Professional Documents
Culture Documents
Jovan Janjić Budimo Ljudi-Život I Reč Patrijarha Pavla PDF
Jovan Janjić Budimo Ljudi-Život I Reč Patrijarha Pavla PDF
БУДИМО ЉУДИ
ЖИВОТ И РЕЧ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
СВЕТИ ЧОВЕК
Полазећи с једног на други крај Америке, из Лос Анђелеса у Чикаго, у лето 1992.
године, док је био у мисији повратка у канонско јединство Српске православне цркве
њених (америчких) отцепљених епархија, Његова Светост патријарх српски Павле
заврну мантију и уђе у воде Пацифика. Постоја тако неко време, загледан у даљину, на
моменте упирући молитвено поглед и у висину, а онда се сагну и из воде узе два бела
каменчића, пољуби их и стави у џеп, потом се прекрсти и крену према колима која су га
недалеко одатле чекала. Један од агената америчког ФБИ-ја (Федералног истражног
бироа), који су били у обезбеђењу, задивљен побожношћу човека кротког и малог по
расту, а очигледне смерности и духовне узвишености, приђе, клекну на колена и
пољуби руку српском патријарху, изустивши наглас: "Ово је светац који хода!"
Дуг и тежак, узак пут прешао је Гојко Стојчевић, потом монах и владика Павле, до тога
да га још док је на земљи назову свецем.
Тада, као дете, био је, како сам описује, "врло слабачак", па су му једном чак и свећу
запалили, мислећи да је умро.
У родном селу Гојко је завршио основну школу. Потом тетка и бака, видевши са
коликом љубављу Гојко учи, али и да, због своје конституције, није за сеоске послове,
одлучују да настави школовање. Договорено је да га пошаљу код стрица, који је био
железничар у Тузли.
Пре него што ће кренути у гимназију, бака и тетка упућују Гојка да лето проведе у
манастиру удаљеном педесетак километара од Кућанаца.
У нижу гимназију Гојко се уписао 1925. године. Тада се и преселио у Тузлу. Међу
ђацима са којима је ишао у школу, било је касније више познатих људи. Тако, један од
школских другова, истина нешто млађи од њега, са којим се често дружио у Тузли, био
је и потоњи велики српски писац Меша Селимовић.
Гојкови стриц и стрина имали су осморо деце. Гојко је био једанаести у породици. Сви
су живели скромно и солидарно.
"Живели смо на периферији Тузле", причаће касније о том времену. "Преживели смо
захваљујући једној крави коју смо сви били дужни, чак и науштрб школе и учења, да
водимо на испашу. Стриц је био строг, али праведан, сву своју децу и мене је
ишколовао, сви су завршили неки факултет, појединци су и докторирали."[4]
Гојкову пажњу највише привлаче природне науке. Иако се у то доба у њему већ дубоко
укоренило религиозно осећање, а био је и добар ђак, из веронауке је имао -двојку!
Али, животни добитак био је изузетно велики, па је, присећајући се тога времена,
рекао: "Наш катихета је био један омален човек, Србин из Мађарске. Имао сам вазда
наставника за толике године, али он је за мене остао најбољи педагог и предавач. Једну
такву материју као што је катихизис, то је догматика, све је то у питањима и
одговорима - врло тешко је у тим годинама схватити. А он нам је то тако износио да се
ми деца уопште нисмо мучили. Био је, разуме се, добар али страшно строг човек. И
када ме прозове, ја просто не знам за себе, не могу ништа да кажем, промрмљам нешто,
тамо-вамо, а он мени: 'Седи, један!' Онда се извучем, кад пита нешто мало теже. Он
обично каже: 'Ко зна, добиће два'. Ако знам, ја се некако јавим и поправим на два.
Касније, кад сам порастао, мало сам се осамосталио, није више било те треме, мада су
ми, иначе, више одговарали предмети где не мора да се меморише, као што су
математика и физика."[5]
У току овог школовања, богослов Гојко доспеће у искушење да још једном озбиљно
преиспита одлуку да се упише на Богословију. А кренуло је, како предочава, од једне,
рекло би се, обичне мисли:
У тим годинама вам свашта пада на памет, те сам дуго носио то питање у себи, док
нисам наишао на одговор код блаженог Августина који то објашњава појмом времена.
Време је, каже он, једино трајање које има прошлост, садашњост и будућност.
Прошлост је била - ње нема; будућност ће бити - и ње нема; а шта има? Има
садашњост, али и ње готово да нема; она је додирна тачка између прошлости и
будућности у којој будућност стално прелази у прошлост. Време важи за створена бића,
материју, васиону и поготово за нас људе. Ми живимо и схватамо у категоријама
времена, простора и бројева. Али, за Бога то не важи. За Њега нема ни прошлости, ни
будућности, већ само вечне садашњости, тако да када ми кажемо да ће нешто бити, то
ће нама бити, али не и Њему. И то је мени решило проблем. Да није, могла је да буде
тачка на бављење богословијом."[7]
"На факултету сам 1940. апсолвирао и положио све испите, остала ми само Литургика.
Пошто ми је пало у исто време полагање у гимназији и овог испита, у гимназији не
могу да одгодим а ово могу, кажем себи - ја ћу то на јесен. Али, те 1940. године,
августа, одем у војску. Отишао сам на шест месеци. Богослови су имали право на то,
ако у року од две године постану свештеници или се замонаше, а у супротном служе
пуни рок. Био сам војник у војној болници у Зајечару. У октобру молим капетана да
одем на један дан у Београд да положим Литургику. Он ме упути на генерала
дивизијског. Овај ме одбио. Онда дође 1941. и онај рат. Тек 1942. створила се прилика
да положим тај испит и да дипломирам. Тако је и било."
"Када сам 1941. избегао, овде у Београду радио сам на грађевинама. Међутим, при
истоварању, једна греда падне и уштине ми овај палац и онда нисам могао да радим... У
пролеће 1942. мој школски друг, јеромонах Јелисеј (Поповић) одведе ме у манастир
Свете Тројице у Овчару. Манастир је имао своју добру економију, па су могли да ме
прехране. Давали су ми лакше послове да радим.
Манастири Српске Свете Горе, како се у народу популарно назива подручје Овчарско-
кабларске клисуре, настањено бројним манастирима с обе стране Западне Мораве,
поделили су ратну судбину земље и народа којем припадају.
Ове крајеве, до Таре и Златибора, у току рата Немци су предали Бугарима. Једном
приликом 1943. године, кренули су у потеру за четницима и партизанима по Овчару.
Претресајући терен, упали су и у манастир Свете Тројице. С оружјем на готовс, вичући,
наређују: "Излази напоље!" Све су претресли, поготово цивиле. Један набусит
подофицир окомио се посебно на Гојка. Дрско му је узео блокчић који је вирио из џепа
његове блузе. Сумњичаво га прелистао и иследнички питао какве су то у њему шифре,
наређујући грубим гласом Гојку да их све одмах дешифрује. Гојко је покушао да
објасни да то нису никакве шифре, већ белешке неких кратких прича. Разгоропађеног
бугарског војника то објашњење као да је додатно разбеснело, па је наставио још више
да га терорише. А Гојко је заиста искрено говорио. Неко време, пред рат 1941. године,
радио је као секретар код тадашњег министра вера Војислава Јанића. У слободном
времену читао је збирку Јанићевих веома духовитих анегдота; оне које су му се
највише свиделе нотирао је у кратким цртама у тај свој блокчић, које је ратоборни
Бугарин истргнуо из његовог џепа, као какав крунски оптужујући доказ. Пошто Гојкова
искрена објашњења и убеђивања нису помагала, у два наврата морао је да интервенише
и да га спасава старешина јединице која је дошла у манастир. Командант је био
разумнији од свог потчињеног подофицира, којег је на крају морао да отера уз строги
повик: "Аз сум комендант, отивај!"[8]
Није прошло ни месец дана, а поново се изјутра пронео глас: "Долазе Бугари!" Већина
братства избегла је и склонила се по оближњим местима. Старији јеромонах Пахомије
(Краљ), избеглица из манастира Сви Свети у Македонији, позвао је Гојка да се склоне
негде у планини. Отишли су готово на сами врх Овчара, код једне пећине. Увече, када
су се Бугари повукли, вратили су се у свој манастир Свете Тројице. Затекли су језиве
призоре. Све на које су наишли и које су стигли, Бугари су свирепо терорисали. Од
силничког батинања још пред њима издахнули су искушеници Лука Радојчић и Радосав
Кузмановић, а млади монах Теофан (Ђокић) услед такве тортуре је полудео, па је и он
кроз две године скончао. Том приликом крвнички је претучен и монах Јован (Радовић).
[9]
Кроз мисао и реч упућену посредством доброг духовног старца Пахомија, Господ је
сачувао овог свог преданог монаха и будућег српског духовног поглавара.
У то ратно време, уточиште у манастиру Свете Тројице нашли су и отац и син, Срби из
Босне, који су преживели тешку породичну трагедију. Посебно лик оца, главе
породице, остао је дубоко утиснут у сећање будућег српског патријарха. То што је овај
човек доживео и како је то поднео, Гојко, потоњи монах и владика Павле касније је
често помињао, па, као патријарх, и у једном разговору са аутором ових редова.
Усташе су упале у село овог човека и побили све Србе које су затекли. Побили су и све
његове који су у то време били у кући: мајку, жену, ћерку и млађег сина. И кућу му
запалили. Остао је само са старијим сином, богословом друге године. Њих двојица
били су на Сави, па су тако избегли да и сами буду жртве.
Да би бар овог сина сачувао, пребегли су у Србију и обрели се у манастиру. Али, кад
несрећа хоће, син му је оболео од туберкулозе. Отац, овај несрећни човек, којег су сви
звали Чичом, пошто је изгледао старије него што јесте, био је вредан, знао је разне
послове, умео је да поправља кровове, да замењује дотрајале греде, али и да прави
делове за кола, тако да је стално позиван да ради по околним селима. Све што би
зарадио давао је манастиру који му је сина примио. Исто тако, и све најбоље од хране
што су му давали у кућама у којима је радио, доносио је у манастир. После сваке
вечерње службе, дуго је сам стајао поред четири упаљене свеће... Бол његов био је све
већи, јер му је и овај једини преживели син све више копнио. Чинио је све да га спасе.
Када је већ сасвим занемоћао, престао је да иде у село. Није се више одвајао од сина.
Међутим, после две ноћи у грозници, младић је издахнуо. Остао је несрећни отац к'о
суво дрво.
Патријарх каже да се тада мучио да разуме вољу Божју и да се и сам некако осећао
кривим, што Господ није узео њега, а не овог младића. Али, несрећни отац као да је
боље од њега разумео вољу Божју. Кад се то десило, отац скамењен, само се прекрстио,
а кад су игуман и још двојица старијих монаха пришли упокојеном младићу, изашао је
из собице и отишао у цркву. Прихватио је то као вољу Божју. Био је разуман и верујући
човек. Сам је сачинио сандук и ископао раку. Остао је да живи у манастиру, стално
нешто радећи на пословима које је сам изналазио.
"Е, тај човек, његов став животни, његова издржљивост, остаће ми у великој успомени
на снагу коју имамо у нашем народу", рекао ми је патријарх Павле.
А у једном свом аутобиографском спису записао је: "Са страхопоштовањем гледао сам
у том човеку један старозаветни лик, као живу истину о човеку, све живљу што је
непојамнија. Смрт је крај мукама, а страдање опустелог човека највеће је искушење.
Дечак се упокојио у Господу а отац, посматрао сам га, са смиреношћу мученика жалост
за сином искупљивао је трпљењем. Што је оно теже, утеха као да постаје већа."[10]
У дому за децу избеглу из Босне, у Бањи Ковиљачи, Гојко Стојчевић добија посао
васпитача и вероучитеља. И управо ту ће се догодити нешто што ће одлучујуће утицати
на његово опредељење за даљи животни пут. А, ево, шта и како се десило, о чему ми је
казивао патријарх Павле:
"Једног врелог дана у августу 1944, ми васпитачи изведемо децу на Дрину. Покажемо
им докле смеју да зађу у воду. Али, знате, деца к'о деца. Гледам, један уђе мало дубље,
потону, удари ногама о дно, па изађе, удахну, али не може даље. Онако врућ и знојав
скочим и извучем га. Онда, превијем га преко колена и распалим неколико... Кажем му:
'Синко, из Босне си се избавио, отац и мајка су ти погинули, а сад хоћеш и ти овде да се
удавиш на наше очи! Где ти је памет?!' Одмах потом се разболим, добијем велику
температуру. Одем на прегледе, кажу ми - туберкулоза..."
Тешка болест, која у то време није остављала готово никакву наду у оздрављење.
У знак захвалности Богу за чудесно исцељење и манастиру у којем је излечен, сада већ
искушеник Гојко, својом бритвицом изрезбарио је крст и на њему Распеће Господње.
На полеђини крста урезао је речи на црквенословенском: "Манастиру Вујну, за
исцеленија, приложи раб Божји Гојко."
После ратног вихора, у манастиру Благовештење остао је био само јеромонах Василије
(Домановић). И он тешко нарушеног здравља, пошто су га на крају рата, 1945. године,
партизани, из безбожничке обести, терали да трчи испред њиховог џипа од Овчар Бање,
преко Јелендола, до Пожеге[12], на путу од 16 километара. Била је ту и једна дивна
побожна бака, Миломирка, која је радила у кухињи.
Обућа се у то време није могла лако наћи; он се за то није секирао, већ нађе где било
пар старих ципела без ђона, са још добрим лицем, и од тога, користећи гуму од точка,
изради себи лепе ципеле. А ако нема гуме, он изради ђон од дрвета и поткује га. Тако
има за зиму топле ципеле. Због стално повишене температуре, која му је досађивала
око две године, морао је да лежи и мирује, да не оболи на плућима, за шта тада није
било лека. Да би дисциплиновано користио време у постељи, он направи налоњ са
покретном ручицом коју закачи за кревет и тако би лежећи могао да чита. Читао је брзо
и много. Имао је читаву хрпу књижевних гласника одабраних из манастирске
библиотеке, као и много других вредних књига."[14]
Гојко је имао много шта да им каже, како о разним животним, тако и о монашким
проблемима, иако се још није био замонашио. Пратио је сва кретања и дешавања у
друштву. Тако, неком приликом, 1946. године, у манастир Благовештење дошао један
милиционер и почео Гојку да прича о Марксу, Енгелсу и комунизму "као новом открићу
за друштвени живот и поредак". Гојко га је саслушао, па онда почео он њему да прича,
много стручније и вештије. Милиционер је схватио да се Гојко кудикамо боље разуме у
марксизам од њега, услед чега му се разјарено обратио: "Па, тебе треба
убити! Ја видим да ти то све боље знаш од мене, али нећеш тако да спроводиш и у
живот..."[15]
Још тада Гојко је волео често да цитира Светог апостола Павла, а како је био духовит,
отац Василије, са којим се највише шалио, понекад би га називао Шавле. Волео и
ценио је отац Василије искушеника Гојка, па ће му у шали рећи: "Ти, Шавле, налазиш
се међу нама као број међу нулама. Па као што нуле без броја не значе ништа, а тек са
бројем имају своју вредност, тако и ми, као нуле, без тебе немамо много вредности, и
тек заједно са тобом чини нам се да смо образованији и паметнији."[16] А некад би и да
обрне: "Знаш, Шавлино, иако смо ми као нуле, али нуле повећавају вредност броју; што
више нула, то број има већу вредност"[17]
Манастир Благовештење, до доношења овог закона, имао је 214 хектара земље и шума,
а од тада - десет хектара укупно.
За време рата, овчарско-кабларски манастири, иако и сами на удару разних војски, били
су оаза за монаштво из других угрожених крајева. Међу њима је био и велики духовник
јеромонах Макарије (Миловановић) из манастира Свети Наум на Охридском језеру,
којем је духовни отац био владика Николај, без чијег благослова ништа није
предузимао.[21] Почетком Другог светског рата, Бугари су протерали све Србе монахе
из Македоније у Србију. Остао је некако само отац Макарије. Вероватно из
страхопоштовања, јер је и прогонитељима Српске цркве из Македоније отац Макарије
био познат као велики духовник и подвижник. Ипак, почетком 1944. године и њега су
прогнали. Отац Макарије дошао је у тадашњу епархију свог духовног оца.
Администратор Епархије жичке, епископ Викентије, поставио га је за духовника
женског манастира Јовање. Повремено отац Макарије послом је одлазио и у друге
овчарско-кабларске манастире; долазио је и у Благовештење. Са њим се овде упознао и
искушеник Гојко, који започиње, а затим и води дуге разговоре о монашком и духовном
животу. Гојко у њему види истинског монаха, па управо њега узима за свог духовника
који ће га привести на монашење[22].
Отац Макарије био је такав духовник да је тачно предвидео и час свога уснућа, дан по
Видовдану 1949. године. Када је после пет година отворен гроб његов, услед рушења и
пресељења манастира Јовање, због предвиђене градње хидроцентрале у Међувршју,
тело његово било је цело и нетрулежно.[23]
До доношења Закона о аграрној реформи манастир Рача имао је 1.032 хектара своје
земље, а од тада - 15 хектара ораница и исто толико шуме, у шта је урачунато и имање
унутар манастирске порте.
"Док сам био у Рачи", записао је касније патријарх Павле, "ми у манастиру нисмо
живели издвојено од народа, тако да смо сазнавали шта се догађа око нас и у каквом
смо времену. Своје тескобе и слутње ми монаси упрезали смо у дневне послове које
нисмо увек стизали да посвршавамо до вечери. Некад бисмо узимали само по комад
хлеба и читав дан радили у пољу, надгледали манастирску стоку, довлачили дрва из
шуме. Једно време радио сам и у манастирској воденици. Једва смо чекали вече, не
само ради одмора, већ да се у молитви саберемо. Нема већег блаженства него кад
уморан човек некако самог себе умањи док се моли. Тад се сав сведе само на сушти чин
молитве: да се избавимо као народ и људи. Треба служити Богу, мислили смо, ма ко да
је дошао, и то је за нас био најдубљи смисао монашког живота. А у часовима
искушења, кад не бих имао одговора ни самом себи зашто нас, после велике несреће од
туђинских окупација, сада сустиже неко непојамно уклетство од нас самих, помишљао
сам на речи разљућеног Господа који прети Јеврејима да ће им за казну послати цара
вавилонског Навуходоносора."[24]
Наступило је време у коме, како каже, "као да се нешто неприродно, усиљено ради и
неком расцепу води, не само међу људима, него и у самом себи".
"Тешко ми је било ту нову суданију схватити као Божју вољу или се, можда, нисам
мирио са тим. Чинило ми се да живимо у великим искушењима којима ваља одолети
духовном снагом. Ничег другог није било, нити је отада могло бити, да би нешто
изменило у поретку који је надзирао читав јавни, а у много чему и лични живот људи.
Под Таром и низ Дрину народ је у тим првим послератним годинама остао веран
Цркви; у манастир је свет долазио не само о празницима и не само старији, него, у
много већем броју, млађи људи. Тако је било све док се није почело са подизањем
фабрика, а млађима постало примамљиво да се домогну града и оставе село. Мислим
да тиме почиње крупан преокрет у животу, обичајима, па и духовним вредностима
нашег сеоског народа."[25]
И поред тога што се тада с ниподаштавањем гледало и агитовало против Цркве, ново
рачанско братство, предвођено игуманом Јулијаном (Кнежевићем), било је на добром
гласу у народу. Отуда се њима, монасима пристиглим из манастира Благовештење,
придружило се и десетак младића из Раче, који су постали искушеници. Била је то за
манастир нова, велика нада у ситуацији када је често много шта изгледало безнадежно.
"Отац Павле био нам је душа у кући, за многе ствари. Када он говори, као да нам
говори сами апостол Павле. Веровали смо му као да слушамо Јеванђеље", испричао ми
је архимандрит Јован (Радосављевић).
Пошто нису успеле на други начин да сузбију манастирску активност, државне власти
намећу несразмерно велики порез на манастирско имање. Уместо дотадашњих 75.000
динара, порез су повећали на чак 350.000 динара. Због тога се братство морало латити
и неких додатних послова како би успело да намири од државе наметнуте обавезе.
Бавили су се занатством, па и плетењем корпи, столица и других предмета од куваног и
огуљеног прућа. Одгајали су расну стоку и живину и производили хибридни кукуруз,
чије узгајање је тада тек почињало...[28]
И поред толико обавеза, настојало се да се нађе времена за часове које је Павле држао
младим монасима и искушеницима.
"Држао нам је часове и из Старог и из Новог завета. Напамет смо морали да знамо
месијанска места и све догађаје, морали смо да знамо и тумачења Светог писма. Затим,
многе ствари из Литургике, шта и како треба на богослужењу. Онда из Црквене и
народне историје... Исто као у школи, и још више од тога морали смо да учимо..."
причао ми је архимандрит Јован (Радосављевић). "Отац Јулијан понекад би се љутио:
'Много ми ту читате, а ја не знам куд ћемо са толико посла. Облачи се, сено ће да нам
покисне... ' Онда прекинемо, па у поље. Кад уграбимо прилику, опет организујемо
часове. То нам је много значило..."
Павле се ни по чему није одвајао од других монаха. Настојао је да предњачи у раду, али
су га други монаси поштеђивали тежих послова, пошто је био крхке грађе. Но, он је
увек изналазио неки посао: поправљао је струју, водовод, био хаузмајстор... Правио је
обућу осталој братији, али и некима другима у селу којима је то било неопходно.. .[29]
У чин јеромонаха Павле рукоположен је 1954. године, а у току исте те године бива
одликован и чином протосинђела.
До тога је дошло већ следећег пролећа. Почетком 1957. године Павле добија чин
архимандрита, а потом, на заседању Светог архијерејског сабора Српске православне
цркве, 29. маја 1957. године, бива изабран и за владику, с повереном дужношћу
епископа Рашко-призренске епархије.
Био је истински духовни пастир. А, утолико више, нашао се и сам на мети напада
албанских хулигана и свих других који су "ратовали" против хришћанских и српских
знамења на Косову и Метохији. Добацивали су му на улици, вређали и малтретирали,
гуран је и избациван из аутобуса...
Десио се и један овакав случај: Била је зима, 25. јануар 1977. године, око 17,30 часова.
Владика Павле, као и обично, кренуо је да лично преда писма на пошту у Призрену.
Пролазећи поред хотела "Теранде", зачуо је како неко трчи за њим, али није се окретао;
дечко од 15-16 година у трку га је ухватио за браду, изговарајући с мржњом "попе".
Владика га сажаљиво погледа и настави својим путем. На улазу у пошту исти младић
поново му притрча слеђа и удари га песницом у главу. Павле је пријавио овај случај
полицији. Приведено је неколико младића. Потом је и сам позван да препозна нападача.
Препознао га је одмах, али није хтео да покаже на њега - оставио му је да се сам пред
собом постиди.
Владика Павле избегавао је да прича о својим невољама, али је зато црквене и државне
власти редовно извештавао о тортури коју су преживљавали његови монаси,
свештеници и верни народ. Тако, рецимо, у једном извештају Светом архијерејском
синоду, у јануару 1981. године, пише: "У Призрену када свештеници пролазе у пратњи
при сахрани покојника, поред школе усмереног образовања, особито поред Више
педагошке, ђаци и не само појединачно, него и у хору, добацују погрдне речи и псовке,
а понекад их гађају и камењем."[33]
Извештаји које је епископ Павле писао о нападима на Србе и имовину Српске цркве на
Косову и Метохији били су трн у оку онима који су то зло чинили или га допуштали.
"Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом Синоду, јер они
долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде,
на неком месту, пресуђено да више не буде српско", посведочиће о тим својим мукама
тек накнадно[34], као патријарх.
Научио је да ради све послове који су човеку, посебно монаху, потребни за самосталан
живот. И ништа му није било тешко. Многима је било непојмљиво да све то ради
владика, поготово када је зашао у позније године. А он је на то, једном приликом, по
повратку из манастира Гориоча, док су у Истоку чекали аутобус за Пећ, јеромонаху
Атанасију (Ракити), свом потоњем - на патријаршијској дужности епископу викарном -
рекао: "Неки кажу да владика не треба да поправља цреп на кући, да не треба да ради...
Као да рад понижава! Не понижава човека рад, него рђав живот, грех. Уосталом, ако је
Спаситсљ могао да ради својим рукама, да буде дрводеља, зашто не бих могао и ја? Ако
Њега није понижавао рад, неће онда ни мене."[38]
Услед таквог свог животног става, и сам је био затечен кад је избор за патријарха
српског пао управо на њега. "Прибрао сам се кад сам схватио да примити највиши чин
значи предњачити у служби и старању, а не у старешинству", записао је неколико
година касније.[39]
Част и дужност првојерарха, првенства међу једнакима, иако није желео, патријарх
Павле је прихватио као послушање, "као првенство служења, жртве и крста".
Његове често понављане речи "Будимо људи", ушле су у уши и деци, која су га од
милоште прозвала "Патријарх Павле - Будимо људи"!
Сви су чули, а многи нису хтели да чују! Међу њима и они који су у његовом родном
селу, одмах на почетку рата 1991. године, срушили цркву Светих апостола Петра и
Павла, само зато што је у њој крштен српски патријарх! "Као да село може да бира где
ће се ко родити или као да сам и ја могао бирати где ћу се родити"[40], рекао је тим
поводом Његова Светост. Иначе, у време када се то десило, у том делу Хрватске, у
кругу 40 километара од цркве, није било никаквих ратних дејстава!
Патријарх московски и целе Русије Алексиј II, госте је дочекивао у својој резиденцији,
најчешће у Даниловском манастиру у Москви, а када је у посету долазио патријарх
српски Павле, онда је знао да направи изузетак: кретао би му у сусрет, да га сачека још
на аеродрому. Тако је било и овога пута, дочекао га је на самој аеродромској писти.
- Ваша Светости, били сте на том далеком путу, а ево сад сте већ овде. Да нисте којим
случајем били и на Новом Зеланду, знате, и тамо има нашег, православног света?
Цењен и омиљен је код свих који су упознати с његовим делима и његовим животом.
Видело се то и у Јерусалиму, на прослави 2000. година хришћанства. Дан је био
испуњен богослужењима и разним другим програмима у славу великог јубилеја. Касно
увече, патријарх Павле и његова пратња вратили су се у хотел у којем су имали конак.
У холу хотела маса народа. Како се патријарх српски Павле појавио на вратима, сви
падоше ничице, на колена. И почеше да прилазе за благослов Његове Светости. Били су
то верници из Грузије...
Патријарх Павле никуд не креће, ниједно јутро, ма које доба било, док не одслужи
Литургију и док се не причести.
Празником Свету литургију служи у неком од храмова посвећених свецу који се тога
дана слави.
Блага је реч Његове Светости, али строга у чистоти вере. Тако, примера ради, новине су
забележиле и један случај када је одбио да причести неке вернике. На Светој
архијерејској литургији, за Савиндан 2004. године, на Богословском факултету у
Београду, патријарх је једног по једног верника који су прилазили Светој Чаши питао:
"Када сте се последњи пут исповедили?" Како неки нису могли ни да се сете када су то
последњи пут учинили, упозорио их је, помало повишеним тоном, да више не долазе
неприпремљени: "Купате се и перете да будете споља чисти, а не водите рачуна да вас
греси духовно прљају. Ово очишћење важно је колико и купање."[44]
Он све чини да ублажи патње и страдања људи. Где год може, прискаче у помоћ. Тако,
када је једном у току ратних година, из свог стана у Патријаршијском двору угледао на
улици групу избеглица како кисну, сишао је, отворио велика храстова врата и позвао их
да се склоне унутра. На примедбе његових најближих сарадника да је тако могао да уђе
и неко ко није добронамеран, он је благо и простодушно одговорио: "А како сам ја
могао да спавам горе, у топлом, а да та деца кисну напољу?"
Прихватајући увек на себе део терета, па и онда када то бреме припада неком другом,
запитао је: "Пасивним, чак пословним односом свештенства према пастви, не одбијамо
ли од себе народ који све види, уместо да га окупљамо?"[45] А онда је записао и ово:
"Да могу стићи, васкрсли Бог ми је сведок, пред црквама, болницама, па и пред
луксузним дворанама за банкете и модне раскоши, стајао бих и лично просио за
страдалну нашу браћу, сестре и децу. Свако од нас требало би, на један активан начин,
да посрами све оне бахате лакомости које живе на толиким јавним местима, а не да се
само згражамо и очајавамо што је мрачна, опака бестидност завладала свуда око
нас."[46]
За себе никада ништа није тражио. Нити се када на своју плату жалио. Међу српским
владикама остала је упамћена његова реакција из 1962. године, на тадашњи захтев
неких од епископа да им се повећају поприлично мале плате:
Као патријарх одрекао се плате која му припада. Прима само скромну пензију коју је
стекао још као епископ рашко-призренски. Од ње купује оно што му је потребно. А
његови захтеви сасвим су скромни, пошто сам себи шије мантију, сам ципеле
поправља... тако да остане и од те мале пензије, што потом даје сиротињи и у друге
хуманитарне потребе (у Фонд за Косово и Метохију, чији је почасни председник, за
куповину инкубатора у породилиштима, за објављивање неких корисних књига...).
На исти начин поступа и са оним што добије на дар. Тако, рецимо, кад добије платно за
мантију, он то пажљиво чува док се не појави неко од монаха или свештеника који нису
у прилици да га набаве.
"Иако више живи о Небу него о хлебу, наш патријарх је веома практичан човек..."
записао је епископ шабачко-ваљевски Лаврентије.[48]
И као патријарх има своју приручну радионицу. Сам отклања многе кварове на
инсталацијама у Патријаршији, поправља браве на вратима и разна друга оштећења...
После радног времена, када радници оду својим кућама, иде и гаси светло ако је где
остало упаљено, заврће славине, затвара прозоре...
Брине, свуда где је потребно, и о земаљским стварима, иако истиче да је наша права
отаџбина Горе, и зато опомиње да треба пазити "кад једног дана изађемо пред претке,
да се не постидимо њих, нити да се они постиде нас".
Све што чини патријарх Павле чини само ради једног циља - да буде Богу угодно и
људима корисно. Тако су настале и изузетно вредне књиге са именом његовим.
После много захтева, 1998. године, ови одговори поново су објављени на једном месту,
у три књиге, под насловом ненаметљивог тона, који је у духу његовог аутора - Да нам
буду јаснија нека питања наше вере. У њима је студиозно обрађено 120 различитих
тема. Књиге су за кратко време распродате, па се одмах јавила потреба и за
доштампавањем...
А када се Његова Светост патријарх Павле негде лично појави - био сам сведок - међу
окупљеним народом настаје неко посебно одушевљење, велика духовна радост, услед
које многи почињу да плачу!
ЕПИСКОП РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, у току свог редовног годишњег
заседања, у времену од 19. до 30. маја 1957. године, за епископа Рашко-призренске
епархије изабрао је протосинђела Павла (Стојчевића), тадашњег сабрата манастира
Раче, који се у то време налазио у Атини на усавршавању богословских студија.[1]
Наречење епископа Павла било је 21. септембра исте године у Саборној цркви у
Београду, у присуству тадашњег патријарха српског Викентија и још пет епископа:
браничевског Хризостома, пакрачког Емилијана, зворничко-тузланског Лонгина,
жичког Германа и захумско-херцеговачког Владислава.
А сутрадан, 22. септембра 1957. године, такође у београдској Саборној цркви, извршена
је свечана хиротонија, коју је обавио патријарх Викентије, са епископима пакрачким
Емилијаном, зворничко-тузланским Лонгином и жичким Германом.
Никада Црква није била у повољном положају. Увек је имала своје невоље и
тешкоће. То је сасвим природно. Јер човек је одмах после свог створења показао
непослушност према Богу и у томе је човечанство и поред велике милости Божје и
доброчинства остало доследно.
Данас ти, драги брате наш, предајем жезал пастирства архијерејског. Жезал је
символ власти. Али и символ одговорности; коју дугујемо Пастиреначалнику
нашем Господу Исусу Христу. Предајући ти жезал управљања, ја ти желим да тај
жезал буде крма кормилару за управљање духовног брода који се налази на
узбурканој пучини. Ја ти желим да овај жезал буде заштита твога стада.
Ваша Светости,
браћо и сестре,
Прва наша мисао, на почетку сваког новог дана и на почетку сваког нашег рада,
нека буде мисао о Богу. И прва наша реч, на почетку сваког новог дана и сваког
нашег рада нека буде реч у славу и хвалу Њему, једноме у Тројици Богу: Оцу, Сину и
Духу Светоме.
Зато и прва моја мисао данас, овог свечаног момента када из руку Ваше Светости
примих овај жезал као символ архијерејске службе Богу и Цркви Божјој, нека се
уздигне до престола Његова, и прва моја реч нека буде: Господе, слава Ти! Господе,
помози! Господе, благослови! Слава Ти! Јер слава само Теби припада, само Твоме
величанству, Твојој мудрости, Твојој правди; но изнад свега Твојој бесконачној
доброти, Оче наш! Због ње се уздамо и у Твоју помоћ без које ни почети ништа
добро не знамо и не можемо; и у Твој благослов, без кога сав наш труд и рад неће
бити ништа друго до зидање на песку, које ће се срушити чим падне прва киша,
надођу реке и дуну ветрови (Мт. 7, 27).
Само, дакле, тако: везујући сваку своју мисао, свако своје осећање, свако своје дело
за силну руку Божју, ми ћемо, браћо и сестре, остварити смисао свог постојања
уопште, а појединачно: наћи увек прави пут на свим раскрсницама и беспућу
живота, помоћ у невољи, утеху у тузи, мир кад се у бурама овог света узнемири и
уплаши срце наше. Наћи ћемо, најзад, отворена врата небеска кад се за нама
последњи пут затворе врата земаљска и чути блажени глас Господара и Оца:
"Добро, слуго добри и верни! У малом си био веран над многима ћу те поставити,
уђи у радост Господара свога " (Мт. 25, 23).
Знао сам и пре како је узвишена тајна свештенства и како треба да је узвишен
свештеник да би је био достојан. Њоме се он уздиже на висину сарадника Божјег
"на Божјој њиви, Божјој Грађевини " (1. Кор. 3, 9). Кроз њу верни добивају
благодатне дарове задобијене Господом Исусом и предане Цркви Његовој, без којих
нема спасења. Јер, кад нико ко не буде крштен не може ући у царство небеско (Јов.
3, 5), нити може имати живота вечног ко се не причешћује (Ј. 6, 54), нити ико
може бити разрешен од греха без тајне исповести (Мт. 18, 18), а то све, по речима
св. Јована Златоуста, бива рукама свештеничким, онда заиста, како даље вели
исти св. отац, оно "што свештеник доле чини, то Бог горе утврђује и одлуку слугу
својих потврђује Господар".
Празник је св. Саве - који се онда пре тридесет и више година - прослављао у цркви
и школи. Школска деца и старији били би најпре на целој служби у цркви, а затим
би с појањем, крстом и барјацима дошли у школу. Нас дечицу извеле би, својим
дрхтавим рукама, наше старице баке мало раније из цркве и повеле школи. Била је
љута зима: нама најмлађима и њима најстаријим било је неопходно да се огрејемо.
Школа је украшена зимзеленом и белим, везеним пешкирима. Напред, високо на
зиду, велика икона с венцем од бршљана. На њој светитељ у златотканим
одеждама: једном руком држи отворену књигу, другом благосиља. Око главе му
широк златан круг. " Ко је оно, бако? " запитало би које од нас деце. " Оно је свети
Саво, синко" одговорила би бака. "А зашто има онакво одело? " настављали би ми
неуморно с питањима. "Зато што је он био владика. " - "А зашто има онај сјајни
круг око главе? " - " Е, зато што је он светитељ. Само светитељи оно имају. " - "
Тако, дакле! То је свети Саво. То је владика. Владика, значи, у златном оделу, високо
изнад свију једном руком благосиља, другом држи еванђеље, а око његове главе
светли, златни ореол светитељски" закључили би ми својим дечјим умом. Споља се
чуло појање. Долазили су старији из цркве. Наша питања и наше мисли би се
прекидале. Школа се напунила. Свештеник је осветио водицу и кољиво, ђаци су
певали и рецитовали, но од свега тога ја сам мало чуо и видео. Сва моја пажња
била је прикована на зеленим венцем украшену икону св. Саве и чудесан лик његов. У
једном моменту засјало је сунце и пало на икону светитељеву. Златни ореол синуо
је и, мени се чинило, осветлио цело наше у снег завејано село, школу и све нас у њој.
И од те светлости која је долазила од свете главе светог владике било је, тог
тмурног и мразног зимског дана, свима нама скупљеним онде под његовом иконом,
светло и топло и радосно.
Ја сам доцније чуо и дознао много више о св. Сави и његовом многоструком раду.
Све то говорило је: Тек кроз њега српски народ нашао је стварно себе - јер је њиме
стварно нашао Христа; њиме је он приведен Христу и њиме до данас стоји пред
Христом. Народ ово осећа и зна: он духовно и сад живи од духовног наслеђа св.
Саве; под његовим пастирским руководством он је пребродио све невоље које су га
сналазиле, пребродиће и оне које га сналазе и које ће га још снаћи. Он само таквог
пастира разуме и жели. Зато у својој православној свести увек на исти начин
спрема дочек сваком свом новом пастиру и архипастиру. Смерно му приноси икону
свог светитеља са речима Св. писма уцртаним испод ње: " Такав нам је требао
архијереј: свет, безгрешан, чист, одвојен од грешника " (Јевр. 7, 26). Такав: чија
служба Богу и Цркви значи благослов за народ; који чврсто држи еванђеље и
чврсто се држи еванђеља; који светошћу свог живота светли и просветљује,
проповедајући тако Христа и онда кад престане да Га проповеда устима. Да,
такав нам треба архијереј!
Нека и последња наша мисао, на крају сваког дана и на крају сваког рада, буде мисао
о Богу. И нека последња наша реч, браћо и сестре, на крају сваког дана, сваког рада,
сваког разговора и целог живота нашег буде: Господе, слава Ти и хвала за све!
Амин.[3]
Три недеље после свечане хиротоније у Београду, епископ Павле је устоличен у трон
епископа рашко-призренског. Гласник, службени лист Српске православне цркве,
известио је да је Призрен, тим поводом, "имао једну ретку свечаност"[4].
У Призрен, некада српски царски престони град, 12. октобра 1957. године, са
новоизабраним епископом Павлом допутовали су и изасланици Светог архијерејског
синода епископ жички Герман, који је у међувремену обављао и дужност
администратора Епархије рашко-призренске, и епископ захумско-херцеговачки
Владислав.
То питање ставља се, ето, и пред нас, садашњу генерацију у ово озбиљно време.
Како да одговоримо? Не друкчије но што су на њега одговарали кроз векове наши
преци и као народ у целини и појединачно: Христос је, пре свега, Бог. Ми с Њиме
смо бесмртни људи бесмртнога Бога; без Њега, пак, ефемерна бића без смисла и
вредности.
Он је још "Син човечји". Ми с Њим - синови Божји. Без Њега - синови и браћа
највиших сисара, другог нема.
Он је такође живот. Без Њега ми смо осуђеници на смрт без наде у могућност
помиловања. С Њим смрт је само "скидање скела кад је грађевина готова".
Он је још чокот, а ми лозе. Без Њега суве и бесплодне. С Њим лоза жива која расте
и род доноси. Род добра дела којима се прослављамо и ми и Творац наш (Јн. 15, 8).
Он је такође пут. А ми путници који без Њега путују однекуд и некуд, али откуда и
куда? То нико не зна. С Њим путници који путују по путу тесном и трновитом, но
који води у живот (Мт. 7, 14).
Он је још Онај кога свет мрзи. С Њим, то је извесно, свет ће мрзити на нас према
Његовим речима (Јн. 15, 18-21). Без Њега можда ће нас свет славити, можда чак
називати вођама, а по смрти боље погођеним именима. Но какву то вредност има?
Иако је Он онај кога мрзи и гони свет, Он је ипак "мир наш" (Еф. 2, 14) и "радост
наша" (1. Пет. 1, 8) у овом немирном свету који се Бога не боји, али се зато
страховито боји себе и својих смртоносних производа.
Он је такође: пастир добри, учитељ, истина, цар над царевима и господар над
господарима. Он је најзад Онај који ће поново доћи да суди живим и мртвим чијем
царству неће бити краја. И ко би могао набројати све добро што Он јесте, а што
свет није?
С ким ћемо, браћо и сестре: с Њим или без Њега. С Њим значи са св. Савом, св.
Стеваном Дечанским, св. Јоаникијем Девичким, св. Петром Коришким и свима
светим и честитим прецима нашим који су, кад је то требало, знали животе своје
жртвовати за душе своје. Без Њега зпачи без њих и против њих.
ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
Долазећи у Београд са Косова и Метохије, где је на Видовдан, 28. јуна 1989. године
присуствовао великој прослави 600-годишњице чувене Косовске битке, тадашњи
патријарх српски Герман задобио је тешке повреде. Пао је и повредио десни кук, због
чега је морао одмах да буде оперисан на тада елитној Војно-медицинској академији у
Београду. Али, лечење се одужило...
Зато, после готово годину и по дана, највише тело Српске православне цркве,
увиђајући да дотадашњи патријарх Герман, услед дуготрајне тешке болести и од лекара
доказане немоћи, више није у прилици да обавља ту велику дужност, приступа избору
новог српског патријарха.
Сходно Уставу Српске православне цркве, сваки од чланова Сабора (сваки владика)
требало је да заокружи по три кандидата од оних који испуњавају потребне услове, а за
које сматра да могу да буду кандидати за патријарха. У тројну кандидатуру могли су да
уђу само они који добију више од половине гласова чланова Изборног сабора, а то је
значило да се за њих изјаснило најмање 13 владика.
У првом кругу гласања резултат је био следећи: епископ шумадијски Сава добио је 16
гласова, епископ жички Стефан 13 гласова, епископ рашко-призренски Павле 11
гласова, митрополит загребачко-љубљански Јован и епископ банатски Амфилохије по 8
гласова... Дакле, у првом кругу добијена су само два кандидата: епископ шумадијски
Сава и епископ жички Стефан. Требало је добити и трећег кандидата. Приступило се
изнова гласању. Опет није било трећег кандидата са натполовичном већином гласова.
Понављало се тако, безуспешно, гласање неколико пута. А онда се неко од владика
досети: "Ајмо, људи, да бирамо Павла!" На то је Павле журно устао са свог места и
учинио метанију, бацивши се на под испред владика: "Немојте, браћо, мене, кумим вас
Богом, нисам достојан, а осим тога имам шећер (у крви)!"[1] Али, молбе његове
владике не послушаше. И тако, тек у деветом кругу гласања изабран јe трећи кандидат.
Био је то епископ рашко-призренски Павле, са 20 добијених гласова.
Уследио је, потом, избор патријарха међу тројицом кандидата, на апостолски начин,
жребом. Дешавало се то у придворном храму Светог Симеона Мироточивог. У општој
молитвеној атмосфери, високопреподобни архимандрит Антоније (Ђурђевић),
настојатељ манастира Троноше, облачи епитрахиљ, метанише пред целивајућом
иконом Спаситеља и Пресвете Богородице, улази у олтар, метанише пред светим
Престолом и целива свети Престо и Јеванђеље. Упире поглед према небу, затим са
Јевађеља узима три запечаћена истоветна коверта са именима тројице кандидата за
патријарха српског, премеће их неколико пута, а онда један од њих предаје
начелствујућем Изборног сабора митрополиту дабробосанском Владиславу.
Владика Иринеј, у име председника Изборног сабора, позвао је присутне да, "после
изговорених и отпојаних речи благодарења, које су нам свети Оци и Учитељи Цркве
наше оставили у наслеђе да њима, тим богонадахнутим речима, благодаримо Богу за
свако доброчинство... и ми свом душом, свим срцем, свим умом и свом мишљу
заблагодаримо Трисветоме Господу, Јединоме Богу и Спаситељу, Дародавцу живота и
свих благодатних сила потребних за спасење, што је нашој светој Цркви и свима нама
дао оваквог Првопрестолника човека за каквог реч Божја, реч Светога Писма, каже да
нам такав архијереј 'подобајет' (што ће рећи: треба, припада, одговара, приличи..,)"[3]
Моје су снаге слабе, то ви сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ,
кажем и понављам, у помоћ Божју којом Ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на
славу и на корист Његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена."[4]
Сутрадан - како и налаже члан 53. Устава СПЦ - у свету недељу, 2. децембра 1990.
године, у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, патријарх Павле је
уведен (устоличен) у трон српског патријарха.
СЛОВО НА УСТОЛИЧЕЊУ
(2. Кор. 6, 2)
Ове речи Светог апостола Павла упућене су свима хришћанима, па и нама, овде
данас сабранима, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, преподобни и
часни оци и драга браћо и сестре, верни Народе Бога Живога. Ваистину, помоћу
Божјом постајемо оно што јесмо и стичемо оно што имамо. Ову јеванђелску
истину осећамо и Ми на особит начин у овом за нас пресудном часу, када на своја
слабашна плећа примамо бреме апостолскога служења на престолу Светога Саве,
бреме које -Ми то свом душом осећамо и јавно, ево, пред Господом и свима вама
исповедамо - далеко надмашује наше више него скромне снаге и способности.
Истовремено, међутим, осећамо и исповедамо, заједно са истим Светим
Апостолом: "Све могу у Христу који ми даје моћ " (Филип. 4, 13).
Благодатна помоћ Божја јесте и прва потреба Народа Божјег, сазваног и сабраног
у свето богочовечанско јединство Цркве као Тела Христова; у тим оквирима и
најпреча потреба, данас можда више него икада, и нашег верног и крстоноСНОГ
православног српског народа. Уосталом, то је и једина стварна потреба свега
света, био свет тога свестан или не био. Нарочито у овом времену застрашујућих,
апокалиптичких раздора међу људима и народима, пониклих из човековог
самоубилачког раскола са јединим Миротворцем, са оним који је Мир наш -
Богочовеком Христом, Једним од Свете Тројице. Али свако историјско време, па и
наше, такво какво јесте, у Цркви се преображава у час Христов, "у време погодно "
и "најпогодније време", у "дан спасења" сада и овде (2. Кор. 6, 2). То даље значи да
смо сви ми хришћани призвани да будемо сарадници Божји у Христовом делу
спасења нашег и спасења света: " У свему се показујмо као слуге Божје: у трпљењу
у многом, у невољама "... али исто тако, ако не и више, "у бдењима, у постовима, у
чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави
нелицемерној, у речи истине, у сили Божјој, са оружјем праведности... " (2. Кор. 6,
4-7). Јер, само тако ћемо бити они који ништа немају, а све поседују, сиромаси који
многе обогаћују Христом (ср. 2. Кор. 6, 10).
У Православној Цркви Христовој сви људи су једно Тело и један дух у Господу (ср. 1.
Кор. 10, 17 и 12, 12-27; Еф. 1, 23 и 4, 4 Кол. 1, 18 и 3, 14 и другде), нераскидно
сједињени светом љубављу којој је извор права вера, као и свакој другој врлини и
истинском људском делу. Само у Христу, као деца Божја и браћа Христова, ми
људи смо и браћа међу собом. Управо на такво братство и такво заједништво,
засновано на богочовечанској љубави, Ми ћемо, ако Бог да, неућутно призивати
људе и из свога народа и из других народа, ближих и даљих, и истицати да је оно
једина алтернатива лажном "братству и јединству", утемељеном на безбожју,
тачније на човекобожачком идолопоклонству. Љубав и јединство, међутим, нису
могућни без коренитог покајања и истинског духовног препорода на личном и
свеопштем плану. Јер, ваистину смо сви за све криви! Зато, од сада па до
последњега даха свога, браћо и сестре, позивамо и позиваћемо све и сваког, почев од
самог себе, на покајничку духовну обнову, као темељ и предуслов сваке друге обнове
и преображаја; на праштање и мирење, на љубав и јединство, на братољубиво
јединомислије уместо саможивог једноумља и похлепе, на богољубље и човекољубље.
- На то свето, човека и народа једино достојно дело, позивамо сваког брата Србина
и сестру Српкињу у Отаџбини и расејању; сву нашу браћу и сестре по вери у
православној Васељени и хришћанском свету уопште, као и све људе и народе добре
воље. Ми лично гајимо љубав према свима без разлике и благосиљамо све потомство
Светог Саве, ма где били, све хришћане и све људе без разлике.
Као Патријарх српски, своје првенство међу једнакима, а и свако првенство међу
људима, схватамо као првенство служења, жртве и крста. Нису наше него
Христове речи које кажу: "Ко хоће да буде међу вама први, нека буде свима слуга!"
Жртва је темељ јединства и у црквеном и у народном саборном животу, као и у
свим областима друштвеног делања, а Крст је једина непролазна слава човекова.
На ову двоједину истину подсећамо вас, љубљена децо Божја, јер се налазимо на
прагу жртвене и покајне године, године у којој ће наша света Црква молитвено
обележавати педесетогодишњицу огромног страдања српског народа (1941-1991),
али и дара милости и славе коју је у Христу кроз страдање добио. Не заборављајмо:
на смирењу и узајамној жртвености свију, Бог гради истинску величину и
достојанство свију. То је наук Христов, наук наших мученика и новомученика!
Зато послушајмо Светог апостола Павла и чашћу једни друге чинимо већима!
Патријарх Павле изабран је у духу апостолске традиције, према којој људски фактор
нема одлучујућу реч. Апостоли су избор својих наследника препуштали вољи Светога
Духа, према еванђелском геслу: "Изволе се Духу Светоме и нама". Тим путем 1990.
године приступило се и избору српског патријарха. Учињено је то на основу одредбе
унете у Устав Српске православне цркве, 1967. године, да би се на тај начин потоњи
патријарси заштитили од државних власти, које су често настојале да се мешају у избор
патријарха.
Због таквог избора, Његова Светост патријарх Павле дочекан је на трону Светог Саве
са још већом радошћу.
Један од тадашњих кандидата за патријарха српског епископ жички Стефан, по избору
Павла, рекао је: "Ми смо први пут у историји Српске православне цркве применили
апостолски метод у избору патријарха. То се, као што видите, показало јако корисним.
Заплакао сам од радости, јер је најсветији, најбољи, најмолитвенији међу нама дошао
на трон Светог Саве. Његов долазак на чело Српске православне цркве у ово време
када су молитве ретке, а најпотребније, израз је воље Светог Духа да се Светосавска
црква још више духовно оснажи".[5]
"У ово тешко време будимо сведоци, вером и животом, свима онима који имају очи да
виде и уши да чују по речима Господњим: 'Тако да се светли светлост ваша пред
људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима ' (Мт.
5, 16). То ће бити уједно и најбољи начин да помогнемо народу нашем у овим
несрећама грађанскога рата. А биће и начин да помогнемо и непријатељу нашем, да
сагледа истину Божју и свето Еванђеље, и да престану да гоне и муче недужни народ; и
да не руше светиње и наше и туђе."
НАСТАВЉАЧ МИСИОНАРСКОГ ДЕЛА СВЕТОГ НИКОЛАЈА СРПСКОГ
Свој монашки живот започео је управо у епархији Светог владике Николаја, у Епархији
жичкој.
Други светски рат у Југославији, нападом око 870.000 непријатељских војника из свих
праваца, са најжешћим ударима на Београд, почео је 6. априла 1941. године. Владика
Николај дошао је на славу манастира Благовештење Благовести (7. априла). Надомак
манастира затекао је много аутомобила са министрима и другим високим државницима
који се повлаче. Владику су убеђивали да и он напусти земљу, јер су уверени да му
Немци неће опростити то што је био против војног пакта са њима и против конкордата.
Три месеца по отпочињању рата, на Петровдан (12. јула) 1941. године, у Жичи, Немци
хапсе и у манастир Љубостињу спроводе у заточеништво владику Николаја. У
Љубостињи, под јаком немачком стражом, владика Николај остаје до 3. децембра 1942.
године, када га пребацују у манастир Војловицу код Панчева. У овај манастир, крајем
маја 1943. године, Немци доводе и патријарха Гаврила (Дожића). А онда, при крају
рата, 15. септембра 1944. спроводе их у злогласни концентрациони логор Дахау, у
Немачкој. По ослобођењу из заточеништва, 8. маја 1945. године, владика Николај креће
на пут емиграције, сматрајући да тако више може помоћи свом народу, него ако се
врати у отаџбину, где је на власт насилно дошао безбожнички и богоборачки
комунистички режим.[2]
Име владике Николаја у земљи било је опасно и да се помене, сем ако није узимано за
клевету. Али, монах Павле није заборавио свог епископа, домаћина епархије која га је
ухлебила и где је примио монашку ризу. Зато је, по одласку на постдипломске студије у
Атину, написао писмо владици Николају, који се тада налазио у руском манастиру
Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији, у Америци. Честитао му је Божић и
информисао о приликама у манастирима Жичке епархије.
Атина 29-ХII-1955
Ваше Преосвештенство,
Пре неколико дана стигао сам у Атину да учим савремени грчки језик, па сматрам
више но својом дужношћу да Вам се јавим, и уместо свију монаха и монахиња Ваше
епархије да Вам честитам наступајући велики празник Рођења Сина Божјег -
Спаситеља нашег, поздрављајући Вас радосним поздравом:
Христос се роди!
Ја сам клирик жичке епархије, но Вама лично непознат јер сам замонашен 1948 г.
Отада сам у братству ман. Благовештења, а затим Раче заједно са о. Василијем
Домановићем, о. Јулијаном Кнежевићем и Вашим земљаком, пре рата у Жичи ђаком
Милисавом Радосављевићем, а сада јерођаконом о. Јованом. Пре рата завршио сам
богословију и Богословски факултет у Београду. Родом сам из Славоније.
У Рачи имамо седам ђака. Тројица су из Босне, остали из Србије. Један се вратио пре
неки дан из војске и, ако Бог да, монашиће се ускоро; двојица ће догодине у војску, и
тако редом. Колико смо могли обрађивали смо с њима Св. писмо Старог и Новог
завета, појање, Литургику, Црквенословенски језик. Али то је ипак мало јер смо
преоптерећени порезом, физичким радом на око 15 хектара зиратне земље колико је
манастиру остало (и 15 хектара шуме), радом у воденици итд. Око одржања ГОЛОГ
живота. Ове смо године порез платили, али ако и догодине буде толики - шта ће
учинити ја не знам. И остали већи манастири где има више братства или
сестринства, с тим кубуре.
Пред полазак овамо био сам у ман. Никољу и посетио гроб мог духовног оца
јеромонаха о. Макарија. О. Рафаило тад није био у манастиру. Посетио сам и остале
овчарско-кабларске манастире. У Благовештењу је о. Данило Здравковић с једним
ђаком; у Св. Тројици: о. Иринеј, Симеон и о. Јован, поправљају цркву и већ су ју врло
лепо уредили. У Сретењу су монахиње; од куле, над старом трпезаријом, дижу спрат
за келије. Подигле су до крова и кров метнуле, али кубуре са парама. Изнутра ће
морати радити тек догодине, ако Бог да. У Преображењу је о. Евстатије, јерођ. о.
Мардарије и монах о. Митрофан. Сви су добро и здраво. У Вазнесењу је монах о.
Аполоније, но тамо нисам стигао да одем.
Кад сам био пре кратког времена у Београду, видео сам се и са Вашим синовцем о.
ректором Јованом. Он ми је дао Вашу адресу, поздравио Вас је и рекао ако Вам будем
писао да Вам кажем да су сви Ваши добро.
Прота Стеван Јојић из Бајине Баште поздравио Вас је такође. Примио је пакет који
сте му послали. Захваљује Вам МНОГО; писао Вам је двапут, али су се писма вратила.
Замолио ме је да Вам то јавим.
О. Василије, наш сабрат, привремено је у Чајничу у Босни. Није му лако, опслужује две
парохије и помаже Рачу материјално. Сад, пошто сам ја отишао, мораће га вратити
у Рачу јер их је мало с толиким ђацима, а опет тешко ће материјално опстати без те
помоћи.
Учтив:
Iasiok 1
Athen
Убрзо после тога, 5/18. марта 1956. године, док је био на молитви, владика Николај се
упокојио.
НА КРСТУ ПОЛИТИКЕ
Дужност поглавара Српске православне цркве, као и све претходне, патријарх Павле
схватио је као обавезу да - служи. То је, још док није био патријарх, овако објаснио:
"Што већи положај имаш у Цркви, то више треба да служиш. Само земаљски господари
'владају', а у Цркви се служи".[1] А пошто га је тако велика обавеза задесила управо у
време када је започињала једна од најтежих етапа у новијој српској историји (распад
дотадашње државе, грађански ратови, међународне санкције, медијска сатанизација,
уцене и оружана агресија најмоћнијих земаља света, разни покушаји разарања српског
духовног бића...), није му ништа било страно што би могло да буде од користи у
обављању те дужности.
Један од начина да ослушне расположење и да види куда све иде и стреми српско
друштво, било је да чује мишљење неких од најистакнутијих српских интелектуалаца,
па је са њима, у више наврата, организовао састанке у Патријаршији. "Били су то људи
ван политичких странака, различитих схватања и искустава, који су своја мишљења
износили отворено, понекад, рекао бих, као да се исповедају... Људи би се у тим
сусретима отварали и понекад исказивали таква упозорења да их је тешко било
слушати, а показало се да су се нека од њих, касније, нажалост и обистинила"[2],
записао је патријарх Павле.
Потом је записао: "Са највећом пажњом пратио сам размишљања умних, разложних
људи који савесно знају шта говоре и чија би критичка мишљења знала бити некад и
оштра, из осећања одговорности и најчистијих побуда. Требало је да састајања буду
редовнија, да се састав позваних прошири, а главним питањима око Босне,
Херцеговине, Крајина, Косова, Македоније, посвети по читаво једно вече. Међутим,
дошло је до застоја и, после више месеци, кад се назирало погоршање стања које се
окренуло против нас, осетио сам потребу да ми из Цркве чујемо умне људе добре воље
и позвао сам на саветовање десетак таквих који раније нису долазили. И они су са
највећом пажњом износили своја одмерена али отворена упозорења. Био сам, морам
рећи, дирнут што имамо тако разборите, достојанствено забринуте савременике, а
њихов број мора да је много већи, јер праве, честите личности обично су повучени
људи. Велика је штета и несрећа што тамо где се одлучује о судбини свеколиког нашег
народа није долазило до сличних, само још ширих окупљања, на којима би се од
саветовања прешло на праве договоре како да се избавимо из најгорег које нам се
спремало."[4]
Један од учесника ових скупова, Добрица Ћосић, у међувремену (15. јуна 1992.) постао
је први председник новоформиране државе, састављене од Србије и Црне Горе -
Савезне Републике Југославије.
Тих дана Добрица Ћосић добијао је поруке подршке и савете да не подноси оставку и
од више државника из света (француског председника Митерана, руског председника
Јељцина, грчког премијера Мицотакиса, генералног секретара ОУН Бутроса Галија,
преговарача Европске уније у југословенском сукобу лорда Овена...). "Али", како ми је
касније лично рекао, "мојој души и одговорности одлучујући је био савет патријарха
Павла да не напустим дужност у служби народу."
За Васкрс 1993. Ћосић упућује честитку патријарху Павлу, у којој каже: "Поносан сам
што сам Ваш савременик и скромни следбеник у служби људима и српском
народу..."[7]
А две недеље пре него што ће напунити годину дана на председничкој дужности (1.
јуна 1993.), Добрица Ћосић је смењен.
Убрзо после тога, једног дана, неко ненајављен позвонио је на дворишној капији
Ћосићеве куће на Топчидерском брду. Добрица отвара врата; испред капије патријарх,
сам. Пошто је било топло време, сели су на терасу. Добричина супруга Божица донела
је слатко од трешања. По обичају, узео је само мрвицу слатког, и попио пола чаше воде.
Разговарали су, забринуто, око сат времена, још о много чему што се збива. А онда је
Његова Светост пожурио на вечерњу службу.
После смрти Жике Стојковића (1998), улога организовања разговора патријарха Павла
са људима из тзв. интелектуалне елите, до чијег мишљења је држао, припала је управо
Добрици Ћосићу.
Иако се у много чему нису слагали, Добрица Ћосић у међувремену не само да није
променио, него је још више учврстио мишљење о српском првојерарху. Па, тако,
почетком 2006. ми каже: "У овом обездуховљеном свету, патријарх Павле својим
животом доказује да постоји човек који има снагу да буде истински хришћанин. Он је
учитељ људске одговорности за живот који нам је дат, тлом и историјом условљен".
Такве оптужбе, посредно, доказују колики ауторитет у српском народу ужива Његова
Светост. Јер, зар би се неко борио за подршку неког ко не ужива велики углед?! А,
доказано је, на много начина, да га патријарх Павле има. Један од доказа је и то што је
Српска православна црква, у његовом времену, редовно, према свим анкетама,
институција од највећег поверења.
"Толики су вођи политичких странака опозиције долазили код мене, неки су ме звали и
да их посетим у затворским болницама. Протестују потом што примам њихове
противнике. А нико не говори шта је коме речено у тим сусретима; најважније им је да
су били у Патријаршији"[9], записао је патријарх.
Затим је изнео свој неполитички и ванстраначки став, који захтева његова пастирска
дужност: "Бити изван политике, за мене значи не правити разлике међу странкама."[10]
А у разговору са овим аутором, последњих дана 2000. године, за Божићни број НИН-а,
изнео је једно овакво своје искуство:
- На ово место ја сам дошао 1990. године, отприлике у време када су расписани први
вишестраначки избори. Изабран је Милошевић. Колико је то било демократски а
колико није, у то нећу да улазим. Ја гласао нисам ни за време Тита, ни за време
Милошевића, ни данас[11], али сам слао људе да виде да ли је на тим изборима било
фер. То је радила Европа и Америка. Говорили су да је било фер.
Оно када није било фер, када је Милошевић оном Шпанцу (Гонсалесу) рекао да дође,
па отказао, биле су мирне демонстрације[12], од центра Београда до Храма Светог
Саве. Ја сам посетио Милошевића као председника. Са мном је био митрополит Јован и
секретар Синода. Тада су из Милошевићевог кабинета издали саопштење за јавност у
коме су рекли да сам ја њему честитао победу. А требало је за то саопштење да питају и
мене, да га и ја погледам, али нису. После тога ја сам морао да дам исправку, да ја њему
нисам честитао на избору, него сам му пожелео да његов рад на том месту буде на
корист друштву, свим људима.
Било је таквих прилика да сам ја са њим морао да разговарам о ономе што се овде
дешавало. Многи су ми замерали што сам ја тамо одлазио. А ја сам њему одлазио као
председнику Републике Србије. Кажу да мој однос према њему није био баш европски
и тако нешто...
Једном је и Милошевић дошао у Патријаршију. Али, том приликом, због неких својих
политичких ставова, био је оштро нападнут од појединих владика, тако да никада више
није крочио у Патријаршијски двор. Патријарх је замерио тим владикама због таквог
наступа:
Приликом поменутог разговора који сам имао са Његовом Светошћу, патријарх још
каже:
- Сви људи који дођу, а поготово политичари, имају интерес да то користе, да свој
чамац привежу за лађу Цркве, онолико колико им треба да користе ту снагу. То ми је
јасно. Али, знате, с друге стране, људи имају толико разних потреба, а моја дужност је
да са сваким разговарам и схватим га, да потражимо излаз из тога. Траже од мене,
рецимо, да их венчам, а за то треба да се обрате своме свештенику, пароху. Нисам у
могућности сваког да примим, али моје је да помогнем, да саслушам и подржим у
ономе што је добро, без имало жеље да будем, што се каже, мирођија у свакој чорби.
У односу према државним властима, патријарх Павле, као и у свему другом, држи се
Светог писма. У конкретном случају речи апостола Павла из Посланице Римљанима да
"нема власти да није од Бога", и да "зато ко се противи власти, противи се уредби
Божјој" (Рим. 13, 1-2).
- Свака власт је од Бога, као што су истина, правда и љубав од Бога. Али, није свака
власт по вољи Божјој, већ је по допуштењу Божјем, јер је човек слободно биће. Ни Бог
не може спасити онога који неће да се спасе, јер би то било насиље, а Бог није кадар за
насиље, као што није кадар за лажи и неправде. Насиље, лаж и неправда нису моћ, него
немоћ. То лепо објашњава Свети Василије Велики, у четвртом веку, кад каже да истина,
правда, љубав, добро, у себи имају биће, постојање, суштину. Док, насупрот томе, лаж,
неистина, неправда, насиље и мржња немају у себи постојања. Све њихово постојање је
у негирању истине, правде и љубави. Лажи нема без истине, али истине има без лажи.
Кад смо ми са истином, правдом и љубављу, ми имамо све више у себи суштине,
постојања.
Затим, што се тиче власти, истиче становиште Цркве "да се уважи воља народа, да све
буде демократски, да власт долази изборима и да силази изборима".
- У четрнаестом веку, у Законику цара Душана, у два члана цар ограничава и своју
власт. У једном члану наређује: "Ако напише писмо царство ми или из срџбе, или из
љубави, или из милости за некога, а то писмо нарушава Законик, то писмо не
важи."[13] А у следећем члану каже: "Све судије да суде по Законику, право, како пише
у Законику, а да не суде по страху од Царства ми."[14]
И одмах потом - док испред њега стоји богато украшен стони крст, за који ће ми касније
један од његових најближих сарадника рећи да је то крст баш цара Душана - констатује:
Али, и поред таквог става, дешавало се да Црква често буде оптуживана за тобожње
мешање у политику. Тим поводом патријарх Павле казује:
- Свака власт жели да на неки начин упрегне све друге да њој служе, по оном
најприземнијем. До мене је долазило, и писмено и усмено, шта год ја кажем и учиним,
то је политика. Или сам за странку на власти или за опозицију. Ја сам био на
проглашењу Устава нове Југославије[15], када је одлучено да Србија и Црна Гора
остају у заједници. После тога један свештеник ми пише, замера ми што сам тамо био и
седео поред Бакочевића[16]. Ја му одговарам да за све нас треба да важи принцип
апостола Павла: Ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, све на славу Божју
чините. То је тај принцип у који спада и политика. И она може, као и све друго, бити на
славу Божју. Сваки наш поступак може да буде на славу Божју, да буде како Бог жели и
због чега је човека створио. А може и супротно.
На мети критичара патријарх Павле се нашао и после једног писма принцу Александру
Карађорђевићу (крајем 2003. године), у којем пише да "Црква, која је по природи
против насиља сваке врсте, стоји на становишту да је одлука о укидању монархије, као
и многе друге одлуке (одузимање имовине и др.) из 1945. године, последица тираније и
као такве треба да буду поништене од стране званичних установа сваког истински
демократског система, у име Божје љубави и правде и сваког правог народног добра и
слободе"[17].
Питао сам патријарха која је сврха тог писма и како гледа на поменуте оптужбе.
Одговор Његове Светости био је:
- Став Цркве у овој ствари јесте да се поштује воља народна. Да се народу омогући да
се по том питању изјасни и да слободно одлучи да ли је за републику или је за
монархију. Ми не намећемо ни једно ни друго.
У свим тим разговорима, српски духовни поглавар захтевао је да све буде по Правди
Бога истинитога.
И у тим приликама патријарх Павле ослањао се на Божју помоћ. Зато, пре него што
неко од таквих гостију стигне, он оде у малу капелу у својим одајама и Богу се помоли,
уз метаније.
ПУТУЈУЋА ИКОНА
А патријарх Павле ни у једној прилици није тражио ништа више за свој народ, него
што је тражио за други народ. Тражио је само оно што им припада и по Божјим и по
људским законима.
У ствари, патријарх Павле и јесте био активни учесник тих ратова, али онај који је
гасио пожар, позивао на разум, помагао унесрећенима, молио за све људе, апеловао на
оне који могу да помогну свима, са свих зараћених страна...
Када је у јесен 1992. године, после премошћеног раскола, отишао у прву посету до тада
отцепљеним епархијама Српске православне цркве у Америци и Канади, српски
првојерарх искористио је прилику да поразговара и са некима од највећих светских
званичника, који су имали моћ утицаја на рат у Југославији. У седишту Уједињених
нација у Њујорку сусрео се са генералним секретаром др Бутросом Бутросом Галијем, с
намером да укаже на погубност санкција које је светска организација увела
("искључиво") Србији и Црној Гори, и да затражи помоћ у "истински праведном
решењу југословенске драме". Том приликом првом човеку светске ансамблеје, поред
осталог, рећи ће: "Оно што очекујемо и од вас и од свих људи добре воље у свету јесте
да сагледају истину са сваке стране и правду одмеравају једнаком мером за све."[1]
Долази зима, велика несрећа је на прагу. Страдаће деца, болесници и избеглице. Пред
несрећом смо да немамо хране, огрева, лекова... Све те људе, те страдалнике стављамо
на срце Вама и људима добре воље. Шта ће бити са њима, Бог свети зна! Тих људи има
на све стране: и код Срба, и код Хрвата и код муслимана. Молимо Вас да се тим
људима помогне. Тим немоћнима. Ми као људи свесни смо да стојимо пред
свезнајућим Богом и његовим праведним судом. Не желимо да наш народ ставимо
испред других и бољим од других..."[2]
И поред тога што су Срби били оцрњени у светском јавном мњењу, а лажима, као што
је речено, засипан и њихов духовни поглавар, патријарху Павлу је исказивано велико
поштовање где год би се појавио. Тако, рецимо, две године касније (1994), када се
поново обрео на Северноамеричком континенту, патријарх Павле позван је на заседање
канадског парламента, посвећено ситуацији у бившој Југославији. Када се српски
првојерарх појавио, расправа је прекинута, сви посланици су устали и аплаузом
поздравили госта, којег је председник Парламента представио као светог човека...
Свуда куда би ишао и где би се затекао патријарх Павле, одзвањале су његове речи
којима је позивао на мир и добру вољу међу људима, и дубок утисак остављале слике
његове смерности, посвећености највишим вредностима и духовне узвишености.
Због тога, владика Лаврентије назваће га "живом путујућом иконом наше Цркве".[4]
И, с пуним правом, изнети оцену да је "допринео нашем угледу у свету више него
иједан савремени Србин"[5].
НАДНАЦИОНАЛНО УЗДИЗАЊЕ
Патријарх Павле родитељски стоји уз свој народ, али са бригом и за све друге људе.
"Било какво неправедно решење није решење ни за кога: ни за нас, ни за наше суседе,
ни за Балкан, ни за Европу"[2], каже се у Меморандуму Светог архијерејског сабора
Српске православне цркве, донетом на његовом редовном мајском заседању 1992.
године.
Српски архијереји апел завршавају речима: "У име вере у Бога и у неуништиво људско
достојанство, позивамо на човечност према свима и свакоме!"[6]
Том приликом, највише црквено тело упућује и Поруку српском народу и међународној
заједници, у којој износи свој став о тадашњим ратним и другим збивањима, узроцима
и путевима разрешења кризе и насталог хаоса. Па, тако, Свети архијерејски сабор СПЦ
саопштава: "За нас и наш народ ово су библијска времена и час голготског распећа.
Сведоци смо и учесници страдања читавог једног хришћанског народа, кажњеног од
домаћих и страних моћника овога свега..."
Затим захтева: "Сабор православних епископа упућује зато молбени призив Богу и
људима и тражи заштиту елементарних људских и националних права страдалнога
српског народа у свим крајевима у којима он вековима живи и хришћански сведочи
својом духовношћу, правдољубивошћу, слободарским опредељењем и хуманошћу.
Тражимо да се у истој мери поштују лична и народна права и свих наших суседа,
искрено саосећајући са њиховим страдањем и свим њиховим жртвама".
Патријарх често и сам лично интервенише, шаље опомене и поруке. Тако, рецимо, у
јесен 1992. године, Његова Светост позива и моли српски народ у источној Босни да
пропусти конвој помоћи муслиманима у Сребреници. Срби су били љути што
међународне хуманитарне организације помажу углавном муслимане и Хрвате, а при
том неће да виде и њихова страдања и њихове патње. Патријарх их разуме, али их
родитељски опомиње да тај револт не исказују спутавањем помоћи другима, са друге
стране фронта, јер и они су људи.
Будимо сви људи, деца Божја, и уздајмо се више у Његову правду него у свој гнев, ма
колико се он чинио оправданим.
У име јеванђелске љубави Божје и наше Свете Цркве која је проповеда, шаљем вам
свој благослов са вером да ће помоћ стићи и вашем страдању ако се на зло не одговара
злим, већ се и у најтежим искушењима понесемо као хришћански, светосавски народ.
Српски патријарх бори се да помоћ стигне до свих унесрећених, али и да се чује глас
свих. Зато се противи онима који оспоравају право српском народу у Босни и
Херцеговини да се и он на референдуму, слободно, изјасни у каквој држави жели да
живи. Његова Светост отворено подржава такав њихов захтев. Поред осталог, у
разговору са овим аутором, 1993. године, поручује:
Нажалост, они који су рат изазвали, били су глуви и слепи на многа упозорења и на
многе народне патње. Зато, у августу 1995. године, после егзодуса Срба из Хрватске и
отпочињања ваздушне агресије НАТО-а на Србе у Босни и Херцеговини, српски
патријарх, с очигледним болом у души, излази у јавност са саопштењем[8], којим
предочава каква је судбина задесила српски народ, какав став је имала и има Црква, и
како се треба држати у тако тешкој ситуацији.
Саопштава патријарх Павле: "Силници овога света сада журе: пошто су наоружали и
обучили хрватску армију, која је искористила прилику да искорени српски народ из
највећег дела Српске Крајине, познати центри моћи сада започињу сурову одмазду над
Србима Босне и Херцеговине, и то у часу кад и њихови најодговорнији представници
прихватају америчку мировну иницијативу. Зла коб насилника из оба светска рата враћа
се на вековну постојбину српског народа, а 'правда' се дели сурово и цинично; тај народ
треба свим средствима присилити да пристане на оно што му је досуђено унапред, без
његовог учешћа и насупрот његовом самоопредељењу. Узгред, самоопредељење се
признаје свима осим Србима, чак и кад је остваривано нелегалним и неморалним
методама са врхунцем у насиљу."
"Позивамо свој напаћени народ: браћо и сестре, идимо само путем правде и поштења,
вере и врлине, чојства и хришћанског витештва, без мржње и освете ма према коме,
клечећи увек пред Богом, а никад пред људима, па ће Он, Господ над војскама,
Сведржитељ, Господар историје, Бог љубави и милосрђа, али праведни Судија
васељене, бити са нама. А буде ли Он са нама, кога да се бојимо? Нека се умилни звуци
звона са звоника наших храмова и манастира слију са молитвом Цркве Православне у
срцима и на уснама свих нас:
Господе сила, с нама буди, јер другог Помагача осим Тебе немамо: Господе сила,
помилуј нас! Амин."[9]
Позивајући овим својим апелом сву браћу православне Србе у земљи и расејању, да
учине све што је у њиховој моћи да вам ублаже бол и олакшају тегобни крст
изгнанства, молим и све вас, од малог до великог, да не клонете духом, да не
малакшете и не паднете у очајање. Из историје знамо, па и из целокупне мукотрпне
историје нашег светосавског народа, да Бог неће пустити никад већа искушења од
оних која људи могу поднети (1. Кор. 10, 13). Наши преци, у време патријарха Арсенија
III Чарнојевића (1690) и Арсенија IV Шакабенте (1737), као и многих других наших
прогонстава и сеоба кроз векове, бивали су у још увек безизлазнијим приликама, па су
издржали и опстали, и увек изнова васкрсавали и побеђивали све беде и сва искушења.
Често им се догађало да није било брата у свету, да пожали а камоли да помогне.
Данас, и поред све несреће, није тако. Цео српски народ, а и многи честити људи у
свету, састрадавају заједно са вама и сви се труде да вам ублаже губитак и невољу.
Дубоко смо уверени да ће и правда Божја коначно избити на видело и да ће Бог дати
да се многи од вас врате на своја уништењу препуштена огњишта.
Молимо се Господу, да вам оснажи веру, укрепи наду у непобедивост добра и правде,
да ојача у вама и свима нама узајамну љубав и пожртвовање да достојни потомака
Светог Саве и Светог великомученика косовског Лазара и новомученика, глинских,
јадовинских и јасеновачких изнесемо свој крст, уверени да ће доћи час васкрсења и
победе. Држимо се и данас као и јуче, као и свагда оне свете народне изреке: у добру
се не понеси, а у злу се не поништи. Жив је Господ Бог, Његова правда је спора, али
достижна, жива ће бити и душа наша, само да буде са Богом и са правдом Његовом.
Патријарх српски
+ Павле
МОЛИТВЕ ЗА КОСОВО
Велика брига његова за Косово и Метохију видеће се посебно после повлачења српске
војске и полиције и доласка међународних војних и полицијских снага, у јуну 1999.
године, када долази до највећег страдања овдашњих Срба и српских светиња.
Патријарх Павле свакодневно узноси молитве за пострадали српски народ на Косову и
Метохији, а сам је саставио и текстове прозби (молитви) које свештеници Српске
православне цркве читају на богослужењима.
"Још се молимо Господу Богу нашем да услиши вапаје и молбе страдајућег народа
свога на Косову и Метохији, и за све који правде ради страдају и трпе прогоне и
злостављања, и да брзо пошаље благодат и силу своју и заштити невино прогањане,
рецимо сви усрдно: Господи помилуј!"
Иако у поодмаклим годинама, од тог великог страдања и прогона Срба 1999. године,
настојао је да увек за Божић, Васкрс и Покров Пресвете Богородице (храмовну славу
Пећке патријаршије), али и за неке друге прилике, оде на Косово и Метохију. Одлазио
је и без пратње КФОР-а. Као што и раније није дозвољавао да га прати српска полиција
А, видело се, најмоћније земље света које су извршиле агресију на Србију 1999. године,
чији су војници потом дошли да "чувају мир", све отвореније су радиле на отцепљењу
Косова и Метохије.
На крају тог свог обраћања, патријарх Павле посебно се обратио својој духовној деци,
верницима Српске православне цркве, с поруком: "Будите верни, храбри и јединствени!
Чувајмо своју душу и савест! Тако ће бити сачувана и света, мученичка земља наших
часних предака".
ДУХОВНА ОБНОВА
- За толике године, када наш народ не само да није имао прилику да се духовно
учвршћује и иде напред, него је ишао у обрнутом правцу, када је и у школи и у војсци,
и преко средстава јавног информисања (штампе, радија, телевизије), говорено све
супротно од онога што је наша вера православна била и што је чинила, настала је
празнина, провалија, која се сада не може наједанпут премостити. Али, мислим и
верујем, да један добар број наших младих људи схвата потребу да се саслуша и друга
страна, да сазнају и оно што нас је, као народ, одржало стотине година, да осећају ту
опасност једностраности.
Према материјалистичком схватању и ставу, човек је само тело, земља - душе нема.
Душа је, кажу неки, наводећи пример аутомобила, сваки онај точкић који је на свом
месту и захваљујући којем аутомобил ради. Кажу, ако нема једног од тих точкића, нема
душе. Е, за нас тако није. За нас је душа - домаћин у телу. Не одричемо ми тело, не
кажемо ми да нисмо тело, али ми кажемо да смо и душа. Тело је као зграда, кућа, у
којој домаћин станује, а душа је оно што нас чини личностима...
- Свакако да има више компоненти и сила које су дејствовале и које су довеле до овог
рата. Томе је допринео и онај материјалистички став, због којег је, умногоме, наше
духовно стање постало као пустиња, који је оставио велику празнину. Духовно
пражњење и тај материјалистички став, свакако су много подстакли апетите свију, што
је довело до ерупције, до бескрајне мржње која је подстакла употребу техничких
средстава за уништавање у рукама људи. Хришћански принцип је: "Што желиш себи,
то чини другоме." Али, видите, радимо сви, на несрећу, што не желимо себи, то чинимо
другоме. Кад то један ради, он позива и друге да то чине. То схватање се мора
превазићи, јер нема тог интереса, ни Божјег, ни националног, ни личног, који би нам
могао дати право да на злочин одговарамо злочином. Таквог интереса нема. Е, сад, на
невољу, нису сви људи дорасли томе. Мржња је бескрајна, а много света је наоружано.
Ту је та несрећа. Мржња је, дакле, та која је изазвала ту несрећу. Али, разуме се, има ту
више и других сила и интереса, страних држава и другога, који су ту дејствовали.
Затим сам упитао Његову Светост: шта је то што би требало да буде главни национални
интерес Срба, па и свих других људи и народа?
- То је увек онај који је увек и био. На тај интерес нам указује и Свети апостол Павле.
Он говори да смо ми људи као један организам. У једном организму има много органа.
А Он вели - ако око каже ја нисам уво, па нисам од организма, ако рука каже ја нисам
нога, па нисам од организма, зар ипак нису од организма? Кад би све било око, шта би
без ува, шта без руку, шта без ногу, шта без срца?! Дакле, видите, кад један орган
обавља функцију за коју је оспособљен најбоље што може, имајући у виду и интересе
целине, онда је то срећа и за организам и за сваки орган. Јер, ни организам, као целина,
нема другог интереса, него добро сваког органа. А, разуме се, кад и интерес сваког
органа није ништа друго, него опште добро свију, то је онда оно што је најбоље.
Тако је и у једном народу. Није несрећа што код нас има много странака. Кад би свака
странка оно што у свом програму сматра најважнијим чинила како најбоље може,
имајући у виду општу корист, па да се напросто утркују која ће боље да послужи
општем интересу, онда би то била срећа. Али, ако буду гледале само свој уски интерес,
не гледајући оно што је добро за све, онда долази до онога што је несрећа.
Као у организму, једна ћелија, као посебна јединица, док је здрава, она ради за добро
свију. Кад су све ћелије здраве, здрав је и организам. Кад једна ћелија постаје рак-
ћелија, она губи осећај целине и живи на рачун осталих. Она ће упропастити
организам, али ће тиме дефинитивно упропастити и себе. Дакле, морамо имати у виду
опште добро, а не само своје лично. То је потребно и данас и свагда, и Србима и свим
људима, који желе да послуже и себи, и своме народу и човечанству.
- Ви, Ваша Светости, често истичете да ће нам Бог помоћи, ако буде имао коме да
помогне... - подсетио сам патријарха, затраживши објашњење ових речи.
- Тај принцип Светог апостола Павла, да смо ми људи сарадници Божји, остаје за
свагда. Ми смо, заиста, сарадници Божји у одржању свог живота, у задобијању Царства
небеског и помоћи другима да и они одрже живот и да достигну до Царства Божјег, ако
хоће. Тај принцип остаје заувек. Али, ту је услов да ми учинимо оно што можемо,
значи, не више, а не ни мање. Бог је нас послао у наше време. Он зна задатке нашег
времена, које је пред нас поставио. Зна снагу коју нам је дао, зна и потребу, уколико ти
задаци превазилазе наше снаге, као сарадника Његових, да онда Он учини Својом
свемоћном руком оно што треба, а што ми не можемо да учинимо. Али, услов је тај,
каже Христос: "Ако останете у мени и речи моје остану у вама, шта год хоћете, иштите,
биће вам." То јест, ако будемо имали вере у Њега, али да та вера буде активна, у животу
да ми живимо њоме, да на тај начин потврђујемо и Сина Божјег и веру у Њега, онда ће
Он бити са нама.
Човек се одриче од Бога, не само речима, него и својим рђавим делима - гресима. У том
смислу значи ово - да ће нам Бог помоћи, ако буде имао коме. Ако ми будемо чинили
што Он хоће, онда ће Он бити са нама и нема чега да се бојимо.
- Без обзира шта чине други, ми смо, ако хоћемо да будемо људи и хришћани,
дужни да тај еванђелски принцип поштујемо. А он се састоји у томе, као што сам
рекао, да је сваки од нас као једна ћелија у организму. Ако та ћелија постане рак-
ћелија, она штети целокупном организму. Подразумева се, ја никада не
генералишем, нити се може генералисати, па да кажемо да су сви Срби добри, а
други лоши. То - не! И међу нама има свакојаких људи, али је реч о онима који
дају тон и руководе оним што чини идентитет нашег народа, као народа Божјег. А
ти појединци који су чинили зло, заиста су дужни да преиспитају себе. Без обзира
шта чинили други, ми морамо да останемо на оној еванђелској и нашој, до данас,
националној линији. Ја често помињем речи Марка Миљанова о чојству и
јунаштву, да је јунаштво бранити себе од непријатеља, а чојство бранити
непријатеља од себе. Не значи то, нити хришћанство значи такву љубав према
непријатељима, да кажемо: Оди, брате! - да га загрлимо, а он да нас убије. То није
емоција. То је став еванђелски, који треба да утиче на нас да останемо људи. То
значи, што наш народ каже: "Кад је пушка ти је, пушка ми је, коме Бог и срећа
јуначка!" Али, ако је њему избачена пушка из руку, ако је немоћан, вадити му
очи, сећи главу, масакрирати, е, то ни по коју цену! Нема тога интереса који би то
могао дозволити и оправдати, без обзира шта други раде. Ти који то тако раде су
злочинци. А шта ћемо бити ми ако на то истом мером одговоримо?!
Такође, ја често помињем случај једне просте жене с Косова. Деца су јој одрасла и
разишла се. Остала је сама са мужем. Посаде њих двоје воће на својој земљи. Али,
комшије ноћу то почупају. Када су то ујутру видели, пожале се другим комшијама.
Ове комшије им кажу: "И они су сад посадили воће, узмите па и ви њима
почупајте." На то ће ова жена: "Ми то њима нећемо. " "Како нећете?! Они су
вама почупали, шта сад ту има друго, него да и ви њима почупате?!" На ове речи,
жена упита: "Је л' то добро што су они нама урадили?" "Није", одговорише
комшије. "Е, па по чему ће бити добро ако и ми њима то исто учинимо?"
- Далеко од тога да сам ја све то чинио као светац. Доста је за мене да сам чинио
оно што сам по дужности морао да чиним. Једном приликом, један представник
муслиманске вере на Косову упутио ми је писмо у којем каже да је за муслимане
неприхватљив принцип да "док једном не смркне, другом не може да сване". Ја
сам одговорио да је тај принцип поготово неприхватљив са становишта Еванђеља
и православља, јер земља Божја је довољно широка и дугачка да има места за
свакога, ако будемо људи. Још сам рекао да је тај принцип - принцип оних који
траже етнички чисто Косово и Метохију, или који би тражили етнички чисту
Србију или било коју другу земљу. Ми смо људи, народ Божји, који живи овде и
ако будемо људи, неће нам бити тесно. Ако будемо нељуди, дабоме да ће нам увек
бити тесно, па чак и да нас остане двоје на целој земљи.
- Састајао сам се да као људи, као верујући људи, позовемо наше вернике да буду
прво људи верујући - каже патријарх Павле. - Е, сад, колико је ко чинио и колико
су нас послушали, то је друга ствар. То није зависило само од нас, него и од
других. Од нас је зависило у тој мери шта смо чинили и шта смо говорили.
Сви ми верујемо у једног Бога. Поготово ми и католици смо ближи, јер имамо исто
Еванђеље, Свето писмо и многе свете књиге заједничке. Такође, и муслимани
верују у истог Бога. Они верују да је Исус Христос пророк, и ми верујемо да је Он
пророк, али за нас Он је још првосвештеник, судија, цар који ће доћи на крају. И
они верују да је Он рођен од Свете Деве на натприродан начин. Сви верујемо у
загробни живот, да ће нам тамо бити онако како овде заслужимо. Дакле, имамо,
заиста, додирних тачака, као верујући људи...
Несрећа је за све нас ако будемо имали једну меру и једну правду за себе, а другу
меру и другу правду за другога. Јер, дабоме, и он ће имати једну за себе, а другу за
нас.
(Патријарх мисли на ратне несреће, пошто је овај разговор вођен баш у време
рата, 1993. године.)
Затим додаје:
- Кад би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али, кад би се сви држали
бар оног што је мање од љубави - јер, љубав је веза савршенства - кад би се макар
држали принципа "што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то
не чините другима", онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја.
Међутим, кад ми чинимо супротно од тога, ево до чега долазимо.
МОЛИТВЕ И ЗА НЕПРИЈАТЕЉЕ
- Никада код хришћанина не сме да дође до сукоба између љубави према своме народу
и готовости да се, као православни верник, држи заповести Божје, јер заповести Божје
и јесу дате за добро свију народа, па и свога народа - изричит је патријарх Павле. - Али,
ако човек дозволи себи да сву добру вољу потроши само на своме породу и своме
народу, па му не остане нимало добре воље за друге народе, то је несрећа и за њега и за
народ коме припада. Хришћанство је, заиста, вера љубави. У Светом писму се каже да
је Бог - Истина, Правда, али и Љубав. Чак, Господ Исус Христос од нас захтева:
"Љубите и непријатеље своје. Молите се Богу за оне који вас гоне и чините добро
онима који мрзе на вас, да би били синови Оца вашег који је на небесима, јер Његово
сунце сија и добрима и злима и кишу даје и праведним и неправедним". Ето, шта значи
та љубав и према непријатељима. Није то емоција. Љубав према непријатељима је
осећање да он не зна шта ради, да због оних злочина које чини, он највећу несрећу
чини и себи и своме народу. Он срља у пропаст, ако се не покаје искрено пред Богом и
не измени свој начин живота, он ће у вечности испаштати. Вечност краја нема. То
осећање, та жалост што је он непоновљива личност и што упропаштава личност своју и
свога народа, жеља и молитва Богу да се искрено покаје и поправи, то је љубав према
непријатељима својима.
Дакле, од нас се тражи и захтева да будемо трпељиви и да опраштамо, али не, разуме
се, једном неразумљивом пасивношћу. Христос од нас тражи "да вас шаљем као овце а
ми вукове", дакле, "будите мудри као змије, а безазлени као голубови".
На другом месту Он каже: "Нема веће љубави од те да неко живот свој положи за
ближње своје". Кад је дошло до једног препирања, тако да кажем, између свете браће
Ћирила и Методија и других људи у оно старо доба, неко рече светој браћи: "Ви имате
начело 'Не убиј', међутим, ви се борите против нас!" На то ће света браћа: "Шта ви
мислите, да ли је човек који испуни једну заповест учинио више него неко ко испуни
две заповести једног господара?!" "Па, свакако, онај који испуни обе заповести." Онда
они кажу: "Јесте Бог рекао 'Не убиј', али је Христос рекао и ово, да нема веће љубави
него кад неко живот свој положи за ближње своје, а онај који полази у одбрану
слободе и живота својих ближњих, он ставља и свој живот на коцку." И, заиста,
нема веће љубави него свој живот положити за ближње своје.
За све оне који учинише неправду ближњима својима, било да сироте уцвелише
или невину крв пролише, мржњом узвративши на мржњу, да им Бог подари
покајање, просветли ум и срце и обасја душу светом љубављу и према
непријатељима, Господу се помолимо."
"Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: нема им
помоћи ни од Бога ни од људи. Господе, Ти нам пружи руку Своју да останемо
народ Твој и по вери и по делима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу
правде Твоје и истине Твоје - не допусти да буде због неправде наше или мржње ма
према коме. Рецимо сви усрдно: Господе, помилуј.
ПРАВЕДАН РАТ
Пошто у рату многи критеријуми попуштају, Његова Светост често упозорава, позива и
моли да се и у најтежим приликама сачува разум, да се не пређу границе дозвољеног.
Тако, у поменутој Светосавској посланици[1] из 1992. године, патријарх Павле, са
свима архијерејима Српске православне цркве, истиче:
"Према ономе како је Свети Сава протумачио Христову мисао, наше савремене
проблеме требало би схватити на следећи начин:
- Народна држава - отаџбина - земља је отаца наших. Народна држава не иде докле мач
може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, тј. отаџбине. Ако се
дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава престаје бити
народна; престajе бити отаџбином и постаје империјом. У том случају, она добија
територијално, али губи морално. Покорити или покорен бити подједнако је
катастрофално за националну државу."[2]
Био је то повод да Његову Светост касније, у току рата, упитам колико се Срби држе
тог начела.
- То начело је еванђелско и православно, одувек. Од нас хришћана не може бити
одобрен рат који би био освајачки, да газимо туђу слободу и отимамо туђе имање. А да
бранимо своју слободу, своју веру, своје домове, то је наша дужност. На питање једне
стране новинарке, да ли постоји пpaведан рат, одговорио сам: "Сматрам да такав рат
може постојати на земљи, кад постоји и на небу." У Откривењу Светог Јована
Богослова пише: "И наста рат на небу; Михаил и анђели његови завојштише на аждају,
стару змију, која је ђаво и сатана. И ратова аждаја и анђели њезини и не надвладаше,
нити им се више нађе места на небу." (Откривење 12, 7-9). Зло увек напада Добро.
Добро мора да се брани. На почетку Библије вели се да су Адам и Ева имали најпре два
сина, Каина и Авеља, и зли Каин скочи на брата Авеља и уби га. Чега му је било мало,
када је свега њих четворо на свету?! Видите, реч је о томе да се Добро мора бранити од
Зла... И на Косову, кад су пошли Свети кнез Лазар и они наши преци, они су пошли не
да отимају туђе, него да се бране од оног који хоће да отме њихову слободу и њихову
земљу. Они су дали своје животе. И не једанпут наш народ је давао своје животе за
слободу, али не отимајући туђе и не тлачећи туђу слободу. To је смисао тога да мач
може ићи само докле иде правда. Сматрам да се Срби и у овом рату држе тог начела. То
је њихово право и дужност да бране своју отаџбину, своје домове, своје гробове...
- У мом обраћању тим људима, писмено, или када су долазили овде с циљем, како су
говорили, да се на лицу места упознају са ситуацијом, стално сам предочавао да не
дозволе, ако су људи добре воље, да саслушају само једне, само Србе, само Хрвате или
само муслимане, него да сагледају целину и да једном мером мере свима. Од њих сам
то тражио, јер они нису ни Срби, ни Хрвати, ни муслимани, па могу, ако хоће, да
објективно сагледају ситуацију. Али, ево једног примера како нас представљају: кад
смо лањске (1992) године у децембру имали ванредни сабор наших епископа, дошла
нам је из Канаде вест да је тамо један посланик у њиховом парламенту изјавио да су
двојица наших владика рекли да су Срби, односно Југословенска војска у којој је
највише Срба, побили 180.000 муслимана и силовали 30.000 муслиманки. Тај посланик
је још рекао да сам то и ја казао, а ја, Бог ми је сведок, никада, ни пред собом нисам
рекао колико је погинуло Срба у Босни и Херцеговини и Хрватској, или колико је
Српкиња силовано, јер ко тај број зна, кад се он сваким даном повећава. Ето, како нас
све представљају!
Иза таквих лажи скривали су се главни изазивачи рата из света, зато су оне упорно
понављане. По истом шаблону ширене су и у току сукоба на Косову и Метохији.
Страни новинари у то време патријарху су често, као по договору, постављали једно
исто питање: имају ли Срби за шта да се кају и моле?
Патријарх је одговарао: Имају, али имају за шта да се кају и моле опроштење и
Шиптари, и Европа и Америка.
Патријарх Павле би на то, утешно, али с истинском вером: "Чуо је Онај горе!"
- Две хиљаде година је од рођења Господа нашег Исуса Христа - где смо и какви смо
као људи, колико смо далеко од хришћанског праизвора?
- Две хиљаде година је, дабоме, велики период. Али, по речи Христовој, што се више
будемо приближавали крају свега, а томе идемо редовно, све теже и теже биће за
хришћанство. Он каже: чућете ратове и гласове о ратовима, биће ратови по свету, земља
ће се трести, биће глади и помора; и што ће се безакоње умножити, охладниће љубав
код многих хришћана, и устаће један на другога и издаће један другога. Даље каже да
ће љубав ослабити и да ће доћи до издаје међу самим хришћанима. Али, који издржи
до краја, тај ће се спасти.
Постати хришћанин у оно прво доба није било једноставно. Замислите то време грчког
и римског идолопоклонства. Њихови богови су на Олимпу. Они тамо пију малвазију и
уживају, туку се између себе, отимају једни другима жене и тако редом. Е, сад,
замислите такво схватање да Бог долази да страда. Нема места где да се роди, ни у
двору каквом, ни у кући, него у пећини. А онда све то време бива гоњен и на крају
разапет. И још са крста се моли: "Оче, опрости им, не знају шта раде!" За Грке културне
то је била лудост и безумље, а за Јевреје који су веровали у јединог Бога, то је била
саблазан да Бог дође и страда. И данас није лако бити хришћанин. Један робеспјеровац
у "Јадницима" Виктора Игоа каже бискупу Бјенвенију: "Ваше учење о љубави је
лудост!" Бискуп му одговара: "Знате, бисер се налази у шкољки!" Тако и ми морамо
дозволити да нам облога буде као да је на лудост, али да је бисер, да је истина ту.
Или она реч Христова о човеку који у пустом пољу наилази на благо сакривено. Одлази
кући и продаје све што је имао да би купио то пусто поље. У очима својих укућана и
других људи видео је да га гледају као да је луд. Али, он зна оно што они нису знали, да
ће оно благо дати несравњиво више, него све ШТO је дотле имао. Људи који данас не
верују, нису наишли на благо сакривено у пољу. Или је за њих проповед о крсту лудост.
А нама је, дабоме, сила Божја која спасава. И данас је многима тешко да схвате да нас
Бог овакве какви смо тако заволи, да нам шаље Сина Свога јединога, да страда и умре
за наше спасење.
- На сваки начин, за нас, као хришћане, грех је узрок смрти и узрок свих несрећа. Ми
смо створени да будемо бесмртни и, разуме се, створени смо из љубави, да љубави
имамо и према непријатељу, а ми је немамо ни према најближим. Знате и сами какво је
стање у породици, какво је стање у друштву...
Човек је, поред ума, обдарен и срцем, осећањем и вољом као снагом која може да
оствари оно што ум и срце нађу да треба. А осим тога, обдарен је још и слободом.
Човек може онако како Бог хоће, а може и супротно. Јер, што каже наш филозоф Божа
Кнежевић, "човек је биће коме може и Бог да се обрадује, а од кога може и ђаво да се
застиди". Видите колико је то огроман размак! Где ћемо се наћи, зависи од нас.
Ево пример: поред Христа Господа дванаест је Његових најближих ученика апостола,
али Јуда остаје Јуда, издајник. А видео је својим очима Његов опстанак и сва Његова
дела и чуда, чуо и речи из Његових уста, речи које ми сада можемо да читамо! Један
број људи у то доба, Јевреја, очекивао је да ће доћи спаситељ, али да ће он бити цар
овога света, да ће срушити Римско царство, па подићи ново царство у коме ће Јевреји
бити владајући народ. А Он проповеда да ће на крсту умрети! Неприхватљиво! И
апостоли су из јеврејског народа, и Пресвета Богородица. Христос, истина, није
Јеврејин, у смислу очинства које даје припадност нацији. И Адам није ни Јеврејин ни
Србин. Он је општи отац свију. Сви апостоли су из јеврејског народа, и први хришћани,
али је већина остала ван Цркве, нису веровали да је Христос прави спаситељ.
Што будемо ишли даље, биће све теже и теже. Христос је знао како ће бити, Он нас
унапред упозорава, да знамо и да се припремимо, да и ми не пођемо за том већином
која иде у пропаст.
Наше је да се трудимо да будемо заиста људи, спремни да и међу вуцима будемо овце
Христове. Бог нас шаље да својим животом и вером приволимо и вукове да и они, ако
хоће, постану овце Христове. Али, у сваком случају, најважније је да ми не постанемо
вуци. То ће нас одржати и биолошки и морално. А ако морамо да нестанемо, нека
нестанемо, као људи. Као нељуди не пристајемо ни да живимо, ни да умиремо. То је
порука и наших мученика и новомученика пред двехиљадити пут прослављања рођења
Сина Божијега.
ЦРКВИ ЦРКВЕНО...
Она је прво уведена (као обавезан предмет) у Републици Српској, и то још за време
грађанског рата у Босни и Херцеговини. Патријарх је с посебном пажњом пратио како
се спроводи настава и какво је интересовање деце. Нека од тих запажања изнеће и у
разговору са овим аутором, крајем 2000. године:
Једна девојчица седмог разреда пише: "Веронаука је добра ствар. Сад знамо и оно
што раније нисмо учили ни у школи ни у кући. Само, требало је да буде уведена и
раније, а требало би да се уведе и за наше родитеље, али и за неке бабе и дедове".
Ето, дете је схватило и ону другу страну. Црква православна никада није била
против онога што се учи у школи. То је за наш живот у овом свету. Али, то је само
једна страна нашег бића, а ми имамо и другу страну нашег бића, душу, којој је,
као и оној првој, потребна и храна и одећа.
Друга девојчица из осмог разреда пише: "Првог часа смо имали биологију. Учили
смо да је човек постао од мајмуна, да су мајмуни и људи пoлубраћа од истих
предака. Пошто смо на веронауци учили да је Бог створио човека, то двоје не иде
некако заједно. Још смо млади да схватимо шта је истина, али када одрастемо,
биће нам јасно".
А један момчић пише: "Веронаука је добра ствар, али је вероучитељ рђав човек".
Ето, и то је поучно, да водимо рачуна да вероучитељ не буде рђав човек. Веронауку
треба да износи са свешћу да та млада, слободна бића, кад одрасту, схвате. А да ли
ћe прихватити или неће, то зависи од њих.
Од тада, пред почетак сваке нове школске године, патријарх Павле, у својству
митрополита београдско-карловачког, окупља све катихете (вероучитеље) из своје
епархије и разговара о њиховим проблемима и о дужностима које их чекају.
Тражи од њих да хришћански живе, да личним примером сведоче оно о чему
причају на часовима веронауке. Јер, ученици доста уче на њиховим примерима и
преко њих се везују за Цркву. Подучава их, такође, да деци објашњавају кроз
приче прилагођене њиховом узрасту, јер је и сам Господ говорио кроз приче.
Помиње за пример, рецимо, библијску причу о сејачу и семену, која се може
испричати тако да привуче пажњу и да буде јасна и детету, али и тако да буде
поучна и за сваког одраслог човека...
Двадесети век за српски народ био је, по многo чему, трагичан: чести ратови,
милиони страдалих и прогнаних, рушење многих светиња, разарање српског
духовног бића, разни притисци из света, унутрашње неслоге, пристајање власти
на разне врсте националног понижења и самоуништења, ограничавање многих
права и слобода, али и спутавање перспективног развоја...
Зато сам, у разговору који сам имао крајем 2003. године[1], патријарха Павла
упитао:
- Ваша Светости, све ово што се са Србијом дешавало у двадесетом веку и што се
данас дешава, да ли је, како би неки рекли, "Божја казна", опомена или ново
искушење?
- Разуме се да, на сваки начин, има наших греха, због којих страдамо, али има и
непријатеља који бескруполозно насрћу на нас и који нас у свету оцрњују као
нељуде. Има наше кривице, то стоји, али има и кривице другога!
Ако то што нам се дешава схватимо као опомену, да водимо рачуна шта и како ми
чинимо, биће добро, а ако то не узмемо у обзир и тако не схватимо, биће казна, па
ће онда она да нас опомене. Наше је да чинимо да они који долазе после нас живе у
мирнијим, слободнијим и праведнијим приликама него што смо ми живели.
- Шта је то чему би као народ требало да тежимо, шта би требало да чини свако од
нас појединачно, као припадник народа чију судбину дели? - било је моје следеће
питање.
- По речи Христовој, "што желите себи, то чините другоме". Кад бисмо ми тако
поступали и кад би људи у свету тако поступали, не би нам требало ни оволико
болница, ни затвора..., нити би било толико разних тешкоћа. Али, кад ми имамо за
себе једну меру, а за другога другу меру, а и он има за себе једну меру, а за другога
другу меру... Што желимо себи, тo да чинимо и другоме. Једноставна реченица,
али је смисао бескрајан. Кад бисмо то чинили, ова земља била би рај. Неће то на
земљи бити никада. На земљи увек ће бити злочинаца. Мораћемо се борити
против њих, али да се боримо онако како људима доликује, никад нечовечно, нити
да враћамо нечовечно.
Свакако. Апостол Павле каже: "Колико до вас стоји, мир имајте са свима
људима". Разуме се, ако су моје моћи да носим тридесет килограма, а додате ми
још само пола килограма, ја падам, више не могу да носим ништа. О томе се ради.
Ни Бог од нас не тражи више, али ни мање. Свети Василије Велики каже: "Не
пружајте се према ономе што је изнад снаге, а не задовољавајте се оним што је
испод снаге". Изједначити меру треба, да као сарадници Божји учинимо што
можемо, а више од тога, ако је потребно, учиниће Он који је свемоћни. Да нам није
Он за пет стотина година ропства помагао, не би од нас Срба ништа остало.
Требало је "само" да промениш веру, па да имаш сва права! Али, наши преци су
знали да ће тиме неупоредиво више изгубити, него што ће добити. Требало је
издржати тих пет векова!
БУДИМО ЉУДИ
"Будимо људи" речи су које патријарх често изговара. Једноставне, а тако моћне,
поготово када их изговара човек велике духовне снаге, код кога свака реч има
пуно значење. Кад живи по тој речи.
Бити човек, значи имати свест о томе да ћемо изаћи пред лице Божје и дати
одговор на шта смо употребили дарове којима нас је Он обдарио, да ли на добро
или на зло. Наши преци су нам као добри учитељи указали пут како треба и тога
да се држимо. При том ја не генералишем, знам да је и у нашем народу било свега
и свачега, свакојаких појединаца, али као целина...
Када су 1991. године одбетониране јаме из Другог светског рата и из њих повађене
кости одраслих и кошчице дечице, ја сам држао опело и онда говорио. Рекао сам
тада: Кад би ове кости могле да говоре, оне би нам рекле: "Бpaћo и сестре, ако
дођете у неку несрећу, у невољу у којој смо ми били, да вас ставе пред јаме и да
имате само један исход, да ви бацате у јаме, а да пре тога вадите очи онима које
вам доведу, зато што нису исте вере, и да их онда бацате у јаме, ако нећете, ваше
очи биће извађене и ви бићете бачени у јаму, не бојте се, ми смо живи отишли у
наручје Бога живога, а они злочинци који су то чинили пред Њим су мртви, ако се
не покајаше...
Бити човек, то значи у сваком случају бранити се, али бранити се на начин
достојан човека.
- Бранити себе од другога, али и другога од себе! Имати и јунаштва и чојства? -
питам, подсећајући на речи које, такође, често помиње.
Ето, то је чојство и јунаштво, да се он моли: "Ако сам ја крив..." зна да није крив,
а можда је крив и не знајући "...е дабогда први погинуо", а "ако си ти крив..."
Мислим да схватате о чему се ради: не да се не бранимо, али да се бранимо,
заиста, као људи!
У пролеће 2002. године у Србији (без Косова и Метохије, које је тада било под
међународном управом, без приступа српске власти) урађен је ПОПИС становништва,
чији су резултати многе изненадили: 95 одсто грађана изјаснило се да су верници, око
4,5 одсто да су неопредељени, а само 0,5 одсто да су атеисти. Питао сам Његову
Светост како објашњава да се толико људи изјаснило да су верујући, када се има у виду
да су у међувремену, после Другог светског рата, цркве углавном биле празне...
- Треба имати у виду стање које је код нас бивало предочава патријарх. Почетком
двадесетог века и власт и целокупно друштво у Србији чинили су све ради коначног
ослобођења од Турака. Учествовала је у томе и Црква. У то доба, у још неослобођеним
крајевима Србије од Турака, на Косову и Метохији и у Македонији, свештеник је морао
да буде и свештеник, и учитељ и судија, а морао је и да узме пушку, да брани себе,
породицу и народ. Надало се тада: када дође слобода, онда ће свештеник да буде
свештеник, учитељ ће бити учитељ, војник ће бити војник... Али, време нас претиче.
Дванаесте године[1] рат за ослобођење од Турака, тринаесте[2] рат са Бугарима, онда
од четрнаесте до осамнаесте Први светски рат, у којем Србија, што од paтa, што од
епидемија, изгуби више од педесет одсто мушког становништва... Док се оно што је
остало подиже за двадесет година, дође Други светски рат, са онако страшним
поступцима, несрећама и катастрофама.
- Да. Ето какве све муке да се крене напред! Ниједна крајност није добра. У то доба
материјалистичко, хоћеш-нећеш, морао си да учиш марксизам, и у основној и у средњој
школи, и на факултету, а да не говоримо какав је све однос био према Цркви. Отишло
се у крајност. Дошло се до самог зида. И сад су људи, да кажем не за инат, негo из
суштине ствари, прешли на другу страну. Нисмо смели да кажемо да смо верујући, е
сад ћемо да кажемо да смо верујући!
Разуме се, код нас, у нашем народу за то време, и турско и аустријско, из свих ових
ратова, све је мање и мање народ знао своју веру. Несравњиво више су знали и
римокатолици и муслимани, него ми. Падало се све ниже и ниже. Ни свештеници нису
били нешто пуно учени... И онда се дошло до тога, кад је дошла слобода, да је човек
пошао у томе правцу. Наш народ мало зна о својој стварној вери. Ево, сад је Божић[3],
људи знају да ће по кући бити мало сламе, биће парченце бадњака, може бити, биће и
чесница, и... - једење и пијење. А шта је, у ствари, то, мало њих зна. Дакле, то није инат,
мада код нас ината има доста. Да се мало нашалимо и подсетимо оно кад су питали
Краљевића Марка: "Пошто би се потурчио, Марко?" А он ће: "Не бих нипошто, сем за
инат!"
Тако млади људи, тражећи суштину, а видећи ону једностраност материјалистичку, сад
су дошли до тога да се слободно изјасне да су они и верујући. А о вери, углавном, мало
знају. И по томе се види шта значи та једностраност. Како би изгледало када бисмо ми
рекли: не треба да се бринемо за тело, за царство земаљско, већ само за душу и царство
небеско!? То би, исто тако, била једностраност. Тога се морамо чувати. Човек је и тело,
али је и душа. Човек је и земаљски, али је и небески.
- И сама та тако велика бројка оних који су се изјаснили да су верујући доста говори -
констатујем и питам Његову Светост: - Који су ваши практични савети онима који теже
духовном узрастању, али се тешко сналазе у овом свету пуном свакаквих искушења?
- Трудити се, што на крају крајева сваки човек једанпут мора да реши, да се одгонетне
питање циља и смисла живота. Један младић пита Алберта Ајнштајна, тако велико
научно име, нашег старијег савременика, али и зета, јер му је жена, Милева Марић, из
Баната: Који је смисао живота? А Ајнштајн каже: "Имати одговор на то питање значи
бити религиозан".
Наука коју учимо у школама и факултетима даје нам одговор на питање како да
живимо, како да производимо, како да поделимо, како да се хранимо, како да се
лечимо... Али је циљ целокупног живота непознат. А младић онда каже: "Зар нама не
би било боље да то питање уопште не постављамо? Јер, ако постоји циљ, ко га је
поставио, ми нисмо. Да смо га ми поставили, ми бисмо знали. Ево, на крају крајева, и
биљке и животиње милиони и милијарде година и пре људи па и данас постоје, свакако
не постављајући питање циља и смисла живота. Једноставно, задовољавају се фактом -
постојимо". Али, кад би оне имале разум који имамо ми, да ли би се оне задовољиле
голим фактом - постојимо, па шта има ту да питамо?
Кад решимо питање циља, онда ће нам све остало бити лакше да решимо.
Реч о томе има Свети Јован Златоусти, који је живео кад и Василије Велики, у четвртом
веку. Он је био епископ, а у то доба цар и царица у Цариграду били су јеретици,
аријанци, веровали су да Христос није син Божји, него први створ Божји, па се у том
смислу може назвати сином Божјим. То је било осуђено на Првом васељенском сабору
у Никеји, али су цар и царица остали и даље при томе. Свети Јован је говорио против те
јереси, а цар и царица су осетили да је реч о њима. Онда ће цар да сазове своје
саветнике, па ће да каже: "Мислим да овај епископ Јован не зна ко је он а ко сам ја. Штa
треба да учинимо да он дође себи, памети?" Један ће од тих саветника да каже:
"Господару, у тамницу гa баци, па нек тамо прича шта хоће!" Други: "У прогонство, па
нек тамо међу Хазарима говори шта му воља!" Трећи: "Одсеци му главу, мртва глава не
блебеће!" Четврти: "Одузети му имање, пa ће доћи он себи!"...
А један до чијег мишљења је цар највише држао, ћути. "Шта ти велиш?" упита ra цар.
"Господару, сви ови савети не вреде ништа", одговори овај. "Ја познајем тога човека:
Ако га бациш у тамницу, он ће кад буде улазио целивати онај довратак и рећи: 'Господе,
због Тебе сам ја сад овде.' Ако га пошаљеш у прогонство, он ће кад дође тамо целивати
земљу и рећи: 'Господе, Ти си свуда, Ти си и овде, Ти знаш да сам ја због Тебе овде
протеран.' Ако му одузмеш имање, то и није његово, него црквено, он тим имањем
издржава сиротињу, па ћеш онда ти себи навалити на врат сиротињу, а ко је могао
сиротињи да угоди!? Ако му главу одсечеш, он ћe да каже: 'Господе, моја глава одлази
жива у руке Тебе Бога живога!'" "Како ти то велиш, ми немамо уопште могућности да
му доакамо!" вели цар. "Има један начин", каже овај. "Ја познајем тога човека, он се
ничега не боји колико греха. Ако будеш могао, господару, да га присилиш или
наговориш да учини гpex, доакао си му!" Тек ће цар: "Е, нема тога човека који може
Јована да присили или наведе на грех!"
Ето поуке и за нас: Не бојати се ничега колико греха који нас одваја од Бога и ствара
немир у нашој души! А кад будемо имали мир са Богом, имаћемо мир у души, тим
миром ћемо деловати у породици, у друштву у којем се крећемо и онда се не треба
ничега бојати!
- Оно што поменусмо, да зна циљ и смисао живога. То је најважније. Ако то зна, онда
ће он моћи и да употреби своје снаге и дарове на оно што је добро и племенито, и
њему, и породици, и његовом народу, свима. Разуме се, да зна и ону реч: "Што желите
себи, то чините другоме".
- Да. Молитва је, у ствари, наш разговор са Богом, са нашим Оцем небеским. Има у
Јеванђељу да је Христос, Син Божји, одлазио насамо и молио се. У ствари, то је
разговор Његов, Сина, са Оцем. Молитва је, дакле, и наш разговор са нашим Оцем
небеским. Бог нама у Светом писму говори, а ми треба у молитви Њему да одговарамо.
Први ступањ је ступањ роба. Роб зна да његова судбина зависи од господара којем
припада, да овај има право да га бије, убије, прода и њега, и жену и децу, све, зато
извршава вољу његову. На духовном плану то је хришћанин који из страха од пакла
извршава вољу Божју. Он схвата да се не исплати да и хиљаду година живи у греху, а да
после целу бесмртност буде у мукама.
Други ступањ је ступањ најамника. То је слободан човек који за свој рад прима плату.
Ради онолико колико му се плати. На духовном плану то је хришћанин који жели да у
рају буде на што вишем нивоу. Нису сви онде једнаки. Онај који је честит и добар, он
напредује бесконачно, све ближе и ближе Богу, али никад не стигавши до Њега, јер је
Бог бесконачан. Али је све ближе и ближе. А Бог је, дабоме, и наш живот, и наше
блаженство, и све.
Трећи ступањ је ступањ сина, или ћерке. Син врши вољу очеву, не из страха од казне да
ће га отац убити, он није роб; не из жеље да му отац плати, он није најамник, него из
жеље да отац буде задовољан. На духовном плану то је онај хришћанин који врши вољу
Божју из љубави према Богу, да Бог буде задовољан.
Док прва два мисле на себе - један да не буде кажњен, други да му све буде плаћено -
овај мисли о Богу. Е, то је прави хришћанин. Али, нико не може доћи на тај ступањ док
не пређе ова два. Колико ће се ко задржати на ком ступњу, зависи од сваког човека
посебно.
- Да не буде само молитва речима, него и делима, свим бићем својим... - додајем,
упитно.
- Христос каже; "Што ме зовете Господе, Господе. Неће ући у царство небеско онај који
говори Господе, Господе, него онај који твори вољу Оца мога". Православље, то је вера
која се зна, али зна како да њоме живимо, поступамо, владамо се. Православље је начин
живота.
Боравећи увек међу својом паством, а као велики духовник, патријарх Павле
могао је добро да сагледа колико је ко, према духовном узрасту, cпpeман да се
држи Божјих заповести: ко је способан за акривију, а коме је, и у којим
приликама, потребна икономија. Отуда и његово студиозно разматрање и
појашњење ових принципа, у његовим чувеним одговорима у Гласнику Српске
православне цркве. Патријарх Павле износи став о безусловној важности
канонских прописа, напомињући, при том, да "и један и други принцип, акривије
и икономије, Црква примењује у истом циљу, спасења верних вршењем заповести
Божјих, али узимајући у обзир њихове моћи и околности живота"[1].
Једног јутра апостол Павле ће да каже: "Браћо, молим вас, оснажите се храном,
видим изнемогли сте, анђео Бога Кога ја служим, ноћас ми се јавио и рекао:
'Павле, лађа ће се разбити, вама ни длака са главе неће фалити.'" И они се мало
охрабре, почну да једу. Морнари измере дубину, кад она се смањује, схвате да се
приближавају копну. Измере опет, дубина се још више смањује. Крену онда
морнари да спусте чамац, као хоће нешто да поправе на прамцу. Апостол Павле
каже капетану: "Ако ови људи не остану на лађи, спасти се неће нико". А војници
пресеку оне конопце који су држали чамац, чамац падне у море. Већ су дошли
гoтово до хридина. Од оних валова лађа набије прамац на хридине, валови разбију
крму... И сад неко уз помоћ делова од лађе, неко пливајући, дочепају се копна, ту
на Малти.
Суштина је, дакле, та: Кад узрастемо, тачно ћемо знати шта у ком моменту да
употребимо!
Патријарх Павле је врло практичан човек, окренут је ка Горе, али зна да се оно
чему тежи стиче само преданим, вредним и поштеним радом у овоземаљском
свету. Зато у наставку разговора упитах какав треба да буде однос човека према
свету у којем живи? А одговор Његове Светости био је, као што ће се видети - врло
поучан:
И у овом времену у којем смо, ми морамо ухватити везу са овим што постоји, да
учинимо колико можемо да наш народ схвати суштину вере своје и да се духовно
уздигне.
- Што будемо више духовно узрастали, ми ћемо све мање улазити у сукоб са оним
што је стварно суштина. Знаћемо у свакој датој прилици да дамо прави одговор.
На пример, лаж нам је толико прожета, као да је, ШТO се каже, доносимо још из
утробе материне. А борити се против лажи... Не може човек одједанпут да је
савлада. Мора у етапама. Зашто ми лажемо? Лажемо још као деца, да избегнемо
одговорност за нешто што смо учинили: појели слатко или неку пару више
потрошили... А постоји и друга страна. Рецимо, овај случај: у Другом светском
рату дођоше Немци у село из ког су пре тога сви побегли, и деца, и жене и људи.
Питају једног човека где су отишли ти мештани. Ако каже куда су отишли, они ће
их побити, ако каже "не знам", слагаће. Е, сад, у тој ствари, кад су у питању
други, њихов живот, њихов опстанак, а не избегавање личне одговорности, он још
и може да слаже. То је други ниво, друга етапа.
Схватате ли како морамо узрастати, јачати се, да дођемо до истине?! Нећемо доћи
у сукоб са датим потребама, нећемо давати лажне одговоре, негo ћемо рећи баш
оно што треба.
Кад узрастемо, онда нећемо доћи у сукоб са односима у животу и питањима других
у животу. Схватате ли то? Имаћемо одмах одговор да се не коси са моралом и да не
штети животу људи.
Сад конкретно о томе што поменусте. Има о томе у Старом завету. На јужној
обали Мртвог мора, у Палестини, био је град Содом, у коме се покварило и мушко
и женско, и деца, у томе погледу. И Бог пошаље три анђела, да се тај град сатре.
Они наврате код Аврама, једног светог човека, праоца јеврејског народа. Он их
угости. Сутрадан пођоше они пут Содома, а Аврам као добар домаћин пође да их
испрати. Један од њих ће да каже: Нећемо да кријемо од Аврама; Бог нас је послао
у Содом, јер су греси тога града стигли до Бога и тај град мора да се уништи. А
Аврам ће: "Може бити да има педесет праведника у граду, па зар да буде
праведнику као неправеднику?" "Ако нађем педесет праведника, поштедећу цео
град", вели анђео. Мало даље Аврам ће рећи: "Може бити да има четрдесет
праведника". На то ће анђео: "Поштедећу град ради оних четрдесет". И тако је
Аврам ишао све до десет. "Нећу их погубити ради оних десет", рече најпосле
анђео. Аврам даље није ишао, јер је знао да је у доба Ноја било свега осам
праведника и Бог грешнике није поштедео, пустио је потоп.
Кад су дошли у Содом, анђели навратише код синовца Аврамовог Лота. Цео град
се скупи, па почеше викати Лоту: "Где су људи што дођоше синоћ к теби? Изведи
их к нама да их познамо". Лот изађе, па им каже: "Немојте, браћо, чинити зла.
Ево имам две кћери, које још не познаше човека; њих ћу вам извести, па чините с
њима што вам је воља; само не дирајте у ове људе, јер су зато ушли под мој кров".
"Овај је сам дошао амо да живи као дошљак, па још хоће да нам суди", кажу они,
па навале на врата да их извале. Анђели учине што је требало да се они смуте. А
Лоту рекоше да са женом, две кћери и младићима за које мисли удати кћери, изађе
из града. Младићи за које је намеравао да уда кћери, не повероваше. Пођоше само
Лот, жена му и две кћери. Један анђео кад их изведе, рече да се не смеју окретати
док не стигну на брдо које им показа. Међутим, Лотова жена не издржа, јер све
оставља, окрете се и поста слан камен.
И онда паде с неба дажд од сумпора и огња и сагоре Содом и сву околину.
Ето шта значи тај грех. Бог је створио мушко и женско, и рекао: "Рађајте и
множите се". А овде нема никакве могућности зачећа, нема никакве везе са оним
због чега је Бог створио мушко и женско. То је само једна развраћеност.
- Знате, свега су две могућности: или Бог постоји или не постоји. А то, другим
речима, значи: или постоји смисао нашег постојања или он не постоји. Људи су
под притиском материјалистичким дошли у ситуацију да мало дубље размисле да
ли тај смисао постоји или не постоји. Према Достојевском, од хлеба нема ништа
битније. Ко ти даје хлеб, ти ћеш ићи за њим. Али ако неко завлада твојом
савешћу, ти ћеш бацити хлеб онога и поћи за оним који те убеди у смисао и циљ
твога постојања. Човек ће пре пристати на самоубиство, него на живот без смисла.
На крају разговора који сам са Његовом Светошћу водио на измаку 2003. године,
желео сам да чујем и одговор о односу Цркве и државе, па сам упитао:
- Црква и држава често се постављају једна наспрам друге, иако многа искуства
говоре да је најбоље кад су једна поред друге. Свети Сава о њима је говорио као о
два крила орла, захваљујући којима он не храмље, нити пада, него слободно и
високо лети. Где то држава Цркви и Црква држави могу највише помоћи?
- Помоћи ће ако држава буде водила рачуна о људима као телесним бићима, као
земаљским, а Црква ако буде водила рачуна о људима као о духовним бићима.
Црква не негира да смо ми и земаљски и небески. И једно и друго смо. И од тела и
од душе. Али тако да телесно пролази, док духовно не пролази.
Већ од пет сати могло се видети мноштво људи и жена како журно иду према
Патријаршији да би присуствовали Литургији коју служи Његова Светост. Због тако
великог броја верника, патријарх је у међувремену почео све чешће јутарњу Литургију
да служи у великој сали Патријаршијског двора, која се налази у приземљу и која може
да прими око пет стотина душа. И на тај начин српски првојерарх кренуо је у сусрет
верницима: у сали има више простора него у капели, а тиме се и паства његова, међу
којима има доста старијих људи, поштеђује да се степеницама три спрата пењу, до
капеле на врху зграде, што поготово зими није лако, с обзиром да је у то време још
мрак.
Литургија коју Његова Светост служи траје дуже него што је уобичајено, највише због
помињања у молитви мноштва људи којима је потребна помоћ. На службу патријарх
долази с хрпом цедуљица, са именима преминулих, болесних или оних који су у некој
другој невољи, а које му, уз молбу за помен на богослужењу, уручују њихови најближи.
После Литургије, патријарх држи кратку проповед присутним верницима, а која се увек
односи на Јеванђеље које се тога дана чита. Циљ проповеди је поучавање, зато говори
само онолико колико је потребно да би објаснио оно о чему говори.[1] А речи његове су
сасвим прецизне и свима разумљиве.
Ако не иде на пут, следи обичан радни дан испуњен молитвом, радом и другим
пастирским и душекорисним активностима. После доручка, од девет сати, код
патријарха на реферисање долазе његов марљиви секретар протођакон Момир Лeчић и
други најближи сарадници, да би потом, до ручка, уследили радни састанци, пријеми
или неки други послови предвиђени и заказани за тај дан. Одмара се врло кратко. И то
углавном активним одмором: каквим физичким радом од умног рада, и обрнуто, умним
радом од физичког рада.
Колика је његова молитвена ревност, види се и по томе што за време службе, често
одлази за певницу и пева.
После вечерње службе, у свом кабинету прима свештенике из епархије и вернике који
траже духовне савете.
Увече, у пратњи оца Момира Лечића, а некад и сам, често је одлазио на разне
академије, концерте, пријеме... А по повратку, као и у свакој прилици када има
слободног времена, чита или пише, поред осталог, одговарајући и на многа писма
верника, свештеника и других људи из света.
Трудио се да не губи време. Када се вози, у било ком превозном средству, готово увек
чита: спрема се за обавезе које га чекају или чита молитве. У службеном,
патријаршијском аутомобилу, који користи, испред његовог (сувозачког) седишта увек
стоји прилично излизан Молитвеник.
Сам о себи у свему брине. И као патријарх понекад би узео да сам себи спреми храну, а
храна његова је углавном биљна: у време постова, понедељком, средом и петком то је
поврће на води, а другим данима са врло мало уља. Помало рибе узме само када јс то
допуштено монашким правилима поста, а меса никад (осим што за Божић и Васкрс
узме само по мрвицу, "да би се разликовао од јеретика"). Храну узима само онолико
колико је организму потребно. И то храну у складу са сезоном којој припада. Тако, у
летњим месецима омиљено јело су му куване коприве и поврће како које доспева... У
време поста честа храна биле су му сушене јабуке, ако нема свежих (имао је пуне кесе
сушених јабука, сам их исече на кришкице и осуши)... А омиљена пића су му сок од
парадајза, расо и боза.
На крају обеда труди се да сваку мрвицу покупи, да се не би бацале. Каже: "Храна коју
једемо створена је божанском енергијом, посредством Сунца".
Из тога следи сасвим јасан закључак: расипањем хране, расипају се добра која нам је
Бог дао!
При том, често подсећа на сведочења из Јеванђеља, када Исус са пет хлебова и две рибе
нахрани око пет хиљада људи, осим жена и деце (Мт. 14, 15-21; Мк. 6, 35-44; Лк. 9, 12-
17; Јн. 6, 5-14), после чега заповеди ученицима својим: "Скупите преостале комаде, да
ништа не пропадне" (Јн. 6, 12). И поред толико нахрањених људи, претече дванаест
котарица пуних.
Патријарх Павле и одежде сам себи шије, крпи и пере. Кад му, рецимо, унука Снежана
понуди да нешто помогне, да сашије или закрпи, он то одбије: "Зашто ти да ми шијеш,
кад ја умем и имам машину?"[2] Такође, сам себи и ципеле поправља и одржава...
Доста полаже и на своје здравље. И ту су превасходни духовни разлози. Јер, како каже:
"Тело моје је храм душе моје, а душа моја је храм Духа Светога!" И за то даје поучно
објашњење: да би душа могла да стреми Богу, од Кога је и дата, она за то мора да има
услова, да јој у телу буде комотно; да се не оптерећује гресима, већ оплемењује
врлинама!
Отуда и његова порука: "Ни телу више него што му треба, ни души мање него што јој
треба!"
Велика је брига његова за све људе, за овај свет. За њега се непрестано моли, зна шта се
све дешава, иако не прати медије. У једном интервјуу ће рећи: "Нити имам телевизор,
нити имам радио, нити читам новине. Али су прилике такве да оно што је од важности
дође и до мене. То, додуше, није политика, већ бити или не бити. Нисам ја, дакле,
против овог друштва и његовог добра, јер живим у њему."[3]
Патријарх Павле за себе ништа не тражи, а све што има са другима дели.
- Деда (тако гa многи од милошта зову прим. аут.) зна кад је коме од нас слава, оно што
има, он нам да како бисмо што боље дочекали госте. Он брине не само о нама, својим
сарадницима, него и о нашој деци. Распитује се како су, треба ли каква помоћ... Кад
има, пошаље им бомбона, чоколаде, воћа...
За себе, оно што му је потребно, неће ништа док не плати. Чтец Његове Светости,
дугогодишњи секретар Светог архијерејског синода СПЦ и управник Патријаршијске
штампарије Градимир Станић, сведочи:
- Ако му је потребна нека књига или неки папир који су овде штампани, он их не узима
док не плати, иако је ово Патријаршијска штампарија, дакле, под његовом управом. Не
жели да због њега ико има трошкове.
Слично сведочење има и писац Радослав Братић, приређивач једне његове књиге, који
ми казује:
"Док сам правио књигу интервјуа и беседа Његове Светости патријарха Павла Молитве
и молбе, одлазио сам често у Патријаршију код његa. Кад је књига изашла, издавач је
послао педесет примерака да патријарх раздели у Цркви. Он је скупио паре и када сам
дошао, избројао је тачно колико коштају књиге. Ја сам му рекао да су то ауторски
примерци и да се не плаћају. Патријарх је одговорио: 'Нема ништа бесплатно!' Једва
сам га убедио да не треба да плаћа своје књиге!"
Сви смо ми најамници Господњи и свако од нас на земљи треба да одради своју плату,
према својим могућностима знао је често да подсети овај гласовити предстојатељ
Српске цркве.
Пошто Црква празнује само три рођења: Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице и
Светог Јована Претече, патријарх Павле ни на који начин не обележава свој рођендан.
Тога дана служи Литургију у славу празника Усековања главе Светог Јована Крститеља.
Али, и поред тога што не слави свој рођендан, за ту прилику, као и за његов имендан,
хиљаде честитки из целог света стигне на његову адресу. На честитке црквених
поглавара и високих представника световних власти лично отпише, са захвалношћу на
лепим жељама.
Из истог разлога не слави ни туђе рођендане. Примера ради, енглеска амбасада сваке
године приређује пријем поводом рођендана њихове краљице. И увек се позива српски
првојерарх. Патријарх Герман је одлазио; дочекиван је с великом пaжњом, за њега и
његову пратњу обезбеђивано је почасно место. Али, патријарх Павле ниједном није
отишао.
Његова Светост патријарх Павле лично слави само своју крсну славу - Лазареву суботу.
НЕСХВАЋЕНИ ПАТРИЈАРХ
"Поћи ћу и на ону другу страну, да и њих исто молим да се у овако тешким приликама
разиђу... Све је ово наш народ. Зар да запливамо у крви данас?!"[1]
Реч потом узима глумац Бранислав Лечић (који ће после петооктобарских промена
2000. године постати - министар културе), непримерно се обраћајући патријарху:
И касније ће патријарх Павле често бити у прилици да и једне и друге моли да "стишају
речи".
Наилази на неразумевање и у самој Цркви. Ратне прилике учиниле су да се заваде
политичка руководства с једне и с друге стране Дрине. Требало је, напокон, окончати
рат у Босни и Херцеговини и у Хрватској; заказани су преговори у Дејтону. Руководства
Републике Српске и СР Југославије (Србије и Црне Горе) немају усаглашену политику.
Дошло се на идеју да би се то могло постићи уз посредовање, или у присуству неког ко
има несумњив ауторитет код обе стране. А то је једино - патријарх Павле.
Нешто раније Свети архијерејски синод, у једном свом апелу упућеном "свим
међународним чиниоцима", појаснио је да патријархов потпис "ни у ком случају не
значи да он лично, или Црква уопште, стоје иза конкретних иницијатива потписника,
или да прихватају као своје, све што читава група одговорних народних представника
или појединци у њој, буду прихватили и одлучивали, у ближој и даљој будућности.
Његова Светост патријарх је и по својој дужности првог пастира и духовног оца, и по
својој савести, присуствовао разговорима најодговорнијих личности у српском народу
у својству сведока и моралног гаранта, као што је већ и било објављено. Он је, као и
увек, призвао браћу на помирење и заједништво, на заједничку одговорност за судбину
народа у овим пресудним временима, што је нашло одјека и у њиховом осећању
озбиљности тренутка и сопствене одговорности. Од самих одговорних представника,
међутим, зависи у којој ће се мери испоштовати саборност одлучивања; на њима је и
одговорност за поступке и одлуке које су донели и које ће у будућности донети.
Одговорност са њих нико не може скинути, нити је на себе преузети, па ни патријарх и
Црква коју он представља."[6]
Поједине владике ни после тога нису патријарха остављали на миру. Две године
касније, 1997, исконструисан је цео један случај, којим се хтело показати како српски
првојерарх, наводно, не води довољно рачуна о црквеној имовини, и којим би се он
можда навео да поднесе оставку. Уговор којим је Црква дала у закуп Фабрику свећа у
Сремским Карловцима једном београдском предузећу, од појединих владика
представљен је као уговор о продаји. Пред чланове тадашњег Синода доведен је са
стране некакав правник који је требало то тако да протумачи да је потписаним
уговором Фабрика свећа отуђена, а не дата под закуп. Наравно, пошто је то чисто
правно питање које не трпи двосмислености, није требало пуно да се покаже колико су
те оптужбе неосноване. Убрзо после тога уговор о закупу, који је био изузетно повољан
за Цркву, раскинут је, па се и на тај начин потврдила тенденциозност изнетих оптужби.
Истовремено, док су изношене такве оптужбе, поједине владике (из тадашњег састава
Синода) покушале су да преузму неке од прерогагива патријархове надлежности,
између осталог и да буде наредбодавац за исплате са патријаршијског рачуна. Како је
реч о противправној одлуци, наравно да она није могла да опстане.
Због својих непопустљивих ставова, тамо где не може бити компромиса, патријарх
често није био по вољи ни државним властима. Године 1998. прослављало се осам
векова Хиландара, српског манастира на Светој Гори. Тим поводом организатори
Међународног сајма књига у Београду планирали су да ову највећу културну
манифестацију у Србији отвори управо Његова Светост патријарх српски Павле.
Добили су његов пристанак. Али, не и пристанак државних власти. Како је касније
објаснио Огњен Лакићевић, директор Удружења издавача и књижара Југославије, које
је било организатор ове манифестације, код њега је дошао високи представник власти и
беспоговорним тоном саопштио да "патријарх не може да отвори сајам књига"[7].
"Ваша Светости,
Нико не би боље од Вас почастио и знање и књигу oвe годинe када славимо
осамстогодишњицу нaшeг светог Хиландара.
И ја сам узнемирен тим гласинама. Зато Вас молим да за добро свију нас
одустанете од тог гoвopa и отварања Сајма.
Ми свu желимо да будете као и увек наш cвeти и узвишени пастир. Ми морамо да
Вас чувамо јер сте сада наша једина чиста тачка.
Ваш у Христу
Владимир Димитријевић"[8]
У наставку Посланице каже се: "Пред Богом је грех одузети живот човеку. Још је већи
грех не дозволити своме детету да угледа дана, да га бар сунце целива. Кад изађу пред
свеправедног Судију, оне мајке које нису дозволиле својој деци да буду рођена, срешће
ту децу горе. Она ће их тужно упитати зашто им то није дозволила".[9]
Оне у протестном писму још поручују патријарху да "неће да рађају децу коју ћете ви и
ваши истомишљеници слати у крсташке ратове"[10].
Из канцеларије Његове Светости одговорено је: "Српска црква и патријарх Павле знају
да је слобода, поред других особина које чине човека личношћу, бићем вишим од свега
живог на земљи, његова неотуђива одлука, тј. способност да чини оно што Бог хоће,
или супротно томе. Зато они никоме не оспоравају право да буду господари свога тела.
Али они знају и то да слобода неминовно укључује и одговорност, те да би слобода без
одговорности била недостојна човека, а одговорност без слободе недостојна Бога". Још
се каже и то да "Српска црква и патријарх Павле знају и то да онима за које Бог не
постоји, наведене речи не значе ништа, па треба имати у виду да речи патријарха Павла
и Божићне посланице таквима нису ни упућене, него онима за које су еванђелске,
Христове речи - 'речи вечног живота' (Ј. 6, 68) "[11]
Због бриге о потомству, патријарх Павле се нашао на удару припадница женског лобија
и у лето 2007. године. Поглавар СПЦ упутио је писмо премијеру Србије Војиславу
Коштуници, са захтевом да Влада покрене процедуру за доношење Закона о укидању
пореза на додатну вредност за храну, одећу и опрему за бебе, истичући да би то био
конкретан потез за заустављање "беле куге".
"Ако се, пак, укидају или смањују исти порези за куповину првог стана, рачунарске
опреме и многих других производа, што ми поздрављамо, онда молимо да учините све
што је до вас да се коначно укине плаћање пореза на храну, одећу и опрему за бебе",
поручује патријарх.
Нешто раније, после доношења Устава Србије 2006. године, некаква лезбијска и геј
група направила је бестидну фотомонтажу патријарха и то поставила на сајт једне
телевизије, што ће послужити као илустрација за текст с насловом "Зашто треба
пљувати по нацији?" у којем се омаловажавају сви они који су гласали за Устав[14], а у
чијем доношењу је управо патријарх Павле имао велику улогу, позивајући народ да
изађе на референдум, на којем се о њему изјашњавало.
МОЛИТВЕ ЗА ПАТРИЈАРХА
Но, здравље Његове Светости неповратно је нарушено поткрај 2005. године (8.
децембра), када је услед пада у својим одајама повредио десни кук, задобивши
напрснуће пубичне кости. Истог дана примљен је у болницу Војномедицинске
академије (ВМА) у Београду, где је остао нешто мање од месец дана. Вратио се пред
Божић, да би за овај велики празник служио Свету архијерејску литургију, у
београдској Саборној цркви.
Нажалост, од ове тешке повреде, до које је дошло у његовој 92. години живота, није се
никада више сасвим опоравио. Испочетка ишао је уз помоћ медицинске ходалице, а
онда уз помоћ штапа и под будним надзором својих пратилаца.
По изласку из болнице, наставио је по уобичајеном ритму рада. Али, већ после три
месеца задобио је и опекотине, па је опет морао на хоспитализацију у ВМА. Остао је 24
дана (од 12. априла до 5. маја 2006. године). Дужности своје обављао је и из болнице,
колико је то било могуће. Разматрао је дописе који су пристизали, потписивао важне
црквене папире, које нико у његово име није могао да потпише, обављао консултације
са члановима Светог архијерејског синода...
У међувремену, више ради одмора него ради лечења, одлазио је на опоравак у Бању
Ковиљачу и Селтерс бању код Младеновца. Ипак, здравље је почело све више да
копни...
При крају 2007. године, због "опште исцрпљености", доспева у дотад највећу
здравствену кризу. Са неизвесним исходом, 10. новембра 2007, бива примљен на ВМА,
и од тада се налази у овој водећој српској медицинској установи...
Усрдно се молимо за здравље Ваше Светости и да Вам Господ дарује да још пуно
година вршите високо предстојатељско служење у Светој Српској цркви.
+ АЛЕКСИЈЕ"
Патријарх румунски Данило, "у име чланова Светог синода и у име верних Румунске
православне цркве" упутио је "најтоплије жеље за добро здравље".
Такође, са истим жељама стиже и писмо од патријарха Етиопије Абуне Паулоса, у којем
каже:
"Ваша Светости,
Много нас је погодила вест да се налазите у болници, под сталним третманом, због
здравствених проблема које имате.
Желимо Вам брз опоравак и да Вам Свемоћни Бог подари дуг живот и још више успеха
у вашем духовном предводништву."
"Ваша Светости,
Ваш живот представља задивљујући пример доброг пастира који истински брине о
својој пастви. Управо због тога сам током мог недавног сусрета са митрополитом
Амфилохијем, замолио да Вам, Ваша Светости, пренесе моје искрене поздраве и моје
поштовање за Вашу дубоку посвећеност доброти српског народа.
Моја молитва је да Ваше здравље буде све боље. Уз наду да ћу бити у прилици да Вас и
лично упознам чим Ви за то будете спремни, срдачно Вас поздрављам."
После неког времена, када се указала прилика, амбасадор Мантер посетио је патријарха
Павла на Војномедицинској академији.
Нека Вам Бог подари духовну и физичку снагу, како би још дуго поучавали наш народ
хришћанским врлинама и вриједностима."
За нас представљају част, охрабрење и завет речи које сте нам казали у сусретима са
Вама. Нико нам са толико љубави, људске топлине, разумевања и подршке за дело које
чинимо, није говорио као Ви, то истичемо у свакој прилици и на сваком месту.
Осећамо се привилегованим што смо имали прилике да слушамо мудре савете, поруке
и подуке љубави, мира и толеранције које сте нам увек несебично даривали, а да
никада нисте пропустили да нам кажете да се то односи на све људе, укључујући и оне
који нису добри, да би били бољи.
Молимо Вашу Светост да прими наше искрене поздраве, жељу за скоро оздрављење и
наставак Вашег светог пута у бесмртност."
"Ваша Светости,
Ваша Светости, користим ову прилику да Вам упутим изразе најдубљег поштовања и
дивљења за дела која чините као поглавар Српске православне цркве, а нарочито за
утицај који ширите својим личним примером.
У име Академије и своје лично име желим Вам брз опоравак и да Вас добро здравље
служи још много година."
Богољуб и Драгомир Ј. Карић, у име своје странке Покрет Снага Србије, такође
упућују жеље за брзо оздрављење и при том саопштавају: "Поносни смо на Ваша дела
и све оно што чините за српску нацију у овако одсудном тренутку за њен опстанак на
вековној територији."
Међу њима је и Вучко Манојловић, осуђеник на смрт, кога је, у ишчекивању да смртна
казна буде извршена, патријарх Павле исповедио у затвору у Нишу.
Деветогодишња девојчица Миљана Ђорђевић, ученица трећег разреда основне школе у
селу Прћиловица, код Житковца, на југу Србије, својом руком исписала је и адресирала
писмо патријарху Павлу.
Започиње га стиховима:
"Ко у срцу милост има, / ко год воли ближњег свог, / од Господа добро прима - /
сачуваће њега Бог."
А онда каже:
"Похађам часове веронауке и научила сам многе молитве. Сваког дана се молим за
ваше што брже оздрављење, Ваша Светости. Од срца вам желим да нам још дуго
живите. Јер ви храбро овим светом ходате и нашем народу сте дар Божји. Молим за
ваш благослов, за мене, маму и тату."
НЕУСПЕЛА СМЕНА
Откад је патријарх почео да побољева, такве приче учестале су пред готово свако
заседање Светог архијерејског сабора СПЦ.
Патријарх Павле јесте, пред својим сарадницима, у више наврата помињао могућност
да се повуче са највише црквене дужности. Говорио је то под осећајем умора од
константно великих обавеза. Али, и поред разумевања за понекад такво његово
размишљање, с друге стране увек би следило убеђивање да то не чини, већ да се
причува и да, колико је то могуће, терет подели са другима.
Многи и у самој Цркви заклањали су се иза ауторитета патријарха Павла. Али, некима
од њих, очито, сметала је његова непопустљивост тамо где је он сматрао да није добро
да се попушта.
У ситуацији када су све националне вредности нападнуте, а услед тога повећан и страх
да се не угрози и мисија Цркве, која се у српском друштву доживљава као
најпоузданији национални ослонац, сваки напад на патријарха Павла и сваки помен да
би из неког разлога могао да одступи са црквеног кормила, изазивали су бурна
реаговања у јавности. Зато, сви покушаји да се Његова Светост "наговори" на
повлачење или да се на црквеном сабору покрене то питање, чим би се показали
неуспешним, одмах су обустављани. Неки од оних који су у томе учествовали, у своје
или туђе име, примирили су се, а онда опет сачекали прилику за "доказивање" како је
патријарх Павле, ето, немоћан да више води Цркву.
Са патријархом Павлом на челу, знало се, Црква, ни под каквим притисцима, неће дати
пристанак на нешто што би било противно виталним интересима народа којем припада.
Пошто је, после патријарховог одласка на ВМА у новембру 2007. године било
неизвесно колико ће потрајати његово лечење, Свети архијерејски сабор је на свом
редовном заседању у мају 2007. донео одлуку у којој се каже да је "услед спречености
Његове Светости патријарха српског г. Павла, који се већ дуже времена налази на
лечењу на Војномедицинској академији у Београду", Свети архијерејски синод
"преузео на себе сву власт, дужности и обавезе Српског патријарха".
Није остала незапажена ни чињеница, како међу епископима, тако и у широј јавности,
да је министар вера у Влади Републике Србије Богољуб Шијаковић, уочи овог
саборског заседања, посетио више владика и да је том приликом предлагао какав би
требало да буде будући српски патријарх[2]!
Један од владика који је био најупорнији у ставу да се не усвоји папир који је поднет
као "молба" патријарха Павла да се повуче из активне службе, био је епископ шабачки
Лаврентије. На заседању највишег црквеног тела овако је образложио тај свој став:
Осим тога, цео православни свет га поштује због његовог светог живота, и већ га види
као 'свеца који хода по земљи', па би се многи ожалостили и изненадили ако би га ми
његови најближи сарадници и у Христу браћа за живота отписали. Сви они осећају да
је он наш велики молитвеник и заштитник пред Господом, само му треба придржати
изнемоћале руке уздигнуте ка небу, као Арон и Ор Мојсију.
Ових дана средства јавног информисања су анкетирала наше вернике о ставу по овом:
75 одсто је молило да Његова Светост патријарх Павле бар номинално остане поглавар
СПЦ док га Господ не позове. Кад народ тако мисли о патријарху српском Павлу, шта
преостаје нама архијерејима. И шта ако га Господ једног дана пројави као светитеља, а
ми - његова браћа у Христу - већ га отписали? Треба ли народ да га штити од нас?"
Овакав став подржала је већина владика, а међу њима и чланови Синода, који су
патријархову "молбу" изнели на Сабор.
Ипак, како је званично саопштено, Сабор је "примио на знање" поднету молбу, и донео
одлуку: "У исто време, умолити Свјатјејшег Патријарха да, и поред наведених разлога у
овом акту, и даље остане на челу Српске православне цркве." Донета одлука наишла је
на одушевљење у јавности.
А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина cвojeгa, који се роди од жене, који би
под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. А пошто
сте синови, посла Бoг Духа Сина cвojeгa у срца вaшa, који виче: Ава, Оче! Тако
ниси више роб, нeгo син; ако ли си син, и наследник си Божји кроз Христа. (Гал. 4,
47)
Делом својим, мисијом коју је имао и предузимао, као и целокупном личношћу својом,
патријарх Павле обележио је време у којем се нашао на челу Српске православне
цркве.
Без њега би много шта било другачије - теже и неизвесније. Отуда је владика
Лаврентије рекао: "Да нас он није заклањао својим молитвама пред живим Небесима...
Бог зна шта би од нас било."[1] Он је "као громобран молитвено заклањао своју паству
и свој народ од црних и оловних претећих облака, и свих паклених сила наднетих над
нашу отаџбину, против деце Светог Саве."[2]
Широм света уважаван је као један од највећих духовника нашег времена, који по
путоказима са неба дела на земљи.
"У најгорим временима, добили смо најбољег патријарха, каквог Срби неће имати
задуго"[3], рекао је његов дугогодишњи познаник академик Владета Јеротић.
Успео је да Цркви поврати место које јој припада у друштву, али не никако на штету
државе, како су неки од дежурних критичара настојали да приговоре.
Све нападе оних који су Српску цркву узимали за прву мету, патријарх Павле је својим
ауторитетом, својом мисијом и духовним спокојем успео да учини бесмисленим. У
ситуацији када су све вредности нападнуте, када је чињено да се свака величина
брутално приземљи, једино Његова Светост деловао је као неко од кога се и најтежи
напади одбијају попут бумеранга.
Патријарху Павлу, због угледа који ужива, пошло је за руком да премости и до тада
највећи јаз у Српској цркви - раскол у српској дијаспори.
Његову велику улогу у заштити Српске цркве и српске државе, као и значај који има у
васцелом православном свету, врло јасно истакао је и руски патријарх Алексиј II у
честитки српском првојерарху, поводом 50-годишњице његове архијерејске службе.
"За време Ваше полувековне архијерејске службе целом православном свету постали
сте познати као ревносни архипастир, учен богослов, који је све те особине сјединио
личном побожношћу.
Његова Светост патријарх московски и целе Русије Алексиј II изјавио је да Срби имају
свеца у свом патријарху.[5] Такође, и патријарх јерусалимски и све Палестине Теофило
истакао је[6] да је Бог у Србији поставио једног светог човека - патријарха Павла.
Многи су владику Павла као таквог упознали и знатно раније, још док је био епископ
рашкопризренски. Тако, истакнути српски сликар Милић од Мачве, после посете, са
својим оцем, епископу Павлу у Призрену 1974. године, записао је: "Овај владика је
прави светац и сва понижавања подноси хришћански..."[7]
Не треба децу учити да га памте. Знаће за њега и они који неће. А он сам ће у души
понети епитаф који је пре много векова један Далматинац оставио на мрамору - 'Laudo
Tibi Domine quod fui' (Хвала ти Господе што сам постојао). Неки не умиру и кад
умиру."[9]
А његов колега, такође велики историчар Драгољуб Живојиновић овако гледа на свог
савременика, патријарха Павла:
"Он је личност достојна свог положаја и начина на који обавља своје дужности. Веома
је близак народу, и све што ради, ради за њега и у његово име. Његове речи и изјаве о
различитим питањима су исказане јасно, разумљиво, али и достојанствено. Његово
разумевање проблема о којима је говорио и писао у својим порукама откривају умног и
разумног човека. Он отворено говори о страдањима народа, с једне стране, и
истовремено позива на помирење, заједнички живот, толеранцију. Он је много научио
као владика рашко-призренски, он је открио злочине који се чине над народом српским
и Црквом, и упозорио све, почев од Светог синода, министара и јавности. Он је ретка
личност у историји српског народа који је у времену кроз које је пролазио доживео
много тога, махом непријатног, мучног и болног. Мени ће остати у свести као човек
који је по мом поимању најближи светом човеку."[10]
"Патријарх Павле живи као да ће му сваки дан бити судњи, и говори као да ће му свака
реч бити последња. У тмушама новије историје српски народ у патријарху Павлу има
најпоузданији ослонац, пример и путоказ. Живећи на оба света и понављајући Будимо
људи и Издржимо до краја патријарх Павле постао је не само понос монаха и Христове
цркве, него и најубедљивија личност нашег времена."[11]
Док у то време министар вера у Влади Републике Србије Радомир Наумов, не само из
личног доживљаја, него и са позиције дужности коју обавља, казује:
"Уздигнут високо изнад мисије само верског поглавара, целим животом и деловањем,
патријарх Павле је наш духовни светионик, путоказ нашег спасења и избављења.
И, управо због свега тога, остало је да се ово доба води као - време патријарха Павла!
ПАТРИЈАРХ У АНЕГДОТАМА
Својим начином живота патријарх Павле постао је близак свим људима. Њега, као
неког свог, себи блиског, доживљавају не само православни верници, него и верници
других религија, пa и они који се изјашњавају као атеисти.
Отуда и доста прича, доскочица и шала у којима је главни јунак српски духовни
поглавар. Оне само додатно утемељују мит о патријарху Павлу као о народном, светом
човеку. Ако није у питању нека чиста људска шала, оне су редовно прожете неком
духовном поуком.
Велики духовник!
С разлогом, јер српски првојерарх у свакој прилици држи се савета апостола Павла:
"Реч ваша да буде свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како треба свакоме
одговорити" (Кол. 4,6).
Патријарх Павле је често у народу, он као пастир не жели да се одваја од свог стада, ни
по чему. Зато, кад год је то могуће, иде пешице или јавним превозом. Свуда тамо где је
он, живи се скромно.
Подучавао је и друге да се труде да у скромности живе. Тако, када су га, као надлежног
епископа, монахиње из манастира Сопоћани код Новог Пазара замолиле за благослов
да купе "фићу" (у то време најмањи аутомобил), да би њиме допремале потрепштине за
манастир, а и да не би морале до града да иду аутобусом, пошто се дешавало да
понекад доживе неке непријатности, он је то одбио. Образложење његово било је: "Није
у реду да купите аутомобил од новца који је дала сиротиња. И још, може да се деси, кад
пређете преко неке барице, да испрскате ту сиротињу!"
Епископ Павле ретко кад је у њега седао, јер је углавном пешке ишао. Од манастира до
манастира, од цркве до цркве, дуж и попреко по епархији... Зато и није знао какви све
аутомобили постоје. А кад је једном код њега у посету дошао, својим "пежоом",
епископ жички Стефан, са којим је био изузетно близак још из богословије, и кад су
кренули тим његовим аутомобилом да заједно обиђу нека места у епархији, рече
владика Павле:
На исти начин владика Павле наставио је да живи и када се преселио у Београд, када је
изабран на највишу црквену дужност.
У то време, као и обично, имао је само једну мантију. Сестра од тетке Агица, коју је
често посећивао, задиркивала га је: "Какав си ти патријарх кад имаш само једну
мантију?" На то ће новоизабрани патријарх: "Шта ће ми више, не могу две одједном да
обучем!"[2]
Патријарх не хтеде да га одбије, уђе и седе. Чим кренуше, видевши како луксузно
изгледа овај аутомобил, упита га патријарх:
Настави пешке.
Ништа мање није се изненадио ни када је видео шта владике возе. Било је заседање
Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. Његова Светост, као и обично,
крену на вечерњу службу у Саборну цркву. Кад изађе из Патријаршијског двора, виде
испред себе мноштво паркираних великих црних аутомобила. Пита свештеника који га
прати:
- О, Бог га видео, шта би тек возили да нису дали завет скромности!? - зачуди се
Његова Светост.
У згради Патријаршије често се помиње један дијалог између патријарха и ђакона који
га свуда прати, пред одлазак на службу у цркву на Бановом брду.
А већ топло јутро наговештава врео дан. Ђакону се не иде градским превозом.
- Гужве су, загушљиво је у аутобусу, а није баш близу... - настоји да убеди патријарха.
- Идемо! - кратко и поново одлучно ће Његова Светост, сад већ у ходу, док је његов
штап одсечно одзвањао од удара о асфалтну подлогу.
- Али... - идући за њим, ђакон потеже нови, како сматра, још већи аргумент - Ваша
Светости, лето је, доста света иде да се купа на Аду Циганлију, аутобуси су пуни
разголићеног света. Није згодно...
Владика Стефан, пре доласка у Жичу, био је епископ далматински. Имао је море на
дохват руке, а волео је да плива. Држао је до физичке кондиције јер је пуно радио,
често би остајао до два после поноћи да чита или пише. Зато, кад год је могао, нашао
би неку увалу, где никог нема, и пливао по два сата. Међутим, када је постављен за
епископа жичког, такву могућност више није имао, па је кондицију одржавао вечерњом
шетњом у близини манастира.
Заиста, уз метаније, које чине велики поклони, активира се цело тело, јер челом треба
дотаћи земљу, тако да се не сме ослонити на колена, па је све оптерећење на рукама.
Али, патријарх је знао да владици Стефану тада више није било лако да метанише. А уз
Велики пост, на богослужењу, треба да се направи више од стотину метанија...
Када је касније, неким послом неколико дана боравио у Београду, пожалио се владика
Стефан патријарху Павлу зато што не ради лифт у Патријаршијском двору:
- Ваша Светости, зашто не наредите да се поправи овај лифт, немам више снаге да
стално овако горе-доле идем пешке!
- Брате Стефане, поправио бих га ја, али нећу да ти прави буку док си у својој соби!
Почетком Васкршњег поста дошао један митрополит и донео неколико пакета сардина
за раднике Патријаршије. Предаје их патријарху, као домаћину у Патријаршијском
двору. На то ће Његова Светост:
Тиме је скренуо пажњу да је у време Великог (Часног) поста допуштено рибу јести
само за ова два велика празника, на Благовести[3] и на Цвети.
Остао је упамћен и један случај из времена када је Павле био у Благовештењу: Крене
неколико њих монаха чамцем да обрађују манастирску земљу с друге стране Западне
Мораве. Чамац се под теретом накриви, и отац Антоније (Ђурђевић) падне у реку. Како
није знао да плива, почне да се дави. Павле скочи у воду и извуче Антонија на обалу.
Када је после више од четири деценије Антонију, као благочестивом архимандриту
манастира Троноша, припала част да извуче коверту са именом новог српског
патријарха, и пошто је извукао управо коверту са Павловим именом, то је онима који су
знали за случај са Западне Мораве био повод за овакав коментар: Павле је извукао
Антонија из реке, а Антоније Павла за патријарха!
Као што је већ речено, готово да нема посла који Његова Светост не зна да уради. У
манастирима је научио да шије, крпи, пере, обућу да прави и поправља, земљу да
обрађује, воће да калеми, књиге да повезује и окива, грађевине и разне апарате и
прикључке да поправља... А по природи је вредан човек. Стално нешто ради.
- И кад дође овде код мене у канцеларију, ако примети да нешто не функционише како
би требало, ако види да се врата не затварају добро, да негде прокишњава, да светло
прекида..., он сам крене да установи у чему је проблем, па каже: "Ајде ово да
поправимо!"... - прича ми управник Патријаршијске штампарије Градимир Станић. -
Он се свуда понаша као домаћин, не само овде у Патријаршији, него у сваком
манастиру и свакој цркви, свуда где се затекне...
- Оче Георгије, ево проведох са вама ових неколико дана. Све, Богу хвала, би добро.
Боравио сам овде, доручковао, ручао, а све то кошта. Је л' тако?
- Па, јесте, Ваша Светости! прихвати игуман у истом тону разговор, претпостављајући
како ће он даље тећи.
- Па да сравнимо рачун: поправио сам ти олук, прозор, славину, браву, лозу ову уредио
и подупро, ципеле пенџетиро...
- Оче Георгије, ево по овоме испаде да ви мени треба да доплатите! - кроз смешак
закључи патријарх.
Код Његове Светости нема испразних речи. Он често речју "жртвује себе" да би неког
подучио. Тако, један боем, који је време проводио у кафани "?" (Знак питања), надомак
Патријаршије, кад год би видео да патријарх пролази поред Патријаршије или Саборне
цркве, претрчао би улицу и од Његове Светости затражио благослов. А једном,
замуцкујући, рече:
Наравно, патријарх никада није пио. Али, на тај начин, он преузима део греха овог
човека и на један леп начин, кроз шалу, да га не повреди, указује му на његову слабост,
на порок који има.
Или овај случај: једног преданог службеника Патријаршије прекорио је неко од владика
да тобоже није нешто добро урадио. Овај, као одговоран човек, поче да објашњава да је
урадио управо онако како треба, али владика неће да га саслуша. Погођен неправедном
оптужбом, службеник је дошао патријарху да се пожали. Реферише видно узбуђен.
Патријарх га саслуша, а онда, имајући у виду да је омаленог раста (као и он сам), рече:
Тако му је, на духовит начин, рекао да је већи проблем то што се он толико разгневио,
него што је неправедно оптужен.
- Ви сте мислили да ћете лако са мном. Мислите да сам ја слабашан, крхке грађе... А, у
ствари, ви ме не познајете добро...
Устаде је и са свог радног стола донесе новине српског имена[4], у којима је
неприкладно, фотомонтажом, приказан као некакав ратник-супермен, са бомбама и
"шкорпионом" о појасу. Показујући на то нимало смислено искројено (не)дело, кроз
смешак рече:
- Ваша светлости...
Патријарх му на то рече:
Патријарх Павле доста полаже на црквено појање. Јер, како је говорио, најприроднији
религиозни доживљај јавља се у цркви и на Литургији, када се човек преда духовној
музици.[5]
Још као дечака у родној Славонији, Гојка Стојчевића су запазили да лепо пева, па су га
прозвали Пјевалица. У току студија био је секретар Хора студената Православног
богословског факултета у Београду. И касније, када се замонашио, Павлу је певница у
храму било омиљено место. Као епископ рашко-призренски, у старој српској царској
престоници, у којој је столовао, од црквене певнице направио је малу духовну школу:
на свакој јутарњој и вечерњој служби стојао би за певницом и пратио певање ђака
Призренске богословије, а када погреше, исправљао би њихову грешку.[6] На истом
месту често би се нашао и као патријарх...
Патријарх ће на то: