Врсте вредности

Прва врста поделе (према предмету) код природно лепог и код људски лепог је
природна. Врсте вредности разликујемо строго аналогно према врстама предмета, што овде
значи, аналогно према врстама сижеа. Друга врста поделе је подела према уметностима и
њиховим гранама. Ту се једностраност састоји у искључивању природно лепог и људски
лепог. Трећа врста поделе ствара много већу тешкоћу. Па ипак, то је она подела која
највише задовољава проблем естетских вредности у њиховој разноликости. Она одустаје
од сваког спољашњег ослонца у предмету и држи се искључиво вредносне реакције
адекватно посматрајуће свести. Њен принцип гласи: добити од живо реагујућег вредносног
осећања његова посебна квалитативна бојења и њих сматрати непосредним сведочанством
исто тако диференцираних нијанси вредности.1 Принципијелно не може бити спора о
оправданости овог поступка. Јер ми, осим вредносног осећања, немамо друге изворе знања
о естетској вредности и невредности. При томе се заборавља још нешто: постоји и подела
према главним историјско-емпиријским правцима, који су владали у уметностима. Те
главне правце обично називамо стиловима, али тиме мислимо само на оне стилове који
имају довољно широк формални тип. Појам стила је, с једне стране, сувише узак, а са друге
сувише широк да би нас поучио како треба схватити право естетско диференцирање
вредности. У чему онда придолази још и то да сам појам стила мора бити одређен, што до
сада никада није сасвим успело без претходне анализе вредности.

Кантово схватање лепог

У ''Критици моћи суђења'' Кант је схватио један од родова лепог, узвишено, као тако
фундаменталан да га је, изједначивши га по рангу с лепим уопште, третирао у посебној
аналитици, поред лепог.2 Канту је учињен приговор: зашто онда не би и љупко и дражесно,
допадљиво и дирљиво, идилично и комично, хумористично и трагично заузели слично
посебан положај? У ствари би морали за сваки од тих родова извести по једну аналитику.

1 Столович Леонид: Суштина естетске вредности, Београд : Графос, 1983

2 Кант, Имануел: О лепом и узвишеном, Београд: Графос, 1985
А затим, могу се додати и понеки други родови лепога који имају исту претензију,
гротескно, фантастично.
Тако би се удаљили од непосредности естетског осећања вредности. Неки од ових
родова су позајмљени од посебних уметничких форми, нарочито песништва – трагично и
комично. Осим узвишеног остају, дакле, само љупко, дражесно и допадљиво као родови
који су узети из чистог вредносног осећања. Несрећа је што су баш ова три преостала рода
вредности изванредно бледа и нејасна. Чак није могућно ни да се јасно разграниче један
према другом, јер се преливају.

Али, узети заједно, они свакако чине јасну супротност према узвишеном.
Поређењем са новим родовима, супротност се цепа у више паралелно повезаних подврста,
она се разгранава. Те подврсте губе у значају и самосталности, док узвишено, као
заједничка супротност у односу на њих, знатно добија у значају. Можда се једино трагично
приближава узвишеном.3 Проблематично је, још увек, да ли се лепо поклапа са збиром свих
родова вредности. Његов обим као опште естетске основне вредности могао би се ширити
далеко преко тога. Постоји много врста лепога у најстрожем смислу речи што се не своди
на оне вредносне родове лепога које ми можемо навести. Уместо о родовима вредности
говоримо онда о квалитетима, за које верујемо да су повезани с посебном уметничком
формом, или од те форме једноставно узимамо име за то и имамо у виду уметничко
постигнуће дела у оквиру форме. Тако говоримо о вредности сликарског или драмског.....
Те ознаке могу бити оправдане. Али тим ознакама указано је само на то шта говори
вредносно осећање, али није речено у чему се оно састоји.

Лепота, схваћена као естетска вредност уопште, не своди се на све родове и постоји
безбројна разноликост лепога.4 Овде није можда реч о проширеном појму лепог, већ о
појму естетски лепог. Лепота јест и остаје везана за чулно појављивање. Лепо је не оно што
се ту појављује, већ искључиво само појављивање.Суштина естетских вредности може се,
у извесном погледу, лакше одредити од суштине етичких вредности. Код њих, пре свега,
отпада притисак метафизичког проблема. Естетски предмет не поставља никакве захтеве,

3 Столович Леонид: Суштина естетске вредности, Београд : Графос, 1983

4 Кант, Имануел: О лепом и узвишеном, Београд: Графос, 1985
не заповеда, па, дакле, не изазива никаква спорна питања ни са својом претензијом на
аутономију.