potreba pred njom na koju treba da odgo-
vori. Kako veruje u Boga, slobodna je da čini ono što je ispravno
uzdanjem u obećanu božansku silu. Bog obećava pomoć i silu
za sve što je razumna potreba. Kada Isusovi učenici, zastrašeni
visinom Božjih zahteva pitaju Isusa “Ko se daklem može spa-
sti?” Isus im odgovara “Ljudima je nemoguće, ali nije Bogu: jer
je sve moguće Bogu.” (Marko 10,21-27) Dakle, smisao “molitve
spokojstva” je pogrešan zato što čoveka ograničava onim što on
jeste, pa kada shvati da uzdanjem u sebe ne može da promeni
motive svoga srca, navodi ga da odustane od reforme srca i da se
zadovolji licemernom kontrolom misli, osećanja i postupaka koje
sam bez Boga i može da izvede.
Shema predstavlja kako na istu stresnu situaciju možemo da
reagujemo zrelo ili nezrelo, sve u zavisnosti od lične zajednice
sa Bogom:
Postavljanje granice u suštini predstavlja odustajanje od du-

hovne borbe i trpljenja drugih ljudi kakvi jesu.
Autori knjige “Granice” navode primer žene koja je obolela
od depresije jer nije mogla zrelo da trpi gnevno ponašanje svog
supruga. Umesto da je navedu da zrelo reaguje na stres, autori
knjige su je naveli da postavi granice i ograničenja svom mužu.
Kako je muž tim gestom bio isprovociran, ona je zaključila:
“Ova priča o granicama ne funkcioniše. Kazala sam svome
mužu da sam umorna od takvog tretmana i da to više neću
da trpim. On se razbesneo i počeo da viče na mene. ... On se
nikada neće promeniti!” (Granice, 249)
Autori knjige komentarišu njene reči:
“Bila je u pravu. Bilo je dobro što je terapeut bio prisutan i
što je bila u bolnici. Bila joj je potrebna velika podrška da bi
naučila da postavlja granice, jer će naići na puno otpora i kod
muža i kod same sebe.” (Granice, 249)
Dakle, takvi saveti ne grade mir među ljudima, već sukobe
(često svađe sa roditeljima i razvode brakova). Autori pokušavaju
da opravdaju takve sukobe (Granice, 274), zloupotrebom biblij-
skih stihova koji uopšte ne govore o progonstvu zbog uvređenog
Ega i inata, već o progonstvu krotkih i poniznih ljudi koji su
pravednim životom ukor za nepravednike.
Autori knjige “Granice” nisu svesni u kakvo iskušenje uva-
ljuju bračne partnere nudeći im postavljanje granica kao rešenje.
Najveći procenat ubistava se ne dešava noću u mraku od strane
nepoznatih ljudi, već od strane članova sopstvene porodice i bli-
že rodbine. Nigde nije potrebnije načelo:
“Odgovor blag utišava gnev, a reč preka podiže srdnju.” (Priče
15,1)
“Koji te udari po obrazu, okreni mu i drugi; i koji hoće da ti
uzme kabanicu, podaj mu i košulju.” (Matej 6,29)
Da je žena, iz pomenutog primera, imala duh krotosti i poni-
znosti u duši, umesto da je greh samo sputavala u svom ispolja-
vanju, ne bi psihički obolela i pala u depresiju. Tim duhom kro-
tosti bi mogla da suprugu pruži primer, koji bi Bog blagoslovio
tako što bi i njega samog pozvao na pokajanje.
Naravno, druga osoba ne mora pozitivno da odgovori na po-
ziv na pokajanje. Ali to nije stvar naše već njene savesti. Naše
je da druge ljude bezuslovno volimo. Kako će oni da odgovore,
to je njihova stvar. Ako postavljamo uslove, time otkrivamo se-

bičnu kalkulaciju i možda čak pokvarenost sopstvenog srca. U
svakom slučaju, depresivno kukanje nad sobom, ili povređivanje
Ega druge osobe inatom, nije zdrava snaga pokajanja za onoga
ko nam čini nepravdu, ali krotak i ponizan duh nanovorođenog
srca jeste.
Kroz postavljanje granica koje se shvataju kao bunt i inat pre-
ma drugima, povređuje se njihov Ego i zatvaraju se vrata poka-
janja osobe koja čini zlo. Nepobeđeni gresi osobe koja je žrtva
nepravde ostaju u srcu, i njeni zahtevi da se druga strana popravi
jesu licemerni dokle god ona ne pobedi sopstvene grehe.
Ako ona smatra da nije moćna sebe da pobedi i da saputnika
nesebično voli, kako može očekivati da njen saputnik jeste mo-
ćan da se za svoju nepravdu iskreno pokaje?!
Takva iskušenja se ne rešavaju verom u sebe i svoje moći ili
verom u partnera i njegove navodne plemenite sklonosti, jer će
tada rezultovati samo još dubljim obeshrabrenjem u sebe i u par-
tnera, već jedino verom i uzdanjem u Boga. Samo Bog može
naše sopstveno srce očistiti od greha i dati silu našem životnom
primeru u odnosu prema drugoj osobi. Samo Bog može nadah-
nuti našeg partnera da donese odluke koje su suprotne njegovoj
grešnoj prirodi.
Naravno, prvo mi sami treba da živimo po svetlosti koju ima-
mo, da bismo mogli očekivati da Bog blagoslovi naše napore da
drugima pomognemo. Nema nikakve pravde u tome da imamo
blagoslov istinskog mira i sreće ako se nismo odrekli svojih gre-
ha. Većina napora da se drugi poprave jesu utemeljeni na sebič-
nim motivima i Bog ih zato ne može blagosloviti. Dok ne pobe-
dimo grehe koji vladaju našim srcem, sotona polaže pravo na nas
kao na svoj plen pred Bogom i ima prava da nas muči nevoljama,
sve dok se za te grehe ne pokajemo.
Svako se kuša tamo gde je slab. Kada sotona vidi da smo raz-
maženi i da neke nevolje ne možemo da podnesemo, on nas tu
najviše napada, jer vidi da tu može da nas navede na dodatni
greh. Isto tako, Bog koristi nevolje da osobu osvedoči o problem,
da bi ga ona nadvladala verom u Njega i kroz iskustvo nanovo-
rođenja. Ko je gord i buntovan, kuša se dok ne pobedi nevolju da
mu više ne smeta, što bi značilo da je umro sebi i postao krotak i
ponizan. Ko je kukavica, kuša se da li će hrabrošću ustati protiv
nepravde i tako pobediti kukavičluk.
Zato treba imati na umu da postoje i slučajevi kada osoba treba
da se odupre nepravdi koju trpi od strane svog bližnjeg, jer njeno
trpljenje nepravde nema nikakvog smisla. Ali to osoba treba da
uradi iz prave ljubavi, a ne zato što zbog svoje gorde uvredljivosti
ili sebične ranjivosti ne može da trpi maltretiranje.
Ako je osoba u afektu zbog povređenog ili ranjenog velikog
Ega, ona ne može trezveno da rasuđuje da li nešto ima ili nema
smisla. Zato nije mudro da se uopšte bavi donošenjem važnih
životnih odluka (razilazak, razvod), dok motive svoga srca ne
reformiše. U suprotnom, biće u iskušenju da iz svog kukavičluka
trpi maltretiranje koje bi najmudrije bilo da prekine, ili u isku-
šenju da iz bunta prekine maltretiranje iako ništa nije uradila za
svog saputnika da se popravi. Ako osoba ne reformiše motive
srca u trenutku kada ima iskušenje, već odlaže za kasnije, ona će
vrlo verovatno u tom iskušenju pasti još dublje nego pre. Ako pak
odmah krene u borbu sa sobom, sam Bog će je umudriti kako da
se postavi prema onome ko joj čini zlo.
Postavljanje granica nije rešenje, jer se time problem motiva
srca ne rešava, već se samo izbegava suočavanje sa iskušenjem.
Postavljanje granica jeste zauzimanje slepog odbrambenog prin-
cipa koji nas oslobađa od odgovornosti lične borbe sa Bogom i
mudrog prosuđivanja kako kada treba da se postupi.
Na kraju, izbegavanje stvarnog pokajanja i primena “politič-
kih” rešenja predstavljaju odbacivanje nevolja koje je Bog svojim
proviđenjem dozvolio da dođu na ljude da bi im pomogao u iz-
bavljenju od onih greha kojih oni nisu svesni ili kojih jesu svesni,
ali su slabe savesti da bi se pokrenuli da zauzmu odlučan stav
nasuprot njima.
“Neki pokušavaju da kontrolišu svoje okruženje, misleći da
ako bi bili u dobrim okolnostima, da ne bi bile razvijene loše
crte u njihovim karakterima. Ali Bog određuje naše okruže-
nje, i On će nas staviti tamo gde ćemo imati probu za probom,
da bi nas okušao i otkrio šta je u našim srcima. Uvek iznova
mi ćemo biti dovođeni na teskobna mesta da bi se moglo znati
da li smo zaista raspeti sa Hristom ili puni ljubavi prema sebi.
Kako će u ovom testu proći svako od nas? Knez tame će ulo-
žiti sve svoje snage da bi nas zadržao kao svoju svojinu, ali mi
imamo moćnog Pomoćnika.” (Elen Vajt, GV92)
ZDRAVA LJUDSKA SAVEST OSUĐUJE POSTAVLJANJE GRANICA
Kad god čovek počne da traži spasenje u raznoraznim teh-
nikama umesto u Bogu, zdrava savest ga tada osuđuje. Da bi
čovek svoju savest umirio, zabluda mu pruža ohrabrenje da se
suprotstavi glasu savesti. Na primer, u “Meditaciji” Šri Činmoja
čitamo:
P: Kad pokušam da meditiram, ima nešto što me zaustavlja.
O: To što te zaustavlja je strah. Ako želiš bogatstvo koje je du-
boko u tebi, moraš hrabro da uroniš unutra. Unutrašnje blago
možeš da stekneš samo ako poseduješ unutrašnju odvažnost.
Strah od nepoznatog i od onoga što ne možeš spoznati spre-
čava te da zaroniš duboko unutra. Prostranstvo istine neće ti
naškoditi ni na koji način. Ono će te samo obuhvatiti i ispuni-
ti. (Šri Činmoj, Meditacija, 113)
Isto tako će zdrava ljudska savest da se pobuni protiv tehnike
postavljanja granica, jer su one izraz nedostatka prave ljubavi i
odsustva naše samopožrtvovanosti prema drugima. Sami autori
knjige “Granice” su se suočili sa time da ljudi osećaju krivicu na
pomisao da formiraju granice u odnosu prema drugim ljudima,
pa zato pružaju lažnu utehu onima koje tada uznemirava savest:
“Još jedna moćna unutrašnja prepreka postavljanju granica
jeste strah od nepoznatog. ... Promena je zastrašujuća. Možda
će vas utešiti misao da ukoliko osećate strah, najverovatnije je
da ste na dobrom putu, na putu promene i rasta. ... Koliko god
to delovalo čudno, znak da postajete osoba koja ima granice
Zdrava ljudska savest osuđuje postavljanje granica 105
je često osećaj samoosuđivanja, osećaj da ste postavljanjem
granica prekršili neka važna pravila. ... Ovde je glavni krivac
slaba savest ili preterano aktivni i nebiblijski strogi unutraš-
nji sudija. ... Zbog toga vas ohrabrujemo da se radujete usled
krivice. To znači da počinjete da napredujete.” (Granice, 265,
286)
Kako mnogi ne mogu čiste savesti da kažu “Ne” u postavlja-
nju granica drugima, autori knjige “Granice” ih savetuju da una-
pred vežbaju te scene, tako što će takve uloge dati jedni drugima
na grupi (Granice, 250).
“Nastavite da vežbate. Praktikujte razne uloge.” (Granice,
265)
Isto tako oni unapred vežbaju priznanje greha drugim osoba-
ma, jer se boje njihovih gnevljivih reakcija.
Svi ti strahovi su samo dokaz nečiste savesti, bilo zbog po-
stavljanja granica, bilo zbog neiskrenih priznanja greha onima
kojima su ih učinili.
Ljudi ne mogu hrabro i čiste savesti da ukore onu nepravdu
koju bi trebalo da ukore, onda kada u svom srcu gaje gnevljivost
zbog te nepravde. Dok svoju gnevljivost ne zamene krotošću i
poniznošću, neće imati Božje odobravanje i silu da ukore neprav-
du. Ili će im strah nečiste savesti, zbog srca oskrnavljenog gne-
vom, oduzeti hrabrost da nepravdu ukore onda kada budu trebali
da je ukore, ili će je ukoriti sa takvim gnevljivim duhom, da će
iskompromitovati ostale koji se bore za pravdu. Svojim neprepo-
rođenim duhom će dati lični pečat svojoj borbi protiv nepravde,
svoje motive pokazati lošim i time omesti pozitivne posledice
svoje kritike.
Prosto je neverovatno da zastupnici knjige “Granice” otvo-
reno zastupaju motive sopstvenog gnevljivog duha kao ispravan
pokretač za postavljanje granica:
“Naša nesposobnost da se razgnevimo je obično znak da se
plašimo odvojenosti koja je posledica govorenja istine. Plaši-
mo se da će izricanje istine o našem nezadovoljstvu u vezi sa
nekim naškoditi odnosu. Ali kada shvatimo da je istina uvek
naš prijatelj, često se dešava da dozvolimo sebi da se razgne-
vimo. Stoga, pre nego što kažete bilo šta prkosno, čak i kada
postavite onu prvu granicu, ispitajte svoje srce. Upitajte se da
li imam dozvolu da se razgnevim kada me drugi kontrolišu?
... Ukoliko je odgovor da onda ste na pravom putu. Ukoliko je
odgovor ne, pravi je trenutak da pokušate da pronađete sigur-
no mesto da kažete istinu.” (Granice, 279)
“Pravo mesto” za psihičko pražnjenje gneva je po autorima
“Granica” - “grupa za podršku”.
REFORMA SOPSTVENIH MOTIVA SRCA
UMESTO POSTAVLJANJA GRANICA
Uzmimo sada u analizu primer jedne zrele reakcije na isku-
šenje, gde osoba nije htela da problem reši postavljanjem grani-
ca. To je iskustvo jedne Jelene, studentkinje prve godine istorije,
koja se pripremila za rođendan, i kada je krenula da ode, otac ju
je zaustavio na vratima viknuvši:
“Prvo operi sudove, pa onda idi na rođendan!”
Devojka je poslušala očevu naredbu. Trudila se da pažljivo
opere sudove i da pri tome napravi što manju buku jer je znala da
je njen otac osetljiv. Ali je ipak začula viku svoga oca: “Tiše! Ne
čangrljaj toliko!” Još tiše je nastavila sa pranjem sudova. Kada
je završila, otac joj je bez ikakvog obrazloženja zabranio da ode
na rođendan.
Sledeći savete knjige “Granice” ona bi trebalo da jasno postavi
granice u svom odnosu sa ocem. I njen otac bi je tada verovatno
pustio na rođendan. Bilo bi dovoljno da uđe u raspravu sa njime
i da insistira na svojim pravima i pravičnosti. Ali ona se nije
pozvala na svoja prava, jer je smatrala da je njen odnos sa ocem
važniji od njene želje da ode na rođendan. Na očevu zabranu da
ode na rođendan, ona je bez i jedne reči komentara otišla u svoju
sobu. Na kolenima se molila za svoga oca i sebe, da bi kasnije sa
mirom i poverenjem u Boga, otišla na spavanje. Ujutru, majka ju
je probudila i rekla:
Nepoštovanje ličnosti i manipulacija njenim slabostima 107
“Noćas, oko pola dva, tvoj otac je ustao, seo za sto i počeo da
plače. Žao mu je što je bio loš prema tebi!”
Kada se toga dana popodne vratio sa posla, zamolio je kćerku
da mu oprosti što je bio tako grub prema njoj. Zatim su se zagrlili
i izljubili. Njihov odnos više nikada nije bio isti.
Da je prethodno veče ova devojka prebacila svom ocu na nje-
govom nepravednom postupanju, mogla je potaknuti opravda-
no osećanje njegove krivice i ostvariti svoje namere, ali bi time
upravo omela rad Svetoga Duha, i On ne bi kasnije mogao pro-
izvesti pravo pokajanje pokrenuto ljubavlju. Bilo je potrebno da
se njen otac ponizi, a ne da bude ponižen, i zato mu je bio potre-
ban primer koji će izazvati poniznost, a ne poniženje. Prava lju-
bav budi poniznost, dok duh koji gradi granice ponižava drugu
osobu. Prava ljubav se ne može iznuditi prinudom niti ikakvim
granicama: “Da bezumnika tucaš u stupi tučkom s prekrupom,
ne bi otišlo od njega bezumlje njegovo.” (Priče 27,22)
NEPOŠTOVANJE LIČNOSTI I MANIPULACIJA
NJENIM SLABOSTIMA
Uspostavljanje granica predstavlja svojevrsni vid prinude nad
savešću osobe koju tom granicom želimo da prisilimo na pro-
menu ponašanja. Duh prinude, koji izražava nepoštovanje lič-
nosti osobe kojoj postavljamo granicu, jasno se vidi u sledećem
iskustvu autora “Granice” koje oni navode kao uspešan primer
postavljanja granica koji je rezultovao promenom druge osobe:
“Jedan moj prijatelj je odlučio da dopusti da njegova žena
snosi posledice svog hroničnog kašnjenja. On je konstantno
prigovarao svojoj ženi zbog njene sporosti, ali nije bilo nika-
kve koristi. Konačno, shvatio je da ne može da je promeni;
jedino je mogao da promeni svoje reakcije u odnosu na nju.
Umoran od posledica njenog ponašanja, odlučio je da nju
prepusti tim posledicama.
Jedne večeri su planirali da odu na prijem i on nije hteo da za-
kasni. Unapred joj je rekao da želi da stigne na vreme i da će
otići bez nje ukoliko ona ne bude gotova do 18.00 časova. Ona
je kasnila, i on je otišao. Kada se vratio kući te noći, izdrala
se na njega: “Kako si mogao da odeš bez mene?” Stavio joj je
do znanja da je propustila prijem zbog svog kašnjenja i da mu
je bilo žao što je morao da ide sam, ali nije želeo da propusti
večeru. Nakon nekoliko ovakvih incidenata ona je shvatila da
će njeno kašnjenje uticati samo na nju, ne na njega, i prome-
nila se.” (Granice, 164)
Zapazimo da autori knjige koriste pojam promene za osobu
koja je zapravo pod pritiskom bila prinuđena na promenu pona-
šanja, jer nije imala izbora.
Takva promena nije promena ličnosti, već samo iznuđena pro-
mena ponašanja. Iako zastupnici knjige “Granice” često kritički
koriste pojam manipulacije, sama manipulacija je bit njihovog
delovanja na druge ljude.
Kada autori “Granica” kažu “Ne možeš promeniti druge, ali
možeš uticati na njih tako što ih motivišeš.” (Granice, 96) oni
time priznaju dva svoja duboka nedostatka. Prvi je da zaista ne
mogu da promene druge, jer sami nisu promenjeni, a drugi je
da jedino mogu druge da motivišu, što predstavlja priznanje da
drugima manipulišu.
Ako želimo drugoga da promenimo, mi ne smemo pokušavati
da ga preko osećanja ili krivice motivišemo na ispravno pona-
šanje, jer bi to značilo da se ne obraćamo njegovoj ličnosti, koja
sama na sebe preuzima odgovornost da shvati i odluči, već da se
obraćamo njegovom velikom Egu ili njegovoj nečistoj savesti,
kojima tada manipulišemo.
Motivisanjem druge osobe, mi joj nećemo pomoći da se su-
štinski promeni, jer ćemo u njoj pobuditi motive koji su inače u
njenoj prirodi. A ti nesahranjeni motivi su upravo njen najveći
problem.
Niko ne može da ceni promenu ponašanja koja je izazvana
manipulacijom već postojećih motiva ljudskog srca, ne samo
zato što to nije dragovoljna promena koju je sama osoba izabrala,
već i zato se tu radi samo o formalnoj promeni ponašanja.
Bez zakona čovek nije svestan potrebe za reformom motiva srca 109
Ako zaista želimo da drugu osobu promenimo, mi treba da se
svojim životom, a u ključnom momentu i svojim rečima, obra-
timo njenom razumu i savesti, te da joj pružimo ohrabrenje da
prizna potrebu duše za Bogom i potraži u Njemu reformu motiva
sopstvenog srca.
BEZ ZAKONA ČOVEK NIJE SVESTAN POTREBE
ZA REFORMOM MOTIVA SRCA
Bez razumevanja smisla i duha Božjeg zakona čovek nije u
stanju da pobedi svoje grešenje, jer nije svestan njihovog uzroka.
Kada zastupnici Duhovne formacije koriste pojam greha, oni ne
misle na greh u smislu bezakonja, već na neprijatne simptome
greha u mislima, osećanjima i postupcima.
Svakom grešnom srcu smetaju neprijatne posledice greha
(osećanje krivice, anksioznosti, nervoze, napetosti, depresije,
... ružno ponašanje), a ne sam greh. Zato i sama namera i želja
grešnih ljudi da se lepo osećaju nije izraz nikakve plemenitosti
njihovog htenja koje je od Boga nadahnuto i koje bi Bog mogao
da blagoslovi.
Kako im ne smeta greh, već samo posledice greha, oni defini-
šu pojam dobra i zla, ne na osnovu analize kvaliteta pokretačkih
motiva srca, već na osnovu prijatnosti osećanja ili na osnovu toga
da li svojim postupcima drugima nanose štetu ili ne.
Ako se osoba oseća dobro, onda ona zaključuje da je moralno
ispravna, a ako joj njeni postupci bude neprijatna osećanja, onda
smatra da je to što čini loše.
Površnim moralnim zahtevima koji ukoravaju samo simpto-
me greha u postupcima i osećanjima, krivo versko učenje navodi
vernike da vode duhovnu borbu na pogrešnom planu. Rezultat je
da će se vernik pokajati što je rekao ružnu reč prijatelju, ali se
neće pokajati što je takav u srcu.
On će se pokajati što je bio loš licemer, a ne zato što ga po-
kreću loši unutrašnji motivi, jer ih kroz površne moralne krite-
rijume, lišene razumevanja zahteva Božjeg zakona, nije mogao
postati svestan.
Osoba koja je ovisnik o narkoticima će pokušavati da se odre-
kne narkotika, a da nikakvu borbu ne vodi protiv same želje za
užitkom (opijanjem), koja se krije iza njene ovisnosti o narkoti-
cima, jer tu želju ni ne smatra grehom. Ona će zameniti opijanje
narkoticima sa opijanjem pobožnim osećanjima, i tako u srcu i
dalje zadržati grešne motive ponašanja.
Da bi kroz zahteve zakona ljudi postali svesni svoje stvarne
potrebe za Bogom, Bog šalje različite poruke različitim crkvama
i različitim pojedincima, adekvatne iskušenjima koja ona imaju.
Bez adekvatnih poruka, ljudi neće voditi svoju duhovnu borbu
na ispravnom planu, što će rezultovati neuspehom i razočare-
njem. Bez Trostruke anđeoske vesti, ljudi iz savremenog sveta
ne mogu postati svesni potrebe za Bogom. Bez poruke Laodikeji,
vernici crkve ostatka takođe ne mogu postati svesni potrebe za
Bogom. Bez adekvatnih poruka, svi će oni svoju duhovnu borbu
voditi na pogrešnom planu.
Poruka Duhovne formacije nije Božja poruka jer odvraća lju-
de od borbe protiv greha, i navodi ih da vode borbu protiv ne-
prijatnih simptoma svog nesahranjenog Ja na nivou osećanja i
postupaka. Zastupnici “Restart” programa tvrde da svrha grupe
za podršku nije da čovek postane svestan svojih greha, već svog
“stvarnog stanja”. Kako je moguće da stvarno stanje ne predstav-
lja svest o grešnosti? To je moguće samo kod zastupnika zablude
koji smatraju da treba da “postanu svesni” da za njihove proble-
me nije kriva njihova grešnost, već drugi ljudi i okolnosti. Oni
ne shvataju da drugi ljudi i okolnosti zapravo samo provociraju
njihovu grešnost na ispoljavanje.
ZASTUPNICI DUHOVNE FORMACIJE
NE VERUJU U ISKUSTVO REFORME MOTIVA SRCA
Elen Vajt objašnjava dubinu te promene ljudskog srca slede-
ćim rečima:
“Nema nikakvog dokaza da je pokajanje iskreno ako ne do-
vede do potpune promene. ... Oni koji postaju nova stvorenja
u Hristu Isusu donosiće i rodove Duha, „ljubav, radost, mir,
Zastupnici zablude ne veruju u duhovno novorođenje 111
trpljenje, dobrotu, milost, veru, krotost, uzdržanje” (Galatima
5,22.23). Oni se više neće povoditi za nekadašnjim strastima,
već će verom Sina Božjega ići Njegovim stopama, odsjajivati
Njegov karakter, čisteći se kao i On što je čist. Ono što su ne-
kad mrzeli, sada vole; a ono što su nekada voleli, sada mrze.
Oholi i nametljivi postaju krotki i ponizni. Tašti i drski posta-
ju ozbiljni i čedni. Pijanice postaju trezveni a raskalašni čisti.”
(EGW, Put Hristu)
Međutim, autori knjige “Granice” nebrojeno puta otkrivaju da
ne veruju u iskustvo novorođenja i pobede nad gresima. Na pri-
mer, oni tvrde da posle noći borbe kada je Jakov doživeo susret
sa Bogom i promenu imena Jakov (varalica) u Izrael (onaj ko se
bori sa Bogom), da ta promena nije značila radikalnu promenu
njegovog duha i karaktera:
“I Jakov se promenio. Manje je varao i postao je iskreniji.”
(Granice, 63)
Pojam Jakovljeve borbe sa Bogom autori knjige “Granice” tu-
mače na sasvim iskrivljen način, ne kao izraz plemenitog htenja
kojim se čovek uzdiže iznad sopstvene prirode i oslanja na Božju
silu ljubavi, već kao plod sleđenja sopstvenih agresivnih impulsa:
“Njegova agresivnost je došla do izražaja kao što se vidi iz
njegovog novog imena.” (Granice, 63)
Umesto iskustva nanovorođenja, promoteri knjige “Granice”
zastupaju granice kao rešenje protiv grešnih reakcija:
“Granice čine da možemo da doživimo druge ljude, a da ne
budemo povređeni.” (M.L. Objašnjenje knjige “Granice”)
Ako ne možemo da trpimo povređenost, to otkriva da na pre-
stolu našeg srca nije Hristos, već naše veliko Ja, koje još nismo
sahranili.
Postavljanjem granica mi ne pobeđujemo iskušenje, već se iz
njega izvlačimo.
Saveti knjige “Granice” pružaju čoveku izgovor da zadrži
svoje grešne želje u svom srcu, a da rešenje potraži u kontroli i
sublimaciji tih želja u zdrave ciljeve i odgovornosti:
“Iako je prisustvo žudnji i želja bogomdana karakteristika,
one treba da budu pod kontrolom zdravih ciljeva i odgovor-
nosti.” (Granice 112)
Zapazimo sledeće priznanje koje jasno otkriva da je svrha
knjige “Granice” da pomogne onima koji nisu uspeli da sahrane
staro Ja i koji zato ne mogu da trpe nevolje:
“Svrha granica je da spreče druge ljude da ne upadaju u
naš prostor i ne zlostavljaju nas i da spreče nas da upada-
mo u tuđi prostor i zlostavljamo ih.” (M.L. Objašnjenje knjige
“Granice”)
Osoba koja je zaista sa Bogom nema sklonost da zlostavlja
druge ljude, pa da zato mora da se obuzdava kakvim tehnikama
i da postavlja granice. Takođe, ona nije toliko razmažena da ne
može da trpi zlostavljanje od strane drugih.
Isus nije pozvao Jevreje koji su bili pod rimskim jarmom da
postave granice kada im neko udari šamar, već im je rekao da
granice sklone i da okrenu lice svoje da bi primili sledeći šamar.
Umesto da autori knjige “Granice” pomognu ljudima da shva-
te da su nevolje koje Bog dozvoljava izraz Božje ljubavi prema
grešniku, jer im pomažu da postanu svesni svojih nepobeđenih
greha, oni im pružaju izgovor za ljutnju prema Bogu što je njihov
veliki Ego ponižen i osujećen u zadovoljenju svojih želja:
“Kada smo duboko iskreni, i kada prihvatimo odgovornost za
sopstveni pravi identitet, tada se javlja prostor da ispoljimo
svoj gnev u odnosu na Boga. Mnogi ljudi koji su odvojeni od
Boga, emotivno se isključe zato što osećaju da nije bezbedno
da mu kažu koliko su ljuti na njega. Sve dok ne ispolje gnev,
neće biti u stanju da dožive osećanja ljubavi, koja su zatrpana
ispod tog gneva.
Jov je želeo da svoj gnev i razočarenje u Boga u potpunosti
ispolji pred Bogom (Jov, 13,3). ... Jov je iskazao svoj gnev i
nezadovoljstvo Bogom, a Bog je nagradio njegovu iskrenost.”
(Granice, 239-241)
Zastupnici zablude ne veruju u duhovno novorođenje 113
Da ne bismo za svoje nezrele reakcije u vreme nevolje krivili
samog Boga što je nevolje dopustio i da bismo shvatili da je pro-
blem u nama i našim nepobeđenim gresima koji tada otkrivaju
svoje pravo lice, apostol Jakov nas opominje:
“Nijedan kad se kuša da ne govori: Bog me kuša; jer se Bog
ne može zlom iskušati, i On ne kuša nikoga; nego svakog kuša
njegova slast, koja ga vuče i mami.” (Jakov 1,13-14)
Nasuprot shvatanju da je izvor iskušenja u nepobeđenim sla-
bostima naših srca, autori knjige “Granice” zastupaju da se gra-
nicama mogu sprečiti spoljni loši uticaji koji mogu loše da utiču
na nas:
“Možemo da koristimo granice da bi sprečili ljude da nas
iskorišćavaju, opterećuju na neki negativan način i tovare
obavezama koje ne treba da nosimo, da svojim zahtevima
upravljaju našim životom. Granice to rešavaju. ...
Granice nisu samo Bogom dana zaštita protiv kontrole koju
zlo ima nad nama, već i zaštita u odnosu na ljude u kojima
još uvek dominira zver.” (M.L. Objašnjenje knjige “Granice”)
Biblijski fariseji su često pokušavali da granicama spreče uti-
caj loših ljudi na njih same. Njihovo načelo je bilo načelo granica:
“Odlazi, ne dohvataj me se, jer sam svetiji od tebe.” (Isaija 65,5)
Kada su fariseji zamerili Isusu što ne formira granice u kon-
taktu sa grešnicima, time što ne pere ruke posle kontakta sa nji-
ma, Isus im je objasnio da zlo ne dolazi od spolja, već iznutra:
“Jer iznutra, iz srca ljudskog, izlaze misli zle, preljube, kur-
varstva, ubistva, Krađe, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo,
sramote, zlo oko, huljenje na Boga, ponos, bezumlje. Sva ova
zla iznutra izlaze, i pogane čoveka.” (Marko 7,20-23)
Mi se možemo udaljiti od stresnih situacija koje bi isprovoci-
rale naše nepreporođeno srce na reakciju, ali time zlo iz svog srca
nećemo ukloniti.
Odvajanje od iskušenja sveta kroz monaški život jednim de-
lom ima svoje poreklo u nepobeđenim slabostima sopstvenog
srca koje čoveka onesposobljavaju da zrelo reaguje na svakod-
nevna životna iskušenja. Umesto da kao asketa ode u manastir,
čovek može tehnikom granica da sam u sebi formira manastirske
zidine prema zlim ljudima, koje će ga sačuvati od stresnih situ-
acija:
“Kada reagujete na nešto što neko kaže ili uradi, tada možda
imate problem sa granicama. Ako je u stanju da izazove raza-
ranje time što nešto uradi ili kaže, ta osoba je u tom trenutku
u poziciji da vas kontroliše i vaše granice nestaju. Kada uti-
čete, vi zadržavate kontrolu i imate opcije i izbore. Ako osetite
da počinjete da reagujete, udaljite se da biste ponovo stekli
kontrolu nad sobom tako da članovi porodice ne mogu da vas
nateraju da uradite ili kažete nešto što ne želite da uradite ili
kažete, jer bi to narušilo vašu samosvojnost.” (Granice, 142)
Takvo shvatanje da izvor iskušenja nije u nama, već spolja, je-
ste blisko istočnjačkim religijama, koje predstavljaju čoveka kao
da ima božansku prirodu i da spoljni uticaji mogu da zaguše unu-
trašnji glas Božji. Ništa čudno, ako pokušavamo da svoj prirod-
ni sebični sentiment proglasimo pojmom božanske ljubavi, i ako
za depresiju, koja je plod osujećenja te sebične potrebe, krivimo
spoljna dešavanja.
Ako svog veliki Ego stavljamo na mesto Boga, nije nikakvo
čudo da ćemo glas srca poistovetiti sa glasom Božjim:
“Ako nemamo dovoljno jake granice u odnosu na ljude oko
nas, društvo, kulturu, poziv drugih ljudi će biti glasniji od
Božjeg poziva.
Zašto?
Drugi ljudi se vide, mogu da nas ucenjuju, da nas ostave...
dok Bog funkcioniše kroz tihi i tanki glas. Ako ne formiramo
i držimo granicu, mi nećemo moći da sledimo taj tanak glas.
Poziv drugih ljudi će biti glasniji.” (M.L. Objašnjenje knjige
“Granice”)
Taj tanak glas koji nam govori iznutra može biti i glas so-
tonskog duha koji nam govori preko nepobeđenih slabosti naših
srca, i zato nije validan (Priče 17,9; 28,26; 18,2).
Držanje zakona jeste težak jaram nepreporođenom srcu 115
DRŽANJE ZAKONA JESTE TEŽAK JARAM
NEPREPOROĐENOM SRCU
Kako rodovi sebičnog sentimenta ne donose plodove života u
skladu sa zakonom, zastupnici zablude ne prepoznaju u Božjem
zakonu definiciju ljubavi. Ali, upravo zato što prava ljubav nije
osećanje, ona u Svetom pismu nije definisana osećanjima, već
Božjim zakonom. Isus Hristos potvrđuje citatima Starog zaveta
da je ljubav temelj celog Svetog pisma i Božjeg zakona:
“Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, i svom dušom
svojom, i svom misli svojom. Ovo je prva i najveća zapovest.
A druga je kao i ova: Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe. O
ovima dvema zapovestima visi sav zakon i proroci.” (Matej
22,37-40)
Držanje zakona jeste lak jaram, jer je plod rada Svetoga Duha
na ljudskom srcu. Apostol Jovan kaže “zapovesti Njegove nisu
teške”, a sam Hristos kaže “... jer je jaram moj blag, i breme je
moje lako.” (1.Jovanova 5,3; Matej 11,30)
Elen Vajt objašnjava da susret čoveka sa Bogom menja njego-
vo srce, tako da mu ispravan život nije teret i obaveza, već radost
i uživanje:
“Kada kao zabludela, grešna bića dođemo Hristu i dobijemo
oproštenje i milost, ljubav se rađa u našem srcu. Svaki nam je
teret lak, jer je lak jaram koji Hristos nudi. Dužnost postaje
uživanje, a žrtva zadovoljstvo.
Put koji nam se ranije činio mračan sada je obasjan zracima
Sunca pravde.” (Put Hristu, 59)
Za razliku od duhovno nanovorođenog srca, kome je držanje
zakona lak jaram, zastupnici Duhovne formacije predstavljaju
Božji zakon kao jaram ropstva.
U svom delu “Velika borba” Elen Vajt otkriva planove sotone
da preko svojih propovednika predstavi Božji zakon kao izvor
ropstva:
“Veliki Varalica kaže: “Јa ću uticati na popularne propoved-
nike da skreću pažnju njihovih slušalaca od Božјih zapovesti.
Ono što Pismo obјavljuјe kao savršen zakon slobode, prikaza-
ćemo kao јaram ropstva.”” (Elen Vajt, Velika borba, poglavlje
28: Sotonine zamke)
Takođe i autori knjige “Granice” svojim iskrivljenim tuma-
čenjem biblijskih stihova otkrivaju svoje uverenje da im život u
skladu sa zakonom nije lak jaram, već teret:
“Pre pada u greh, Adam je bio povezan sa Božjom ljubav-
lju i radio je u stanju ispunjenosti ljubavlju. Nakon pada u
greh, više ga nije motivisala savršena ljubav, već je morao
da radi u kontekstu prokletstva izrečenog nad palim svetom i
prokletstva zakona. Ljubavlju motivisano “želim” pretvorilo
se u zakonom motivisano “treba”. Pavle nam kaže da zakon-
sko “treba” pojačava našu želju da se pobunimo (Rim. 5,20);
ono čini da se gnevimo na ono što bi “trebalo” da uradimo
(Rim. 4,15); i ono podstiče našu motivaciju da radimo ono što
je pogrešno (Rim. 7,5).” (Granice, 202)
Da li zapažamo drskost velikog Ega kod autora knjige “Gra-
nice”, u načinu na koji iskrivljuju reči apostola Pavla kojima on
otkriva ulogu Božjeg zakona?!
Kada apostol Pavle govori o Božjem gnevu prema prekršio-
cima zakona - “Jer zakon gradi gnev” (Rimljanima 4,15), tada
autori knjige “Granice” tvrde da se tu radi o ljudskom gnevu
protiv zakona, te da zakon “čini da se gnevimo na ono što bi
“trebalo” da uradimo (Rim. 4,15)” (Granice). “Pavle kaže da su
gnev i grešne strasti direktna reakcija na strogost zakona.” (Gra-
nice, 102)
I na drugim mestima u knjizi “Granice” nalazimo ponovljenu
zabludu da promovisanje zahteva zakona izaziva ljudske emocije
kao što su “gnev, krivica, nesigurnost i otuđenje” (Granice, 169)
Zatim, stih koji govori o zakonu grešnog tela (Rim. 7,5) au-
tori “Granica” koriste kao da je reč o Božjem zakonu, kome je
upravo svrha da ukori grešno telo da bi nas sačuvao od oslanjanja
na sebe same. Po apostolu Pavlu, svrha zakona je “da bude greh
odviše grešan zapovešću.” (Rimljanima 7,13) “Jer kroz zakon do-
lazi poznanje greha.” (Rimljanima 3,20) “Nego ja greha ne po-
Držanje zakona jeste težak jaram nepreporođenom srcu 117
znah osim kroz zakon; jer ne znadoh za želju dok zakon ne kaza:
ne zaželi.” (Rimljanima 7,7) “A zakon dođe uz to da se umnoži
greh; jer gde se umnoži greh...” (Rimljanima 5,20)
Dakle, zakon nas čini svesnim naše buntovnosti prema Bogu,
koje bez zakona ne bismo bili svesni.
Ali autori knjige “Granice” zastupaju da zakon na taj način
budi naš bunt prema Bogu, kao da sama ukorenost zakonom pro-
izvodi bunt prema Bogu, umesto da nas čini svesnim bunta koji
inače postoji: “Pavle nam kaže da zakonsko “treba” pojačava
našu želju da se pobunimo (Rim. 5,20);” (Granice, 202)
Istina je suprotna! Zakon upravo čuva čoveka da se ne osloni
na sebe samog; i na sopstvenu grešnost i na sopstvenu praved-
nost, pa ga tako navodi da se osloni isključivo na Hrista i praved-
nost koju mu sam Bog pruža. Međutim, autori knjige “Granice”
tumače Pavlove reči o zakonu kao atak na veliki ljudski Ego, koji
će tada biti isprovociran da ustane protiv Boga i da čini greh.
Ako je Hristos na prestolu našeg srca, a ne naš veliki Ego,
tada prestaje naš sukob sa Bogom i Božjim zakonom.
Zašto?
Zato što naša grešna priroda, koja je buntovna prema Bogu,
više nema vlast nad nama jer se na sebe više ne oslanjamo, već se
oslanjamo na Gospoda:
“Živite u Duhu pa nećete izvršiti požudu tela.” (Galatima 5,16)
“Koji god u Njemu stoji ne greši; koji god greši ne vide Ga
niti Ga pozna. Dečice! Niko da vas ne vara: koji pravdu tvori
pravednik je, kao što je On pravedan.” (1.Jovanova 3,6-7)
Iako Isus Hristos jasno kaže: “Niko ne može dva gospodara
služiti: jer ili će na jednog mrzeti, a drugog ljubiti; ili jednom
voleti, a za drugog ne mariti. Ne možete Bogu služiti i mamoni.”
(Matej 6,24) zastupnici knjige “Granice” dozvoljavaju moguć-
nost da čovekom istovremeno vladaju dva suprotna duha.
Kada jedan teolog na osnovu knjige “Granice” drži program
12 koraka Anonimnih alkoholičara, tada jasno otkriva da ne ve-
ruje da mu plan spasenja pruža spasenje od greha:
“Naučićemo da prihvatimo da smo istovremeno i lastavica i
zver u svojoj ličnosti i da je to OK. To je u redu. Bog nema
problema da sa obe strane naše ličnosti ima odnos. On ne voli
masku pretvaranja. On voli odnos sa onim što jeste, onim što
je realno. Jer Bog prihvata i voli i jedno i drugo u nama. I to
smo mi.
I onda ćemo postati nežniji i sažaljiviji prema onome što za-
ista jesmo, prema svojoj sopstvenoj ljudskosti. Nećemo sebe
više bičevati, niti više sebe terati da se ponašamo na određeni
način, da živimo na određen način. ...
Ne kažem da je zver u nama super, ali to je činjenica i ja ne
mogu da budem nešto drugo. Ja moram to da prihvatim, da
budem OK sa tim saznanjem da sam ja pomešan (dobro i zlo).
...
To znači da moramo da prihvatimo zver u nama. Prva stvar je
da nam sa tom zveri bude OK. Ta zver je deo nas. Ona je bila
sa nama sve ove godine. Pomogla nam je da živimo, naučila
nas je kako da stojimo za sebe, da se pobrinemo za sebe. Mi
smo i lastavica i zver u isto vreme.” (M.L. Objašnjenje koraka
br. 7)
TRAŽENJE SPASENJA U ODNOSU SA DRUGIMA,
UMESTO U BOGU
Kada ljudi nisu ukoreni zahtevima zakona za sopstvenu greš-
nost, oni tada dolaze Bogu u molitvi iz svojih grešnih motiva i
traže njihovo zadovoljenje. Njihova predstava o pojmu ljubavi
je tada iskrivljena i predstavljena kao kakav sentiment kojim se
oni zapravo opijaju i tako samo ugušuju svest o svojoj duhovnoj
ispraznosti i potrebi za reformom karaktera. Takvu predstavu o
ljubavi zastupaju autori knjige “Granice”:
“Postoje dva razloga zašto su vam potrebni drugi ljudi ... Prvi
razlog je to što je odnos vaša najosnovnija potreba u životu.”
(Granice, 44)
Traženje spasenja u odnosu sa drugima, umesto u Bogu 119
“Svima nama je potrebna ljubav tokom prvih nekoliko godina
života. Ako tada ne dobijemo tu ljubav, mi za njom gladujemo
do kraja svojih života. Ova glad za ljubavlju je toliko snaž-
na, da kada je ne pronađemo u odnosima sa drugim ljudima,
počnemo da tragamo za njom na drugim mestima kao što su
hrana, posao, seksualna aktivnost ili trošenje novca.” (Gra-
nice, 217)
Autori knjige “Granice”, lišeni razumevanja smisla i duha za-
kona, proglašavaju potrebe grešne ljudske prirode kao temelj čo-
vekovog odnosa i sa Bogom i sa drugim ljudima. Kada čovek nije
žeđ duše zadovoljio u Bogu, ta nezadovoljena žeđ ostaje i navodi
čoveka da promeni smisao i funkciju svih svojih svakodnevnih
aktivnosti kao i smisao i funkciju svog odnosa sa drugim ljudi-
ma (u bliskosti, osećanju voljenosti, prihvatanju od drugih...). Sve
njegove aktivnosti i odnosi tada poprimaju elemente prekršaja
Prve Božje zapovesti “Nemoj imati drugih bogova osim mene”
jer sada čovek pokušava da žeđ svoje duše, umesto u Bogu, za-
dovolji kroz svoje dnevne aktivnosti i kroz odnos sa drugima lju-
dima. Možemo primetiti da autori knjige “Granice” navode svoje
čitaoce da traže spasenje u svemu, osim u Bogu. Na primer, oni
zastupaju rad, ne kao rezultat zajednice sa Bogom, već kao način
da se iskustvo sa Bogom ostvari: “Rad je duhovna aktivnost. Ra-
dom se preobražavamo u Božje obličje...” (Granice, 202)
Poklonici knjige “Granice” otvoreno hvale njenu tehniku
postavljanja granica za svoje iskustvo mira, a ne samog Boga
kao svog Spasitelja. Tako potvrđuju da se radi postizanja mira
oslanjaju na same tehnike postavljanja granica, umesto na Boga.
Osoba koja se nije odrekla sebe, svog velikog Ja, ostaje stalno ne-
zadovoljena i zato je primorana da traži spasenje u svemu, osim u
Bogu. Umesto da svojim življenjem postane videlo svetu, u smi-
slu izražavanja ispunjenja koje već ima u Bogu, ona svoj život
pretvara u neutoljivu “kosmičku jamu”, koja traži i upija.
Kako biblijska predstava o Bogu, lišena idolatrijskih premi-
sa, ne udovoljava sklonosti čoveka ka mističnom iskustvu, autori
knjige “Granice” navode svoje čitaoce da potraže spasenje u ose-
ćanju voljenosti koje će naći u drugim ljudima, u pripadnicima
Hristovog tela - crkve:
“Bog nas je stvorio sa vrlo specifičnim potrebama u odnosu
na porodicu u kojoj smo odrastali... Kada imamo potrebe koje
nisu zadovoljene, treba da napravimo inventar tih lomova u
nama i počnemo da zadovoljavamo te potrebe u telu Hristo-
vom, kako bismo dovoljno ojačali za borbu oko granica koja
se odvija u zrelom dobu.” (Granice, 260-261)
Iskušenje traženja spasenja u drugima jeste tipična odlika
evanđeoskih hrišćana, koji pojam sebičnog sentimenta pogrešno
nazivaju pojmom ljubavi. Sebičnost ljude opterećuje neugasivom
potrebom za osećanjem voljenosti, a kako je ona neutoljiva, pri-
rodno rezultuje međusobnom ranjenošću i depresijom. Umesto
pokajanja za sebične motive, zastupnici Duhovne formacije nam
pružaju trikove kojima ćemo izbeći njihovo osujećenje.
Ako nas je neko emotivno ranio jer je trebalo da mu kažemo
“Ne!”, autori knjige “Granice” nam savetuju da ćemo ranu lakše
preboleti uz pomoć - grupe za podršku, u kojoj ćemo uvek imati
osećanje voljenosti (Granice, 118-119).
Naravno, rešenje je u umiranju velikom sebičnom Egu, koje
ne može da trpi odbijanje i ranjavanje, a ne u psihološkoj utesi,
koja samo ovlaš leči naše rane.
Umesto da uzrok “neprikladnog ponašanja” vide u odvoje-
nosti čoveka od Boga, autori knjige “Granice” odgovornost za
čovekovu grešnost prebacuju na članove njegove sopstvene po-
rodice koji nisu zadovoljili njegove potrebe, pa sada te potrebe
treba navodno da zadovolje drugi ljudi. Te potrebe koje autori
“Granica” žele da predstave kao Bogom dane potrebe, jesu izraz
grešne ljudske prirode.
Savremeni otpali protestantizam, karizmatski pokret u kato-
ličanstvu i bogomoljački pokret u pravoslavlju, nisu utemeljeni
na tradicionalnom opterećivanju krivicom, već su utemeljeni na
manipulaciji sebičnim sentimentom, potrebom čoveka da se opi-
ja osećanjima. Drugi ljudi nisu tu da bi se živelo za njih i da bi
im se služilo, već da bi se zadovoljila potreba za sopstvenom
Traženje spasenja u odnosu sa drugima, umesto u Bogu 121
satisfakcijom. No, sebični sentiment je neugasiva potreba grešne
ljudske prirode koja je temelj razočarenja u druge ljude, ranjeno-
sti sopstvenog srca i depresije.
U sledećem primeru vidimo sav besmisao postavljanja gra-
nica, jer umesto da se osoba navede da svoju sebičnu potrebu za
osećanjem voljenosti prizna kao greh i da se za nju pokaje, ona
se navodi da tu potrebu zadrži i da granicama omete ispoljavanje
sopstvene destrukcije zbog njenog nezadovoljenja:
“Nije fer”, rekla mi je majka petomesečnog dečaka. “Četiri
meseca smo uživali u blaženstvu i bliskosti. Volela sam Eri-
kovu bespomoćnost, njegovu zavisnost od mene. Bila sam mu
potrebna i bila sam mu dovoljna.” “I onda se sve od jednom
promenilo. Postao je - kako da kažem - uznemireniji, pun že-
lje da mi se izmigolji. Nije uvek želeo da ga držim. Postao
je zainteresovaniji za druge ljude, pa čak i za igračke jarkih
boja nego za mene!” “Mislim da počinjem da shvatam”, za-
ključila je ova žena “Bila sam mu potrebna 4 meseca. Sada se
majčinstvo svodi na to da sledećih 17 i po godina provedem u
dopuštanju da me ostavi!” (Granice, 75)
Umesto da navedu tako opterećene osobe na pokajanje, autori
knjige “Granice” ih navode da svoju sebičnu želju preusmere sa
onih koji ih ranjavaju, na one koji ih trenutno ne ranjavaju:
“Vaše neprikladno ponašanje nije bezrazložno. U njegovoj
pozadini je često pokušaj da zadovoljite neku potrebu koju
vaša porodica porekla nije zadovoljila. Možda smo još uvek
upleteni zbog potrebe da budemo voljeni, pohvaljeni ili pri-
hvaćeni. Morate da se suočite sa ovim manjkom i da prihva-
tite da će on biti zadovoljen jedino u vašoj novoj Božjoj poro-
dici, među onima koji su sada vaši pravi “majka, otac, braća
i sestre”, ... Samo shvatiti svoju potrebu nije dovoljno. Morate
da je zadovoljite. Bog je spreman da zadovolji naše potrebe
preko ljudi, ali morate da se ponizite, da posegnete za dobrim
sistemom podrške i primite ono što je dobro.” (Granice, 141)
Sveto pismo nas upozorava da se ne oslanjamo na druge ljude:
“Ovako veli Gospod: Da je proklet čovek koji se uzda u čoveka
i koji stavlja telo sebi za mišicu. ... Blago čoveku koji se uzda u
Gospoda i kome je Gospod uzdanica.” (Jeremija 17,5-7)
No, autori knjige “Granice” nas usmeravaju da se oslonimo na
druge ljude:
“Oslonite se na svoju grupu za podršku.” (Granice, 267)
Pored traženja spasenja u drugim ljudima, autori knjige
“Granice” , navode ljude da traže spasenje i u dobročinstvu:
“Istinsko ispunjavanje pronalazimo u davanju drugima.”
(Granice, 203)
No, pravo ispunjenje nije posledica dobročinstva, već njegov
preduslov. Da bismo mogli da dajemo drugima iz pravih motiva,
mi već moramo biti ispunjeni u Bogu. Ali ta ispunjenost nije
emotivna, kako zastupa Duhovna formacija, već duhovna. Posti-
že se verom i uzdanjem, a ne osećanjima. Svako bavljenje ose-
ćanjima je u suštini bavljenje sobom, a ne Bogom, i predstavlja
građenje vere u sebe, ne u Boga.
Osoba koja daje drugima, sa namerom da sebe time ispuni,
imaće iskušenje obeshrabrenja i depresije, onda kada u tom da-
vanju bude bila odbijena, ranjena i ponižena. Nevolje će biti Bož-
je oruđe kojim će je Bog osvedočiti da ne daje iz prave ljubavi,
već iz svog Ega, da bi sebe zadovoljila kroz davanje, umesto da u
Bogu bude zadovoljena.
Zato, ako se razgnevimo zato što nas nevolje osujetile u za-
dovoljavanju naših grešnih želja, mi možemo istinski da bude-
mo zahvalni Bogu što nam je tako kroz nevolje pokazao da su
naše želje bile grešne, jer da nisu bile grešne, ne bismo reagovali
gnevljivošću.
No, po autorima knjige “Granice” same te želje zbog kojih
smo se razgnevili nisu loše po sebi, već je rešenje da odložimo
njihovo zadovoljenje do pravog trenutka:
“Njihova želja je osujećena i oni se gneve zato što nisu naučili
da odlože zadovoljenje potrebe ili da poštuju tuđe slobode.”
(Granice 149)
Izopačeno interpretiranje Božjeg karaktera 123
Dakle, to je još jedan način da sačuvamo svoje veliko Ja i da
zadržimo svoje želje nepokajane u svom srcu, čak i onda kada su
nas nevolje učinile vidno nesrećnima zbog njihovog osujećenja.
Kada bi ljudi imali pravilno poznanje Božjeg karaktera kroz
zahteve Božjeg zakona, tada bi dolazili u molitvi Bogu sa želja-
ma sopstvenog velikog Ega kao sa teretom koji ih muči, i vapili
bi Bogu za oslobođenjem od njegovih želja, a ne bi tražili njihovo
zadovoljenje. Ali, kako postavljaju granice Bogu koji ih ukorava
za grešnost srca, oni nisu svesni da je suštinski izvor njihovih
problema u tome što im je na prestolu srca veliko Ja, a ne Hristos.
IZOPAČENO INTERPRETIRANJE BOŽJEG KARAKTERA
Autori knjige “Granice” vrlo malo govore o Bogu i Njegovom
karakteru, ali kada o Njemu govore, pridaju mu atribute grešnog
čoveka sa velikim Egom, koje ima akcije radi sebe i svoje satis-
fakcije, a ne iz prave ljubavi. Takvo nakaradno tumačenje Bož-
jeg karaktera jeste posledica tumačenja Božjeg postupanja kroz
motive sopstvenog nepobeđenog velikog Ega i njegove projekcije
Bogu.
Kada smo pokrenuti pravom ljubavlju, tada je naše ponašanje
odgovor na realne potrebe nas samih i drugih ljudi. Mi tada ne
pitamo sebe i svoje srce, šta se nama radi, već razumno anali-
ziramo realne potrebe onih kojima ljubav treba. Ali, kada smo
pokrenuti grešnim motivima svoje prirode, tada je naše ponaša-
nje odgovor, ne na realne potrebe života, već na potrebe našeg
velikog Ega za satisfakcijom.
Autori knjige “Granice” otkrivaju samog Boga kao grešno
stvorenje koje se u svom postupanju rukovodi željama svog veli-
kog Ega, a ne realnim potrebama stvorenja koje je stvorio. Njega
rukovode lična sviđanja i nesviđanja. Kao glavni motiv zašto je
Hristos umro za nas, jeste “zato što tako želi” (Granice, 240), a
ne realna potreba palih bića radi kojih se Bog odrekao svoje sla-
ve i zauzeo mesto grešnika. Ako neko Bogu nanosi bol, tada On
ostavlja prijatelje koji mu kažu “Ne” i traži nove prijatelje. (Gra-
nice, 243) On kažnjava ljude koji Mu nanose bol i “zlostavljaju”
Ga, jer “On nije mazohista” (Granice, 242). Opet, ponekad može
da se ubedi i da “promeni svoje mišljenje” (Granice, 241).
Pogledajmo još primera iz knjige “Granice”:
“Isus se kroz patnje usavršio (Jev.5,7-10). U Getsimanskom
vrtu tražio je da ga mimoiđe čaša patnje, ali Bog je rekao
- ne. Isus je prihvatio Božje želje, pokorio im se i “postade
svima koji ga poslušaše uzrok spasenja večnog” (Jev.5,9). Da
Isus nije poštovao Božje granice i Božje - ne, mi bismo svi bili
izgubljeni. Baš kao što mi želimo da drugi poštuju naše - ne,
tako i Bog želi da mi poštujemo njegovo.
On ne želi da od njega pravimo negativca, svaki put kada
napravi neki izbor. Kao što mi ne volimo kada drugi ljudi po-
kušavaju da manipulišu nama, ili da nas kontrolišu krivicom,
tako i On. ... Ponekad, kroz razgovor, On promeni mišljenje.
Mi možemo da utičemo na njega, zato što je naš odnos sa nji-
me istinski...
On kaže: “Daj da čujem tvoju stranu priče i ja ću je uzeti u
obzir. Ona mi je važna. Možda možeš da me ubediš da prome-
nim mišljenje.” ... Našeg ličnog dobra radi, ne bi bilo dobro da
okusimo posledice njegovih granica. ...
Kada god Bog kaže “Što je dosta, dosta je”, a dovoljno dugo
je trpeo, tada On poštuje sopstvenu imovinu, svoje srce, i to
dovoljno da preduzme nešto u svrhu promene nabolje. On
preuzima odgovornost za bol i povlači poteze koji će mu pro-
meniti život.” (Granice, 241-243)
Autori knjige “Granice” predstavljaju Boga kao onog koji ima
svoju grupu za podršku - u Trojstvu, i da, kada je On ranjen
ljudskom nepravdom, da tada ne poriče, niti zaboravlja šta smo
učinili, već se time bavi sve dok sasvim ne izrazi svoja osećanja,
plačući i gneveći se, a onda postiže mir:
“Bog nije poricao šta smo uradili sa Njim. On se time bavio.
On je to imenovao. On je ispoljio svoja osećanja u vezi sa
time. Plakao je i bio je gnevan. A onda je pustio. I sve je to
Da li bez ispovedanja greha drugima nema pobede? 125
uradio u kontekstu odnosa. Unutar Trojstva On nikada nije
sam. Idite uradite to isto.” (Granice, 271)
Isto tako izopačeno predstavljanje Božjeg karaktera, kao po-
sledica projekcije sopstvene neposvećene prirode Bogu, nalazi-
mo i u knjizi “Toksična vera” Džeka Feltona, gde njen autor ne
vidi izraz ljubavi u strogoj osudi trgovaca koji su svojim postup-
cima skrnavili Božji hram, već vidi ličnu Isusovu uvređenost:
“Neki ljudi veruju da svi moraju da budu potpuno milostivi,
da praštaju u svakom trenutku, i da svako ko pokazuje gnev,
nije dobar hrišćanin, te bi trebalo da poradi na grešnom stavu
koji se nalazi u središtu njegovog gneva. ...
Hristos se razgnevio, ispoljio gnev i učinio nešto u vezi sa
problemom. Gnev ga je pokrenuo da očisti hram od trgovaca.
... Bez gneva, On nikada ne bi isterao te oskrnavitelje hram-
ske svetosti.” (Džek Felton, Toksična Vera, 97)
DA LI BEZ ISPOVEDANJA GREHA DRUGIMA NEMA POBEDE?
Pojam ispovedanja greha drugima se nalazi u Svetom pismu:
“Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe, i molite se Bogu je-
dan za drugog, da ozdravljate; jer neprestana molitva pravednog
mnogo može pomoći.” (Jakov 5,16)
Kao rezultat izmirenja sa Bogom, čovek svoje grehe priznaje
onima kojima je naneo štetu i takvim izražajem svog pokajanja
izglađuje svoj odnos sa drugim ljudima, a svojim primerom na-
vodi i druge na pokajanje. U pojedinim slučajevima osoba može
podeliti svoje iskušenje sa drugima da bi dobila odgovor na pita-
nje svog neuspeha u nameri da pobedi iskušenje. Najčešći izvor
neuspeha savremenog pokajnika jeste traženje snage pokajanja u
sebi, umesto u Bogu; a takođe i zanemarena predstava o Božjem
zakonu, zbog koje se grešnik kaje samo za simptome greha u mi-
slima, osećanjima i postupcima, a ne za same grešne motive srca.
Samo u tim slučajevima, kada osoba popravlja odnos sa drugim
ljudima ili kada traži pomoć u savetu i molitvi, ispovest drugima
može biti opravdana. Međutim, autori knjige “Granice” oprav-
davaju ispovedanje i obelodanjivanje greha pred drugima u sa-
svim drugačijoj funkciji. U objašnjenju ispovesti, teolog Marko
Lukić tvrdi da partner kome se ispovedamo iz grupe za podršku
ne služi da nam pruži savet, već da pruži podršku. Ispovest se
vidi kao put pobede nad grehom. Zastupnici Duhovne formacije
zastupaju ispovedanje greha, ne kao rezultat spasenja, već kao
njegov temelj.
Kada jedna osoba koju muči greh prejedanja hranom postavlja
pitanje autoru knjige “Granice” : “Zar ne mogu to da pobedim, a
da niko ne sazna?” autor joj uopšte ne pruža svetlost istine koja
će joj pomoći da u svojoj ličnoj zajednici sa Bogom pobedi svoje
iskušenje, već joj kroz svoju knjigu objašnjava da nema pobede
bez priznanja problema drugom čoveku:
“I umesto da ta bolna i zastrašujuća osećanja i probleme
iznesu svojim novoizgrađenim prijateljima, ovi ljudi se često
povuku u svoje sobe da bi rešavali problem. ... Kada ovi po-
kušaji rešavanja problema dožive propast, tek tada konačno
shvate da duhovne bolove i terete treba da iznesu iz sebe i do-
nesu ih telu Hristovom. ... Pa ipak, Biblija ne poznaje nijedno
drugo rešenje za naše probleme.” (Granice, 223-224)
Jedan teolog, u predstavljanju svoje verzije programa Anoni-
mnih alkoholičara, utemeljene na knjizi “Granice” kritikuje lič-
nu molitvu Bogu tvrdeći da “ta molitva ne ide dalje od plafona”, i
da “prisustvo drugoga čini Božje prisustvo daleko realnijim” i da
tada “mi više nemamo osećaj da smo sami”. Takođe, on zastupa:
“Kada se tajna otkrije drugome, ona gubi 50% svoje snage.
... Tajna nas više ne pritiska kada je izložimo na svetlost. ...
Zašto nije dovoljno da priznamo pred sobom i da priznamo
pred Bogom? Odgovor na to pitanje je zato što bez ispovesti
drugom čoveku, neće doći do isceljenja. ... I ništa neće da se
dogodi, kada je u pitanju oporavak, kada je u pitanju iscelje-
nje, onoga dubokog u nama, dokle god ne ispovedimo dru-
goj osobi o tome ko smo tačno, sve do kraja.” (Marko Lukić,
Objašnjenje koraka br. 5)
Takva ispovedanja su štetna i za samu osobu koja se ispoveda,
a takođe, i za ostale. Najvažniji razlog štetnosti je što osoba is-
Zamenjene odgovornosti 127
poveda grehe radi svoje psihološke satisfakcije, a ne kao rezultat
rešenja svog problema. Kako nije dobila mir od Boga, ona mir
traži od ljudi. Ona sebe zavarava svojom psihološkom satisfak-
cijom koju oseća posle ispovedanja svog problema. Ona iskreno
oseća da joj je lakše, ali njena osećanja nisu nikakav kriterijum.
ZAMENJENE ODGOVORNOSTI
“Odreći se svoje volje veća je zasluga nego vaskrsnuti mrtvo-
ga.” (Ignacije Lojola)
Mi treba da Bogu predamo naše srce 100%, tako da se On

useli u nas 100% svojim Duhom, ali to ne znači da ćemo se tada
i 1% odreći svoje volje i da ćemo postati zombiji. Upravo tada
ćemo moći da celih 100% odgovornost razuma i volje za svoj
život na sebe preuzmemo jer se nećemo oslanjati na sopstvenu
grešnu prirodu, već na Boga.
Dakle, u planu spasenja, Bog nam besplatno nudi spasenje, ali
na nama je odgovornost da ga svojom voljom izaberemo i pri-
hvatimo. No, zbog svoje urođene nezavisnosti od Boga, mi smo
skloni da sami sebe spasavamo raznim psihološkim tehnikama,
a da istovremeno Bogu predajemo odgovornost sopstvenog iz-
bora, da mu predajemo svoju čekajući da On kroz nas svojim
Duhom umesto nas donese odluku za Njega. Jednostavno reče-
no, umesto da aktom volje i uzdanja u Boga krenemo da činimo
ono što je ispravno, mi smo skloni da čekamo da Bog u našem
srcu zapali vatru uzbuđenja da bi onda pod pritiskom osećanja
donosili dobre odluke.
Na 153. stranici knjige “Granice”, čitamo upravo tako pogre-
šan savet, kako naš odnos prema drugim ljudima ne treba da bude
utemeljen na odluci i principu da živimo za njih, već na našem
traženju užitka i koristi u odnosu sa njima. Knjiga zastupa da bi
naš odnos prema drugima, lišen sebičnosti i koristoljubivosti, bio
zapravo formalan i prazan. Drugim rečima, autori knjige otkri-
vaju da je njihovo srce lišeno prave nesebične ljubavi. Zatim, oni,
na osnovu pogrešne premise, dolaze do još tragičnijeg zaključka
da naše obavezivanje (donošenje bračne odluke) treba da bude
zasnovano na već prethodno formiranom emotivnom odnosu koji
oni nazivaju pojmom ljubavi:
“Ponovo, Biblija uči da svako obavezivanje treba da bude za-
snovano na odnosu punom ljubavi. Voljenost vodi ka obavezi-
vanju i voljnom donošenju odluke - a ne obrnuto.” (Granice,
153)
Nesvesni prirode prave nesebične ljubavi, ograničeni sebič-
nim ljudskim sentimentom koji pogrešno nazivaju pojmom lju-
bavi, autori knjige smatraju da bez korisnosti koju naš Ego ima
iz veze, sama veza nema osnova da opstane. Takvo shvatanje
predstavlja oslobađanje od lične odgovornosti izbora i njeno pre-
bacivanje sa sopstvene volje na trenutna osećanja i hirove našeg
velikog Ega. Naravno da takva pristrasna odluka za saputnika
ili za samog Gospoda, nema nikakvu vrednost, jer ne stojimo
iza nje mi svojim htenjem, već grešne želje naše prirode koje
čeznu za užitkom. Kada nestanu osećanja na kojima su takve od-
luke donete, ispostaviće se da nikakve odluke nije ni bilo. Prava
odluka sadrži elemenat samoodricanja koji mnogi ne mogu da
podnesu, jer motiv za odluku traže u željama svog grešnog srca,
umesto u Gospodu.
Često zaljubljene osobe, tek kada nestane zanos njihovog
osećanja, shvate da svog saputnika uopšte nisu upoznale, niti
iskreno izabrale. U svojoj sebičnoj želji da saputnika emotivno
i seksualno iskoriste, nisu pokazali nikakvu ljubav da razumno
upoznaju njegovu ličnost već su se oslanjali na iskustvo oseća-
nja i doživljaja zbog kojih su i ušli u vezu. Sa saputnikom nisu
bili zbog njega i njegove ličnosti, već zbog sopstvenog užitka.
Više su voleli osećanja koja im izaziva saputnik, nego njegovu
ličnost. Bračnu odluku da žive jedan za drugoga oni nisu nikada
zaista doneli svojom voljom, već su tu odluku donosila njihova
osećanja. Kada posle nekog vremena osećanja utihnu, partneri
se probude pored osobe koje uopšte nikada nisu zaista odlučili
da vole. Osećaju se kao da je neko drugo doneo odluku za njihov
brak, ali u njihovom slučaju to nisu bili njihovi roditelji, već nji-
hova osećanja.
Pritisnuti bračnim odgovornostima, naviknuti da ih samo ose-
ćanja pokreću na revnost, oni se osećaju kao u teškom ropstvu.
U susretu sa idejama knjige “Granice” oni će naći izgovor za
raspad svoje bračne zajednice. Interesantno je da autori knjige
“Granice” otvoreno zastupaju donošenje odluke za brak na osno-
vu iskustva i eksperimenta, a ne na osnovu razuma i slobodne
volje:
“Nije problem u zabavljanju. Problem je u shvatanju koje je
svrha zabavljanja. Svrha zabavljanja je vežba i eksperiment.
Obično, krajnji cilj zabavljanja je donošenje odluke, pre ili
kasnije, da li da se venčamo ili ne. Zabavljanje je način da
saznamo koju vrstu osobe upotpunjujemo i s kim smo duhovno
i emotivno kompatibilni. Ono je poligon za vežbu za brak.”
(Granice, 154)
Budimo zahvalni Bogu što nam je kroz Elen Vajt dao svetlost
koja nas čuva od oslanjanja na sebe, prilikom donošenja svakod-
nevnih životnih odluka:
“Drugi padaju u još opasniju grešku. Njima upravljaju impul-
si. Njihove simpatije su pokrenute i oni smatraju ovaj polet
osećanja kao dokaz da su prihvaćeni od Boga i obraćeni. Ali
principi njihovog života nisu promenjeni. Dokazi istinskog
rada milosti na srcu se ne nalaze u osećanjima, već u životu.
“Po rodovima njihovim,” Hristos je izjavio, “ćete ih poznati.”
(Matej 7:20) Mnoge dragocene duše, želeći iskreno da budu
hrišćani, još uvek se spotiču u mraku, čekajući da se njihova
osećanja snažno pokrenu. Oni čekaju da se posebna promena
desi u njihovim osećanjima. Oni očekuju neku neodoljivu silu,
nad kojom oni nemaju nikakvu kontrolu, da ih savlada. Oni su
prevideli činjenicu da vernik u Hristu treba da radi na svom
spasenju sa strahom i drhtanjem.” (Elen Vajt, Ms55-1910)
Takvo prebacivanje odgovornosti izbora sa sebe na Boga, na-
lazimo i u “Restart” programu:
“Šta znači predati život i volju Bogu na staranje? To je do-
brovoljno i namerno odustajanje od svojih planova, zamisli za
život i našu budućnost, nada, snova, odustajemo od pokušaja
da iskontrolišemo budućnost, naše odnose, navike, ... i prepu-
štamo kontrolu Bogu.” (M.L. Restart program)
Okrenutost ka sebi, umesto ka Bogu, rezultuje da mi čekamo
da se naše veliko Ja složi sa namerama naše volje da bi tako naše
odluke bile “blagoslovene”. To je nemoguće ako imamo pred so-
bom zahteve Božjeg zakona, jer njih naša priroda ne može da is-
puni. Zato zastupnici Duhovne formacije svoje duhovne zahteve
spuštaju na nivo onoga što čovek bez Boga može da uradi. Kako
zahteve zakona ne mogu da ispune oslanjanjem na sebe, oni sebe
uveravaju da su zapovesti izvor opterećenja i da su ukinute. Au-
toritet Božjeg zakona je nadomešćen autoritetom velikog ljud-
skog Ega.
Vernici sa velikim Egom smatraju da njihova molitva nije
iskrena ako ne osećaju da njihovo grešno srce želi Boga. Kada
autori “Granica” kažu “Bog više voli iskrenost.” (Granice, 238)
oni time hoće da predstave da čovek treba da sledi želje srca pri
donošenju odluka, umesto da donosi odluke nezavisno od sebe
samog i pritiska iskušenja.
Takvo shvatanje, koje stavlja na presto srca veliki ljudski Ego,
rezultuje ili dubokim obeshrabrenjem ili buđenjem grešnih mo-
tiva sopstvene prirode i uveravanjem sebe da su ispravni samim
time što su iskreni. Naime, kako je naša priroda grešna (vidi
Rimljanima 7,18-19), i kako iskreno ne želi Boga, mi ćemo ili
biti obeshrabreni time što nijednu iskrenu odluku za Boga ne
možemo da donesemo, ili ćemo donositi lažne odluke za Boga,
utemeljene na grešnim (fanatičnim) motivima sopstvene prirode,
sve dok stres života ne otkrije njihove loše temelje.
Ako se oslanjamo na sebe i svoju prirodu, ne samo što neće-
mo u sebi naći snagu kojom ćemo moći da živimo u skladu sa
zahtevima Božjeg zakona, već nećemo moći ni da shvatimo šta
je ispravno postupanje, jer ćemo ograničeni sobom biti skloni da
projektujemo svoj grešan karakter Bogu i drugim ljudima.
Kada sretnemo osobu koja živi u skladu sa Božjim zakonom,
nama će se činiti kao legalista i formalista, jer bismo mi sami,
sledeći svoje neobraćeno srce i nečistu savest, samo iz legali-
stičkih motiva i formalno mogli da držimo zakon, a ne iz duha
ljubavi jer pravu ljubav u sebi ne nalazimo:
“Telesni čovek ne razume šta je od Duha Božjega; jer mu se
čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se ra-
zgleda.” (1.Korinćanima 2,14)
Takav pokušaj da kroz svoje telo razumemo i shvatimo pojam
zakona i ljubavi rezultuje time da ih dovodimo u međusobnu su-
kobljenost. Božji zakon ne shvatamo kao izraz ljubavi, već kao
sistem formalnih pravila ponašanja, dok ljubav shvatamo kao ka-
kav sentiment, gde dobro delo ne činimo kao odgovor na potrebe
drugog stvorenja, već kao odgovor na potrebu za ličnom satisfak-
cijom i užitkom:
“Svemir zaista funkcioniše u ritmu, ali to nije ritam zakona,
to nije ritam principa, pravila. Ritam po kom svemir pleše,
nije bezličan, hladan i bezosećajan. To je ritam otkucaja Bož-
jeg srca, koje je davalo takt danima stvaranja. I koje se na
kraju svakog dana stvaranja osvrnulo da bi uživalo, odvojilo
vreme da uživa u onome što je stvoreno, da se ispuni radošću,
zato što ono što je stvoreno je dobro. To je srce koje uživa
u svakom svom remek delu. To je srce koje je sebe samo na
kraju krunisalo zadovoljstvom stvarajući sebi nevestu. To su
bića koja mogu to isto da osete. ... Da uzvrate. Da se uskla-
de sa Božjim ritmom srca. Da zaplešu zajedno sa Bogom. Ne
zato što moraju. Ne zato što znaju da tako treba već zato što
uživaju u tome. Zato što im je to milina.” (M.L. “Bog vrelog
srca”, 22.07.2017)
Zato što je naša priroda grešna, naša odluka za Boga ne može
da bude iskren izraz naše prirode, već samo iskren izraz našeg
htenja. Naše htenje može doneti iskrenu odluku za Boga, samo
kao plod ispravnog poznanja Božjeg karaktera i uzdanja verom
u Njega, jer nas tada Božji zakon čuva od oslanjanja na sebe
same, dok nas “dobrota Božja na pokajanje vodi” (Rimljanima
2,4). Tada donosimo odluku za Boga nasuprot svojoj prirodi, a
ne na osnovu nje. Samo takvu odluku Bog može da ceni, jer nije
plod popuštanja već odupiranja iskušenju.
Isus otkriva da snaga koja nas okreće ka Bogu, dolazi od Oca,
a ne iz naše uvređenosti i razočaranosti samim sobom: “Niko ne
može doći k meni ako ga ne dovuče Otac koji me posla.” (Jovan
6,44) Ako se bavimo sobom, mi nećemo naći snagu za ispravnu
odluku jer ćer nas naša priroda odvraćati od susreta sa Bogom.
Bavljenje sobom prirodno pobuđuje u nama, kao snagu poka-
janja, strah nečiste savesti, tugu sebičnog sentimenta, sramotu
ponižene gordosti i ostale motive ljudske grešne prirode i samo-
pravedne savesti. Ali takvo pokajanje jeste iznuđeno, formalno i
kratkog veka. Takvo zidanje duhovne kuće je zidanje na pesku i
takva duhovna građevina će se srušiti prilikom prvog jačeg isku-
šenja, kada pod pritiskom nevolje, naši unutrašnji motivi otkriju
svoj stvarni destruktivni karakter.
Osoba koja je pokrenuta na pokajanje strahom nečiste savesti,
iz istog straha prirodno formira duh sumnjičavosti (strah od za-
vere), projekciju svojih greha drugima i duh lažnog moralisanja i
osuđivanja. Osoba koja je pokrenuta na pokajanje sebičnim sen-
timentom, postaje emotivno ranjiva i depresivna, a čim joj stres
pokvari njena sentimentalna osećanja, izgubiće snagu pokajanja.
Osoba koja je pokrenuta na pokajanje iz gordosti, pokazaće duh
sujetne preosetljivosti i uvređenosti čim joj kakva kritika povredi
njen gordi Ego.
Dok nas knjiga “Granice” čuva postavljanjem granica da ta-
kav karakter ne otkrijemo drugima i da od takvog karaktera dru-
gih ljudi ne budemo povređeni, Sveto pismo nas čuva od takvih
motiva ljudske prirode tako što nas ukorava za pokajanje iz ta-
kvih motiva.
Onima koji su pokušavali da zastrašivanjem od kazne sebe
motivišu na pokajanja i tako privole na ispravno ponašanje, Sve-
to pismo iznosi ukor da takav strah rađa licemerstvo:
“Zato reče Gospod: Što se ovaj narod približuje ustima svojim
i usnama svojim poštuje me, a srce im stoji daleko od mene,
i strah kojim me se boje zapovest je ljudska kojoj su naučeni,
zato ću evo još raditi čudesno sa tim narodom, čudesno i div-
no.” (Isaija 29,13-14)
“U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah na-
polje; jer je u strahu mučenje, a ko se boji nije se usavršio u
ljubavi.” “Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi
i čistote.” (1.Jovanova 4,18; 2.Timotiju 1,7)
“Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trplje-
nja, ne znajući da te dobrota Božja na pokajanje vodi?” (Ri-
mljanima 2,4)
Za razliku od Duhovne formacije gde se čovek prvo istraumi-
ra svešću o sopstvenoj krivici, pa mu se onda otkriva Božja lju-
bav da u njoj nađe psihološku utehu, koja će ovlaš lečiti njegove
rane, u Svetom pismu vidimo drugačiji način Božjeg postupanja.
Bog prvo sebe otkriva kao dostojnog poverenja, otkriva svoju
ljubav tako što Jevreje oslobodi od egipatskog ili vavilonskog
ropstva, pa im tek onda iznese zahteve zakona, da bi njihovo
pokajanje bilo plod spoznate Božje ljubavi, a ne povređene lične
samopravednosti.
Kada su Izrailjci izašli iz Vavilonskog ropstva, gorko su zapla-
kali slušajući zahteve zakona koji su prekršili i otkrivenja Božjeg
starateljstva koja su dotle nezahvalno prezirali. Potom sveštenici
“rekoše svemu narodu: Ovaj je dan svet Gospodu Bogu našemu;
ne tužite ni plačite. Jer plakaše sav narod slušajući šta govori
zakon. I reče im: idite i jedite pretilo i pijte slatko i šaljite delove
onima koji nemaju ništa zgotovljeno, jer je ovaj dan svet Gospo-
du našemu. Zato ne budite žalosni, jer je radost Gospodnja vaša
sila” (Nemija 8,9-10).
Da je narod, postavši svestan svoje realne krivice, nastavio da
se prepušta tuzi i osećanju krivice, njegova odluka o pokajanju
bi bila iznuđena i licemerna. Čim bi to osećanje kasnije popu-
stilo, oni bi ponovo pali u greh. A ovako, ljubav i zahvalnost
prema Bogu i bližnjem postaju snaga koja ih večito čuva od gre-
ha. Iako je realno da čovek oseća krivicu, žalost i sramotu zbog
svojih greha, ta osećanja nikada ne smeju da postanu pokretačka
snaga za pokajanje, jer će proizvesti jedino potiskivanje greha u
podsvest i licemerstvo. Snaga pokajanja može biti jedino prava
nesebična ljubav, do koje dolazimo kroz pravilno poznanje Boga.
Zato su Božji proroci, u pomenutom događaju, podigli pogled
Jevreja sa njih samih na Božju milost. Ali nisu uradili samo to.
Nema nikakve magije u bavljenju Bogom, ako ne poznajemo
ispravno Njegov karakter. Božji proroci su pružili ispravnu pred-
stavu o Bogu, koja neće pokajnike opterećivati krivicom, niti
sramotom povređene gordosti, niti tugom sebičnog sentimen-
ta. Božji proroci su oglasili praznik radosti i zahvalnosti Bogu.
Shvativši poruku sveštenika “otide sav narod da jede i pije i da
šalje delove, i veseliše se veoma što razumeše reči koje im se
kazaše” (Nemija 8,12).
DA LI ŽALIMO ZATO ŠTO SMO GREH ČINILI
ILI ŽALIMO ŠTO GA VIŠE NEĆEMO ČINITI?
Za razliku od pravog pokajanja, gde dirnut Božjom ljubavlju,
čovek odbacuje grehe jer iz ljubavi prema Bogu žali zbog svog
grešnog življenja, u lažnom pokajanju, koje je posledica bavljenja
sobom, čovekovo odbacivanje greha jeste prožeto žalošću zbog
ostavljanja greha. Umesto da bude istinski srećan što u Bogu ima
rasterećenje od greha, on pada u depresiju što je svoje grehe spu-
tao u svom ispoljavanju i sprečio njihovo zadovoljenje. Knjiga
“Granice” zastupa upravo takvo iskustvo gde čovek zadržava
svoj veliki Ego i zato ima potrebu da prežali svoje grehe u kojima
više neće smeti da uživa:
“Biblija je puna primera u kojima Bog od svog naroda traži
da “ostavi za sobom” ljude i živote koji nisu dobri za njih. ...
Osnovno pravilo biblijskog oporavka je da život pre Boga nije
vredan čuvanja. Moramo da ga napustimo, da ga prežalimo,
i odustanemo od njega, da bi On mogao da nam da dobre
stvari. ... Da bi naše srce moglo da se otvori za nove stvari,
koje Bog želi da nam da, ova želja mora da bude prežaljena i
napuštena.” (Granice, 261)
Da li žalimo zato što smo greh činili ili što ga više nećemo činiti? 135
U objašnjenju sedmog koraka programa Anonimnih alkoho-
ličara, koji se takođe spominje u knjizi “Granice” voditelj “Re-
starta” objašnjava:
“Pre ovoga smo uzeli vreme da se oprostimo od svojih mana,
neke su nam donosile korist, i sada smo spremni za ovaj ko-
rak.” (M.L. Objašnjenje koraka br. 7)
U objašnjenju koraka broj 6, voditelj objašnjava da onda kada
karakterna mana nestane, da tada nastaje praznina. To otkriva
nerazumevanje da sam Bog ispunjava dušu i da je ispravno po-
našanje spontana posledica reformisanih motiva srca, a ne plod
sublimacije starog nezadovoljstva u nove oblike ponašanja. Vo-
ditelj “Restarta” tvrdi:
“Nakon što smo se oprostili od mana, mi smo spremni za treću
fazu. Treća faza je da budemo potpuno spremni da te mane
budu zamenjene nečim pozitivnim. O tome smo pričali, dakle,
to je ta promena. Dugo smo proveli živeći sa tim manama, sa
inhibicijama, sa navikama, sa ranama, kompulzivnim pona-
šanjem. Kada Bog ukloni jednu od njih, a to se dešava onako,
s vremena na vreme, samo odjednom nestane nešto. Gledajte
da onda prvo primetite da je nestalo. Drugo, popunite tu pra-
zninu sa nečim. Sa nečim dobrim. Recimo, to mogu da budu
sastanci u grupi za podršku...” (M.L. Objašnjenje koraka br. 6)
Zastupnici Duhovne formacije nemaju predstavu da su grešni
motivi sami po sebi loši, već predstavljaju da je greh samo ako
čovek loše usmerava svoje grešne želje.
Takvo shvatanje, koje sasvim obezvređuje potrebu za duhov-
nim novorođenjem, jeste posledica zanemarivanja duha i smisla
Božjeg zakona, koji ukorava greh da je loš sam po sebi, a ne
samo zbog svojih krivih manifestacija i lošeg preusmeravanja.
ČETIRI ODLIKE SVAKE DUHOVNE PREVARE
Postoje četiri osnovne zablude duhovne formacije koje su
izvor neuspeha ljudi koji nameravaju da pobede svoja iskušenja.
Prva zabluda je nepoznavanje Boga i karaktera Njegove ljubavi,
zbog prirodnog usmerenja ka samom sebi, umesto ka Bogu. Re-
zultat te zablude je da ljudi, umesto u Bogu, snagu za pobedu nad
porokom traže u sebi - u motivima sopstvene grešne prirode i
nečiste savesti. Umesto da su na pokajanje pokrenuti otkrivenjem
Božje ljubavi, koja na pokajanje vodi, oni se za svoj porok kaju
pokrenuti strahom nečiste savesti, sramotom povređene gordosti
i tugom sebičnog sentimenta. Njihova predstava o Bogu, koja
nije plod Božjeg otkrivenja kroz Sveto pismo, već je plod projek-
cije sopstvenih grešnih motiva Bogu, pobuđuje te motive njihove
prirode umesto da ih ukorava. Oni ne razlikuju pravednost bo-
žanskog porekla od sopstvene ljudske pravednosti, isto kao i oni
o kojima apostol Pavle piše: “Jer svedočim da imaju revnost za
Boga, ali ne po razumu! Jer ne poznaju pravde Božje i gledajući
da svoju pravdu utvrde ne pokoravaju se pravdi Božjoj.” (Rimlja-
nima 10,2-3) Kako se takvi ljudi kaju iz loših motiva, njihovo
pokajanje ostaje bez Božjeg odgovora.
Druga zabluda jeste nepoznavanje smisla i duha Božjeg zako-
na, što rezultuje nesvesnošću sopstvenih greha i zavaravanjem
savesti formalnim korekcijama ponašanja ili reformom sopstve-
nih osećanja. Isus objašnjava da je zaludna vera koja je posledica
ljudskih kriterijuma dobra i zla: “No zaludu me poštuju učeći
naukama, zapovestima ljudskim. Jer ostaviste zapovesti Božje, a
držite običaje ljudske...” (Marko 7,7-9) Apostol Pavle otkriva da
bez zakona nije svestan greha: “Nego ja greha ne poznah osim
kroz zakon; jer ne znadoh za želju dok zakon ne kaza: ne zaželi.”
(Rimljanima 7,7) Svrha zakona je “da bude greh odviše grešan
zapovešću.” (Rimljanima 7,13) “Jer kroz zakon dolazi poznanje
greha.” (Rimljanima 3,20)
Bez poznanja zahteva zakona, ljudi prirodno nisu svesni svo-
jih greha. Oni se ne kaju za grešne želje na nivou motiva sop-
stvenog srca, već samo za neprijatne simptome grešnih želja u
svojim mislima, osećanjima i postupcima. Kaju se što nisu bili
bolji licemeri.
Svakom grešnom srcu smetaju neprijatne posledice greha
(osećanje krivice, anksioznosti, nervoze, napetosti, depresije,
... ružno ponašanje), a ne sam greh. Zato i sama namera i želja
Četiri odlike svake duhovne prevare 137
grešnih ljudi da se lepo osećaju nije izraz nikakve plemenitosti
njihovog htenja koje bi Bog mogao da blagoslovi.
Čovek će da se iskreno pokaje što je rekao ružnu reč prijatelju,
ali ne i što je takav u srcu, jer bez razumevanja smisla Božjeg za-
kona nije svestan svoje grešnosti. On se najčešće kaje samo zato
što je dozvolio da se njegov greh ispolji, ali ne i za sam grešan
motiv srca.
Zavisnici su skoncentrisani na svoje loše ponašanje i na svo-
ja osećanja, a da uopšte nisu svesni da je njihova želja za opi-
janjem sama po sebi loša, niti je smatraju grehom. Kako se ne
kaju za samu grešnu želju, već samo za njen destruktivan način
ispoljavanja i zadovoljavanja, njihove molitve ostaju bez Božjeg
odgovora. Zato će zavisnici zameniti opijanje narkoticima sa opi-
janjem pobožnim osećanjima, i tako u srcu i dalje zadržati stare
grešne motive ponašanja.
Treća zabluda je skup tehnika i principa kojim osoba umiruje
svoju nečistu savest i ostale posledice nepobeđenih greha (što
je glavna tema ove knjige), dok je četvrta zabluda izraz poku-
šaja čoveka da se oslobodi od odgovorne upotrebe razuma, da
ne bi postao svestan prethodne tri zablude. To se postiže kroz
oslanjanje na sopstvena osećanja, slepa pravila ponašanja, dru-
ge ljude (gurue, sveštenike, vođe, mentore, masu...), koji misle
umesto samog čoveka. Jedna od čestih metoda borbe protiv razu-
ma jeste izazivanje skoka dopamina i endorfina kroz meditaciju,
jogu, upotrebu alkohola, duvana i marihuane, zabavnu muziku,
itd, čime se blokira deo mozga (orbitofrontalni korteks) zadužen
za racionalno preispitivanje. Pomenute četiri zablude su odlika
svake krive religije ili svake krive životne filozofije.
Da bi ljudi postali svesni da su u zabludi, Bog šalje čovečan-
stvu konkretne poruke koje imaju za svrhu da ih otrezne, sa ci-
ljem da ih učine svesnim potrebe da se oslone na Boga, umesto
na sebe, i da se pokaju za grehe srca, a ne samo za simptome
greha u mislima, osećanjima i postupcima.
Svaka Božja poruka je adekvatan odgovor na iskušenje upra-
vo onoga kome je upućena. Poruka za današnji svet ogrezao u
hedonizmu i bezakonju i otrovan lažnim verovanjima je vest Triju an-
đela (izlazak iz Vavilona lažnih nauka), dok je poruka za crkvu koja
je zadovoljna sobom, poruka Laodikeji (ukor za nesvesnost sopstve-
ne grešnosti i zavisnosti od Boga). Za razliku od poruka koje imaju
za svrhu da ljude učine svesnim loših motiva srca i da ih navedu na
reformu, Duhovna formacija jeste utemeljena upravo na manipulaci-
ji nepobeđenim grešnim motivima ljudske prirode koje proglašava
ispravnim samim time što su prirodni i iskreni.
ZAKLJUČAK O VAŽNOSTI ISPRAVNOG POZNANJA BOGA
Sve pomenute zablude Duhovne formacije jesu posledica uzdiza-
nja autoriteta velikog sopstvenog Ega i fokusiranosti čoveka na sa-
mog sebe umesto na Boga, Ali ni neprestano bavljenje Bogom nije
dovoljno, ako predstava o Božjem karakteru nije ispravna. Da li se
mi molimo Bogu ili sotoni, ne zavisi od imena koje izgovaramo u
molitvi, već od toga da li je naša predstava o Bogu ispravna, tako da
omogućava Svetome Duhu da nas sačuva od oslanjanja na nas same i
usmeri ka stvarnom Bogu. Ukoliko je predstava o Bogu lišena zahte-
va zakona a pojam Božje ljubavi interpretiran na način koji odgovara
grešnom poimanju ljubavi, čovek može krivom predstavom o Bogu
da hrani i uzdiže autoritet velikog Ega, jer će dolaziti Bogu iz grešnih
motiva svoje prirode. On će najiskrenije u molitvi da zahteva od Boga
da zadovolji njegove grešne želje, umesto da vapi za rasterećenjem od
njih.
Ali ako je predstava o Božjem zakonu ispravno definisala Božji
karakter, vernik će dolaziti Bogu ukoren za grešne želje. On će dola-
ziti Bogu, ne iz grešnih motiva, već sa grešnim motivima, kao tere-
tom koji ga muči, i iskreno će vapiti Bogu za oslobođenjem od njih.
Isus Hristos je tri i po godine svog dela na zemlji propovedao duh
zakona. Kada su ljudi shvatili da Božji zakon ukorava njihovo stanje
duha i same grešne želje, postali su spremni da kao siromašni du-
hom prime obećani blagoslov. Svest da su zaslužili smrt zbog svojih
prestupa, učinila je Hristovo iskupljenje njihovom životodavnom ne-
ophodnošću. Svest da su pobunjenici protiv Boga i pod vlašću sile
greha, učinila ih je svesnim potrebe da im Sveti Duh podari iskustvo
Zaključak o važnosti ispravnog poznanja Boga 139
duhovnog nanovorođenja. Sasvim zadovoljni Bogom i Njegovim
delom spasenja, postali su rasterećeni od potrebe da se bave so-
bom i da psihološkim tehnikama dodatno rade na svom spasenju:
“Nebeska svetlost prodirala je mračne savesti onih koji behu
prevareni od Hristovih neprijatelja, i lažne predstave o Njemu
behu odbačene, jer kroz delovanje Svetoga Duha oni Ga vi-
deše uzdignutog kao Kneza i Spasitelja, koji dade pokajanje
Izrailju, i oproštaj od greha. Oni ga videše ovenčanog slavom
nebeskom, sa neiskazanim blagom u Njegovim rukama, da bi
ga podario onima koji se obratiše od svojih greha i pobuna.
Kada apostoli objaviše slavu Jedinorodnoga od Oca, tri hilja-
de duša behu ganuti do srca, i to je učinilo da su videli sebe
onakvim kakvi jesu, grešni i prljavi, a Hrista kao svoga Spasa
i Izbavitelja. Hristos beše podignut, Hristos beše proslavljen,
kroz silu Svetoga Duha koja beše posvedočena među naro-
dom. Očima vere verni videše Isusa kao onoga koji je pretrpeo
poniženje stradanje i smrt, da oni ne poginu, nego da imaju
život večni. Kada oni pogledaše na Njegovu neukaljanu prav-
du, upoznaše kroz to svoju vlastitu izobličenost i prljavštinu,
te behu ispunjeni sa strahopoštovanjem, ljubavlju i obožava-
njem prema Onome, koji je dao svoj život u žrtvu za njih. Oni
poniziše svoje duše do praha, kajući se za svoja zlodela, i pro-
slaviše Boga za svoje izbavljenje.” (EGW, Review and Herald,
22. i 29. nov. 1892)
A za fariseje, i sve ostale koji su na razne načine pokušavali
da utkaju sebe u ponuđeno spasenje, zabeležene su ove reči ukora
i upozorenja:
“Hiljade čine istu grešku koju su učinili fariseji ukoreni od
Hrista na gozbi kod Mateja. Mnogi odbijaju istinu koja silazi
od Oca svetlosti radije nego da odbace neku voljenu zamisao
ili se odreknu nekog idola u svom shvatanju. Uzdaju se u sebe
i oslanjaju se na svoju mudrost ne razumevajući svoje duhov-
no siromaštvo. Oni uporno nastoje da budu spaseni na neki
način kojim bi mogli ostvariti neko značajno delo.
Kad uvide da ne postoji nikakav način da utkaju sebe u to
delo, odbacuju ponuđeno spasenje. ... Čovek se mora oslobo-
diti samoga sebe da bi u punom smislu reči mogao da bude
Isusov vernik. Kad se odrekne samoga sebe, tada Gospod
od čoveka može načiniti novo stvorenje. Novi mehovi mogu
držati novo vino. Hristova ljubav nadahnuće vernika novim
životom. U onome koji gleda na Načelnika i Svršitelja naše
vere, pokazaće se Hristov karakter.” (EGW, DA 227)
Miloš Bogdanović
mishabogdanovic@gmail.com
+381-(0)64-15-15-092
www.enlite.org

Jezuitizam PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Jezuitizam PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Prodor jezuitizma u savremeni protestantizam

Od Ignacija Lojole do Jana Dibdala

Autor: Miloš Bogdanović, mishabogdanovic@gmail.com

Lektor: Marija Bogdanović

Od Ignacija Lojole do Jana Dibdala

“Bojte se Boga, i podajte Mu slavu, jer dođe čas suda Njego-

“Ali se i oni zanose od vina, i posrću od silovitog pića: sve-

“Gle, u Gospoda ima neko jak i silan kao pljusak od grada,

Tokom XX veka, dekadencija zapadnog sveta u hedonizam,

POJAM I SADRŽAJ DUHOVNE FORMACIJE

POBUĐIVANJE SRAMOTE POVREĐENE GORDOSTI:

POBUĐIVANJE ŽALOSTI SEBIČNOG SENTIMENTA:

DRUGA FAZA - UGUŠIVANJE NEŽELJENIH SIMPTOMA

Ne mali broj puta, Jezuiti su zbog svog duha izazivanja suko-

Ričard Foster citira ruskog pravoslavnog mistika Teofana Za-

Zloupotreba osećanja bliskosti radi satisfakcije predstavlja po-

Na primer, ako se požuda koja se van braka smatra grešnom,

Grešan čovek se bori protiv zdravog razuma jer ga razum

“Odricanje od samoga sebe, potčinjavanje Božjoj volji celoku-

NOVOROĐENJE JE PROMENA MOTIVA SRCA,

“Onaj koji kleči pred grešnim čovekom i prilikom ispovesti

LJUDI KOJI ISPOVEDAJU GREHE SU GORI OD PROSEKA

LICEMERNA SAMOKRITIKA BEZ ANALIZE

Dakle, nevolje nas čuvaju od kobnog zavaravanja tako što nas

Čovek će pokazati spremnost da žrtvuje sopstveni život radi

Postavljanje granice u suštini predstavlja odustajanje od du-

to je njihova stvar. Ako postavljamo uslove, time otkrivamo se-

Mi treba da Bogu predamo naše srce 100%, tako da se On

You might also like