MATURSKI RAD Amir Smajović

1. Uvod
Pitanje nastanka Komune je uvek bilo tema rasprava. Neki smatraju da je nastala kao
posledica niza slučajnosti: rat iz 1870. godine između Drugog carstva i Prusije; drugi
pronalaze odgovore u revolucionarnim pokretima koji su imali veoma važnu ulogu s
obzirom da su Karl Marks i ostali već osnovali Prvu internacionalu 1864. godine u
Londonu. Isto tako, u Parizu se stvara veoma snažan revolucionarni momenat tokom
poslednjih godina carstva pošto je ovo liberalno cerstvo odobrilo javne skupove. Razne
revolucionarne grupe su tada uspele da preuzmu kontrolu nad tom slobodom javnog
govora, daleko pre Komune, s obzirom da se na hiljade javnih skupova održalo u periodu
od 1868. do 1870. godine. Tada je buknuo rat, i ovaj pokret demokratskog i slobodnog
govora se nastavio tokom opsade Pariza, sa rođenjem "Crvenih klubova" koji su bili
direktni potomci ranijih javnih skupova, koji su sad konačno bili zabranjeni.

Nastala je fantastična demokratska erupcija za vreme opsade, koja je imala uticaj na

sve vrste ličnih sloboda. Ali, ono što je ovu opsadu činilo posebnom, je činjenica da je
stanovništvo bilo naoružano u Nacionalnoj gardi, zajedno sa regularnim trupama. Negde
oko 300 000 ljudi je regrutovano i naoružano sa Chassepot puškama, pištoljima i
topovima. To je ubrzo dobilo na popularnosti, s obzirom da je takozvana vlada nacionalne
odbrane bila optužena za izdaju i kapitulaciju. Dakle evo i nekih drugih uzroka. Neki su
vojne prirode, drugi su društvene... ili revolucionarne. Pod nemilosrdnom opsadom,
situacija se velikom brzinom pogoršavala, što je dovelo do širenja nemaštine... i naročito
do degradacije ove kapitulacije koja se desila krajem januara 1871. godine. Tada je
nastala nova organizacija - Savez nacionalne garde - koja će dovesti do nove pobune, 18.
marta 1871. godine.

2. Komuna
Komunu je omogućio građanski ustanak svih revolucionarnih tendencija u Parizu
poslije Francusko-pruskog rata koji je završio francuskim porazom. Rat s Pruskom, kojeg
je započeo Napoleon III (Louis Bonaparte) u srpnju 1870., bio je katastrofalan za
Francuze pa je u rujnu sam Pariz bio pod opsadom. Razlika između bogatih i siromašnih
u glavnom gradu je porasla zadnjih godina pa su tadašnja nestašica hrane i neprestano
prusko bombardiranje bili samo dodatni razlog općeg nezadovoljstva. Radnička klasa se
sve više otvarala radikalnim idejama. Postojao je konkretan zahtjev da bi Pariz morao
imati svoju samoupravu u vidu nekog izabranog vijeća (gradsko vijeće se na francuskom
također zovecommune, nešto što je već postojalo u većini francuskih gradova, ali je bilo
negirano Parizu jer se vlada bojala stanovništva glavnoga grada kojim se nije moglo
vladati. Tom zahtjevu je bila pridružena i jedna manje formulirana želja za jednim
pravednijim, ako i ne baš obavezno socijalističkim vođenjem ekonomije koja je bila
sažeta u pučkom kriku: "La Sociale!"

Pariška komuna iz 1871. godine predstavlja prvu radničku revoluciju koja je dovela do
uspostave radničke vlasti, te je svojim primerom omogućila daljnje preciziranje i razvoj
Marxovih političkih koncepcija o revoluciji i organiziranju proletarijata u vladajuću
2
MATURSKI RAD Amir Smajovic

klasu; do naših dana služeći kao stalna inspiracija svim onim strujama u radničkom
pokretu koje su se borile za ukidanje kapitalističkog društva.

Narušeno ekonomskim i političkim teškoćama Francusko Drugo Carstvo Napoleona

III. pokušalo je vratiti svoju stabilnost ulaskom u rat protiv Severnonemačkog saveza,
odnosno Prusije. Rat sa Prusijom je doneo suprotan ishod, te je nakon kapitulacije
francuske vojske 2.9.1870. rušenjem vladavine Napoleona III. Francuska oslobođena od
monarhističkog uređenja. Tog trenutka, u jeku rata u kojem su se nizali sami porazi,
zaoštrena je dotadašnja borba između proletarijata i buržoazije jer je vlast u svojim
rukama koncentrirao najreakcionarniji deo buržoazije. Istog dana, po kapitulaciji
francuske armije kod Sedana, proglašena je republika, a u privremenu vladu ušli su
buržoaski republikanci i monarhisti na čelu sa generalom Trochuom. Vlada je
proklamirala nastavak ratovanja, a na zahteve pariških sekcija Prve Internacionale i
federacije sindikalnih organizacija za demokratskom gradskom samoupravom –
komunom odgovorila je odabirući između 20 predsednika pariških arondismana (više
četvrti) reakcionarne elemente koji su između ostalog sudelovali u gušenju radničkih
ustanaka i streljanju boraca. Nezadovoljni time, radnici su u svih 20 arondismana odabrali
nadzorne komitete sa zadatkom da kontroliraju rad organa uprave i obrane, a od članova
pojedinih komiteta formiran je Centralni komitet.

U međuvremenu je nemačka vojska opkolila sam Pariz, a situacija je naročito pogađala

radničke četvrti u kojima je na zahtjev vlade formirano novih 200 bataljuna Nacionalne
garde snabdevano neispravnim oružjem i u nedovoljnoj količini jer se vlada plašila
naoružanih narodnih masa. Do nove sramne kapitulacije francuske armije došlo je krajem
oktobra 1870., a istog dana narodna masa prodrla je do Vlade i objavila njeno zbacivanje.
Donesena je odluka o organiziranju revolucionarne pariške komune pod vodstvom L.
Blanquia. No Trochu je očekivao ustanak, te je preduhitrio ovakve ideje povlačeći vojsku
sa fronta i preusmeravajući je na narod. Nakon ugušenog ustanka blankista i potpisivanja
akta o kapitulaciji Pariza izabrana je nova vlada sastavljena uglavnom od pripadnika
desničarskih stranaka, zemljoposednika i svećenika na čelu sa A. Thiersom. Thiersova
vlada donela je nekoliko protunarodnih mera primerice dekrete o ukidanju plata
radnicima, pripadnicima Nacionalne garde – jedinom prihodu nezaposlenih,
razoružavanju radnika Pariza, ukidanju revolucionarnih organizacija…

Da bi se odupirali politici Thiersa i Nacionalne skupštine, radnici i sitna buržoazija

osnovali su masovnu vojnopolitičku organizaciju – Republikansku federaciju Nacionalne
garde departmana Seine i Centralni komitet Nacionalne garde koji je na sebe primio
ulogu opšteg političkog rukovodstva. 18.3.1871. u radničke četvrti poslana je vojska kako
bi oduzela topove Nacionalnoj gardi kupljene radničkim sredstvima, no na njih je
nasrnula revoltirana goloruka masa i iako je vojnicima naređeno da pucaju oni su odbili
naređenje, te uhapsili i streljali svoje komandante. Centralni komitet Nacionalne garde
prešao je iz obrane u napad, te uputio bataljune u centar grada istaknuvši crvenu zastavu
na kraju dana na vrhu gradskog opštinskog doma, ministarstava, policijskih
prefektura…Thiersova vlada pobegla je u Versaille, 18 km jugozapadno od Pariza, a
Centralni komitet Nacionalne garde preuzeo je funkciju privremene vlade. Kako nisu

3
MATURSKI RAD Amir Smajovic

očekivali mogućnost oružane intervencije Thiersove vlade Centralni komitet je pomirljivo

ostao u vojnom pogledu neaktivan i dozvolio Thiersu da nesmetano izvuče svoju vojsku
iz Pariza istovremeno zanemarujući kontrarevolucionarne elemente koji su u gradu
nastavljali svoju neprijateljsku aktivnost. Odsustvo jedinstvene revolucionarne partije
francuskog proletarijata koja bi rukovodila borbom osetila se od početka radničkog
trijumfa u Parizu, a jednako tako ni pariška federacija Prve Internacionale nije u tim
danima odigrala ulogu kakva se od nje očekivala iako su njeni brojni članovi radili
aktivno u Komitetu. Osim toga Centralni komitet je izgubio dragoceno vreme oko izbora
za komunu iz straha da mu se ne predbacuje kako je nezakonito prigrabio vlast. 26. marta
na osnovi opšteg prava glasa izabrana je vlada pariških radnika Komuna sa 86 članova, a
svečano je proglašena dva dana kasnije.

Od 19. do 27. marta izbijali su ustanci širom Francuske i komune su osnovane u

Lyonu, Marseilleu, Toulouseu, Limogesu, Narbonneu, Le Krezou. Thiersova vlada
sukobljavala se s njima oružanim merama, te su sve komune bile kratkog veka; samo je
marsejska potrajala 10 dana. Komuna je čitavo vreme svoga postojanja bila u obruču
Versajaca i Nemaca, no sprovela je niz socijalnih i ekonomskih mera koje jasno ukazuju
kako izgleda put od kapitalizma ka socijalizmu. Princip izbornosti, zamenjivosti i
odgovornosti zahvatio je sve državne službenike i članove Komune, a plata najviših
činovnika bila je jednaka plaćama radnika. Staru plaćenu vojsku i policiju zamenio je
naoružani narod Nacionalne garde. Nakon rušenja birokratskog i policijskog aparata
buržoaske države komunari su se sukobili i sa parlamentarizmom; komuna je na sebe
preuzela ulogu izvršnog i zakonodavnog organa vlasti. Odluke Komune sprovodili su
organi i komisije, ukupno njih 9: vojni, finansijski, pravosudni, unutrašnji poslovi i javna
sigurnost, vanjski poslovi, rad, javne službe, prosveta i snabdevanje. Najviši organ
Komune bila je Izvršna Komisija sa delegatima iz svih 9 ranije navedenih tela.
Sprovedeni su i prvi koraci eksproprijacije kapitalista; radničkim proizvodnim
udruženjima predate su na upravu fabrika, a u nekim krupnim poduzećima uspostavljena
je potpuna državna i radnička kontrola nad proizvodnjom. Sprovedene su i mere za
materijalno osiguravanje nezaposlenih; određen je obavezni minimum plata, pokrenuto je
pitanje osmosatnog radnog vremena, a konfiscirani stanovi bogatih koji su pobegli u
Versaille predani su radničkim porodicama koji su u bombardovanju izgubili svoje
domove. Odvojena je crkva od države, a sprovedene su i različite mere koje su otpočele
borbu protiv uticaja katoličkog sveštenstva u školama. Uvedeno je obavezno i besplatno
osnovno školovanje. Reorganizovani su i različiti umetnički objekti i predani na upravu
samim kolektivima umetnika bez uplitanja države.

No pored značajnih i efikasnih mera koje su provedene, komunari su napravili i niz

krupnih grešaka koje su ubrzale pad Komune, nisu nacionalizovali Nacionalnu banku u
kojoj je bilo 3 milijarde franaka, nisu se obračunavali sa različitim diverzantima i
reakcionarima, te nisu uspostavili značajnije veze proletarijata sa potlačenim seljačkim
masama. Thiersova vlada je za to vreme uz pomoć Nemačke pripremala snažnu Versajsku
armiju koja je i po brojnosti i naoružanju bila snažnija od oružanih snaga Komune kako bi
izvršila napade na Pariz. Konačno, nakon teških borbi sa komunarima Versajka armija je
prodrla u Pariz, te kroz niz uličnih borbi osvajala četvrt po četvrt. 27. maja 1871. završila
4
MATURSKI RAD Amir Smajovic

je poslednja odlučujuća borba između okruženih komunara i 20 puta nadmoćnijeg

neprijatelja. U 14 h ispaljeni su poslednji hici sa barikada u ulici Rampono koju je štitio
jedan od neznanih junaka Komune, jedan od onih koji su jurišali na nebo (Marx), uputio
je poslednju borbenu salvu pobeđenoj proleterskoj revoluciji. Nakon pobede
kontrarevolucije započeo je najžešći teror; sistematski su ubijani borci i aktivisti Komune
kao i mirno stanovništvo koje je bilo smatrano pristalicama. U kratkom vremenu na smrt
je osuđeno 45000 ljudi, a u izgnanstvo proterano 13000. Smrtne presude donošene su i
nakon 1 minuta saslušanja i to tako sve do juna 1874.

Francuska od početka XIX stoleća živi pod autoritarnim režimima i svi pokušajii da ih
se oslobodi završavaju novim gubicima slobode. Godine 1804 Napoleon proglašava I
Carstvo (Première Empire), zatim dolazi Restauracija, pa Julska monarhija (1830), koja
će dovesti do revolucionarne 1848 godine, a ova je Pariz stajala mnogih žrtava na
barikadama. Revolucionarna 1848 godina završava proglašenjem Druge republike, ali će i
Druga republika završiti krvavom represijom i pobedom rekacije. U decembru 1851
Louis Napoleon izvršava državni udar i uspeva ugušiti otpor u Parizu i na jugu zemlje te
se uz pomoć političkih pritisaka i pretnji, u decembru 1852, proglašava za Napoleonom
III i uspostavlja Drugo Carstvo, (Seconde Empire), koje će nakon sloma u ratu s Pruskom
dovesti do Pariške komune.

U julu 1970 Napoleon III objavljuje rat Bismarku i Pruskoj, ali slabo naoružana i
nedovoljno uvežbana francuska vojska sa kukavičkim generalima, nije mogla zadržati
prodiranje pruske vojne sile u Francusku. Generale i cara zarobljavaju Prusi i time
žalosno završavaju megalomanske pretenzije Napoleona III. O tim danima napisao je
Zola potresan roman „Slom“ (la Débâcle), prvo delo, koje ima osim književne vrednosti i
obeležje ratne reportaže.

II carstvo Napoleona III srušeno je spontanim narodnim ustankom 4 septembra 1870.

Pobeda Prusa i njihovo zaposedanje severnog dela Francuske bilo je strelovito: slom se
dogodio kod Sedana. Pariz je opkoljen i opsedaju ga Prusi. Na glas o kapitulaciji mase
Parižana prodiru u parlament i prisiljavaju ga da svrgne omraženog Napoleona III. U
Parizu zaseda vlada nacionalnog spasa, sastavljena od predstavnika dominantnih klasa. Ta
se vlada više trudila da Francuzi prihvate kapitulaciju, no da radi na spasavanju zemlje,
jer je bila svesna da bez pomoći Nemaca neće moći stati na kraj socijalističkim idejama,
koje su se širile Parizom.

3. Ratna zima
U opsednutom Parizu u zimu 1970/71 zavladala je velika glad i hladnoća, u času kad
stiže vest da je u sobi ogledala Versailleskog dvorca vlada nacionalnog spasa potpisala
primirje s Prusima, koje treba da bude ratificirano kroz dve sedmice. Gnjev Parižana sve
više raste. Oni ne veruju vladajućim klasama, jer se Pariz nebrojeno puta dizao na ustanak
i krvario na barikadama, ali je narod uvek bio izigran od rekacije te je grupa krupne
buržoazije i aristokratije u više navrata prigrabila vlast izborenu narodnom krvlju.

5
MATURSKI RAD Amir Smajovic

U ratnoj situaciji na veliku brzinu organiziraju se izbori za novu Nacionalnu skupštinu,

koje je trebalo održati 8 februara. Desnica, koja se izjašnjavala »za mir« predložila je listu
kandidata za parlament, na kojoj se našlo 400 imena istaknutih monarhista, što je još više
razgnjevilo stanovnike Pariza. Ovi su bili najteže pogođeni opsadom, trpeli glad i zimu,
no nisu odustajali od obrane gradskih bedema i nisu se uopštee osećali poraženima.
Sastav tih branilaca Pariza sačinjavalo je pariško siromašno građanstvo, zantlije i sitni
trgovci, onaj deo društva, koji je za vreme Francuske revolucije, u godinama njenog rasta
(1792-1794) predstavljao sankilote: stolari, bačvari,kovači, krojači, kožari, užari, tesari,
zidari.

Oni predlažu drugu listu, koju sačinjavaju republikanci i koja se izjašnjava protiv
potpisanog primirja s Prusima. Tako dolazi do opasne suprotnosti između stavova
predstavnika glavnog grada i ostatka zemlje, to jest između pariškog proletarijata i
predstavnika zemljoposednika. Njihovi interesi i ciljevi su u očitoj suprotnosti – narod
Pariza ne želi predaju oružja ni razoružanje Nacionalne garde te ne dopušta odvlačenje
topova sa bedema Pariza. Bedeme Pariza brani dobrovoljačka Nacionalna garda, a
predsednik vlade Thiers naređuje njeno razoružanje. No Thiersovi generali nisu u stanju
to provesti u delo: odredi vojske bratime se sa narodom, a zapovedi da se puca u masu
okupljenu na trgu Bastille i na Monmartru postižu suprotne efekte. Deo vojske i njenih
zapovednika pristaje uz narod Pariza.

4. Upravljači Pariza
Jasno, i u izborima provedenim u samom Parizu najbrojniji su bili glasovi radničkih
četvrti, dok su se elegantne bogataške četvrti slabo odazvale glasanju. Pariška gradska
skupština, koju čini 70 predstavnika, zastupa narodne slojeve i samo delimično
buržoaziju, koja ili nije izišla na izbore ili je smesta odustala od saučestvovanja u
gradskoj vladi, zbog neslaganja s njom. Među predstavnicima Parižana nema ni
socijaliste utopiste Blanquija , kojeg će Thiers uhapsiti, dok se ovaj oporavljao od
tamnice u santoriju prijatelja-lekara izvan Pariza, ali zato ima dosta njegovih sledbenika –
blanquista. Po zanimanjima u gradsku skupštinu ušlo je 25 radnika, 12 zanatlija, 4
namesnika, 6 trgovaca, 3 advokata, 3 lekara, 1 apotekar, 1 veterinar, 1 inženjer, 2 slikara i
12 novinara.

Gradska se skupština smesta podelila na »većinu« i »manjinu«. »Većinu« su činili

jakobinci, blankisti i »nezavisni«. Za njih je politika bila važnija od socijalnih pitanja.
Smatrali su za sebe da su u neku ruku nastavak »montagnards-a« iz Francuske revolucije i
držali do centralizacije akcija, odnosno bili su pobornici revolucionarnog autoriteta,
ispoljenog u Francuskoj revoluciji tokom 1793 godine. Ipak, upravo oni izglasaće sve
socijalne mere, koje će doneti Komuna.

Manjinu predstavljaju radikali, pristalice Proudhona i ujedno internacionalisti, čiji je

cilj donošenje protuautoritarnih socijalnih mera. Oni su pristalice Socijalne republike.

Manjinci u gradskoj skupštini biće i protiv stvaranja Komiteta javnog spasa, u času kad
Parizu preti opasnost od upada vladinih trupa, jer osporavaju autoritarnost organa javne

6
MATURSKI RAD Amir Smajovic

bezbednosti, smatrajući ih suštinski nedomokratskim. No uprkos ovih teorijskih

razmimoilaženja, koja ostaju nerazumljiva većini stanovnika Pariza u vreme Komune, oni
će se zajednički boriti protiv trupa versajaca do poslednjeg daha.

5. Grad Pariz
Sa modernom urbanistikom, što se naročito razvila za vreme Napoleona III, koji gradi
najpoznatije pariske bulevare, srednjevekovna izmiešanost stanovništva Pariza potpuno je
nestala. Srušene su čitave četvrti u centru grada i izgrađene široke avenije oivičene
platanama. Neki tvrde da je nastanak pariskih bulevara imao osim urbanističko-estetskog
i strateško značenje. Uske uličice nekadašnjeg Pariza bile su nespretne za juriše trupa i
napadanje konjicom te dovlačenje topova protiv barikada, koje je narod u njima redovno
podizao za vreme svakog ustanka ili revolucionarnog pokušaja i branio ih do poslednje
kapi krvi ili pak uzmicao i uspevao pobeći kroz oronule zgrade nastanjene ogromnim
brojem gradske sirotinje, žena i dece, što je vojnicima onemogućavalo kretanje i proboj.

Tako su se bogtaši nastanili u 7,9 i 16 i 17 arondismanu (gradskom okrugu -četvrti)

odnosno uglavnom na zapadu grada, dok su radne mase stanovale od u 10, 11, 12, 13, te u
18, 19 i 20 arondismanu, odnosno na suprotnom kraju grada.

Pariz je pod kraj šezdesetih godina devetanestog veka brojio 1.800.000 stanovnika, a
više od pola miliona činili su radnici i sitne zanatlije , koji su radili sami ili imali samo
jednog pomoćnika. Ogroman je broj i sitnih trgovaca, čije socijalno stanje nije bilo bolje
od radničkog. Oni se nisu borili samo na barikadama, već su se počeli i organizirati.
Pariški radnici bili su deo Radničke internacionale, čiju je sekciju u Francuskoj zabranila
vlada. Ipak i Napoleon III morao je popuštati te je 1864 radnicima bilo priznato pravo na
štrajk, a 1868 postignuta sloboda štampe. Napoleon III želio je i izborima potvrditi vlastiti
položaj. Blanquisti su ovo iskoristili i odmah se raspisali zahtijevajući antikapitalističke
mere. Uoči izbijanja rata s Pruskom zahtevi za općim pravom glasa preplavljuju parisku
štampu, a blanquisti pišu o nužnosti nacionalizacije banaka, rudnika i železnica.

Ovaj socialni sastav pariških gradskih slojeva poseduje izoštrenu socijalnu i patriotsku
vest. U zimu 1871, ispaćen glađu, zimom i ratom, strepi da će mu mere Thiersove vlade
ponovo oteti plodove njegove požrtvovane borbe.

6. Sukob
Vlada se povlači u Versailles već 10 marta. Thiers 17 marta naređuje trupama, koje su
noću ušle u Pariz, da odvuku topove s gradskih bedema. Parižani smatraju te topove
svojim vlasništvom, jer su ih kupili vlastitim samodoprinosom, a stanovništvo
Monmartrea prvo se podiže na ustankak. Građani hapse genrale Lecompta i Clemant-
Thomasa, omrznute još od krvavog pokolja što su ga počinili u junu 1848, no u ostalim
delovima grada vojska i narod se bratime. Uprkos intervenicije gradonačelnika 18
arondismana, Clemaceau-a , uhpšeni generali su streljani. Thiers beži u Versailles. Oči
celog sveta uprte su u revolucionarni Pariz. Dana 18 marta proletarijat Pariza i Centralni
komitet Nacionalne garde, zadužene za obranu grada, sačinjen od dotada nepoznatih

7
MATURSKI RAD Amir Smajovic

imena – Varlin, Dombrowski, Moreau, Michel, Ranvier – stupaju u odlučnu akciju. Dana
27 marta Ranvier predaje pred ogromnom masom građana vlast legalno izabranoj
Pariškoj komuni. Postojeću plaćenu vojsku zamenjuje naoružani narod, a pogoni u
fabrikama predani su na upravu radncima. Pariška komuna započinje svoju blještavu, ali
kratko.

7.Proglas Pariske komune

“U bolnom i strašnom sukobu koji još jednom nameće Parizu užas opsade i
bombardovanja, koji izaziva prolivanje francuske krvi, umiranje naše braće, žena, naše
dece satrvene pod granatama i kartečom, neophodno je da javno mnenje ne bude
podeljeno, da nacionalna svest ne bude ničim pomućena.

Trebalo bi da Pariz i domovina zajedno znaju kakva je priroda, razlog, cilj revolucije
koji se ostvaruje; trebalo bi, konačno, da odgovornost za bolove, patnje i nesreće čije
smo mi žrtve, padne na one koji, nakon što su izdali Francusku i predali Pariz strancima,
nastavljaju rušenje glavnog grada sa slepom i krvoločnom upornošću, da bi, u slomu
Republike i porazu Slobode, prikrili dvostruko svedočanstvo njihove izdaje i zločina.

Komuna ima zadatak da potvrdi i odredi težnje i želje stanovnika Pariza; da precizira
karakter pokreta od 18. marta, koji je neshvaćen, nepoznat i oklevetan od strane
političara koji se nalaze u Versailles-u.

Na taj način, Pariz se muči i pati za čitavu Francusku, kojoj, svojim borbama i
žrtvama, priprema duhovni, moralni, administrativni i ekonomski preporod, slavu i
napredak.

Šta on traži?

Priznavanje i učvršćenje republike, takav oblik vladavine koji podrazumeva prava

naroda i pravilan razvoj i slobodu društva.

Potpunu autonomiju Komune proširenu na sva mesta Francuske i osiguravanje

svakom celokupnost njegovih prava, a svakom Francuzu puno ispoljavanje svojih
sposobnosti i sklonosti, kao čoveka, građanina i radnika.

Autonomija Komune će imati kao granicu samo jednako pravo autonomije svih ostalih
komuna koje pristupe ugovoru, čije udruženje treba da osigura francusko jedinstvo.

Neotuđiva prava u Komuni su:

Izglasavanje opštinskog budžeta, prihoda i rashoda; određivanje i srazmerna podela

poreza; upravljanje lokalnim službama; organizovanje svoje magistrature, unutrašnje
policije i nastave; upravljanje dobrima koja pripadaju Komuni.

8
MATURSKI RAD Amir Smajovic

Biranje činovnika i opštinskih funkcionera svih vrsta putem izbora ili konkursa, sa
odgovornošću, i stalnim pravom kontrole i opoziva.

Apsolutna garantija lične slobode, slobode savesti i slobode rada.

Stalna intervencija građana u opštinske poslove slobodnim izražavanjem svojih ideja,

slobodnom odbranom svojih interesa: garantije koje je Komuna dala svojim izjavama,
same obavezuju da se nadgleda i osigura slobodno i ispravno vršenje prava izbora i
javnosti.

Organizovanje gradske odbrane i Nacionalne garde, koja bira svoje šefove i jedina se
stara o održavanju reda u gradu.

Pariz ne traži ništa više u ime lokalnih garantija, pod uslovom, razume se, da ponovo
nađe u velikoj centralnoj administraciji, predstavništvu ujedinjenih komuna, ostvarenje i
primenu istih principa.

Ali, pod zaštitom svoje autonomije i koristeći svoju slobodu akcije, Pariz zadržava za
sebe kao što će se to razumeti, da izvodi administrativne i ekonomske reforme koje traži
njegovo stanovništvo; da stvara vlastite institucije za razvoj i širenje obrazovanja,
proizvodnje, razmene i kredita; da učini opštom moć i svojinu, sledeći potrebe momenta,
želje zainteresovanih i praksom date podatke.

Naši neprijatelji se varaju ili varaju domovinu kada optužuju Pariz da želi da nametne
svoju volju ili suprematiju nad ostalim delom nacije, i da teži nekoj diktaturi koja bi bila
stvarni napad protiv nezavisnosti i suvereniteta ostalih komuna.

Oni se varaju ili varaju domovinu kada optužuju Pariz da teži razaranju francuskog
jedinstva koje je uspostavila revolucija u jednoglasnim odobravanjima naših otaca, koja
su se slegla u praznicima Federacije svih delova stare Francuske.

Jedinstvo, onakvo kakvo nam je bilo nametnuto do ovog dana od strane carevine,
monarhije i parlamentarizma, je samo nerazumna, samovoljna ili tegobna despotska
centralizacija.

Političko jedinstvo, kakvo želi Pariz, je dobrovoljno ujedinjavanje svih lokalnih

preduzimljivosti, spontanog takmičenja i slobodno od svih individualnih snaga u pogledu
zajedničkog cilja, blagostanja, slobode i sigurnosti sviju.

Komunalna revolucija, koja je počela na narodnu inicijativu 18. marta, najavljuje

novu eru iskustvene, pozitivne i naučne politike.

To je kraj starog državnog i klerikalnog sveta, militarizma, funkcionarizma,

eksploatacije, berzanskog zelenaštva, monopola, privilegija, kojima proletarijat duguje
svoje robovanje, otadžbina svoje nesreće i nevolje.

9
MATURSKI RAD Amir Smajovic

Neka se već jednom smiri ova draga i velika otadžbina, zavedena obmanama i
klevetama!

Borba koja se vodi između Pariza i Versailles-a je od onih koje se ne mogu završiti
praznim kompromisom; takav ishod bi mogao da bude neizvestan. Pobeda, kojoj teži
nesavladivom energijom Nacionalna garda, će ostati u ideji i pravu.

Mi se obraćamo Francuskoj.

Podsećamo je da Pariz poseduje u oružju isto toliko koliko u neustrašivosti; da brani

poredak sa isto toliko energije koliko entuzijazma; da se žrtvuje sa isto toliko razuma
koliko heroizma; da se naoružava samo požrtvovanošću za slobodu i slavu svih, da bi
Francuska obustavila ovaj krvavi sukob!

Na Francuskoj je da razoruža Versailles, svečanim objavljivanjem svoje volje kojoj ne

može ništa da odoli.

Pozivamo je da izvuče korist iz naših tekovina, da se solidariše sa našim naporima; da

bude naš saveznik u ovoj borbi koja se može završiti samo trijumfom komunalne ideje ili
propašću Pariza!

Što se tiče nas, građana Pariza, mi imamo zadatak da izvršimo modernu revoluciju,
najobimniju i najplodniju od svih koje su obasjale istoriju.

Mi smo dužni da se borimo i da pobedimo!,,

8. Život komune
Parižani žive intenzivnim političkim životom. Izbori se održavaju 26 marta za Savet
Komune, a 18 aprila ponovljn je dodatni izborni krug. Organiziraju se ponovo brojni
politički klubovi, koji raspravljaju o novom društvenom poretku. U četvrtima bogataša
na zapadu grada ne deluje međutim ni jedan jedini klub. Dana 7 maja klubovi se udružuju
u savez –federaciju – kako bi imali što bolju vezu sa Savetom Komune.

Za vreme Pariške Komune, koja je trajala 72 dana, javlja se jednaki broj novih novina
(više od sedamdeset), uz već velik broj novinskih glasila, što postoje od ranije. Među
svim tim novinama ističi se kao najradikalniji Cri du peuple Jules Vallèsa i Le vangeur
Félixa Pyata.

Mere koje donosi Komuna nesumnjivo su napredne, ali do primene većine izglasanih
odnosno usvojenih odluka nije došlo, jer je Komuna isuviše kratko trajala i delovala u
situaciji rata i opsade grada. Može se kazati da je Komuna upravljala gradom do 20 maja,
a od tog datuma vodile su se jedino žestoke bitke i govorilo je oružje.

S pravnog gledišta, u odnosu na celu zemlju, mere koje je donela Pariška komuna u
odnosu na tobože legalnu vladu čitave zemlje, nisu imale nikakve vrednosti i nestankom

10
MATURSKI RAD Amir Smajovic

Komune one nestaju bez potrebe za bilo kakvim posebnim aktom. Neke od tih mera
ponovo će usvojiti Republika, mnogo decenija kasnije.

9. Finansijske i socijalne mere Komune

Počinje se s donošenjem onih mera, koje su bili u izvorištu ustanka 18 marta. Tako se
ukida obaveza plaćanja neplaćenih stanrina od meseca oktobra 1870 do aprila 1871, tj za
ono vreme kad se Pariz našao u okruženju. Isto tako zalagonici je zabranjena prodaja
založenih stvari, a takođe 12 aprila građani su oslobođeni plaćanja dužničkih rata. Potom
se besplatno oslabađaju iz zalagaonice predmeti čija vrednost nije jako visoka.

Ove mere sledi niz socijalnih mera. Ranjenici i ratne udovice dobijaju penziju u iznosu
od 600, a siročad u 365 franaka. Isto se odnosi i na članove nacionalne garde poginule u
ratnim sukobima tokom meseca aprila i u borbama, koje neprekidno traju. Napušteni
stanovi rekvirirani su u korist onih, koji su zbog artiljerijske paljbe Nemaca i versajaca
postali beskućnici, a otvorena su i mnoga sirotišta uz pomoć bogatijih pariških porodica.

Glad je znatno smanjena, jer su građani Pariza došli do vojnih skladišta hrane, a osim
toga u grad se probijaju, kroz nemačke linije, prehrambeni artikli proizvedeni u okolici i
na ničjoj zemlji. No 22 aprila Thiers nameće blokadu železničkog saobraćaja, čime je
snabdevanju velegrada nanesen žestog udarac. Komuna odgovara javnom prodajom po
racioniranoj ceni krompira i mesa iz gradskih klaonica. Građanima su podeljene kartice za
hleb, u kojem se najviše oskudeva, ali gotov u svim četvrtima fukcionišu javne menze,
koje besplatno dele hranu (po primeru »Varlinovog lonca«).

Tu su i simbolične mere. Od 28 aprila zastava Komune je crvena i 79 godina nakon

Francuske revolucije ponovo se uvodi revolucionarni kalandar.

10. Demokratičnost i pravo građanstva

Članovi Komune, izabrani od naroda u svom su delovanju neprekidno pod kontrolom i
paskom naroda. Njihov se rad stavlja na diskusiju i mogu biti opozvani svakog trenutka.
Oni su izabrani od naroda i za narod. To je direktna demokracija , koja se zasniva na
aktivnom sudelovanja građana u vlasti, navedena u revolucionarnom ustavu iz 1793
godine. Citirana je kostitucija pravo na ustanak proglasila za »najsvetije pravo i najveću
od svih obaveza« (Deklaracija o pravima čoveka i građanina, član XXXV).

Pariška komuna priznaje također sva građanska prava strancima: »Smatrajući zastavu
Komune zastavom Republike celog sveta ona daje naslov i prava građanina svima onima
koji joj služe.«

11. Radna prava

Odlukom donesenom sredinom aprila rekviriraju se radionice koje su ostale napuštene
i predviđa se da će iste biti pretvorene u radničke zadruge nakon obeštećenja njihovih
vlasnika. Radionice oružja rade bez prekida. Uredi – poslovne agencija – za smeštanje
radne snage, ustvari vrlo unosna poduzeća za vreme II carstva, ukidaju se odlukom od 20

11
MATURSKI RAD Amir Smajovic

aprila, jer su proglašeni za »trgovce crnim robljem«. Ovaj posao prelazi sad u ruke
gradske uprave. Treba napomenuti da u to vreme radni dan traje još uvijek 10 sati i da se
ta satnica smatra ne samo normalnom, nego čak i reduciranom i odnosu na ranije stanje.

Isto tako donose se oštre mere protiv rada »na crno«, kao i protiv globljenja radnika i
odbitaka od nadnice kako u privatnim preduzećima tako i u javnoj administraciji. Po prvi
put u istoriji garantovana je minimalna zarada.

Komuna najavljuje primenu samoupravljanja. U preduzećima sakih 15 dana biraće se

novi radnički savet za svaki pogon, a po jedan radnik u pogonu dobija zaduženje da
radničkom savetu podnosi zahteve odnosno prigovore radnika.

12. Prava žena

U Pariškoj komuni aktivno deluju mnoge žene. Od učesnica poput Louise Michel,
jedne od najistaknutijih vođa Komune, novinarke André Leo, mlade ruske aristokratkinje
Elisabeth Dmitreff te knjigovežačke radnice Louise Lemel nastaje prvi organizovani
ženski pokret. Njihova se organizacija zove Savez žena za odbranu Pariza i negu
ranjenika (Union des femmes pour la défense de Paris et les soins aux blessés), no one se
najmanje bave negovateljskim dužnostima. Žene Komune zahtevaju jednakost na radu i
jednake zarade s muškarcima te kao nastavnice otvaraju škole u napuštenim radionicama,
osim već uobičajenog posla, u ratnim prilikama, negovateljica u bolnicama i na
previjalištima.

Komuna priznaje slobodne veze muškaraca i žena (isplaćuje penzije udovicama

poginulih ustanika, bile one venčane ili ne), a također su nezakonita deca izjednačena sa
zakonitom te i ova takođe uživaju pravo na novčanu pomoć.

Upravo žene Komune donose dekret i sprovode u život odvajanje crkve od države.
Crkva nije više prisutna ni u školi ni u bolnicama .

U danima žestokih napada versajskih trupa, odred od stotinak žena, predvođen

Louisom Michel, brani Pariz na trgu Blanche.

Uloga žena i zakoni o jednakosti, doneseni za vreme Komune predstavljali su važan

korak u emancipaciji žena i za prava koja im je priznala Komuna žene Evrope borit će se
idućih stotinu godina .

13. Život i funkcionisanje gradske uprave

Iako je posla bilo veoma mnogo, a politički život grada bio veoma bujan, nedostaju
namesenici, koji će sprovoditi u delo novodonesene propise, jer je većina činovnika
administracije prebegla u Versailles, Thiersu. Kako bi nadoknadila nestašicu izvršitelja
Komuna odlučuje da se namesnici javno biraju, određuje im pristojnu platu (6.000
franaka godišnje), zabranjuje kumuliranje plaćenih funkcija i oslobađa ih političke i
profesionalne zakletve.

12
MATURSKI RAD Amir Smajovic

Budući da je većina pravnika pobegla iz Pariza – trebalo je nadoknaditi i ovu

nestašicu. Mnoge odluke ne mogu se primeniti, jer nedostaju kadrovi, a da bi se to
olakšalo, ukidaju se pravne funkcije. Zakonita i nezakonita deca se automatski
izjednačuju, kao i sklapanje braka jednostavnim međusobnim pristankom (za muškarce je
minimalno 18 godina, a za žene 16 godina). Sva delatnost javnih beležnika potpuno je
besplatna.

Kako se osporavani organi Opste bezbednosti rigidno drže vlastitih strogih postupaka
Eugène Protot uvodi izvesnu vrstu habeas corpus-a: uhapšeni od strane Centralnog
Komiteta Nacionalne garde ili organa bezbednosti moraju odmah biti obavešteni čime ih
se tereti. Zabranjeni su pretresi i rekvizicije bez mandata. Obavezno se mora pismeno
navesti motiv hapšenja, a uvedena je i stalno nadziranje zatvora.

I u obrazovanju postoji isti nedostatak kadrova kao i u upravi grada i u pravnom

sustavu. Profesori viših razreda i univerziteti, neskloni Komuni, napustili su gimnazije i
fakultete, a ostale su puste i nebrojene privatne škole, čiji je rad bio zajamčen posebnim
zakonom donesenim 1850 godine. Do masovnog napuštanja pariskih škola došlo ja
pogotovo nakon što je 2 aprila objavljen dekret o odvajanju crkve od države.

Édouard Vailland, zadužen za područje obrazovanja, predviđa reformu koja će

uniformisati nastavu kako opsteg usmerenja tako i stručnih škola. U gradu bez prekida
rade dve stručne škole i u njima se učenici podučavaju laicitetu. Verska nastava je
zabranjena, znakovi vere izbačeni iz učionica. Specijalno oformljenja komisija razmišlja
o obrazovanju devojčica. Nastava u školama proglašena je besplatnom i laičkom, a
nastavnicima gradska uprava isplaćuje pristojne platee, jednake za muško i žensko
nastavno osoblje.

Konkordat crkve i Napoleona I iz godine 1802, koji je navodio katoličku religiju

»religijom većine Francuza«, ukinut je, a religiozna lica stavljena pod pasku, zbog
neprijateljskog držanja prema Komuni. Kako je Auguste Blanqui bio uhapšen, komunari
su versajcima predložili njegovu zamenu za nadbiskupa Pariza. Budući da je Thiers dva
puta odbio taj predlog nadbiskup je zadržan u zatvoru i streljan sa još četiri crkvena lica iz
osvete, kad su versajske trupe počele prodirati u Pariz.

14. Slamanje Komune

Thiers i versajci sklapaju savez s Prusima i nakon duge opsade i žestokih borbi prodiru
u grad. Pariz se lako ne predaje. Učesnici komune ne brane samo opsednuti grad, nego i
stvar proletarijata celog sveta. U svakoj ulici i na svakom trgu niču barikade, trošne kuće
postaju teško osvojivi bastioni, komunari krvlju brane svaku stopu grada.

Iako je u teoriji grad Pariz raspolagao sa velikim brojem branilaca, vojnika, podoficira
i oficira, taj se broj znatno smanjivao delom zbog učestalog odustjanja dobrovoljaca,
delom zbog pogibija i ranjavanja u sve žešćim bitkama. Smatra se, da je početkom aprila
Pariz branilo 25.000-30.000 pripadnika Nacionalne garde, ali je tokom meseca maja taj
broj prepolovljen. Dana 4 maja izdajom petorice fratara iz reda dominikanaca pregrađa
Arcueila pada utvrđenja – reduta – Moulin- Saquet, a versajske trupe u tom prodoru
13
MATURSKI RAD Amir Smajovic

izvršavaju nečuvene zločine. Potom 5 maja pada zaseok Clamart, a 8 maja započinje jako
bombardovanje bedema Pariza iz Passyja. Ma da Komuna menja zaduženog za obranu
Rossela i na njegovo mesto postavlja Charlesa Delescluzea, prodor nadmoćnih vladinih
trupa nemoguće je zaustaviti. Narodna odbrana ipak uspeva zadržati versajske trupe
artiljerijom sa bedema Pariza. No perspektive odbrane znatno se smanjuju već 17 maja
kad eksplodira skladište oružja i topovske đuladi u ulici Rapp. Verovatno se radilo o
sabotaži, ali kako je to mesto ujedno bilo i livnica oružja, nesrećni slučaj se ne može
isključiti .

Drugu po redu izdaju Komune počinio je Jules Ducatel, nadglednik utvrđenja i puta,
koji vesajciama ostavlja otvoren tunelski prolaz u bastiona broj 64, tako da vladine trupe
prodiru u Pariz kroz vrata Saint Clouda 21 maja. Poziv za pomoć Dombrowskog ostaje
neuslišan, jer je komitet zauzet drugim poslom. Izdajica Ducatel upravo je bio izveden
pred streljački vod, kad mu život spasava iznenadni masovni napad versajskih trupa.
Njihovim prodorom započinje »krvava nedelja«- poslednja nedelja života i herojske
obrane Pariske komune. To je i sedmica krvavih masakara, jer se komunari žestoko
brane, skupo prepuštajući svaku stopu znatno nadmoćnijim i dobro naoružanim trupama.
Tako je poraz Komune započeo 21 maja, a završava se 28 maja na padinama Bellevilla i
na groblju Père-Lachaisu, gde su pali posljednji komunari. Vladine trupe počinile su
nebrojene zločine. Ranjenike kao i sve pohvatane u siromaškim četvrtima versajci
streljaju bez suda, ukoliko su im ruke bile zaprljane ili im se čini da mirišu na barut.

15. Cena poraza

General Appert je u istrazi vođenoj 1875 pred francuskim nacionalnim parlamentom
izjavio, kako je nakon pada Komune bilo uhapšeno 45 522 lica, od čega 819 žena i 533
dece. U noći 27 na 28 maja ubijeno je 300 komunara, navodno zbog pokušaja bega .
Navođene cifre poginulih su veoma različite. Regularni sudovi su izrekli svega 100
smrtnih presuda, od kojih sve nisu ni izvršene. Ali broj poginulih penje se na hiljade, jer
je vojska streljala sve zarobljene i pohvatane, bez ikakvog suda te počinila gnusne zličine
nad nenaoružanim stanovništvom ženama i decom. Najviše se streljalo u parku Luxeburg,
gde su bila podignuta čak tri stratišta, zatim u kasarni Lobau i na Père Lachaisu. I sami
učesnici Komune navode različite brojeve žrtava. Prema komunaru Lissagarayu pobijeno
je nakon poraza od 17.000 do 20.000 komunara, dok Camille Pelletan tvrdi da se ukupan
broj žrtava penje na 30.000. Komunari su, prema proverenim podacima, zbog odmazde
streljali svega 47 lica.Protivnici Komune ove brojeve smanjuju na trećinu te je istinska
visina žrtava divljanja versajaca nad komunarima i dan danas ostala neutvrđena i još uvek
je predmet polemika.

14
MATURSKI RAD Amir Smajovic

16.0 Zaključak
Ono što je je ostalo izvan svake sumnje jesu napredne odluke, propisi i zakoni,koje je
Pariška komuna donela za vreme svog kratkog postojanja u svim oblastima ljudskog
života i delovanja. Njena tragedija i brzi kraj sprečio je provođenje u delo mnogih njenih
odluka, ali one ostaju kao trajni putokaz za neko buduće vreme te su ih sprovele ili će ih
tek sprovesti neke buduće revolcuije u nekoj drugoj epohi.

Komentarišući tragičan kraj Pariške komune Marx je smesta dao njenu opširnu
analizu, a u predgovoru Marxovog dela Engels je napisao: “Komuna je odmah u početku
morala uvideti da radnička klasa, došavši na vlast, ne može dalje upravljati državom
pomoću stare državne mašine; ta radnička klasa, kako ne bi izgubila svoju tek izvojevanu
vlast, mora, s jedne strane, ukloniti celu staru mašinu ugnjetavanja, koja je dotle bila
upotrebljavana protiv nje same, a s druge strane se mora osigurati protiv svojih vlastitih
predstavnika i činovnika, proglašavajući da svi oni, bez ikakvog izuzetka, mogu u svako
doba biti smijenjen,, .

15
MATURSKI RAD Amir Smajovic

17.0 Literatura:
1 http://libcom.org/history/articles/paris-commune-1871/

2 http://srp.anarchopedia.org/index.php/Pariska_komuna

3 http://www.skoj.org.rs/pdf/25.pdf

4 http://www.radnickaborba.org/2010/05/17/pariska-komuna/

5 http://eipcp.net/transversal/0805/dalotel/sr

6 http://noviplamen.net/2014/04/18/pariska-komuna/

16