Имаголошки аспекти

Имагологија се бави представом о неком народу у књижевности другог народа, а

заснива се на стереотипима. Стереотипи обухватају хетеростереотпе, представе о другима,
и аутостереотипе, представе о сопстевном народу. Многобројна истраживања о карактеру
и менталитету народа следе политичку потребу да се упозна непријатељ или да се створи
његова „слика”, односно, слика другости. Стереотип сам по себи претендује на
универзалност и трансисторичност.1
Значај Андрићевих дела се огледа и у томе што је успео да мајсторски и верно
пружи веома богату и широку панораму својоје земље у којој се преплићу разне културе,
цивилизације и вере и о њиховог међусобног утицаја
Већ је познато да се, према природи јунака, Андрићеве приповетке могу разврстати
у више различитих циклуса од којих је један ( круг приповедака објављен 1950.) посвећен
Јеврејима, али то није једини циклус Андрићевих остварења у којима је могућ сусрет са
овим народом. Мордо Атијас, Соломон Атијас („Травничка хроника”), Макс Левинфелд (
„Писмо из 1920”) Рифка Папо („Љубав у касаби”) и Лотика („На Дрини ћуприја”) су само
неки од Андрићевих јунака који су засигурно оставили дубок траг у његовом
стваралаштву.
Четири века сефардских Јевреја Андрић је сагледао на малом јеврејском гробљу у
Сарајеву. Долазећи данима на гробље, Андрић је могао да, између редова споменика на
шпанском, хебрејском или српском језику, зарони у столећа и као у енциклопедији
националне судбине и људских нарави ,,прочита” болну, трагичну и тешку судбину народа
осуђеног на вечна лутања.2
Карактеристика националних мањина је припадање групи, везивање за заједницу,
међусобна заштита чланова колектива обухваћених заједничком жељом за очувањем
целине и националног идентитета. Међутим, да то није само утврђен образац показује
пример Андрићевог јунака, Мента Папоа, званог Херцика, власника бифеа Титаник (
„Бифе Титаник”) Јеврејин без везе са јеврејством, отпадник свога рода, црна овца,
бифеджија, испичутура и коцкар, беспосличар и шерет који по ваздан нешто петља с

1
Клаус Рот, Слике у главама, Чигоја, Библиотека XX век, Београд, 2000, стр. 269.
2
,,Андрићеви Јевреји“, Свеске Андрићеве задужбине 22, Бееоград, 2005.
полицијом и властима3 Иако изопштен, одвојен и незаинтересован за мишљење ,,својих“
Херцика ипак не успева да побегне од тамне судбине јеврејског удеса. Своју припадност
без припадности морао је да плати у временима фашизма и покоља усташа над Јеврејима.
Од гостију бифеа, преко жене и имовине, Херцика је полако губио све. У
психолошкој игри, ,,страшног суда” у виду неспособног Стјепана Ковића без снаге, воље и
умећа да испуни задатак због ког је дошао и преплашеног Јеврејина, Андрић приказује сву
иронију ситуације. ,,Нити је ово онај прави Јеврејин каквог је он замишљао нити је он
усташа какав је хтео да буде”4. Када коначно притисне окидач и убије Херцику, џелат
схвата да је било потребно само то да би постао годподар људског живота. Показујући ову
причу, Андрић приказује вечну причу о граници између људског зверства. Колико год
Херцика био изопштен из заједнице која му пореклом припада, он се ипак придружује
свим осталим Јеверима страдалницима, исписујући тако историју људског рода. Иако није
припадао јеврејској заједници током живота, својом несрећном судбином је испунио
образац и придружио се свим јеврејским продицама, жртвама фашизма, пред чијим се
гробовима Андрић најдуже и са најболнијим сећањима задржавао.
Стереотипне представе о Турцима су незаобилазне када је реч о имаголошким
аспектима Андрићевих приповедака. Стереотипне представе разних народа, а нарочито
Турака присутне су у књижевним делима где се везују за сферу јавног и политичког,
односно моћ јавног и политичког оличену у стереотипима. Ефекат уношења стереотипних
представа о Турцима, Истоку, исламу и Оријенту уопште може бити различит и у
зависности од пишчеве намере. За разумевање функције стереотипних представа о
Турцима у књижевном делу, најважније је истаћи контекст у коме се оне изричу. За
потребе овог рада биће истражена најчешћа, негативна сфера, кроз коју су Турци
приказани .
Опозиције као што су ислам:хришћанство, Европа:Балкан, Исток:Запад, могу се
разумети као стереотипно поимање опозита као што су: хришћанство:ислам, светло:тама,
добро: зло. Нешто слично је Андрић приказао у свом делу Травничка хроника, међутим,
овде ће бити приказан архетип зла кроз лик Мустафе Маџара чију причу приповедач прати
са објективизмом и дистанцом хроничара. О вечитој жеђи за крвљу од које је и сам сишао

3
Иво Андрић ,, Бифе Титаник“ у ,,Немирна година“, Београд, Просвета, 1964.
4
исто
са ума сведоче његови снови у којима га прогоне сви злочини које је чинио. Савест која га
сустиже у сну само га гони на нова злодела и он тоне све дубље и дубље у вртлог зла.
Ништа мање негативан приказ Турчина није ни кроз лик Челеби Хафиза (Труп) који
је, убијао без милости и сатирао све нашта је наишао и кога је, такође, стигла казна због
злодела које је чинио. Само ћу небо над Сиријом оставити', говорио је, кад би се
удостојио да нешто каже, а оно што је радио потпуно је одговарало ономе што је
говорио5 ”
Док Андрић Турке слика као крвожедне, агресивне и људе који сеју страх, али који
нису недодирљиви, већ и њих стиже ,,казна страшног суда”, Јовков замењује улоге
потлаченог и тлачитеља. У причи о Сенебирској браћи ( „Вечери у антимовском”) они који
беже су Турци, а они од којих се бежи су хришћани. Описујући браћу Петра и Павла, деда
Штерју каже:
,,Нису то била два брата као два вредна вола, мирни и добри, који се у животу
часно владају, живе у страху пред богом, а милостиви су пред људима. Била су то два
курјака (...) Ко год је био слаб, пао је пред њима на колена, а онај који се показао јачим,
био је одгурнут, сатрвен, као да су га бикови роговима гладили.”6
Као што је Андрићев Челеби Хафиз освајао и палио све пред собом, тако су и ова
два брата, Петар и Павле, ,,за мање од двадесет година постали господари целог села“.
Сада су Турци ти који беже и склањају се од зла у далеке земље. Са наглашеном сетом
Јовков приказује судбину ,,шачице Турака“ који су принуђени да напусте давно насељене
крајеве. Сродивши се са страоседоеоцима, бугарским суседима, и прихвативши ту средину
за свој дом, постали су саставни део овог народа. Земља далеких предака у коју су се
упутили више није њихова.
Било би занимљиво на овом месту направити компарацију сликања Срба у
приповеткама Јовкова и Андрића. На поменутом месту Јовков даје изразито негативну
слику Срба док се у Андрићевим делима може уочити и позитивна и негативна слика.
Дисхармонија у приказу менталитета може се уочити на примеру прича о Николи
Крлетићу.

5
Иво Андрић ,,Труп“ у ,,Турске приче“, Београд, Лагуна 2012.
6
Јордан Јовков ,,Сенебирска браћа“ у ,, Вечери у Антимовском хану“, Издавачко предузеће ,, Рад“, Београд
1969.
 Прича о Николи Крлетићу своју посебност заснива на постојању само једног лика,
али и на вишеструкости његове личности. Етимолошки контекст његовог имена (грч.
Νικόλαος што значи победник) своју потврду је нашла када се Никола, у периоду Првог
светског рата, као добровољац придружио победничкој српској војсци како би постао
херој и бранилац народа. Та слика хероја победника појављује се и у приказу Николе у
Београду где је дошао као „снажни потпуковник са раном која тешко зараста и са великим
одликовањем које са поносом носи”7. Андрић свог јунака приказује и у иностранству као
једног од ретких образованих младих људи који сада својој домовини служи на други
начин.
Осим хармоније у приказу Николиног лика као срдачног, раздраганог и веселог
хероја свог народа, Андрић гради дисхармонију у метаморфози свог јунака у негативца у
виолентног, сировог и грубог насртљивца. Дисхармонијски свет јавља се у конфликтним
пијанкама, а одликује се трима особинама које тада испољава. Примитивизам, склоност ка
свађи и туча су особине које не ласкају ни самом јунаку ни нацији чији је представник. Све
три особине последице су негативног наслеђа и балканског менталитета.
Негативну конотацију Турака коју Андрић приказује у појединим приповедним
остварењима, код Јовкова замењују Румуни. Своју приповетку ,,Шака пепела“ Јовков
смешта у период пред почетак Другог балканског рата. Иако се периодизација не може
сасвим прецизно утврдити, да је у питању овај период сведоче речи Јовковљевог јунака
Деда Гене о упадима румунске коњице у бугарска села. Слично Турцима, Румуни врше
нападе на локална домаћинства. Сличну судбину доживео је и сам Хан. Након посете
групе румунских војника кафани једино што је од ње остало су зидови од ограде, гомила
камења и земље, недогореле грењ и ћерамиде.
,,Стајао сам као пред гробом“. Киро остави деда-Гена и приђе ми.
-Шта гледаш-рече- Камен и пепео. То је све, све што је остало од антимовског хана.8

Улогу пљачкаша, насилника и нападача локалног становништва коју код Андрића

препознајемо код већ поменутих Челеби-Хљафиза и Мустафе Маџара овде преузимају
Румуни.

7
Иво Андрић, ,,Дан у Риму“, у ,, Знакови“, Београд, Просвета 1967.
8
Јордан Јовков ,,Шака пепела“ у ,, Вечери у Антимовском хану“, Издавачко предузеће ,, Рад“, Београд 1969.
 Мултикултурални систем вредности Андрић шири у приповеци ,,Змија”. Користећи
хронотоп путовања о коме је већ било речи у овом раду Андрић приказује ликове две
младе Бечлијке на путу кроз Босну и шири мултикултурални контекст градећи опозицију
између странца и овдашнјег становника. Док је Агата, странкиња, сва усплахирена,
кочијаш је миран. И то није објашњено само индивидуално психолошким цртама, већ је
много више поткрепљено колективним цивилизацијским планом.
,,Агата би најволела да може да растера и ту бајалицу са притвореним лицем и
кочијаша који као да ужива у томе што ничега нема и ништа не може, и да засуче рукаве и
стварно помогне. Овако је стајала немоћно, незадовољна собом и свима око себе„ 9
Андрић у реакцијама старије сестре открива западни културни план усредсређености на
појединачно, на опирање природном току ствари и реда, успостављање хијерархијске
лествице у којој је човек у центру пажње и мерило вредности.
Још један приказ сукоба цивилизација и култура присутан је у сусрету са
девојчицом која умире од змијског уједа и гатаром Смиљом Србијанком. Суочавање
система вредности кроз западно себично, глумљење божанског које се меша у питање
живота и смрти и прихватања судбине. Такође, сукоб цивилизацијског које трага за
институцијом болнице и лечења са бајањем и магијом речи. Директно се даје контраст у
размишљању.10 Док гатара мирно приступа примитивном ритуалу лечења, припадница
западне цивилизације осећа како би требало побунити се против сујеверја и окренути се
савременијим методама лечења.

Психологија ликова

9
Иво Андрић ,, Змија“ у ,,Приповијетке“, Сарајево, Свјетлост 1985.
10
Вукосава Живковић, ,, Мултикултурални систем вредности у приповетки Змија Иве Андрића“,
Универзитетска мисао број 12 (3), 2013.