БЕЛЕШКЕ СА ТРИ ИСТОИМЕНА ПРЕДАВАЊА ВЛАДИКЕ ПОРФИРИЈА О

СВЕТОЈ ТАЈНИ ПОКАЈАЊА И ИСПОВЕСТИ

Последица погрешне представе о Богу је погрешна представа о покајању.

Хришћанин размишља о Богу у јуридичким или, боље, у моралистичким оквирима.
Бог јесте Свезнајући, Свемогући,Творац и Спаситељ - све су ово атрибути али шта је
суштина Божијег бића ? Бог је пре свега и изнад свега ЉУБАВ. Василије Велики говори
о различитој мотивацији човека према испуњавању Божијих заповести:
-човек се ставља у позицију роба ако испуњава заповести из страха од ''казне'';
-економски однос уколико човек испуњава заповести због ''награде'' и
-животворни однос Бога и човека настаје када човек испуњава Божије заповести јер воли
Бога као Оца и у коме се открива суштина Божијег бића који је Љубав.
Бог жели да сви дођу у органско прожимање Божије Љубави.
Када доживљавамо Бога као Љубав и када грех посматрамо у односу на Бога
Љубав, тек тада откривамо истинску погубност греха и огреховљене природе настањене у
нашем срцу.
Бог даје заповести као путоказ животни и усмерење како треба живети.
Негативна и императивна форма заповести провоцира у нама мишљење да Бог нама
наређује да не радимо оно што нам по природи припада! Међутим,
Бог нама говори да не чинимо оно што нам по природи не приличи !
Апостол Павле све заповести назива Педагогом за сусрет са Христом. То су све путокази
ако хоћемо да живимо у складу са аутентичним и здравим бићем човека у себи и
другима.Нпр. идући од голе датости своје, долазимо у ситуацију ''украсти'', Бог усмерава
''немој'' јер ти указује на прави пут твог бића. Грех није преступ, нити јуридичка, нити
моралистичка категорија већ ОНТОЛОШКА јер грех уводи човека у небиће одвајајући га
од извора ЖИВОТА. Да је грех правни или морални преступ, било би човеку лакше али
умногоме недостојније његовог достојанства и потенцијала. УТИЛИТАРНА АСКЕТИКА
ЈЕ ПРОМАШАЈ. Грех је скретање са пута нашег остварења као бића и то вечног. Грех је
немогућност спознавања истине да нас Бог воли. Грех је промашај циља. Грех је страшна
категорија јер собом носи смрт. Грех је много страшнији у православном искуству него у
било ком другом.
ШТА ЈЕ ТУ ПОКАЈАЊЕ ?
Не треба осуђивати себе и кукати и ''посипати се пепелом'', мада и то као прелаз ка
покајању има смисла. Покајање, кајање за човека Цркве (ТЕЛА ХРИСТОВОГ) је
непрестано стање чишћења, преумљења, узрастања у Божанској Љубави која побуђује
непрестано отапање греховних окова душе.
Констатација удаљења од пута ка Богу. Осећање потребе и носталгије да се Богу
вратимо...Носталгија за лепотом заједништва са Христом. Чежња за пуноћом се чак огледа
и кроз девијације кроз које пролазимо и кроз врлине. ХАРМОЛИПИ-радосна туга;
МЕТАНО-преумити, променити садржај бића (метанија је поклон којим телесно
предуказујемо унутарњу потребу за променом). Грех је одступање од самога себе. Битна је
жеља за Богом благословеним путем ка Богу.
Много је битније да смо на путу ка Богу и остварењу свог бића, него на којој смо
лествици. Чежња за повратком на пут је покајање. Нпр. брод и путници са различитим
комфором на њему. Разлика је у доживљају и пуноћи радости али не у путу јер кад брод
приспи у пристаниште ДОЋИ ЋЕ СВИ.
 Грех, мали или већи-не пореде се и не деле се јер су сви у истој мери погубни по
душу као што су врлине корисне. Грех порађа један други као и врлине. У односу на Љубав
Божију не постоји ни један грех који не може бити опроштен. Ако би један човек носио сву
тежину свих наших грехова
и ако тај човек пожели повратак Христу, онда тај свегрех постаје само зрно у бескрајном
океану Божије Љубави.
Бог не кажњава, не љути се и нема потребу да прашта. Наше је да ли ћемо доживети сву
трагику своје отуђености и промашености.

Погрешно поимање исповести у 18.,19. и 20. веку као духовног суда деловало је попут
духовне тираније. Исповест је манифестација и сведочење да се у нама јавља ова радосна
туга. Духовник чита разрешну молитву у којој се наводи карактеристична
реченица:''Присаједини га својој Светој и саборној Цркви.'' Грех нас одваја од Христа,
Цркве и од аутентичног нашег бића. ''Стално исповедам исти грех''- искушење нечастивог
да то због лажног стида не радимо чиме нас лишава благодати покајања. Ма колико пута
грешили по једном истом питању, толико пута треба да се вратимо Богу. Нпр.ако испрљамо
телесну одећу, нећемо је због тога бацити или прљавштину задржати већ ћемо је увек
изнова прати, тако пре и са душом треба чинити-колико год је пута запрљали толико пута
је очистити кајањем и исповешћу. Свако од нас има своју Ахилову пету. Ми у помислима
треба да одбијамо негативне мисли, да их не гајимо бивајући пасивни како оне кроз жеље
срца не би постале дела. У исту тачку ће нас нечастиви гађати и с'лева и с'десна увек са
новим приступом једном истом циљу. Нечастиви ће подстицати некога да краде и то ће овај
чинити чак без икаквог расуђивања.
Ми хришћани не разликујемо се пуно од осталих људи и формално ми нисмо
ништа бољи од људи који не верују у Христа - Бога Љубави. Али ми се трудимо да кроз
покајање препознамо свој грех и да се због Божије Љубави ослободимо греха. Разлика је
споља мала али суштински врло битна јер нам се у односу на ту разлику даје могућност да
будемо прави и аутентични људи.
Прича о Старцу подвижнику и младом послушнику који је свакога дана
исповедао исти грех а Старац је говорио: ''Ништа,чедо,устани.'' Свакога дана је млади
монах говорио исти грех. Старац је говорио без вербализама и лажне утехе али увек благо
поучивши младог подвижника: ''Не дозволи да те Бог затекне у њему. Не дозволи да се
помириш са њим и стање греха прихватиш као нормално.''
Св. Исак Сирин: ''Већи је онај ко се једном покајао него онај који и мртве
васкрсава.'' СВЕТИТЕЉ ЈЕ ПОКАЈНИК!!!
Светитељ је онај који увек пожели да из свог греха устане без обзира колико пута падао.
Сви хришћани људи су свети и позвани на светост и оно што их чини светима је управо то
стање непрестане атмосфере покајања.

ПРИЧА О БЛУДНОМ СИНУ (Свето Јеванђеље од Луке, глава 15)

Блудни син присваја део Очевог имања и одлази са њега. Отац је чекао сина, чекао да му се
син врати.
Не заборавити да је БОГ НАШ ОТАЦ. И блудни син није заборавио да је његов отац њему
отац. Расувши све и доспевши у пониженост која га је са положајем свиње изједначавала,
блудни син се сећа оца:'' 17.А КАД ДОЂЕ СЕБИ, рече: Колико најамника у оца мојега
имају хљеба исувише, а ја умирем од глади!
18.Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу рећи: Оче, сагријеших небу и теби
и, 19.И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једног од најамника
својих.
20.И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали
му се, и потрчавши загрли га и пољуби.''

Јеванђељска хушка
Старији син видевши каквом свечаном трпезом је отац славио повратак млађег сина,
расрди се и не хтеде да уђе у кућу. Отац га моли.
''29. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих
заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима
својим.
30. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле
угојено.
31. А он му рече: ЧЕДО, ТИ СИ СВАГДА СА МНОМ, И СВЕ МОЈЕ ЈЕСТЕ ТВОЈЕ.
32. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и
изгубљен бјеше, и нађе се.''
Отац доноси утеху за оба своја сина, сваком какву потребује. Бог нас све воли без разлике
непроменљивом Љубављу и теши како коме потребује.
Проблем који нам се дешава је да попут блудног сина присвојимо Очеву
имовину без благослова и 'оремо њиву' без Бога а одмах затим кушамо горке плодове свога
труда и тада треба смоћи снаге и вратити се Богу као Оцу. Када живимо одвојено од Бога
доживљавамо тешкоће и у погледу живота и у погледу суочавања са смрћу. Изгубљени смо
и безнадежни.

ПОКАЈАЊЕ НИЈЕ РАСКАЈАЊЕ

Грижа савести није покајање већ увид да смо погрешно поступали. Неопходно је
да пођемо даље до покајања. Грижа савести често води у очајање које говори о недостатку
вере (поверења) према Богу. Тада критикујемо себе и кињимо, хоћемо да кажемо да смо
бољи лажно се тешећи, уместо да видимо све своје слабости и завапимо Господу за помоћ
јер ће нам одтуда доћи истинска радост и пуноћа. Очајање је последица маловерја и
гордости. Очајање се крије и после успеха ако успех приписујемо својим талентима и
моћима. Страх помаже да љубав не постане дрска и да се не намеће. А страх као стално
подозрење и закопавање у рупу је вид духовне болести.
Непрестана немоћ и распињање нуди и скрива једну моћ која од Бога долази у
немоћи о чему сведочи апостол Павле. Слушати гласове светих а не гласове своје
извитоперене савести која говори о дубокој несигурности у свемоћ Христову. Христос је
једноставан и прост али смо га ми својим умним спекулацијама и комплексима учинили
сложеним, одаљивши се.
Христос нема непријатеља. Не спасавају се народи него личности. Спасава се
конкретан човек.
 Црква не сме да се одрекне изворне мисије зарад привремених решења. Црква
проповеда распетог Христа који је умро и васкрсао да спаси сваког човека и на свако
питање ово је одговор Цркве која на сасвим другом нивоу благовести. Онај ко је у Цркви
има одговорност да се распиње за оне који нису у Цркви и дужни смо да излазимо са своје
позиције, као што је Христос са своје божанске позиције сишао у ад да спаси људе. Тако
смо и ми дужни да долазимо до људи који су различити од особе са врлинама.
Покајање је васкрсавање у нама чежње и жеље за нераскидивим јединством са
Богом. Васкрсавање лика Божијег у нама. Слобода човекова је икона Божија и он има
потребу да превазиђе и надиђе све што у свету постоји. Створени свет и све што он нуди не
испуњава глади и могућности које човек носи у себи.
Човек је биће саздано за однос Љубави са Богом и другим човеком..
Већи таленат - више муке. Коме Бог да више у глави да му и више тежине.
НИКАД НИЈЕ ДОВОЉНО ЗА ВРЛИНУ!