Други монолог Игумана Стефана

Прошлог пута смо говорили о томе да је у његошевом првом монологу игумана стефана дошло до
преплитања различитих садржаја, међусобно су се преплитали егзистенцијални песимизам као
поглед на људско позорје које завршава унутар песимистичкога искуства, есхатолошки оптимизам
који надилази људксу позорницу и надилази је са оне стране историје и као та два релативно
саобразива слоја јер из ужаса историје може се изаћи искораком у метаисторију. Ужаси
егзистенције превазилазе се тренутком када се егзистенција укида. Када се живот пресели у неко
друго подручије. Трећи моменат који је битан је моменат епохалнога оптимизма. Епохални
оптимизам значи оптимизам овога тренутка, ове историјске ситуације и тај моменат долази до
чувеног стиха - славно мријте кад мријет морате. Треба прво чути умрите, али кључни акценат је на
овоме славно - тренутак слободе. Да би он био везан за тренутак нужности. У том спајању два
садржаја открива се како се мире нужност и слобода у игуману стефану што значи да се мире две
противречне тежње које одлсикава истрага потурица. Истрага потурица подразумева моменат
нужности као политичке нужности. Није могуће растворити политички ситуаије у горском вијенцу -
није могуће сукоб у компромису растворити. Две политичке теорије - једна је везана за карла
шмита - основна теза је да је само политичко структуирано у односу пријатељ непријатељ. Друго
схватање политике које су снажно заступали либерални мислиоци различитих профила - основна
идеја је однос пријатељ непријатељ је инцидентни, а не утемељујући однос и може да се раствори
у однос противника, однос мање безусловности. Можемо рећи да су у политици могући сви
типови односа - партнери сарадници противници... шмит је сматрао да оно инцидентно, оно што
се ретко појављује и то када је велики сукоб- то је срце политике. биће дође када се неодступно
сукобимо и диференцирамо се тако да је пријатељ непријатељ главна ствар. У гв је таква
сигтуација - високо утемељујућа ситуација. Пропаст царства као битан мотив историјске
позорнице- има разних мотива. Горски вијенац је одсудан пошто је нњегов однос или или. У
одлуци се надличне силе које се додирују - однос нужности и слободе који се појављује као
основни противречни однос. Нужност се додирује са солободом да до истраге потурица не дође.
Ако до истраге потурица мора доћи онда је одлука небитна, али чињеница да се о одлуци толико
расправља показује да до истраге потурица може и да не дође. А ако може и да не дође онда је то
зато што ту постоји нека слобода која струји и која каже може и да не дође. И тај додир нужности и
лсободе да не дође до истраге потурица и чини чвор горског вијенца. Чвор је у одлуци. Ту се
додирују надличне силе нужности и слободе и оне су противречне владики данилу који не може
да помири то. игурман стефан може да то помири - славно мрите кад мријет морате - стих мирења.
Нужност је да се умре са једне стране али избор унутар нужности је онај који је могућ. Слобода
постоји као слобода избора унутар неке нужности. Тријумф нужности али у значењима слободе.
Морам умрети али не тако како бих можда морао него како сам изабрао - кореспондентно са
херојском слободом која се у горском вијенцу прославља и тријумфална је и игуам се појављује
као мудрац зато што мири небо и земљу доводећи их у неку равнотежу. Као и нужност и слободу и
доводи их у неку равнотежу. Не баш у потпуно у равнотежу - али је нека равнотежа. У њему те две
силе нису више силе сукоба. Треба да се објави неко у дефиницији мудраца - он је нетрагични
човек. Он је човек превладане трагичности. Мудрац је недодирнут трагичношћу. Он је фигура која
везује небо и земљу, он је у исто време помало демонска фигура. Да ли се то види код њега. Његов
први монолог је монолог где се ове две силе прожимају и где епохални оптимизам настаје на
идеју есхатолошког оптимизма. Данас се чини јер се чини за вечност. Прескаче се време и
егзистенција - прескачем све јер доносим одлуку која све то прескаче. Прескакање егзистенције. у
другом монологу се ствари одвијају на бадње вече. Истрага потурица ће се одиграти на божић и то
открива њено двоструко својство. Дан христовог рођења и дан поновног потврђивања црногорског
хришћанства - са једне стране. Са друге стране битно је и да је истора потурица утемљеујући
тренутак заједнице који је утемељује, а само утемељење је један акт слободе. Када се донесе
одлука то је акт слободе јер се преокреће одређено кретање, изнова се потврђује и сл. ситуација
се поставља изнова. После истраге потурица ништа није као што је било. Све је ново. У исто време,
то све ново има значење повратка нечему старом. Има значење повратка некој праизворној
ситуацији блискости и једнакости која је претходила отпадништву потурица. Ново са значењима
обнове старог. У шћепану малом је кретање друкчије. Долазак шћепана малог је ново, али не више
према старом већ према будућем, према ономе што ће доћи. Вијенац је ишао ка прошлом, а
шћепан мали се утемељује у садашњем, али не да би претходу ситуацију објаснио већ ситуацију
нечега што тек треба да дође. Владика је на бадње вече нервозан и одлука је донета и он каже
игуману стефану који тражи чашу вина и онда говори кад је попије. Разговарају да би онда стефан
рекао свој други монолог. Ја сам проша сито и решето, испитао,..... ових неколико стихова га
поново утемељује у позицији мудраца као што је и прошли пут почео. Он почиње из своје
изузетности. Не као један од њих. Владика данило има нешто од тога - ко на брдо ак и мало стоји -
ја нешто више од вас виидм... и он се изузима али то није још увек ово потпуно изнад свега. Он
понавља исто оно у име онога што је већ оглашавао. Он је спреман на све - он је изнад свих
опасности које из живота могу доћи. Зла под небом су човеку прћија - он њега гура испод себе (ти
си млад и невјешт). Према младости је владика мање битан - ти си млад али бићеш мудар кад
порастеш. Постоји нека веза само што је владика није испунио временом и искуством да би био
као игуман стефан млад. Из овог погледа на видимо да има ни есхатолошког ни антрополошког
песимизма. Обе одлике су одједном одсутне. Шта то значи? Кад је игуман био искрен? Зашто је
овако различито интонирао ова два своја искуства? Колико је истина ово што он саопштава
угрожавајућа по херојску ситуацију и по мисаону и егзистенцијалну ситуацију владике данила.
Суочили смо се са подсмехом игуману стефану и колективна култура каже не може то. сада
владика данило крши ову изузетност игумана стефана. Зашто је крши? Зато што је њоме погођен?
Зато што се у њој виђа безнађењ? А што га погађа безнадна истина - зато што је одлука о истрази
потурица већ донета. Одједном најтуробнија истина егзистенције стиже у тренутку кад је већ
поломљено. Овде видимо да се човек одређује као мајмун. Терситова душа - мајмунов облик.
Хероји - ахилеј,ајант одисеј и терсит као мајму. Терситк оји говори да се рат баш и не исплати.
Игуман стефан који је говорио о јунаштву и есхатолошком и јуначкој слави сад одједном то нису
хероји већ неки терсит. Са друге стране човек је мајмун. Он је сведен на своју земаљску
егзистенцију и лишен свога двоструког духовног почетка. Он је превасходно утемељен унутар своје
егзистенције. игуман стефан има једну димензију која на неки начин делује као нека демонска
црта која иде много изнад људских судбина и живота премда иде непрестано кроз њих. Неизводив
на позорници - размере су гигантске - широки простор где се огромне масе појављују. Он потрчи
коња и дође међу њих. Они се сви око њега у коло скупе. Слобода је јутрос, почетак из гробова,
почетак, ново према старом. А ја мичем све на моју душу - најдраматичније место у горском
вијенцу. Олтар прави на камен крвави - срце људске историје, али у овом стиху а ја мичем све на
моју душу - страшна хладноћа. Он каже ја не видим али чујем, знам шта се догодило, хајте браћо
те се причешћујте - без приправе и без исповести - крши се хришћанска правилност - а ја мичем
све на моју душу. Шта он све миче? То што немају приправу и причест, али и то што су побили
потурице. Од тога се ово претходно не може одвојити. Не може се рећи он који их чује и причешћу
је их овако не зна да су они побили потурице. Он преузима све и тиме се он и потврђује као неко
ко је практично донео одлуку. Он је тај који влада, он је последња истина, у њему су се смириле
ствари. Он је као код достојевског велики инквизитор - неко ко преузима небеске прерогативе. То
није бог мистика до кога се продире сазнањем и гледањем небеске битке, овде је на делу бог
историје који се унутар једнога човека, изузетног човека између два света, преузима на себе. Као
што то ради велики инквизитор. Игуман стефан то не каже, али каже ја преузимам прерогативе
метафизике на земљи и то управо пошто је рекао да на зимљи нико миран и нико спокојан, нико
срећан а нико довољан, све се човијек брука са човеком. У првом монологу је тон, велики патос, а
сада одједном потпуно миран, хладан тон у овом монологју који кореспондира са стихом - а ја
мичем све на моју душу. Човек преузима прерогативе метафизике - натчулно утемељење човека.
Утемељени сте унутар метафизичког искуства и то је најважнији моменат игумана стефана -
најсудбоноснији и демонскији моменат лика који управља самом позорницом. Питање је зашто он
то чини. На то питање се може различито одговорити. Он је потпуно заокупљен земаљским
разлозима и онда употребљава метафизичко образложење. Код игумана стефана видимо да на
неки начин живи непревладана супротност између другог као другог човека и другог као бога. Та
не превладана супротност остаје крајњи израз унутрашњег трења горског вијенца. Не може се бог
легитимисати убиством иако се у историји легитимише убиством. Сцена се померила из своје
унутрашње опне везане за унутрашњи метафизички свет померила се на позорницу света. то
метафизичко подне почиње да спада када се појави шћепан мали

Последње његошево дело - изашло је 1851 године у трсту као историчарско биће 18 века. Поново
има за предмет историју али не утемељујућу ситуацију у истрази потурица него последичну
ситуацију. Прва реченица његошевог предоговра је важна. Шћепан је био лажа и скитница али је ...
у тој реченици он открива суштину своје замисли а то је парадокс. За разлику од гв где истрага
потурица на неки начин утврђује парадоксални однос нужности и слободе, другог и Другог, овде
се утврђује парадоксални карактер лажнога цара. Прво шта је парадокс - криза смисла. Парадокс
као логичка фигура држу на окупу један плус и један минус, једно јесте и једно није. Био сам тамо
али нисам био тамо. У истрази потурица је јасно да се однос између другог човека и дургог као
бога на неки начин држи у парадоксланом. На неки начин видим бога у њему и видим бога у мени,
како ми бог може рећи да га убијем. Са друге стране ако у његовим очима има бога како он може
ићи да мене убије ако он види истог тог бога код мене. Спајају се историја и метафизика, страста
нешто што не може да срасте. Додир равни који су објективно несаобразиве и тада се појављује
бог истоије.

Свет лажног цара је херојски свет. Хероји пар екселанс. Све је исто и ми се налазимо у срцу горског
вијенца. Дефиниција херојства је из лажног цара - свак је рођен да по једном умре, част и брука
живе довијека. Антички моменат херојског. Ахилов одговор. У такав један свет његош смешта
лажног цара. Прво гледамо о чему је то дело и кои проблем оно наговештава - то је истина. Горски
вијенац је говори о другоме, луча је говорила о души, а ноћ скупља вијега говорила је о пољупцу
као сакралном и спиритуланом спајању. Како стоје ствари са истином у свету. Шта истина може да
уради за свет и ко је јемац истине? Шта је истина? Са чине истина има идентитет у метафизички
усторјеном свету? - са богом. Бог је једнак истини. И сада се види прив учинак киризе смисла који
је оличио парадокс истраге потурица. Ако у његовим очима видим бога као што га виидм усвом
разумевању себе, зашто га убијам? И обрнуто. Нешто са богом није до краја у реду. Криза смисла
се протегла на метафизички статус бога и онда у лажном цару иамо дело посвећено
проблематичности истине, а јемац истине у метафизици је увек бог. У лажном цару, преко истине
ми додирујемо питање о судбини бога који је већ у горском вијенцу био захваћен парадоксом као
кризом смисл.а питање истине нас одводи до питања бога и његове судбине пошто је у истрази
потурица био захваћен парадоксом кризе. Шта се догодило са богом? У ечму је реазлика између
херојске позорнице вијенца и лажног цара - у томе што је херојска позорница митска у гв, а у лц је
историјска. У томе што је митска има утемељујући карактер и искључује време. све ће се засновати
тренутком истраге потурица. Истрага је утемљеујући чин после ког времен није више исто оно
време које је претходило. Митска ситуација је ситуација истраге потурица. Митска је ситуација,
нека од карактеристичних ситуација код есхила и код софокла. Лажни цар је историјска ситуација,
нема више предодређујући карактер. Црногорци су дефинисани као хероји, нема ништа поново д
аих дефинише. Нестало је потурица као онго другог што би проблематизовало хероичност
њиховога постојања. Бачени смо у време. одједном истина о црногорцима као истина о херојима
почиње да се котрља од данас до сутра, од времена до врмена. Шћепан је био лажа и скитница
али је знамениту епоху у црној гори учинио именујући се руским царем. Био је лажов и скитница.
То треба пажљиво разумети. Ко је лажов? Прво треба размислити о религијској позорници. Нису
пука историјска дела већ су дела која имају веома диференциран религијски подтекст. Ние он узео
шћепана да опише један период живота црне горе. Природа духа њговог као метафизичког
песника је захтевала дубљи основ једне ситуације и то води до религијског подтекста. Ако у
његовим очима виидм бога кога видим и када посматрам себе, зашто га убијам. Постоји он и
постојим ја и између нас поојсти бог. Кључно питање вијенца је где је бог када се између емне и
њега образује однос пријатељ-непријатељ. Горски вијенац не даје дефинисан одговро. Побеђујем
у славу метафизике и у исто време каже гину у славу бога. У шћепану малом је религијски подтекст
другачији. у јевнађељу по луци на вест да је христ васкрсао и тројица ученика беже и срећу странца
- позову га и иду заједно и позову га у кућу. у тренутку када странац узима хлеб и преломи га они
виде да је то васкрсли христ. Безрезервно су веровали странцу, дали су му потпуно поверење,
увели га у кућу и тек тад су видели да је то бог. Та прича има свој јеврејски и хришћански основ. Тај
основ почива на једном ритуалу да када нас двојица смо ту бог је са нама. Чим смо ту иако нисмо
странца препознали бог је са нама у томе што једемо и молимо се и све, бог је са нама. Лажни цар
ту истину испитује са њене негативне или са њене корозивне стране. Како је испитује? Увели су
странца на херојску позорницу. Шћепан је странац, онај из јеванђеоских прича. питање о истини и
питање о странцу води ка једном једином жаришту и то је птиање о богу. Не више у метафизичко
подне као у гв него у метафизички сутон. На место странца нас његош унапред обавештава да је тај
странац лажов. Скитница и лажов насупрот истини. Био је и скитница као што је и христ био
скитница. Христ је био и истина, а скитница која није истина него лажов је дух лажи - антихрист.
Бива активирана тамо где се она додирује са параболом о странцу. Шта то значи у књижевном
смислу. То значи да се појавио антијунак на херојској позорници. Одједном се појављује
лилипутанац, антијунак у срцу херојске позорнице. Религијски подтекст је о томе. Ово је сада
књижевна структура. Налазе се у некој врсти веза, али су ипак различите. То показује да дело више
нема херојски карактер већ чудно кризирање смисла у ком антијунак покреће херојску позорницу.
Био је лажа и скитница - антијунак, комедија, лакрдија - али је знамениту епоху у црној гори и
околини учинио именујући се руским царем. Епоха је знаменита, позорница је велика. Антијунак
на јуначкој позорници није ни комедија ни трагедија. Настаје жанровско померање у његошевом
делу. Именује се - шта је њега учинило покретачем знаменитости - име. Какво је дејство имена,
одакле име. То остаје нејасно. Како име делује само од себе, а делује и прави га знаменитим.
Књижвеног гледано, постоји жанровски неусаглашен текст између јуначког и нејуначког
позорнитштва - комичног и херојског, антијуака и јунака. У горкосм вијенцу је постојало комично
,ал исамо као могућност и диверзија саме идеје о истрази потурица. Овде је та унутрашња
нестабилност жанрова и значења последица концептуалне одлуке да се лажни цар изведе на
херојску позорницу. Питање истине и питање бога се тематизују унутар приче о лажном цару и
његовом имену - померање и нестабилност значења.

Сам његошев текст има обележје драмскога текста. Једини пут код њега у смислу схематске
поделе на чинове и појаве. Дејства и јављања. Горски вијенац нема тако строгу поделу. Она је овде
потпуно схематска. Он има пет чинова. Композиционо је необично склопљен јер у два од тих пет
чинова, у другом и петом шћепан није на сцени. Онај по коме се дело зове одсутан је из два чина
самога дела. То су чинови у којима су турци на сцени. То значи да су и у другом - петом чину
шћепан појављује кроз свој исторјиски одјек, а не своје живот присуство. Чинови су распоређени
тако да у првом чину видимо успон на месту господара црне горе. Тај успон има одјеке на околне
земље и изазива турски покрет који црногорске снаге ставља на велико искушење. То искушење је
у другом чину приказано тако што делегација преговарача иде да би турке одвратила од идеје да
заробе црну гору и цара и експлозијом турксог складишта муниције се то завршава. У трећем чину
је настојање да се шћепан погуби као неко ко је бежао са бојишта. Неконфиклтна остварена власт у
црној гори у трећем чину. У четвртом чину долази онај који хаспи шћеапана и у другом делу,
премда у затвору шћепан бива акцијом његових привршеника бива ослободђен и четврти чин се
завршава тријумфом ослобођеног шћеапана. Турци у петом чину поново иду да га заробе -
империја на умору расправљају о многочему да би стигла вест да је потплаћени убица убио њега и
тако је велика сила свој поход окончала и пре него што је дошла. Драматуршка вредност - у првом
чину ми се суочавамо са парадоксом црногорског владања. Други чин је проблем имена шћепана
малог, шта је то име, шта значи именовати нешто, откуд име... трећи чин је проблем херојства. Из
метафизички структуиране хеорјике прелазимо у истиројски обликовану херојику која показује да
метафизичко сунце нестаје и да се довдиемензионална позорница на наше очи претвара у
једнодимензионалну. Прелази се из трагичког у модерни модус књижевности. У четвртом чину
смо у срцу модерног модуса - три жанровске форме - историјска драма у првом делу. Модерни
реализам и цинизам у тој драми коју у једном тренутку пресеца извесна свест о апсурду као
спољашња свест о збивању која се изговара на самој сцени. У извесном смислу се појављује
апсурдност историјске сцене која у другом делу поприма обележја политичке драме. истпоријску
драму разликује од политичке што историјска драма говори о истоирјски збивањима ... политичка
драма је драма интриге. Интрига у пери сегединцу - политичка интрига где се чињенице власти
појављују предодређујуће. увек су историјско и политичко повезани. Мало се вага између та два -
ови догађаји су више предодређујући за ову сцену. А ово су догађаји политичкога реда. У четвртом
чину лажни цар завршава са апсолутном сценом апсурда и смењују се три драмска модуса -
историјски политички и апсурдни модус. Од трећег чина је позорница постала
једнодимензионална. Нема више метафизике. То у религијско - метафизичком смислу значи да је
бог умро - нема бога. Свет је населило његово одсуство и неко чудно време где се не зна да га
нема али се сви понашају као да га нема. Време преласка из чистог метафизичког у чисти модерни
свет, то између је време непотпуног нихилизма. Није још откривено да бога нема. Људи се
понашају као да га има али га нема. Ко је онда лажни цар? Он је глансик истине о томе да је бог
нестао из историје. Судбина бога историје је да он нестане. То је немогуће у горском вијенцу.
Сцена се променила. Његош је увео српску књижевност у модерно искуство. Он и стеријини
родољупци. То су први знаци модерног искуства. Не први знаци модерности. Не у индивидуалном
доживљају човековог већ у епохалној модерности где се цела позорница преокрене. То се у
светској књижевности одигравало истих ових гоидна у много развијенијим формама. Последњи
драматичар тог типа је Хебел био. Одједном се променило све. Он је лажов који је објавио да бога
у историји више нема. Странац није био бог већ је открио да бога више нема. Порука дубоко
супротна јеванђеоској поруци. Шта је она? - поверење у странца - дај му свој живот, веруј другоме,
другом поверимо истину и своју егзистенцију. По модерној у овом облику каже се не веруј
странцу. Не зато штој је странац већ зато што је бог историје напустио позорницу и улазимо у
подручје политике, интереса, лажова и једне димензије. Уколико истина није регулативна на свету
како веровати странцу кад не може ником да се верује. Ми полажемо живот у руке странцу када
смо странац и ми очи у очи. Када ми знамо да истина више није регулативна не можемо више
веровати странцу. Позорница се променила. Турци уморни у 5 чину гледају са благим очајањем -
он има везе са андрићем. Осећај декаденције оријента и умора једне империје. Травничка
хроника - сцене које личе - не да се он угледао већ му је то било блиско. У једном од својих 9
текстова о његошу он пише баш о томе. У том петом чину они треба да ратују сад опет са овим
црногорцима и да се бију по брдима и да гину за шта? за једно име, он чак није ни цар, нека
фантазија која ствара огромне политичке проблеме. Нема метафизичке објаве и питање је шта је
израз и онтолошки темељ тог новог света. знали смо штај е онтолошки темељ метафизичке
позорнице - бог. Али сада бога више нема. У трећем чину је он склоњен и шта је онда остало?
Суочавамо се са елементима модерног искуства и са чамотињом. Његош има реч за то - трпија. Та
реч се јавља, трпија. Где је био бог остала је трпија. Кјеркегор ће рећи очај, сартр ће рећи мучнина,
а неки други ће рећи празнина. Турци делују везани за то. тамо где није више бог у свету неће
шћепан бити његов гласник. Они ће у петом чину послати грка да реши то уместо да покрећу
војску. То значи да је шћепан изгубио цену. Лажов има цену где постоји метафизичко и хеорјско
залеђе, где је позорница дводимензионална и где он може да активира силе које га много
надилазе. Он нема цену у модерном где метафизика не знаи ниша и лажов је само онај који је
препрека која се може и мора уклонити. Не само ккао нестаје бога из историје и како свет
метафизике постоје свет нихилизма већ прича како велике димензије лажова постају небитне
димензије. Прича о томе ккао џиновске димензије антихриста - гласника који доноси неистину, у
модерном свету постају минијатурне димензије. Све се смањује па и он. Прича о демонизму
малености. Увек се говорило о страшним моћима ђавола, огромне његове силе. Модерна каже да
није он велики већ ситан, мали али је и даље демоничан. И демонизам се мења. Гигантска
сатанина фигура која расплеће космос завршава у једнако злоћудној, али маленој фигури шћепана
малог. Он је гласник демонизма малености. Он је гласник у метафизичком смислу нихилизма, он је
у књижевном смислу гласник не више трагичког јунака већ једне специфичне позорнице коју је
тешко дефинисати једном речју где се смењује комично, трагичко, иронијско и гротескно и
апсурдно. Он је гласник који ће омогућити модернога циника. Ико је он?

Да се настави ко је он? Однос између њега који је лакрдијаш, његовог противника који је луда,
његовог не немоћног али јединог осталог опонента - архиђакона петра који је светац и његових
приврженика и следбеника који су будале. За свакога употребљена реч будала. Драма о томе како
лакрдијаш, луда, будале и светац плешу на позорници која нема другу димензију.

Да му се јавимо после часа