NACRT PREDSTAVLJANJA NA SIMPOZIJUMU DIJASPORE

- Dr Dimitrije Vasiljević

Moje ime je Dimitrije Vasiljević, rođen sam u Beogradu 1985. godine i po struci sam džez
muzičar i kompozitor. U Beogradu sam završio osnovnu i srednju školu (i muzičku i regularnu), a
zatim i Fakultet muzičke umetnosti. U svojoj 22. godini života preselio sam se u Sjedinjene
Američke Države, da bih se usavršavao kao muzičar, a kasnije i razvijao karijeru koncertnog džez
pijaniste i kompozitora. U Bostonu sam 2010. godine diplomirao na Berklee College of Music u
Bostonu, nakon toga završio master studije iz džez klavira na NYU Steinhardt u Njujorku (2013),
a potom i doktorirao na University of Illinois at Urbana-Champaign (2017) takođe iz oblasti džez
klavira. Zanimljivost je to što sam prvi doktor džez klavira iz Srbije. Trenutno živim u Nju Orleansu
gde sam docent (Assistant Professor of Music) na Xavier University of Louisiana gde predajem
džez predmete. Aktivno se bavim nastupanjem i komponovanjem, predvodim svoj džez kvintet
sa kojim nastupam po svetu i snimam za američku diskografsku kuću Ropeadope Records. Neki
od najznačajnijih koncerata u dosadašnjoj karijeri su mi oni solistički u Karnegi Holu u Njujorku, u
Kenedi Centru u Vašingtonu, u sedištu Ujedinjenih Nacija u Njujorku, u Montro palati u
Švajcarskoj, u Kranert Holu u Urbani… Iza sebe imam tri autorska albuma (The Path of Silvan;
Metaphor; Accidental Nomad) na kojima koristim zvuke modernog američkog džeza prožetog
uticajima evropske klasične muzike i tradicionalnog balkanskog nasleđa. Svirao sam sa mnogim
velikanima džeza poput Kris Potera (Chris Potter), Džo Lovana (Joe Lovano), Viktora Garsije (Victor
Garcia) i Bred Šepika (Brad Shepik) i dobitnik sam brojnih nagrada iz domena džeza od kojih su
neke: treća nagrada žirija i nagrada publike na Montreux Solo Jazz Piano takmičenju u Montrou
(Švajcarska), Jazz Performance Award od strane Berklee College of Music, Piano Department
Achievement Award od strane Berklee College of Music, Creative and Performing Arts Fellowship
od strane University of Illinois. Finalista sam Luminarts džez takmičenja u Čikagu kao i Kate Neal
Kinley Memorial Fellowship takmičenja. Pored džez komponovanja, izvođaštva i profesure, bavim
se i komponovanjem primenjene i filmske muzike. Neki od značajnijih filmova za koje sam pisao
muziku su Mora da ovo nije sve, reditelja Uroša Maksimovića (2015) i Tierra Utopia, rediteljke
Jelene Stolice (2018).

Pre nego što sam se preselio u Ameriku, imao sam veliku želju da pre svega dobro naučim
veštinu koja me je interesovala, a to je džez muzika, a onda i da tu naučenu veštinu iskoristim za
pospoljavanje svog unutrašnjeg poriva za komponovanjem i sviranjem, te da pokušam da taj svoj
umetnički produkt plasiram među publiku širom celog sveta. Međutim, u godinama dok sam
stasavao i kao osoba i kao muzičar, klima u Srbiji nije bila povoljna za adekvatno razvijanje jednog
mladog džez muzičara, te sam veoma rano počeo da razmišljam o odlasku u inostranstvo. Srpske
muzičke škole su u to vreme nudile samo i isključivo klasično muzičko obrazovanje i ukoliko ste
bili zainteresovani za bilo kakav vid bavljenja modernim muzičkim žanrovima, bili biste
sprečavani, čak u određenim situacijama i kažnjavani i omalovažavani od strane profesora koji su
forsirali samo učenje klasične muzike i isključivali iz nastavnog plana i programa bilo kakav drugi
vid bavljenja muzikom. Iste takve prilike bile su prisutne i na Fakultetu muzičke umetnosti. Kao
tinejdžer koji je poštovao klasiku, ali koji je svoja muzička interesovanja gradio pre svega na
modernijim stilovima, nisam imao mnogo izbora, već da učim džez sa (tada veoma teško

1
dostupnih) snimaka, fotokopija starih skripti koje su išle iz ruke u ruku i nekih razmena
neproverenih informacija sa kolegama muzičarima. Postojao je i jedan jedini džez odsek u
Muzičkoj školi Stanković koji sam pohađao neko vreme, ali koji sam brzo napustio jer je atmosfera
za učenje i napredovanje bila uglavnom nepovoljna jer je reflektovala lošu atmosferu sa
beogradske džez scene u kojoj je vladala sujeta među muzičarima, obeshrabrivanje mladih
talentovanih polaznika i negativan pristup novim stremljenjima u modernizaciji džez izraza.
Naravno da nisu svi džezeri bili takvi, ali je dobar deo njih koji su zastupali ovakve stavove bio
dovoljan da brojne talentovane klince koji su sa ljubavlju prišli džez muzici pre vremena otera od
instrumenata i obeshrabri da se dalje bave ovom muzikom. Slična situacija je bila i u ostalim
muzičkim školama, poput one koju sam ja završio (Josip Slavenski), gde su mnogobrojni mladi
muzičari pre vremena prekinuli svoj muzički put, obeshrabreni siljenjem od strane profesora i
nastavnog programa da se bave samo klasičnim izvođaštvom, dok su njih možda za to vreme više
interesovali različiti drugi pravci ili vidovi bavljenja muzikom koji su u to vreme već bili uveliko
zastupljeni u muzičkim školama širom sveta. Ova okoštalost muzičkog školstva u Srbiji naterala
me je da emigriram iz svoje zemlje i da stručnost, stilsku raznolikost, slobodu izraza i
profesionalizam potražim u inostranstvu. Ameriku sam odabrao najviše zbog prilike da se upišem
na prestižni Berklee College of Music u Bostonu, školu u kojoj sam konačno mogao da izučavam
modernu muziku i džez na visoko profesionalnom nivou, a za koju sam dobio stipendiju.

U ovih 11 godina koliko živim u Americi, selio sam se nekoliko puta, živeo u 4 različite
američke savezne države i proputovao više od 40 drugih država uglavnom prateći svoj muzički
put. Studirajući muziku i nastupajući kao solo pijanista i kao lider svog benda, ali i kao sajdmen
mnogim drugim džez bendovima i projektima širom Amerike, doživeo sam i neke od najlepših, ali
i neke od najtežih trenutaka u životu. Ti teški trenuci bili su uglavnom vezani za nemanje
potrebnih finansijskih stredstava za nastavak školovanja u Americi. Nebrojeno puta sam podnosio
zahteve i molbe u raznim fondacijama, ministarstvima i konkursima za pomoć mladim talentima
Srbije, međutim baš nikada nisam uspeo da dobijem nijedan jedini dinar od svoje države. Čak i
kada sam se kao prvi srpski muzičar ikad plasirao u polufinale, a zatim i finale čuvenog Monteux
Solo Jazz Piano takmičenja u Švajcarskoj i tražio da mi Fond za mlade talente pokrije putne
troškove iz Beograda do Montroa, naišao sam na crveno svetlo. Tada je odgovor bio da mnogo
zahtevam jer sam hteo da putujem avionom, pa su mi predložili da iz tog razloga na takmičenje
idem autobusom. Slično se dogodilo i kada mi je zafalilo sredstava da završim master program na
NYU Steingardt u Njujorku i kada sam morao da zamrznem semestar i iz tog razloga se privremeno
vratim u Srbiju. Aplicirao sam na konkurs za pomoć za završavanje studija u inostranstvu koji je
raspisalo Ministarstvo za prosvetu. Jedan od uslova je bio i taj da škola u kojoj ste bude u prvih
100 na Šangajskoj listi univerziteta. NYU je bio 29. na toj listi, a mene su odbili za pomoć uz
objašnjenje da NYU nije u prvih sto??? Kada sam se žalio na njihovu odluku, ispostavilo se da
komisija nije znala da je NYU isto što i New York University i premda izvinivši se na grešci, nisu
pristali da mi pomognu. Tako sam celo svoje američko školovanje, život, snalaženje i sve troškove
morao da snosim sam sa svojim roditeljima koji su prodali stan i još mnogo toga da bi uz svoje
skromne finansijske mogućnosti mogli da podrže san u koji sam verovao da mogu da ostvarim.

Danas, kada pogledam na ovu situaciju, zahvalan sam Bogu i svojim roditeljima, ali i svom
trudu i želji da uspem u poslu kojim se bavim. Drago mi je kad vidim da se situacija u Srbiji, bar

2
što se tiče klime za džez, neznatno popravlja i da se pojavljuju mnogi mladi džez talenti koji danas
na novootvorenom dzez odseku pri Fakultetu muzičke umetnosti, kao i na nekim drugim
novootvorenim odsecima i školama moderne muzike u Srbiji, ipak imaju više mogućnosti i
slobode izbora da uče muziku koju žele, nego što sam to ja imao. No, sada iz perspektive
profesionalnog izvođača i profesora džeza, vidim nove poteškoće koje se pojavljuju u Srbiji u
domenu kojim se bavim. Talentovani klinci, čim nauče svoje prve džez korake, odlaze na inostrane
džez škole, kao što sam nekad davno i ja otišao i nakon što postanu priznati u državama u kojima
su se školovali, ostaju tamo, baš kao i u mnogim drugim oblastima i zanimanjima. Mnogi od nas
koji nastupamo na scenama širom sveta, želeli bismo žarko da nastupimo i u svojoj zemlji, sa
muzičarima i projektima sa kojima inače sviramo po inostranstvu. No, to je za sada uglavnom
nemoguće jer nema finansijskih sredstava ni fondova koji bi to omogućili. Ako ste srpski džez
muzičar koji živi i radi van Srbije, ukoliko želite da nastupate u Srbiji sa svojim bendom
sastavljenim od inostranih muzičara, sve su šanse da nećete uspeti, jer niko nema da plati putne
troškove i smeštaj, kao i organizaciju nastupa za vaš bend. Jedina je šansa da dođete i svirate sami
ili sa nekim muzičarima odavde, ali takva mogućnost razbija profesionalnost projekta koji
donosite u svoju zemlju jer čini da morate da žrtvujete paket koji prezentujete svuda po svetu i
pravite velike kompormise da biste se na kraju, polovično predstavili svojoj publici u svojoj zemlji.
Konkretan primer sam doživeo i na svojoj koži kada sam dve godine zaredom pokušavao da
dovedem svoj američki džez kvintet u Beograd i da nastupimo na koncertu u Kolarčevoj zadužbini.
Umetnička direkcija Kolarca nam je sa puno entuzijazma izašla u susret ustupivši nam i salu i
termin koji smo hteli i snimanje od strane RTS-a, preuzevši na sebe kompletan marketing i
promociju koncerta. Kako nikada nisam nastupio u Srbiji sa svojom muzikom, a već godinama
sviram po Americi na mnogim mestima, imao sam veliku želju da se predstavim svojoj publici i da
sa svojim narodom podelim radost muziciranja, te im predstavim džez sa elementima srpske
tradicionalne muzike koju sa mnom sviraju i članovi mog benda – dva Amerikanca, Brazilac i
Portorikanac. Iz direkcije Kolarca su ponudili da za naš projekat oni kao ustanova apliciraju za
finansijsku pomoć u Ministarstvu za dijasporu kao i u Američkoj ambasadi, ali su mi potom rekli
da im je rečeno da je to jalov posao jer taj projekat sigurno neće dobiti novac, pošto se, po
njihovim rečima uglavnom već zna ko dobija taj novac. Pokušao sam i na privatan način da
organizujem ovaj koncert, preko agencije Multikultivator koja je u prvo vreme bila
zainteresovana, ali koja se bez reči i na vrlo neprofesionalan način povukla iz projekta.

«Para ima ali nisu raspoređene kako treba», je floskula za koju verujem da je tačna i kada
se radi o sredstvima za finansiranje kulturno-umetničkih događaja u Srbiji. Mi Srbi iz dijaspore
želimo da dođemo u Srbiju, da sviramo, da doprinesemo kulturi i muzičkoj sceni zemlje u kojoj
smo rodjeni, da držimo masterklasove, radionice, da podučavamo mlade muzičare onome što
smo mi naučili na najprestižnijim inostranim školama i najcenjenijim muzičkim scenama širom
sveta. Mi želimo da delimo svoje znanje, svoje umeće, svoj talenat i svoju umetnost. Želimo da
upoznamo domaću publiku sa muzičkim i kulturnim nasleđem iz raznih delova sveta, ali i da im
pokažemo kako srpska tradicionalona muzika uživa jedno posebno mesto u svetskom džez
nasleđu. Želimo da pokažemo mladima kako je moguće izgurati svoj san do kraja, ostvariti ga,
kako je moguće istrajati uprkos svim poteškoćama i turbulencijama, svim nerazumevanjima i
osporavanjima. Ali kako to da uradimo kad država i odgovarajuće institucija koje se bave kulturom
i umetnošću nemajju razumevanja za nas koji smo tamo negde, koji smo otišli nekada davno sa

3
željom da se vratimo u svoju zemlju Srbiju, na tle koje najviše volimo? Ali kako da se vratimo,
kada ta zemlja odbija našu stručnost, našu ekspertizu, naše savete i našu želju da pokažemo,
pomognemo i podržimo umetnost i kulturu? Kako da podignemo nivo domaće scene ako se novac
daje samo za strance, a ne za NAŠE muzičare koji predvode te strance? Kako da se izborimo sa
sujetom onih koji su ostali, sa strahom onih koji misle da ćemo došavši nazad u Srbiju ugroziti
njihove pozicije koje su na ovaj ili onaj načim tu izgradili, kako da im objasnimo da smo mi svi
jedno i da treba da učimo jedni od drugih, a ne da se podozrivo gledamo i međusobno saplićemo?
Kako da udružimo snage i da umetnošću i muzikom, kreativnošću i međusobnim zalaganjem za
bolju scenu, stvorimo obrazovaniju publiku, kulturniji narod i trezveniju naciju koja je svesna
svojih kvaliteta i koja zaliva i neguje bisere koje je iznedrila?