Uloge proteina

Osim što izgrađuju ćeliju i njene delove, proteini obavljaju i sve osnovne funkcije u organizmu.
Pobrojaćemo samo one najpoznatije:

 gradivni (strukturni) proteini daju ćeliji veličinu, oblik i učestvnuju u ćelijskim pokretima i
međusobnom povezivanju ćelija; najpoznatiji su keratin (u koži), elastin (u ligamentima)
i kolagen (u tetivama)
 regulatorni proteini, hormoni (grč. hormon = pokrenuti) imaju ulogu regulatora metabolizma;
skoro da nema procesa u organizmu čoveka koji nije neposredno ili posredno pod uticajem
jednog ili više hormona; izlučuju ih endokrine žlezde u krv, kojom dospevaju do organa na
koji deluju; hormoni po hemijskom sastavu mogu biti proteini, derivati aminokiselina ili steroidi
 antitela su zaštitni (odbrambeni) proteini; ona stupaju u reakciju sa velikim molekulima koji
su strani organizmu (antigeni) i sprečavaju njihovo delovanje; antigen može da bude neka
bakterija, virus ili otrov;
 enzimi su biološki katalizatori; svi enzimi su proteini

 transportni proteini su sposobni da vežu određene molekule i da ih prenose kroz ćelijske

membrane ili krv; tako hemoglobin prenosi kiseonik od pluća do svih tkiva, a u suprotnom
pravcu prenosi ugljen-dioksid; albumin iz krvne plazme prenosi masne kiseline;
 kontraktilni proteini su osnovni elementi u mišićnim ćelijama kojima se postiže kontrakcija
(skraćivanje), kao što su aktin i miozin
 rezervni proteini se nagomilavanju u semenima i jajima i imaju ulogu skladišta aminokiselina
koje se koriste za rast i razvoj embriona.

Aminokiseline
Idi na navigacijuIdi na pretragu

Model amino kiseline

Opšta formula amino kiseline

Aminokiseline su osnovni sastojci belančevina (proteina). Sastoje se iz tri grupe:

 amino grupe (-NH2),

 karboksilne (-COOH) i
 bočne grupe (radikal ili R-ostatak).
Zbog prisustva amino i karboksilne grupe mogu se ponašati kao amfoterne supstance,
odnosno, kao:

 kiseline (donosioci protona, negativno naelektrisane) kada su u baznoj sredini;

 baze (primaoci protona, pozitivno naelektrisane) kada su u kiseloj sredini.
Bočne grupe su različite u zavisnosti od vrste aminokiseline:

 alifatična grupa ili lanac (pr. glicin, alalnin)

 aromatični prsten (pr. fenilalanin, triptofan)
 bočni lanac baznog karaktera (pr. lizin, histidin)
 bočni lanac kiselog karaktera (pr. asparaginska kiselina, glutaminska kiselina).
Prema prirodi R-grupe aminokiseline se dele na:

 alifatične
 aromatične
 bazne
 kisele.

Peptidna veza
Amino i karboksilna grupa su iste za sve aminokiseline, dok se bočne grupe razlikuju kod
različitih aminokiselina (specifične su za svaku aminokiselinu). Peptidna veza se obrazuje
između dve aminokiseline tako što se amino grupa jedne aminokiseline i karboksilna
grupa druge aminokiseline povežu uz izdvajanje molekula vode.
Aminokiseline povezane peptidnim vezama grade:

 dipeptide, sastoje se od dve amino kiseline

 tripeptide, od tri aminokieline
 dugačke polipeptidne lance (poly=veći broj), koji predstavljaju polimere, dok su
aminokiseline monomeri.
Broj, vrsta i redosled aminokiselina u polipeptidnom lancu predstavlja primarnu strukturu
proteina. Ova struktura je određena genima. Svi proteini se grade kombinacijama 20
različitih aminokiselina (20 aminokiselina može se kombinovati na neograničen broj
načina).

Esencijalne aminokiseline
Biljke su jedini organizmi sposobni da stvaraju sve neophodne aminokiseline. Životinje i
čovek mogu da sintetišu samo neke aminokiseline, dok ostale moraju da unose hranom.
Te aminokiseline koje se moraju uneti hranom da bi organizam normalno funkcionisao
nazivaju se esencijalne (bitne).

Za čoveka esencijalne aminokiseline su:

 Valin - Val
 Leucin - Leu
 Izoleucin - Ile
 Metionin - Met
 Fenilalanin - Phe
 Treonin - Thr
 Tirozin - Tyr
 Triptofan - Trp
 Lizin - Lys
 Arginin - Arg
 Histidin - His
Neesencijalne su:

 Glicin - Gly
 Alanin - Ala
 Prolin - pro
 Asparaginska kiselina - Asp
 Glutaminska kiselina - Glu
 Serin - Ser
 Cistein - Cys
 Asparagin - Asp
 Glutamin - Glu

Faze disanja
Proces ćelijskog disanja može se podeliti na sledeće faze:

 pripremna faza
 oksidativna razgradnja šećera ili masti (lipida)
 transport elektrona
 sinteza ATP-a.

Pripremna faza
Ogleda se u:

 razgradnji složenih organskih jedinjenja na prostije; npr. polisaharidi se razgrađuju

na monosaharide (npr. kod životinja glikogen, a kod biljaka skrob se razgrađuju na
molekule glikoze), a lipidi na glicerin i masne kiseline.
 fosforilaciji jedinjenja koja se tako obogate energijom (povisi im se energetski nivo)
čime se omogućava početak glikolize.
Glukoza se u ovoj fazi prvo prevodi u fruktozu koja se zatim fosforiluje, tako što primi
fosfatnu grupu (P) bogatu energijom i oslobođenu razlaganjem ATP-a:
ATP => ADP + P

Oksidativna razgradnja šećera

Razgradnja ugljenih hidrata (šećera) odvija se u dve faze:

 glikolizu
 Krebsov ciklus.
Glikoliza

Glikoliza

Dešava se u citoplazmi ćelije u odsustvu kiseonika pa se naziva i anaerobnom fazom

disanja. Sastoji se u razlaganju fruktoze (ima 6 C atoma) do 2 molekula pirogrožđane
kiseline (3C atoma). Pri tome se oslobađa energija u obliku ATP i redukovanog
koenzima NADH++H+.
Pirogrožđana kiselina se dalje može razlagati u:

 anaerobnim uslovima (kod mikroorganizama bakterija, kvasaca koji žive u uslovima

bez kiseonika)
 aerobnim uslovima (ćelije organizama koji koriste kiseonik)
Kod anaerobnih organizama, kakvi su npr. bakterije iz roda Lactobacillus ili
kvasci Saccharomyces, pirogrožđana kiselina se dalje može se razlagati na dva načina:

 mlečno-kiselinskim vrenjem u kome se pod uticajem posebnih bakterija kao krajnji

proizvod dobija mlečna kiselina;
 alkoholnim vrenjem koje se vrši u prisustvu kvasaca i kao krajnji proizvod daje etil
alkohol.
Dalje razlaganje pirogrožđane kiseline kod aerobnih organizama ide kroz cikličan proces
nazvan Krebsov ciklus.

Za više podataka pogledati Glikoliza

Krebsov ciklus

Krebsov ciklus

Nazvan je po Hans Adolfu Krebsu koji ga je otkrio 1937. da bi tek 1953. god. za to
otkriće dobio Nobelovu nagradu.
Pirogrožđana kiselina iz citosola ulazi u mitohondrije gde reaguje sa koenzimom
A (CoA) pri čemu nastaje acetil- koenzim A (acetil-CoA). Acetil-CoA reaguje sa oksalo-
sirćetnom kiselinom i nastaje limunska kiselina kao prvi proizvod Krebsovog ciklusa.
Zbog toga se ovaj ciklus naziva još i ciklus limunske kiseline, a s obzirom da ta kiselina
sadrži tri karboksilne grupe (COOH) i ciklus trikarboksilne kiseline.
Ostale reakcije dovode, preko niza međuproizvoda, do:

 obrnavljanja (regeneracije) oksalo-sirćetne kiseline,ona je, zahvaljujući tome, stalno

prisutna u ćeliji;
 oslobađanja 2 molekula ugljen-dioksida
 sinteze jedinjenja bogatih energijom,redukovanih koenzima:
 NADH++H+
 FADH++H+
Redukovani koenzimi se uključuju u narednu fazu disanja,odnosno, u transport elektrona.

ß-oksidacija masnih kiselina

Lipidi se prvo, dejstvom enzima lipaze, razlažu na glicerin i masne kiseline koje se, zatim,
razlažu ß-oksidacijom. Ovaj proces je od posebnog značaja za životinje pošto su kod njih
masti glavni/najbogatiji izvor energije. Kod biljaka, kod kojih postoje rezerve ulja,
njihova oksidacija vrši se u glioksizomima i peroksizomima. U njima u procesu
nazvanom glioksilatni ciklus od ulja sintetišu ugljeni hidrati.

Za više podataka pogledati glioksilatni ciklus

ß-oksidacija masnih kiselina se odvija tako što se na ß ugljenikovom atomu masne
kiseline odvajaju delovi od po dva C atoma vezani za koenzim A kao acetil-koenzim A.
(Beta C atom je drugi po redu od kraja na kome se nalazi karboksilna grupa.) Ostatak
masne kiseline, acil-CoA , koji je kraći za dva ugljenikova atoma, već je vezan za CoA,
može se ponovo ubaciti u rekaciju. Proces se ponavlja sve dok se masna kiselina potpuno
ne razgradi.
Acetil-CoA koji se odvoji od masne kiseline uključuje se u Krebsov ciklus i dalje razlaže
po već opisanoj šemi.

Transport elektrona

Transport elektrona i oksidativna fosforilacija

Unutrašnja membrana mitohondrija, obrazuje pregrade čime se njena površina

mnogostruko uvećava upravo zbog veoma značajnog procesa koji se na njoj odvija. U
njoj se nalazi niz jedinjenja nazvanih prenosioci elektrona koja sva zajedno
grade transportni lanac elektrona. Izvor elektrona, primarni davaoci, su redukovani
koenzimi NADH++H+ i FADH++H+. Kada predaju elektrone prenosiocu, koenzimi postaju
oksidovani, a prenosilac se redukuje. Zatim taj prenosilac predaje elektron sledećem
prenosiocu u lancu sve dok se ne preda krajnjem primaocu elektrona. Krajnji primalac
elektrona je kiseonik koji se pri tome redukuje.

Sinteza ATP-a
Uporedo sa prenosom elektrona duž elektron-transportnog lanca prenose se i protoni u
matriks mitohondrija (pumpanje protona). Koncentracija protona u matriksu se povećava
što dovodi do uspostavljanja sile (elektrohemijskog gradijenta) pomoću koje se od ADP i
neorganske fosfatne grupe (P) obrazuje ATP. Ovaj proces reguliše enzim ATP-
sintetaza(atepeaza) iz unutrašnje membrane mitohondrija. Proces sinteze ATP u
disanju je oksidativna fosforilacija.
Razlaganjem jednog molekula glikoze obrazuje se ukupno 36 molekula ATP-a. što je oko
65% od ukupne količine energije kojom raspolaže molekul glikoze. Ostalo se oslobađa u
vidu toplote. U stvari, razlaganjem jednog molekula glukoze stvara se 38 mol. ATP, ali se
tokom glikolize potroše 2 molekula pa je ukupan rezultat 36 molekula ATP-a.