bestselćr

ehandro Hodorovski
Mistični kabare
 ALEHANDRO HODOROVSKI

MISTIČNI
KABARE

Sa španskog prevela:
Ivana Adamović

Naslov originala:
Alejandro Jodorowsky
Cabaret mistico

Copyright © 2006 Alejandro Jodorowsky

Copyright © 2008 za srpsko izdanje Solaris
 SADRŽAJ

Predgovor...........................................................7
1. Ko seje projekcije žanje bolesti.................... 15
2. Telo, duša i d u h ........................................... 27
Lično Ja (Telo).............................................. 29
Više Ja (Duša).............................................. 32
Suštinsko J a ..................................................34
Unutrašnji B og............................................. 34
3. Zubi p s a ........ ...........................................40
4. Ponovo teletina!...........................................44
5. Model koji ne treba oponašati..................... 48
6. Čas vožnje................................................... 54
7. Ciklusi koji se ponavljaju.............................58
8. Pravedna cena.............................................. 61
9. Primorati nekoga da prim i...........................65
10. Nema zasluga.............................................69
11. Devijacije ličnosti................ ......................72
12. Ako ti udare šamar............................... 78
13. Anatomija para...........................................83
1. Telesni konflikti: borba za život. . . . . . . 87
2. Čulni konflikti: borba za seksualni
identitet....................................................... 89
3. Emocionalni konflikti: borba za
zadovoljenjem......................................... .90
4. Intelektualni konflikti: borba za moć . . . 93
14. Ukrcati s e ............................................. 100
15. Dobre vesti............................................103
16. Nivoi Svesti.......................................... 108
17. Č udo......................................................120
18. Kineske kuglice, č’i sfere...................... 131
19. Tradicija.......................................... t .. 134
20. Ples iažljivaca....................................... 143
21. Znati slušati...........................................151 Predgovor
22. Šale za decu.............................................161
23. Šale za odrasle........................................ 174
24. Biti ono što je s i............................ .. 180
25. Približnosti........................................... 190
JV ad a sam se osetio umornim od stvaranja dela koja su
26. Magija u mistima....................................201
bila samo odraz mojih ega, napustio sam umetnost na dve
1. Svet nije onakav kakav mislimo
godine. Zaboravivši sam sebe, pustio sam da mi na leđa
da jeste................................................ 203
padne sav bol ovoga sveta. Umotani u svoja trudoljubivo
2. Svi sistemi su proizvoljni.................... 205
izazvana dešavanja, ne bivajući nego izgledajući, građani
3. Sve je povezano...................................205 su, kao i ja, izgubili radost življenja. Umrtvljeni drogama,
4. Sve je moguće..................................... 206
kafom, duvanom, alkoholom, šećerom, prekomernom upo-
5. ’Sada’ je trenutak m oći....................... 208
trebom mesa, razočarani politikom, religijom, naukom, eko-
6. Sve je živo i može da nam odgovori. . . 209
nomijom, ’patriotskim’ ratovima, kulturom, familijom, tuž-
7. Uvek postoji drugi način da se nešto nim životinjama sa maskama zadovoljstva, koje su izgubile
uradi...................................................... 211 svrhu, šetali smo ulicama planete znajući da je malo-poma-
27. Pripitomiti slona......................................213 lo trujemo. Bolest našeg društva je bila duboka. Jedna stara
28. Nivoi života (Poglavlje za mutante). . . 232
kineska priča me je izvukia iz ponora:
1. Istrajnost..............................................234
2. Odustajanje......................................... 236 Velika planina je svojom senkom zaklanjala malo selo.
3. Transformacija....................................... 241 Zbog nedostatka sunčeve svetlosti, deca su rasla rahitič-
4. Transmutacija......................................247
na. Jednog dana, seljani ugledaše najstarijeg u selu, kako
5. Obožavanje..........................................252
je pošao izvan sela, sa keramičkom kašičicom u ruci.
6.sVratiti s e .............................................. 257
- Kuda ćeš? - upitaše ga. On odgovori:
29. Kadost starenja..................................... 263
- Idem u planinu.
- Zašto?
 - Da je pomerim.
- Sa čim?
- Sa ovom kašičicom.
- Ti si lud! Nikad nećeš uspeti!
- Nisam lud: znam da neću uspeti, ali neko mora da
počne.
Poruka koju nosi ova priča pokrenula me je na akciju.
Rekoh sebi: ’Ne mogu promeniti svet, ali mogu početi da
ga menjam’. I ne čekajući mnogo, postigao sam da mi jedan
prijatelj, karate šampion, pozajmi svoj dodžo (svetu salu za
treniranje) jedanput nedeljno. Počeo sam da držim besplat-
ne konferencije sredom. Zbog izvesne doze humora, defini-
sao sam ih kao lična služba za zdravlje javnosti. Rešio sam
da se bavim, tokom tih sat i po vremena, kolektivnom tera-
pijom, primenjujući rezultate mojih pozorišnih istraživanja.
Glumac (u ovom slučaju - ja) nije smeo da bude čovek koji
bi pokušavao da igra određenog lika, nego osoba (koju su
u takvog lika pretvorili njena porodica, društvo i kultura)
koja pokušava da se pronađe... Uklonio sam dekor, tekst
naučen napamet, promenu svetla, maske, muzičku pratnju,
čak sam ograničio i scenario. Nikada nisam imao binu više
od dva metra široku i metar dugačku. Malo-pomalo se na-
pravila publika, koja se, herojski, izuvala i sedela na podu
sat i po vremena. Pre nego što bih počeo da pričam, zamo-
lio bih da se uhvate za mali prst i formiraju lanac, zatim da
izdahnu četiri puta osećajući da se oslobađaju svih napeto-
sti u svom telu, nužde za ispunjenje želja, uzburkanih emo-
cija i neumornog hora misli. Na kraju bih zamolio da ispru-
že ruke sa dlanovima okrenutim meni i da me blagoslove i
daju mi moć da im prenesem nešto korisno, nešto što isce-
ljuje... Veran odluci, nikada ne prestajući, održavao sam
ova ćaskanja, u punoj dodžo sali, više od dvadeset godina.
8 9
Svaka konferencija je bila siže onoga što sam naučio
na mojim časovima tokom nedelje, uz tumačenje simbola
jedne karte tarota, i uz (prateći pravilo ’Sve što daješ, sebi
daješ, sve što ne daš, sebi oduzimaš’) opis mog intimnog
rada na stizanju do sebe i, na kraju, kao šlag na torti, uz
objašnjavanje nekog svetog spisa i njegovo primenjivanje u
svakodnevnom životu. Vođen glavnim savetima iz Bhaga-
vad Gite („Misli na delo a ne na njegov plod“, „Poistoveti
se sa svojim Suštinskim Ja“ i „Uvek uradi ono što treba da
bude urađeno, kao sveto žrtvovanje, oslobađajući se svake
vezanosti"), analizirao sam heksagrame Ji đinga, pesme Tao
te Kinga, neke Upanišade, Rodoslov i Jevanđelja, sufi, budi-
stičke, alhemijske tekstove, koane, haiku, basne, bajke, anti-
-aristotelovsku semantiku, psihoanalitičke teorije, itd. Je-
danput, proučavajući misli filozofa Ludviga Vitgenštajna,
pronašao sam jednu, koja mi se učinila od ključnog značaja:
„Znanje i smeh se prožimaju“. Tada sam odlučio da uklju-
čim šaleu moje konferencije koje sam nazvao ’Mistični Ka-
bare’, zajedno sa tumačenjem svetih spisa i inicijatorskih
priča.
Jedan simbol ne podrazumeva preciznu poruku, on
deluje kao ogledalo koje reflektuje nivo Svesti tragača. U
hrišćanstvu krst nije samo jednoznačni simbol, ima ih bez-
broj: za jedne to je predmet mučenja, za druge, krst pred-
stavlja prostor i vreme, drvo života, jedan znak više, itd.
Sveti spisi mogu da budu protumačeni na mnogo načina; to
dobro znaju kabalisti, koji izvlače iz Biblije hirovita otkro-
venja. Nekoliko generacija psihoanalitičara je pronalazilo
pouke u snovima i u bajkama. Dakle, rekoh sebi da nema,
u suštini, svetih spisa; ono sveto dodaje čitalac. Istina nije
u knjizi, nego u duhu onoga koji, oslanjajući se na simbol,
otkriva u dubinama svog bića tu suštinsku misteriju koja je
istinski Učitelj. Ako je tako, zašto ne bismo tražili mudrost
u književnoj umetnosti najnižoj od svih? U šali. Zašto ne
bismo posmatrali te pričice kao inicijatorske tekstove? Ano-
nimne su, imaju za cilj da proizvedu isceliteljski smeh, ura-
njaju svoje korene u nesvesno, donose kritički duh i priro-
dnu filozofiju... Počeo sam ovom:
Stcmarka dođe u bolnicu da poseti svoju kućepaziteljku
koja se upravo porodila.
- Ako mi dozvolite - kaže začuđena stanarka —postavila
bih vamjedno indiskretno pitan/e: niste udati, je l ’tako?
- Nisam - odgovori kućepaziteljka.
- A k o je onda srećni otac deteta?
- O tome - odgovori kućepaziteljka - ništa ne znam, stvar-
no. Dobro znate da sam, kada perem stepenice, i suviše
zauzeta da bi se pri svakojprilici okretala.
Uporedio sam ovu šalu sa jednom pričom o mudrom
giupaku Muli Nasrudinu, koju su mnogi sufi učitelji sma-
trali inicijatorskom:
Mula Nasrudin, sedeći u senci, posmatra put sa svo-
jom ženom, koja mu je okrenuta leđima, gledajući na su-
protnu stranu. Odjedanput, ona reče mužu:
- Kakoje lepol Mnogo ptica i divni oblaci, Kakav divan
pejzaž!
- Grešiš, kao i obično. Pejzažje žalostan: sa moje strane
nema ni oblaka, ni ptica! - gunđa Nasrudin.
Čovek nije učinio ni najmanji napor da se okrene i po-
gleda u pravcu u kom gleda njegova žena, ograničava se
samo na svoj svet. Na isti način, kućepaziteljka ne obraća
ni najmanju pažnju na ono što se dešava iza njenih leđa.
10
Oboje se brinu samo o svom ograničenom vidnom polju i
ne dotiče ih ono što se dešava u njihovoj okolini. Među-
tim, snose posledice.
U kojoj je dimenziji ovog sveta kućepaziteljka, koja
pere stepenice i zatrudni jer se ne okreće? U kojoj smo mi
dimenziji? Da li smo sposobni da vidimo ’stvarnost’ sa ra-
zličitih tačaka gledišta ili se zarobljavamo u jednu verujući
da druge ni ne postoje? U ovom društvu u kom smo izgubili
duboko značenje religiozne tradicije i u kom Bog predstav-
lja infantilni objekat koji nam urezuju u prvim godinama
života, možemo li opisati to božanstvo o kom često pričamo?
Šta nam ono predstavlja? Opisujući Boga, ja samo opisujem
sopstvenu stvamost. Ako Bog igde postoji, onda je to ovde.
Ako pakao postoji, takođe je ovde. Sve što se ne nalazi ovde,
nigde ne postoji. Sve što jeste, jeste u ovom trenutku. Dakle,
ako je u ovom trenutku sve prisutno, treba da osetim šta je
taj trenutak za mene, sa svojim vremenom, svojim prosto-
fom i svojim mogućim tvorcem! Ako Bog ne postoji, treba
da ga izmislim. Ako nisam sposoban za to, na kom princi-
pu se zasniva moja stvarnost? Koja energija je pokreće i
kpje posledice izvlačim iz toga?
Bude nam želju da pitamo kućepaziteljku iz šale: ’Ko je
beba koju nosiš u stomaku? Na ovaj ili onaj način, desiće
ti se da zatrudniš i da nosiš produkt čiju potpunu stvarnost
ne možeš da spoznaš, desiće se da se ne okreneš, da ne shva-
taš šta drugi misli. Ne možeš da zamisliš ništa, ni milione
miliona godina unazad, ni milione miliona godina unapred,
ni beskrajno prostranstvo materije, ni bezgraničnu Svest
koja u njoj živi. Gde sebe smeštaš? A da nazoveš tvoje dete
Unutrašnji Bog? ’
Prvi korak koji moramo učiniti da bismo proširili naš
pogled van horizonta jeste da izmislimo Unutrašnjeg Boga;
Boga koji je drugačiji od bilo kog drugog koji se nalazi na
nebu, nepojmljivog, nedostižnog, kog je Mišel Onfre opi-
sao u svom Traktatu o ateologijr.
Ograničeni smrtnici, koji pate od svojih obaveza, Ijudi,
opsednuti potpunošču, izmišljaju silu koja poseduje njima
tačno suprotne kvalitete: sa svojim manama izokrenutim,
kao prsti rukavice, stvaraju kvalitete pred kojim padaju
na kolena a potom se klanjaju. Da li sam smrtnik? Bog je
besmrtan. Da li sam dovršen? Bogje beskrajan. Da li sam
ograničen? Bog je neograničen. Ne znam sve? Bog je sve-
znajući. Ne mogu sve? Bogje svemoćan. Nemam moć vla-
danja prostorom? Bogje sveprisutan. Stvoren sam? Bog nije
stvoren. Slab sam? Bog je netmištiv. Na zemlji sam? Bog
je na nebu. Nesavršen sam?lSdg je savršen. Nisam ništa?
Bogje sve. I tako daije.
Zamislimo sada da se Bog ne nalazi u infantilnom raju,
nego u centru (u dubini) našeg nesvesnog. Na koji način?
Kao tvorac i uništitelj svake od naših ćelija. Kao onaj koji
transformiše naša unutrašnja iskustva u uzvišenu svest.
Kao onaj koji poseduje ključ svakog našeg neznanja, kao
onaj ko nam se pređstavlja kao tajni spasilac. Sigurni bal-
zam za naše bolno srce. Uzvišeni lek za svakli bolest. Onaj
koji nas uči da volimo sva bića, bez razlike...
Ovo intimno biće treba da nam služi kaamođei. Kako
iz dana u dan izmišfjamo našu stvarnost, takođe možemo
da izmislimo naše božanstvo:
Ja sam besmrtan, jednostavno zato što je smrt samo
jedan koncept. Ništa ne nestaje, sve se samo menja. Ako pri-
hvatim 'moje neprestane preobražaje, ulazim u večnost. Ja
sam beskrajan jer se moje telo, kao jignra na vrhu pramca
broda, ne završava na majoj koži: prosttre se bez granica.
12 P
Znam sve, jer, nisam samo moj um, nego sam i moje ne-
svesno, sačinjeno od tamne energije koja održava svetove,
nisam samo deset moždanih ćelija koje svakodnevno kori-
stim, nego sam milion neurona koji sačinjavaju moj mo-
zak. Svemoćan sam kada prestanem da se zatvaram kao
individua i kada se poistovetim sa čitavim čovečanstvom.
Sveprisutan sam kada, zajedno sa ostalim bićima, činim
deo jedinstva: ono što se dešava, iako se dešava na naj-
udaljenijem mestu, dešava se meni. Nisam stvoren, jer, pre
nego što sam postao organizam, bio sam vatrena materija,
antimaterija, energija, praznina. Moje meso se sastoji iz
parčića zvezda koje su stare milionima godina. Na nebu
fettn, je r je moja zemlja brod, koji plovi univerzumom koji
'iipet,. protiizi kroz druge nebrojene dimenzije. Savršen sam,
je r sam ukrotio moja četiri ega, postigavši da se ujedine
sa savršenstvom kosmosa. Ja sam sve, jer sam istovreme-
no i sam jđ idrugi.
Ovaj prvi pokušaj da se nađe mudrost u šalama, bio je
vrfo dobro primljen, što me je podstaklo da nastavim. Po-
svetio sam se proučavanju humorističkih priča koje sam pro-
^iiazio po aerodromima, dečijim časopisima, nastupima ko-
»ičara na televiziji, u bilo kakvom susretu sa prijateljima
ih na postovnom sastanku. Bilo je dovoljno da pitam svog
sagovornika: „Znaš neku šalu?“ da bi ga video kako, sme-
jnći se, priča niske i genijalne pričice, u kojima se, više od
jedanput, pojavljivala svetlucava zvezda svetog.
Ispričaše jednom tragaču za istinom da postoji cveće
koje sija kao sunce. On krene da ga uzaludno traži. To cveće
,se pretvori u njegovu opsesiju. Godinama putuje planetom,
tragajući za svetlećim cvećem i ne pronalazeći nijedan. Ra-
zočaran, ubeđen da ono i ne postoji, sedne na ivicu puta,
I
ođlučivši da ne jede dok ne umre od gladi. Posle nekoliko
dana, vidi seljaka kako prolazi noseći u rukama ogroman
buket cveća koje je sijalo kao sunce. hnenađen ga upita:
- Kaži mi, dobri čoveče, kako si uspeo pronaći sve to
cveće, kada ga ja, prešavši čitavu planetu, nisam nigde
video?
- Lako - odgovori starac - ujutru sam, odmah po buđe-
nju, posmatrao sunce. Potom sam, na sve strane, video
ovo cveće.
Ako izmislimo Unutrašnjeg Boga, sve što padne na naša
leđa, sve što čujemo, vidimo, iskusimo, može da se pretvo-
ri u simbol ili predmet mudrosti. Ono što potcenjujemo, ne
mora nužno da bude vredno potcenjivanja.
Ujednom manastiru, stari sveštenik, pravi svetac, ne
uspeva da sakrije svoju tugu.
- Zašto si tako tužan oče? - upita ga mladi monah.
- Zato što počinjem da sumnjam u inteligenciju moje bra-
će, u vezi sa velikim Božjim istinama. Već treći put im
pokazujem komad tkanine na kom sam nacrtao malu
crvenu tačku, moleći ih da mi kažu šta vide. Svi su mi
odgovorili ’malu crvenu tačku’ a niko nije rekao ’ko-
mad tkanine’.
14
1. Ko seje projekcije žanje bolesti
dan kada je Isus Hrist punio trideset godina, aposto-
tt, želeći da ga daruju, rekoše mu:
- Učitelju, ti kao i mi, imaš telo polom obdareno. Među-
tim, nikada nisi vodio Ijubav. Zar ti ne izgleda nužno
okušati to iskustvo?
- Naravno voljeni učenici. Ali, s kim?
- Nista lakse, Učitelju. Platićemo Mariji Magdaleni i ona
ćete podučiti.
Tako i učiniše. Magdalena, nasmejana, pusti Isusa u
svoju skrćmnu kolibu. Kada se vrata zatvoriše, apostoli po-
sedaše naspram nje, pripremivši se da čekaju najmanje dva
sata izlazak zadovoljenog Učitelja. Ali nije prošao minut
kada se vrata nasilno otvoriše. Ugledaše Magdalenu svu
nakostrešenu, kako vrišteći trči ka pustinji. Pojavi se izne-
nađeni Isus.
- Šta se dogodilo Učitelju?
- Ne znam... ne razumem njenu čudnu reakciju.
- Ispričaj nam, molimo te...
- Dobro... Ušao sam... Ona mi se nasmešila i ja sam se
njoj nasmešio... Ona me je zagrlila i ja sam nju zagr-
lio... Ona me je poljubila i ja sam nju poljubio... Ona
me je pomilovala i ja sam nju pomilovao... Ona me je
 skinula i ja sam nju skinuo. Kad ugledah ranu među
njenim nogama i izlečih je!
Ova šala je osnovana na bolesnoj koncepciji koju muško
društvo ima o ženi, posmatrajući je kao kastriranog muškar-
ca. U Meksiku, neki ljudi vaginu nazivaju ’rana od sekire’
a u Čileu ’rascep’. U ovoj priči Isus se ponaša kao dobrona-
merni neznalica. Nažalost, mnogi terapeuti, doktori, isce-
litelji, tarotolozi čine isto... Veruju da je svet onakav, kakav
oni misle da jeste, ne shvatajući da ova ’stvarnost’ jeste, samo
kao simbol: tacnije, o njoj svako sebi gradi sliku koja od-
govara njegovom genetskom, porodičnom, društvenom i kul-
turnom nasleđu. U moru projekcija i introjekcija individtp
trpi, u isto vreme kao i ostali, sudbinu generalno deformisa-
nu strukturom svoje ličnosti; kada kažemo ’ličnost’ u stvari
kažemo ’poremećaj’.
U psihološko porodičnoj klimi, u koju je dete uronje-
no od rođenja, mešaju se lude ideje sa pomaćenim osećaji-
ma, frustrirane želje i delovanja vođena davnašnjim kon-
cepcijama koja ne odgovaraju trenutnim promenama. De-
tetu se usađuje u glavu kako treba da bude onakvo kakvo
roditelji i ostali rodaci cene da treba da bude. Ako se ne po-
vinuje tim normama, smatraju ga izdajnikom ili bolesniin.
U otrovnoj tišini mu se ponavlja: ’Loše je ne ličiti na nas’,
’Loše je ostvariti ono što mi nismo uspeii’, ’Loše je pože-
leti ono, što se mi nismo usudili poželeti’, ’Loše je roditi
se, jer si se pretvorio u teret’, ’Loše je što se ne žrtvuješ za
nas, jer se mi žrtvujemo za tebe’. Da rezimiramo: ’Loše je
što ti želiš da budeš ti’. Zbog toga što nam utuve u glavu
da smo krivi što smo takvi kakvi smo, uronjeni smo u bol-
nu neurozu neuspeha.
Treba se čuvati terapeuta koji koriste svoje pacijente
kako bi sebi potvrdili da je njihova sopstvena boiest zdravlje.
16
(Sigmund Frojd je, uprkos tome što se razboleo oa ra^a v,
:lice, nastavio da puši petnaest, dvadeset cigareta dnevno.)
illi onih koji misle da je ono u šta veruju istina.
Jedan čovek, jedva izašavši iz kuće, oseti kako se guši
'i lice mu se preplavi crvenim flekama. Posavetuje se sa
doktorom, koji mu utVrdi čir i odseče mu deo želuca. Ali to
mu nije pomoglo da se oporavi: i dalje se nije osečao do-
bro. Jedan specijalista, zaključivši da se radi o problemu
sa disajnim organima, izvadi mu desno plućno krilo. Dru-
gi specijalista, verujući da se radi o raku jetre, zameni mu
istu. Na nesreću njegova bolest ne prolazi: kako ujutru
izađe iz svog stana, počinje da se osipa i da se guši.
Na kraju mujedan znameniti profesor reče:
- Gospodine, otkriću vam istinu: jako je ozbiljno. Osta-
ju vam samo tri meseca života...
Sirotan reši da iskoristi vreme koje mu je preostalo.
Proda sve što je imao, kupi sportski automobil i odluči da
se obuče po poslednjoj modi. Pošto je pribavio desetak
odela, uđe u prodctvnicu košulja i zatraži odprodavca svi-
lene košulje, broj 40, u svim bojama.
- Mislim da je vaš broj 42 - reče mu prodavac.
- Vidite, poznajem svoje telo. Moja veličina je 40.
- Hoćete li mi dozvoliti da proverim?
- Nema potrebe. Oduvek sam oblačio košulje broj 40.
Insistiram: dajte mi desetak košulja broj 40.
- U redu, sa zadovoljstvom gospodine. Ali vas upozora-
vam: pet minutapošto zakopčate kragnu košulje, lice će
vam se osuti crvenim flekama i počećete da se gušite.
Takođe se treba čuvati terapeuta koji se, vođeni svojim
bežumnim egom, naprasno pretvaraju u proroke ili gurue:
 Čovek kofije patio od hemoroida ode da se posavetu-
je sa daktoram. Ovaj mu kaže:
- Daću vamjed m stcai k k koji će vcm ublažiti bol: tokom
tr i dcma, svaka četiri sata, stavljajte na anus oblog sa
talogom turske kafe. Videćete kakoje efikasno.
Čovektako i uradi. Posle tridana se vrati na preglećL
Doktor tnu reče da se skine, da klekm na sto i da podigne
stražnjicu što više. Potom počne da mu promatra anus.
Pet minuta kasnije, pacijent, nešto zabrinut, upita:
- Doktore.je l ’ vidite nešto?
- Vidim... Sastanak sa jednom plavušom. Neočekivani
dobitak Značajna promena na poslu. Nesreća na bi-
eiklu...
Vidovnjak ’čita’ budućnost, ali je nesposoban da zaleči
bolest. Uspeva jedino da ukloni simptome. Da bi se izlečio,
bolesnik mora da shvati da je u većini slučajeva porekj®
njegove patnje psihološke prirode. Ta bolest mu daje neku
vrstu identiteta, pripadanja onome zbog čega se razboleo:
obično, nekom članu porodice. Bolest je jedina nit koja ga ji
vezuje za bića koja voli, ali ga nisu voleli na način na koji,!
mu je bilo potrebno da bude voljen. Ako priznamo da nas !
nikada nisu voleli, počinjemo da se lečimo. Ali to ne želi-
mo da saznamo, jer bi bol bio tako velik, da iako bismo se
izlečili, umrli bismo. Zelimo da nam daju aspirine, da nam
samo uklone fizički bol, da nas smire, da se brinu o nama
duže vreme. Na kraju, žeiimo da nas doktor pomazi.
Covek dolazi plačući u ordinaciju jednog psihologa.
- Šta vam je?
- Svako veče sanjam da neki čovečuljak u crvenojjakni
i sacrvenim šeširom dolazi da me poseti i predlaže mi:
’H oćemo da piškimo zajedno? ’ Ija uriniram u krevet!
Ne mogu više!
- Vaš slučaj nije ozbiljan - prokomentariše psiholog -.
Daću vam jedno rešenje koje će vas brzo osloboditi
problema. Sledeći put kada se čovečuljakpojavi, odgo-
vorite mu: ’Već sam to obavio! ’ i neće se vratiti da vas
uznemirava.
-T o je sve?
- Da. Ponavljajte čitav dan ’već sam to obavio’ kako bi-
ste usmerili um na taj odgovor.
Čovekje ponavljao rečenicu čitav dan, u metrou, u kan-
celariji, u restoranu, itd., i takođe kada je legao, uveče, pre
spavanja.
SledećegjtUra, ponovo je došao kod terapeuta.
- Šta se desilo? Učinili ste ono što sam vam rekao? - upi-
ta specijalista.
- Da, nebrojeno puta! - odgovori pacijentjecajući.
- Hajde, ispričajte mi mirno šta se dogodilo.
- Zaspao sam i u snu mi se pojavio čovečuljak sa crvenom
jaknom i šeširom, kao i obično, i pitao me je: ’Hoćemo
da piškimo zajedno? ’ Ija sam mu odgovorio: ’Već sam
to obavio! ’
- 1? - upita terapeut?
- 1 čovečuljak me upitao: ’Hoćemo da kakimo zajedno? ’
Ukoliko imamo problem sa uzdržavanjem, krivac za to
nije čovečuljak u crvenom. Naša nesposobnost da se suz-
držimo jeste ispoljavanje problema koji je u nama, ali sa
kojim ne želimo da se suočimo. Umesto toga se obraćamo
bilo kakvom iscelitelju ne bi li nam dao rešenje. Tražimo
nekog ko bi nam rekao kako da uništimo taj simptom. Ne
želimo da znamo šta nam se dešava. Jedino što želimo je
da nam se to ne dešava.
19
 Ako nam ne ide u braku, ne pitamo se zašto nam ne
ide. Samo tražimo da nam se žena vrati, da stvari ponovo
budu kao pre. Ne želimo da menjamo. Ne želimo da uloži-
mo napor u introspekciju, ne žeiimo da evoluiramo. Nika-
kvu promenu koja bi poljuljala koncepciju koju imamo o
nama samima i ovom svetu!
Kada prihvatimo da pratimo metode gurua, boiest koju
uspemo da potisnemo na jednom mestu, ispliva na drugom.
Zapravo nismo suštinski poboijšali naše stanje. Ne rešava se
problem menjajući simptom, nego radeći na sebi samima.
Mula Nasrudin je stigao u selo gde ga niko ne pozna-
je, praveći se da je mudrac.
- Dragi prijatelji, imate li neki problem?
- Da, imamo: jedna krava je zaglavila glavu u glineni
sud i ne možemo da jo j pomognemo da je izvuče.
- Donesite mi pečeno jagnje - reče Nasrudin. - Gladan
sam, te ću, jedući, naći rešenje.
Kadaje zccvršio sa proždiranjem životinje, svečano pod-
rigne i reče:
- Rešenje je jednostavno: odsecite glavu kravi.
Seljaci, impresionirani ovim čovekom tako sigurnim u
svoje znanje, odseku glavu govedu. Kasnije se vrate Nasru-
dinu:
- Odsekli smo glavu našem preživaru, ali je jo š uvek ne
možemo izvući iz suda.
- Ništa lakše, dragi prijatelji, uzmite čekić i razbijte taj
sud.
Svi čestitaše Nasrudinu, misleći: ’Mnogo je pojeo i po-
pio, čakje i novac tražio, skupo je koštao: mora biti veliki
mudrac.’
Slušao sam na radiju jednog komičara koji reče nešto
što je, iako nepravedno, zvučalo istinito: „Hirurgija je grana
20
medicine koja, tamo gde ne može da izleči, seče.“ Izvesni
lekari koji veruju da moraju da se brinu samo o telu svojih
pacijenata, zanemarujući samim tim njihovu psihološku
kompleksnost, nastoje da eliminišu simptome nepokušava-
jući da provere zbog čega su ovi nastali. Izvaditi tumor zna-
či olakšati bolesniku, ali ne i duhovno ga izleČiti.
Fizička bolest može biti upozorenje pacijentu od Stra-
ne nesvesnog, kako bi se suočio sa određenim psihološkim
problemom. Ako se, u ovakvoj situaciji konflikta, intelektu-
alni, emocionalni i čulni ego ne uspeju suočiti sa istinom,
mozak će stvoriti bolest pokušavajući da u telu pronađe re-
šenje problema. Ali, ne smemo da se zabunimo: bolest nije
rešenje problema, no samo pokušaj rešenja, pozivajući nas
da se obračunamo sa konfliktom koji se tajno održao.
Ne zaviseći samo od tela, nego takođe od naših sopstve-
nih intelektualnih, emocionalnih i seksualnih trauma, nije-
dna bolest nije slična. Moj grip nije tvoj grip, nije njegov
grip... Svaka osoba, pred istim virusom, reaguje na druga-
čiji način. Bolest se ne može izdvojiti od psihološkog terena
nakom je nastala.
Putnik pita Mulu Nasrudina:
- Koliko je daleko sledeće selo?
Nasrudin ne odgovara. Putnik, uvređen, nastavi put.
Kada je prešao dvesta metara, Nasrudin mu poviče:
- Sledeće selo je na tri sata hoda!
- Izašto mi ne rekoste kad sam vas pitao?
- Zato što sam morao da saznam kojom brzinom hodate!
Učitelji nam pomažu da nađemo put, ali ga samo mi
možemo preći. Beskrajna energija koja postoii u našoi unu-
trašnjosti, središnja svetlost u meandrima nesvesnog, jeste
jedino što nas može izlečiti.
21
 Mogli biste sebi reći da izlečenje proiziiazi iz (ne za-
lazeći u porodične, društvene i kultume stege) priznavanja
i ostvarivanja onoga što osoba jeste... Ali ne iz ostvariva-
nja onoga što jedandoktor jeste:
Vrlo privlačna žena dolazi na konsultaciju kodpsiho-
loga:
~ Skroz se skinite - reče jo j lekar.
Ona svuče sve sa sebe.
- A sada?
- Lezite na kauč.
Žena tako učmi. Tada se psiholog baci na kauč i pro-
dre u nju. Kada postigne svoje zadovoljstvo, povuče se i s
miromjoj reče: % mu je nedostajalo talenta za tu vrstu terapije, verovao je da
- Gospođice, ja sam svoj problem rešio. Sada da čujem
kojijevaš.
U propagandnoj knjizi Kako izlečiti samoubistvo, psi-
hologa čije ime iz samilosti ne želim da navedem, pojavlju-
je se ova elokventna afirmacija: „Treba pustiti osobu da se
izleči sama. Pri čemu mi, kao psiholozi, ne treba da inter-
venišemo." Odlično! Tako će pacijentu trebati petnaest,
dvadeset, trideset ili više godina da ozdravi! Sledeća šala
ilustruje dobrobit ove tehnike:
Kaže pacijent:
- Nije mi dobro.
Terapeut odgovara:
- Nije vam dobro.
- Mislim da ću se ubiti.
- Vi mislite da ćete se ubiti.
Ustajem sa.kauča i otvaramprozor.
- Vi ustajete sa kauča i otvarate prozor.
- Bacam se kroz prozor.
22
- Vi se bacate kroz prozor.
- Tup! .
- Učiniliste ’tup’!
Sigmund Frojd nije bio umetnik, nego genijalni dok-
tor koji je na početku svojih ogleda sa histeričnim ženama
počinio fundamentalnu grešku, grešku koju za svoje osam-
deset i dve godine života nikada nije ispravio: verovao je
da se njegova terapija ostvarivala putem reči, ne shvatajući
da se izražavanje ljudskog bića ne može svesti na njegov
govorni jezik. Počeo je da radi sa bečkim doktorom Jose-
fom Brerom, dobrim hipnotizerom, ali kada je pokušao da
iskoristi njegove metode, doživeo je krah. Ne shvatajući da
njegove bolesnice nisu bile sklone hipnozi. Pokušavajući da
ih natera da padnu u trans, takoreći, onesposobljavajući ih
da se kreću, odlučio je da im drži ruku na čelu, postižući
tako, po njegovom mišljenju, dobre rezultate. Verovao je da
je, dovodeći pacijenta do trenutka prisećanja njegove trau-
me i izražavanja iste rečima, uspevao da ga izleči. „Lečeći
simptome, završavam sa problemima.“ Nikada nije shvatio
isceliteljsku važnost činjenice da očinski arhetip, on, uđe u
dodir sa telom koje pati. Kako mu hipnoza nije uspela, Frojd
piše u svojim kliničkim istorijatima:
U tom žaru, desilo mi se da pribegnem procesu stav-
Ijanja ruku na čelo osobe. Sprovodeći ovaj pritisak, budio
bih u njoj sećanje, pojavljivala bi se bolna senzacija, skoro
uvek tako intenzivna, da se osoba grčila i rukama hvatala
za isto mesto (...). Tokom ovog bolnogposla, često se deša-
valo da mi pacijentkinja ništa ne prozbori, do trenutka pošto
bih jo j trećiput stavio ruke na čelo napar sekundi... Znam
da sam, prirodno, mogao zameniti ovaj pritisak nekim dru-
gim znakom, ali sam ga izabrao kao najpodesnijeg.
23

Frojd nije sumnjao u važnost koju ima dodirivanje pa-
cijenta. Nije mu se nikada desilo da uključi čitavo svoje biće
u taj kontakt. Ograničio ga je na par sekundi, vreme neop-
hodno da njegova bolesnica progovori: želeo je da dobije
reči. Prezirao je tefo, davao je život sarno glavi: žefeo je da se
osoba, pod njegovim uticajem, koncentriše na svoju tajnu
patnju i da je dovede u svet razuma. Mislk) je da je Ijudsko
biće živottnja koja priča. Na isti način na koji bi mu pristo-
nio ruke na čelo, mogao je da ih prisloni na leđa, na gruđi,
na bilo koji deo tela koje pati, bića koje je upoznalo fizički
kontakt samo kao seksualnu ponudu, kao kaznu ili kao pri-
kazivanje moćl
Problem psihoanalitičkog lečenja obitava u činjenici da
psihoterapeut sebi ne dopušta da dodirne pacijenta. Možda
bi se mogao umanjiti problem bolesnika kada bi poželeo
da bude dete koje bi taj odrasli što pokušava da ga l'zleči,
pomazio. Ali jeđini fizički kontakt između psihoanalitičara
i njegovog klijenta jeste novac. Jedino maženje koje se de-
šava jeste preko novca. Zbog toga se akt plaćanja smatra
toliko važnim.
Čovek posećuje psihoterapeuta prvi put. Ovaj mu od-
mah reče:
- Gospodine, konsultacija košta sto evra i imate pravo
da mi postavite samo dva pitanja.
- Ali... ne mislite daje to vrto skupo?
- Možda. Koje je vase drugo pitanje?
Mnogo dece pati od psiholoških bolesti koje će vući do
svoje zrelosti, jer njihovi roditelji nisu znali da ih maze sa
dužnom nežnošću. I, ako to nisu uradili, to je zato što ni
bni nisu osetili pravu nežnost ođ strane njihovih roditelja.
24
Za jednog terapeuta, šta znači dobro dodirnuti? Poma-
ziti bez nagJosti, bez skrivene seksualne želje, bez pokazi-
vanja moći uz beskrajnu privrženost, ljubazna pažnja i do-
brota oca-majke. Terapeut mora da dodirne smeštajući se u
svoje Suštinsko Ja, dalje od svoje ličnosti, kao prenosnik,
pun čistih energija.
...na bolesne će staviti svoje ruke i izlečiće. C '
Sveto Jevanđelje po Marku, 16, 18
...apostoli su stavljajući ruke predavali Sveti Duh.
Dela svetih apostola, 8, 18
U Jevanđeljima, Isus Hrist uči svoje apostole tehnici
stavljanja ruku. Da on nije dodimuo Petra, nikada ne bi bilo
Crkve, zbog nedostatka prenošenja. Bez telesnog kontakta
nema predaje.
Vekovima su se dodiru dodeljivale mračne namere. Otac
i majka mogu imati strah od svojih homoseksualnih ili in-
cestoidni)) impulsa i maziti decu sa Ijubavlju pomešanom
sa odbacivanjem, jer sumnjaju u sebe, ili, zato što, nipoda-
štavajući sami sebe, nipodaštayaju decu. Ako naši roditelji
nisu priznali božanstvenost našeg tela, ne možemo sami
sebe voleti.
Da bi mogli lepo dodirnuti drugo biće, budeći u njemu
njegovo Suštinsko Ja (koje Jevanđelja nazivaju Sveti Duh),
treba da usmerimo na naše ruke telesnu, čulnu,9emocional-
I
nu i mentalnu snagu. Da osetimo u njima beskrajni prostor,
večno vreme, neizmernu ljubav koja je koren materije, ve-
ličanstvenu radost života. Kada dodirujemo drugog može-
mo_m.i| sve ovo preneti. Dodirnuti znači bitlpokraj nekog.
Došla je da me vidi Marsela, mlada Meksikanka pre-
lepe kože i bujnih oblina. Iako je znala da ne zakazujem
25
I
privatne konsultacije i da sve moje činove psihomagije iz-
vodim u javnosti, proganjala me je dok nije uspeia da me
vidi nasamo. Pitao sam je:
- Da. Želim da vodim Ijubav sa vama. Toje mojproblem.
Nisam smeo da zauzmem odbojni stav. Ova ženaje do-
šla iždaleka da bi mi tako nešto refda. Sm irenojoj odgo-
vorih:
- Slušaj me dobro, zagrliću te da bi se priljubila uz mene
sa svom svojom seksualnom energijom. Nemojje suz-
državati.
Tada se Marselctstisnula uz mene, kao daje pokušavala
da mi se čitava ureže u telo. Primio sam je bezpostavljanja
granica, u stanju praznine, bez ikakve želje d a je posedu-
jem. Što mi je više davala, više sam je prihvatao. Kada se
osetila tako prihvaćena, smirila se. Nežno jo j rekoh:
- Sada upi svoju seksualnu energiju, nemojje upućivati
meninego svom srcu. Koncentriši se na svoje otkucaje.
Pusti da ti se pomešaju sa krvlju. Koliko imaš godina?
Odgovorila mije detinjim glasom:
- Pet godina.
- Devojčice moja, odmori se u mojim rukamd.
Istog momenta, njena seksualna energija se pretvon u
ono što zaista jeste: detinje traženje nežnosti od odsutnog
oca. Jecala je naslonjena na moje grudi lijući suze koje je
godinama zadržavala.
Prisloniti ruke znači ući u kontakt sa telom, dušom i
duhom onoga kome smo potrebni.
26
2. Telo, duša i duh
S a vrha svog zamka, kralj ugleda viteza kako dolazi. Ja-
šući, vrlo zadovoljatt, nosio je zmaja u rukama. Kralj mu
poviče: ’Glupane, tvoja misya je bila da ubiješ zmaja i da
ga doneseš princezi! ’
Šta predstavljaju, prema psihoanalizi, zmaj i princeza?
Ona, devica i prečista, simbol duše, dela najviše svetog koji
nosimo u nama. Zmaj je mračni deo, naš nepoznati ponor,
nesvesno koje nam stvara strah. Sveti Georgije ubada svo-
je koplje u zver na isti način na koji racionalni um, želeći
da se realizuje, uranja u mračnu noć nesvesnog kako bi
spasao zvezdu koju krije u svom središtu.
Mi smo u isto vreme i vitez i princeza i zmaj i kralj.
Kralj (naša volja) nam kaže: ’Dosta je bilo! Moraš da radiš
iiia sebi! Pobedi zmaja!’ Potom Vitez (naš intelekt) kreće u
pohod, započinje introspekciju, vadi svoje koplje, svoju
t moć koncentracije i suočava se sa Zmajem (energijom pre-
daka) uranjajući u njega kako bi prepoznao, bez odbijanja i
sa darežljivošću, ljudožderske, narcističke, incestoidnerfei-
<)«£ksualHe> sadomaž^histK&ej ostale slične nagone.
Ubiti Zmaja ne znači ukloniti ga nego preobratiti ove
nagone usmeravajući ih ka svetlu, veri, ljubavi prema živo-
27
 tu, duhovnoj realizaciji. Ako Vitez spase Prince?u» um po-
beđuje unutrašnji dijalog i postiže tišinu. Ostavljajući po stra-
ni zajedljivost, uči da oprosti i da voli ne tražeći ništa za
uzvrat, postižući spokojstvo. U svom seksualnom središtu
uspeva da oslobodi želju za svojim predmetom kako bi ap-
sorbovao iznutra tu energiju i dostigao stalno kreativno
zadovoljstvo, dok u njegovom telu i njegovim delima vlada
i zahvalnost Stvaraocu... Ako, u suprotnom, uništi svoju Ani-
mu i oslobodi svog Žmaja, Kralj je progutan i zamak je
srušen. Vitez će lutati ruševinama grada noseći zver u ru-
kama, hraneći je lažnim predstavama, lažnim osećajima,
lažnim delima: stvarima koje se čine, ali nisu.
Poznati filozof ruskog porekla Gurđijev tvrdi da je svrha
ljudskog bića da stvori sebi dušu. Rađa se sa njenom semen-
kom koju treba da neguje i učini da poraste. Ako to ne ura-
di, on je samo mrtav duh u živom telu. Ovaj okultista vidj
gradove naseljene mesečarima: bez razvijene duše, niko
, nije probuđen.
Međutim, među psihoanalitičarima i ’duhovnim’ pisci-
ma, manjak međusobne saglasnosti oko značenja reči ’duh’
i ’duša’ stvorio je veliku konfuziju. Obično ih koriste kaO
sinonime. Nisu se zapitali zašto sveti Pavle govori u „Posla-
nki Jevrejimaf‘, 4,12: ,,...reč Božja je živa i jaka, i seče oštrije
od bilo kog mača sa dve oštrice; i probada dok ne podeli đušu
i duh...“ Čak smatraju da je duša entitet odvojen od tela, na
izvestan način materijalan, zato što, pridodajući mu težinu,
tvrde da, kada umremo, i duša se oslobodi od tela, i ono gubi
nekih dvadeset grama. Duša nije entitet, u smislu da ima
oblik (budistička filozofija kaže da ’gde ima oblika, ima i
razloga za bol i patnju’), nego je središte svesti, stanje.
. Takođe pričaju o trojstvu Telo-Duša-Duh a ne defini-
šu jasno šta je to što tako nazivaju. Krajem devetnaestog
28
veka, Ruskinja koja se bavila okultnim, Helena Petrovna Bla-
j vacki je, u svom Teozofskom rečniku, pokušala da definiše
'Dušu; Duh i leto:
Dušaje karika između božanskog Duha u čoveku i nje- I
i’ gove inferiorne ličnosti. Evolucijom se razvijaju Ego, indi-
h vidua, iJa. *
Duh je jedno sa Univerzalnim Apsolutom, uvek nepo-
znatim. Ne treba da se brka sa Dtišom.
Telo je sredstvo za manifestaciju Duše na ovom egzi-
stencijalnom planu, a Duša je sredstvo za, na malo višem
; planu, manifestaciju Duha, i sve troje čine trojstvo u sin-
i tezi života koji ih prožima.
Kada pominjemo Telo, Dušu i Duh ne pričamo o tri
različite ’stvari’ nego o raznim kategorijama Ja. Naviknuti
smo da tvrdimo ’j a sam ja’ ne znajući jasno od čega smo
sastavljeni. Ja, koje nas razlikuje od drugih, može biti samo
• ograničena, zbunjujuća, iskrivljena ideja o onome što zaista
jesmo. Moramo da naučimo da razlikujemo lično Ja (TeloX
više Ja (Dušu) i Suštinsko Ja (Duh) Unutrašnjeg Boga.
Lično Ja (Telo)
Naš organizam pokreću četiri energije: telesna, sa svo-
jim potrebama; čulna, sa svojim željama; emocionalna, sa
t svojim osećanjima; intelektualna, sa svojim idejama. Svaka
od ovih energija stvara delimično Ja i njegov lični jezik.
| Kada razvijemo jedan od ovih jezika, na uštrb drugog, pati-
| mo od (uvek bolnog) krivljenja ličnosti. Zbog mana obrazo-
| vanja koje primamo, nismo naučili da imamo jedinstveni
! cilj: treba nam nešto, želimo drugo, volimo treće, a misli-
'i mo da ostvarimo četvrto. Mi smo kao kočija bez kočijaša
29
koja pokulava da ukroti četiri konja od kojih svaki vuče
na svoju stranu. Zaustavimo se, ili stvorimo realnost u ko-
joj smo nesrećni. Tako se pretvaramo u ’intelektualce’, ži-
veći samo u umu i puštajući neobuhvatljivu stvarnost da
uđe ii rigidni mentalni kalup; ili u ’emotivce’ dopuštajući
da nas bure srca potope; ili u ’seksualno opterećene’ pra-
veci od zadovoljavanja genitalija pravi kult; ili u ’opterećeite
telom’, Verujući da su sport, novac i problemi sa težinom i
zdravljem jedine prihvatljive brige. Lično Ja se sastoji od
ova četiri ega. Kada nisu dobro uravnoteženi, i jedan do-
minira nad ostalima, potisnuti centri ne prestaju da dosa-
đuju delanjima onoga koji dominira. Ako se vratimo pri-
meru kočije bez kočijaša, jedan od četiri konja, onaj koji je
najjači od svih, vuče kola svojim putem po cenu velikog
napora, jer mora da vuče ostala tri. U alhemiji nailazimo
na moto Solve et coagula. Rastvori se i zgrušaj se. U tom
neuravnoteženom jedinstvu, svaki od četiri ega mora da
nauči da se spozna, ograničavajući svoje delovanje u od-
nosu na ostale. ,To je period rastvaranja i učenja.
Telesni Ego, težeći ka besmrtnosti, ne želi da ostari,
da se razboli, da umre, da osiromaši, želi da bude neranjiv.
Pre svega mora da nauči da prihvati smrt, pretvarajući je u
najlepši trenutak njegovog postojanja, jer taj kraj dolazi
kada se njegov životni potencijal potroši na prirodan na-
čin. Potom, mora da nauči da shvati starost kao dostizanje
mudrosti (lepota cveta koji se razvija jednaka je lepoti cveta
koji se suši), pretvarajući svaku od svojih bolesti u Učitelja.
Čulni Ego, pored toga što traži zadovoljstvo u posedo-
vanju svega, želi da stvara. Mora da nauči da smanji svoje
ambicije, znajući da u ovoj stalnoj nestalnosti nismo gos-
podari ničega, da nam je sve pozajmljeno. Ovladavajući
svojom posesivnošću, treba da razvije kapacitet da prima.
Nijedan pravi umetnik ne stvara svoja dela, prima ih. Reč
’kabala’ na hebrejskom znači ’ primljeno’. Zbog toga je sva-
ko sveto delo anonimno, kao Tarot, Sunčani kalendar Aste-
| ka, hram Borobudur na ostrvu Java, egipatske piramide,
Upanišade, itd. .• ,s
Emocionalni Ego želi da voli; ali to brka sa željom da
bude jedini voljen. Mora da nauči da prestane da traži, da
nauči da bude zahvalan, da prenese ono što primi pretvara-
jući se U kanal. Jedna arapska poslovica kaže: ’Ako uzmeš
pesak i stegneš pesnicu. sve što imaš ie šaka peska. Ali ako
otvoriš šaku, sav pesak pustinje mpže da prođe kroz nju.’
Intelektualni centar želi da bude gospodar, da određu-
je, da objašnjava. Mora da nauči da ćuti, da bude sposoban
da se odvoji od nezaustavljive reke reči kako bi pronašao u
tišini svoju istinsku suštinu: prazninu.
Učenik reče Učitelju razgovora:
- Obožavani Učitelju, možete li me naučiti da dobro
pričam?
- Da, naučiću te. Sedi i slušaj...
Učenik sedne naspram Učitelja. Prolazi vreme. Starac
ne govori. Učenik koji je očekivao da će čuti mudre reči,
( postaje nestrpljiv.
- Učitelju, čekam. Hoću da naučim da pričam, a vi mi
ništa he govorite.
- Upravo te učim da slušaš tišinu, koja je suština raz-
govora.
Kada reči više nisu naše, nego govore kroz nas, kada
je naša radost eho iskonske snage, kada Ijubav koju pruža-
mo pripada okeanu kosmičke Ijubavi, kada nam naše misli
ne pripadaju, nego ih stvara celokupnost, kada smo u sta-
nju konstantnog primanja, naša četiri ega su se zgrušala.
j Četiri konja idu u istom pravcu, vukući kočiju u kojoj se
I
l' 31

pojavio kočijaš. Zatvoreno, zbunjeno i egoistično Ja se sada
pretvorilo u vrata koja se otvaraju prema Višoj Svesti.
Više Ja (Du$a)
Ovo Ja može razumeti svaki od četiri jezika i postići
da se međusobno povežu. Pod obavezno, sporazum prolazi
kroz ovaj vid Svesti. Bez njega jć, mešavina ideja sa oseća-
njima, željama ili potrebama slična sastanku gluvonemih
koji ne znaju da pričaju ni rukama. Intelekt slabi seksual-
nost, hladi emocije, nipodaštava telo. Seksualnost pretvara
intelekt u agresivno oružje; emociju u posesivnost, materiju
u zavođenje. Emotivnost uranja materijalni, intelektualni i
seksualni život u infantilni svet. Materijalnost transformiše
seksualnost u prostituciju; intelekt u uništitelja; srce u ma-
šinu za računanje.
Stari Grci, koji su verovali u Dušu kao u živo biće, opi-
sivali su je kao sačinjenu iz dva dela koja su nazivali Pne-
uma i Psiha. Psiha se vezivala za životinjski deo ljudskog
bića, dok se Pneuma vezivala za Duh. Oni u kojima je do-
minirala Pneuma, pneumatska bića, imali su sigurno spat-
senje. Ali su psihici, naprotiv, bili osuđeni na uzastopne
reinkarnacije. Treća kategorija ljudskih bića, hilici, sa Psi-
hom više animalnom od ljudske, bila je uništena.
Oni koji žive kao svinje, umreće kao psi.
G. I. Gurđijev
Kada četiri ega Ličnog Ja izgrade Vezivnu Svest - koja
|> prestaje da komada sliku o sebi na oprečne elemente, zgru-
Savajući ih u Više Ja - počinju da deluju s istim ciljem: pri-
bližiti se univerzalnosti. Ovo se jedino može učiniti na is^i
način kao što drvo, da bi pustilo svoje grane ka nebu, uranja
32
svoje korene u zemlju. Više Ja, proizvod Ličnog Ja - koje
je ispravilo svoje skretanje, prestalo da se bori protiv sebe
samog, spasilo svoje telo od autodestrukcije, naučilo da ne
upravlja nego da bude vođeno - hrani se srećom koju su nje- k
' gova četiri Ja pronašla u tišini (mozgu), saosećanju (srcu),
j zadovoljstvu (polu) i zahvalnosti (telu). Na ovaj način uspe-
j va da se okrene duhovnom primanju. Može se uporediti sa
kapi koja se vraća okeanu: dimenziji Kolektivne Svesti, ve-
f čite i beskrajne koja ima misiju da služi celokupnosti: to je
l Suštinsko Ja, androgene prirode. Ovu dimenziju Svesti može
, dostići samo onaj ko je razvio svoje Više Ja. Lično Ja, bez
ove kvintesencije, ne može da pojmi tako nešto.
Žabu koja je živela u okeanu, iznenada izbaci talas i
i prebaci u bunar. Na dnu bunara, ona srete krastaču, tu ro-
đenu, koja nikada iz njega nije izašla. Druga pita prvu:
- Odakle dolaziš?
- Dolazim iz okeana.
- Kakav je taj okean?
i - Ogroman.
Krastača skoči pet centimetara.
- Je V ovako velik?
- Ne! Mnogo veći!
Ona skoči dvadeset centimetara.
- Ovoliko velik?
- Još veći!
Krastača skoči do polovine bunara.
- Ovoliko?
-N e !
Krastača pređe čitavo dno bunara.
- Ovoliko?
- Ne. Mnogo veći.
Potom krastača, uzviknuvši besno: ’L ažljivice!’- ujede
žabu.
33
 Suštinsko Ja
U Suštinskom Ja rastapaju se dualistički koncepti mu-
ško/žensko, mladost/starost, ograničeno/beskrajno, prolazno/
večno, lepota/ružnoća, pakao/raj, dobro/zlo, rtd. Kao čisto
ispoljavanje Kosmičke Svesti, Suštinsko Ja je jedno sa Ko
smičkim Ja.
Sa svojim mračnim izgledom, nesvesno, sačinj« no od
celokupne prošlosti univerzuma, stavlja se na raspolaganje
Suštinskog Ja, kao velikodušni saveznik, nudeći svoja blaga.
(Kada se Lično Ja odupre prihvatanju pomenutih darovft,
ovi se transformiSu u mučne opsesije, pretvarajući savezni-
ka u neprijatelja). Svojim blistavim izgledom, nadsvesno,
prenoseći darove koje nudi budućnost, ispravne misli, suptij-
na osećanja, uzvišene želje, svete potrebe, vodi Suštinsko
Ja ka vrhovnoj realizaciji: spoznavanju Unutrašnjeg Boga.
Unutrašnji Bog
Naš izvor života, čestica ili zračenje energije koja po-
dupire svu kreaćiju i koju okultisti smeštaju u srce čovekia.
Ne znate li da ste hram Božji, i da Duh Božji prebim
u vama?
„Prva poslanica Korinćanima“, 3,16
Nepojmljivo središte koje prebiva u utrobi našeg bića,
poreklo svake naše ćelije, gospodar moći da nam da život
ili smrt, šta god da smo, izraz je njegove volje. Za inicira-
nog, stići do Unutrašnjeg Boga jednako je idealu onih koji
traže Izvor mladosti, čudesne vode koje će onome ko u nju
34
zaroni pokloniti večnu mladost, to jest, oslobodiće ga vre-
mena -m it koji se može uporediti sa hrišćanskim vaskrse-
njem. Kod verovanja u reinkamaciju nema preobražaja, ista
duša prelazi iz jednog tela u drugo. Vaskrsenje može b iti,
upoređeno sa alhemijskim preobražajem, pri kom olovo po-
staje zlato. Priroda alhemijskih ogleda se može rezimirati u
jednoj rečenici: ’Produhovljenje materije i materijalizacija
duha.’ Vrfiovno ostvarenje alhemije, Veliko Delo, donelo bi,
kao rezultat, oživaljavanje čestice božje svetlosti zaroblje-
ne u materiji. Ovaj posao kretanja od nižeg ka višem i od
višeg ka nižem, opisan je, u starom egipatskom spisu, Sma-
ragdna tabla, koju pripisuju Hermesu Trismegistu:
Popni se od zemlje ka nebu i potom opet siđi na zemlju
i prim i snagu viših i nižih stvari.
U „Prvoj knjizi Mojsijevoj“, 28, 12-13, čitamo:
I sanjao sam: behu tu stepenice koje se oslanjaše o
zemlju, a vrh im je dodirivao nebo; i behu Božji anđeli koji
su se njimapeli i silazili. I beše Jehova na njihovom vrhu...
Možemo zamisliti da Unutrašnji Bog (nevidljiv, nema-
terijalan, besmrtan) - kao i naše disanje - udiše i izdiše. Ono
što je Hermes zvao ’zemlja’ odgovara Ličnom Ja. Kada če-
tiri ega ne uspeju da se povežu, čovek je podeljen, još jače,
ako je postigao važnost i misli da se realizovao (kao milio-
ner, zavodnik, poznati umetnik, savremeni filozof itd.), uvek
će, u njegovoj unutrašnjoj. samoći, vladati patnja i muka.
Smatraće se nepotpunim. Misteriozna namera nevidljivog
lovca će ga iskušavati da ide još dalje. Ako onaj, koji je po-
zvan, pogreši, izlivaće svoje nezadovoljstvo u sve većem
umnožavanju onoga što već ima, sve do sopstvenog samo-
uništenja. Milioner nikada neće smiriti svoju žeđ za nov-
cem, niti zavodnik svoje želje za osvajanjem obožavateljki,
35
 niti umetnik svoju težnju za nagradama i aplauzima, niti
filozof svoj žar za približavanjem istini koja mu bez pre-
stanka izmiče. Čak ni monah koji umrtvi svoje telo, zane-
marujući svoju čulnost i srce, neće stići do tog cilja koji se
naziva prosvetljenje. Unutrašnji Bog nas zove bez prestanfca.
Možemo biti hilici, ne osetiti ga i, usred unutrašnje borbe,
stvoriti sebi razočarenja, pakosti, mržnje, bolesti, poroke,
pretvoriti se u branioce negativnih kieja.
Ako odjednom izgubimo voljeno biće, ili ugledamo sdbe
> upletene u veliku nesreću, ili se zarazimo opasnim virus<wn
ili doživimo krah, ili nas oni kojima verujemo iznevere,
mogli bismo upasti u tako užasnu krizu, koja bi, umesto da
nas uništi, izazvala u nama, uz očajničku želju da preživi-
mo, ujedinjenje naša četiri ega. Tada se pojavljuje Više Ja.
Na početku u obliku psihika, zabrinutog kao kočijaš koji
je upravo ukrotio svoje divlje konje. Trebaće mu dosta vre-
mena, ponekad nekoliko godina, da odvoji od ega ideje ure-
zane od strane bližnjih, profesora, političara, sveštenika i
tolikih drugih usmerivača svesti, koji se, ponekad, bez foše
namere, mada potpuno pogrešni, pretvore u proizvođače
nesretnih i potrošačkih stada. Mora, takođe, otkloniti tejor
koji seju ekonomski sistemi kako bi održali čovečanstvo u
infantilnom stanju kojim lakše vladaju: strah od gubitka
novca, zdravlja ili mira, strah od neuspeha ili od trijumfa, od
ostavljanja ili voljenja, umiranja ili življenja, poniženošti,
strah da te drugi ne osvoje i, iznad svega, strah od samoće.
Potom mora da nauči da jede, ali ne primoran infantilnim
nostalgijama, niti egzistencijalnim mukama, nego, da bi oslo-
bodio telo od otrova, kojim mu truje krv industrija svih ovih
vrsta štetnih supstanci koje proizvode zavisnost. Mora da
odstrani ono što mu nije nužno, ne zaboravljajući poVršna
1prijateljstva koja mu proždiru energiju 1 vreme. Kada se -
• pobeđujući nezadovoljstvo, stid, grižu savesti, psihički bol
36
ili osećaj sopstvene nedostojnosti - dogodi zgrušavanje nje-
gova četiri ega, Više Ja će moći da odgovori na poziv Su-
; štinskog Ja. Razum, ne utapajući se u ludilu, prevazilazi gra-
nicu koja ga odvaja od nesvesnog i uči da primi darove
; koji se kližu između reči, ispoijavajući slike, vodeći ka kon-
struktivnim činovima, ubrizgavajući energiju, usvajajući na
5 taj način nužnu hrabrost da bi se nastavik) putem koji ide
| između prošlosti i budućnosti, između tame i svetlosti, iz-
među nesvesnog i nadsvesnog. Završilo se ono što se u alhe-
miji zove suvi put, strastveni period potrage, i počeo je
; vlažni put, onaj na kom, pretvoreni u kanal, primamo Ko-
i smičku Svest. Ako je ranije naša tajna ambicija bila da bu-
demo bolji od svih, šampioni ili čak heroji koji bi uspeli
i izvojevati nemoguće pobede predajući se žrtvovanju živo-
ta ili onoga Što najviše volimo, sada možemo da se pretvo-
f rimo u svete stvaraoce.
Da li ti voliš život ili život voli tebe? Močvara nije sve-
sna kada stvori lotosov cvet. Kada bi ona sebi rekla: „Sada
ću da se pripremim da proizvedem lotosov cvet“, nikada ni-
šta ne bi stvorila. Idalje bi bila samo močvara neprijatnog
mirisa. Ali iznenada, u toj gustoj i mračnoj masi, životna
sila stvori beli cvet... Nikada nismo spremni da stvaramo.
Stvaranje se dešava kroz nas, jer se povinuje stvarima širim
od lične volje.
Ejo Takata
Više Ja upravlja Ličnim Ja i otkriva mu da se sve nje-
gove trainsformacije nisu dešavale samo da bi pobegao ođ
bola nego da bi čuo poziv s visine, to jest, Suštinskog Unu-
. trašnjeg Ja. Suštinsko Ja, skupljajući energiju Ličnog Ja i
; Višeg Ja, uranja u izvor života: Unutrašnjeg Boga.
37
 Učenik kaše svom Učitelju: spoznaje prosvetljenje: prestaje da bude u sukobu sa mišlje-
- Vi nas učite da imamo Boga u sebi. Ali, ako je Bog njem, spoljašnje i unutrašnje se sjedinjuju. Sve četvtoo uje-
tako širok, tako nezamislivo ogroman, kako može da dinjeni, preduzimaju marljivi posao da podignu Svest Sveta.
postoji unutar nas?
- Idi do Gcmga idonesi mi litar vode. y Turista Severnoamerikanac ugleda dete. Meksikanca
Učenik ode do Ganga po litar vođe i donese ga svom kako prosi na vratima jedrie crkve. Ruga mu se:
duhovnom učitelju i kaže mu: ; - Daću ti dolar, ako mi kažeš gde je Bog.
- Izvolite litar vode iz Ganga, Učitelju! | Dete mu odgovori:
- Varaš se! To nije litar vode iz Ganga! - Daću ti dva, ako mi kažeš gde nije Bog.
- Ne lažem vas, kunem se! Izvadih ga iz svete reke!
- Kako možeš da kažeš da je to litar vode koji dolazi iz
Ganga? Da li vidiš u njemu kornjače kako plivaju? Da
li vidiš ribe? Da li vidiš Ijude kako se kupaju? Vidiš li
splavove koji nose leševe? Sveštenike koji se peru? Ni
ti, ni ja ih ne vidimo! Dakle, ovo nije voda iz Ganga!
Idi i prospi je tamo odakle si je uzeo!
Učenik ode i malo kašnije se vrati praznih ruku.
- Učinih to, Učitelju! Prosuh litar vode u Gang!
- Vidiš? Sada kadaje taj litar vode u Gangu, ima kornja-
če, ribe, čamce, leševe, Ijude koji se kupaju, sveštenike
ijo š toliko drugih stvari. Sada je to voda Ganga.

Kada je Unutrašnji Bog dobio moć nad Duhom i Du-

šom, individua mu više ne pripada, ona se nalazi na usluzi
namera koje je prevazilaze, ona je prenosno sredstvo Više
Volje. Završilo se penjanje, potraga za osvetljemm središtem.
Sada dolazi silazak, povratak, prenos božanskog blaga, ne-
materijalizovanog dragulja, beskrajnog užitka preko Suštin-
skog Ja; na kraju: radost življenja koja svetlošću puni Više
Ja. Ono pretvara četiri Ega Ličnog Ja u kamen mudrosti.
Telesni ego upoznaje trans, gubi svoje granice i stapa svoj
organizam sa univerzumom; Čulni ego spoznaje ekstazu,
zadovoljstvo življenja, kreativnu euforiju; Emocionalni ego

38

3. Zubi psa
S ta n o vn ik jednog grada dobije veliku nagradu na lutriji.
Kada mu pred novinarima predaju multimilionerski
ček, jedan od njih ga pita:
- Zadovoljni ste, zar ne?
- Delimično... Loše sam sreće. Kupio sam dva listića za
loto, ali na drugom nisam ništa dobio!
Prezirati ili voleti život je stvar izbora. Događaji u sa-
dašnjosti su uzroci budućih efekata koji će, prema onome
ko ih preživljava, biti smatrani pozitivnim ili kobnim. Psiho-
analiza priča o traumama kao da su, ti prošli nasrtaji, uzrok
sadašnjih problema pacijenata. Međutim, polazeći od trau-
matične činjenice - na primer, žene koja je silovana - žrtva
može osećati da joj je život zauvek uništen ili se ponovo iz-
graditi sa više snage nego ikad. Jedna osoba pretrpi ekonom-
ski krah, nikada se ne oporavi i završi tako što se ubije. Dru-
ga, u istim okolnostima, ispliva sa obnovljenom snagom i,
menjajući svoj put, započne novi posao koji joj omogući da
živi bolje nego ranije... Zašto se jedni utope u negativnom,
a drugi ne?
40
Žali se čovek što nema sreće i što mora da odradi ne-
brojene sate ne bi li zaradio nešto za jelo... Bogovi, umorni
od njegovih žalbi, odluče da mu pomognu. ’Ovaj nesreć-
nik, na svom putii kaposlu, svako jutro prelazi most preko
Istočne reke. Ostavićemo mu tamo kovčeg pun zlatnika. ’ U
zoru, čovek ustaje, neraspoložen, kao i obično. Stigavši na
' mesto koje su bogovi predvideli, gunđa: ’N ervira me pre-
laženje ovog mosta svaki dan, kakva nepodnošljiva gadost!
Da ga ne bih gledao, preći ću ga zatvorenih očiju! ’
I tako učini.
Trauma ne prouzrokuje problem: samo deluje kao oki-
dač. Serija genetskih, porodičnih, socijalnih, kutturnih okol-
\ nosti kreira u individui teren u čijim dubinama može ležati
eksplozivni otpad ili, naprotiv, seme. Mudar duh će se ospo-
sobiti da reaguje pred ma kakvim udarom govoreći: ’Sve
je zarad dobrog’. Bolećivi duh će reći: ’Sve je zarad lošeg’.
Građanin koji je dobio na lutriji pripada ovoj drugoj kate-
goriji. U sledećoj priči - koju, zbog svoje krajnje vulgar-
nosti, savetujem da ne treba čitati preosetljivim osobama -
osoba susreće ovo metaforičko blago koje nam bogovi ostav-
ljaju na mostu.
Da bi proslavio deset godina braka, par stiže ujutru u
hotel, kraj jezera, kako bi proveo nedelju dana drugog me-
denog meseca. Muž odmah, sa svojom opremom za peca-
nje, ode na jezero. Vrati se kasno, noseći korpu punu ribe.
Isto se ovo ponovi šest narednih dana. Kada muž ode da
plati račun, radrtik u hotelu mu reče:
- Vrlo sam iznenađen gospodine. Obično parovi na me-
denom mesecu skoro ne izlaze iz sobe, posvećeni vođe-
nju Ijubavi čitav dan. Ne razumem zašto ste vi većinu
vremena proveli pecajući.
 - Pre svega moram da vam kažem da ne mogu da vodim
Ijubav sa mojom ženom, ima grozni vaginalni herpes.
~Ali gospodine, postoji i oralni način...
- Nemoguće, usta sujoj puna čtreva.
- Na kraju, analniput...
- Ni to ne mogu, ima hemoroide...
- Sad razumem, gospodine, vaša žena je užas...
- Ne budUe sigumi:ja sam zadovoljan. Kada obavljadužu
nuždu, izluči izmet prepun sjajnih crva koji mi služe
za pecanje.
Ovu sposobnost da se nađe flešto lepo ili korisno u
onom što je odvratno, ističući maii pozitivni detalj u veli-
kom sveopštem negativnom, nalazimo i u apokrifnom je-
vanđelju:
među grmljem, kako bi stigao do princeze i dao joj polju-
[ bac koji bi je probudio, naš Duh mora da uroni u lavirinte
■ sećanja kako bi uništio unutrašnjeg sudiju - sumu svih po-
; rodičnih i društvenih predubeđenja - i hrabro, prepozna-
jući nagone smrti i krivljenja ličnosti, odbacio ih govoreći:
\ ’Ovo nisam ja’, dok ne bi stigao do osvetljenog središta mrač-
< nog nesvesnog. Okupani tom svetbšću, shvatamo da je istru-
leli pas anđeoski saveznik. Konačno vidimo svet onakvim
j kakav je: raj koji ljudi oskudne svesti narušavaju svojom
* životinjskom nasilnošću. Vidimo same sebe, pretvorene u
; jedinstvo u kom se Telo, Duša i Duh dopunjuju u potpunoj
sreći.

Šetajuči se sa Učiteljem, dvanaest apostola vide na

putu buđavi leš psa. Učenici, se zapušivši nos, udalje od
njega Naprotiv, Isus Hrist klekne pored onoga što je osta-
lo odpsa i reče smešeći se:
- Ima predivne zube.

Takav stav ne treba primenjivati isključivo da bi se iz-

vukli biseri iz prljavih ćoškova sveta, nego takođe iz našeg
Duha. Zbog manjka ideala, rezultat depresije koju nam stva-
ra naša sopstvena Ijudska vrsta (u svakom trenutku možemo
prisustvovati, na nekom mestu na planeti, ubijanju civila
od strane vojnika ubica ili videti milione ljudi koji umiru
od gtadi), obrazujemo našu decu a ne učimo ih da osveste
; svoje unutrašnje blago. U njihovim duhovima kljukamo su-
■diju punog prezira: nisu nizašta, ne vrede ništa, ne mogu
j htšta... Naša duša je princeza koja spava zarobljena u nepri-
' st«pačnoj šumi. I tako, kao što princ srtpljivo otvara put,

42 43

4. Ponovo teletina!
P o povratku kući, jedno veče, čovek se iznenadi što ju je
zatekao praznu, napuštenu od strane svoje žene. Iznertada,
ugleda na komodi kovertu upućenu njemu. Grozničavo je
otvori i pročita sledeću poruku: ’Fernando, dosta mi teje.
Odlazim sa tvojim prijateljem Pedrom. Za večeru ćeš naći
hladnu teletinu ufrižideru. ’
Oh ne! - uzdahne nesrećnik-Nije moguće...! Ne mogu
da večeram hladnu teletinu ponovo!
Ova šala podseća na jednu Ezopovu basnu:
Komarac se smesti na uho vola i reče mu:
- Došao sam da živim ovde.
Vo nastavi da radi i vodi isti život ne primetivši prisu-
stvo novog podstanara. Jednog dana, komarac mu kate-
goričkim tonom objavi:
- Dosta mi te je! Odlazim!
Ravnodušan, ne primećujući odlazak, vo nastavi sa ra-
dom kao i obično.
Neke se osobe, potopljene u maglama svojih ega, pre-
tvore u drugog, ne videći ga onakvim kakav zaista jeste,
na ekranu svojih projekcija. Muž iz šale ne shvata da se
stvarnost promenila, nastavlja da gleda na svoju suprugu
kao na robinju ognjišta koja ne ispunjava dobro svoj posao.
U slučaju komarca iz basne, on veruje da je on sam od kapi-
talne važnosti, ne shvatajući da je istina da nekom možemo
biti potrebni, ali nikada rmžni. „Generacije odlaze i dolaze,
ali zemlja uvek ostaje“, kaže se u „Knjizi proroka Jezekilja“,
1, 4. U datom trenutku - često zahvaljujući meditaciji -
Lično Ja izranja iz autizma i uspeva da sluša, da vidi drugo-
ga, drugo, očišćeno od svojih neurotičnih projekcija. Tada
prestaju tumačenja, ništa više ne pretvara u simbol psiho-
tične muke, stvari su onakve kakve su. U zen budizmu se
kaže, za onog ko se prošvetli, ’planina postaje ponovo pla-
nina a, reka, još jednom, reka’.
ARo prestanemo da se poistovećujemo sa komarcem i
usvojimo, preispitujući se, ponašanje vola - koji mirno radi
- čineći ono najbolje što učiniti možemo, ne pitajući se kuda
idemo, i napredujući centimetar po centimetar, kako bi ugla-
čali naš dijamant i stigli do onog što jesmo, a ne onog što
drugi žele da budemo, vrlo brzo ćemo doživeti napad inva-
zije komaraca. To su misli koje dolaze kako bi uznemirile
mir meditacije: ’Bzzzz...bzzz...bzz... večeras ću ići ubioskop
sa ljubavnikom... bzz...bzzz...bzzzz... izbori, svetska politi-
ka... bzz...bzzzz...bzzzz... moja porodica, novac, bolesti...
bzz...bzzzz...bzz... katastrofe...’. Uprkos njima, nastavićemo
da meditiramo. Kada uvide da na njih ne obraćamo nikakvu
pažnju, brige se, kao i komarci, umore i odu. Po odlasku,
nastavljamo kao ranije.
Ovaj ravnodušni stav pred životnim nedaćama zahteva
beskrajnu pažnju, neodvojivu od ljubavi prema delu. Usa-
vršavanje nas samih zaslužuje svu našu nežnost. U poro-
dicama u kojima nam se obraćaju na način kao što je: ’Ko
si ti da bi tako nešto izjavio? Za koga sebe smatraš? Misliš
45
da si iznad mene?’, učimo da žedno tražimo apiauz i tuđu : punu kutlaču u ruci, doda so u lonac i ponovo proba supu
ijubav, nesposobni da volimo sami sebe. Naterali su nas da koju drži u kutlači. Pošto ponovo zaključi da jo j nedostaje
pobrkamo poštovanje i divljenje prema našem Suštinskom ' soli, ubacijo š soli u lonac i ponovo je proba iz kutlače: m-
Ja, sa žaJosnim narcizmom. Kažu ti: ’Pričaš o ljubavi prema ; kakva promena. Tada, odustane od ideje da ubactgejo š soli.
sebi, ali šta daješ drugima?’ Možemo im odgovoriti: ’Svaki
posaokoji radim da bi se usavršio upućen je drugome i ima Kutlača je deo nas koji treba da poboljšamo. Kažemo:
za cilj da stigne do njega... Stići do onoga koji nisam ja, Š’Nisam srećan’, ali umesto da poboljšavamo vezu sami sa
žrtvujući moje Ja’. sobom, nastojimo da poboljšamo spoljašnje uslove. Šepavi,
To je posao koji, u jednoj tibetanskoj priči, obavlja kap optužujemo kaldrmu.
vode koja ne želi da ispari: bori se protiv toplote, protiv
vetra i ostalih prepreka da bi stigia na kraju do izvora -
okeana, gde se, srećna, utapa.
Takva je borba koju vodi razum da bi se ujedinio sa
nesvesnim. Postoje mračne sile, ali takođe i sjajne sile kpje
ulivaju strah jednako kao tama. Moramo da se obavežemo
da ćemo tražiti tu unutrašnju svetlost jer u početku, ne Že-
limo to da radimo. Borimo se. Užasava nas gubitak identi-
teta. Međutim, jna kraju, kao rezultat tvrdoglave i uporne
volje, ustupamo poslednju parcelu Svesti, kao transparentnu
žrtvu i srećni se raspršimo u praznini.

Duboko u noć, sused vidi Mulu Nasrudina kako, na

četiri noge, puzi ispod svetiljke.
- Mula, šta tražiš?
- Ključ od kuće!
- Ali tvoja kuča je daleko, zašto tražiš ključeve ovde?
- Zato što ovde ima više svetla! - odgovori Nasrudin.

Pošto se ne usuđuje da traži svetlo u mraku sopstve-

nog duha, Mula Nasrudin ide da ga traži tamo gde nije, u
komotnim granicama svog intelekta.

Čovek sprema supu. Da bi je probao, napuni kutlaču,

uzme gutljaj i shvati da je bljutava i da jo j fa li so. Držeći

46 47

" 'l.
5. Model koji ne treba oponašati
P o izlasku sa predstave, jedna gospođa zamoli punačku
pevačicu:
- Tako bih volela da imam fotografiju čitave vaše figure!
- Odmah ću vam je dati! - odgovori, polaskanapevačica.
- Da li želite da je stavite u neki album?
- Ne —odgovori gospođa. —Želim da je stavim na vrata
frižidera, tako ću se naterati da držim dijetu.
Ovde vidimo susret dve oprečne tačke gledišta. Izvfe-
sno je da, u osnovi, svi živimo u istoj stvarnosti, ali ne i u
istom mentalnom svetu. Svako od nas projektuje spolja
svoje unutrašnje deformacije. Često, ne znajući ko smo, da
bismo živeli među ostalima, sebi stavljamo masku koja od-
govara onome što oni misle da jesmo. Imamo ograničene
mere ličnosti, koje primenjujemo kao da su normalne; ono
što liči na to što mislimo da jesmo nam uliva sigurnost,
ono što je drugačije, budi naše nepoverenje i agresivnost.
Nismo svesni da na istom jeziku pričamo različite jezike.
Živimo dajući stvarima i činjenicama značaj često supro-
tan onome koji im daju drugi.
48
Devojčica kaže majci:
- Miama, molim te, daj mi dva evra za onog sirotana što
viče na ulici...
- Naravno - odgovori mati. - Šta viče taj siroti gospodin?
- Viče: Sladoled! Dva ukusa, dva evra!
Svako živo biće ima, u stvari, različit ugao posmatra-
nja. Biti sličan, ne znači biti isti. Put Svesti zahteva da shva-
timo našu suštinsku različitost. ’Svi su jednaki i pokorni
samo jednom gospodaru’ je tiranija. ’Svi su različiti sara-
đujući na zajedničkom cilju’ je demokratija.
Sretnu se dva Afrikanca na seoskom trgu. Jedan kaže
drugome:
- Juče sam bio u prašumi i sreo sam lava koji mije uči-
nio fssssssssssss...
- Lažljivče, lavovi ne čine fssssssss. Oni urlaju groooo-
aaaar!
- E, bio sam mu okrenut leđima.
Šta je dobro, a šta loše? Jedna sufi priča govori kako
mudrac, kada njegov lepi konj razvali vrata štale i pobe-
gne, i kada susedi dođu da ga teše, sa blagim osmehom na
licu odgovori: ’Ko zna zašto je to dobro.’ Šest meseci kasni-
je, konj se vrati sa deset divljih konja koji su ga posmatrali
kao vođu krda. Kada susedi dođu da mu čestitaju, mudrac
im kaže: ’Možda nije zarad dobrog.’ Mudračev sin poželi
da ukroti jednog od konja. A ovaj ga, divlji, pri prvom po-
kušaju baci na zemiju. Mladić polomi nogu i osta šepav za-
uvek. Mudrac reče susedima koji su došli da ga teše: ’Ko
zna zašto je to dobro.’ Izbije rat i svi momci iz sela budu
primorani da odu u vojsku, osim mudračevog sina, koji je
šepao... I tako, od dobrog ka lošem, od lošeg ka dobrom,
49

uspostavlja se lanac, u kom se ni uzroci, ni posledice ne
mogtf definisati kao pozitivni ili negativni. Pogled, koji vidi
samo sadašnjost, je ograničen. Mudrac posmatra stvari iz
vremena večnosti.
Vozač automobila, Ijut što je morao da zakoči u prazno,
da bi izbegao sudar sa automobilom ispred sebe, poviče:
- Ne vredi ni da seupitam da li je to šena za volanom!
Na njegovo veliko iznenađenje, čovekje. Zatim poviče:
- Sigurno vas je vaša majka naučila da vozite!
Može se reći da je vozač ženomrzac. Za njega su uvek
žene te koje loše voze... Ali, produbljujući malo smisao šale,
možemo zaključiti da pokušavamo da uskladimo stvamost
sa našim mišijenjima. Tokom dana, tumačimo sve što nam
se dešava tako da se ne menjamo ni u čemu: krivica nikad
nije naša, uvek su drugi krivi. Lično Ja sve pretvara u sop-
stvenu korist. Neprestano izobličavamo stvarnost kako bi-
smo pronašli izgovore koji nas opravdavaju.
Razmišljanje komarca: ’Ne razumem kakvo zadovoljštvo
pronalaze Ijudi u tome što sami sebe šamaraju noću. ‘
Zatvoreni u sebe, ne shvatamo da smo sami uzrok svo-
jih problema. Ponašamo se kao paraziti u svetu, stalno tra-
žeći i nikada ne dajući, sa stavom zadovoljnog cinika, dok
nas, iznenada, svet ne odbaci, naši planovi se rasprše i op-
tužimo lošu sreću za sve te neuspehe. Ne može se živeti
proždirući tuđe plodove, nikada ne posadivši ništa.
Dva monaha meditiraju na poljani. Oko jednog se oku-
p i mnogo zečeva. Drugom se nijedan ne približi. Drugi pita
prvog:
50
t
- Kaži mi, obojica sa žarom meditiramo, jednako sati,
zašto tebi priiaze zečevi, a meni ne?
- Odgovorje prost - odgovori prvi - zato što ja nejedem
zečeve, a ti ih jedeš.
Pitaju Ramakrišnu: >
-A k o bacite kamen u beskrajno, dokle će stići?
Mistik odgovori:
- U moju ruku.
Vozač kamiona se zaustavi na granici. Carinikgapita:
- Imate li nešto da prijavite?
- Apsolutno ništa!
Carinik otvori kamion ipoviče:
- A ovo? - ugledavši slona, zarobljenog između dva par-
1y četa hleba uvezana užetom.
- Kuda ide ovaj svet, ako čovek ne može u svoj sendvič
da stavi šta želi? ~ odgovori kamiondžija, van sebe.
Izvesne osobe umišljaju da imaju pravo da rade šta hoće,
makar se radilo i o slonu u sendviču. Umanjuju ono što je
u tim stvarima loše, misleći da to nikoga ne vređa i da nije
za prekor.
Čovek kaže dobrom prijatelju:
- Zašto me je ostavila žena posle dvanaest godina zajed-
ničkog života? Zašto je odvela decu? Zašto je prestala
dam e voli? Ovo stanje je nepodnošljivo.
Dobar prijatelj mu odgovori:
- M sliš da ona nije ujednako nepodnošljivom stanju kao
ti? Koliko je bolno kada moraš da kažeš, nekom sa kim
si proveo mladost: ’Ne volim te više! Vodim decu sa
sobom! ’ Onaje takođe u ogromnom problemu.
51
 Da li je zajsta tako nevin ovaj čovek u datoj situaciji?
U suštini, da bi rešio problem, mora da se postavi u ulogu
svoje žene i razume njen boL Šta joj je učinio? Zašto ona
reaguje na taj način? Pre nego što pomisli na sebe, trebalo
bi da se zapita u čemu je zaista njen problem. Ne treba da
postavlja pitanja sebi sa ciljem da sve reši, nego da sazna i
zaista razume. S druge strane, bez sumnje, on igra ulogu
nevinog. A, jasno je da je sučesnik u drami. U svakom kon-
fliktu, odgovornost dele svi glumci. On je odgovoran za pe-
deset posto nedostatka ženine ljubavi. Kao što je i ona od-
govoma za pedeset posto činjenice da je on često odsutan.
Dokaz je to što ga dobar prijatelj savetuje da se svake noći
vrati kući. On prati njegov savet i, ubrzo, žena mu se raz-
boli. Ona ga ne podnosi. Žalila se na njegovo odsustvo ali,
čim je on tu, ona se razboli.
Koliko dugo ćemo igrati uloge nevinih, pravdajući se
za ono što radimo i prebacujući odgovornost na bližnjeg
svog? Umirimo se kada umanjimo stvari. Kažemo da nije
strašno. Zašto, onda, mislimo da je ono što drugi radi, nešto
strašno? Vidimo sendvič sa šunkom u tuđem oku, ali ne i
sendvič sa slonom u sopstvenom... Ono što činimo drugima,
činimo sami sebi.
Predavač na konferenciji pokušava da pokaže učeni-
cima kako su muškarci, danas, postali veliki egoisti:
- Bašjuče idem sa prijateljicom u restoran, kad ugleda-
smo, nasred puta, čoveka kako leži bez svesti, jer su ga
udarila kola. Od svih koji su ga gledali, nikom nije palo
na pamet da mu pomogne. I čak, posle jela, kada smo
izašli iz restorana, jadničak je ležao na istom mestu!
On sudi svetu, projektujući u njega to što je on sam.
Bik) bi zanimljivo kad bismo, kada se posvađamo sa nekim,
snimili na magnetofonu sve uvrede koje nam taj kaže. Te
52
uvrede definišu osobu koja ih izgovara, jer se, u svađi, mi
pretvaramo u njegovo ogledalo i, istovremeno, on u naše.
Ako nismo sposobni da cenimo tuđu lepotu, znači da
nismo svesni naše, a ako vidimo samo tuđe mane, znači da
u njima pronalazimo naše.
Tokom krstarenja, putnica, uzbuđena zbog sočne ja-
gnjeće šnicle, odlazi kod šefa kuhmje da pita za recept.
- Ništa lakše - kaže jo j kuvar - treba izdinstati dvanaest
hiljada glavica crnog luka na đvadeset četiri kile putera.
U životu postoje različite tačke gledišta. Verujemo da
stvarnost odgovara našem pogledu, ne sumnjajući da je po-
gled ličan i da ga ne dele i ostali. Kada se kaže da je izve-
sna stvar jeftina ili skupa, pitamo se za koga? Ono što je
skupo za siromašnog može biti jeftino za bogatog.
Budin rođak, Davadata, mu je zavideo. Jednom prili-
kom, videvši da mu se svetac približava, on uze luk i oda-
pne strelu na njega. U vazduhu, strela se pretvori u cvet i
padne Budi pred noge.
t
Nevernik baci na Mahomu trulu smokvu. Ovajje, mi-
sleći da mu je siromašni vernik baca na poklon, pokupi i,
da ga ne bi razočarao, pojede.
53

6. Čas vožnje
M Janas je Jakovu loš dan zato što mora da održi prvi čas
vožnje svom sinu Mojsiju, koji za to nije baš nadaren.
Na jednoj kosini zakažu kočnice vozila.
- Tata! Tata! Kakva nesreća! Šta da radim? Šta da radim,
moj Bože, ne mogu da zaustavim kola! - viče Mojsije.
- Smiri se, sme, smiri se! - kaže mu otac. - Da bi ih zau-
stavio, pokušaj da udariš o nešto što nije suviše skupo.
Obe osobe su u opasnosti, ali jedna od njih je u stanju
da sačuva smirenost, da ne misii na smrt, nego samo na na-
čin na koji da izađe iz situacije najmanje moguće oštećena.
Otac usmerava sina, kako bi ovaj sam učinio najmanje
moguće zlo. To znači da, u periodu krize, treba da održi-
mo potpuno budnu svest, s ciljem da umanjimo štetu...
Uzevši u obzir da sve propada, neke osobe počinju da, kad
god mogu, uništavaju sve. Međutim, do poslednjeg trenut-
ka, uvek postoji mogućnost da se učini nešto što bi spaslo
situaciju. Šampion u karateu bi nam rekao: ’Kad padneš,
još uvek nisi izgubio. Dok padaš, joŠ uvek možeš da izve-
deš udarac koji te možda može dovesti do pobede.’
Sa ovom poslednjom rečenicom shvatamo da treba da
se predamo krizi, jer se, u onom najdubljem u njoj, nalazi
54
tešenje. Nužno je da uđemo tamo, trudeći se da sačuvamo
najveći mogući mir, misleći da naše nesvesno nije protiv nas,
nego da je na našoj strani. Posedujemo unutrašnjeg save-
znika, koga moramo pustiti da se manifestuje... Violinista,
imajući na raspolaganju violinu, može odsvirati uzvišenu
melodiju; ali, bez instrumenta, nema muzike. Na isti način,
čak i ako poseduje jednog Stradivarija, ako ne zna da svira,
neće biti muzike. Susret duha sa instrumentom proizvodi
muziku. Sigumo je da ta muzika može biti visoko duhovna
ili nisko komercijalna.
Usred subotnje molitve, čuje se buka neke prepirke u
dnu sinagoge. Rabin se uputi ka galamdžijama i zatekne Da-
vida i Abrahama.
- Šta treba da znači ovaj skandal?
- Rabine, Abraham uporno tvrdi da crno nije boja! - kaže
David.
- Naravno da nije boja! - uzvikne Abraham.
- Rabine - insistira David, - vi nam recite, pošto ste mu-
drac: da li je crno boja ili nije?
- Naravno da je boja. Ism irite se sada...
Rabin se vrati na mesto svoje molitve, ali nekoliko tre-
nutaka kasnije svađa ponovo poče. Rabin još jedanputpriđe
ovoj dvojici.
- Zamolio sam vas da se smirite! Da li ste razumeli?
- Ali Rabine, Abraham sada tvrdi da ni belo nije boja!
- Insistiram: nije boja! - poviče Abraham.
- Recite nam Rabine, da li je belo boja ili nije?
- Rekao bih da, zapravo, belo jeste boja...
- Aha! Jesi li čuo Abrahame? Rabin je rekao da crno je-
ste boja i da je belo boja takođe! Priznaj, već jednom,
da sam ti prodao televizor u boji!
 Ono što nazivamo Unutrašnji Bog, moćna energija koja -A li, ludače, zaštosi urlao ’Vatra! Vatra!’?
obitava u dubinama našeg bića, jeste veza koja nas pove- - Da sam vikao ’Govna! Govna!’ vi biste dojurili?
zuje sa Najvišom Tajnom. Kada upotrebimo tu energiju za
naše sopstveno dobro, za dobro drugih i za dobro planete, Najbolji metod da se približite mudrosti jeste da je opo-
možemo da je nazovemo Bog. Ako je upotrebimo za samo- našate. Pred konfliktima, teškim odabirima ili sumnjama,
uništavanje, za povređivanje drugih i planete, možemo da možemo da se zapitamo: ’Kako bi se ponašao jedan mudrac
je nazovemo Demon. Unutrašnji Bog, Unutrašnji Demon, u ovom slučaju?’ I delovati u skladu sa onim što zamislimo
suštinska energija je ista, njena svetost ili njeno zlo zavise da bi ovaj učinio.
od toga kako je koristimo.
Ali ima nešto gore od dobre ili loše upotrebe Unutraš-
njeg Boga: to je odbijanje da ga upotrebimo. U ovom sluča-
ju, živimo bežeći od entiteta koji smatramo stranim, uro-
njeni u naše ograničeno Lično Ja, verujući da smo samo
ono što su nas naučili da budemo, to jest, ništa. Kada nam
govore o našem unutrašnjem dragulju, o đimenziji koja po-
stoji tamo izvan našeg razuma, mislimo da se radi o iluzi-
ji, ne sumnjajući da Lično Ja - koje greškom zovemo Svest
- jeste samo iiuzija i da je naš nepojmljivi deo, u stvari,
stvamost.
Jedna japanska zen poslovica kaže: ’Da bi se rodilo
pile, kokoška mora da kljucne jaje spolja, dok pile istovre-
meno mora da kljuca ljusku iznutra.’ Unutrašnji Bog nam
se sve vreme obraća. Treba da naučimo da ga čujemo. Ma-
govi kažu: ’ Hteti, smeti, moći, ćutati’. Pod ćutanjem treba
podrazumevati: ’Napustiti iluziju zbog koje verujemo da
smo odvbjeni. Stvoriti tišinu’ , to jest, poslušati.

Na merdevinama, radnikpopravlja oluk na krovufarme.

Iznenada izgubi ravnotežu i pade u septičku jamu. Počne
da urla:
- Vatra! Vatra!
Gazda farme i njegova deca dojure do njega i izvuku
8a iz smrdljivejame. Potom, gazdafarme, iznerviran, upita:

57

7. Ciklusi koji se ponavljaju
fMedan prefrigani ijedan glupaksu u bioskopu.
- Da se kladimo u deset evra da će kauboj koji jaše be-
log konja pasti - reče prefrigani.
- Važi- prihvati glupak.
Pet minuta kasnije, kauboj pade.
- Vrlo dobrol - zaključi glupak - Zaradio si deset evra!
- Već sam gledao film - ispovedi mu se prefrigani.
- I j a sam, ali nikada ne bih pomislio da će kauboj i ovog
puta pasti.
Često se srećemo sa situacijama kao što je ova. Tipična
osoba izjavljuje: ’Oženio sam se ženom koja me nije volela
i ostavila me je. Pet godina kasnije, isti čovek kaže: ’Oženio
sam se drugom ženom. Nije me volela, ostavila me je.’ Deset
godina kasnije, ista osoba kaže: ’Niko me ne voli, upravo
me je treća žena ostavila.’ Reklo bi se da on veruje da će
se film koji je snimljen u njegovoj glavi promeniti; dok sve
vreme ne radi ništa drugo do ponavlja jedan te isti potez.
Jedan sjajan pisac, slabo poznat, bio je zaljubljen u ženu
koja mu nije odgovarala. Nastavio je da pati narednih sedam
godina posle kojih se ona udala za nekog poznatog pisca.
To ga je tofiko deprimiralo da je prestao da piše i počeo da
58
slika. Odmah se zaljubio u drugu ženu. Radilo se o nemogu-
ćoj ljubavi, kao i prethodni put, pošto mu se ona nikada nije
predala i ta situacija je trajala takođe sedam godina, posle
čega se ona udala za poznatog slikara. Osetio se iskomplek-
siran i ostavio slikanje. Malo kasnije počeo je da uči da svi-
ra flautu. Našao je ženu. Bio je zaljubljen u nju sedam go-
dina, ali žena ode sa poznatim dirigentom orkestra.
Dvadeset i jedna godina nemoguće ljubavi! Zbog čega?
Kada se čovek upusti u toliko godina nemogućih ljubavi,
' mora biti da mrzi žene. Pričati o ’nemogućoj’ ljubavi jeste
pričati o mržnji, samim tim što je ljubav moguća ili je nema.
Razlozi zbog kojih dve osobe reše da budu par, su misteri-
,ja. Ako se muškarac ne pokori realnim ispoljavanjima nego
neostvarivim snovima, to je zato što, zapravo, ne voli. Kaže: >
■’Više volim idealnu ljubav’, i ostane sa tom iluzijom. To jest:
ostane neraskidivo vezan za svoju majku.
Po prisustvovanju jednoj terapeutskoj seansi gde je mo-
rao izraziti svoj bes, brat mog prijatelja, sedam godina mla-
đi od njega, ode direktno u kuću svoje majke, uze pušku,
stavi sebi cev u usta i raznese sebi glavu u njenom krevetu...
Moj prijatelj je na kraju shvatio: ’Majka ga je uvek više vo-
lela nego mene. Smatrala je da je u svemu bolji od mene...
Čuveni ljudi koji su se ženili ženama koje sam voleo uvek su
bili sedam godina mlađi od mene. Mislim da sam u njima
projektovao problem koji sam imao sa bratom koji mi je
krao majčinsku ljubav.’
Ne vole sve majke svoju decu. Ima nekih koje, zbog
složenih motiva, još od kad ih nose u utrobi.žele đa ih se
otarase. Ako se porode, kasnije - da bi pobedile nesvestan
osećaj krivice - transformišu svoj manjak ljubavi u pose-
sivnu brigu. Ali, ako ta ljubav nije prava, dete to sublimi-
rano oseti i, onda, započne dugi proces autodestrukcije.
59
 Zašto mi se ubio sm? U mom sopstvenom krevetu! Ta-
kvu mije bol naneo...
Upravo se, gospođo, zato ubio: da bi vam naneo bol.
Umorio se od življenja tražeći od vas nešto što mu nikad
niste dali. Uništio se u krevetu u kom ste ga rodili s ciljem
da vam pokaže kaiko ste ga vi lično uništavali od kad se
rodio. Otkrijte razlog nagonima ka smrti koje ste, od vaše
trudnoće, hranili kod deteta. Razumite da ste od njega na-
pravili vašeg ’miljenika’ da bi ga sprećili da odraste i da se
pretvori u čoveka. Jednostavno, vi prezirete mušku spermu.
Dete kome se zabrani da sazri oseća frustraciju, ali strah
od odraslog ga pretvara u saveznika sve dok se on sam,
pokoravajući se nesvesnim i ubilačkim željama majke, ne
uništi.
Mali, slabašni i mršavi kauboj izlazi iz bara. Minut ka-
snije, crven od besa, vrača se vičući piskavim glasom:
- Ko je obojio mog konja u zeleno?
Jedan veliki kauboj, impresivnog mišićnog sklopa, usta-
de, stavi ruke na drške svojih pištolja i reče:
- Ja sam! Imaš nešto protiv?
- Ne... sarno sam hteo da vaspitam... kada mislite da ga
pređete drugom rukom... da bih mogao da vampomo-
gnem.
60
8. Pravedna cena
JL/ve prostodušne žene se sreću:
- Šta tije? Deluješ neraspoloženo.
-D a zn a šd a jesam! Imala sam dva Ijubavnika i obojica
su me ostavila. Pedro, zato što sam ga puno koštala.
Pepe, zato što mu nisam davala dovoljno.
Imamo različite tačke gledišta u pogledu novca. Niko
u džepovima ne nosi iste novčanice, ni novčiće. Njihovoj
ekonomskoj vrednosti se dodaje emotivna vrednost. Novac
dobijen bež rada, od nasledstva, nije isti kao onaj koji zara-
dimo u znoju našeg čela. Postoji prljav novac, bolni novac,
laki novac, zasluženi novac, novac emigranata, skorojevića,
škrtica, aristokrata, katolički novac krivice, ponosni prote-
stantski novac, incestoidni novac. Što se tiče ovog posled-
njeg, možemo reći da je infantilan, jer dete poznaje jedino
novac koji mu daju njegovi bližnji, što u njemu stvara navi-
ku da traži. Kasnije, nesposoban da dostigne zrelost, nastav-
lja da traži od šefova, od vladinih institucija, da traži stipen-
dije, penzije, televizijske nagrade, itd. U stvarnosti, dok
izvesna osoba u ovom društvu ne počne da zarađuje novac
koristeći svoj kreativni talenat, ne može se nazvati odra-
61
slom. Svet zavisi od stava koji imamo o njemu: ako želimo
da ga promenimo, nužno je da prvo promenimo sebe.
Mojsije je u kancelariji, brojeći zadovoljno novac koji
je zaradio tog dana, kad uđe njegov prijatelj Abraham i
reče mu:
- Neophodno mi je da mi odmah pozajmiš pet hiljada
evra u novčanicama.
- Molim!? Pet hiljada... ali, to je mnogo.
- Ne brini Mojsije... Vratiću ti ih za deset minuta...
- Nemoj me zasmejavati: čim ih dobiješ, zaboravićeš da
ih vratiš...
- Neću izaći odavde! Još ću ti vratiti sa kamatom od pet
posto... Zaradićeš bez rizika dvestapedeset evra za de-
set minuta!
- Dobro... Ako je tako, pozajmljujem ti ih.
Mojsije preda Abrahamu pet hiljada evra u novčanica-
ma. Njegov prijatelj ih stavi u džep i potom ga upita da li
može da se posluži telefonom. U odvojenom ćošku kancela-
rije priča telefonom deset minuta, zatim, sa velikim osme-
hom preda Mojsiju pet hiljada evra sa dodatnih dvesta
pedeset.
- Ništa ne razumem, Abrahame. Objasni mi, molim te,
o čemu se radi.
- Ništa lakše, Mojsije: trebalo je da porazgovaram o jed-
nom vrlo važnom ugovoru i, da bi postigao to što že-
lim, praznih džepova bih se osećao veoma slab. Kada
sam ih napunio, imao sam autoritet koji mi je trebao
da nametnem svoje uslove.
Način na koji percipiramo je od suštinske važnosti. Vrlo
retko nam se sudi prema onome što jesmo, nego radije pre-
ma onome kako mi sebe vidimo i osećamo.
62
- Dobar dan Abrahame!
- Dobar dan Mojsije. Kako si?
- Vrlo dobro - odgovori Mojsije. - Šta ima novo?
- Udružio sam se sa jednim Jevrejem - ispovedi mu se
Abraham.
- Ah, je l ’? Na osnovu čega?
-N a osnovu trogodišnjeg ugovora. On tdaže novac, a
jaiskustvo!
- Ah! - začudi se Mojsije, zainteresovan. - / šta će se
desiti posle tri godine?
- Pa, ja ću imati novac, a on iskustvo - zaključi zado-
voljno Abraham.
Znanje ima cenu. Tako je razmišljao doktor i psihoa-
nalitičar Žak Lakan... Jednom prilikom, određena osoba je
želela da je on analizira po svaku cenu, i Lakan prihvati
precizirajući:
- Izaći će vas vrlo skupo. Vi utvrdite cenu.
- Ne bih znao to da uradim - izvinio se zainteresovani.
- Onda me pozovite na večeru - predloži maestro.
Otišli su u luksuzni restoran i, očito, račun izađe veo-
ma visok. U trenutku kada je budući pacijent hteo da plati,
shvati da je upravo utvrdio cenu svake seanse. Uložio bi u
korist svog duha ono što bipotrošio da se prehrani.
U prvoj šali, saradnik mora da plati kako bi stekao isku-
stvo. Ako ne uzmemo Abrahama kao prevaranta, nego kao
dobrog poznavaoca posbvanja, prirodno je da bude nagra-
đen za znanje koje nosi, pošto će, za tri godine, njegov uče-
nik imati iskustvo koje će mu dozvoliti da zaradi mnogo
novca.
63
 Postoji još jedna priča o osobi koja je želela da ide na
psihoanalizu kod Lakana:

Čovek koji već prati psihocmalitički tretman dođe kod

Lakana da bi obavio kontrolu njegove analize (ubeđen da je
psihoterapeut genije). Analiza sa Lakanom ga izađe veoma
skupo, deset puta više nego sa svojim psihoanalitičarem.
Međutim, posle dve-tri seanse odlučuje da nastavi, ttprkos
ceni, i piše svom bivšem terapeutu da bi ga obavestio da
prekida sa tretmanom, je r ga ovaj košta previše. 9. Primorati nekoga da primi
Kada plaćamo malo a ne napredujemo, to nas izađe
vrlo skupo. Ali kada plaćamo mnogo i napredujemo, tako
nešto nam izgleda jeftino. Na nama je da odlučimo o ceni JLJve majke Jevrejke pričaju:
onoga što učimo. - Moj sin je sjajan doktor - tvrdi prva. - Apsolutno je
Priča o Abrahamu i njegovom saradniku je mudra: is- nužno da odeš da ga vidiš!
kustvo ima vrednost koju mu damo. Odrasli ulaže u svoj - Ali ništa mi ne fa li - odgovori druga. - Zašto bih išla?
duhovni razvoj. - Toliko je dobar doktor da... - objašnjavaprva vrlopo-
nosna - čak i ako ti ne fa li ništa, nešto će ti naći.

Ponekad pokušavamo da pomognemo, ali čineći to mo-

žemo da povredimo drugog obavezujući ga da primi nešto
Što nije tražio.
Posao lečenja zahteva vanrednu delikatnost. To nije
obaveza koja dozvoljava da se uzdigne Lično Ja onoga koji
leči, niti da se uglanca njegova slava i reputacija. Kada že-
limo da izlečimo nekoga, to treba učiniti sa punim poštova-
njem, diskretno intervenišući i nikada ga ne obavezati da
primi našu uslugu. Čim pokušamo da dokažemo da smo
čudo od iscelitelja, prouzrokovaćemo veliku predrasudu.
Ne verujmo osobama koje se bave isceliteljstvom sa
ciljem da se samopotvrde! Gurđijev je govorio: - Tako su
Ienji da sami sebi pomognu da žele da pomognu drugima.
Žele da postanu vredni, da budu moćni i vežbaju na drugi-
64 ma. Gubimo godine života polažući poverenje u jake lično-

65
sti koje se predstavljaju kao nepogrešive. Misle da je ono u
šta veruju realnost. Ponekad, skoro uvek prekasno, shvate
da greše:
Jedan doktorje pozvan do kreveta bolemika. Pošto ga
je privatno pregledao pređe u sobu pored i reče njegovoj
ženi:
- Nemojte se brinuti, gospođo, vašem mužu nije ništa.
Samo misli da je bolestan.
Nedelju dana kasnije, doktor priča telefonom:
- Šta kažete gospođo? Kako vam je muž?
- Isto, izmišlja stvari. Sadajednostavno misli daje mrtav.
Stvarnost može biti različita od onog u šta verujemo.
Često, osoba koja žarko želi da nam da savet, zapravo ga
ne daje nama nego samoj sebi: , poruči zadatak koji on sam nije sposoban da ispuni.
- Kako je bilo? Da lije imao efekta lek koji sam vam pre-
pisao? - pita doktor svog pacijenta.
- Naravno da da! Mnogo dobro je delovao na mene!
-Zaista?
- Da, zaista!
- E p a kad vi kažete, onda ćugaprobati ija: imam isti
problem koji ste imali i vi.
Ovaj lekar prepisuje lekove koje on sam nije probao.
Daje savete kako bi pomogao osobama da reše problem dok,
međutim, on preživljava na ličnom primeru taj isti problem.
U jednoj inicijatorskoj indijskoj priči, pripisanoj Gandiju,
ponašanje mudraca je vrlo različito:
Jedna majka poseti izvesnog gurua kako bi ga zamo-
lila da priča sa njenim sinom i da ga navede da prestane
66
da jede šećer. Guru shvati molbu i predloži im da dođu ne-
delju dana kasnije. Tako i urade. Tomprilikom guru se obrati
detetu:
- Dečko, prestani da jedeš šećer!
Iznenađena kratkom intervencijom, uznemirena majka
pita gurua: 1
- Zbog ovoga smo morali da čekamo nedelju dana? Mo-
gli ste mu reći to isto prvi put kad, smo bili ovde!
- Pustio sam vas da čekate nedelju dana jer sam, tada,
i ja jeošećer.
Kada tražimo savet, izbor savetodavca zahteva strogu
pažnju. Jedna stvar je znanje koje primamo izvlačeći ga iz
reči; a druga, znanje koje proizilazi iz sume akcija koje smo
preduzeli da bismo ga usvojili. Iscelitelj ne bi trebalo da pre-
Neke osobe, iz straha ili lenjosti da rade sami na sebi
kako bi spoznali sopstvenu autentičnu prirodu, osećajući se
odsečeni od svog unutrašnjeg blaga, grade mišljenja, oseća-
nja, želje i težnje, neprestano lažući sami sebe. U svim svo-
jim pojavama nastoje da budu ono što nisu. Zbog toga, čim
se nađu pred istinitom osobom, uznemire se i pokušavaju
svesno ili nesvesno da je povrede. Najbolji način da to uči-
ne je dajući joj ’prijateljske’ savete, kojim je guraju u lažni
život, samim tim, destruktivni.
Uprkos svemu, sa onim što smatramo ’našim manama’
možemo uspeti da se realizujemo.
Jedan seljak se žali kralju na svoje siromaštvo i na to
kako nema sredstva kojim bi odneo na pijacu svoje povrće.
Kralj mu ponudi poklon:
- Šta želiš?
- Veličanstvo, jedan konj bi mi spasao život!
67
 Kralj pristane i preda mu ga Seljak se žali:
- Veličanstvo, ne mogu da prihvatim ovu životinju. Ne
služi mi. Ne zna da ide tmapred, stalno ide unazad.
Kralj mu reče:
- Zadržaćeš ga. Rešenje tvog problema je jednostavno.
t
Stavi sedlo naopačke, sedi gledajući mu u rep i nateraj
ga, da unazad, ide kuda želiš. 10. Nema zasluga
Ono što nazivamo ’našim manama’ može, kasnije, biti
motiv, zbog kog nam se dragi dive. Francuski pisac i umet-
nik Žan Kokto reče jednom prilikom svom prijatelju glum- S r e to š e se Haime i Samuel.
cu Žanu Mareu, koji se žalio da ima neprijatan glas: „Tvoje - Kako si? - pita Haime.
mane će, kasnije, za druge biti tvoji kvaliteti, dok god budeš - Vrlo dobro - odgovori Samuel.
insistirao.“ - Stvarno si dobro?
- Da, naravno! Kuća mije oronula Zimi umirem od hiad-
noće; leti se davim. S godinama, žena mi je postala
monstrum i moram daje trpim. Bez cvonjka sam. A, za-
hvaljujući mojim godinama, sve više patim od bolesti.
Ali, osim toga, stvamo sam dobro.

Nužno je priznati da se izvesne osobe osećaju dobro u

svojoj patnji. Kada bi se njihove muke završile, osećali bi
se jezivo loše. Od detinjstva su se navikli da gube i da pro-
mašuju. Naučili su da je život bolna zamka iz koje će se
spasti jedino smrću. Ako bi se njihovi problemi rešili, izgu-
bili bi svoj identitet i glavnu emocionalnu sponu koja ih ve-
zuje za njihovu porodicu i društvo. Uplašili bi se da će ne-
stati. Njihove nesreće im daju osećaj da su živi, definišu ih
i čine ih ’jednakim sa ostalima’. Imati na teretu ranu, koja
se nikada ne zatvara, mnogo je bolje nego proveriti ko li ju
je otvorio: teško im je da priznaju da su bili nevoljena, ne-
shvaćena deca, na koju se nije mislilo; da je kalup u koji su

69
68
ih uveli i koji ih danas zarobljava, samo mentalne prirode. Veoma ponosan, čovek reče svojim prijateljima:
Jedan zen tekst kaže: ’Ako si zatvoren u jednoj kocki od - Moj pas je vrlo poslušan, kada mu kažem: ’D olaziš ili
granita, kako ćeš izaći? Napravićeš korak napred i zaple- ne dolaziš? ’, on dođe ili ne dođe. ~
sati!’
Ponekad se desi da se prevarimo. Mislimo da vladamo
Jevrejin žestoko pati zato što nosi cipele premale za situacijom ali, u stvari, ona potpuno vlada nama... Nema
njega zasluge kada se učini neko veliko delo, jer genijalni umet-
- Zašto ne kupiš cipele koje su tvoj broj? Da bi ušte- nik, heroj, šampion ili svetac, stigavši do svog cilja, ne po-
deo? - pita ga, iznenađeno, jedan prijatelj. stiže lični cilj, nego se odaziva pozivu svog Suštinskog Ja,
- Ti si antisemit, ili šta? Možda misliš da sam škrtica? koje se u isto vreme, povinuje namerama energije koja odr-
Ako nosim manje cipele, to je zbog toga što mi poslovi žava univerzum, i koju nam prenosi Unutrašnji Bog.
idu loše, što ima sve više rasista, što žena namerava Ako imamo ikakvu zaslugu, onda to nije zato što smo
da me ostavi i što me deca ne poštuju dovoljno. Onda, autori dela - ono se prima iz dimenzije koja nam je supe-
svako veče, čim uđem u kuću, skinem cipele i desi mi rioma - nego zato što sino bili sposobni da potčinimo naše
se prva prijatna stvar u toku dana. lično Ja volji Misterije: povinovati se znači pretvoriti se u
kanal. I da bi kanal bio od koristi, moramo ga potpuno is-
Neke osobe zapadaju u Štetne zavisnosti kao što su dro- prazniti od šupljih misli, egoističnih osećanja, nekontroli-
ga, alkohol ili kocka, ne bi li umirili svoju mučninu. Po- sanih želja i suvišnih potreba.
tom, kada uspeju da stave tačku na pomenute zavisnosti,
hvale se i traže aplauz. Ali kakvu zaslugu ima izlazak iz
problema koji su sami sebi napravili? Bodidarma, koji je
uveo zen budizam u Kinu, izjavio je ovo sasvim jasno kada
je bio primljen kod cara. Ovaj mu reče: „Dao sam da se pre-
vedu dve hiljade sutri. Izgradio sam mnoge manastire. Šta
sam zaslužio?“ Đodidarma, obučen u krpe, pogleda moćnog
cara sa ozbiljnošću: „Nema zasluga!“ Okrete se i ode na
liticu da meditira.
Ne možemo tražiti priznanje za dela koja smatramo da
ga zaslužuju. Kada nešto učinimo prirodno, nije u pitanju
zasluga. Nije herojsko delo biti zdrav. Kao ni prosvetliti se.
Možda bi trebalo da dobijemo aplauz zato što posedujemo
đvadeset prstiju?

70

11. Devijacije ličnosti
Z a p o sle n i dođe da vidi svog šefa.
- Gospodine direktore, smatram da moja plata nije u
skladu sa mojim kapacitetima.
- Razumem napor koji ste učinili da biste bili na visini
iste - uzdahne šef - Nastavite da se trudite: treba na-
hraniti porodicu.
Živimo nesrećni. Uvek tražimo još, ne shvatajući da
je život božanstveni poklon... Jasno je da možemo da po-
grešimo i da se zadovoljimo iluzijom, uzimajući ego nekog
drugog - roditelja, prijatelja, supružnika, glumca, političa-
ra, gurua - kao sopstvenu apsolutnu suštinu. ’Ako nestane
drugi, umreću.’ Zaboravljamo da smo jedinstveno biće,
zauvek upisano u tačku memorije formirane od preseka
beskrajnog prostora i večnog vremena. Prihvatiti ovo zna-
či povratiti sreću, višu energiju, čvrstinu odraslog, ogro-
mni potencijal života koji nas održava.
Pričali smo o Telu, Duši i Duhu. Ako predstavimo Unu-
trašnjeg Boga figurom Sunca, ovo trojstvo bismo predstavili
figurom Meseca. Mesec se, kao apsolutno primanje, ostavlja-
jući sa strane svaku želju za moći, ponizno predaje reflek-
tovanju svetlosti zvezde kralja. Lično Ja i Više Ja se predaju
72
Suštinskom Ja i povinuju njegovoj volji. ’Zato što vi niste
vi, vi ste Sveti Duh’, kažu Jevanđelja.
Ako negiramo egzistenciju našeg unutrašnjeg blaga, ako
odbacimo savrSeni dijamant kao daje nevtdijiv, ako ne nau-
čimo da zahvalimo za hleb naš svakog dana, možemo zavr-
šiti živeći kao bića emotivno nezrela sa iskrivljenom ličnošću.
Negativne staze koje se udaljavaju od pravog centralnog
puta su brojne. Skrenuti sa onog koji nas vodi ka jedinstvu,
prelazimo više od jedne pogrešne putanje... Imam ovde neke,
koje možemo ispodvlačiti prepoznajući se u njima:
Kažemo da ne znamo, ili da ne možemo, da volimo i
odmah se zalepimo za osobe nesposobne da vole isto kao i
mi i pretvaramo se u zavisnike te bolne veze... Ne možemo
da razaberemo da je Ijubav Ijudska: uzdižemo je na Bo-
žcmski nivo, zahtevajući nemoguća savršenstva... Ne pri-
hvatamo da nežne veze budu dinamične, podložne prome-
nama... Plačemo, je r je svet takav kakav je, a ne onakav
kakvim ga mi želimo, bolje reći: neka se sve zaustavi i
neka se ništa i niko ne promeni... Ne znamo ni daprimimo
; ni da damo, živimo zatvoreni u žalopojci nezadovoljstva,
koju je nemoguće definisati, i ako se sretnemo sa nekim ko
nas voli, ne znamo kako da održimo tu vezu, želimo da
bude istog trenutka savršena, ne priznajući da se uravno-
( teženi par stvara mukotrpnim radom i da osećanja, ukoli-
*ko nisu ispraćena razvijanjem nežnog razumevanja potre-
\ ba drugog, uvenu... Žrtve smo sopstvenih nagona, ne ve-
rujući da ih možemo usmeriti od autodetsrukeije ka bo-
Ijem životu... Ne želimo da znamo ništa dublje o nama, ko
smo, kako fimkcionišetno; žudimo da nas zabave, ali po-
ivršno; plašimo se svega što može da nam otkrije naše du-
boko nezadovoljstvo... Sve više smo nestabilni, nesposobni
ispunimo bilo kakvu odgovomost... Često, iako nam je
73
zatvoreno srce, iz straha od samoće izmislimo osećanja za-
Ijubljenosti koja nas kasnije zarobe u vezi koja nas guši...
Nemoćni i beskorisni, nemamo ciljeve, nemamo planove,
nemamo volju, radimo stvari koje nam se ne sviđaju... Bez
snage da se suočimo sa borbom izlečenja, prepuštamo se
nekontrolisanoj plimi tuge, osećamo želju da umremo i
preživljavamo uz trikove: potisnemo želje, ignorišući ih...
Izmestimo probleme optužujući druge da su ih prouzroko-
vali; veličamo ih želeći da spasemo sve vrste žrtava, ne po-
mažući sami sebi... Identiftkujemo se sa grupama, u njima
gušimo svoju ličnost, bile to sekte sa svojim guruima, reli-
gije sa svojim nagradama i kaznama, političke partije sa
svojim nepoštenim obećanjima ili infantilne opsesije spor-
tistima ili poznatim umetnicima... Ono što u unutrašnjosti
potiskujemo, projektujemo u spoljašnosti; ono što jesmo, a
ne želimo da budemo, prebacujemo drugima... Maskiramo
negativne misli preuveličavajući preko svake mere one po-
zitivne: iako znamo da smo nesrećni, prikazujemo se kao
zadovoljni; iako nemamo želju za tim, obavezujemo se da
održavamo seksualne odnose ili da dajemo strasne izjave
o nečemu... Bežimo u ono što verujemo da je naš zdrav ra-
zum, objašnjavamo sve intelektom negirajući sami sebi pri-
stup nesvesnom: ’Snovi su samo snovi’, ’ U suštini to nije
ono što sam želeo/la’, ’Svejedno mi je, nije vredelo truda ',
itd. Sve češće se ponašamo kao deca, tražeći nekog ko će
nam postaviti granice, ko će nam organizovati žtvot... Slabi,
preziremo slabost u drugima i kao vampiri pijemo energiju
onih koji nam pomažu... Nužno nam je društveno prizna-
nje: moramo da se osećamo važni, po svaku cenu; težimo
nagradama, odeći koja nam dobro stoji, tome da se naše
ime pretvori u znak uspeha, ali u isto vreme želimo slobo-
du, želimo da se izolujemo, da se zatvorimo u ograničenu
mentalnu teritoriju... Patimo što ne možemo da dostignemo
74
savršenstvo: operišemo se kako, bismo promenili male te-
lesne mane, verujemo daje sve što uradimo osuđeno na pro-
past, da nam nikakva količina novca nije dovoljna, da niko
ne prepoznaje našu pravu vrednost ili da smo nefleksibilni
u održavanju vrednosti... Škrtost, rigidnost i tvrdoglavost
su nam verne prijateljiqe, ništa ne rizikujemo iz straha da
ne ispadnemo smešni ili da nas ne kritikuju, ne stvaramo
sopstveno delo, je r znamo da, na kraju, svakako nećemo
biti njime zadovoljni... Osećamo da nas prate, da žele da
nas prevare, da su svi sumnjivi i da nas okružuju nelojalni
Ijudi, da se naše reči koriste protiv nas: nikad nećemo za-
boraviti, niti oprostiti zlo koje nam čine, ponižavačemo ih
i uništavati isto kao što oni žele da ponize i unište nas!...
Ništa nas ne zadovoljava, ne podnosimo da imamo intimne
prijatelje, osim ako to nisu naši roditelji, ne izgleda nam ne-
časno lagati, ne zanima nas tuđa sigurnost, imamo čudne
stavove, sujevemi smo ili nam je neobična percepcija, čuje-
mo glasove, sopstveno telo se okreće protiv nas... Niko više
ne zaslužuje našu Ijubav, preuveličavamo naše kapacitete,
očekujemo da se prizna da smo superiornija bića, nužno
nam je da trijumfujemo, samo osobe na našem nivou nas
mogu razumeti, preziremo ostale, ali zavidimo im na onome
što postižu; a oni su, sa svoje strane, Ijubomorni na nas...
Potpuno zavisni, ne možemo da odlučujemo, ne možemo da
izrazimo naše neslaganje ili kritiku, ne možemo da imamo
planove, jer niko nema poverenja u naše vrline, dešava nam
se da obavljamo neprijatne poslove, napustili su nas, nespo-
sobni smo da se brinemo sami o sebi, očajnički tražimo par-
tnera sumnjajući da ćemo ga ikadapronaći... Izgubili smo
identitet, ne znamo šta smo, preterano se prepustimo, da se
samopovređujemo, dase ubijemo... Osećamo se sigurni kada
prekrijemo kožu tetovažama, ili kada izbušimo meso metal-
nim ukrasima... Prepuštamo se poplavi emocija, teško nam
je da kontrolišemo napade besa ili našu verbalnu i telesnu
agresivnost, činimo sve što možemo kako bismo bili u cen-
tru pažnje, usvajamo tonalitet glasa, reči i zavodljive po-
krete... Egoisti, uzimamo kada osetimo potrebu i ostavljamo
kada se osetimo sitim...
Treba da dodamo ovom nepotpunom meniju one koji
trguju tuđim neuspesima. (Veliki procenat tržišnih reklama
iskorišćava muku zbunjenih i nezadovoljnih individua.)
Jedan bokserski lmnadžer kaže:
- Ja uvek pobeđujem, jer pravim posao na gubicima mo-
jih učenika. Na primer, imamjednog boksera kog noka-
utiraju toliko često da sam uredio da nosi ime našeg
sponzora na đonovima svojih patika.
Taman pomislih da sam pobeđen, kad videh par testisa.
Znao sam da mije to bila jedinstvena prilika da ga se
oslobodim i kako je paket bio u visini mojih usta, sna-
žno sam ga ujeo.
- Oh, kakav borbeni duh! - reče trener - Čestitam ti: čak
iako nije bilo elegantno bilo je vrlo ejikasno!
- D a~ odgovori Džo - neverovatno je šta čovek može
da učini kada se ujede za sopstvena muda.
Jedan zen učitelj pita: ’Ko može da skine ogrlicu divljem
tigru?’ Odgovor je: ’Onaj koji mu je stavio!’ Mi smo tigar,
naši problemi čine mentalnu ogrlicu, možemo pobediti unu-
trašnjeg neprijatelja, ako prestanemo da postavljamo sami
sebi ograničenja. Moguće je pretvoriti neprijateljske doga-
đaje u dobre prilike.

Druga šala prikazuje na ubedljiv način da je moguće Dva lopova kradu u jednoj prodavnici odeće i odnesu
izbeći negativne sile uz krajnji napor da se nađe podrška u sve haljine. Sledećeg dana, vlasnik okači obaveštenje u izlog
onom najdubljem u nama: na kom piše: 7 lopovi se oblače u našoj prodavnici. ’
Džo, stari borac, stalnoje sanjao da pobedi Uništitelja,
vrhunskog šampiona, ali se njegov trener svaki put protivio
tome. Uništitelj zna jedan tajni zahvat kojim pobeđuje sve
svoje protivnike. Ali, Džo je insistirao toliko, da su mu na
kraju organizovali meč sa anksioznim borcem.
Borba je počela. Uništitelj se baci na Džoa i dohvati
ga svojim tajnim zahvatom. Trener zatvori oči. Ču veliku
buku i vikupublike. Otvori oči da vidi katastrofu... i ugleda
Džoa kojije uspeo da se oslobodi napadača, da ga onesve-
sti i pobedi!
Vrativši se u svlačionicu, trener upita Džoa šta je uči-
nio da bi postigao takvo čudo. Ovaj mu odgovori:
- Glava mije bila dole, sa pojasom stegnutim u Uništite-
Ijevim rukama, bio sam savijen sam preko sebe, u čvor.
76 77

12. Ako ti udare šamar...
D e te ulazi u kuču i, plačući se baci majci u naručje. Ima
malu ogrebotinu na licu.
- Taj prokleti dečakje skočio na mene i udario me je l -
žali se dete jecajući.
- Jadni moj mališa, znaš kako se zove taj koji te je uda-
rio? - pita majka, dirnuta bolom svog deteta.
- Ne, ne poznajem ga.
- Kako ćemo onda da saznamo ko je to bio?
- Ne znam, ali možda nam ovo pomogne: imam u džepu
njegovo uho.
Mnoge se osobe osećaju kao žrtve, iako su iščupale
uho svom neprijateiju. Kada dođu da nam se žale, pitamo
se da li su tolike žrtve kao što se nastoje prikazati i prove-
rimo šta imaju u džepovima. Tamo nađemo, ponekad, uši,
šake, penise, grudi, materice... Toliko stvariL. Nesvesno
kod frustriranih osoba je puno užasnih nagona.
Na psihološkom planu, nije uvek žrtva onaj ko nam se
čini da jeste. Prebacuju nam, krive nas, ali kada požeiimo
da dodirnemo sopstveno uho, shvatimo da ga nemamo.
Kada se nađemo u situaciji u kojoj bi uloga dželat -
žrtva trebalo da bude jasna, pitamo se da li nam osobe sa
78
kojima smo u kontaktu uveseljavaju život ili poseduju u
svom džepu neko parče, iii čak čitavo naše uho... Kada ne
žeiimo da budemo sekači ušiju, niti moralno iseckani na
komade, tražimo način da izbegnemo konflikte:
Jedan ubeđeni antisemit šeta ulicom i sreće Jevrejina.
- Prljava svinja!
-J o s e f Goldenberg, drago mi je - odgovori, Ijubazno,
Jevrejin.
Zamislimo da nam osoba šalje pismo prepuno uvreda,
aii da ga na kraju ne primimo i da joj se pismo vrati... Ta
osoba će na kraju primiti sopstveno smeće.
Kada nas neko napadne, možemo odgovoriti udarcem,
uvredama, ujedima ili piačem, ali takođe, možemo ga izbe-
ći i pustiti da njegove reči ili napadi samo prođu pored nas
ne dodirujući nas, kao što toreador učini biku, ne bežeći ni-
kad od životinje koja ga napada. Suoči se s njom i eskivira
je. Ništa od kukavičiuka. Ali se ne postavlja ispred nje. Sa
elegancijom, pokaže biku svoju crvenu maramu i ovaj prođe
pored nje. Izbegli smo agresivnost, nismo je upili.
Aii, zamisiimo da, ne uspevši da ga izbegnemo, dobi-
jemo šamar. Treba li okrenuti i drugi obraz, ne braneći se,
kako nam savetuju Jevanđelja? Da li je to stvarna Isusova
poruka? Takav savet, kao svaki sveti tekst, može da izrodi
raziičita tumačenja. Ako nam neko od njih ne odgovara,
treba da pronađemo drugo. Pored toga, ako ne želimo da
budemo ’profesionalna’ žrtva koja, kako bi zaradila sebi u
budućnosti raj, traži još udaraca od tabadžija, mogli bismo
reći da smo primljeni šamar zasiužiii, ne zbog nedostatka
morala, nego zbog nedostatka pažnje.
 Mladi Japanac želi da postane samuraj. Ode da poseti
velikogprofesoramačevanja.
- Učiteiju, šta je potrebno da bi se ovladalo veštinom
mačevanja?
- Potrebna je pažnja.
-Sam oto?
- Ne. Potrebne su pažnja i pažnja.
- Stvarno? Ništa više?
- Pažnja, pažnja ijošpažnje...
Ova pažnja, osa zen meditacije, sastoji se, pre svega,
u neprestanom posmatranju nas samih. Ne sudeći sebi, pu-
štajući da se manifestuju naše slabosti i iluzije kako bi po-
kušali da ih ukrotimo... ’Pažnja, plašim se da ne umrem, a
samo onaj koji se ne plaši smrti može da pobedi... Pažnja,
treba da uklonim ovaj strah prestajući da se poistovećujem
sa mojim Iluzomim Ja... Pažnja, ništa nije stalno... Pažnja,
moj neprijateij je moj saradnik: zajedno ćemo od ovog dvo-
boja stvoriti umetničko delo. Da li će pobediti on ili ja uop-
šte nije važno. Najvažnija je naša umetnost.’
Nailazimo na istu poruku u legendi o čaju: da ne bi za-
spao meditirajući, Buda sebi odseče kapke i baci ih na ze-
mlju: na mestu gde padoše, izraste biljka koja tera san... U
srednjem veku, osnovna osobina koja se pripisivala lavu,
bila je ta da lav nikad ne zatvara oči i govorilo se da je ve-
čito u zasedi skamenjenog pogleda. Legende koje savetuju
konstantnu pažnju...
Ako, zbog manjka pažnje, imamo osetljiv obraz, ili
kratkovido Lično Ja, kada dobijemo šamar, trebalo bi da se
zahvalimo što nas je taj napad učinio svesnim jedne slabosti;
onaj koji nas naizgled kažnjava, u stvarnosti nam poma-
že... Neznalica se, kad god mu pokažu jednu od njegovih
80
mana, uvredi. Nasuprot tome, mudrac se zahvali, zato što
mu ta kritika omogući da se prevaziđe.
Oni koji dobiju najviši nivo Svesti i uspeju da probude
Unutrašnjeg Boga, ne moraju da čupaju uši, izbegavaju napa-
de, niti okreću i drugi obraz. Jednostavno ignorišu nasilje:
Jedan divlji ratnik, pošto je poubijao svoje neprijate-
Ije na bojnom polju, ulazi u malo selo, sa krvavim mačem
van korica. Seljani prestrašeni beže, svi osim starog mo-
naha koji meditira sedeći ispred vrata hrama.
- Svi tvoji seljani su pobegli na smrt uplašeni - reče mu
ratnik. - Zašto ti, starkeljo, ne učiniš isto? Sa ovim ma-
čem mogu da te presečem na dva ne trepnuvši!
- A j a - odgovori mu mirno starac - ne trepnuvši, mogu
da te pustim da me presečeš na dva.
Besan, ratnikpreseče starca na dva i potom ga, besnim
udarcima, čitavog isecka. Malo-pomalo se smiri. Osmotri
krvave ostatke. Potom, shvati ogromnu hrabrost starca. Od-
seče sebi pletenicu, slomi mač i istog trenutka, pred vratima
hrama, sede da meditira.
Malo ko je u istoriji čovečanstva došao do ovog nivoa
Svesti. Međutim, postoji vrlo efektan metod, na dohvat ruke
svima, za življenje u miru i neulaženje u konflikte. Jasno je
da, da bi se do njega došlo, treba razviti veliko strpljenje.
\ Učenik pita svog učitelja borilačkih veština:
l - Učitelju, možeš li me naučiti mudrosti?
- Da, mogu.
Nauči me onda odmah.
- Odmah? U redu. Idi na groblje, uvredi mrtve i vrati
se da mi kažeš šta su ti rekli.
Učenik ode na groblje, uvredi mrtve i vrati se.
81
 - Uvredio sfrmrtve?
-Da, Učitelju.
* Išta su ti rekli?
- Ništa Učitelju... Nisu odgovorili.
- Onda idi jo š jedanput na groblje i pohvali iste te mr-
tve.
Učenik ode ponovo na groblje, pohvali mrtve i vrati se.
■Jesi li pohvalio mrtve? 13. Anatomija para
■Da, Učitelju.
■I šta ti rekoše?
■Ništa, Učitelju... Ništa.
To je mudrost. Koliko god te hvalili ili te vređali, ne
P a r zaljubljenih turista se nalazi na brežuljku Rajske do-
treba da se obazireš, kao ni mrtvi.
line. Noć je svetla i pod njihovim nogama se pruža divan
zaliv, sa svojom tamnom vodom i velikim lukom sačinjenim
odsvetala grada.
~ Pogledaj dragi sva ova svetla! - uzvikne mlada žena - ,
tolikojoš osoba koje žive, volejedu, spavaju, sanjaju... ,
- Pa... - doda njen pratilac - ja sam mislio da su sve te
svetleće tačkice, jednostavno svetla. 1

Dve osobe posmatraju istu stvarnost, ali je čitaju na

dva različita načina. Percepcija muškarca je manje poetič-
na od percepcije žene. Ali nije važno to što je svet za njega
banalniji. Važno je da njegova vizija ne bude njena. Ume-
sto da se raspravljaju o temi pretvarajući je u problem ne-
izlaženja u susret, dobro bi bilo da podele svoje vizije uza-
jamno se obogaćujući.
Ljubavna veza nema za cilj zajedničku viziju, nego za-
jedničku ’kreaciju’. Radi se o mestu gde bi trebalo razme-
niti raziičite vizije. Mudraci Talmuda zajedno komentarišu
svoja tumačenja Tore. Niko se ne raspravlja, niti protivu-
reči drugom. Jednostavno izlažu ono što imaju^da kažu -
često dajući oprečna mišljenja - i puštaju Boga da odluči.
82 83
 Šetaju filo zof i pesnik. Odjednom filozof, gledajući u
pod, reče:
- Gle! Mrtva ptica!
Na topesnikpoviče gledafući u nebo:
- Gde? Gde?
Svi imamo pravo da mislimo šta boćemo, ali ne bi tre-
balo da se suprotstavljamo drugima kako bismo potvrdili
našu viziju kao jedinu merodavnu. Harmonični par jeste
duo koji deli svoje razlike i u kom niko od njih dvoje nije
toliko licemeran da igra utogu po kojoj je sličan onom dru-
gom u svakom pogledu.
’Ma! Takav je svet!’ kaže muškarac. ’ Oh, dragi tnoj
potpuno si u pravu!’ saglasi se žena. Iako misli suprotno,
kako bi živela sa tim taštim čovekom, ona ga oponaSa i
upada u zamku ’sličnog’. Ili obrnuto. Oboje su se, pre nego
zbog prave ljubavi, sjedinili zbog nužde za zaštitom. Na-
pravili su simbiozu.
Bespomoćna larva pronađe praznu školjku i, kako živi
u neprijateljskoj sredini, zavuče se u taj zaklon. Školjka
’štiti’ iarvu, a larva čini školjku živom. To nije veza larve sa
larvom, niti školjke sa školjkom. To nije par nego saradnja,
u dobru i u zlu (radije u zlu) između dve usamljenosti.
Bračni par kreče na odmor. Pet minuta pošto je avion
uzleteo, žena vrisne:
- Oh Bože! Ostavila sam uključenu peglu...
- Smiri se - kaže jo j muž - neće biti požara, ja sam za-
boravio da zatvorim česmu na kadi...
Žena i čovek, koji nisu razviii svoje Više Ja ili suštinu
i koji žive trpeći stalne svađe između svoja četiri ega, slu-
čajno se upoznaju. Jedno drugo privuku. Stvore onO što oni
84
smatraju da jeste jedan par. Na početku se oboje pretvaraju
da su ono što ovaj drugi žeii da budu, kako bi uzajamno jed-
no drugome udovoljili. Ali dođe momenat u kom primete
svoje razliKe i, nesposobni da ih tolerišu, izbije katastrofa.
Šta se u stvari desilo? Tražili su u drugom ono što im sami-
ma nedostaje. Na primer: pn pokazuje veliku intelektualnu
pronicljivost i snažnu seksualnost, ali je nesposoban da izra-
zi svoje emocije, oseća da mu je srce zatvoreno u čeličnom
kovčegu; pored toga, muči ga kompleks manje vrednosti na
nivou tela i ne zna kako da upravlja svakodnevnim životom.
Ona se, nasuprot tome, oseća lepom, može lako da organi-
zuje dnevni život i dobro upravlja svojim emocijama. Ali je
frigidna i pati od kompleksa niže vrednosti po pitanju inte-
lekta. Tako se, ujedinjujući svoja realizovana ega (on inte:
lektualni i čulni; ona, materijalni i emocionalni) dopunjuju.
Ali, kada njihovi kompleksi dođu u kontakt (kod njega, fi-
zička i emocionalna inferiornost; kod nje, seksualna i inte-
iektualna inferiornost) ulaze u teške konflikte. Započinju
puni nade govoreći sebi: „Glupa sam, a on je inteligentan.
Biću njegov eho i senka njegovih misli. Ponavljajući ono što
on kaže, biću poštovana.“ I JFrigidna je. Odgovara mi, jer je
niko pre mene nije zadovoljio. Izlečiću je mojom seksual-
nom energijom.“ Na taj način se formiraju parovi, zarobijeni
u svoja Lična Ja: prazni koji se pripajaju punima i puni koji
se pripajaju praznima. Time ne dobijaju nikad potpuno za-
dovoljenje. Uvek moraju dopunjavati nešto kod drugog i
očekivati da drugi dopuni nešto kod njih. Mesto koje su za-
uzeli nije mesto za dvoje, nego za jednog. ’Nisam imaia oca:
ti ćeš biti moj otac. Nisam imao majku, ti ćeš biti moja
majka... Ja znam da gledam, biću tvoje oči. Ja znam da ču-
jem, biću tvoje uši... Nemaš osećaj za snaiaženje u prosto-
ru, ja ću te voditi. Neorganizovan si, naučiću te da napraviš
; red...’ Ovoj vrsti parova se pokazuju tri mogućnosti:
 Mogu nastaviti tako godinama ne menjajući se nikad.
Pitanje je kompromisa: ’Ja sam ja? Ti si ti? ’ Žive u muka-
ma, sakrivajući svoje sumnje, svoja nezadovoljstva, pretva-
rajući se sami pred sobom, porodicom i svetom da su sasvim
zadovoljni. Dosađivaće se, izmišljaće bolesti, napraviće
osrednju decu osuđenu na firustraciju. Nikada se neće za-
pravo sporazumeti.
Jedan veliki glumac sretne poznatu glumicu. On jo j
priča o sebi. Ona mu priča o sebi. Svako od njih se zaljubi
u sebe i objave u novinama da se venčavaju iz Ijubavi.
Ne nastoje da se promene, niti se trude da sakriju svoju
neiagodu. Vade na svetlost svoje besove, svoje depresije,
svoje nepodnošljivo nezadovoljstvo. Vremenom, problemi
se pogoršavaju. Stalno im nedostaje poštovanja. Optužuju
jedno drugo da mu prouzrokuje pakao, ne popuštajući. Sva-
đaju se zbog milimetra prostora, svađaju se ko će se doče-
pati televizije, zbog toga što im ta i ta reč predstavlja uvredu,
zbog toga što jedno hrče, a drugo ne prestaje da prdi.
Čoveksa modrim okom i oteklim nosem sreće prijatelja.
- Šta ti je?
- Istukli su me zbog časti jedne žene!
- Zbog časti jedne žene?
- Da, ona je htela da je sačuva!
Pristupajući terapiji, oni prvo moraju da se sporazume-
ju međusobno i, kasnije, da raskinu svoje neurotične veze,
prihvate slobodu drugoga... Tražeći svesnu ljubav, moraju
da rade malo-pomalo kako bi ujedinili različite jezike svo-
ja četiri ega i probudili svoje Više Ja. Da prestanu da budu
spoj dva žedna bića kako bi se pretvorili u spoj dva potpuna
bića. Jedno samo biće može da se smatra potpunim kada
86
pojasni vezu koju njegova dela, želje, osećanja i ideje odr-
žavaju sa njegovim Unutrašnjim Bogom. Postoji jedna ku-
banska vudu izreka koja kaže: ’Pas ima četiri šape ali može
da krene samo jednim putem.’ Svaki par koji ne razvije do-
bar nivo Svesti završi sudarajući se. Svaki od njihova četiri
ega proizvodi razfičitu vrstu konflikta, kao da svaka šapa
tog psa želi da krene svojim putem. Nikad ne uspeju da
veruju jedno drugom.
Mula Nasrudin ode u posetu prijatelju. Ovaj ga upita:
- Šta radiš sada?
- Brinem se o sreći moje žene.
- Ah, vrlo dobro! I kako se brineš?
- Našao sam detektiva koji je prati, kad ide da se vidi
sa Ijtibavnikom.
1. Telesni konflikti: borba za život
’Pošto mi roditelji nisu dali dovoljno pažnje, niti su
me cenili, nisam mogao da formiram svoje Ja. Nemam ni
hrabrosti, ni snage. Ne znam ni ko sam, ni kakav sam. Pra-
zan sam. Ne nalazim smisao života. Ništa ne mogu da dam
svetu. Ništa ne vredim.’ U ovom stanju, tražićemo u dru-
gom sve ono što mislimo da nismo. ’Manje sam vredan od
govneta, potpuno ću se predati tebi, jer nisam dostojan po-
kušaja da se dokažem sebi. Ti si jedino što postoji u mom
svetu. Moja sreća je u tvojim rukama.’ Neko ovakav je ho-
dajuća zamka, prazan odrasli koji, sa neurozama bebe ko-
joj je potrebna majčinska dojka, čeka da mu partner kaže:
’Ti postojiš!’
Ovo biće koje se oseća praznim, naći će drugo, koje
se takođe oseća praznim. Ako je prvo pasivno, drugo je
aktivno: ’Predajem ti se! Ti ćeš biti moje Ja!’ i ’Prihvatam!
87
Potvrđen zahvaljujući tebi, ispuniću moju prazninu oseća-
jući se da sam neko: postaću tvoj idol!’
Kasnije, odluče da žive zajedno. U početku jedno obo-
žava, a drugo se prepušta obožavanju. Postepeno, uz mnogo
pretvaranja, ponizni sluga manipuiiše nadmenim, dok ne
počne potpuno njime da vlada. I, jednog dana, skupivši po-
trebnu snagu, uništi pijedestal idola kako bi ga naglavačke
srušio pod svoja stopala. Jedno je odigralo ulogu deteta; dru-
go, odraslog: ’Obožavam te, jer si moje Ja! i ’Ja sam tvoje
Ja, jer me obožavaš!’
U velikom hotelu, svaki dan zvoni telefon tačno oko
dvanaest sati. Uvekse javi isti recepcionar i čuje:
- Izvinite, koliko je sati?
- Tačno je minut do podne.
Cuvši informaciju, sagovornik spušta slušalicu.
Posle šest meseci, osoba koja odgovara upita:
■- Ali zašto me zovete svaki dan?
- Ja sam radnik koji uključuje sirenu fabrike preko puta
vašeg hotela. Pošto moram daje uključim u podne, mo-
ram da vas pitam koliko je tačno sati.
Recepcionar hotela odgovori:
- A l i ovo je apsurd.no! Mi podešavamo naš sat u skladu
sa sirenom vaše fabrike!
Svako se meri prema drugome, i niko od njih dvoje
nema tačno vreme. U ovoj vrsti parova, onaj koji vlada, sa
mukom shvata da njegovo Ja zavisi od obožavanja drugog.
I onaj koji je potčinjen, sa istom vrstom muke, žudi da ima
jedno Lično Ja i, odrubivši glavu (metaforički) svom idolu,
veruje da će pronaći svoju moć. ’Sada sam ja ti, a ti si ja. I
zato, zato što te mrzim, ostavljam te. Naći ću nekog dru-
gog koji zaslužuje moje obožavanje.’
88
2. Čulni konflikti: borba za seksualni
identitet
Žena oseća veliku želju da osvaja muški svet. Čovek,
da pokaže svoju žensku stranu. Ona će formirati par kako
bi imitirala ženstvenost lfoju ne poznaje, zato što je imala
muževnu majku. On će oformiti par kako bi imitirao muš-
kost koju ne poznaje, jer je imao slabog ili odsutnog oca,
ili čak prerano umrlog, što ga je sprečilo da ga upije unu-
tar sebe. Odgojile su ga majka, baka, sestra ili tetka.
Na primer, jaka i velika žena - koja prezire muževnost
svoje majke i ne želi da bude kao ona - prikazuje se kao
krhka i slaba ženka koja se pomaže odećom, frizurama i
infantilnim stavovima. Formira par sa nesigurnim čovekom,
duhovno kastriranim od strane majke, koji se prikazuje kao
snažni i posesivni ’mačo’. Posle nekog vremena, skinu maske
i žena počne da deluje kao muškarac, a muškarac kao žena.
U početku su govorili jedno drugom: ’Hoću da te hra-
nim u tvojoj ulozi muškarca i da se prepustim pasivnom fe-
minističkom stavu, koji je karakteristika žena.’ Ili: ’U našoj
vezi želim da se potvrdim kao muškarac kako više ne bHT
bio mamino dete.’
Kasnije, kada ona počne da dolazi kasno, da radi šta
hoće, da se nameće, a on se zatvori u svoju pasivnost, mogu
jedno drugom da kažu: ’Da, neverna sam, jer si ljubomo-
ran.’ ili ’Da, ljubomoran sam, jer si neverna.’
Povremeno izbijaju konflikti i pozicije se menjaju. Po-
sle.mnogih kriza, kada se utvrdi primirje, mogu reći jedno
drugom, verujući da su rešili problem: ’Ja sam muško, za-
hvaljujući tebi, ženi.’ Ili: ’Potvrđujem te u tvojoj muškosti,
jer si ti muško zahvaljujući meni.’
Ovo ne traje doveka. Žena, postepeno postaje frigidna
i čovek svaki put sve teže doživljava erekciju. Oboje gube
89
I želju. Da bi dobro funkcionisali, ona mora da izgubi pošto-
1 vanje prema njemu; ali on, ako mu uskrate poštovanje, po-
I staje nepomirljiv u svojoj impotenciji.
Dva cveta izjavljujujedan drugom Ijubav:
- Oh, volim te! - reče jprvL -K ada bi znao kd iko te volim!
A drugi odgovori, drhteći:
- I j a umirem od želje za tobom... / Šta kažeš n ato da po -
zovemo pčelu?
Poteškoću može, naizgled, rešiti ulazak treće osobe na
scenu, bilp zajedničkog deteta, bilo Ijubavnika. U prvom slu-
čaju, kako se dete rodilo usred dubokih konflikata, ono će
predstavljati sve probleme. Roditelji ostavljaju po strani svo-
je rasprave i brinu se o onome što se dešatva detetu (u stvar-
nosti, onome što su mu oni napravili). To ih neko vreme
održava. Međutim... ni na koji način dete ne može biti reše-
nje problema odraslih. U slučaju ljubavnika: kada je čovek
taj koji ode, ne treba mu mnogo da se vrati, jer mu nedo-
staje snaga njegove žene i, u trenutku u kom mu ona raširi
ruke opraštajući, on je ubeđen da je voljen i da će biti zašti-
ćen... Ako je ona ta koja ode, završiće u konfliktnom takmi-
čenju sa svojim ljubavnikom i, potom će se vratiti željna
nežnosti svog muža. Isto tako, kada joj on, poslušan, plačući
oprosti, biće ubeđena da je voljena i da će joj se povinovati...
Oboje su tražili potvrdu, ali ako ne razviju svoj nivo
svesti, nastaviće da sumnjaju do smrti.
3. Emocionalni konflikti: borba
ža zadovoljenjem
Na ovom nivou verujemo da, ako nema sjedinjavanja,
nema ljubavi: ’Želim da budem ti i da ti budeš ja. Želim da
oboje postanemo jedno biće.’
90
Kockica šećera, ludo zaljubljena u kašičicu, upita je
požudno:
- Gde bismo mogli da se vidimo?
Na šta kašičica cinično odgovori:
- Unekoj kafi...
Naša majka nam je dovoljno vremena davala svoje gru-
di. Ostala nam je želja da nas zagrii i da nam pusti da sisamo
njeno mleko do zasićenja. Da bismo to postigli, vrištimo i ri-
tamo se. Ako nam dođe, dobra je. Ako ne učini to, loša je.
Pretvorili smo se u odrasle koji traže da budu materijalno i
emocionalno zadovoljeni. ’Brinite se o meni. Poštedite me
bola i patnje. Pobrinite se za moju udobnost. Pazite na moju
ishranu.’ U stvamosti se ne venčavamo sa ženom, nego sa
majkom. A, ako smo žena, želimo to da uradimo sa ocem
ili sa majkom otelotvorenom u muškarcu koji ima stomak:
idealni otac-majka.
Zahtevamo da nas tretiraju sa najvećom pažljivošću i
brigom, jer smo rasli kao frustrirana beba. I ako se od nas
zatraži da budemo mi ti koji preuzimaju ulogu zaštitnika,
ne možemo to da uradimo, paralizovani strahom da ne us-
pemo, kao što nije uspela naša majka.
Ako smo takvi, ubrzo će se pojaviti druga frustrirana
beba koja želi da zataška svoju slabost što žudi za majkom,
praveći se odrasla. ’Dosta mi je više što me gledaju kao
bespomoćno dete. Nemam potrebu da sisam. Da bi to do-
kazao, žrtvovaću se za tebe, pretvoriću se u tvoju idealnu
majku’, ’Uzmi, dete, daću ti sve što poželiš, ali pod uslovom
da ne odrasteš. Pažljivo gledaj: ja te štitim i čuvam, ali čim
: odrasteš, pašću u veliku depresiju, jer ću izgubiti funkciju.
; Osećam da postojim samo dok se brinem o tebi. Molim te,
zaključaj se u kuću sa mnom, nemoj se upuštati u prijatelj-
; stva koja će te udaljiti, nemoj se menjati’, ’lmam toliku po-
91
trebu za tobom, zato što tražiš toliko od mene...’ ili ’Toliko
tražim od tebe, zato što ti toliko trebam...’ 4 . Intelektualni konflikti: borba za moć
U stvarnosti, između njih se ne dešava ništa odraslo.
Radi se o dva deteta koja izigravaju zreii par. Filozof upozna vrlo lepu ženu. Ona bifascinirana nje-
Izbiće konflikt kada onaj koji ima ulogu deteta počne govom inteligencijom. On joj, osetivši se poražen njenom
da igra ulogu majke. Ovaj drugi će tada, srušen sa trona, lepotom, reče:
oslabiti, razboleće se, imaće strašnu nesreću ili će se uni- - Od sada, pa nadalje, ti ija ćemo biti jedno biće.
štiti. Koliko jedan raste. toliko se drugi smanjuje... Pošto Žena mu odgovori:
su ove osobe bunar bez dna, njihovim zahtevima neće biti - Samo jedno? Ljubavi, koje od nas dvoje?
kraja, niko ih neće ubediti da imaju sve što im je potrebno.
Pitanje - ko nad kim vlada - zauzima devedeset pro-
Nikada neće prestati da zahtevaju. I tražeći svaki put sve
cenata veze jednog para. Nijedno od njih dvoje, kad su bili
više, pokazaće drugom da nije sposoban da ih zadovolji. Ovi
mali, nije imalo priliku da bude ono što jeste, nego su bili
drugi će se osećati loše, jer će želeti više nego išta da zado-
primorani da budu ono što su od njih tražili dominantni
volje svoje supružnike. Ne uspevši to da ispune, patiće. U
roditelji. Rasli su sa ogromnom željom da pobede drugog. U
suštini, ne traže da budu voljeni nego traže zahvalnost. Ali
tom slučaju par predstavlja polje za bitku. Oni koji pobede
onaj ko neprestano traži, pošto ne uspeva da se zadovolji,
gube interes za vezu i udaljavaju se. U drugačijem slučaju,
nikada neće biti zahvalan.
pošto su se osetili ostavljenim kao deca i nisu još uvek iz-
Za nesvesnog smrt ne postoji. Međutim, zavisnost o
lečili tu emocionalnu ranu, misle da, ako se predaju zado-
majci može da se nastavi čak i kada nje više ne bude.
voljstvu koje im pruža drugi, pašće pobeđeni, i da, kada
%
padnu pobeđeni, predaće se i da, ako se predaju, opet će
Majka i sin su na plaži. Dete je pita:
biti povređeni i ostavljeni. ’Želela bih da se povinujem, da ti
- Mama, mogu li da se igram u pesku?
se, bez ikakvog otpora, prepustim da me vodiš, da naređu-
- Ne, dušo. Neću da isprljaš odeću.
ješ, da odlučuješ, kao što su činili moji roditelji. Ali, ne mogu.
- Mogu li da se okupam?
Neću. Ubeđena sam da, ako to uradim, prestaćeš da obra-
- Ne. Prehladićeš se.
ćaš pažnju na mene. Tako da, u slučaju da povičeš na mene
- Onda, mogu li bar da se igram sa drugom decom?
ili me udariš, insistiraću na mojim pravima na nezavisnost.
- Ne. Ako odeš sa njima, možeš se izgubiti.
Ponekad ću pretiti samoubistvom kako bi shvatio da me
- Mama, kupi mi sladoled.
moraš ostaviti slobodnom. Međutim, uprkos svim tvojim
- Ne. Može te zaboleti grlo.
brutalnostima, ne mogu da se odvojim od tebe, ne mogu da
Dete počne da vrišti i majka poviče:
živim svoj život nezavisna. Nalazim se unutar surove igre
- Oh Bože! Kakvo neurotično dete imam!
u kojoj sam se sama zarobila.’
Onaj koji vlada nad potčinjenim i uhvaćenim kaže mu:
’Kako u vezi, jedno od dvoje mora da upravlja, tu ću ulogu

92
93
*
preuzeti ja, pošto sam čitavog života morao da spuštam gla-
vu. Sa roditeljima nikada nisam mogao da iskažem svoje
mišljenje, da zadovoljim svoje interese, da ne poslušam.
Sada, kada sam te našao, slabu i kukavicu, iskoristiću pdliku
daseptmašamtačnoonakokakosuseponašalijHemameni.’
Ali, ta slaba osobaje opsednuta ogromnom željom da
vlada, da jednog dana pobedi. Naprotiv, ona koja upravlja,
u suštini je nesiguma i isključivo dominirajući, sebi poka-
zuje da ima snagu.
’Moćan sam i aktivan, jer si ti poslušan i pasivan.’
’Pasivan sam i poslušan, jer si ti aktivan i moćan.’
Nijedno od ovo dvoje ne može da napreduje ka drugim
nivoima; kada bi to uradili, osećali bi da gube moć. Kada
se potlačeni malo-pomalo osbbodi, vladar, iz straha od od-
bacivanja, počinje da pravi ustupke:
’Pretvorio sam se u tiranina zato što si nepažljiv.’
’Pretvorio sam se u nepažljivog zato što si tiranin.’
Rezultat: neurotična situacija je identična, ali su uloge
promenjene.
Kada veza ne funkcioniše, došao je trenutak da se po-
boljša, da se oboje pogledaju bez maski, da priznaju volju
jednog i volju drugog, da se dogovore. Ako se u vezi samo
jedna strana žrtvuje, to nije istinska veza.
U vozu, čovek i časna sestra putuju u istom kupeu.
Tokom vožnje, čoveku postaje toplo. Skine kravatu. Malo
kasnije, kako mu postaje jo š toplije, skine i jaknu. Potom
skine košulju, a zatim čak i pantalone i čarape. U jednom
trenutku je potpuno go i vemica se, više nego zgrožena,
nćđe na rubu nervnog sloma. Tada čovek izvadi cigarete
iz džepa pantalona i, pre nego što upalijednu, Ijubazno se
obrati svojoj saputnici:
—Časna sestro, da li bi vam smetao dim?
94
i
Obično, muškarac, ne stavljajući se ni u jednom trenut-
ku na mesto druge osobe, bez najmanje brige o tome kako
bi se druga osoba mogla osećati, šta bi mogla želeti ili o
onome ko je ona, brinući se samo o sebi i smatrajući sebe
zvezdom, a ženu poniznim satelitom, sebi dozvoljava svaku '
vrstu nespretnosti, grešk? ili nasilja, smatrajući da, kasnije,
jedan ljubazni gest, nežna rečenica ili poklon mogu učiniti
da sve bude oprošteno. Nesposoban je da uvidi svoj egoizam.
I ako se ovo primeni na njegovu unutrašnjost, na vezu iz-
među četiri ega sa Višim Ja, videli bismo jednako žalosnu
sliku. Umesto da od njega nauči da se ponizno pokloni svom
Suštinskom Ja, svom Ličnom Ja, on se pretvori u bednog
vođu. Verujući da je krv koja teče njegovim venama samo
njegova, a ne čitavog čovečanstva, prlja je otrovima i dro-
gama. Laže kako bi postigao egoistična seksualna zadovolj-
stva i slavu. Oseća se kao heroj iz filma, jer se izražava
samo uvredljivim i negativnim rečenicama. Truje svoj mo-
zak ludim idejama... Samouništavati se takođe znači uni-
štavati svet drugog. Ono što radi sebi, radi i nama. Ono što
sebi negira, negira i nama. Najveća mana čoveka je ne podi-
zati svoj nivo Svesti... Kada pričamo o ’Svesti’ često veru-
jemo da se to odnosi na gomilanje znanja, tačnije, zvukova
zvanih ’reči’. Iako Alfred Korzibski, tvorac antiaristotelov-
ske semantike, reče: „Reč ’pas’ ’ne ujeda’, onoga ko ne zna
da reč ’pas’ ne ujeda, ona ujede.“ Takođe je rekao: „Mapa
nije teritorija“ većina građana živi u mapama, u izmišljenim
svetovima koji svom snagom gutaju realnost. Za neke, ono
što nije reč, ne postoji.
Profesor se, posle svojih časova, vrati kući. Žena mu
kaže:
- Nikad nećeš pogoditi šta mi se dogodilo ovog poslepo-
dneva. Neko je pozvonio na vrata, otvorila sam i našla
95
 se licem u lice sa čovekom koji nije rekao ni reč. Ušao
je i tiho zatvorio vrata.
-Nemoguće...
- Da! Odgurao m ejed o spavaće sobe, bez reči i srušio
meje na krevet...
- Nemoguće...
- Veruj mi. Kasnije, i dalje nemo, pocepao mi je haljinu,
gaćice, otkopčao cibzar i silovao meje...
- Nemoguće...
- Kunem ti se. Potom je otišao bez reči.
- Ah! - uzdahne muž. - Znači nikada nećemo saznati za-
što je došao...
Žena koja prezire muškarce se ne može ostvariti, jer,
nesvesno, mrzi muški deo sebe i ne može da ga integriše.
Isto se dešava muškarcu koji zbog tajnog prezira prema že-
nama odbacuje sopstvenu ženskost, ne uspevajući da se upot-
puni. Dostići ćemo mir samo kada se naš unutrašnji muška-
rac i naša unutrašnja žena uravnoteže i slobodno prikažu.
Kineski pesnik Li Po je napisao jednu lepu ljubavnu
pesmu:
Ptice podižu let, nestaju.
Usamljeni dokoni oblak se raspline.
Neprestano gledajućijedno drugo,
Samo ponizna planina ostaje.
’P tice podižu let, nestaju... ’ Pronaći biće koje nam od-
govara isto je što i sesti i medhirati pred bezgraničnim
univerzumom. Naše reči se raziože. Završi se intelektualni
delirijum. Dirnuti, nemamo šta da kažemo. Šta da razume-
mo. Ostaje nam samo da posmatramo.
96
’Usamljeni dokoni oblak se raspline... ’ Kada smirimo
intelekt - stara definicija nas samih, neuravnoteženi amal-
gam naša četiri ega - Lično Ja, koje smo noktima i zubima
branili, izgubi značaj, definiciju, ispari kao beskorisna utva-
ra. Pojavi se drugi, u uzvišenom sjaju.
’N eprestano gledajući jedno drugo... ’ Uzajamno jedni
drugima govorimo: ’Samo ti postojiš. Nema mesta za mene.’
Mi smo drugi i drugi je mi. Nema nikakvog odvajanja iz-
među nas i sveta. Identifikujemo se sa planinom, koja se,
tako postojana kakva jeste, klanja nebesima: praznini u ko-
joj su se raspiinule ptice, oblaci...
Kakav bračni savet dati paru koji traži taj ideal? Su-
pružnici, kako bi postigli zdrav brak, prvo moraju da obe-
ćaju jedno drugom da...
Na intelektualnom planu, dopustićemo jedno drugom
da bude ono što jeste. Venčavam se sa tobom, obećavajući
da te ni na koji način neću primoravati da me imitiraš, ili
da gledaš svet tačno onako kako ga ja vidim. Neću se pre-
tvoriti u nekog ko će te mučiti svojim prohtevima, oralnim
agresijama, lošim raspoloženjem, neprestano se žaleći onim
’Hoću da misliš ovo ili ono’. Uvek ćemo poštovati ono što
jesmo, ne osećajući se krivima, ne dopuštajući nikom da
pokuša da nam nametne ponašanje ili ideale koji nisu naši.
Imaćemo pravo da izrazimo sopstvenu viziju sveta, čak i
kad se razlikuje od one ovog drugog. Nećemo se ustruča-
vati da vidimo ili čujemo ono što od nas naša radoznalost
zahteva. Imamo pravo da razvijamo našu svest u pravcu u
kom nam odgovara.
Na emotivnom planu, priznaćemo da ne volimo svi na
isti način. Nećemo se podvrgnuti mučenju želeći da se sje-
dinimo na način koji nije naš. Volećemo se onako kako bu-
97
 demo mogli, ne pokušavajući da budemo ogledalo, ne te-
žeći ka izmišljenoj fuziji, ne želeći da budemo kompletno
,jedno za drugo. Nećemo se zarobiti u isključivu vezu, nego
ćemo upijati u našu nežnost, nežnost za našu decu, za naše
rođake, za naše prijatelje, za one kojima se divimo, za čita-
vo ćovečanstvo, za sva živa i neživa bića, za ono nepojmlji-
vo što zovemo ’Bog’. Priznaćemo da ljubav nije potraga za
jednakostima nego za razlikama koje upotpunjuju. Nećemo
biti ni vlasnici ni posed jedno drugom, vezaćemo se čvoro-
vima koje ćemo uvek znati kako da odvežemo, pomagaće-
mo jedno drugom da sačuva u najvećim dubinama našeg
bića jedan privatan prostor, uzajamno ćemo se štititi, ali ni-
kada nećemo lišitijedno drugog slobode. Hodaćemo zSfedno
, blagosloveći svaki od naših koraka, ali, ako nam se putevi
razdvoje, prihvatićemo to želeći jedno drugom najbolje u
novom životu.
osvajati, poštujući našu potrebu za samoćom. Takođe ćemo
imati zajednički novac, ali ćemo ljubomorno čuvati ekonom-
sku nezavisnost. '
Nigde me niko ne poseduje i nigde ne postoji ništa što »
je moje.
Buda
Zdrava veza se ne gradi na željama o posedovanju. Žena I
ne pripada čoveku, niti čovek pripada ženi. Oboje se sjedi-
ne u ljubavi i zajedno rade na jednom delu, materijalnom
ili duhovnom.

Na seksualnom planu, shvatićemo da je susret naših

tela zadovoljstvo koje treba proučavati i razvijati. Pravi ključ
za srećno potomstvo je užitak sa kojim ga začnemo. Imaće-
mo decu iz zadovoljstva, ne iz moranja. To zadovoljstvo će
biti uzajamno i bezgranično. Dopustićemo sebi da izrazimo
sopstvene želje, tražeći ovakvu ili onakvu nežnost, prihva-
tajući da zadovoljimo seksualne fantazije drugog, ali zadr-
žavajući pravo i da ih odbijemo. U tom slučaju, ’ne’ je kom-
promis koji će nam dopustiti da tražimo zadovoljstvo sa
onim koji nam to može pružiti. Uzdizanje i uzdržavanje mo-
raju biti iskreni, a ne maske frustracije. Prihvatićemo bez
ljubomore da druga osoba da našem paru ono što mu mi ne
možemo dati.

Delićemo prostor, ali ćemo dozvoliti jedno drugom da

imamo i ličnu teritoriju, uz obećanje da je nikada nećemo

98

14. Ukrcati se
D v a Jevrejina, Samuel i Mojsije, su izvedena na strelja-
nje. Optuženi su za špijunažu i zbog toga će biti streljani.
Ali pre no što ih ubiju, oficir koji upravlja trupom se pri-
bliži Samuelu:
- Želiš cigaretu? - upita ga.
- Da, da, naravno, - odgovori Samuel, zadovoljan štoje
zaradio još'koji minut.
Odmah potom oficir se približi Mojsiju.
- A šta bi ti želeo? - upita.
Kao odgovor, Mojsije mu pljune u lice.
- Stvamo nije najbolji trenutak za provokaciju! - umeša
se Samuel. - Zbog tvojih gluposti možemo nastradati!
Neke osobe se neprestano pitaju: ’Da li treba ili ne tre-
ba da menjam posao? Da li treba ili ne treba da se udam?
Da li treba ili ne treba da se razvedem? Da uložim< ili da
ne uložim u ovaj posao?’
Za dlaku da se opeku i ništa ne urade. Plaše se da dela-
ju. Oni su kao žaba iz naučnog eksperimenta... Stavi se žaba
u šerpu sa hladnom vodom. Zatim se upali vatra i, poste-
peno, temperatura vode se povećava. Vodozemac peva i
100
peva, ne shvatajući da voda počinje da ključa. Zaćuti u tre-
nutku kada je skuvan.
Ima stvari u našem životu koje se, neprimetno, unište.
Ukoliko je promena minimalna, ne izlazimo iz situacije u
koju smo stavljeni: počinjemo da tolerišemo mala podsme-
vanja i završimo prihvat?jući surove uvrede i ponižavanja.
Dođemo do tačke prženja, ključanja, gubljenja kože, samo-
poštovanja... Znamo da smo ukotvljeni u poslovnoj ili bračnoj
vezi koja nam ne odgovara, ali tu nastavljamo i tu ostajemo,
vezujući sami sebi oči, kako ne bismo priznali da patimo.
Ili se, čak, nađemo jednog dana na domak da doživimo
uzvišenu vezu i ne uđemo na taj brod. Ostanemo jednim
stopalom na brodu, a drugim na doku, nikada se ne usuđu-
jući da se ukrcamo... dok se ne umore od nas. Plašimo se
da živimo trenutak, i trenutak prođe. Onda sebi izgradimo
imaginarni svet, sreću smestimo u budućnost, a sebi damo
čitavu večnost da je dostignemo.
Muž se naljuti kad mu žena reče da nije mogla da upali
kola jutros zbog hladnoće:
- Ma, hajde! Mehaničarje preterao! Naplatio ti je dvesta
evra to što te je prevezao hiljadu petsto metara! Neve-
rovatno!
- Da, upravu si... Ali, znaš Ijubavi, ništa mu nisam po-
klonila. Stiskala sam kočnicu čitavim putem!
Koliko puta prilikom zagrejanih razgovora, par sam
sebi predloži poboljšavanje veze, ali oboje stiskaju kočnicu!
Nijedno ne pravi ustupke. Tvrdoglavo danima i danima ne
ustupaju teren. Dok ih, na kraju, ne obori seksualna želja.
: Zatim, u krevetu, misle da su se ponovo pronašli i prevazišli
razlike, ali prvi put kada ustanu ponovo staju na kočnicu,
nikako ne ostavljajući problem rešenim.
101
 Dve prijateljice se sretnu pošto se nisu videle godinama
- Da li si uspela da se udaš - pita prva - za onog film -
skog producenta koji ti se ulagivao poslednji put kad
sam te videla?
- Da, da.
- A mercedes koji tije obećaoza svadbu..?
- Poklonio mi ga je. Eno ga, igra se u pesku! Mercedes,
dođi da se javiš ovoj gospođi! 15. Dobre vesti
Između učiniti i ne ufiiniti, uvek treba odabrati učiniti,
čak iako se plašimo da nećemo uspeti. Ako se to desi, barem
ćemo dobiti iskustvo. Ako izaberemo da ne učinimo, živimo
S ta r i pevač upropasti karijeru. Stalno čekajući eventu-
frustrirani... Ova žena je dobila Mercedes. Ne onakav, ka-
alni ugovor, živi sa ženom u jedva nameštenom stanu, ali
kav je predvidela, ali za nju nije ispalo Ioše: udala se i dobila
u kom ne fa li sto sa telefonom za slučaj da ga neko pozove
je kćer... Život nas stavi na naše mesto. Počinjemo hraneći
radi posla... Jednog dana aparat zazvoni:
velike ideale, i potom, stvarnost malo-pomalo saseče naše
- Da li sam dobio stan pevača X?
ambicije. Nemamo automobil mercedes koji smo očekivali,
-D a .
ali imamo jednu živu Mercedes: manju, ne toliko za prika-
- Ovde agent Z. Pevač A je upravo imao srčani udar i
zivanje okolo, ali stvarniju.
neće moći sutra uveče da peva. Nužno je da ga neko
zameni. Imate li spreman repertoar?
- Naravno da da! Imam čitav program - odgovori stari
pevač oduševljen ovom srećnom okolnošću.
- Slušajte - doda agent - jo š uvek čekamo da se naša
zvezda oporavi. U slučaju da do sutra u podne ne pri-
mite telegram o suprotnom, smatrajte ugovor potpi-
sanim.
- Upodne?
- Da, tačno u podne! Sada smo se dogovorili - zaključi
agent pre spuštanja slušalice.
Uzbuđen kao nikad, pevač stade neumorno ponavljati
čitav svoj repertoar. Nije prestajao da se gleda u ogledalu,
potvrđujući sebi još jedanput da mu je odelo dobro ispegla-
no. Provede besanu noć moleći se za smrt svog suparnika.

103
U zoru se oseti iscrpljen. Popi litru vode. Ne jede. Prođe
deset sati, jedanaest sati... Petnaest do dvanaest... Pet do
dvanaest... četiri... Tri... Mnut... Tačno u podne neko mu
pozvoni na vrata. Stari pevač otvori vrata sa suzama u
očima. Telegram. Drhtavim rukama čita pod nervoznim
pogledom svoje žene... Pročitavši ga, vrisne pobedničkim
glasom:
- Ne brini se, hvala Bogu nije ništa! Samo... javljaju da
mije upravo umrla majka!
Za ovog starog pevača, koji misli samo na sebe i pati
od rascepa između emocionalnog sveta i realnosti, smrt
majke predstavlja osiobodenje. Moguće je da mu je ona uz-
rokovala paniku od neuspeha... Možda ju je u detinjstvu čuo
da kaže: ’Kada si se rodio, morala sam da se žrtvujem: da
bih se brinula o tebi, napustila sam umetničku karijeru’. Ili
čak: ’Želim da jednog dana ostvariš ono što ja nisam mogla.
Ali ako uspeš, patiću misleći na sopstveni krah’, Ili još:
’Nisi dete kakvo sam očekivala, ličiš na oca, a ne na dedu
sa majčine strane.’
Reče jedna mati:
- Jednom sam imala tako jezivo težak porođaj da sam
bebi, umesto da dam da sisa, dala nogu.
Kako nije bio voljen onako kako je želeo - možda je
imao majku koja ga nije dojila, koja je bila odsutna, neza-
dovoljna, koja je patila što je starila, prezirući iz dubine
duše svog muža i muškarce - naš junak se zatvara u že-
stok egoizam, istovremeno sam sebi zabranjujući užitak
uspeha: ako nije bio voljen, misli, to je zbog toga što to ne
zaslužuje... Isto tako, dakle, ne dopušta sebi uspeh u umet-
ničkoj karijeri.
104
Imao jedan dečko psa koji se zvao Baba i kogje obo-
žavao. Jednog dana, dok je bio u školi, Baba pobegne, po-
trči preko ulice i pregazi ga automobil.
Znajući koliko je dečko voleo svog psa, majka se uplaši
da će on jako patiti kada sazna za nesreću. Ona odluči,
dakle, da ode po njega u školu kako bi mu što nežnije sa-
opštila vest.
- Znam - reče mu ona dok su hodali - da si ti jedan vrlo
hrabar dečko. Hoću da pokušaš nešto i da ne zapla-
češ i da ne vičeš, zato što... ću ti reći nešto jako tužno:
Baba je umro.
- Je V? - pita dečko potpuno hladno. - Kako se to desilo?
- Malopre su gapregazila kola na ulici...
- Dešava se, mama. Ne brini...
Dečko niti zaplače, niti povika, nego nastavi da se igra
sa svojim jo-joom. Majka koja se plašila najgoreg osta za-
čuđena.
Čim stigoše kući, mali optrči sve prostorije vičući
’Baba! Baba! ’ Potom se vrati do majke i upita je:
- Gde je Baba?
- Ali sine, rekoh ti da je umro.
Na šta dečko brizne uplač, ciku i viku...
-A li šta je sad ovo? Kad ti rekoh, malo pre, nije te ni
dodimulo, nisi ni zaplakao...
- Nisam dobro shvatio - reče dečko u suzama - učinilo
mi se da si rekla da je tata umro.
Kada dete ne voli svog oca i kada pokaže da je ravno-
dušno, nije ono krivo za to, nego je kriv odrasli... Dete je,
sa svojim roditeljima, kao ogledalo. Ako majka uvek gleda
dete sa licem koje ništa ne izražava, dete će odrastati sa
dubokim mentalnim problemima. Kada se žena koja nosi
dete u rukama nasmeje, ono će istog trenutka da je opona-
105
ša i nasmejaće se. Isto tako, kada ona pokaže lice puno
ljubavi, beba će izraziti isto osećanje. To je razmena... Ako
se otac, odsutan ili zatvoren u sebe, ponaša prema detetu
ravnodušno, ako se ne igra sa njim, ako se ne smeje, ako ne
hvali njegove vrednosti i ako ga ne mazi, dete će završiti
odgovarajući na isti način, sa istom ravnodušnošću. Odrasli
koji prisustvuju sahrani svojih roditelja, ne pustivši nijed-
nu suzu i ne osećajući ništa, produkti su sledeće situacije:
kako nisu bili voljeni, nesposobni su da osete ljubav. Srce
im je zablindirano.
Međutim, ne možemo reći da im je srce prazno. U pri-
rodi sisara se pruža ovakva ljubav. Verovatno zato što su
toplokrvni, u periodima velike hladnoće, parovi i njihovi
mladi imaju potrebu da se zaštite pripijajući svoja tela jedno
uz drugo kako bi se ugrejali. Kada se ne bi tako združivali,
osećali bi strah od smrti. Možda se zbog toga ijubav pove-
zuje sa toplotom, a ravnodušnost sa hladnoćom... Iako bi
bilo moguće da Ijubav dolazi već određena u genima. Nije
da se roditelji i deca ne vole, nego se dešava da ne znaju da
izraze i prožive na pravi način tu ljubav. Zbog problema
vezanih za porodično stablo, na primer, ukoliko su propa-
tili zbog odbačenosti ili zbog toga što nisu primili nužnu
nežnost, izvesne osobe se plaše da vole i misle da ne zaslu-
žuju ono za čim žude, te se učaure, ili pobegnu, ili se ka-
mufliraju, ili napadaju. Tako se ova bolna reakcija ponavlja
iz generacije u generaciju. Čovek koji nije primio očinsku
ljubav ne zna da bude otac; isto tako, žena odbačena od
majke ne zna da bude majka...
Otac prekoreva sina:
- Bio si ružna beba, zatim si bio loš sin; bićeš loš muž,
užasan otac i završićeš na električnoj stolici.
Na to se, zaštitnički, umeša mati:
- Možda ga pomiluju.
106
Šta učiniti u ovakvoj situaciji? Kada mislimo da ne po-
sedujemo majčinska ili očinska osećanja, moramo verovati
da naš intelektualni centar zna šta znači biti dobar otac il i,
dobra majka. Njime vođeni, moramo da imitiramo ljubav
govoreći samo sebi: ’Moja deca imaju taj i taj problem ili
treba im to i to. Kada bi jh voleo/la na pravi način, šta bih
uardio/la?’ Na taj način še, od imitacije do imitacije, srce
na kraju oslobodi svojih stega i dopusti da se izlije ljubav
koja je u njemu oduvek postojala, ali suzdržana. Međutim,
ako se ne potrudimo i umesto nežnosti dajemo naređenja...
- Tata - kaže dete kreatoru svojih dana - hoću da mi za
rođendan kupiš pravu pušku.
- To neće biti moguće.
-Zašto?
- Zato što se deci ne poklanjaju takve stvari.
- Hoću puškul
-N e l
-D a l
- Dosta! - uzvrati otac. - Ko ovde naređuje?
- Ti, naravno - odgovori dete. - Ali kada bih imao
pušku...
107
 koji vezuju odoru, od bele do crne. Ovaj metod je primen-
ljiv na Svest: njen razvoj bi se mogao svesti na nivoe, od
onih sa više ka onim sa manje granica, dok ne bismo stigli
do uzvišenog oslobođenja koje nas potpuno ujedinjuje sa
Univerzumom.

Dođu tri muve u restoran. Prva muva kaže:

16. Nivoi Svesti - Daćete mi porciju kake sa crnim lukom.
Druga muva kaže:
- Daćete mi porciju kake sa belim lukom.
A treća kaže:
- Meni ćete dati samo porciju kake. Imam Ijubavni sa-
D o k to re , imam problem - objašnjava mladić lekaru - stanak.
Kadajedem šargarepu, iskakim šargarepu. Kadajedem ku-
pus, iskakim kupus. Kadajedem šparglu, iskakim šparglu. Kada pričamo o ’nivoima Svesti’, podrazumevamo da
- Vidite - reče mu doktor - ja vidim samo jedno rešenje je moguće, korak po korak, osloboditi je granica. Ali, ko
za vaš slučaj: pojedite govno! utiče na ograničenu Svest? To može biti samo ta ista Svest
koja se lišava spoljnih inetresovanja i sebi nameće samu
Jednako, u polju duhovnosti, kao i u onom materijal-
sebe kao cilj. Do ove svesti o Svesti može se doći samo
nom, mi smo ono što jedemo. Stav koji ćemo imati prema
meditacijom. Onaj ko ne traži sebe, veruje da su njegove
drugima, zavisiće od načina na koji se hranimo. Ako usvo-
granice njegovo pravo Ja. Najmanji pokušaj da se izvuče
jimo vulgarnu seksualnost - koja posmatra drugog samo
iz svoje uobičajene teritorije uronjava ga u krizu koja se
kao predmet za masturbaciju - ispunićemo svet vulgarnom
ispoljava kroz bes, nervozu, bežanje i pretvaranje. Ovo od-
seksualnošću. Ako se hranimo zbunjenim, mučnim ili deka-
bacivanje proizilazi iz njegovog straha da ne izgubi identi-
dentnim osećanjima, povlačićemo poteze koji će ispunjavati
tet i veze koje ga ujedinjuju sa osobama istog nivoa svesti.
svet zbunjenim, mučnim ili dekadentnim osećanjima. Na
Nerazvijeni čovek želi da pripada, da bude prihvaćen od
isti način, ako se hranimo negativnim osećanjima, isprljaće-
strane grupa i institucija koje oslikavaju njegove sopstvene
mo svet negativnim osećanjima. Mi smo ono što jedemo,
granice. U dubini nesvesnog, infantilni duh mu kaže: ’Ako
jedemo ono što jesmo mi sami. Ako se hranimo Svešću,
izdam verovanja mojih roditelja, prestaće da me vole i umre-
ponudićemo Svest svetu.
ću napušten.’ Muva iz naše priče ne shvata da njen zadah
Pričajući o Svesti odnosimo se na dimenziju ljudskog
bazdi, to jest, ima ograničen nivo Svesti. Veruje da se na
bića koja se predstavlja na različitim nivoima i može se
pravi način trudi da ne smrdi otklanjajuci detalje koji nisu
uporediti sa karateom. U ovoj borilačkoj veštini postoje ra-
suštinski, aii ostaje ista.
nivoi sposobnosti koji su obeleženi bojama pojaseva
(
m 109
 Mama muva i ćerka muva ručaju u ustima jedne kra-
ve. Malena kaže:
- Mama, ja bih da prdnem.
- Suzdrzi se kćeri mojal Toje vrlo nepristojno raditi za
stolom.
Delirijumima tumačenja nema kraja. Treba da se suz-
držimo negativnog pogleda koji su nam porodica i društvo
preneli da bismo, malo-pomalo, otkrili korisna značenja. Ako
smo ubeđeni da je svet agresivan, na kraju ćemo shvatiti da
je to generalizovanje subjektivno. Svet nije nasilan, nego u
njemu ima nasilja. Između izraza ’svet je’ i ’u njemu ima’
postoji ogroman jaz.
Oni, koji pretvaraju stvarnost u džunglu punu agresiv-
nosti, su ljudska bića na nivou životinjske svesti. Njihova
intelektualna i emocionalna ega su u službi materijalnog i
čulnog života. Zadovoljavanja instinkta, zavist za tuđim,
nikakva odgovornost, obožavanje novca. To su osobe koje
kradu, špekulišu, siluju, uništavaju prirodnu sredinu, nema-
ju milosti, pretvaraju jezik u vulgarni žargon, rasisti su...
Ulazi belac u baruAlabami i kaže konobaru:
- Dajjedan viski gade crnački!
- Gospodine, ja sam Ijudsko biće. Nije u redu da mi se
tako obraćate...
- A kako treba da ti se obratim?
- Učinite mi uslugu da se zamenimo mesta i pokazaću
vam.
Belac se smesti iza šanka, dok se crnac uputi ka vra-
tima da bi se vratio ka šanku govoreći:
- Dobar dan, gospodine. Da li biste bili Ijubazni da mi
sipate jedan viski?
A belac odgovori:
- Ne služimo crnačke gadove!
1J0 ! 111
/
Malo napredniji su oni koji dostignu nivo dečije sve-
sti. To su kompulzivni potrošači, kolekcionari nepotrebnih
predmeta, majke osvajači koje se utrkuju sa svojom decom,
odsutni očevi potčinjeni prividu i stalnoj igri, dobrovoljno
površni, neodgovorni, koji stalno traže, ljubomorni na ono
što drugi poseduju (dete prolazi kroz park sa majkom i vidi
drugo dete kako liže sladoled. Pokaže prstom i, nervozno,
kaže majci: ’Hoću i ja!\ Gospođa, puna nežnosti, mu odgo-
vori: ’Ne brini se, sine, kupiću ti isti takav sladoled.’ Dete
zatim uzdahne: ’Ne, mama, neću isti sladoled. Hoću taj sla-
doled!’) ne vodeći računa o davanju, ponosni na svoj cinizam
i u isto vreme slabi, nesposobni da pobede prepreku ili porok,
ali, sposobni da izdaju one koje vole bez grižesavesti.
U osnovnoj školi, dete jednog radnika Alžirca stalno
napadaju vršnjaci. Da bi prestali, njegov otac mu promeni
i školu i ime.
- Od sada se nećeš više zvati Ahmed, zvaćeš se Mauri-
cio i nećeš nikome govoriti da si Alžirac. Razumeš?
Mesec dcma kasnije, dete se vrati kući sa užasnim
ocenama. Sledećeg jutra dođe na čas sa modricom na
oku.
- Šta ti se desilo Mauricio? - pitaju ga drugari.
- Nešto užasno: juče me je, kad sam došao kući, udario
jedan alžirski gad...
Takođe se može doći do nivoa romantične svesti. Oso-
ba veruje da je rešenje u životu pronaći partnera sa kojim
bi mogla, pri čemu bi oboje bili osvojeni mitskom ljubav-
lju, da živi zauvek u rajskoj zajednici. Ova pretenciozna
vizija života (pothranjena filmovima, srceparajućim časo-
pisima ili reklamnim oglasima) vodi u perfekcionizam, u
formiranje brakova koji se završavaju nasilnim razvodima,
u idealizaciju stvarnosti, dok se ne dogodi krah, u negiranje
iskrenosti da bi se koristili zavodljivim lažima, u verova-
nje prevarantima preobučenim u prinčeve na belom konju,
prostitutkama koje se provlače kao vile ili nežnim ljubav-
nicima koji se pretvaraju u ubice...
Neznanac zavođi ženu govorećijo j da je mađioničar i
obećavajući da će joj, ako bude spavala s njim, pokazati
jedan sjajan mađioničarski trik. Ona, radoznala do bola,
pristane. Posle čina, zatraži od lepotana da jo j isptmi obe-
ćcmje.
- Dobro - reče jo j on - obuci se i očešljaj se.
Ona tako uradi. Potom jo j čovek otvori vrata i gurne
je napolje iz stana govoreći:
- Prvo te povalim, a onda učinim da nestaneš!
Kada se dostigne odrasla svest, osoba uči da ulaže, da
bude odgovorna, da stvara uspešna preduzeća, da se ne pre-
pušta lažnim obećanjima. Međutim, u ovoj velikoj borbi,
opsednut moći - ekonomskom, emocionalnom, seksualnom
ili intelektualnom - može da ispadne egoista, mučitelj, može
da počne da zloupotrebljava niže nivoe; da živi u mental-
noj izolovanosti, ne uviđajući tuđu patnju...
Dva Jevrejina se mole pred zidom plača. Prvi kaže:
- Gospode, preklinjem te: pomozi mi da ove godine za-
radim deset miliona sa mojom fabrikom odeće...
Drugi kaže:
- Gospode, molim te: učini da mi daju deset evra da mogu
da jedem...
Prvi izvadi novčanik i kaže drugom:
- Uzmi tvojih deset evra. I sad ćuti i ostavi Boga da se
koncentriše na važne molbe!
112
Počinjemo da budemo dostojanstveno ljudsko biće, kada
stignemo na nivo društveno-planetame svesti. Lično Ja sje-
dinjeno sa Višim Ja, uspostavlja Ijubavne veze sa biljnim,
mineralnim, životinjskim i ijudskim carstvom. Ne želeći
za sebe ništa što nije i za druge, postaje vlasnik planete i
svih živih bića. Tiče ga se ono što se dešava na drugom
kraju planete, svetska glad mu utiče na stomak, oseća u
plućima zagađenost vazduha, društvene bolesti ga pretva-
raju u terapeuta... Uspeva da shvati: biti ljudsko biće znači
biti čovečanstvo... Međutim, na ovom visokom nivou, mogu
da se počine greške.
Veliki vrač i sveštenik iz jednog plemena probudi u
pola noći svoje vernike i objavi im užasnu vest:
- Pokajte svoje grehe! Sutra neće izaći Sunce: Kralj zve-
zda je umro!
Svi se vrate u svoje straćare i čekaju trenutak svitanja
u najgorim mukama. Kad, iznenađeni, vide da se nebo,
malo-pomalo, razvedrava i da sunce, kao i svaki dan, izvi-
re na horizontu... Besni, dotrče do kolibe vrača, lupajući
mu na vrata. Niko ne odgovara... Silom provale i zateknu
vidovnjaka na svom krevetu, mrtvog.
Učenik je upijao znanja svog starog učitelja i razvi-
jao, na poseban način, svoju senzitivnost. Kako je prestao
da dolazi u hcram, gde je obično svaki dan meditirao sa
svojim prijateljima pod vođstvom starog mudraca, ovaj
pođe njegovoj kući i nađe ga u krevetu kako pati.
- Dečače, vidim da si duboko nesrećan... Šta ti se desilo?
- Ah, veliki učitelju... Moja senzitivnostje tako izoštrena
da se ujedinila sa planetom. Osećam na svom mesu sve
drame: Ijude koji umiru od gladi, ratove, ubistva, zaga-
đenje, droge, eksploatisanu decu; ne mogu više. Svaki
113
 negativni događaj, makar bio u poslednjem ćošku sveta,
urezuje mi se u meso kao igla...
- Neznalice! Razvio si osećaj da samo hvataš negativ-
no! Misliš da biti svetac znači samo patiti zbog nesre-
će drugih, ali u istom tremitku se na svetu događa
mnoštvo božanstvenih stvari... Tvoje telo bi trebalo da
ih oseti kao energetske nežnosti... Naša planeta se i
dalje okreće oko Sunca, na jednoj polovini je dan, na
drugoj noć.
Problem na ovom nivou društveno-planetame svesti je
ostati ukotvljen u pojam nekog rajskog, ovde i sada, zabo-
ravljajući univerzalnu sudbinu svakog bića:
Seljakse moli sažarom ali iznerviran;
~ O, Bože, toliko si uložio nade stvarajući ovaj svet, ali
čim si ga završio, ti si ga zaboravio, ostavljajući u na-
šim rukama zadatak da ga unapređujemo. Moram da
ti se ispovedim da sam umoran, da su teškoće na koje
nailazim na svakom koraku, iscrpljujuće. Pomozi mi,
molim te... Ako mi učiniš ovo što te molim, odgojiću
najbolju pšenicu kakva je ikad rasla na ovoj zemlji.
Daj mi plodno tlo, bogato mineralima. Ublaži mraz
ove zime, učini da klima bude umerena svih dvanaest
meseci u godini, poštedi nas suše i provala oblaka,
neka vetar ne prestane da bude blagi povetarac, neka
nas ne napadaju insekti i ptice, da moja goveda i ja
imamo čelično zdravlje i da nikakav zemljotres ne uni-
šti moje useve...
Bog sasluša molitvu i kroz veličanstvenu pojavu obeća
seljaku da će učiniti sve što je zatražio... Prođoše meseci...
Semenke se ne otvoriše... Seljak shvati da bez prepreka ni-
šta ne može razviti dovoljnu snagu da poraste.
114
Kosmička svest razume prolaznost materije koju nasta-
njuje upoređenu sa večnim vremenom i beskonačnim pro-
storom. Zna da je ona najmanji delić grandiozne božanske
kreacije. Priznaje da, ako je smrt samo pojedinačna, ljudska
vrsta ima priliku da uspe da živi onoliko koliko živi uni-
verzum. Pred njenim potpunjm razumevanjem celine, sva-
kodnevni problemi gube važnost, ona se sa iskrenom po-
niznošću poklanja kosmosu, prihvata da je dezintegrisanje
tela i uma sveta nužnost i, lišavajući se ikakvog posedova-
nja, predaje se praznini, sa istim mirom sa kojim se Hrist
predao raspeću, znajući da je Svest, u jednom ili drugom
obliku, večna.
Ponizni pecaroš, napučini, skupljasvoje mreže uzve-
lik napor. Misli da je upecao veliku ribu. Sa čuđenjem ugle-
da da je njegov plen u stvari bog: skulptura od crnog ka-
mena, očiju od žada i tako jakog osmeha da deluje kao da
je živ. Potrešen, odnese ga u svoju kolibu, smesti ga na im-
provizovani oltar i poče da mu se moli. Molitva se sastojala
samo iz jedne reči: ’P ričaj m i.J ’ Prolaze dani ipecaroš,
vapeći da uspostavi komunikaciju sa bogom koji bi ga iz-
vukao iz bede i obezbedio svima sreću za kojom žude, nije
prestajao da mu se moli: ’P ričaj mi, pričaj mi, pričaj mi... ’
Posle mnogo vremena, možda i nekoliko godina, čovekje
zaboravio dobra koja je želeo da mu budu uslišena ijedino
što je hteo bilo je da mu se bog obrati. Najzad, jednog dana
dok se molio čitavu noć do zore, promeni molitvu, i umesto
preklinjanja: ’P ričaj mi!’, u nadi da će mu biti saopštena
viša mudrost, reče: ’lzgovori, kao ja, bar jednu reč!' Skul-
ptura oživi, pogleda pecaroša beskrajnom Ijubavlju i, i dalje
osmehujući se, uzvikne: ’lzgori! ’ I telo pecaroša iščezne
pretvoreno u plamen.
115
 U društvo leptira dođe jedna pčela i reče:
- I j a sam takođe leptiri
Ovijo j odgovore:
- Nisi, ti si pčela!
- Ne, ne i ne! Ja sam pravi leptir!
- Da bisnto ti poverovali moraš dokazati da si zaista kao
mi. Vidi, na onom prozoru ima jedna sveća koja je
uvek upaljena. Približi se plamenu i potom nam ispri-
čaj šta si osetila.
Pčela stade obletati oko plamena, uzbuđena. Zatim se
vrati leptirima uzvikujući:
- Neverovatno! Suštmska svetlost! Najveće čudo na svetu!
Ovijo j odgovore:
- Ti si pčela! Kada neko od nas ode ka prozoru i pribli-
ži se sveći da vidi plamen, baci se u nj puštajući da ga
sprži. Leptiri se ne vraćaju kao ti! Odlazi odavde!
Jedino predajući volju unutrašnjem plamenu, čovek se
približava božanskoj svesti... Ista misterija koja održava
univerzum nalazi se u centru našeg Suštinskog Ja. Ova sve-
moćna energija, simbolizovana bakljom koju podiže đavo
iz arkane broj XV u Tarotu, je ono što nazivamo Unutraš-
njim Bogom, manifestacija Univerzalnog Arhitekte u na-
šoj inkamaciji. Ne može se spoznati, ali se može osetiti. Da
bi delovao kao saveznik moramo se usuditi da - u stanju
transa, ekstaze, oproštaja ili prosvetljenja - žrtvujemo upor-
ni doživljaj nas samih, ideja, osećanja ili želja, i da se iz ne-
gacije u negaciju približimo njegovoj definitivnoj afirmaciji,
kako bismo prihvatili da je on svetlosna zvezda čija smo
samo senka... Na ovom nivou svesti, neprestano se sluša.
Naše ja - Lično Ja, Više Ja i i Suštinsko Ja - povinuju se
središnjem dijamantu.
116
Neke naivne osobe misle da, stići do ovog duhovnog
stanja (koje nazivaju prosvetljenje) znači dobiti zlatan prsten
kako bi ga prikazivali, kao plutajući oreol iznad glave. Za-
pravo, nivo božanske svesti nije cilj. Kada naše ustajale
ideje poteku, dobijamo prvu eksploziju Svesti, i na početku
verujemo da će tako biti, stalno. Pogrešimo. Jedino stalno
na ovom svetu je nestalnost. Ono što se ne menja se ustoji.
Prihvatiti tok slično je kamenu koji upada usred jezera. Od
njegovog prvog udara u vodu, pojavi se kružni talas koji
pokrene još jedan, veći. Talasi će nastaviti da se šire dok ne
pokriju površinu čitavog jezera. Isto se dešava sa širenjem
Svesti, samo što je duhovno jezero beskrajno. Jednom kada
proces počne, idemo iz prosvetljenja u prosvetljenje, od ma-
njeg iznenađenja ka većem iznenađenju, s tim da srećna
zapanjenost pred novim pogledima na stvarnost nikada ne
prestaje. Tamo gde smo tražili nepokretni cilj, pronašli smo
neprestano dešavanje.
Neki učenici magova počine grešku misleći da, sa svo-
jim iluzornim zlatnim prstenom koji pluta oko njihovih lo-
banja, postaju gospodari i da im je Unutrašnji Bog samo
sluga.
Samuraj bez gospodara, odrpan, mrtav od gladi, ide po
bojnom polju tražeći neki štit ili mač koji seljani nisu po-
kupili zaprodaju. Jedino što nađe je kostur koji su insekti
i crvi očistili od mesa. Ne znajući zašto, možda iz samosa-
žaljenja, zakopa kosti, darujući im pristojan grob.
Zahvalan, duh koji je živeo u tim kostima, opasni rat-
nik, odluči da, tokom vremena koje mu ostaje pre nego što
ode dalje, štiti ovog što ga je sahranio. Smesti se iza njego-
vih leđa i pođe s njim, kao ogromna senka.
Kada je samuraj bez gospodara ušao u obližnje seoce,
u mesto gde su ga prethodno isterivali štapom ne dajući
117
 mu ni Umjir hrane, svi se ukipiše, pokloniše mu se i dadoše Kada se osoba sretne sa emocionalnim problemom kom
mu da pije ijede koliko je hteo, za džaba. Ohrabren, čovek ne vidi rešenje, upada u duboku krizu, oseća se kao progo-
malo-pomalo poveća svoje prohteve i poče tražiti novac, njena i zatvorena životinja. Ako je ono što želi da dobije
silovati žene, udarati seljane koji se nisu usuđivali da se nemoguće, da bi pobegla iz zamke umesto da se bori protiv
brane. On, koji je dotad bio prosjak, za kratko vreme poče datog stanja, mora podići nivo Svesti. Tada će se pojaviti
uživati u slatkom obilju pretvarajući se u surovog gospo- viši i širi ciljevi koji će oduzeti problemu aspekt tlačitelja.
darasela.
Prođoše dve nedelje. Duh bi pozvan na presudu koja
ga čeka za onaj svet. I nestade... Samuraj ne primetivši da
je sam, arogantno se prošeta po selu, čineći svoja zlodela.
Kad stanovnici primete da ga zastrašujuća senka više ne
prati, prebiše ga na smrt.

Na putu koji vodi od društveno-planetarne svesti, pro-

lazeći kroz kosmičku svest, do božanske svesti, osoba po-
činje da razvija čula, um i doživljaj same sebe na drugačiji
način. Otkriva joj se čudo svakodnevnog života, shvata da
događaji zavise od onoga šta se o njima misli, da joj spolj-
na stvarnost prožima dušu, da racionalni duh plovi po ma-
gičnom okeanu gde deluju nerazumljive slučajnosti, da je
sam svoj iscelitelj, da je okružen osetljivom aurom koja se
može raširiti do neverovatnih razdaljina, da joj je univer-
zum podario dragocenu ulogu: da bude tvorac Svesti... I
-tada; iako zadatak izgleda nemoguć, ta osoba neumorno
radi da bi pomogla svim živim bićima da dostignu isti taj
razvoj.

Obećavam spasenje svim svesnim bićima, iako ih je

bezbroj. Obećavam da ću ugasiti sve njihove strasti, iako
su neuništive. Obećavam da ću ispuniti sve zahteve koliko
god ih ima, koje traži kosmos. Obećavam da ću dostići svu
istinu, iako je bezgranična.
Buda

118 119

17. Čudo
jD iskutuju tri hrišćanina povodom čuda. Prvi pita:
- Zaista, šta je čudo?
- E, ovako - odgovara mu drugi, - čudo se desi kada Bog
učini tačno ono što naš sveštenik od njega zatraži.
- Stvamo? - pita treći. - Ja mislim da se čudo desi kada
naš sveštenik učini tačno ono što Bog od njega zatraži.
Možemo li pričati o čudima kada, kako kaže drugi hriš-
ćanin, ono nepojamno što zovemo Bog učini tačno ono što
smo zatražili? Prema tome, mogii bismo biti u iskušenju
da, zbog sebičnosti, to koristimo za sopstvenu dobrobit kao
razmaženo dete.
Gospođa prelazi carinu po povratku sa svog hodoča-
šća u Lurd. Carinik pronađe u njenoj tašni providnu bocu
u obliku Device, u kojoj se nalazi takođe providna tečnost.
On je upita:
- Šta se nalazi u ovoj boci?
- Sveta vodica izsvete pećine, gospodine.
Carinik, pošto je skinuo čep i uzeo gutljaj, strogo jo j
reče:
120
- Ovoje votka!
Žena pade na kolena i poviče:
- Čudo!
Da li će čudo biti, kako kaže treći hrišćanin, kada uči-
nimo tačno ono što Bog od nas zatraži? Moguće je, ali, da li
smo sposobni da ispunimo ono što nam On zapovedi? Ili,
drugim rečima, da li naš um može da prihvati ono što in-
tuicija želi? Čudo je, upravo, negiranje bilo kakvog zakona
razuma. Da bi to postigli, treba da srušimo zid usvojenih
ideja. Međutim, iz želje za rastom, možemo da se prevari-
mo govoreći sebi da su događaji nešto što u stvari nisu.
Trči čovek ulicama Lurda, blizu svete pećine i viče:
- Hodam! Neverovatno, hodam!
Videvši ga kako prolazi, monahinja pade na kolena
vičući:
Čudo! Čudo!
- Grešite časna sestro - reče jo j čovek - Ukrali su mi
automobil!
A, ako je Bog samo jedan koncept više, čista mentalna
konstrukcija, laž koju sami sebi izgradimo, ne uspevajući
da u nju poverujemo? I želeći da se desi čudo, obećamo,
znajući da nikada nećemo moći da ispunimo obećanje?
Jedrenjak na kom putuje Mula Nasrudin, uhvati že-
stoka oluja. Besni okean je na putu da proguta brod. Mula
Nasrudin kleknu na mostu broda, među svojim sapatnicima
i poviče:
- Oh, milosrdni Alahu, ako narediš vetrovima da se smi-
re, zapaliću u tvoju čast sveću veliku kao jarbol ovog
broda!
 - Pazi šta pričaš, Nasrudine - dovikne mu bližnji kako
bi ga čuo od buke talasa. - možeš sam sebe prokleti.
Nikada nećeš naći tako veliku sveću...
- Umukni neverniče! - odgovori mu Nasrudin. - Ako je
Alah sposoban da smiri ovu užasnu oluju, biće sposo-
ban i da mi pošalje sveću!
Zapravo, može se postići čudo kada, ostavljajući po
strani mentalne naočare, razvijemo sposobnost da ga pri-
mimo. Za prosvetljeno biće, sve je čudo. Ono zna da u naj-
običnijem kamenu živi beskonačna Svest. Zna da ima pogled
koji zavisi od njegovog Ličnog Ja i drugi koji zavisi od nje-
govog Suštinskog Ja. Zna da vidi više od onog što vidi, da
čuje više od onog što čuje, da namiriše više od onog što
miriže, da dodirne više od onoga što dodiruje i da okusi
više od onog što je okusio...
Stiže poručnik do komandanta i kaže mu:
- Druže komandante donosim vest da je zatvorenik po-
begao!
- Kako je pobegao!? Zar ti nisam rekao da mu stražariš
pred vratima?
- Da, ali je pobegao kroz prozor.
Koliko puta, kada usmerimo pažnju na deo vizuelne
slike, ne primetimo tolike stvari koje se kasnije pojave u
našim snovima? Ima zvukova, melodija, glasova koji se taj-
no provuku kroz ono što čujemo. Izvesni mirisi koje nam
se čini da ne osetimo, utiču na to da li nas neka osoba pri-
vlači ili odbija, izvesne ideje ili osećanja ispuštaju prijatan
ili neprijatan miris. Naše ruke, iako toga nismo svesni, razu-
meju istoriju onoga što dodirnu. Životinje vrlo dobro znaju
da detektuju otrov u hrani izvanrednog ukusa... Naš um
122
misli da živi u svetu koji je ograničen na odgovor njegovih
’stvarnih’ čula, njegove geometrijske koncepcije mogu da
postanu organske... Moguće je spoznati unutrašnje veze
jednog geometrijskog oblika, kom se ne može oduzeti ni
jedna linija a da se ne poremeti. Krug bez nekog dela svog
obima prestaje da bude krug. Organski oblik, naprotiv, čuva
tajnu svojih unutrašnjih veza i mogu mu se dodavati i odu-
zimati delovi ne menjajući ga. List drveta kom nedostaje
parče i dalje ostaje list drveta. Ova misterija koju je nemo-
guće dešifrovati je čudo koje održava materiju. Oblici koji
nam se čine odvojeni zapravo su spojeni. Celokupnost ma-
terije univerzuma je beskonačna. Um pokušava da usposta-
vi poredak ali je nemoguće urediti nešto što nema granica.
Moguće je samo organizovati ga. A, da bi se organizovao
svet, ne može se misliti samo na prividne kosmičke zako-
ne: u čitavoj organizaciji se mora prihvatiti čudo, kao deo
nje same.
Muž stiže srećan kod svoje žene i kaže joj:
- Draga! Upravo sam potpisao ugovor da glumim u ne-
kom film u sa konjima!
- Čestitam! Koga ćeš igrati?
- Biću jedan od konja.
Kada prihvatimo našu pravu prirodu - koja je uvek
odjek kosmosa - i poverujemo joj, čudo se dešava. Ono bi
moglo da bude definisano kao prihvatanje snaga univerzu-
ma koje se manifestuju u nama. Često se čudo naziva ’slu-
čajnost’. Kada nam se desi, kao starici iz sledeće priče, su-
fijanskog porekla, tražimo bilo kakvu vrstu objašnjenja
kako bi potvrdili sebi da se radi o čistom slučaju, bez ika-
kvog magičnog razloga. Ono što izmiče našim uobičajenim
konceptima izgleda nam čudno, brine nas i plaši. Ako pri-
123
hvatimo mogućnost da se čudo dogodi, naš ’stvarni’ svet
se sruši.
Starica dobrih namera naiđejednog dana na orla, kako
se, pobeđen umorom, odmara na simsu njenog prozora.
’K ako čudna i ružna ptica!’ - pomisli - Ne liči ni na jednu
pticu koju sam do sada videla. ’ Sažali se na čudno stvore-
nje. Uhvati ga, odseče mu perje sa glave, ostruže mu krivi
kljun, dok ga ne ispravi i na kraju mu odseče krila pošto
su jo j se činila predugačka. Vrati ga na slobodu govoreći:
- ’Sada izgledaš normalno: ličiš na goluba. ’
Ako bacimo pogled na okolnosti koje su nas dovele do
čuda, shvatimo da smo bili vođeni nezamislivom silom. Ovo
se očigledno primeti pri strasnom susretu muškarca i žene
- ili dva čoveka ili dve žene - što je skoro uvek čudesno.
Mitska tango pevačica Libertad Lamarke, kći radni-
ka, osvojila je slavu u pratnji nasilnog Ijubavnika. Jednog
dana, umorna od njegovih udaraca, bacila se kroz prozor
njihovog stana. Letela je četiri sprata da bi pala na čoveka
koji je tuda slučajno prolazio. Otišla je sa polomljenim čo-
vekom u bolnicu i ostala kraj njega dok nije povratio svest.
Nastavila je da ga posećuje tokom njegovog oporavka. Ven-
čali su se i bili su, koliko je to moguće u ovom rastrzanom
svetu, srećni.
Ključ koji otvara zapečaćena vrata ljubavi može biti
bilo šta, čak i kost.
Psihoterapeut Claudio V. stiže u Pariz iz San Franci-
ska kako bi održao kurs kinezoterapije grupi od pedeset
učenika. Izlagao je svoje teorije tokom šest briljantnih sati.
Na kraju svog mudrog uvoda izjavi:
- Postoji velika razlika između teorije i prakse. Zapra-
vo, posao na skeletu može da se započne kod bilo koje
124
kosti, iako izgleda nevažna, naprimer, naprimer od...
- Klaudio zamuca ne znajući koju kost da odabere,
dok mu ne izlete iz usta: - ...od ključne kosti - i odmah
upita: - Ima li neko od vas problem sa ključnom kosti?
Usred opšte tišine ču se stidljivi glas:
- Ja, gospodine - nikom nije privukla pažnju ta učeni-
ca. Upolumraku, na najudaljenijoj stolici, prisustvo-
vala je času, skoro nepokretna...
- Dođite ovamo gospođice. Skinite košulju i lezite na
sto: malo ču vas izmasirati. Ali prvo mi kažite kako se
zovete.
Tananim glasom, zbunjena, kao da je uzurpirala iden-
titet profesora, devojka odgovori:
- Klaudija.
Mala masaža je potrajala tri sata i primorala četrde-
set i devet ostalih učenika da sačekaju da Klaudio V. izađe
iz transa i zvanično zatvori predavanje. Masaža se nasta-
vila dugi niz godina posle toga u Sjedinjenim Državama,
gde je profesor vodio svoju stidljivu učenicu koja je u me-
đuvremenu postala njegova žena.
Život, bilo kog organizma, zavisi od sredine u kojoj se
razvija. Ako se odvoji od nje, umire. Isto bi se moglo reći
za ljudsko biće, gledajući ga kao duh koji poseduje telo, a
ne obratno. Definišući se svojim razumom, kako bi došao
do sopstvene celokupnosti čovek mora da podigne mosto-
ve do svog Višeg Ja; potom, mora da se produbi do svog
Suštinskog Ja i, odande, da se protegne do Kosmičke Sve-
sti. Univerzum je mreža interakcija kojima vlada tajnovito
jedinstvo. Možemo da mislimo da ono što se dešava uda-
ljenoj zvezdi odzvanja u našem duhu, na isti način kao što
ono što se dešava u našem duhu može da utiče na zvezde...
Ako smo se rodili, znači da je za to bilo potrebe u univer-
125
zumu. Iako sasvim misteriozan, svako biće ima cilj. Isto
kao što čitava kreacija ima cilj. Univerzum je projekat u
razvoju. Od zakona se traži da budu fiksni, večiti, ali po-
stoji mogućnost (ono za šta kažemo ’izuzetak potvrđuje
pravilo’) promene, razvoja. Tako da, kako - po G. I. Gur-
đijevu - dolazimo na svet sa semenkom duhovnosti koju
treba da razvijemo da bi uspeli da imamo Dušu, ono što
religiozni nazivaju ’Bog’ a naučnici ’tamna energija’ tako-
đe se razvija. Materija i božansko se usmeravaju ka istom
projektu... Svaki čin je proizvod lanca užroka i posledica,
posledica koje postaju uzroci, kako bi jednog dana stigle
do završnog čuda: nematerijalizovanog univerzuma čiste
Svesti.
Ako prihvatimo ove koncepte kao postulate novog obli-
ka mišljenja, možemo stići do pozitivnih promena u našem
svakodnevnom životu. Antiteza čudu, ’katastrofa’ nastaje
iz negacije povezanosti, iz egoistične želje za ličnom moći
i posedovanjem, iz želje da se bude tvorac i gospodar do-
gađanja, da se um pretvori u agresivnu tvrđavu umesto u
otvoreni hram.
U trenutku uspeha (ili poraza) ili vrlo važnog susreta
(ili rastanka), ponekad sami sebi kažemo ’Kako sam ovo
uspeo? Nikad ne bih poverovao da će se meni ovako nešto
desiti. Kako imam (nemam) sreće!’ Ako prekopamo po se-
ćanju, prateći trag sitnih događaja koji su se ulančavali da
bi nas doveli dovde gde smo, videćemo da su bili misterio-
znom, višom voljom, koja je delovala u našem životu kao
što igrač šaha organizuje serije svojih poteza. Postoji uvodni
momenat u kom nam se prikaže izbor: treba da kažemo ili
da ne kažemo nešto. Ako odlučimo da kažemo, započinje-
mo kretanje koje nas, bez našeg znanja, vodi pojavljivanju
čuda. Ako odbijemo avanturu, ako ne čujemo poziv sopstve-
126
ne intuicije, ako naš um negira ostvarenje želje zato što je
smatra apsurdnom, otvaramo put koji nas vodi ka frustra-
ciji, bolesti, katastrofi.
Ako čitate ovu knjigu, to je zato što sam se pre neko-
liko godina, ubrzo po završetku naručenog filma Kradljivac
duge, sakrio na ostrvu Formentera. Izabrali su taj film za
otvaranje filmskog festivala u Veneciji. Mene je tog filma bilo
sramota: snimio sam ga isključivo iz novčanih razloga...
Producent nije delio moje mišljenje i želeo je da ga predsta-
vim. Siguran da me niko neće moći pronaći, osamio sam
se na jednoj mirnoj plaži kada mi se približila vrlo elegan-
tna dama, čije se crna haljina, svetlucave minđuše i visoke
štikle, uopšte nisu uklapale u letnji ambijent ostrva, kleknu-
la je pored mene i skoro sa suzama u očima me preklinjala
da prisustvujem festivalu: „Dolazim iz Italije da te jiađem,
odgovorna sam za novinare. Gospodin Aleksandar Salkind
(producent) je iznajmio džet koji te čeka na Ibici, ne možeš
reći ne.“ Negodujući sam prihvatio ponudu. Za dva-tri sata
sam bio usred festivalske histerije. Na moje iznenađenje,
film - u kom su igrali Omar Šarif, Piter O Tul i Kristofer Li
- bio je dobro primljen. U kafiću bioskopa sam se našao sa
Omarom Šarifom, koji je bio član žirija. Malo dalje, ignori-
sanog od strane zvezda i novinara, nazreo sam Hosea Dono-
soa, autora, između ostalih, novele Opscena noćna ptica.
Saznao sam da su neki mladi režiseri, prikazivali film za-
snovan na jednoj od njegovih priča. Rekoh Omaru: „Dono-
so je svetski poznat čileanski pisac. Žalosno je da mu se na
ovom festivalu ne posveti pažnja koju zaslužuje. Probaj da
mu dobaviš neku nagradu.“ Srećom, u filmu je igrao jedan
vrlo kvalitetni glumac kome je bio dodeljen trofej. Ne znam
kojim putem je Donoso saznao za moju intervenciju i pože-
leo da mi se zahvali. Našli smo se sa zadovoljstvom, jer smo
127
 se sećali vremena kad smo bili mladi, nekih tridesetak go-
dina unazad, on, pesnik Enrike Lihn i ja smo odlučili da
vaskrsnemo u Santjagu praznik proleća. Svaki dan smo,
između jedan i tri sata popodne, izlazili maskirani (Lihn
kao đavo, ja kao Pjer i Donoso kao crna nimfomanka) da
bi skakali među automobilima podstičući građane da slave
kameval. Imali smo uspeha, posle toga se organizovala fe-
šta na kojoj je plesalo otprilike hiljadu osoba. Donoso mi
reče: „Zahvaljujući nagradi, ćileanska vlada je poslala tele-
vizijsku ekipu da me intervjuiše. Zašto ne popričaš sa mnom
pred kamerama?“ I tako i učinismo. Odjednom me prijatelj
upita: ,,U mladosti si hteo da budeš pisac, ne režiser. Jesi li
napustio književnost?“ ,,Ne“ - odgovorih - „Ima već dva-
deset godina kako čuvam u jednoj fioci mog pisaćeg stola
tri priče koje se ne usuđujem da ponudim nijednom izdava-
ču.“ To je bilo sve. Nedelju dana kasnije, zvao me je u Pariz,
. iz Santjaga iz Čilea, Huan Karlos Saez, dobar izdavač: pošto
je saznao iz intervjua da imam tri knjige, ponudio mi je da
ih izda. I tako je učinio: dakle, sa šezdeset godina, počela
je moja književna karijera. Da sam odbio damu u crnom,
insistirajući da ostanem u Fomenteri, možda bi i dan darias
u fioci ležala moja tri prva dela, i naravno, vi ne biste čitali
ove redove.
$
Reč ’čudo’ (priča o poreklu te reči na španskom) je
izvedena iz latinske reči ’mirari’, ’iznenaditi se, začuditi
se, diviti se’, kasnije ’posmatrati’ i naposletku ’videti’. Sve
ove etape se nižu kada se napreduje u prepoznavanjii čuda.
Kada se desi nemoguće, činjenica koja naizgled poništava
zakone univerzuma, obuzme nas zabrinjavajuća iznenađe-
nost ako nismo spremni za to: iz straha od magičnog pripi-
sujemo tu činjenicu slučaju ili ubedimo sami sebe da nam
* Milagro, špa. (Prim. prev.)
128
se pričinilo, ili slažemo sebe pridodajući joj naučno objaš-
njenje za dlaku prihvaćeno... Ako smo iskreni, priznaćemo
da je ono što se dogodilo čudno i da, samim tim što se desi-
lo, pokazuje nam naše ogromno neznanje. U sigurnoj stvar-
nosti koju smo razumeli, otvaraju se misteriozni prolazi,
neobjašnjivi našoj logici... Kada prihvatimo poniznost koja
nam dozvoljava da priznamo da ne poznajemo stvarnu pri-
rodu kosmosa i samim tim, ni nas samih, zadivićemo se
pred čudom postojanja. Sve nas jednako dotiče, od jedne
stabljike biljke do plesa jedne galaksije... tada dakle, tokom
meditacije, počinjemo da se oslobađamo identifikovanja sa
našim intelektom da bi posmatrali svet, unutrašnji i spoljaš-
nji, iz našeg doživljaja. Učimo da gledamo s ljubavlju. Blago-
slovimo sve što naša čula mogu uhvatiti. Sa umom u tišini,
smirenog srca, zadovoljene čulnosti i sa zahvalnim telom,
priznajemo da je glavno čudo život sam. Život koji nije naš
nego je svačiji. Ako kažemo sami sebi da je čudo korisno
ne samo jednoj osobi nego i ostalima, ako prihvatimo ko-
načno da ovaj život pun ljubavi jeste život koji povezuje u
celinu sva bića, postaćemo svesni da smo mi sami čudo.
Svaki stanovnik je mag koji se ne spoznaje.
Lepa devojka stopira i staje jo j poslovan čovek u jagu-
aru. Tren kasnije, kaže joj:
- Iako će vam zvučati čudno gospođice, moram da vam
kažem da zbog posla često pravim ovu rutu Barselona
- Madrid i ovo je četvrti put da vozim trudnu ženu.
- Alija nisam trudna! - reče putnica.
- Tačno, ali shvatite da jo š nismo stigli do Madrida...
Za one koji veruju da su nesposobni da poboljšaju svoju
sudbinu, da je nemoguće da se desi fundamentalna promena
u njihovim životima, ova šala može da bude inicijatorska
129
ako se postave na mesto mlade devojke i dodaju poslovnom
čoveku kvalitet Boga.

Osoba koja ide da vidi mormonskog proroka Džozefa

Smita, zatraži mu da jo j učini neko čudo. Smit reče:
- Važi, učiniću ti to. U ime Hrista, zadovoljiću tvoju želju:
želiš da budeš gluv ili slep? Želiš paralizu ili da ti osu-
šim ruku? Biraj. 18. Kineske kuglice, č’i sfere
Čovek poviče:
- Nipošto ne želim ništa od toga što ste mi ponudili!
Smit mu odgovori:
- Onda ćeš ostati bez čuda. Da bih te ubedio, ne želim D v a psihijatra ćaskaju. Jedan je stariji, alije u punoj for-
da povredim druge. Svet ima svetu ravnotežu. Kada mi, za razliku od kolege koji je izmoren. Ovaj poslednji se
se jedan izleči, drugi izgubi zdravlje. Ne treba tražiti čudi:
čuda. Treba ih prihvatiti kada dođu, znajući da je sve - Ne razumem kako je moguće slušatipolulude bolesnike
jedno čudo. čitav dan i ostati normalan.
- Ko ih sluša? —odgovori stariji psihijatar prevrćući u
ruci kineske kuglice.

Starac nam je dao lekciju. Svojim smirenim stavom

kao da govori mlađem: ’Po opštem pravilu, ljudi traže jedi-
no prisustvo. U suštini, osoba koja ti priča, priča sama sebi.
Ne traži da je slušaš, samo da si tu, prisutan, praveći joj dru-
štvo. Dok ti drugi opisuje svoje probleme i žali se na život,
ti se izdigni do bezvremenog! U tom stanju, koliko te mogu
uzbuditi stvari koje ti neko priča? Pred večnošću, uspeh ili
neuspeh nemaju važnost. Život nudi mnogo iznenađujućih
promena. Zamisli, na primer, da ti iznenada, prvog oktobra
žena izjavi da će te ostaviti u januaru. Zavrti tvoje č’i sfere ,
ostavi po strani stres, brigu i prihvati. Ostaju ti čitav okto-
bar, novembar i decembar. Raspolažeš sa tri meseca, kakva

* Energija ili životni dah, kin. (Prim. prev.)

130 131
divota, tokom kojih se sve može desiti: biće koje voliš je
poredtebe!’
Čovek koji živi na poslednjem spratu jednog nebode-
ra, umoran od gluposti koje ponavlja njegov papagaj, baci
ga kroz prozor. Vrlo miran, papagaj se prepusti padu. Kada
proleti pored sedmog sprata brzinom bolidaformule, reče:
- Za sada je sve u redu.
Ova priča nas podseti na jedan zen koan:
Proganja te lav. Bežeći od njega upadneš u provaliju
ali uspeš da se uhvatiš za drvo jabuke koje raste na njenoj
strmoj kosini. Ne možeš da se popneš, je r na ivici ponora
te čeka divlja životinja. Ne možeš ni da siđeš, jer te na dnu
takođe čeka još jedan gladni lav. Šta ćeš uraditi?
Odgovor koji daju učitelji je: ’Uzmeš jednu jabuku i po-
jedeš je sa zadovoljstvom.’ Ja sam patio od nepodnošljive
mučnine vezane za smrt. Dok nisam stigao do četrdesetih
nisam mogao da prihvatim da će se moj život zaustaviti.
Jednog dana, umoran, zgrožen, rekoh sebi: ’Ova priča nije
za mene. Šta ja želim najviše na svetu? Život... i patim, jer
ću izgubiti to što imam. Ako sam sposoban da dam sve da
bih živeo, znači da imam ono što najviše volim. Idem, da-
kle, da živim, biću zadovoljan svakom sekundom. Od sada
će, svaki trenutak biti poklon, rado'st, i tako ću ga i živeti.
Ignorisaću muke. Šta će mi? Iako ću imati u sebi tamnu
stranu, neću joj ustupiti reč. Živeću ono što imam da odži-
vim i gotovo. Pobediću ili ne: č’i sfere; ako se desi ovo ili
ono: č’i sfere... Živim sekunde koje su mi na raspolaganju
sa zadovoljstvom.’
Koliko puta smo pokvarili čitave periode života praveći
sebi beskoristan problem? Upoznao sam jednu ženu koja je
132
bila deset godina starija od svog muža i koja je zbog toga
duboko patila. Nije prestajala da govori sebi: ’Pošto sam
starija deset godina ostaviće me.’ Međutim, momak je bio za-
Ijubljen u nju. Čovek može da bude zaljubljen u ženu koja
je deset godina starija od njega, isto kao što žena može da
se zaljubi u čoveka deset, dvadeset, trideset godina starijeg
od nje. Rekao sam toj prijateljici: „Uništavaš sebi život i ži-
vot tvog mladog partnera verujući da će te, možda, jednog
dana ostaviti. Živi tvoj trenutak! Ko zna da li ćete sutra
oboje umreti u isto vreme? I ako on umre pre tebe u nekoj
nesreći? Samo postoji jedno vreme: sadašnje. Ne znamo šta
nam sprema budućnost.“
Pretpostavlja se, biološki, i logički, starija osoba treba
prva da umre... ali sudbina nije logična. Niko ne zna koliko
će mu trajati život. U tom pogledu, svi imamo isto godina!
Jedan hiroviti kralj imao je kao omiljenu životinju ma-
garca. Ponudio je bogatstvo onom ko bi ga naučio da pri-
ča. Niko među mudracima u kraljevstvu se nije usudio da
proba to da uradi, smatrajući tako nešto nemogućim. Kada
je monarh, pun tuge, počeo da gubi nadu, stari profesor se
obaveže da, ako mu kralj unapred da ogormnu sumu no-
vaca, nauči magarca da priča u roku od pedeset godina.
Kralj mu kaže:
- Dobro, daću ti to što tražiš. Ali, ako ne uspeš, odseći
ću ti glavu.
Starac ode sa svojim bogatstvom i magarcem. Njegovi
zabrinuti prijatelji komentarišu:
- Upao si u ozbiljan problem. Nikada nećeš moći da na-
učiš magarca da priča.
- Ne brinite - odgovori im profesor - Za pet godina maga-
rac već može umreti,ja mogu umreti, kralj može umreti
ili možda životinja, kojim čudom, može progovoriti.
133

19. Tradicija
J ed a n čovek sedi na terasi kafića i posmatra skupinu Ijudi
nedaleko od sebe. Ustaje i ide da vidi šta se dešava.
- Oprostite gospodine! Možete li mi objasnite šta gle-
date?
- Oh, ja siromah! - odgovori radoznali - mislite da ja
znam? Poslednji koji je znao zašto je bio ovde otišao
je pre najmanje pola sata!
Gledaoci su tu ne znajući zašto. Ova šala nam opisuje
misterioznu Inicijatorsku tradiciju... Izvesne osobe govore
o Istini, ali oni koji su je posedovali nestali su pre nekoliko
vekova. Oni koji danas kažu da je prenose osnivaju škole i
predaju znanja koja ne poznaju nazivajući ih ’tajnom’.
Treba da pazimo kome se predajemo. Da li pričamo sa
nekim ko je zaista video nešto ili sa nekim ko nas ubeđuje
da je neko drugi video nešto, a ni sam ne zna šta?
Postoji pregršt učitelja zen, čan ili kineskog budizma,
tibetanske joge, tantre, transcendentalne meditacije itd. Sva-
ka od ovih škola postavlja sebi za cilj prosvetljenje. Sve se
pozivaju na Budu Šakjamunija, koji se, u šestom veku pre
naše ere, meditirajući pod drvetom u položaju lotosovog
134
cveta, prosvetlio. ’Buda’ znači ’onaj koji zna’. Ali, šta on
zna? To niko ne zna! Da bi to saznali, treba se pretvoriti u
Budu... Vekovima, nebrojeno mnogo uČenika seda da me-
ditira, nepokretni kao leševi, pokušavajući da dobiju nešto
što ne poznaju, jer ga nisu iskusili. Reč ’prosvetljenje’ je
tako šuplja kao i reč ’transfunfacija’. Sledbenici misle:
’Ako se Buda Šakjamuni transfimfirao, i ja ću, takođe, ako
budem dovoljno meditirao, jednog dana uspeti da se tran-
sfunfiram. Zato ću otvoriti školu i podučiću druge da se
transfiinfiraju!’
Jednogdana, ujutru, dođe seljak daposeti Mulu Nasru-
dina. Donese mu na poklon patku. Nasrudin pozva čoveka
da pojedu pačetinu skuvanu u čorbi. Seljak se vratio kući
razdragan... Nekoliko sati kasnije, pojavi se nekolicina mo-
maka.
- Mi smo sinovi seljaka koji tije poklonio patku.
Behu lepo primljeni. Poslužena imje čorba. Odoše veo-
ma zadovoljni... Nešto kasnije pristigoše jo š dva nova po-
setioca.
- Mi smo komšije čoveka koji ti je doneo patku.
Mula pozva goste da jedu... Uveče je jedna čitava fa-
milija došla Muli u goste.
- Mi smo komšije komšija čoveka koji vamje doneo patku.
Mula ih smesti u trpezariju i posle kratkog vremena
donese veliki lonac pun kipuće vode. Posluži svakog od njih
činijom ove tečnosti.
- Ali, šta je ovo gospodine Mula? Alaha nam, nikada ni-
smo videli ovakvu čorbu!
- Ovo je čorba od čorbe od.čorbe od pačetine, za vas
komšije komšija čoveka koji mi je doneo ovu prokletu
pticu!
135
 U datom momentu, postoji jedna istina. Kasnije, neke
osobe pokušaju da je spoznaju, ali dobiju verziju verzije
koja je verzija te istine. I u suštini ne dobiju ništa.
Kada je veliki rabirt Izrael Baal Šem Tob video da se •
priprema veliki napad na njegovo selo, osamio se najednom
mestu u šumi, upalio lomaču, odrecitovao molitvu i desilo
se čudo: pretnja je nestala.
Kasnije, kada je njegov lični včenik rabin iz Mezeri-
ča, trebalo da se pomoli nebu iz sličnog razloga, otišao je
na isto mesto u šumi i izgovorio:
- Čuj me Bože: ne znam kako da upalim lomaču, ali znctm
da izrecitujem molitvu.
Još kasnije, rabin Moše Leib iz Sasova, pokušavajući
da spase svoje selo, reče:
- Ne znam kako da upalim lomaču, ne znam molitvu, ali
mogu da nađem isto mesto u šumi. Da li ti je to dovolj-
no Gospode?
Posle toga, kada je bio red na rabina Izraela iz Rizina
da odstrani pretnju, on sede ufotelju, spusti glavu u šake i
zamoli Svevišnjeg:
- Nesposoban sam da upalim lomaču, ne znam molitvu,
ne mogu da nađem mesto u šumi. Sve što znam da ura-
dim je da ti kažem ovo... Pomozi mi!
Kako je vreme prolazilo, rabinovi učenici su zabora-
vili ovu priču.
Malo-pomalo, dodajući vodu u čorbu od pačetine, pat-
ka nestane i oni koji popiju topiu tečnost nemaju ništa da
svare.
Vrati se žena sa pijace. Ostavi na kuhinjskom stolu
pola kile ribe. Ode na minut u kupatilo. Kada se vrati, ribe
136
nestade... Ujednom ćošku kuhinje, ugleda mačku kako se
oblizuje predući. Krene da je udari, alije sumnja zaustavi.
Uze mačku, stavi je na vagu i zaključi iznenađena, da je
teška tačno pola kile.
- Ali, gde nestade mačka? - upita se kuvarica.
Ako prihvatimo da mačka predstavlja Lično Ja, a riba
Suštinsko Ja, razumećemo da u nekom ko izbegava duhov-
nu potragu, njegova četiri ega čine fatalnu grešku verujući
da je Lično Ja ono koje je važno, mešajući ga, kao kuvari-
ca, sa Suštinskim Ja. Ona, mereći ga, zaključi da je mačka
riba. Mnogi koji se samoprozivaju učiteljima Tradicije, jesu
mačke koje su progutale svoju ribu.
Jedan gospodin, pošto je obišao razne hotele po gra-
du iako nije pronašao smeštaj, završi u lokalu sumnjive ka-
tegorije, smeštenom u okolini grada. Gazda ga otprati do
sobe.
- Kako je moguće? Ovi čaršavi su zapanjujuće prljavi!
- Kako čudno! - odgovori gazda. - Svi koji su spavali u
njima ovih meseci, ništa nisu rekli...
U Marsejskom tarotu, šesnaesta arkana se zove ’La
Maison - Dieu’. Maison znači kuća, a Dieu ’Bog’. Ne radi
se o Božjoj kući, nego o Kući-Bogu, kući koja je Bog. Prva
mušterija koja je došla u ovaj hotel (Kuća-Bog), imala je
čiste čaršave (Istinu). Ostavila je trag na njima, miris i tečno-
sti svoga tela. Dala je Istini svoj lični pečat. Slatkiši imaju
različito šećera, ali je šećer isti. Istina je Buda, Mahoma,
Isus... Kasnije, po čaršavima gaze imitatori koji pripisuju
tragovima Učitelja svoje lične delirijume. Veruju da će se,
rešavajući apsurdne rebuse ili ostajući nepokretni, na kole-
nima, ispravljenog kičmenog stuba i ukrštenih prstiju, ili
137
čak, ponavljajući bez prestanka nizove reči koje se smatraju
svetim, na kraju transfunfirati.
%
Kakva bi bila približna slika duhovnog stanja prvog
Bude? Nijedna reč nam ne može preneti nešto što se ostva-
ri preko iskustva, što nije koncept nego senzacija, osećaj,
prirodni čin kao čudesno otvaranje cveta. Nas zanima ono
što je Buda iskusio duhovno, nemo i u tišini. Ono što kažu
da je kasnije ispričao su prljavi čaršavi.
Pita jedan učenik Ramakrišnu:
- Učitelju, u svakoj zemlji, u svakom hramu, skuplture
koje predstavljaju Budu su različite. Da li vam to smeta?
- Ne - odgovori mu Ramakrišna. - Ako i jesu različite,
sve pokazuju isti osmeh. A toje suština.
'v
Jedanput je, u Benaresu, tokom propovedi pred velikim
skupom, Buda Šakjamuni uzeo cvet i zavrteo ga među prsti-
ma. Niko nije shvatio ovaj potez, samo se njegov učenik
osmehnuo. Buda mu reče: - Ti si jedini koji je shvatio su-
štinu mog predavanja.
Učitelj Mumon Ekai (na kineskom Wumen Huikai)
veliki ispijač čorbe od čorbe od čorbe od pačetine, ovako
tumači ovaj događaj izjavljujući da se Mahakasjapa tran-
sfunfirao: ’Dok su se ostali brinuli o značenju predavanja
koje je Buda upravo održao, samo Mahakasjapa - čiji je duh
sijao, bez prepreka, na raspolaganju, savršeno čist - beše
prisutan, u potpunoj uniji sa duhom Učitelja. Kadaje Buda
podigao cvet, pojavio se koren. Mahakasjapa se osmehnuo,
i na zemlji, kao i na nebu, bića se iznenadiše.’
Da bismo izvukli nešto iz ove legende morali bismo da
eliminišemo tumačenja koja objašnjavaju osmeh kao pot-
punu uniju sa duhom Učitelja, kao da je cilj svega postati
138
^jedno sa Budom. Ako je to prosvetljenje, kako bi ga dobio
Šakjamuni? Jer, kako je bio prvi, nije imao učitelja sa ko-
jim bi sjedinio svoj duh. S druge strane, ako je učenik u
potpunom sjedinjenju sa Budom, ne može mu se pridružiti
viši duh. Ako su on i Učitelj jedno, niko ne daje, niko ne
prima, nema razmene. Rećt da se bića na zemlji i na nebu
čude jeste bajka koja otkriva da se Mumon Ekai transfun-
firao, ali ne i prosvetlio.
Stvarno znanje ne može biti preneto sa čoveka na čo-
veka, osoba može biti jedino odvedena do mesta gde može
da ga usvoji. I nužno je da shvati istinu ne samo intelektu-
alno, svojim mozgom, nego i intuitivno, srcem; instinktiv-
no, svojim polom; i vitalno, telom.
Preskačući zid ludih ideja, posesivnih osećanja, želja
koje nas zarobljavaju i naučenih potreba, oslobađamo se
prošlosti i budućnosti koje nisu naše i počinjemo da posta-
jemo mi sami. Da bi stigli do te tačke, treba da pređemo
dugačak put: veštačko Ja —koje nam od početka ugrađuju
porodica i društvo - koristi mehanizme odbrane kako se ne
bi setilo traumatičnih iskustava, uspevajući da na taj način
ostavi skrivene misli koje prouzrokuju nervozu. Zadovolja-
vamo potisnute potrebe predajući se drugoj potrebi isto to-
liko tuđoj kao i prethodna, ali sigurnijoj. Ili ih uzdižemo,
ostvarujući nešto što ispadne pogrešno, ali što moral dozvo-
ljava. Ili, čak, ugrožavamo osobe slabije od nas; ili uništava-
mo predmete, premeštajući tako seksualne impulse kojih se
stidimo. Kao Pni što piju čorbu od čorbe od čorbe od čorbe
od pačetine, obožavamo idole i povećavamo naše samopo-
štovanje identifikujući se sa divama, šampionima, guruima
ili sektama koje smatramo moćnim ili svetim... Potiskuje-
mo sopstvene nagone - proizvode iskorišćavanja zbog kog
smo propatili u detinjstvu, koji nas muče ako ih priznajemo
139
 kao naše - da bi ih projektovali na druge, kao na primer,
neostvarena homoseksualnost: ’Nisam ja onaj koji želi muš-
karce, to je nimfomanka od moje žene’ Maskiramo per-
verzne želje izražavajući ih besramno u suprotnom obliku:
’Kakav užas: trebaio bi kastrirati sve pedofile!’ uzvikne
majka kojaje seksualno ztostavljala svog sina. Neki konflikt
ili frustracija nas vraća u stanja prethodna našem razvoju.
Ako naša majka mrzi muškarce, da ne bismo izgubili njenu
ljubav odbijamo da odrastemo i nastavljamo da budemo
deca. Reagujemo napadima besa kada nam ukažu na naše
mane i lične greške. Pretvaramo se, iz straha od odbacivanja,
u laskavce; iskorišćavamo prijateljstva tražeći društvene be-
neficije; gomilamo stvari i beskorisne činjenice, uspostav-
Ijamo površne odnose zarad finansijskih ciljeva; proizvodi-
mo bez prestanka apsurdne predmete; podižemo emotivne
barijere kako bismo održali distancu. Živimo konstantno
poluodvojeni od drugih i od sveta.
Oni što prijaju čaršave misle da je osmeh Mahakasja-
pe rezultat pobede svega toga, odblesak zadovoljstva zbog
trijumfa nad prošlim problemima i budućim mukama. Ose-
ćajući se praznim, bez reči, bez emocija, bez želja, i kao što
su im gurui guruovih gurua rekli da, da bi postigli duhovnu
realizaciju, moraju da prestanu da se identifikuju sa telom,
veruju da je osmeh ovog omiljenog učenika samo gest koji
pokazuje da je ušao u dezinkamirano stanje transfunfacije.
Ništa nisu razumeli!
Kao cvet koji se okreće okeanu božanske Svesti, pušta-
jući prirodno svoj miris, njišući se pomešan sa vremenom,
preobraćen u potpunu predaju, bez cilja, bez želje da ikoga
ubedi, uživajući što pripada svekolikoj radosti koja jeste
trenutak univerzuma, Mahakasjapa pokazuje osmeh koji
ne naseljava samo usne, već njegovo čitavo Telo, njegovu či-
tavu Dušu, njegov čitav Duh. Svaka ćelija njegovog mesa
140
se osmehuje, smeše mu se koža, kosa, kosti, utroba, krv mu
se osmehuje... Naučio je da umre, da preda svoju Svest več-
noj misteriji. Pošto je svestan da je prolazan, smatra trenu-
tak jedinstvenom prilikom, oseća da je njegovo telo, iako
stvoreno od materije koja predstavlja Sve, jedina stvar koja
ga definiše kao individuu, zato se osmehuje. Taj osmeh je
osmeh večnosti koja svetli kao svetionik na svetom mesu.
Kada Mahakasjapa sluša Šakjamunija da govori: „Imam
oko Darme, duh buđenja. Sada ti ga prenosim“, osmehuje
' se, jer zna da nema nikakvog prenošenja, nikakve obave-
ze, nikakvog prosvetljenja koje treba da se postigne. On je
telo-hram obuzeto srećom življenja, nastanjeno duhom koji
mu je pozajmljen, kristalni pehar koji sadrži kap božanstve-
nog okeana. Zna da će ga čuvati do trenutka smrti, kada
će ga u punoj ekstazi predati bez poteškoća. „Isus reče: Po-
trošeno je. I nagnuvši glavu, (sa osmehom) predao je duh.“
(„Jovanđelje po Jovanu“, 19, 30)
Kralj koji je bio jako bolestan pozove sve mudrace iz
svog kraljevstva i zatraži im da rezimiraju svoje znanje i
zapišu ga u jednu knjigu. Prođe šest meseci. Mudraci do-
nesu kralju knjigu ogromnih razmera i on im reče:
- Moji su dani odbrojani. Nikada neću pročitati toliko
strana. Rezimirajte knjigu u jedno poglavlje. Učinite
to brzo.
Posle nedelju dana mudraci se vrate sa deset strana.
Kralju je jo š lošije. Prozbori:
- Prekasno: ostalo mije energije da pročitam samojed-
nu stranu.
Mudraci pohitaju da rezimiraju poglavlje. Kada mu
predaju jednu stranu, kralj koji već teško vidi, reče:
- Izrecite mi sve vaše znanje ujednoj rečenici.
141

Mudraci, posle nekoliko trenutaka dubokog razmišlja-
nja, mu kažu:
- Rodimo se, patimo, umremo.
Kralj teško uzdahne i promrmlja:
- Daću polovinu mog blaga onome ko mi kaže mudriju
rečenicu od ove.
Jedan od starih muđraca koji su od malena služili kra-
Ija, reče:
- Ne rađamo se, ne umiremo.
Kralj se tužno osmehne. Shvati prazninu ega. Međutim
jo š nije zadovoljan. Stenje:
- Daću sve rnoje blago onome koji mi kaže nešto jo š mu-
drije od ovoga.
Drugi monah, jo š stariji od svog kolege se osmehne i
šapne mu u uho:
- Rodimo se, živimo, umremo, čudesno!
Kralj shvati. Srećan uzdahne po poslednji put.
Da li se može tražiti ono što osoba ne poznaje? Francu-
ski mislilac Paskal je napisao: ,,Ne bi me tražio, đa me nisi
već našao.“
U vreme ručka, dete priđe ocu i upita ga:
- Želeo bih da me večeras ne čekaš.
- Kako da te ne čekam? Zašto?
- Zato što sam već stigao.
Ono što želimo da budemo, već jesmo.
142
i
20. Ples lažljivaca
Jznenada se vrativši kući, trgovac nađe ženu u krvetu sa
patuljkom. Dohvativši lovačku pušku, baci se na nevernu
ženu vičući:
- Zaklela si se da me više nikada nećeš prevariti!
- Ali dragi, šta tije? Ne vidiš da pokušavam da raskinem
sa tom navikom postepeno?
Generalno, težimo da izokrenemo stvarnost da bi se
opravdali. Svaki put kada nam neko ukaže na naše greške,
tražimo izgovore i pretvaramo se istog trena u advokate
branioce. Dajući lepu sliku o sebi želimo da izbegnemo ka-
znu ili prebacivanje i da umesto toga dobijemo aplauz ili
pohvale. Kada prevareni muž kaže: ’Zaklela si se da me ne-
ćeš više nikada prevariti!’, ukazuje nam da mu je žena već
spavala sa drugim ili drugima i da, posle gorkih pridika i
možda i nasilja, po njegovom sudu - naravno pogrešnom
- bilo joj je oprošteno. Ponovo zgrešivši sa patuljkom, to
jest, sa nižim čovekom od njenog muža, ali ne i manje sek-
sualno kvalitetnim... Žena ima nezadovoljene želje, traži
od drugog da joj da to što joj njen muž ne može dati. Tako,
umesto da se oseća krivom ili se pravda, prihvatajući mo-
ralne koncepte svog muža, žena bi trebalo da se poštuje i
143
izjavi sa dostojanstvom svoju strast za patuljkom. Seksu-
alni centar samo ako je zadovoljen može da nas oslobodi
da se duhovno realizujemo. Pričamo o istinskoj želji, ne o
želji iskvarenoj patološkim zastranjivanjima. Takođe bismo
mogii primeniti ovu šalu na religiju, politiku, nauku ili bilo
koji drugi sistem mišljenja. Svi sistemi, zbog ljudske nespo-
sobnosti da spozna celokupnu stvarnost, osnovani su na ve-
rovanjima. Istina je ona za koju, zbog vere, odlučimo da je
istina... Istina koja nam je korisna samo u jednom određe-
nom trenutku života. Međutim, imamo slobodu da menja-
mo sistem. Svaka veza proizilazi iz onoga što drugi veruje
da jeste i onoga što mi verujemo da jeste. Faktor koji odr-
žava raznjenu je poverenje. Bez poverenja, naše virtuelne
stvarnosti se rasprše.
- Kako ti je divno odelo! - kaže čovekprijatelju.
- To mije žena poklonila.
- A j e l ’? Povodom?
- Bez konkretnog povoda, onako. I tako me je prijatno
iznenadila! Pre neki dan kada sam se vratio sa posla,
ranije nego inače, žena mije dremala u spavaćoj sobi
a odelo je bilo na stolici, pored kreveta.
Ne treba da se stidimo onoga što jesmo i što nismo ono
što drugi žele od nas. U svakom slučaju, u suštini ono što
nismo - iako bismo hteli biti - nećemo biti. A ono što jesmo
- iako ne želimo to da budemo - uvek eemo biti. Da bi pro-
menili svet moramo promeniti naše misli. Ovaj trgovac,
shvatajući da voli sliku koja ne postoji, umesto da pokuša
da promeni svoju ženu trebalo bi da promeni svoju pred-
stavu o njoj.
- Nervira me moj muž! Zamisli: kućna pomoćnica mi je
trudna!
144
- Misliš da je s njim?
- O nje potpuno nesposoban da učini tako nešto, ali sam
očajna je r će se hvaliti svuda okolo da jeste.
Ima osoba koje iskoriste svaku priliku da slažu sebe.
Umišljaju da su ono što drugi misle da jesu, zarad čega
stvaraju lažne slike o sebi. Ako drugi u njih poveruju, ose-
ćaju da zaista jesu ono što su sami o sebi izmislili.
Ovu vrstu lažljivaca niko nije naučio u detinjstvu da
sami sebe vole. Da bi se dobro oformilo, dete je ovisno samo
o jednom roditeljskom pogledu. Oni moraju da ga vide kao
onakvo kakvo je, a ne kao onakvo kakvo oni žele da bude.
Često roditelji imaju planove za svoju decu koji se ne slažu
sa njihovom pravom prirodom.
Majka Jevrejka šeta sa svoje dvoje dece. Neko je pita
koliko imajugodina i ona odgovori:
- Doktor ima četiri godine a advokat dve i po.
Individua raste misleći da ono što njeni bližnji žele da
bude, jeste ono što u njoj vredi; i da ono što je ona u stvari,
ništa ne vredi. Živi osećajući se prazno, beznačajno, kriva
što je živa. Pretvara svoje biće u pojavu pokušavajući da
učini vrednim ono što izmišlja. Laže pred drugima i laže
sebe u samoći, ubeđena da su ti usvojeni ukrasi njena sop-
stvena srž. Njen svakodnevni život je, kao život glumca,
večita predstava. Opija svoje sagovornike pričajući im svoje
avanture, uvek lake za poverovati. Da bi oni mogli da pro-
gutaju veliku laž, ona je obavija stotinama malih istina...
Lukavo predviđa delimičnu sumnju kod svojih slušalaca,
da bi unapred dala odgovore na pitanja koja će se sigurno
postaviti. Ova mitomanija joj dozvoljava da podnese obez-
vređivanje sebe i da se suoči sa teškom i bolnom stvarnošću
za nju.
145
,/ PitaPerica:
- Mama, je l ’ ribe rastu?
-Naravno, sine. Na primer, pogledaj pastrmku kojuje
tvoj tata upecao u nedelju: svaki put kada priča o njoj,
ona poraste pola kile.
Laž napreduje, zarobljava nas u svoju lažnu stvamost.
Pred dilemom smo: ili priznati istinu ili nastaviti lagati da
bi opravdali svoje prve laži. Svet koji će, kao previše nadu-
van balon, na kraju pući. Moguće je takođe da, svesni da
sami sebe ne volimo, ili da ne volimo naš posao ili porodi-
cu, pribegnemo drogama kako bi ućutkali sopstvenu svest
i osećali se bolje.
Poručnik uhapsi vojnika koji stiže u kasamu mrtav pijan.
- Imbecilu, kadne bi pio, mogao bi postati poručnik.
- Ne brinem se - reče pijanica. - Kad pijem, ja sam ka-
petan.
Više volimo prijatnu laž nego bolnu istinu. Mozak obič-
no radi tako što između dva zla uvek bira manje. Ponekad
nam je lakše da razvijemo smrtno oboljenje nego da pri-
znamo da nismo voljeni.
Pijan čovek ulazi u kuću sav u mrljama od ruža za usne
i raspasan. Žena ga pita:
- Šta ti se desilo?
Pijanac jo j odgovori:
- Nećeš mi verovati, tukao sam se sa pajacom!
Kada preživljava bračnu dramu, lažljivac koristi dve
tehnike: propuštanje (da je bio u baru) i laganje (da nije bio
sa drugom ženom nego sa pajacom). Koliko puta naše se-
146
ćanje, da bi sakrilo zlostavljanje iz detinjstva, propusti da
ponovo proživi traumu. U slučaju zlostavljanja, prisile nas
da proživimo nešto što ne odgovara našim godinama ili nam
ne dopuste da proživimo nešto što odgovara našim godi-
nama, i trauma se uvreži u našu ličnost primoravajući nas
da verujemo da patnja koju nam prouzrokuje jeste deo nas,
obavezujući nas time da se uhvatimo grčevito za nju, da
stalno tražimo njene bolne simptome a da se sa njima nikada
ne suočimo. Na kraju ispadamo saučesnici u zlostavljanju:
ono što su nam učinili u detinjstvu, nastavljamo da činimo
sami sebi. Pretvaramo se u sopstvenog dželata. Ako su nam
ranije nešto uskraćivali, sada sami sebi isto to uskraćuje-
mo. Ako su nas juče zlostavljali, danas ćemo se povezivati
sa osobama koje zlostavljaju. Samim tim, ako dete, kom je
potrebno da bude voijeno od strane svojih roditelja da bi
živelo, roditelji iz nekog razloga ne vole, ne brinu o njemu,
napuste ga ili se razvedu, ono će na kraju govoriti sebi: ’Ja
sam kriv, ne zaslužujem da me vole, toliko sam nepoželjan
da su me bacili u tuđe ruke, nisam bio sposoban da ih odr-
žim zajedno...’, ali nikad neće prihvatiti da je sve bilo tako
zato što ga nisu voleli: dolaženje do ovog zaključka će mu
izazvati bolesti, ludilo, ili čak, smrt... Ovaj osećaj krivice,
otvoren ili pritajen, proizvešće mu duboki osećaj nipoda-
štavanja samog sebe. Prezirući se, stvara izmišijene lično-
sti, laž. Iako proživljava suludo zadovoljstvo svaki pufkada
mu poveruju, u dubini svog bića pati što nije ono što izmi-
šljadajeste.
Ujednom seocetu, mudri starac iskušava svoje četvo-
ro unučadi, tri unuka i unuku.
- Svako od vas mora da uzmejednu kokošku i da je ubije
tamo gde ga niko ne vidi. Onome ko to najbolje učini,
pokloniću ovu drvenuflautu koju sam sam napravio.
147
 Momci i devojka odu odlučni da zadobiju nagradu.
Posle izvesnog vremena, prvi koji se vratio, stavivši mrtvu
kokošku pred noge starca, ponosno izjavi:
- Kako svuda ima Ijudi, otišao sam u šumu, popeo sam
se na vrh najvišegdrveta i tamo sam je, sakriven u kro-
šnji, zaklao.
Stiže drugi unuk i takođe, zadovoljan, stavi starcu pred
nogemrtvu kokošku.
- Zagnjurio sam se u reku, da bi jo j pod vodom raspo-
rio utrobu...
Treći momak, takođe pobednički, preda mrtvu životinju.
- Otišao sam na groblje i, sakriven u senci grobnice, od-
sekao sam jo j glavu.
Naprotiv, unuka se, ožalošćena, pojavi sa živom kokoš-
kom u rukama. Mudracje upita:
- Šta ti se dogodilo gospođice? Možda u selu i okolini
nema mesta bez Ijudi?
- Nije to deko. Tražili ste da ubijemo kokošku gde nas niko
ne bi video. Ali, koliko god da su bila pusta mesta na
kojima sam bila, kokoška meje uvek gledala.
Starac unuci, sa velikim osmehom, predade svoju drve-
nu flautu.
Nemoguće je slagati naše Suštinsko Ja. Koliko god
bila iskrivljena naša ličnost, koliko god bili ubeđeni da je-
smo ono što drugi žele da budemo, koliko god uspešne bile
naše laži, unutrašnje oko će nam pokazivati istinu. Čak i
ako odbijamo da prihvatimo njegovu poruku, osećaćemo,
uz nesnosnu patnju, našu izdaju. Ako nas nije spržio unu-
trašnji plamen, pretvarajući naš ego u plodni pepeo, svi,
neizbežno, lažemo.
148
Posle mesec dana odsustva, Mula Nasrudin se vrati iz
prestonice u svoje selo. Srećan, ponosno priča:
- Meni, Muli Nasrudinu, obratio se sultan!
Seljani klikću.
- Slava našem Muli, sultan mu se obratio!
Organizuju veliko slavlje u čast tako znamenitog se-
Ijanina.
Usredproslave, dečak pride Muli i pita ga:
- A šta ti je rekao sultan?
- Video sam ga kad je izlazio iz palate. Odmah sam po-
trčao, ne davši vremena vojnicima da me zaustave, i
našao sam se naspram sultana, tako blizu njega kao
što sam blizu tebe dečko.
- Ah! I onda ti se obratio?
- Da, rekao mije: ’N estani odavde nesrećniče!’
Susret sa Suštinskim Ja pozitivno preobražava: pro-
blemi koji su nam izgledali ogromni, pred vizijom besko-
načnog, večnosti i svemoćne božanske Svesti, postaju ma-
lecni. Zahvalni, otkrivamo poniznost.
Ispričaše jednom čoveku da Istina negde postoji. On
počne da je traži po čitavom svetu dok, posle mnogo godi-
na, nije stigao u udaljeno selo, smešteno u podnožju plani-
ne. Seljaci mu rekoše da na uzdignutom vrhu živi Istina.
On odluči da se odmah popne na planinu. Planina je ste-
novita, puna kaktusa. Ranjenih ruku, iscepane odeće, sko-
ro mrtav od umora, posle vanredno neprijatnogpentranja,
stiže do vrha, na kom je bila pećina. Pošto je ušao u mrač-
nu dubinu ugleda, osvetljenu svećom, staricu bez zuba,
prekrivenu borama, jezivo ružnu. Veštica mu reče, gleda-
ju ći ga očima punim krmelja:
- Ja sam Istina!
149
 Čovek, zgrožen, odgovori:
- Izgubio sam toliko vremena tražeći te! BUo je glupo
popeti se na ovaj neprijateljski vrh sam oda bih video
tvoju ružnoću! Zbogom grozna lstino!
Izađe besan iz pećine. Ali kako pređe nekoliko metara,
otkri da je pejzaž čarobem, da je planina u božanstvenim
bojama, da ima cveća koje nije primetio, ptica, insekata,
leptirova. Kaktusi puštaju divne mirise, kamenje sjaji kao 21. Znati slušati
nakit. U dolini, neverovatno plodnoj, selo se izdiže usred
zadivljujućeg mira. Tada shvati da se njegov duh promenio,
pošto vidi lepotu svuda.
Silazeći, u punom uzbuđenju, čuje drhtavi i parajući sta-
C o v e k ude ujavni toalet. Počne da obavlja kraću nuždu,
ričin glas:
kada, odjednom, u visini očiju, ugleda kratku rečenicu koja
- Čekaj! Hoću nešto da te zamolim!
kaže: ’Pogledajjo š malo gore! ’
-Š ta ?
Čovek malo podigne pogled i vidi napisano: ’Pogledaj
- Kada stigneš dole, kaži svima da sam mlada i lepa.
jo š malo gore!’
Zabaci glavu unazad da bi mogao da pročita: ’Pogle-
Susret sa Istinom može da nam izgleda neprijatan, jer,
dajjo š malo više gore! Na plafon. ’
da bismo shvatili ono što treba da shvatimo, moramo pot-
Čovek, glave potpuno zabačene unazad, čita na plafo-
puno izgubiti iluzije. Međutim, da bismo ih izgubili, znači
nu: ’ldiote,pišašpo cipelama.’
da smo morali prvo da ih izgradimo. Prvo tražimo iluzor-
nu Istinu. Potom, u slučaju da je ne nađemo, preziremo je. Što više bežimo od stvamosti ka mentalnom, ’duhov-
Zatim, prevazilazeći naše razočarenje, prihvatimo je takvu nosti’, više se popiškimo. Kada ih zaboravimo, naše primar-
kakva je. Umesto da se izjedamo zbog sopstvenog nezna- ne potrebe se izliju. Kao četiri reke Edena, koje izlaze iz
nja, osetimo toplotu sreće u koštanoj srži. zajedničkog izvora, ljudsko biće priča sa četiri energije
koje isijavaju iz njegovog životnog središta: misli, osećanja,
želje i potrebe. Onaj koji potcenjuje i potiskuje poslednje
tri, i usled iluzije da se prikaže ’čist’ živi samo u mental-
nom, pretvara se u biljku bez korena, u praznu semenku, u
sejača privida. Možemo, vraćajući se na prethodnu šalu,
tumačiti molbu da pogleda svaki put sve više, kao pogreš-
nu potragu za svetošću koja prati spoljašnjeg Boga. Zbog
nepoznavanja ili nipodaštavanja sebe, sve što smatramo uz-

150 151
višenim tražimo izvan nas, u visinama, imitirajući oči onih
svetaca iz kiasičnog slikarstva koji zaljubljeno gledaju u
nebo kao da tamo, u dalekom nebeskom svodu, živi, na zlat-
nom i okićenom tronu, bradati večni Otac... Da bi doživeii
pravu’ duhovnost, razvijajući veru u sebi samima, moramo
naučiti da slušamo Unutrašnjeg Boga.
U snu, čovek ugleda svetog Petra. Ovaj mu reče:
- Uvek veruj u mene! Kada si u opasnosti, reci mi: ’Sveti
Petre pomozi mi! ’ i ja ću doći da ti pomognem.
Malo kasnije, naš čovek putuje brodom koji počne da
tone. Nađe se u čamcu za spasavanje, veslajući nasred oke-
ana. Ali čamac je bušan, voda se nemilosrdno penje i već
mu je do članaka. On poviče:
- Sveti Petre, dođi, pomozi mi!
Tek što to izgovori, jedan brod prođe pored čamca.
Čovek, čekajući sveca da siđe sa neba da ga spase, ne obrati
pažnju na veliki brod, koji tako uzburka vodu da se maleni
čamac nađe jo š više potopljen i čovek u vodi do struka. On
ponovi svoju molbu:
- Sveti Petre, pomozi mi! Rekao sid a čeŠ sići da mi po-
mogneš ako te zamolim!
Drugi brodse pojavi. Čovek gledajući u nebo, ne obrati
pažnju. Brod ga isprska i on se nađe u vodi do vrata. Mrtav
ođstraha, povika:
- Sveti Petre! Nemoj me izneveriti! Dođi!
Približi mu se treći brod i dok naš čovek gleda moleći-'
vo u nebo, čamac mu se potpuno potopi. On se udavi i nađe
se ispred svetog Petra. Besan mu reče:
- J e l ’ to lepo? Verovao sam u tebe! Obećao si da ćeš mi
pomoći, i vidi gde sam sada!
- Čemu ova prebacivanja? Poslao sam ti tri barke da te
spasu i nisi ih ni pogledao!
152
Mogli bismo zamisliti da ove tri baike, simbolično od-
govaraju, jedna telu, druga libidnom i treća emocionalnom
centru. Čovek, zarobljen u svoj um, poistovećen sa svojim
idejama, predrasudama i razlozima, na ivici je gušenja, muči
se, prete mu nebrojene aveti (Ekonomski sistem će pući!
Novi virusi će uništiti zdravlje! Hrana je zaražena! Nesta-
će pijaće vode na planeti! Biće podmetnuta bomba u me-
trou! Nikada te neće spasti Bog kog nudi tvoja religija...!).
Glas iz unutrašnjosti, koji čovek ne sluša, mu govori:
Smiri um, očisti ga od trulih ideja, pobedi strah i na-
preduj iz dana u dan, kao što se toreador suočava stalno sa
novim bikom. Ti sam možeš da srušiš granice koje su ti od
malena urezali u duh. Ovaj svet u kom žele da te primoraju
da živiš, je samo jedna od mogućih stvarnosti, ali postoje i
druge. Energija koja pokreće svet ne mora biti nafita, nukle-
arna snaga ili muško nasilje; bogatstvo nema zašto da bude
po svaku cenu nagomilano kod manjine stanovništva na ra-
čun gladi većeg dela čovečanstva; kuća u kojoj živiš ne mora
da bude dizajnirana jednim običnim rapidografom: ni zgra-
de podignute bez ljubavi arhitekata prodatih nečovečnoj in-
dustriji nemaju zašto da budu sagrađene, sa lažnim prozori-
ma i nezdravim klimatizovanim vazduhom unutra, nalik
arogantnim falusima. Prestani da se plašiš bolesti, možeš
da budeš svoj sopstveni iscelitelj. Svet je raj u povoju i mo-
raš mu pomoći da da plodove. Da bi ga promenio, počni
da menjaš sebe... Ali nemoj se udaviti u čamcu! Strahujući
od neizvesnog i grčevito se hvatajući za sigurno, ne obazi-
rući se na želje koje te nagone da stvaraš, tražiš šefove, ga-
zde ili bezdušna preduzeća ne bi li ti dali posao, tražiš mišo-
lovku u kojoj ćeš vegetirati radeći nešto što ti se ne sviđa.
Ne razmišljaš o ostvarenju dobrog dela, nego prosiš dobru
platu. Potčinjen tom ropstvu, emocionalne konflikte nazi-
vaš stres, i umesto da se popneš na brod, veruješ da će te
153
gutanje tableta spasiti... Više voliš, jer si egoista, da teret
padne na leđa tvojih potomaka, birajući nejasne političare da
te vode i trošeći štetne industrijske proizvode, ne radiš svoj
posao, ne napreduješ mentalno, ne kuješ svoju sudbinu...
Praznoglava ega, tu sam i neprestano vas zovem, a vi me
ne slušate!
Vraća se čovek iz rata bez ruku, bez nogu i bez trupa.
Pretvoren samo u glavu, živi tako nekoliko godina sa svo-
jom porodicom. Dolazi mu rođendan. Rodbina se okupi oko
njega i ponude mu poklon u kartanskoj kutiji. Glava, sa ve-
selom radoznalošću, koristeći zube, otvori kutiju, pogleda
unutra i sa razočarenjem uzvikne:
- Oh, ne, jo š jedan šešir!
Zamišljamo da je glava, čisti intelekt, sama sebi odse-
kia noge iz straha od napredovanja i trup iz straha od živ-
ljenja. Ako je tako, ona onda prima poklon koji odgovara
granicama koje je sebi nametnula. Ako potiskujemo naše
mogućnosti, ako izbegavamo naše duboko unutrašnje biće,
ako se štitimo unutar predrasuda, ono što ćemo primiti biće
samo proizvod naših granica. Ako nas druge osobe stalno
napadaju, to je zbog toga što smo uskratili ljubav sami sebi
i od sveta primamo stvari koje odgovaraju ranama koje
nosimo. Iako je tačno da su nam te rane prouzrokovali po-
rodica, društvo, kultura, itd, u jednom trenutku u životu
moramo da ih zaiečimo i da predamo sami sebi ono što
smo tako dugo sebi uskraćivali. Problemi, krize, bolesti,
neuspesi, rane mogu biti motori za akciju, promenu, sazre-
vanje. Bol je glavni koren naše realizacije.
Ono što mislimo da je život, samo je tačka gledišta, još
jedan šešir. Ne možemo objasniti šta su prijateljstvo, ljubav,
sreća. Moramo da prihvatimo - a da o tome ne sudimo -
ono što nam se dopada, želje ili emocije i da vidimo kako
da ih zdravo kanališemo, dok ne stignemo do tog prijatnog
stanja u kom dopuštamo da nam dođu naši sudovi, a da ne
moramo da se venčamo sa njima, koristeći ih samo kada su
nam od koristi i puštajući ih da odu kada su truli. Nismo
mi ti koji mislimo, nego mentalni centar prima misao od
kolektivnog duha. Nismo mi ti koji sebe primoravamo da
volimo, nego srce odlučuje da se otvori; naše želje se rađaju
kao manifestacija kosmosa, možemo da ih potisnemo, ali
ne možemo da ih promenimo. U univerzumu, od kog pozna-
jemo samo 1%, koji shvatamo uz pomoć mozga od čijih
bezbroj ćelija svega desetak znamo da koristimo, ništa ne
možemo u potpunosti objasniti. Ako bismo nekom prepri-
čali naš život, to ne bi bio naš život nego samo delić koji '
smo shvatili od života koji mu prepričavamo.
Starac koga smatraše najmudrijim čovekom u pleme-
nu, vodi grupu dece u lov.
-D ođite mališani, među svim ostalima tragovima, ovo
su tragovi grabora! Važno je da ih zapamtite da biste
ih posle prepoznali!
- Ali, deda, kaži nam: kako izgleda jedan grabor?
- Ah, e to ne znam! Iz predostrožnosti uvek sam izbega-
vao da se približim tim monstrumima. Ali im vrlo do-
bro poznajem tragove.
Susret sa Unutrašnjim Bogom prouzrokuje u Ličnom
Ja osećaj mučnine. Uništavajući granice mišljenja, oseća-
nja i stvaranja, plašimo se da ne izgubimo sopstveni iden-
titet. Identitet koji nam je bio nametnut i koji vučemo kao
tešku ratnu opremu. Sklanjamo se po raznim zastojima iz
straha od toka, od kretanja koje je suština života. Kada se
u drugačijem stanju percepcije nađemo pred Unutrašnjim
155
Bogora, umesto da mu se predamo, pobegnemo od njega...
U svojoj knjizi Moj Život, Karl Gustav Jung prepričava
san u kom se postavlja pitanje odnosa između Unutrašnjeg
Boga i Ličnog Ja, bez mogućnosti za rešavanjem.
Našao sam se na izletu, na malenom putu. Prelazio sam
dolinu, sunce je sijah i pred očima mi se pružala prostra-
na panorama. Kasnije stigoh do jedne kapele pokraj puta.
Vrata su bila otvorena. Ušao sam. Na moje veliko čuđenje,
nije bilo statue Device, niti raspeća na oltaru, nego videh
veličanstven cvetni aranžman. Pred oltarom, na podu je se-
deo u pozicifi lotosovog cveta, jogi koji me gledao sa dubo-
kom pažnjom. Pogledavši ga izbliza video sam da ima moje
lice. Zbunjen i uplašen, probudio sam se s mišlju: ’On mene
meditira! On sanja i njegov san sam ja! Kada se probudi,
ja više neću postojati!’
Dopalo bi nam se da se Jung, umesto što je pobegao,
predao Unutrašnjem Bogu sa jednim: ’Slušam te, šta želiš
da mi kažeš?’ U stvamosti, tragača proganja ono što traži.
Ali, kako postići suštinski susret? Naučiti slušati!
Sveštenik koji shtži u crkvi pokraj potoka, počne da se
moli: ’Oče naš, koji jesi na nebesima... ’, ali gaprekine pa-
rajući kreket žabe. Ljutit, sveštenik otvori vrata i poviče:
’Ućuti! ’ Žaba posluša. On se vrati, klekne i počne svoju
molitvu izpočetka. ’Oče naš, koji jesi na nebesima... ’ Ovog
puta ga prekine jedan mutrašnji glas: ’Ko kaže da je tvo-
ja molitva draža Bogu nego molitva žabe? Zašto misliš da
si ti omiljeni?’ Uznemiren, on se vrati prozoru, otvori ga i
poviče: ’Krekećite, pevajte, kukuričite, mjaučite, pištite, po-
nudite skandal kakav želite! ’Sve životinje počeše da prave
buku, takode i biljke, potok, stene, vetar i oblaci se razle-
156
teše po nebu. Sveštenik shvati da se sve moli sa njim i po
p rvip u t shvati zašto izgovara ’Oče naš... ’ a ne ’Oče moj... ’.
Nikada se ne molimo sami. Pošto je univerzum beskra-
jan, svi smo njegov centar. Živimo u društvu. Nema viših
destinacija. Čak ni u manastiru nismo izolovani od sveta.
Drugi su važni. Društvo je važno. Živa bića su važna. Tamna
energija koja održava univerzum je važna. Sve izgovara sa
nama molitvu Oče-Majko naš-a.
Ako prihvatimo da delujemo sa ostalima, naša životna
snaga se umnogostručuje i prevazilazimo arhaične grani-
ce. Više ne govorimo ’ovo je moje delo’ nego ’ovo je naše
delo’. Svi putujemo istim brodom, a taj brod se zove ’Tre-
nutak’. Delimo isti Prostor, isto Vreme, istu Svest.
Izgubljen na seoskom putu, vozač automobila pita se-
Ijaka:
- Kuda vodi ovaj put?
- Pa... - odgovori seljak - jedna strana vodi do mog ima-
nja, a druga vodi skroz pravo.
Savršen primer ograničene vizije sveta. Ovom seljaku
jedino je bitan njegov svet! Autoput bi mogao da predstavlja
naš razvoj prema Svesti. Pokušavamo da ga dostignemo,
ali smo skrenuli s puta. Pitamo gurua: ’Kuda vodi ovaj put?’
A on nam odgovori: ’S jedne strane vodi ka meni, a s druge,
nikuda.’ Ovaj učitelj se nikada nije zapitao: ’Koji je cilj koji
nisam ja?’ Nije kročio ni jednom nogom na pravi put. Nego
je, naprotiv, napravio jedan kraći, koji vodi samo njemu.
I, koliko puta mi učinimo isto? Mislimo da, pošto ži-
vimo u udobnoj rutini, poznajemo put. Postoje osobe koje
ne dele svoje znanje ni sa kim, verujući da im to što u taj-
nosti čuvaju, daje moć. Ne shvataju da njihov posao mora
da bude od koristi svima, da je put zajednički. Ako ne na-
predujemo zajedno, kuda idemo?
U jevanđelju, kada se anđeo prikazao Đevici, prvo joj
je rekao: „Ne boj se.“ I u istom tom trenutku, ona shvati da
je živela obuzeta strahom... Životinje žive u strahu, stalno
moraju da budu na oprezu, ako ne žeie da rizikuju da budu
progutane... Nismo zaista ljudi, dok ne naučimo da živimo
bez straha. Kada pustimo da se pojavi anđeo u nama, Unu-
trašnji Bog (to znači, onaj koji vežba jogu u Jungovom snu)
nam kaže: ’Ne plaši se smrti, ne plaši se bolesti, ne plaši
se starenja, ne plaši se siromaštva, ne plaši se ludila. Kada
se ne plašiš, onda si to što jesi i dozvoljavaš da te oplodi
misterija. Ako me slušaš, kao što je Devica učinila, tvoje uši
se pretvore u tvoju vaginu. Vagina je provodnik sa membra-
nom koji, kroz zadovoljstvo, prima. Ako nema zadovoljstva,
nema primanja; takoreći, nema pravog slušanja.’
Ako smo tokom detinjstva imali otrovne roditelje, oni
su nam svojom vikom i agresivnim rečima povredili uši.
Zato se plašimo tuđih reči. Živimo u odbrambenoj psiho-
loškoj gluvosti.
Ako nas je otac povredio, ne možemo da čujemo nika-
kvu istinu sa usana muškarca. Ako nas je povredila majka,
reči žene će ostati rasplinute u vazduhu zaborava.
Ako svaki put kada nam pričaju, reči ne dolaze od
Unutrašnjeg Boga, nećemo dobro čuti. Ako dolaze od Nje-
ga, čak iako su uvredljive, čućemo ih kao reči olakšanja.
Moramo izlečiti naše rane i slušati s ljubavlju. Šta god nam
govorili, bilo i sa besom, sa žestinom i zlom namerom, sa
tim rečima nam dolazi božanska nežnost.
Dok se šeta, monah vidi kako jedan čovek tuče dru-
gog. Zaustavi se i poviče:
158
- Dostal Ne udaraj ga više!
Nasilnik se potom baei na monaha i tako ga izbije da
ovaj završj u bolnici. Prijatelj kojije išao da ga poseti i da
mu odnese nešto za jelo, upita ga:
- Ali, ko ti je to učinio?
Monah odgovori:
- Onaj koji mije ovo uradio je isti onaj koji mi daje ovu
odličnu supu.
Um je kao sud iz kog izviru ideje sa namerom da stvo-
re čvrste sisteme koji se na kraju pretvore u ustajale struktu-
re. Održavajući se u okviru svojih granica, postaju otrovne.
Sve što smo naučili i što ostaje u nama i što ponavljamo a
ne razvijamo, postaje otrovno.
Mula Nasrudin jaši svog magarca. Odjednom, životi-
nja reši da se zaustavi. Nasrudin ga gura, vuče, udari ga
štapom; ništa ne vredi: magarac, tvrdoglav, neće da se po-
meri. Starac koji je tuda prolazio, dobaci:
- Stavi mu papričicu u tur!
Nasrudin tako uradi i magarac se baci u trk kao polu-
deo. Njegov gazda, stade trčati za njim. Videvši da ga ne
može stići, stavi i sebi papričicu u tur. Odmah poče takvom
brzinom da trči, da prestigne magarca i stigne do svoje
kuće vrišteći ženi:
- Zaustavi me! Zaustavi me!
- Ne mogu - odgovori ona - jako si brz.
Onjo j reče:
- Stavi papričicu u tur!
Postoje bolesne ideje, predrasude, koje iz uma u um,
opsedaju svet. Iz dana u dan ljudi stavljaju papričicu u tur
zbog koje jurcaju u pravcu ničeg... Ideje moraju biti meka-
ne i pitome, kao oblaci, prilagodljive svakoj novoj situaciji.
159
Kada pričamo sa nekotn osobom i njen duh ne teče slobo-
dno kao naš, moramo da se prilagodimo njenim granica-
ma, ne boreći se protiv nje, nego plešući sa njenim strogim
strukturama. Da bismo mogli da slušamo, treba da utiša-
mo sisteme koji su seuvrežili u našem mozgu i da, otvore-
nog uma, bez protivrečenja, zaustavimo kritiku, raspravu.
Kada utišamo emocije, ne osuđujemo drugog kao sim-
patičnog ili antipatičnog, ne ulazimo u konflikt sa njim (kada 22. Šale za decu
bismo to uradili, umesto da čujemo njega, čuli bismo naše
ranjeno dete, našu patnju, našu sirotinju od nežnosti), niti
se povinujemo željama koje su nam probudila izvesna pre-
duzeća koja koriste erotiku ne bi li povećala prodaju. Pušta- X J Meksiku, imaju običaj da pričaju šale deci. Ove skro-
mo da seksualna energija napusti žudnju za užitkom i da mne, površne i nevine priče mogu da sakrivaju dubok smi-
nam se vrati pretvorena u isceliteljsku energiju, na taj način sao.
da svaka bolesna reč koja prodre do našeg slušnog kanala,
bude tom energijom izlečena. Prestajemo da mislimo kakvu - J e l ’ istina daje tvoj tata uzatvoru?
korist možemo izvući ili koliko možemo zaraditi: kada bi - Da, ali ne znam zašto, dobar je: sve što ukrade nosi
bilo tako, ne bismo slušali osobu nego naš interes. mami.
’Nemam šta da izgubim, kada te slušam, moram samo
da te primim, da svarim tvoje reči i da vidim kakav mi nauk Ono što je dobro za jednog, mora biti dobro i za ostale.
donosi tvoj sistem, čak i kada je različit od onoga u šta ve-
rujem. Podržavam te u tvom nesavršenstvu, puštam te da Dva seljaka hodaju ravnicom kada se na njih, iznena-
uđeš u mene, moje uši se pretvaraju u organe za stvaranje, da, ustremi veliki bik. Jedan od njih se brzo popne na drvo.
kao alhemijska peć. Sve što mi kažeš je semenka koja ura- - Silazi sa drveta, kukavice! Dođi i pomozi mi oko ovog
nja u moj um, čista magma u kojoj raste lotos koji sakriva bika!
dijamant u svojoj krunici.’ - A ne.jer ako siđem, ko će ti aplaudirati?

Biti nečiji obožavatelj i aplaudirati mu ne znači imati

stvaralački dar. Da bi ostvarili nešto moramo rizikovati,
suočiti se sa neuspesima i kritikama.

U trenutku kadaju je posluživao, konobar zapne i pro-

spe supu na mušteriju...

160 161
 - Nespretnjakoviću! Vidi šta si mi uradio, prosuo si mi
čitavu supu na odelo!
- Ne čitavu gospodine, imajo š u kuhinji.
Dok jedna osoba ne nauči da se postavi na mesto dru-
ge, njena agresija neće imati granice. Najkorisniji način da
je pobedimo nije vređajući je (kao što je to učinila mušte-
rija) nego predlažući joj načine da razvije svoju Svest.
Dete trčeći stigne pred oca i reče mu:
- Tata! Dođi! Baka i ja smo se igrali ko će se više na-
gnuti krozprozor /'...
- Išta se desilo?
- Baka je pobedila!
Ima ljudi koji smatraju da je njihovo samouništavanje,
pobeda.
-Č u j, prijatelju, kako se tvoja sestra mogla udati za
tako ružnog gospodina, grbavog, šepavog i sa jednim
okom?
- Možeš glasno da pričaš pošto je i gluv.
Niko nije dužan da se pravda, može da ima onoliko
’mana’ koliko hoće. Važnije od onoga šta drugi misle o ne-
kome jeste šta on misli o sebi.
Mladić stiže u kancelariju jako tužan i kaže:
- Upravo sam video moju devojku sa drugim. Koliko mi
je teško palo!
- Mora da te je baš zabolelo, je l ’da?
- Jako! Pratio sam ih kroz deset ulica i nažuljale su me
cipele!
162
Kada osetimo bol, koliki god bio, pre ili kasnije mo-
ramo da ga pustimo, ne možemo se zakačiti za njega čitav
život. Oni što plaču godinama za umrlim, nastavljaju da
gaubijaju.
Pošto je pregledao jednog starca, doktor ga obavesti:
- Pa, moram da vam kažem gospodine da ćete živeti do
osamdesete.
- Do osamdesete? Ali danas punim osamdeset doktore...
- Znam, zato vam i kažem.
Radujmo se vremenu koje je preminuli proveo sa nama.
Ne žalimo vreme koje neće provesti sa nama.
Jedan čovek je stalno jeo banane i nikada ih nije Iju-
štio. Jednog dana ga upitaše:
- Zašto ne oljuštiš bananu?
- Zato što znam kakva je iznutra.
Ponekad, tokom terapije, kada se nekom otkrije trau-
matično poreklo njegovih muka, on umanji važnost tog ot-
krića: ’Znao sam to i ja. Ništa novo mi nisi rekao.’ Strah
da se suoči sa emocionalnim bolom primorava ga da se sa-
krije u svom inetelektu.
Muž uđe u garderobu i poviče na svoju ženu:
- Gle, baš lepo, prokleta ženo! Ja tražim moj kaiš, a ti si
t" tako zadovoljna našla da se obesiš njime.
'h
Najveći egoizam: ne stavljamo se na mesto drugog. Po-,
što nam smeta njegov bol - jer nam otkriva naš, smatramo 1
• da nas vređa. U paru, manjak zdravog nivoa svesti kod jed-
■nog može da ošteti drugog.
 Kada roditelji počine grešku, mi oponašamo njihove
mane da bi ih tako zadržali u nama. U trenutku kada majka
alkoholičar umre, ćeika, koja je do tada apstinirala može
da počne da pije.
Lepa mlada devojka se uputi ka vozaču autobusa, pru-
žajući mu korpicu zanovac:
- Gospodine, želite li da sarađujete sa Crvenim krstom?
- Ponovo? Ali već sampregazio dvoje...
Mnogo ljudi veruje da sarađuje kada ujedine svoje sna-
ge da proizvedu neki destruktivni predmet. Raditi zajedno
na pravljenju bombe, ne znači sarađivali. O ’saradnji’ se može
razgovarati samo kada krajnje delo pomaže u podizanju
Svesti.
Momak kog bije glas da je vrlo hvalisav nađe se sa
susedom i kaže mu:
- Juče sam uhvatio zmiju od 50 metara!
- Nemoj lagati, nepostoje zmije dugačke 50 metara...
- Ne, pričam o širini...
Zlonameme osobe iako uspevaju da budu u pravu: la-
žući. Kasnije se ubeđuju, primenjujući lažljivost na sebi,
misleći da govore istinu. Ako ih kritikujete, osećaju se kao
žrtve nepravde i ubeđuju drugog da je kriv.
Iznerviran, sudija naredi:
- Tišina u sali! Upozoravam vas da će poslednji koji po-
novo vikne: ’D ole sudija! ’ biti izbačen.
- Dole sudija!
- Upozorenje ne važi za optuženog, neznalice.
164
Ono što je kazna za jednog, za drugog je nagrada. Če-
|sto nas ono što nazivamo ’neuspeh’ primora da napustimo
||ed n u aktivnost koja nam odgovara, zbog druge koja je još
fviše u skladu sa našom istinom.
Čoveku sude zbog pljačke i zovu jednog od svedoka da
jpGŽa izjavu:
- Stanite pored svedoka i recite gospodinu sudiji ono što
znate.
- Pa, gospodine sudija, ja znam da vozim, znam poma-
lo matematike i malo mehaniku.
Umesto da vidimo druge, neki vide samo sebe. Zaista
I'veruju da su srce stvarnosti. Ponekad sebi pripisuju vrline
Jjcolektiva kao da su njihove sopstvene; drugi gledaju na
Iporoke u svetu kao da su ta nesavršenstva rezultat lične
Igreške. Tamo kuda idu žele da budu protagonisti i da pre-
Itvore druge u svoju publiku. Na kraju, završe u najsterilni-
|jq j samoći.
Vlasnik cirkusa, nervozan, uputi se krotitelju:
- Ti si jedan bestidnik! Kada si doveo ovog psa, rekao
si mi da zna da čita...
- Takoje gospodine: zna da čita.
- Lažljivče! Hoću da ga čujem kako čita...
- Ne gospodine, rekao sam vam da zna da čita, ali vam
nisam rekao da zna i da govori.
Tajna je neizreciva. Reči su sredstvo, ali ne i cilj. Istina
nije nešto što se izgovara, nego što se živi, dalje od bilo ka-
(kvog koncepta. Reči dozvoljavaju da se čovek pretvori u mu-
i draca. Ali u trenutku kada postane mudrac, reči se rasprše.
165
 - Gore ruke! Daj mi sve što imaš!
- Uf! Nemam ni cvonjka! Jako sam siromašan.
- I j a sam, nišanim na tebe prstom.
Onaj koji vlada i onaj nad kojim se vlada nalaze se u
istoj klimavoj situaciji: nizak nivo Svesti. Oni koji ne pre-
kidaju svoj dugi, unutrašnji monolog, radeći u trenutku
kada se vidi da rade, pričajući samo da bi ih slušali, zatvo-
reni u uzanoj parceli svog uma, gluvi i slepi pred beskraj-
nim prostranstvom Suštinskog Ja i verujući da su samo
ono što misle da jesu, žive u duhovnoj bedi.
Dvoje dece priča o svojim roditeljima:
- Moj tata zna da broji samo do deset i dalje ne...
- Uf, kakva sramota što zna da broji samo do deset!
- Izarađuje mnogo novaca iako broji samo do deset.
- A čime se bavi?
-B okserski sudija.
Preporučljivo je ne suditi nikome i ne raditi ništa pro-
tiv drugoga, ne znajući detalje unapred.
Gospodin kome je trebao novac da bijeo, prihvati da
se boriprotiv profesionalnog boksera. Kada se popeo u ring,
sudija mu preda sto hiljada evra i kaže mu:
- Uzmi, ovde imaš sto hiljada evra koje su ti ponudili da
bi se borioprotiv šampiona...
- Jako će me boleti, je l ’?
- Dok ne vratiš sto hiljada evra!
Kao magarac kome stave ispred nosa šargarepu da bi
išao napred, ponekad nam Učitelj ponudi iluziju koja se, neko
vreme kasnije, zahvaljujući našoj Svesti, rasprši... Prihva-
166
tajući da nas posle smrti, ako smo stvorili Suštinsku Svest,
čeka drugi oblik života, naučićemo da umremo u miru.
- Imam izvanrednog psa: kada hoće, peva kao Frenk Si-
natra.
- Zaista?
- Da, loše je što nikad neće.
Vrednost koja se ne oproba na delu je lažna. Neke oso-
be veruju da imaju veliki talenat i počnu da stvaraju savrše-
no delo. Ali se, iz straha da ne budu na visini projekta, pa-
ralizuju, sve ostane na nivou namere i na kraju izbegavaju
da ga ostvare. Ali, kada bi promenili koncept ’savršenstva’
onim ’sjajno’ mogli bi da izađu iz zastoja. Savršeno delo
ne priznaje ni najmanju grešku, što je za ljudsko biće ne-
moguće. Sebi predložiti nešto sjajno, znači učiniti ono što
se mora učiniti na najbolji mogući način.
Dete se vraća sa ulice s torbom punom karamela, za-
tvara se u sobu i proždire ih. Mlađa sestra uđe i reče mu:
- Sebičnjače, sve karamele si pojeo, a na mene nisi ni
pomislio.
- Naravno da sam pomislio na tebe, zato sam ih tako brzo
i pojeo.
Iz straha da ponudimo, kao da se radi o svetom žrtvo-
vanju, naše Lično Ja Kosmičkoj Svesti, trošimo život veli-
kom brzinom. Da ne bismo izašli iz individualnog zatvora,
trujemo se drogama, alkoholom, duvanom, poslom, seksom,
televizijskim smećem, modom, slavom ili bednim društve-
nim životom. Na dvanaestoj arkani (Obešeni) Marsejskog
tarota, predstavlja se androgen, obešen za stopalo, između
dva drveta i simbolizuje predaju samog sebe, stanje medi-
167
 tacije u kom prestaje svako traženje. U nekim verzijama, iz
njegovih džepova ispadaju zlatnici, jer, prestajući da pri-
\ svaja svoja četiri ega (kao dete karamele), postaje kanal
kosmičkog bogatstva. Ne misli. Mišljen je. Ne voli, prenosi
ljubav. Ne želi, povinuje se kosmičkim planovima. Nepre-
stano prima dar, zahvaljuje za njega i prenosi ga. Ničeg nema
za njega, što nije i za druge. Ali ono što daje, takođe sebi
daje. Ako se ne volimo, ne možemo nikog voleti i umesto
da dajemo, žalimo se.
Jednom prilikom, crni luk srete uplakani sos. Užasnut,
kaže mu:
- Oh! Nadam se da nije moja krivica!
Često verujemo da smo prouzrokovali neki događaj,
uprkos tome što on nema nikakve veze sa nama. Kažemo
sebi: ’Mojom krivicom se ovo dešava’ ili ’ Zbog mene je
ova osoba propala ili umrla.’
Svi događaji imaju beskrajne uzroke. Niko, ni najgori
od kriminalaca, nije jedini uzrok neke posledice. Činimo
grešku pretvarajući kolektivno, ono tuđe, u nešto lično. Naba-
cujemo sebi na ramena, koliko društvene slabosti i poroke
- verujući da smo za njih krivi - toliko kolektivne vrline,
misleći da su to naše jedine zasluge. Svaki osećaj veličine
ili malenkosti, je iluzoran. Potpuno svesno biće se ne upo-
ređuje. Izbegavajući da se nametne u društvu kako bi po-
stigao ugled, želeći da razvije svoju Suštinsku Svest, čuva
u svojoj tajnoj bašti usvojene vrednosti. Odbijajući da ga de-
finišu - ’ti si ovo ili ono’ - prihvata da bude poznat samo
po svojim deiima ili potezima.
Napolju skriva svoju uzvišenu važnost; ali unutra se
puni supstancom istinitosti. Bez cilja, svi putevi su njegov
168
put. Vraćajući se najednostavno, prodire u apstraktno i nje-
gova živa snaga može naglo da preseče ogroman prostor.
Ruši zidove, izbegava oblike, teče u svim pravcima, preva-
zilazi periferiju sveta, ostajući uvek u centru sfere. Izgleda
kao daje od kamena, ali kadapožele da ga dodimu nailaze
na vazduh. Iz većeg u manje postaje nevidljiv, i čim stigne,
ovde postaje bezgranično.
A. H: Nije dovoljno reći
Ako bi mi jedna kćer rekla: ’Hvala ti tata, pričajući mi
šale naučio si me da se smejem, a sada me nauči da mislim’,
učinio bih to' ovako:
Dođi kćeri moja, hajdemo u cvećaru. Kako se zove
ovaj cvet?
I: Ruža.
Dobro. Šta znaš o ruži?
To je cvet koji može da bude različitih boja, koji je pri-
|jatnog mirisa, ima mnogo latica itd.
Znaš li kako se gaji? Koliko dugo živi? Itd.
Ne, tata...
PrVa stvar: da bi naučila da misliš, mala moja, treba
|d a priznaš da ne znaš sve o tom cvetu. Ono što si rekla o
|njem u je samo u funkciji onoga što znaš, iz iskustva koje
p imaš. Na primer, postoje osobe koje uz pomoć jednog mi-
ikroskopa mogu da spoznaju atomsku strukturu tog cveta.
igi znaju kako se oprašuju ruže, treći raspoznaju različi-
|te nijanse njihovog mirisa... Niko ne zna sve. Dakle, prema
IJpnome što znaš, taj cvet je ruža, sa mnogo latica, prijatnog
lirisa, ali ima još mnogo stvari koje ne poznaješ. Prihva-
ptaš tu ideju?
Da, tata, prihvatam je. Prema onome što ja znam, taj
jlpvet je mnogo lep.
169
 Ako uporediš ružu sa ružnijim cvećem, ona ispada
lepa, ali ako je uporediš sa lepšim cvećem od nje, može i
ona da ispadne ružna. Reći ćemo, zato, da je ona lepa do
izvesne grcmice. Stvari se ne mogu zatvoriti u apsolutne
koncepte. Stvari su lepe ili ružne u poređenju sa ostalim
ili prema ukusu onoga ko im sudi... Uzmi tri posude, u
jednu stavi jako hladnu vodu, u drugu mlaku i u treću jako
toplu vodu. Ako staviš jednu ruku u vrlo hladnu vodu a
drugu u mlaku, ova druga će ti izgledati veoma topla. Ako
staviš jednu ruku u veoma toplu vodu, a drugu u mlaku,
ova će ti izgledati vrlo hladna. Svi koncepti koje koristimo
su tu zbog poređenja: ako kažemo malo, povezujemo ga sa
nečim što nam izgleda veliko. Veličine zavise od onog ko
ih gleda: patuljak je gigant ža mrava. Isto se dešava sa
ostalim poređenjima: za starca od devedeset godina, čovek
od sedamdeset je još uvek mlad... Šta ti je najzanimljivije
na ovoj ruži: oblik, boja, miris ili nešto drugo?
Miris.
Dakle, za tebe, nevidljivi deo ovog cveta je ono što ga
definiše. Naprotiv, za mene, najvažniji je njegov oblik...
Možemo da kažemo da ti pridaješ veću važnost duhu stva-
ri a ja materijalnom delu. Razumeš? Sve stvari se definišu
jednim ’za mene...’. Možeš da kažeš: Moj otac je dobar...
za mene. Jedan od mojih đaka može da kaže da sam tira-
nin... za njega. Ako kupimo ovu ružu, za mene, koji nosim
novac u džepu, biće jeftina. Za jednu siromašnu osobu,
biće skupa... Sada gledaj dobro ovaj buket: od koliko ruža
je sačinjen?
Dvanaest.
Da li su sve jednake?
Da.
Pogledaj ih dobro: ova ima duže trnje, ova druga je
skoro neprimetno svetlije crvene boje... Pomiriši ovu...
170
Puf! Kako je neprijatno!
U njenim laticama je ostao zarobljen neki insekt koji
je tu i istrulio... Razumeš? Cvetovi su jedni drugima nalik,
ali nisu isti. Mnogo će ti pomoći u životu saznanje da nijed-
fta stvar i nijedno biće nisu potpuno isti kao neka druga
stvar ili biće. Misliti da je ono što liči, isto, i da deluje na
isti način kao i drugi, znači počiniti grešku generalizovanja.
Inteligentna osoba se koncentriše da uoči suštinsku različi-
'tost svake osobe. Naučićeš da ne možeš biti mudra ako pri-
Čaš o ’muškarcima’, ’ženama’, ’crncima’, ’zlikovcima’, ’sli-
karstvu’, ’politici’, ’medicini’... Ne postoji generalizovanje
slcoje je validno: jedan političar može da bude častan, hra-
bar, oprezan; drugi političar može da bude lopov, okrutan,
' lažljiv... Budi pažljiva, malena, jer, ljudi, koji uvek govore
u ime opštih ideja, su bića koja žele da potvrde svoju moć!
Nastavimo! Misliš da je ova ruža jednaka sebi?
Nisam te razumela... Ta ruža je ta ruža, nije druga ruža.
Grešiš, devojčice. Ta ruža je sada takva... Sutra ili pre-
kosutra, će početi da vene, promeniće se. Pre ovog sada je
bila pupoljak. Ti si sada devojčica, uskoro ćeš biti odrasla,
a potom, starica. Posle će tvoja materija proći kroz preobra-
žaj, pretvorićeš se u nešto drugo. U šta? Ne znamo. Ako
imamo vere, mislićemo, puni sreće, da smo nematerijalni.
Bili smo nešto pre nego što smo se ’rodili’, bićemo nešto po-
sle ’smrti’. O svakoj stvari ili biću koje vidiš, misli: ’Danas
je takav, sutra će se promeniti, negativno ili pozitivno...
Ako se ne promeni, ustajaće se, kao insekt zarobljen među
laticama.’ Da bi dobro razumela ovo, ispričaću ti poslednju
šalu:
Ponoć je. Telefon budi doktora.
- Doktore! Doktore! Brzo dođite!
- Šta vam je? Spavam!
171
 - Mojoj ženi je jako loše. Mislim da ima napad slepog Tako je. Vratimo se ubranoj ruži: ako je smestiš na
creva. osvetljeno mesto, ona je jedna ruža, ako je smestiš na ta-
~ Kako se zovete? mno mesto, ona je drugačija. Važno je znati gde si kada
- Karlos Mansano, doktore. misliš, jer ako si na negativnoj teritoriji, ono što govoriš neće
~Ah, dobro, poznajem vas... Doći ću da vas vidim sutra biti od velike vrednosti, niko mu neće pridati važnost. Seme
u podne. Dajte ženi aspirin. Nije ništa strašno. koje seješ u plodnoj zemlji postaje neplodno ako ga zaseješ
- Izvinite što insistiram: napad slepog creva je! u pesku.
- Dosta sa delirijumima, gospodine Mansano. Pre dve go- Sada razumem tata, ne treba da sejem u pesku...
dine sam operisao vašu ženu i izvadio jo j slepo crevo... Nemoj žuriti sa zaključivanjem: ne radi se o tome da
- Da, tako je. Ali, ja sam se razveo i ponovo oženio. ne treba sejati, nego da treba sejati, ali na drugačiji način...
Umesto da ih sahraniš, možeš da ih raspeš po stenovitoj
Razumeš li sada malo bolje? Treba držati um u sadaš- površini. Možda će ih neka ptica progutati i, pošto neće
njosti. Danas je neko nešto, sutra taj neko može biti nešto moći da ih svari, izbaciće ih na plodnom terenu.
drugo. Isto se dešava sa parovima u vezi. Menjaju se. Izve-
sni engleski psihoanalitičar je rekao: „Par je jedna stalna
kriza“. Ja bih zamenio reč ’kriza’, rečju ’promena’, stalna
promena. Jedan dan pada kiša, drugi dan sija sunce. Ništa
nije zauvek. Ništa nije samo sebi jednako. Mi nismo, mi
bivamo... I da završim, još jednom ću te pitati:
Da li je ovaj cvet lep?
Da, ovaj cvet je lep, za mene.
Dobro. Sad mi reci: gde je lep?
Pa... ovde.
Tačno, ovde je lep: prodavačica cveća ga je izložila
ubranog i osuđenog na brzu smrt. Ne misliš li da bi ta ruža
bila još lepša, u nekoj bašti, sa svojom stabljikom i svojim
korenom?
Da, tata, bila bi lepša sa svojim korenom.
Dobro, pomogao sam ti da je zamisliš kako raste u ba-
šti. A sada je zamisli kako raste među stenama, na sušnom
terenu.
Bila bi manje lepa, po meni...

172

23. Šale za odrasle
- U r a g a - reče poslovni čovek potpuno uništen - imam
sjajnu ideju kako da prištedimo! Nauči da kuvaš i mo-
gli bismo da otpustimo služavku!
- Ja imam jo š bolju ideju! - odgovori supruga. - Nauči
da vodiš Ijubav i mogli bismo da otpustimo šofera!
Kada živimo u paru i kritikujemo našeg partnera, za-
sigurno i on kritikuje nas. U ljubavi, čim nas drugi ne za-
dovoljava, ni mi njega ne zadovoljavamo. Prava ljubav je
čista istina. Nema mesta ni najmanjoj kritici. Ako se ona i
pojavi, onda je obostrana. Nemoguće je da budemo princ
ili princeza, a drugi žaba krastača. Verovati u to je zablu-
da. Par je udruživanje dva saučesnika.
Najbolji način da znamo da li nas drugi voli jeste da
pitamo sebe da li mi volimo njega. Ima osoba koje ne pre-
staju da govore: ’Ne uspevam da ostvarim vezu. Niko me
ne voli.’ A u stvari govore siedeće: ’Ne volim nikoga. Svi
su egoisti: doći će da me iskoriste, da me moralno iskvare,
da učine da patim. Odgovara mi samoća.’ I zato ostaju
sami. Čim budu sposobni da budu sa nekim, sposobni da
ga vole, taj će se zasigurno pojaviti.
- Molim vas -p ita gospodin apotekara, - imate li kon-
dome na žute i crne pruge?
- Pa, ne... Nego, otkud to čudno pitanje? Šta će vam ta-
kvi kondomi?
- Vidite, ja sam sluga jedne bogatašice. Ona, čak i kad
me pozove da vodimo Ijubav, ne želi da zaboravim ko
sam jojja.
Zar ne sprečavamo često, mi sami, onoga koga volimo
bude na našem nivou? Možda su nam naši roditelji do-
ustili da se postavimo na njihov nivo da bismo tako, na
rdnakoj nozi, poboljšali komunikaciju? Da li smo imali
'iliku da se borimo protiv našeg roditelja i da ga srušimo
a pod? Da li nam je majka, učinivši grešku i udarivši nam
mar, tu grešku i priznala i zatražiia da joj šamar vratimo?
a li su nam dali naš deo nasledstva u pravom trenutku, to
st, onda kada smo mogii da imamo zadovoljstvo da u
jemu uživamo ili smo ga čekali čitav život i kada nam je
:aveštano, više nismo mogli da ga koristimo?
Postoje parovi u kojima jedan partner sprečava drugog
la se menja da ne bi i on sam morao to da učini.
Ako sluga vodi ljubav golog falusa, penje se na viši
ivo. Čin se pretvara u odnos uzajamnog priznavanja. Na-
rotiv, dok koristi prezervative na žute i crne pruge, živi u
vezi u kojoj nije priznat. U ovom društvu kojim upravlja
ključivo muškarac, koliko ima parova koji dožive odnos
j|a ravnoj nozi?
f' Iznenada, devojka upozori momka sa kojim prvi put
lazi:
; - Majka me je naterala da se zakunem da ću odgovoriti
\ kategoričkim ’ne ’ na bilo šta što mi predložiš.
- Dobro. Da li bi imala nešto protiv kad bih te kresnuo?
-Ne.
175
 Mladić je iskoristio majčin zahtev da bi dobio ono što
je želeo. To bismo mogli nazvati ’sveta prevara’. Laganje,
kao i istina, može imati dobar učinak.
Roditelji su želeli da pomognu kćeri tako što bi jo j
platili studije, pri čemunisu hteli da se ona zbog toga ose-
ća previše zavisna od njih:
- Možemo priuštiti sebi taj trošak, je r ćemo, zahvalju-
jući tebi, manje platiti pdrez. Tako da nema nikakvog
problema, i činjenica da nam to poreski odgovara tre-
ba da te oslobodi bilo kakve griže savesti zbog nas!
Devojka je osetila ogromno olakšanje. Lukavo, rodite-
lji su joj pomogli da studira ne pokazujući da joj pomažu...
Postoje štetne egoistične laži i postoje svete laži koje nam
pomažu da pomognemo drugima.
Sultan provodi veče u svom haremu od trista žena. Dok
posmatra jednu plesačicu i sluša svoju omiljenu muziku,
šapne u uho najbližoj Ijubavnici:
- Tvoja kosaje kao mesec u pustinji. Tvoje oči su kao dve
sjajne zvezde. Tvoji kukovi su kao oaza. Tvoje usne su
kao sveži izvor koji se preliva po peščanim dinama.
Prenesi to onoj pored tebe!
Ovaj sultan veruje da, udvarajući se samo jednoj žen-
ki, može zavesti i ostale. Na taj način uštedi sebi mnogo
posla, ali greška se sastoji iz toga što ne vidi razliku koja
postoji između jedne i druge žene. Ako koristi isti sistem
za sve, zadovoljstvo ne može da postoji u tom haremu.
Ljudi prave velike greške misleći da ono intimno što
mogu da saopšte jednoj osobi, može da se primeni i na dru-
gu, treću, dvadesetu i više njih. Poruka koja se prenosi jed-
176
loj osobi nije ista kao ona koju bi primila druga. Svaka
jsoba sluša na poseban način.
Gurđijev, između ostalih, imao je dva velika pesnika
cao učenike: Lika Ditriha i Renea Domala. Ditrihu je nare-
Jio da svaki dan, tokom godinu dana, vodi Ijubav sa drugom
|ženom, ali da nijedna ne bude prostitutka. Domalu je tražio
|d a to uradi samo jedanput u godini dana. Obojica su se po-
lučili da ispune zadatke koje bismo mogli nazvati psiho-
Imagija. Za jednog je bilo dobro da se bori kako bi suzbio
Isvoje želje, a drugi je morao da se muči da svako veče od-
fVede u krevet nepoznatu ženu... Ono što lično nama učitelj
Ikaže ne mora biti od vrednosti i za drugu osobu. Moramo
Ibiti svesni da je svako biće različito, da iste reči zvuče dru-
Igačije u tuđim ušima.
-Pre tri dana mi je nestala žena - izjavi čovek koji je
užurbano stigao u policiju. - Morate je pronaći! Ovo
je njena fotograjija. Tražite je!
- Zašto? - pita, kao da odgovara, policajac.
Razmislivši malo, ovom čoveku je u redu što je nesta-
la žena za njega ’ružna’. Policajac je skriveni deo njegove
ličnosti. Verujemo da mnogo patimo kada nas neko ostavi,
ali u stvari smo mi taj koji je drugog odbacio.
Ili, takođe, može biti da nisu videli svog supružnika
tokom dvadeset godina zajedničkog života... Nikada se nisu
sporazumeli na odgovarajući način. Nikakvo pravo slušanje,
nikakav dubok razgovor. Duhovno, nisu ništa zajedno stvo-
rili. Za oboje je, rastanak koji im izgleda kao tragedija, naj-
i bolje što je moglo da im se desi. Zajedno nisu nikuda išli.
Ponekad su izvesni gubici, izvesna odbacivanja, blagoslo-
vene prilike. U slučaju kada volimo nekoga, ako nam kaže
’da’, to jeste jedna prilika, ako nam kaže ’ne’, to je takođe
prilika.
177

Ponekad se plašimo da izgubimo deo našeg organiz-
ma zbog strašne bolesti, ili smrti voljenog bića, da bismo,
na kraju, sreli sebe.
Ako žena pita tarotologa: ’Da li ću pronaći muža?\
pravi odgovor je: ’Tarot ne čita budućnost. Ne mogu ti reći
da li ćeš ga pronaći, ali ti mogu reći zašto ga ne nalaziš.’
Ako ona insistira: ’lzgubila sam moju seksualnost, kako
da je povratim?’, tarotolog joj može reći: ’Priznaješ da si
izgubila tvoju seksualnost. Pričaš o tome kao da je to stvar
koju si posedovala. Kao da si rekla: ’lzgubila sam tašnu.’
Tašna ti pripada, ali to nisi ti. Seksualnost nije nešto što
poseduje individua. Ona funkcioniše kada je drugi prisu-
tan (osim ako se radi o masturbaciji, mada i u tom slučaju
postoji zamišljeni objekat i samim tim drugi učestvuje).
Kada onaj koji može da te zadovolji nije prisutan, ne po-
stoji seksualnost. Dakle, hibemiraš, možeš ostati godinu,
dve, deset, bez želje, ali jednog dana, iznenada, pojaviće
se ispred tebe biće zbog kog ćeš početi da vibriraš i u se-
kundi će te obuzeti želja.’
Kada muž nenadano uđe u ženinu sobu, otelotvori se
privatni detektiv i skačući iz kreveta, reče:
- Gospodine, konačno imam dokaz da vas žena vara.
Mnoge mitološke priče govore o istom: heroj započi-
nje potragu da bi na kraju shvatio da je on sam njen cilj.
Mislio je da istražuje, a u suštini, ono što traži je on sam,
u najvećoj dubini sebe. Mislio je da juri za istinom, dok je,
zapravo, bežao od nje.
Kružimo i kružimo oko izmišljenog cilja; u stvarno-
sti, Suštinsko Ja nas proganja, a mi bežimo. Stići do stvar-
nosti znači stići do nas samih.
178
"f
Žena od nekih sedamdeset godina, u iscepanoj odeći,
\dolazi u policiju i kaže:
-D a bih se vratila kući, moram da prođem kroz pustu
šumu. Danas poslepodne, iznenada naleteh na mla-
dog satira. Trčala sam, trčala i trčala...
- ...i kao što vidim, uspeli ste da ga uhvatite - odgovori
policajac.
Stavimo se namesto mladog satira (Ličnog Ja). Veru-
i jemo da on misli da trči, uz ogroman napor, za svojom re-
lalizacijom (otelotvorenom u starici, Suštinskom Ja). Ono
I što se zapravo dešava je da njegovo Suštinsko Ja, most koji
|g a vodi ka Unutrašnjem Bogu, jeste on sam koji trči za
Injim i on sam je taj koji beži. Kada mislimo da tražimo u
1polju Svesti, mi smo to što tražimo. Francuski okultista sa
| početka dvadesetog veka Metr Filip je rekao: „Lov je za-
branjen. Pecanje je dozvoljeno.“
Sreća, kada možemo da prestanemo da tražimo da bi-
| smo počeli da pronalazimo, sjedinjena sa mučninom pre-
* stanka mišljenja, zbog manjka pažnje, suptilno je opisana
| u jednoj sufi priči:
Mula Nasrudin ode na pregled kod doktora:
- Doktore, imam užasan problem!
- Je li? Šta vam je?
- Moja žena priča u snu, čitavu noć. Ne znam šta da ra-
dim.
- Ništa lakše: dovedite mi vašu ženu da je izlečim.
- A, ne doktore. Ne želim daje izlečite. Zelim da izlečite
mene. Ona svako veče priča o divnim stvarima, ali ja,
nažalost, zaspim. Dajte mi neki lek da ostanem budan
čitavu noć da mogu da je slušam.
1
179

24. Biti ono što jesi
J e d a n sufi učitelj mi reče, pošto mu je učenik (inače lo-
pov kog je želeo da iskupi učeći ga stihovima iz Kurana)
pobegao sa povećom količinom novca: ,,Ja sam kriv“, 'i is-
priča mi priču:
Pojavi se pred lavom, kraljem šume, kuče koje se stal-
no žali:
- Veličanstvo, mrzim kada me zovu p’ as’. Toje takoružno
i ponižavajuće ime. Možete li da mi date neko drugo?
- Cak iako tipromenim ime, ostaćeš isti.
- Stavite me naprobu, veličanstvo.
- Dobro, poveriću ti ovo parče crvenog mesa. Sačuvaj
ga do jutra i nemoj ga ni pipnuti.
Lav se udalji. Pas, provede sat, dva, pored ukusnog
komada hrane. Usta mu se napuniše pljuvačkom. Kađpro-
đe treći sat on poviče:
- Kakva sam neznalica ispao! Kako nisam shvatio da je
reč ’p as’divna!
Izgovorivši to, proguta meso i pobegne.
Na prvi pogled, ova priča nas upozorava da niko, osim
ako to osoba ne uradi sama, ne može da promeni prirodu
180
i
ljudskog bića. Međutim, mogao bi joj se dati pozitivan smi-
• sao: lav je shvatio pravu prirodu psa i poštuje je. Kada se
pas, zato što se poredi sa kraljem, oseti nezadovoljan samim
sobom, ovaj ga postavi pred iskušenje koje će mu otkriti šta
|je on u stvari. Pas će prestati da se potcenjuje i priznaće da
|m u se, time što jejedinstven, vraća radost za životom. Kralj
;mu je preneo suštinu. Sada, odbijajući da bude lav i prihva-
[tajući da bude pas, moći će da uživa na svom mestu.
Jakob Grinberg stiže na nebo. Svevišnji mu odobri je-
dan mračni ćošak i Jakob se požali:
- Ovo je sve što ću dobiti kao nagradu? Dakle ništa mi
ne vredi što sam se čitavog života trudio da budem
kao prorok Mojsije!
Jehova mu odgovori:
- Bilo bi mi draže da si se trudio da budeš Jakob Grin-
berg.
Uspevati u tome da budemo ono što jesmo, a ne ono
što drugi žele da budemo, nije lako. Često, zbog odsustva
H oca, već u majčinskoj utrobi bivamo zaraženi njenom po-
sesivnom nervozom.
Čovek od trideset godina živi prezaštićen od strane
| majke. Ona mu pravi hranu, pere mu odeću i pegla mu. Čak
1 mu i pere zube.
Jednog dana čovek se ludo zaljubi ujednu ženu. Ponu-
I di jo j brak, ali mu ona odgovori:
- Sa tvojom majkom? Nipošto!
- Šta je sad ovo? Moja majkaje divna i savršena! - kaže
čovek iznenađen tako negativnim stavom.
- Tako je savršena da nikad nećeš moći da se posvetiš
meni. Dok onapostoji, ne želim da se udam za tebe! -
odgovori žena ne kolebajući se.
181
 - Nemoguće! Ako nećeš da se udaš za mene, ubiću se! -
preklinje nesretnik bacajućijo j se pred noge.
- Dobro, onda, ako želiš da se udam za tebe, moraš da
učinišjednu stvar: ubi majku i donesi mi njeno srce!
Očajan, čovek prihvati da se povinuje zahtevima, svoje
voljene. Sa suzama u očirna vrati se kući spreman da poči-
ni zločin. Kada ga majka ču da ulazi, potrči prema njemu:
- Sine moj dragi, kako si? Izgledaš tužan! Toje sigurno
zbog one žene! Šta ti je uradila? Upozorila sam te da
ti neće ništa dobro doneti! Dođi! Sedi! Napravila sam
lepu supu od piletine! Šta ti treba? Kaži mi! Učiniću
sve što želiš...
Ne slušajućije više, čovek se odlučno baci na nju, ubije
je i iščupa jo j srce. Noseći svoj vrednosni zamotuljak u ru-
kama, otvori vrata da bi otišao da ga preda svojoj Ijublje-
noj, ali zapne i padne, a srce se skotrlja na zemlju. Čovek
se pridigne kako je umeo i, taman da ga pokupi, ču srce
kako mu govori:
- Moj dragi sinčiću. J. Jesi li se povredio?
Često se, zaglibljeni u nerešene infantilne odnose, ne
uspevši da ostvarimo slobodu u životu kakvu smo želeli,
zapetljamo u emocionalne konflikte zbog kojih se na kraju
osećamo kao krivci, žrtve ili nesrećnici. Bezuspešno, po-
kušavamo razumom da kontrolišemo životne situacije. Ali
da bismo uspeli, kao pas iz priče, da pojedemo ukusno
parče sirovog mesa, ili da ostvarimo naše istinske planove
i živimo na teritoriji koja nam odgovara, bez zavisnosti
koje bi nas obavezivale, moramo da budemo svesni da po-
stoji suštinska razlika između intelektualnog i emocional-
nog centra.
Na izvestan način emocionalno ponašanje je slično po-
našanju drveta. Kada je životinja povređena, ćelije se rege-
182
nerišu i rana zaraste. (Možemo pripadati jednoj političkoj
partiji, potom da se razočaramo i zatim da bez osećaja kri-
vice, branimo stavove druge.) Naprotiv, drvo ne može da
zaleči svoje rane: one ostaju zauvek otvorene, ono može
samo da ih sakrije ispod zaštitnog sioja. Tako pokrivena
rana ostaje nedirnuta i kada istruli, može da napadne čita-
vo stablo.
Život drveta se sastoji iz sloja ćelija koji nije deblji od
lista papira i koji raste ispod kore. To je njegov jedini živi
deo. Ostatak stabla se sastoji od drvenaste materije, mrtve
strukture koja održava ovaj fini sloj u kom prebiva život.
Kada drvo raste izdvojeno, prima toliko svetlosti da
se prostire u širinu. Suprotno tome, u šumi, stisnuto među
ostalim drvećem, ono se uzdiže uspravno, uvis tražeći
svetlo. Ono što u suštini najviše želi, jeste da se širi, da ra-
ste ka spolja, da poveća svoju površinu kontakta... Naš
emocionalni centar funkcioniše po istom principu. Inteiekt
se, pokušavajući da dostigne prazninu, sve više koncentri-
še sam na sebe... Srce se širi ka spolja kao da govori: ’Ne
samo ja. I drugi, takođe. Otvaram se ka njima i, kao drvo
koje svake godine stvara novi živi sloj ostavljajući prethodni
da se učvrsti, utvrđujem svoja osećanja. To me obogaćuje.
Hodam ka obiiju. Napredujem bez granica dok ne uspem da
volim, ne samo mog partnera već i moju porodicu i ostale
porodice, prijatelje, čitavo čovečanstvo - sadašnje, prošlo i
buduće - planetu, kosmos, njegovog mogućeg Stvoritelja.’
Kada mnremo, naše srce se ispuni krvlju, dok je mozak
izgubi. Um prazan, srce puno. Prave emocije su kao dži-
novski talasi. Kada doživimo tragediju, mentalna praznina
koja nam se stvori u glavi pomaže nam da podnesemo tu
emocionalnu oluju koja nas guši. Ali ako ne stvorimo tu pra-
zninu, emocionalna oluja nas uguši. U tom stanju možemo
da padnemo u depresiju, da se ubijemo ili da poludimo.
 Svako drvo poseduje arhitekturu u kojoj grane i kore-
nje jedni drugima odgovaraju. Ako mu se odseče korenje,
grane koje mu odgovaraju će umreti. Ogromna spoljašnja
arhitektura odgovara podzemnoj arhitekturi. Ova posled-
nja ne pokušava da siđe u dubine zemlje, pošto tamo ne bi
pronašia nikakvu hranu, nego se Siri horizontalno, dok ne
uspe da zadovoiji svoju stvarau potrebu za minerainim so-
iima. Drvo sisa iz zeffiije ove soli razložene u vodi kako bi
ih dovelo do lišća. To lišće predstavlja jedinu ’fabriku’ koju
biljka poseduje. Ono, uz pomoć sunca i karbonskog anhi-
drida stvara pravu hranu - sokove i spušta ih do korenja. Sve
što se upije iz zemlje i raširi ka gore, odmah se vraća dole.
Učvrstili smo tečno, treba sa rastvorimo čvrsto; dru-
gim rečima, materijalizovali smo duh, vašno je produhoviti
materiju.
Elifas Levi, Dogma i rituali visoke magije
U isto vreme, dok isisava snagu iz zemlje, drvo nju hra-
ni svojim lišćem, svojim suvim granama i nizom pečuraka
koje stvara da bi mu pomogle da se kasnije razloži. Postoji
razmena energije, primanje i davanje. Među ljudskim bići-
ma nailazimo na parazite koji samo traže. Sisaju znanje,
smeste ga u svom mozgu i ne dele ga, čuvaju ga tamo, ne
pretvaraju ga u osećanja, kao metafizički izmet. U Japanu,
svaki put kada neko kupi nešto, primi maii poklon, zato što
je po narodnoj tradiciji nepristojno uzeti, a ne dati.
Drvo svake godine stvori jedan sioj koji prekriva čitavo
stablo. Kada se preseče po širini može se videti, u obliku
koncentričnih prstenova, koje su bile dobre, a koje teške go-
dine, jer se prošlost pretvori u strukturu. Ako su dvanaest
meseci bili kišni, prsten je debeo. Ako su bili suvi, prsten
je tanak... Ova karakteristika biljke može da nam pomo-
184
gne da shvatimo šta trauma predstavlja jednom detetu. Kada
dete doživi nešto što nije trebalo da doživi (na primer sek-
sualno zlostavljanje), ili, naprotiv, ne doživi ono što bi tre-
r balo da doživi (sisati majčinu dojku, na primer), ono stvara
: u svom nesvesnom jednu vrstu zaštitnog sloja. Emocional-
; no, ostaje blokirano u dobu u kom je doživelo bol. Život će
f se nastaviti, ali dete će ostati izolovano u dubini svog srca,
\ kao dete koje ne raste... ukoliko ne razbijemo taj odbram-
I beni sloj da bi oživeli i razumeli ono što smo zatvorili, ne
iu z pomoć reči, nego kroz emocije i doživljavanja.
[ Tokom jednog traumatičnog porođaja, organizam fe-
tusa je izložen velikoj opasnosti. Svaki delić napora budu-
če bebe je posvećen borbi za preživljavanje. Trag te borbq
koji je visokog napona, predstavlja bukvalno električnu
oluju koja ostaje urezana u organizntu čitavog života, kao
stalno prisutna napetost... Taj trag koji ostaje od rođenja
je utoliko važnijije r je duboko i suštinski uvrežen u mozak
; i nervni sistem i vrlo brzo se nađe zatvoren, kao ogradom,
korom koja se razvija, i potonjim iskustvom.
Artur Janov, Tragovi
, Za jedno drvo, proces se tu ne završava. Pošto su ga
zasekli, drvo izolovano spoljnjim slojem, počinje da truli.
,Bakterije mogu da napadnu ranu i da razjedaju trulež, koja
pada, pretvorena u prašinu i hrani zemlju. Zato postoji šu-
plje drveće. Šuplje drvo opstaje živo, jer je njegov život na
ivičnim delovima, ali zbog nedostatka čvrste strukture, sla-
;bi, i može svakog trenutka da padne. Ako se ovo ne desi,
drvo stvara unutrašnje korenje koje se hrani trulim delovi-
ma. Zanimljiva metafora: ako nosimo u duši duboku tugu,
možemo pustiti emocionaino korenje koje se hrani tim ose-
ćanjem. Na taj način se tuga pretvara u životnu energiju...
185
Sposobni smo da ne odbacujemo ranu, prihvatamo je sa nje-
nim bolom sve dok nam, pretvorena u Svest, ne dozvoli da
ublažimo tugu drugih. Kada je drvo ranjeno i ne može tu
ranu da zaleči, onoje okrene ka unutra, usvoji patnju. Ako
usvojimo patnju najdubijim delom našeg bića, ona se pre-
tvara u hranu novog života.
Prošlost je naša duhovna struktura, a ne naš identitet.
Treba da je obožavamo i poštujemo, ali da se ne vežemo
za nju, i da nastavimo da rastemo ka budućnosti, sjedihja-
vajući se sa svetom.
Kada ga ništa ne napada, drvo je čvrsto i živo biće. Mi,
takođe, želimo čvrstinu i život. Ali ’čvrsto’ i ’živo’ su dve
različite stvari. Možemo biti čvrsti i mrtvi, možemo biti živ i.
i krhki. Često srećemo parove koji, prikazujući osećanja iz
prošlosti kao sadašnja, tvrde da održavaju čvrstu vezu. Me-
đutim, biti čvrst, jedno za drugo, može da znači biti emo-
cionalno mrtav. Ako nam neko obezbedi čvrstinu, da li
nam daje Ijubav? Ako je veza siguma, da li je živa? Iz tog
razloga Ijubavne veze treba snažno proživeti u trenutku u
kom se stvaraju.
Kada se slomi jedna grana, a ostane vezana za stablo,
umire tamo gde je prekinuta ali nastavija da živi tamo gde
je spojena sa stablom. Dok god postoji veza, postoji život.
Đa bi grana umrla mora se potpuno odvojiti od drveta.
U prirodi, život jednog organizma zavisi od njegovog
jedinstva sa okolinom. Sve što se odvaja, osuđeno je na smrt
Kada se zatvorimo u naše Lično Ja, do tačke odvajanja od \
ostalih, krećemo se ka uništenju. Ako sve pozitivno što do- '
bijemo za nas, ne želimo i drugima, vraća nam se negativno.
Ko korača dugom stazom bez Ijubavi, korača prekri-
ven mrtvačkim pokrovom ka svojoj sahrani.
Volt Vitmen, Pesma sebi
186
Svaki put kada je drvo povređeno, ili izgubi jedan deo,
nova grana izraste sa strane. Ono što je izgubljeno, izgublje-
no je. Ne može se vaskrsnuti odsečeno, ali na njegovom
mestu može izrasti nešto novo. Odgovor drveta na gubitak
nečega jeste odmah potom stvaranje novog života pored
rane.
Ako shvatimo lekciju o drvetu, smatraćemo neuspehe
u životu,’prosto, kao promenu naše putanje. Sačuvaćemo u
našem srcu voljene osobe koje su preminule, ali nećemo za-
robiti sebe u njihovom mrtvačkom kovčegu... Neka ostanu
u našem sećanju, neka nas hrane uspomenom, ali izgradi-
ćemo ubrzo novi život.
Kada je drvo ranjeno, ono začepi kanale koji vlaže
bolni predeo. Ponekad, ako iskoristi previše energije, može
ugušiti svoj protok i na kraju se osušiti. Kada nam život
nanese nesreću, ako utrošimo previše energije na uklanja-
nje patnje, možemo se samouništiti. Trebalo 'bi uložiti taj
napor u preživljavanje, u iskušavanje nečeg novog, hrabro
podnoseći bol. Vreme je naš saveznik: malo-pomalo, bol
se smanjuje i ljubav raste.
Sufi učitelj mi je ispričao još jednu staru priču:
Čovek, da bi zaradio više novca, sipao je vodu u mleko
koje mu je davala njegova jedina krava. Toje činio tokom
dugo vremena. Jednog dana, kadaju je prevozio preko reke,
iznenadni talas ga je prevrnuo. Plačućije gledao kako mu
se preživar davi. Kako nikada nije prestao da dodaje vodu
u mleko, ova mu, kao po božjoj kazni, udavi kravu.
Prema ovom primeru, nečasna dela se gomilaju u duhu
nepravednika i na kraju ga unište. Ono što radimo drugi-
ma, sami sebi radimo. Svaki napad se na kraju okrene pro-'
tiv onoga koji napada. Moglo bi se reći da se destruktivna
187
 : dela, nečasne želje, zloboa osećanja i negativne reči gomi- Bog... ŽELEH živeti celokupnost našeg bića; USUDITI
; laju u memoriji i pretvaraju u otrovno jezero koje zagađuje ; SE pokoravati zahtevima naše intuicije; MOĆI ostvariti ono
>telo. | j što sami sebi predložimo jer smo naučili da se ne borimo
Sa druge strane, ova priča bi se mogla protumačiti u Isami protiv sebe; ĆUTATI, u smislu prestati praviti od in-
pozitivnom dufau: mleko su reči, dela, osećanja, želje oso- telekta tiranina i povinovati se našem nesvesnom, znajući
be; a voda koja se dodaje je sveta namera. U ovom slučaju da nam nije neprijatelj, nego najverniji od svih saveznika.
’vlasnik krave’ je inicirani čovek koji u svom životu uvek Biti ono što jesmo podrazumeva znači pripojiti Ličnom Ja,
prihvata prisustvo nepojmljivog UnutraSnjeg Boga. bekrajnu senku nesvesnog, uz večiti sjaj Nadsvesnog i uz
Da bismo bili ono što jesmo, pre svega treba da reali- moć Unutrašnjeg Boga.
zujemo svaki od naša četiri ega. Telesni Ego treba da spo-
zna zahvalnost, zahvalnost koja znači biti svestan nestal-
nosti materije, čuda života i neizmeme vrednosti koju ima
svaki sekund. Čulni Ego mora da shvati zadovoljstvo, za-
dovoljstvo koje predstavlja uklanjanje parazitskih želja,
kreativnu slobodu i prihvatanje istinskog zadovoljstva.
Emocionalni ego treba da spozna mir, mir koji predstavlja
opšte praštanje (za osobu je gledanje, slušanje, mirisanje,
dodirivanje i probanje ukusa - blagoslov) i vezu punu to-
pline sa pozitivnim silama sveta. Intelektualni Ego treba
da spozna tišinu, tišinu koja predstavlja završetak dijaloga
publika-glumac. Ukratko, četiri osnovne magijske reči:
želeti, usuditi se, moći, ćutati.
Ko dostigne ove četiri spoznaje ne treba ponosno da
misli da je uspeo da bude ono što on zapravo jeste. Samo
je uspeo da učvrsti svoje Više Ja, ne shvatajući da je ono,
kada se doživljava odvojeno od celine, iluzorno. Kada smo
samo Više Ja, nismo ono što zaista jesmo. Da bismo bili
ono što jesmo moramo da zakoračimo u nepoznato, da pri-
hvatimo da je Suštinsko Ja prisutno u svakom našem odabi-
ru, da je nemoguće znati ko smo, jer bi to samo ukazalo na
ogledala uma, da prihvatimo nepoznate sile koje nas hrane,
da znamo da u stvari onaj koji nam predlaže moguće od-
luke nije Više Ja, nego, da će kroz Suštinsko Ja, Unutrašnji

188 189

25. Približnosti
Z e n a nosi veliki paket banana u rukama. Nalazi se u me-
trou. Na jednoj stanici u vagon ulazi mnogo Ijudi. Pošto je
guraju, ona pokušava da zadrži banane kako zna. Na kraju,
jedna ruka jo j je gore, a druga dole. Ona dole čvrsto drži
jednu bananu. Posle nekoliko stanica u ovoj poziciji, ona
čuje glas izvesnog gospodina pored nje kako jo j govori:
,- Gospođo, da li biste mogli da mepustite? Ovde silazim!
Kada sve počne da se ruši, nosimo naš paket banana
kako znamo i umemo, hvatajući se grčevito za lažna ose-
ćanja. Verujemo da evoluiramo ali, u stvari, se zaglibimo
u romantičnim ljubavima i strastima. Sami sebi govorimo
|d a je rešenje ža naš život pronaiaženje partnera. Kada ga
I pronađemo, umesto da shvatimo to kao početak duhovnog
I puta, ostajemo zarobljeni u svakodnevnom životu ne shva-
tajući da je to isto tako nešto, što je samo blisko onome što
želimo.
Ulazimo u prodavnicu sa željom da kupimo Ijubičasti
džemper. Prodavačica nam nudijedan govoreći:
- Izvolite, Ijubičasti džemper!
M ijoj odgovaramo:
190
- Ne, to je plavi...
Ona insistira:
- Skoro je Ijubičast! Mada, pogledajte, ovaj žuti vam
sjajno stoji! Uzmite ga! Kada je Madno, svejed.no je
da li je džemperžut ili Ijubičast!
( Želeli bismo jednu stvar, a odemo sa drugom, sa onom
| jcoja joj je nalik, ali nije ta stvar koju smo hteli. Ovo vidi-
^mo u našoj stvamosti: da li živimo tu stvar ili nešto što na
: nju liči? Posao koji radimo, sentimentalne i seksualne veze
koje održavamo, porodica koju smo napravili, teritorija na
kojoj živimo, odeća koju nosimo, nameštaj, kola, društvene
J aktivnosti, itd... odgovaraju li stvamo onome što želimo?
K Jedemo li kolač koji nam odgovara ili onaj koji na njega liči?
I.'Iako bismo bili na manje od deset milimetara od centra, i
dalje ne bismo bili u centru. Idemo putem koji nam ne od-
govara, udaljavajući se od sreće.
Lovac je hteo da se predstavi kao poznavalac lavova.
Jednog dana, odveo je prijatelja u pustinju da ga inicira.
Iznenada, iza dine, dva čoveka otkriju tragove jednog pri-
| merka. Stručnjak kaže svom prijatelju:
- Sada imam jedinstvenu priliku! Ti ćeš pratiti trag sa
leve strane da vidimo kuda lav ide a ja ću trag sa de-
sne strane da vidimo odakle dolazi.
1 Lav može da simbolizuje nešto što treba da otkrijemo
1 u onome što doživljavamo. Govorimo sebi u vezi sa svešću:
l ’Ne osećam se dobro, hoću da znam šta mi se dešava.’ Ono
|§ to mi se dešava bi bio lav: posao koji nas deprimira, poli-
tičko razočarenje, dete koje se drogira, partner sa kojim nam
|n e ide, bolesna sestra koja krade roditeljsku pažnju, itd. Ali
f kada počnemo da se približavamo srcu problema, bacimo
191
se unazad govoreći: ’lskreno rečeno, ne žeiim da vidim lava!
Dobro je što drugi rešavaju svoje probleme, ali ja ne želim
da pokušavam da rešim moje zato što će me to povrediti...’
’Kako se suočiti sa patnjom? Mozak stalno bira, između
dva bola manji. Priznati da ga roditelji ne vole predstavlja
najveću patnju za dete. Pre nego što će ovo prihvatiti, dete
će radije sebi stvoriti ozbiijnu bolest. Aii patiti od bola koji
je samo blizak pravom ne nešava ništa. Osoba koja želi da
se izleči mora herojski da siđe do dna rane, da prihvati ne-
dostatak ijubavi od strane predmeta njegove želje, i podno-
seći udarac, otkrivajući ijubav prema sebi, takoreći Ijubav
koju Suštinsko Ja prima od kosmosa, da se suoči sa bolom.
’Ono što nisam dobio u detinjstvu, neću nikada dobiti. Neću
više ni da tražim. Odustajem od žeije. Gradim novi život
na osnovama koje nisu samo nemoguće moibe.’
Dva monaha se mole svaki dan mnogo sati. Jedan kaže
drugom:
- lako se obojica molimo sa istim žarom, ja sam uvek loŠe
raspoložen a ti si, naprotiv, stalno srećan. Zašto?
- Verovatno - odgovori mu prijatelj - zato što se ti moliš
da bi tražio nešto, a ja se molim samo da bi se zahvalio.
Živeti u približnosti znači živeri u laži. U jednoj staroj
arapskoj knjizi koja se zove Knjiga lukavstava je sledeća
priča:
Veoma religiozni čovek, kome Kuran brani da laže, sedi
na kamenu poredputa. Pored njega protrči njegov prijatelj,
sa kokoškom u rukama, dovikne mu, ne zaustavljajući se:
- Ukrao sam je ! Vijaju me čuvari! Molim te, nemoj im reči
dasim e video!
I nestade. Vemik, nekoliko minuta pre nego što stigoše
čuvari, promeni mesto i sedne sa druge strane puta. Kada
192
I su ovi stigli i pitali ga: ’Da li ste videli lopova kako prola-
, zi ovuda?' on odgovori, pokazujući na svoje novo mesto: -
Otkada sedim ovde, niko nije prošao ovuda.
Vemik je zadovoljan, ubeđen da nije prekršio pravila
| svete ki\jige.
Ova priča želi da nas upita: koliko laži izgovorimo
i sami sebi, sitnica koje izmislimo da se ne suočimo sa sop-
|stvenom istinom? Pred kim se pokazujemo takvi kakvi smo?
Mladi doktor, nedavno izašao sa medicinskogfakulte-
ptor, otvori ordinaciju i čekaprve pacijente. Posle nekoliko
mdana najzad mu dođe jedan čovek. Želeći da ga zadivi,
J*mladi doktor odvede svog posetioca u čekćonicu; kasnije,
mfstavljajiići otvorena vrata kako bi ga ovaj čuo, pozove te-
mefonom bolnicu i obavi vrlo živahan razgovor sa jednim
mnternistom. Zatim pozove drugi broj, jedne laboratorije
za analizu i popriča jo š neko vreme sa jednim zaposlenim.
IPotom pozove svog kolegu. Kadaje konačnoprekinuo vezu,
iođe do svog pacijenta koji se udobno smestio u čekaonici
$ p ita ga:
- Šta je razlog vaše posete?
- Oh... ja... vidite... - odgovori čovek - zapravo, ja sam
telefonski tehničar i došao sam da vam instaliram tele-
fonsku liniju.
Da je mladi doktor, umesto što je želeo da se prikaže
icao neko ko zapravo nije (profesionalac posvećen poslu),
ekao čoveku čim je ovaj stigao: ’Divno! Vi ste moj prvi
pacijent!’ ovaj susret bi se desio u njegovoj istini. Ali je
Šoktor želeo da živi u istini drugih Ijudi a ne u svojoj. Zbog
3ga se susret neslavno završio... Ako sada pretpostavimo
la smo u isto vreme i doktor i mogući pacijent, to jest, i
^utentično Ja i Nametnuto Ja, u našoj svesti znamo da iz-
193
 govaramo laži. Ali pošto su nas naučili da verujemo da je
normalno biti ’isti kao ostali’, poistovećujući se sa samo
jednim jezikom, namećući sebi etikete, zastave, reiigije,
modu, političke ideje ili stereotipno ponašanje, osećamo se
krivim ako smo drugačiji. Sami sebe varamo osećajući da
imamo unutrašnjeg neprijatelja. Ono autentično u nama nam
izgleda kao boiest, a vrednosti koje priznajemo i obožava-
mo kod drugih nam izgledaju priviačnije i bolje nego naše
sopstvene. Potcenjujemo sebe, poredeći se sa onima koji
imaju moć ili primaju priznanja. Ono što radimo, ne radimo
iz stvaralaČkog zadovoljstva, nego da bismo izvukli korist,
' što nam na duge staze uskraćuje uživanje u životu...
Pošto se, svake srede, sala za karate u kojoj sam držao
konferencije punila publikom, mnoge osobe su pokušavale
da je iznajme po većoj ceni da bi je koristile istog dana u
isto sati, misleći da ako zauzmu moje mesto, imaće istu ko-
ličinu publike. Za mačije ili mapuče isceliteljke, sve bole-
sti koje posedujemo su proizvod zavisti. Ako iz ljubomore
želimo tuđe, ili počnemo da oponašamo nekoga, počinjemo
da se takmičimo; ali, čak i ako postignemo društveni uspeh,
poništićemo naše istinsko ja.
Mladi h a k se vraća kući prezadovoljan. Ide sav užur-
ban u susret ocu i pobednički mu objavi:
- Tata, znaš da sam od jutros na povratku iz škole zara-
dio dva evra?
-J e li? Kako si to uspeo?
- Umesto da idem autobusom, trčao sam za njim do po-
slednje stanice!
- Napravio su glupost sine moj! Da si trčao za taksijem,
zaradio bi desetputa više...
* MaCiji su iscelitelji koji za lečenje koriste biljke, ples i pevanje a Mapuče
je pleme domorodaca u Čileu. (Prim. prev.)
194
Stvaramo sebi ihizije i verujemo da ćemo dobiti mno-
go prateći ih. Međutim, pošto se ne suočavamo sa našim
osnovnim problemima, ne realizujemo se uopšte.
U prirodi postoji šest glavnih načina preživljavanja,
koje možemo vezati za ponašanje iluzornog Ličnog Ja u
njegovoj žudnji da negira Više Ja i Suštinsko Ja, pokuša-
vajući da samo upravlja našim životom:
Prvi se sastoji iz ogromnog umnožavanja. Neke ribe se
reprodukuju u milionima, tako da, iako legije umiru, uvek
ih ostaje velik broj.
Drugi način preživljavanja je prilagođavanje bilo ka-
kvim okolnostima. Na primer, posle izvesnog vremena, neki
insekti se prilagode DDT pesticidu, upiju ga, oblizuju se.
Treći se sastoji iz kamitfliranja. Životinja se maskira
osobinama svoje okoline, preruši se u list drveta, stvori kožu
sa belim i crnim mrljama kako bi nestala među svetlom i
senkama bilja, itd.
Četvrti način je napad. Otrovi, očnjaci, trnje, režanje,
kandže: skup elemenata stvorenih isključivo sa ciljem da
odagnaju želju za napadom.
Peti je beg. Napusti se hrana, teritorija, bilo kakva ima-
ština, sa punim poverenjem u brzinu šapa ili krila.
Šesti se sastoji iz izolovanja, zatvaranja. Život se mak-
simalno zarobi sam u sebe. Moguće je naći organizme čak
tt ćelijskom jedru. Tako su uvijeni i zaštićeni da uspevaju
da opstanu u toj sredini.
Da bi preživelo, ograničeno Lično Ja, koristi istih ovih
^est principa. Razvija tendenciju da se neumereno umno-
Žava. Izvesne osobe imaju Lično Ja koje neprestano raste,
$»retvarajući svaku osobu, bilo slavnu, iz porodice, mrtvu
ili živu, u sopstveno ogledalo. Jedan hindu guru je primorao <
195
hiljade svojih sledbenika đa nose oko vrata okačen njegov
portret.
Lično Ja se, takođe, dobro prilagođava svemu. Na pri-
mer, u paru, milimetar po milimetar, oba partnera prolaze
kroz sve faze. Prvo uživaju u zavođenju, savršeni su jedno
za drugo; neko vreme kasnije povremeno uvrede jedan
drugog, potom se toliko prilagode tome, da žive vređajući
se. Na kraju, stvaraju neugodne porodične situacije ali, po-
što su se navikli na njih, prepuštaju im se svaki dan, ne
osećajući ni najmanje čuđenje.
Ili se kamuflira. Da bi mirno živela unutar svojih gra-
nica, osoba prati modu, pripada političkim partijama veći-
ne, bori se da bi bila ’ista kao i ostali’, beži, kao od kuge,
od bilo kakve stvari koja bi je mogla izdvojiti iz stada.
Može i da napada. Pretvara se u žestokog kritičara,
uništavajući svaki pokušaj onoga ko želi da prevaziđe nje-
govu siromašnu viziju sebe i sveta. Svaka reč koju iskori-
sti je destruktivna, mrzi čovečanstvo.
Takođe može da pobegne. Pred teškim problemom,
koji će od njega zahtevati da promeni navike, predrasude
ili da otvori srce, izabraće da se zatvori u kuću, da spusti
slušalicu, da otputuje u drugu oblast, da ne odgovara na
poruke, da izgubi sećanje ili učini ono što rade političari:
na direktno pitanje, odgovoriti izbegavanjem.
Na kraju se zatvori. Posle toliko godina nastavlja potpu-
no istim putem. Njegove misli, želje, aktivnosti, karakter
ne evoluiraju. Ovaj način preživljavanja je najgori od svih.
Ponekad provedemo godine ne primetivši nekog ko čini
deo našeg života. Tokom tog perioda se promenimo, naš
život postane drugačiji, emocionalne rane zarastu, lude i
ustajale ideje smene koncepti koji imaju tok, naučimo da
želimo ono što je moguće, predlažući za to sami sebi, kao
196
vodiča, uzvišene ciljeve. Ono što smo bili pre bilo je samo
seme bića ovako razvijenog danas... Kada se ponovo nađe-
mo sa tom osobom koju smo poznavali u prošlosti, vidimo
da ima isti stav kao nekad. A najstrašnije je to što ona žarko
želi da nas vidi onakvim kakvi smo bili ranije. Ne oprašta
nam što smo se promenili. Za nju svet mora da bude ono
što je bio pre deset ili više godina. Može se reći da je to
mrtva osoba u živom telu.
Žena želi da pređe most. Daje jedan evro za putarinu.
Radnikjoj kaže:
—Ovoje neka greška. Prelazak mosta košta dva evra.
- Ne brinite, napobvini ću se baciti u vodu...
Izvesne osobe kažu: ’Radeći sa cenjenim profesorima,
radeći ovo ili ono, uspeo sam da napredujem na tom i tom
polju. Čak sam uspeo i da stvorim dom, dobio sam decu...
Međutim nisam srećan. Imao sam uspeha u svemu spolja,
ali sam iznutra očajan.’
Ove se osobe mogu uporediti sa ženom sa mosta. Kada
stignu do pola, hoće da skoče da ne bi platile punu cenu. Na-
preduju do izvesne tačke i potom kažu sebi: ’Sve što sam
postigao je spoljašnje.’
Međutim, spoljašnja stvarnost je takođe unutrašnja.
Koliko se dešava u svetu, koliko radimo u njemu, utiče na
{ naše Telo, na našu Dušu i na naš Duh. Sve što dajemo, sebi
dajemo. Sve što ne damo, sebi oduzimamo.
, U početku tražimo sreću. Ali sreća nije nešto što treba
4 a osvojimo. To je situacija, stanje, doživljaj koji nas ispu-
|njava malo-pomalo, kada ga ne tražimo, kao vrednosni plod
pozitivnih iskustava.
Do sredine mosta, osoba je počela da uređuje stvari
koje veruje da su spolja i ako plati cenu, to jest, ako na-
stavi da prelazi most, živeći svoj život ne samo u približ-
nosti, sve štoje izgradila u svojoj okolini počinje da se za-
ustavlja i da joj omogućava unutrašnju realizaciju. Platiti
cenu znači porušiti granice Ličnog Ja, preseći veze sa
prošlošću, reći ludim idejama ’to nisam ja’, odseći vampir-
ska osećanja, urezane želje, destruktivna delovanja. Ako
to ne uradimo, sve vreme ćemo, čim stignemo na pola mo-
sta skakati u vodu, verujući da je približnost jedini mogući
cilj. Hajde! Daćemo dva evra i preći ćemo most. Nećemo
ostati na polovini, samouništavajući se. Nećemo napustiti
borbu zato što treba učiniti još jedan napor! Tlo na koje
padamo je isto ono koje nam pomaže da ustanemo.
Mladi braini par se smestio u novom stanu. Pošto su
hteli da stave tapete u trpezariju, popeli su se da vide kom-
šijin stan kojije istih dimenzija.
- Komšija, hoćemo da polepimo tapete u trpezariji. Ti,
koji si već to uradio, koliko rolni si morao da kupiš?
- Sedam - odgovori Ijubazno komšija.
Sa tom informacijom, tek venčani kupe rolne najboljeg
kvaliteta, vrlo skupe, ioblože zidove. Kada su polepili če-
tiri rolne, sala je već bila potpuno prekrivena. Ljuti što su
bespotrebno potrošili toliko novca, popnu se kod komšije
da traže objašnjenje:
- Poslušcdi smo tvcg sccvet u vezi sa tapetama, ali ne shva-
tamo zašto su nam ostale tri rolne!
A komšija začuđen odgovori:
- Ah, i vama isto?
Nismo svi isti. Nečije iskustvo nije naše. Rešavanje tu-
đeg problema je njegovo i može vrlo lako da ne važi za nas.
Naravno da možemo naučiti nešto iz onoga što nam kaže
komšija. Ali istina koja se sastoji samo iz reči ne donosi nam
198
nužno iskustvo. Nikada ne treba verovati sto posto onome '
što čujemo. Ne zato što osoba želi ili može da nas prevari, *
nego zato što mi nismo ta osoba.
Trudna žena, tik pred porođcg, pita majku šta treba da
radi.
- Kćeri moja, kažu da se ne treba jako napinjati, ali ja
sam napela donji stomak i ispalo je dobro. Učini isto
što sam ija i biće sjajno.
Kćer je poslušala savet majke, ali joj nije pomogao.
Bilo joj je užasno. Ono što je pomoglo majci nema razloga
da bude jednako odgovarajuće i za kćer. Važno je shvatiti
da niko, osim nje same, ne zna kako da donese bebu na svet.
U redu je pokušati preneti neko iskustvo: ’Ja sam učinio
ovako, i bilo mi je ovako.’ Ali je pogrešno tvrditi: ’Pošto je
ovo bilo dobro za mene, učini isto i biće dobro i za tebe.’
U mom pozorišnom delu Zaratustra, jedan nestrpljivi
učenik (A) ispituje svog učitelja (Z):
A: Rekli su mi da znaš da se boriš. Nauči me.
Z: Dobro. Ovo su četiri osnovna ključa. Jedcm, dva, tri i
četiri.
A: Jedan, dva, tri i četiri. Naučio sam da se borim. Sva
četiri ključa su mojal Već znam sve što ti znaš. A mlađi
sam! Boriću se protiv tebe i pobediću te!
Z: Dobro.
A: (napadajući) Jedan, dva, tri, četiri.
Z: (bacajući ga na pod) Ipet!
A: Zamka! Ali rekao si mi da postoje samo četiri ključa,
a znao si jo š jedan! Zašto me i tome nisi naučio?
Z: Peti pripada meni; ne može se preneti, zavisi od forme
mog tela i izdržljivosti mog tela. Ako želiš da budeš
199
 dobar borac, pronađi poslednji ključ, onaj koji će samo
tebi pripadati, onaj kom te niko ne može naučiti.

Tražiti Istinu znači ići iz približnosti u približnost. Da

bi stigli u centar, do Unutrašnjeg Boga, treba pratiti put
autentičnosti.

26. Magija u mislima

j t a j e filozofija? Tunel, unutar kog se nalazi cmac.

Štaje religiozna filozofija? Tunel, unutar kog se nalazi
' duh crnea.
Šta je humanistička filozofija? Tunel, unutar kog se traži
duh crnca koji nije tu.
Šta je naučna filozofija? Tunel, unutar kog se traži duh
: crnca koji nije tu, ali koji se snažno dere: - Pronašao sam ga!

Intelekt može pitati, ali ne može odgovoriti; može ve-

; rovati ali ne može stvarati; može zamisliti ali ne može spo-
znati... Onaj ko se zatvori u ograničenja svog uma na kraju
pokušava da pobegne iz svog teia. Postoji način spajanja sa
svetom koji se ne ostvaruje kroz reči, već kroz senzacije.
Ali Intelektualni Ego, zarobtjen u zatvor Ličnog Ja, vara
nas učeći nas da osećamo na hiljadu načina koji nisu auten-
tični, urezujući nam stereotipne poteze i pokrete, primora-
vajući nas da utvrdimo našu kožu kao granicu, deleći telo na
unutrašnje i spoljaŠnje, pretvarajući srce u sat koji nam svo-
jim otkucajima ukazuje na prisustvo svetlog preobražaja
koji smatra kobnom kaznom i naziva ga smrt, natapajući
meso mučninom, svrstavajući nas u ružne, lepe, debele,
mršave, visoke, niske, mlade ili stare: telo uvek ima nečega
200 201
suviše ili premalo. Zakianja nam mogućnost da doživimo
na$ organizam koristeći sve njegove potencijale, smatra sek-
sualne događaje kao katastrofu, obavezuje nas da shvatimo
naSe normalne apetite kroz sliku umrljanu stidom koja je kći
ili unuka koncepta ’greha’. Samo nam dopušta - kao ono što
sledi njegovim neprestanim kritikama - mračni bes, zavist,
očaj. Opire se tvrdoglavo razvijanju uzvišenih osećanja kao
što su univerzalna ljubav, dobrota bez uslovljavanja, sveta
zahvalnost ili ekstaza slobode.
Pijartica ulazi u crkvu praveći ekscese i uzalud poku-
šava da se uhvati za debeli stub.
Ubrzo počne da urla od straha:
- Upomoćt Živog su me zazidali!
Ograničeni Intelektualni Ego razvija Četiri velika straha:
Pre svega, od prostora. Ne može da toleriše beskrajno.
Iz straha od bezobličnosti, dizajnira pravolinijsku arhitek-
turu i utapa se u kockastim prostorijama.
Takođe se plaši vremena. Ispunjava svoj život zabavom
da bi zaboravio koliko je kratak njegov boravak na zemlji.
Ako je ovo ovde - kocka, sadaje proizvod satova, čini mu
se da je ovladao večnošću jer je nosi na zglobu, zatvorenu
umašini.
Plaši se svesti. Zadovoljava se korišćenjem deset mož-
danih ćelija, ne želeći da ispituje bezbroj ostalih koje ne-
prestano prave misteriozne spojeve u njegovom mozgu. Po-
nosno obitava u svom kavezu reči, prepušta se apsurdnom
trošenju, pretvarajući svoju muku u infantilnost.
Plaši se života. Prezire promenu i grčevito se hvata za
svoje ukrućene vrednosti, pokazuje svoju patnju sa uobra-
ženim ponosom, one koji se bore za poetiku, prezirući po-
Htiku, on naziva ’ekstravagantnima’, ’opasnim ludacima’
202
ili ’đavoljim izdancima’; s besom kritikuje ’te idealiste’ koji
se, odbijajući revoluciju, bore za mentalnu mutaciju.
Kompulzivni alkoholičarje pozvan na elegantnu veče-
ru. Kada su stigli do deserta, videvši da jedva stoji na no-
gama, reši da se pretvara daje trezan. U tom trenutku, gaz-
darica kuće mu predstavi svoje mlade kčeri bliznakinje.
Pijanac, sa savršenom galantnošću, pred privlačnim devoj-
kama, izjavi:
- Oh, kako si lepa gospođice!
Zatvoriti se u intelektualno polje, kao pustinjak u utvr-
đenje, jeste oblik pijanstva. Osoba, potopljena u reku reči,
u svom unutrašnjem monologu, gubi stvami dodir sa sve-
tom. Negirajući mnogostrukost kosmosa, nastoji da ga upro-
sti kroz formule. Ali sve to uprošćavanje učvršćuje patnju.
Život u mentalnoj prevari vodi ka mučnini...
Međutim, Intelektualni Ego se može pretvoriti u izvor
sreće, ako mu pomognemo da mutira, ubrizgavajući u nje-
gov logički sistem sedam zakona magije:
1. Svet nije onakav kakav mislimo da jeste
U detinjstvu upijamo identitete naših bližnjih, kasnije
naših profesora, prijatelja, poznatih osoba, stvarajući uz njih
ograničeno Ja koje projektujemo svetu, transformišući ga u
skladu sa onim što mislimo da jesmo. Ako smo trpeli zlostav-
Ijanje u detinjstvu, govorimo da je svet nepravedan. Ako
su nas roditelji, zbog narcisoidnosti, mentalno opsedali, na
kraju poverujemo da smo zaposednuti zlim silama... Kada se
nađemo pred nekom osobom koja pati zbog pomenutog raz-
loga, ne treba da joj kažemo: ’To je iluzija’, nego: ’Verujem
ti, zaposednut si: hajde da rešimo to.’ ’Niko me ne voli!’ -
203
’Zaista, niko te ne voti: hajde da vidimo šta treba uraditi da
bi te voleli.’ ’Beskoristan sam! - ’U redu, beskoristan si: haj-
de da otkrijemo način nakoji ćeš razviti svoje kapacitete.’
Svaka misao privlači svoj dkvivalent u svetu: stvarnost
je, na izvestan način, naše ogledalo. Kažemo ’na izvestan
način’ zato što je ovaj svet rezultat izveden između onoga
što on jeste i što mi mislimo da jeste.
Dovoljno je detovati u projektovanom svetu'sa ciljem
da otkrijemo njegovu suštinsku prirodu da bi se dešavale
’slučajnosti’ koje nam pomažu da ostvarimo ono što želimo.
U plesnoj sali, ako ne pozovemo nekog na ples, ostaćemo
da sedimo. Stvarnost je ples. Ako želimo da propadnemo,
svet će se pretvoriti u našeg neprijatelja i pomoći će nam
da propadnemo. Ako želimo da postignemo uspeh, svet će
se pretvoriti u našeg saveznika.
U sećanju, stvarna iskustva i iskustva iz sna se urezu-
ju na sličan način. Postajući svesni toga, možemo da se ba-
vimo stvarnošću kao da je ona san. Ako nemamo posao,
vredi upitati se: ’Zašto sanjam da mi niko ne nudi posao?’
isto kao što bismo učinili pred psihoanalitičarem tražeći
simbolično značenje slike iz sna. Ali u ’Zašto sam sanjao
da su mi ukrali novčanik?’ ako nam se činjenica dogodila
u stvarnosti, naći ćemo odgovore zato što se porivi lopova
nalaze u nama.
Gospođa sanja da je upravo legla da spava u svojoj
spavaeoj sobi. Ubrzo se naglo otvori prozor ijedan mišića-
vi cm ac uđe u sobu. Go je i prikazuje svoj ogromni organ
u punoj erekciji.
- Upomoć! —poviče dama. - Bože moj, šta će mi se de-
siti?
Cmac jo j nežno odgovori:
- Ne znam gospođo. Nisamja taj koii snmn <■/,. ,..v
204
Stvarnost prvo možemo tumačiti kao san. Potom mo-
žemo nastaviti da je sanjamo u smistu koji joj pronađemo.
f I, na kraju, možemo da se ponašamo u njoj, kao što bismo
|to uradili u lucidnom snu: uz odvojenost i svest, pokušava-
Ijući da uvedemo dela koja pozitivno preobražavaju sve što
jSe dešava. Ako promenimo naše misli, promenićemo svet.
2. Svi sistemi su proizvoljni
Nemoguće je, u beskrajnom kosmosu, stvoriti misao
Ikoja bi imala iiksnu strukturu. Ali ako već ne možemo da
Istvorimo red, možemo, uzimajući slobodu da promenimo
isistem, da se dobro organizujemo, rušeći destruktivne gra-
[nice da bi ih zamenili konceptima koje je moguće transfor-
Imisati. Onda prelazimo iz ustajalog sveta u tečni svet. Istina
|je ona, za koju odlučimo da je, zbog njene trenutne svrsis-
Ihodnosti, istina.
Slepac stoji usred ravne pmtinje i žali se da ne može da
Ikrene napredjer ne nailazi na prepreke koje bi ga vodile.
Da bismo preživeli, moramo sebi postaviti granice, da
[bismo mogli da ih menjamo svaki put kada ispune svoju
lulogu... Ne možemo živeti, a da se ne vezujemo za druge.
[Neurotično vezivanje je ono koje nas je okrenulo protiv
| sopstvene volje i kog ne možemo da se oslobodimo. Zdra-
l vo vezivanje je ono koje smo poželeli, ali kog možemo da
fse oslobodimo kad god hoćemo.
3. Sve je povezano
Da bismo se realizovali moramo sačuvati u našem duhu
■neprikosnovenu teritoriju, koju ćemo zvati ’tajna bašta’. Ako
205
to ne učinimo, opsešće nas bližnji, prijatelji, neprijatelji,
trgovci, moćne osobe, itd. Mi nećemo biti mi. Simbiotska
ljubav je iluzija. Unutrašnja samoća je apsolutno nužna. Tre-
ba je braniti da bi izbegli napad vampira i kolonizatora. Ovu
vrstu preživljavanja ne treba brkati sa egoizmom. Onaj ko
neguje svoju tajnu baštu zna da poštuje tajnu baštu drugih.
Meksički iscelitelj Karlos Said, pre nego što počne da leči
bolesnika, prvo mu stavi debelo uže oko vrata i kaže mu:
’Bolest koja te muči je tvoja, ne moja.’ U suštini, bolest iz-
ražava želju da dobije ličnu teritoriju. Tajna bašta je duhov-
ne prirode: ko želi da stigne do Suštinskog Ja mora da se
suzdrži od životinjske želje da poseduje parče zemlje, geo-
grafski koren, nacionalnost. Mag pripada celini, ne delu.
Njegova teritorija se ne meri u kilometrima: ona je čitav
kosmos; njegova svest je takođe univerzalna svest; iznutra
nema godine, ni ime, ni seksualno opredeljenje, ni atribute.
Slobodan je, jer ne poseduje niti se zaustavlja, živi u stalnoj
ekspanziji. Međutim, iako je unutrašnja bašta iluzija, zahva-
ljujući njoj mag može ploviti sa svojim Suštinskim Ja po
beskrajnim spojevima sna kako bi pozitivno uticao na ko-
lektivno zdravlje.
4. Sve je moguće
Da bi neka stvar mogla da se izvede do kraja, ostali treba
da veruju da smo sposobni da to uradimo. Ako ostali ne ve-
ruju, nećemo uspeti. Zbog toga, treba da radimo da bi ostali
razumeli da ono što radimo, radimo zarad dobrog... Ako mi
ne verujemo u sebe, kada govorimo da je ono što radimo za
dobrobit, onda lažemo. Koliko god dobri glumci bili, pošto
pripadamo Suštinskom kolektivnom Ja, niko nam, u suštini
neće verovati. Ako smo autentični, ako ne gajimo sumnju, cilj
koji je izgiedao nemoguć, uz pomoć ostalih, će se postići.
206
Kako verovati? Enetgija je svuda, ali se pojavljuje samo
| tamo gde usmerimo pažnju. U osnovnoj školi nas uče da
usmerimo pažnju na ograničen način: uče nas da koncen-
trišemo pogled da bismo čitali ili dok slušamo, ali nikada
na celokupnost onoga što osećamo ili na nas same. Dok
biramo izvesnu akciju ili predmet posmatranja ili mesto,
moramo isprazniti um od bilo kakve predrasude ili predik-
cije, oslobađajući ga prošlosti i budućnosti, kako bismo se
fokusirali isključivo na predmet, dok ne prodremo u nje-
govu duboku prirodu, na neki način pretvarajući se u po-
smatranu stvar. Svaka borba, svaki kontakt, u suštini izađe
na dobro kada se čovek bori sam sa sobom. Odvojenost ne
postoji. Ako gledamo stolicu i mislimo samo na njenu teži-
nu, biće nam teško da je pomerimo. Ako se koncentrišemo
na to koliko joj je visok naslon, neće nam biti ništa lakše da
i je podignemo. U meri u kojoj razvijemo pažnju, raste moć.
Zato, moramo postati svesni, volumena koji nas okružuju,
boja, veličina, razdaljina, svetla i senki, prostora koji osta-
| je među stvarima, zvukova, mirisa i ukusa, položaja naših
ruku i stopala kada mislimo, težine našeg tela kao i opšteg
doživljaja tela sa kožom, mišićima, utrobom ili kostima,
odećom koja ga prekriva, našeg disanja i disanja drugih,
reči koje kao reke teku našim umom praćene osećanjima i
željama koje zrače iz ukrućene prošlosti i iluzorne buduć-
nosti koje su nam usadili roditelji. Unutrašnja i spoljašnja
energija se sjedinjavaju u trenutku uzvišene pažnje.
U ogromnoj stepi, sneg počinje da se topi. Priroda se
:ponovo rađa. Crv vadi glavu iz zemlje i sa žarom gleda dru-
gog koji je upravo izašao pored njega. Oseća u svom telu
toplotu proleća i sprema se da se obruši na pripadnika svo-
iJe vrste kada mu ovaj iznenada dovikne:
- Stoj! Nemoj da se prevariš! Ja sam kraj tvog repa!
207

Ako smo obazrivi prema ličnosti našeg sagovornika,
usmeravamo se na ono što on zapravo jeste, ne na ono što
misli da jeste ili na ono što se čini da jeste. Ako još produ-
bimo priču i povežemo se sa njegovim izvorom života, sa
njegovim Unutrašnjim Bogom, u središtu ovog duha koji
nam je izgledao kao ’strani’ srešćemo se sami sa sobom i
moći ćemo da komuniciramo iz duše sa dušom.
5. ’Sada’ je trenutak moći
Vreme u kom možemo ostvariti nešto je sada. Ni juče,
ni sutra. Ovde je naša celokupna prošlost, ovde smo čitavi
mi, čitava naša moć je ovde. Materija je energija, a energi-
ja je ljubav. Ljubav koja ima za cilj univerzalnu kreaciju.
Da bismo probudili ovu ljubav u nama, moramo ukloniti
svaki hir o posedovanju. Daje nam se da bismo davali. Ako
shvatimo da je trenutak koji živimo plamičak Ijubavi, ako
predamo naše otkucaje srca svetu, ako prihvatimo stvamost
na isti način kao što fetus prihvata svoju majku, imaćemo
moć da donesemo bilo kakvu odluku. Ako, na primer, kaže-
mo svim svojim bićem: ’Upravo sada prestajem da pušim!’
to se i dešava. Ako kažemo sebi u trenutku napada besa:
’Dosta je! Ovo nisam ja, vraćam se svom Suštinskom Ja!’,
smirimo se istog trenutka. Ako kažemo: ’Daću sve od sebe
svetu!’, moći ćemo početi da ga poboljšavamo. Riba koja
pliva u reci naizgled nema nikakvu moć, ali pripada moć-
nom toku. Njena sudbina je sudbina bujice. Kada riba ovo
shvati, napušta svako opiranje i pusti da je tok vuče ka okea-
nu. Moć se sastoji u tome da ono što treba da ostvarimo,
ostvarimo SADA.
208
6. Sve je živo i može da nam odgovori
Ono što izgleda neživo, u stvarnosti živi u sporijem
vremenu. Planine nisu nepokretne. Pomeraju se po kori
zemlje kao ogromni talasi. Mag vodi računa o predmetima
koji ga okružuju, brine se o njima sa jednakom nežnošću
Jkao što se brine o detetu. Ako smo grubi ili destruktivni
prema stvarima, one će nas, na kraju, povrediti. Ako njima
rukujemo sa poštovanjem, pretvoriće se u naše saveznike.
Još od zaboravljenih vremena, sveštenici su shvatali da ode-
ća koju nose treba da odgovara Suštinskom Ja, ne radi iz-
gleda, nego radi uzdizanja Duše i Duha. Kaže se: ’odelo ne
čini čoveka’ da bi se ukazalo na lažljive osobe koje se oblače
ha određen način da bi time prikazale kvalitete koje nemaju.
Nasuprot tome, ako je osoba iskrena i oblači garderobu koja
ibdgovara njenom stvarnom idealu, može se reći da ’odelo
čini čoveka’. Postoje predmeti koji deluju u nesvesnom kao
Vampiri, zbog svog beskorisnog karaktera, zbog toga što su
elementi taštog razmetanja zato što su pripadali negativnim
osobama ili činili deo nemilih događaja. Neke osobe gube
energiju time što spavaju u krevetu u kom su im umrli rodi-
telji, ili noseći prsten tetke koja se ubila... Postoje, naprotiv,
predmeti puni pozitivne energije koji, svojom materijom,
oblikom ili istorijom, bude kod vlasnika korisne sile. Mogli
bismo ih nazvati ’predmetima moći’. Ali mag nikada ne
zaboravlja da sva moć proizilazi iz naše unutrašnjosti. Kao
što treba da se odreknemo beskorisnih predmeta da nam ne
progutaju prostor, vreme ili naše biće, takođe treba da se
odreknemo ludih ideja (’Par je za čitav život’, ’Treba biti isti
;i ponašati se kao drugi’, ’Svet je zatvor i život je patnja’,
’Ništa nema smisla’, ’Ti si moj/moja’, ’Ako nisam takav, bar
ću irgiedati tako’, itd.) Često naš intelekt upija reči koje de-
I* N a španskom: odelo ne čini monaba. (Prim. prev.)
209
luju kao kletve. Kad smo mali, roditelji nam kažu: ’Ako ne
uradiš ono što ti kažemo postaćeš prosjak, kurva i sl.’ Ili
čak: ’ Nemaš sluha’, ’Nikada nećeš odrasti’, ’Ti si imbecil.’,
’Kad to uradiš, razbolećeš se’ itd. Naše nesvesno tumači
ova predviđanja kao naređenja i, na licemeran način, pri-
morava nas da im se povinujemo. Morali bismo ući u trag
kletvama koje nosimo u sećanju, znajući da imamo moć
da ih poništimo jednim blagoslovom. Ako su nam rekli:
’Nikada nećeš imati uspeha u životu’, moramo odgovoriti:
’Blagoslovim moj kreativni talenat, razviću sve moje mo-
gućnosti i pobediću’, ’Znam kuda želim da idem i u šta ću
se pretvoriti’, ’Biću čovek sa svešću jer želim da je razvijem
dalje od smrti’. Život odgovara kada ga volimo. Kritika je
korisna samo kada je prati priznavanje vrednosti. Umesto
da tvrdimo: ’Ovo je dobro, ali je tuđe’, treba da kažemo
’Ovo je tuđe ali je dobro’ ili čak ’Ovo je tuđe, ali je dobro
za svet u kom učestvujem’.
Povećavamo moć svega onoga čemu pridajemo moć.
Jedna stara hindu priča nam kaže sledeće:
Ispričaše jednom čoveku dapostoji drvo sa čudesnom
moći da ostvaruje sve želje koje se zamisle pod njegovom
senkom. Taj čovek, posle niza godina istinske potrage, pro-
nađe drvo. Sede ispod njega i pomisli na ukusnu večeru.
Odmah mu se pojave brojna i predivna jela. Kada se umori
odjela, on zamisli Iepe žene. Pojave mu se potom prelepe
devojke koje mu dopustiše da zadovolji svoje želje. Sit čul-
nih zadovoljstava, zatraži bogatstvo. Pojaviše se kovčezi
puni nakita i zlatnih novčića. Čovekpoče da drhti, plašeći
se da ne dođu da mu opljačkaju blago. Potom se pojavi
banda krvnika koji mu odseku glavu i odnesu sve što je
nctkupio.
210
Nosimo u sebi pakao i raj. Drvo (svet) će nam dati ono
što u njega projektujemo. Koristeći naše moći na pozitivan
način, ne samo za sopstvenu dobrobit nego takođe i za do-
bro drugih, pobeđujući strah, naučićemo da saosećamo sa
agresivnim i ograničenim osobama.
Želite li da vam se na glavi nagomila vreli ugalj ono-
ga koji vas jepovredio? Oprostite mu i učinite mu dobro...!
Možda će se reći da je takvo praštanje licemerno, pritajena
osveta. Međutim, suveren se nikada neće podići, jer ima
pravo i obavezu da kazni. Ako je mudar, kažnjavaće loše
dobrim i suprotstavljaće nasilju nežnost. Ovladaće ludilom
da bi ga izlečio, primoravajući bolesnika da se sretne sa
umišljenim zadovoljstvima obrnutim redom od onoga u kom
se izgubio. Tako će, na primer, izlečiti ambicioznogprimo-
ravajući ga da želi nebesku slavu, mistični lek; istinskom
Ijubavlju će izlečiti razvratnika, prirodni lek; obezbediće
čast i uspeh hvalisavcu; pokazaće pohlepnima šta znači ra-
diti bez interesa, učeći ih da izvuku korist samo iz iskrenog
učestvovanja u dobrotvornim organizacijama i sl.
Elijas Levi, Dogma i ritual visoke magije
7. Uvek postoji drugi način da se nešto uradi
Svaki put kada mag nešto učini, on zamisli i druge na-
čine na koje to može da se uradi. Tako bogati svoju krea-
tivnost.
Gospođa od devedeset godina je slomila nogu. Pošto
ju je stavio u gips, doktorjo j kaže:
-A k o želite da ozdravite, moraćete da ostanete u sobi
dva meseca.
211
 - Ohl - reče gospođa. - Znači, neću rnoči da se penjem
i da silazim stepenicama u kući?
- Očigledno da nećete... to je čista ludost.
Dva meseca kasnije, doktor se vrati kako bijo j skinuo
gips-
- Kakva srećal - pm iče dama. - Sada ču već moći da
se penjem i silazim stepenicama?
- Kad god poželite, ali pod uslovom da to radite jako
pažljivo. 27. Pripitomiti slona
- Sjajno, doktore! Umaralo me je da izlazim kroz prozor
i silazim niz oluk!
r'

staroj Kini, Ego (takoreći, Lično Ja podeljeno na četi-

ri deJa koja se takmiče, a nijedan nije dostigao jedinstvo sa
Višim Ja), su nazivali namirisani slon. Takvog ogromnog
debelokošca, mogli su ukrotiti samo veliki vladari ili pro-
svetljeni monasi. Ostatak je posedovao smrdljivog slona.
Namirisani slon je progresivan, smrdljivi slon je regre-
sivan. Ovaj poslednji se potcenjuje, pati od svih vrsta bole-
sti, ne može da se koncentriše, ne prestaje da kritikuje sam
; sebe, prezire se. Ovu mržnju projektuje i na druge. Ponekad,
; sakrivajući svoj smrad pretvara se da je odrastao, pravi se
sve moćniji, sve poznatiji, ima sve više zaposlenih, viSe
novaca, više društvenog uspeha, sve više truje svet svojim
industrijama, izgleda da se sve bolje oseća... ali, iznutra,
ne podnosi svoj smrad.

Kolektivno Ja, prateći tradiciju staru milionima godi-

na, izmislilo je šale o slonovima. Daću ovde tri:

Lako je optužiti nekog da je lažov, ali kako u to biti

siguran? Na primer, ako mi pokažete poštansko sanduče
uveravajući me da je prazno, ija ga odlučno otvorim i unu-
tra nađem slona, recite mi: ko je lagao, vi ilija?
212
213
 Pleme divljaka je zarobilo poznatog istrc&ivača i ve-
zalo ga lancima kako bi mu slon smrskao glavu. SruSili su
ga i pribili ga za zemlju. Približi se veliki beli slon i podiže
svojv debelu nogu iznad istraživača. Baš u tom trenutku,
pogled debelokošca se sudari sa čovekovim pogledom. Istra-
živač se suzdrii da ne vrisne od sreće.
Setio se: ’Pre deset godina, u podnožju Kilimandžara,
spasao sam jednog belog slona, pogođenog strelom. Zver
mi se približila, skoro u agoniji. Izvukao sam jo j strelu, ne-
koliko dana dezinfikovao ranu i na kraju sam jo j spasao
život. Kakva sjajna slučajnost srestije sada! Slonovi imaju
čudesnu memoriju: ova dobra životinja će mi, zahvalna,
spasti život. Bože moj, kakav iznenadni spas!' Tada beli
slon podigne nogu, spustije i smrska mu glavu. To nije bio
isti beli slon.
Direktor cirkusa, za vreme jedne predstave koju su da-
vali u nekom gradiću, ponudi ogromnunagradu prvom gle-
daocu koji bi bio sposoban da natera njegovog slona da
riče. Niko nije verovao da će uspeti, osim jednog patuljka
kojije sišao na scenu i uobraženo izjavio:
- Ja znam kako to da izvedem!
Zatvoriše ga samog sa slonom iposle nekoliko minuta
čuše jezivo zavijanje. Patuljak po/cupi svoj novac i ode ne
ostavljajući traga. Neko vreme kasnije, cirkus se vrati u mali
grad i ovog puta direktor ponudi deset puta veću nagradu
za jo š veći poduhvat: naterati slona da progovori predpu-
blikom! Naravno, niko se nije usudio da prihvati izazov.
Zatim, siđe na scenu patuljak, sve ih pogleda prekim pogle-
dom i zatraži od slona da klekne. Onda se približi životinji
i šapne jo j nešto u uho. Slon poviče prestrašen:
- Ne, molim vas! Nikad više!
214
Publika, uzbuđena, tapše patuljku, svi osim direktora
cirkusa, koji mu priđe zapanjen:
- Kako si uspeo? Šta si mu rekao?
- Pa... - odgovori mimo patuljak - samo sam ga pitao:
- Želiš li da ti uradim isto ono što sam ti uradio prošli
put?
Na izvestan način, u prvoj šali, onaj koji tvrdi da je pro-
našao slona u sandučetu govori istinu. Veliki broj gurua,
pod, naizgled, svetom i poniznom željom za duhovnom ra-
zmenom, skriva monumentalni ego. Mnogi preduzetnici,
političari i poznata lica, uprkos tome što se izjašnjavaju, re-
klamiraju kao branioci slučajeva koji štite nezbrinute, gaje
kužnog slona u svom sandučetu.
U drugoj šali, mogli bismo argumentovati da je beli
slon zapravo isti onaj iz prošlosti, ali sada kada mu ne treba
ništa od istraživača, pokazuje svoju pravu ličnost. Takav
je Smrdljivi Ego: dok traži, zavistan je, ponižava se, zahva-
lan je, ali u suštini prezire onoga koji mu daje jer se oseća
ponižen. Kada dočeka trenutak moći, zloupotrebi je, prida
sebi važnost, ceni svoju nezahvalnost nazivajući je pronic-
ljivošću, smatrajući da uvreda koju su mu naneli da bi mu
dali ono što danas naziva ’milostinjom’, mora biti naplaće-
na. Osobama koje nisu razvile svoje Više Ja, niti svoje Su-
štinsko Ja se ne može verovati. U njihovoj unutrašnjosti se
za prevlast bori bezbroj mešavina ega. Onoga koji pobedi,
vrlo uskoro drugi ego sruši sa prestola. Tako se današnji
beli slon, sutra može ponašati na potpuno drugačiji način.
Nema kontinuiteta u njegovim delanjima.
U trećoj šali prisustvujemo pravom pripitomljavanju:
patuljak uz pomoć straha dominira nad slonom... Mali čo-
vek, ako želimo da damo duboko tumačenje pričice, pred-
stavlja volju Višeg Ja, u službi Suštinskog Ja, delujući sa
215
autoritetom na Lično Ja. Pre nekoliko godina, kada sam u
Indiji snimao filtn Tusk, o životu jednog slona u ropstvu,
prisustvovao sam boinoj sceni. Jedan debelokožac je uni-
štio, slučajno ili iz besa, dekor. Njegov krotitelj, malen i vrk>
mršav čovek, sa tako užasnim autoritetom da mi se smučilo,
koristeći svoj bič od žice, poče udarati životinju do krvi.
Zver se, tako velika, umesto da ga smrska, obeshrabrila, za-
vijala je, upiškila se, ukakila se kao dete. Hteo sam da ga
spreČim da ga i dalje kažnjava, ali nadležni u ekipi me je
zadržao: ,,Ne mešaj se. Ovaj čovek zna šta radi. Zaustavi-
će se kada bude siguran da je slon razumeo. Da nije tako,
slon idući put ne bi uništio dekor, nego bi počeo da ubija
ljude “ U tom trenutku sam osetio moje Lično Ja kao ne-
ukroćenog slona i shvatio sam koliko sam popustljiv bio:
tolerisao sam mu njegova protivurečenja, neumerene ambi-
cije, mnoštvo strahova. Znao sam da, od sada pa nadalje,
da bi postigao savršeno jedinstvo mojih poteza, moram da
se ponašam kao taj ukrotitelj, odbijajući sa strogom voljom
sve ono što bi me udaljilo od moje suštinske istine.
Proveo sam nekoliko meseci radeći u rezervatu krda
sloflova. Posmatrajući način na koji su ih krotitelji vaspita-
vali, naučio sam mnogo korisnih stvari za edukaciju mojih
regresivnih ega.
Na prvom mestu, da bi imali siona, moramo ga zaro-
biti. Isto se dešava sa Ličnim Ja: da bismo radili na njemu,
moramo se odlučiti da ga uhvatimo, jer se ono ponaša kao
divlja životinja, brani se, laže, bori se da se ne promeni i,
ako pokušaju da ga ukrote, misli da gubi identitet i izbega-
va bilo kakvo nastojanje da se transformiše... Da bi držali
slona zarobljenog, hindusi iskopaju veliku rupu u zemlji,
napune je lišćem i postave ženke pored zamke. Iz želje za
seksom i hranom, divlji slon upadne u rupu.
Na arkani XX (Sud) u Tarotu, vidimo centralnu ličnost
kako se pojavljuje iz jame. Da bi stigla do Svesti, prvo je
morala da se utopi u dubinama zemlje. Ušla je u svoju su-
štinsku prirodu... Ako želimo da napredujemo, prvo mora-
mo da ubedimo naš Intelektualni Ego: ’Dosta sa mentalnim
iluzijama! Dođi! Zaroni u svoje telo, oseti svoju materiju!’
Za to su bolesti odlična pomoć. Na primer, neki čuveni
f filmski režiseri nisu videli na jedno oko. Dok su imali dva
oka, bilo im je teško da se koncentrišu. Neprestano im je
mnoštvo stvari odvlačilo pogled. Kada su izgubili oko, mo-
gli su da se koncentrišu samo na jednu stvar kao nikada
ranije, jer više nisu imali iste mogućnosti... Divlji slon po-
seduje mnogo ženki, proždere čitavo drvo za jedan dan,
ali kada upadne u rupu, lišen je i hrane i društva.
Da bi počeli da krotimo naša ega moramo da se zatvo-
rimo da meditiramo, da ispraznimo um, srce, čulnost i da
promenimo fizičke navike. To jest: seksualna apstinencija,
menjanje broja sati za spavanje (ako smo pre spavali mnogo,
sada spavati malo i obrnuto), uzimanje druge vrste hrane
(ako smo jeli meso, postati vegetarijanac, ili ako smo bili
vegetarijanci, početi jesti meso), isprazniti mesto u kom ži-
; vimo od nepotrebnih predmeta, prestati čitati, gledati tele-
viziju, slušati muziku i radio programe, pričati telefonom,
, koristiti drogu. Kao slon koji je pao u zamku, izolovati se
među praznim zidovima. Ne treba da govorimo sebi: ’Ra-
diću ovo toliko sati ili toliko dana’. Slon mora ostati u rupi
onoliko vremena koliko je potrebno.
Kada se slon iscrpi, izvuku ga iz zamke, vežu mu levu
zadnju nogu debelim užetom za snažno drvo i isto mu uči-
ne i sa prednjom desnom nogom: tako, vezan po dijagonali
flzmeđu dva drveta, slon se nađe razvučen. Hodanje, šetnje,
potrage se zaustavljaju. Više ne može da bira. Ovakva situ-
acija, pošto mu probudi bes, razvije mu i novu snagu. On
217
 pomerajedino ono što može dapomeri, svoju surlu, okreću-
ći je kao elisu. Ako mu postave granu na dohvat, umesto da
je proždere, on je baci daleko sa zadivljujućom silinom. Ako
bi ga odvezali, bio bi sposoban da poubija stotine osoba.
Izvesne osobe izgledaju veoma ljubazne, ali u dubini
nose more neiskazanog besa. To je bes koji nose od detinj-
!stva, proizvod zlostavljanja, strogih zabrana, odsustva i manj-
ka pažnje i nežnosti. Ponekad je pritajeni bes toliko jak da
se oni koji od njega pate, ugoje, drugi smršaju, nekada im
se iskrivi kičma, pate od kožnih bolesti, gube zube: sve su
to ugrizi, krici, udarci pesnicom koje se nisu usudili da
urade... Da bismo pripitomili Lično Ja, moramo sebi dopu-
stiti, kao slonu vezanom nogama za drveće, da izrazimo
naš bes. Jedno od tih stabala je porodica sa majčine strane;
drugo, porodica sa očeve strane. Bes koji nosimo iznutra
počinje još dok smo fetus u utrobi neurotične majke i po-
staje naglašen kada uđemo u kontakt sa dva porodična stabla
koja su se sjedinila kada smo se rodili. Taj bes se proteže
preko naše rođene braće, sestara, roditelja, stričeva, tetki,
deda, pradeda; na društvo i istoriju; čak i dalje odatle: na
celokupnost univerzuma; do Boga, surovog monstruma,
osvetoljubivog i ubice. Kada dete pati, ono nakuplja kosmički
bes... Moramo da se zaustavimo pred nekim zidom i da poč-
nemo da vičemo, plačemo, da ga nasilno izudaramo, da iz-
vređamo onoga ko nam padne na pamet, da se oslobodimo
te potištenosti. To će nam pomoći da shvatimo da smo u srcu
držali zatvorenog slona poludelog od besa. Neki, koji nisu
uspeli da ukrote svoja ega, pregaze kolima prolaznika sa
izgovorom da su vozili u pijanom stanju, ili čak, iako su
profesori filozofije, zadave svoju ženu ili se ubiju skačući
kroz prozor. Mnogi veruju da su dobro pošto se osećaju za-
dovoljni. Ali ako ih dotakne i najmanja muka, njima ovla-
218
d# ludi slon,., Nakupljeni bes se, malo-pomalo, pretvara u
mržiyu i samouništavanje.
Zavezani slon izražava svoj bes upravo zato što ga ko-
nopci sprečavaju da dcla, Kada počnemo da krotimo Lično
Ja, učimo da prihvatamo nasilna i negativna osećenja bez
ikakvog stida, da bismo kasn|je raogli da ih izrozimo. Ono
što jeste, jeste. Na primer, mogli bismo iskopati rupu u ze-
mlji, pasti ničice i u iyu isprazniti, urlajući, sve naše uvrede
i žalbe. Kasnije, ponovo zatrpati rupu, ostavljajući na t^j
način, metaforički, naš bes sahranjen,
Kada slon jedanput izrazi svoj bes, ne jedući i ne spa-
vajući, on se rastuži. Izgleda kao da je odlučio da umre.
| Vifie ga ništa ne vezuje za svet, izgubio je svoju dosadašnju
motivaciju. Ranije je mogao da se, bez problema, šeta po
čitavoj prašumi uz potpunu slobodu. Sada je svestan da ga
je ta ista sloboda dovela do gubitka. U stvari, sudbina slo-
bodnih slonova u Indiji je takva da uglavnom stradaju zbog
lovaca na slonovaču, Mogu da opstanu samo u ropstvu...
Ni mi, ljudi, nismo slobodni. Ne možemo da budemo divlji.
Moramo da se predamo društvenom i kultumom ropstvu.
Nismo prestali da sami sebi zadajemo, kao razlog za život,
sopstveni jad... Znajući da je nemoguća, žrtvujemo se za
tu idealizovanu slobodu, zbog nje podnosimo život, zbog
nje patimo. Verujemo da je ta bolna tegoba naš identitet.
Nosimo u sandučetu smrdljivog slona skrivenog pod svim
vrstama mirisa. Ali kada iskažemo naš bes, kada nam ka-
žemo: ’Dosta, to nisam ja!’, kada prestanemo da pijemo,
pušimo, drogiramo se ili da idemo iz jedne u drugu seksu-
alnu avanturu, slomi nas tuga pregolema. Padamo u ono
što nazivamo ’depresija’. Nedostaje nam jad, prezir, agresi-
ja prema nama samima. Želimo da se borimo protiv neče-
ga, društveni kavez nam izgleda kao sloboda i unutrašnja
’sloboda nam izgleda kao zamka.
219
 Vezan za drveće, slon odbija da jede i pije. Niko ne
pokušava da ga primora da se hrani. To je dramatično če-
kanje. Životinja mora da odabere: ili će da se prepusti i da
umre ili će da odluči da živi prihvatajući gospodara. Ako
odabere ovo drugo, smiri se i pitomo dopusti da joj se prvi
čovek približi, onaj koji će joj čitavog života biti krotitelj.
Odmah stižu još dvojica: kuvar koji priprema hranu i po-
moćnik koji ga kupa svaki dan. Debelokožac, nametljiva
masa, može da se uporedi sa elementom Zemlja. Što se tiče
njegovih troje gospodara-slugu: jedan radi sa Vatrom, po-
što priprema šerpe kuvanih žitarica; drugi radi sa Vodom
(slon mora dnevno da popije 300 litara vode, a ako mu se
ne dozvoli kupanje, umre od tuge); i treći, krotitelj koji mu
obrazuje um, predstavlja Vazduh. To su četiri elementa Al-
hemije. Ovom telu koje je prihvatilo pripitomljavanje, prišla
su tri saveznika kako bi mu ponudila novu hranu, novu Svest
i novi oblik ljubavi.
Mi, na isti način, da bismo izašli iz lične zamke, mo-
ramo da se predamo jednoj vrsti agonije: ’Živim vezan za
beskorisne veze koje proždiru moje vreme i moju energiju
i koje me upropaštavaju, umanjuju, uništavaju. Radim ono
što mi se ne sviđa, sahranio sam moje snove. Moram da
presečem čvorove, da se suočim sa svojim strahom od sa-
moće, da izgubim sve što zamenjuje moje suštinsko biće,
da slobodno dišem, da se ne primoravam da želim onoga
koga ne želim. Prihvatiću moje telo kao mudrog saveznika,
ponovo ću naučiti da osećam, ješću zdravu hranu, odreći
ću se negativnih misli, izbaciću iz svog uma Nemilosrd-
nog sudiju, prestaću da budem sam svoj najveći neprijatelj,
pretvoriću srce u kanal koji prima i prenosi univerzalnu lju-
bav, boriću se protiv želja za posedovanjem, bivajući jedno
i sve u isto vreme, usmeriti se na mog Unutrašnjeg Boga
kao na Učitelja.
220
Kada slon prihvati svoja tri gospodara-sluge i kada sa-
rađuje sa krdom debelokožaca radnika, postavi mu se na za-
dnju desnu nogu lanac u obliku narukvice. Za njega, ovaj
prsten se pretvara u simbol koji govori da je zatvorenik. Dok
ga nosi, nikada neće pokušati da pobegne. Ali ako mu se
iz nekog razloga taj prsten skine ili ga izgubi, odmah će
pobeći ka šumi. Tolerišući narukvicu, slon daje zakletvu
na vernost. Prihvata disciplinu.
Tako i mi, kada započnemo Veliko Delo, iako prođu
godine, ostajemo verni našem poslu. Prva faza discipline
je napuštanje agresije, odbacujući ideje pod uticajem pono-
sa i skepticizma, ne ranjavajući ni telo, ni osećanja, ni krea-
tivnost ni duh drugih ljudi. Sa dobrom voljom prema ostali-
ma i prema sebi samima, izbeći ćemo okrutna nametanja,
mireći strogost sa nežnošću, posvećujući se onome što je
dobro za svet. Srećni, zadovoljićemo se onim što je zaista
naše i onim što zaista jesmo. Biće nam vrednija od hiljade
velikih laži jedna jako mala istina. Prestaćemo da govorimo
o neuspehu i reći ćemo: ’Ovaj pokušaj je propao, nastaviće-
mo da pokušavamo. Nema problema, postoje samo teško-
će. Ništa mi se neće desiti ako sam slab, upravljaću svojim
životom.’
Kada slon prihvati narukvicu na nozi, njegovo divlje
zavijanje se pretvori u novi jezik koji se sastoji samo iz dve
reči: Mot! (Napred!) i Hara! (Stoj!). Slon se pretvara u od-
ličnog radnika. Kada mu narede da ide napred ili da krene
nazad, on to i uradi, prenoseći sve vrste tereta. Pretvorio
se u biće korisno za zajednicu.
Mi možemo da naučimo da kažemo Da! i da kažemo
Ne! Sposobni smo da pobedimo inerciju i da naredimo sami
sebi da idemo napred prema našoj realizaciji ili da odbije-
mo ono što mislimo da nam šteti: ’Živim pokušavajući da
zavedem: HaraL. Treba da prestanem da budem površan:
221
Mot...! U velikom sam iskušenju zbog nečega što me na
kraju može povrediti: Hara!... Hara, to nisam ja! Mot, to
samja!
Hrana koju mu nudi kuvar je pripremljena sa velikim
požrtvovanjem, misleći na energetske potrebe slona. Mi,
osim što se navikavamo na zdravu hranu, moramo da hra-
nimo i naša čula, našu kreativnost, naš emocionalni svet.
Na taj način, prestajemo da budemo osobe koje se hvataju
za prvu stvar - bilo to prijateljstvo, ljubav ili posao - koja
ih izazove. Zbog straha od gubljenja, bez poverenja u same
sebe, u manjku discipline ove osobe ne razvijaju sposob-
nost izbora i prihvataju, na primer, zagađenu ili štetnu hra-
nu. Ti ljudi su, u suštini, slepa deca, nesposobna da se vide
i samim tim da vkie druge. Ako pronađu partnera, ta veza
ide iz krize u krizu, pretvarajući se na kraju u stalni rat,..
Ukroćene slonice pomažu novom mužjaku da se integriše
u krdo. Moramo da se intimno povezujemo samo sa oso-
bama koje su dostigle naš nivo svesti. Onima koji se još
uvek nisu podvrgli samodisciplini možemo ponuditi po-
moć, ali ne možemo ostvariti prijateljski ili seksualni kon-
takt. Terapeuti koji počnu da se druže sa svojim pacijenti-
ma ili da spavaju sa njima prave žalosnu grešku. Slonice
pomažu novom članu krda, ali se ne upare odmah sa njim.
Divljem debelokošcu nije dozvoljeno da se ponaša kao muž-
jak pre nego što je potpuno pripitomljen. Može da materi-
jalizuje svoje želje tek kada se završi pripitomljavanje. Tada
mu se ustupa ženka. Zadovoljan, beskrajno srećan, slon se,
u zoru, uputi na posao. Napreduje čupajući lanac od sedam
metara koji mu je zakačen za narukvicu. Sa krotiteljem na
glavi, pretvorio se u graditelja.
To se i nama sada dešava: ustajemo radosni da bismo
nastavili sa poslom. Raditi na onome što nam se dopada
izgleda nam kao zabava. Razvijamo pozitivnu kreativnost
222
sa dubokim zadovoljstvom. Naprotiv, trošiti vreme na de-
struktivne zabave pričinjava nam muku. Radeći disciplino-
vano, izlazimo iz područja smrada i ulazimo u polje ugod-
nog mirisa.
Tri gospodara-sluge nikada ne ostavijaju slona samog.
Bude se sa njim, rade sa njim, hrane ga, kupaju ga, spava-
ju pokraj njega... Naš intelekt - ispražnjen od beskorisnih
koncepata, - naša emocija - oslobođena svih griža savesti
- i naš libido - očišćen od želja koje nisu autentične - pre-
plavljuju nam telo energijom, tokom čiste i prozirne reke.
Slon podnosi svoje grube zadatke, jer ima par sati od-
mora kada ga vode na reku, potope ga u vodu i češkaju mu
telo, koje, nasuprot onome što bi se moglo pomisliti, ima
vrlo osetljivu kožu. Njegovo najveće zadovoljstvo, pored po-
sedovanja ženki, jeste kada ga češkaju njegova tri gospoda-
ra-sluge. Uživajući, brčka se u vodi, nudeći čitavo svoje telo.
Kasnije se vraća na posao, prepun sreće.
Kada pođemo putem inicijacije, moramo takođe dati
sebi vremena da zadovoljimo svoje Lično Ja: jesti ono što
nam odgovara, gledati priglupe ali zabavne filmove, prisu-
stvovati fudbalskoj utakmici, boks-uieču, otići na koncert,
u diskoteku, čitati erotske časopise, stripove... i na kraju,
igrati se. Postoje osobe koje sprovode takvu strogost same
nad sobom, da uništavaju svoj duhovni posao na duge sta-
ze. Njihova neuroza na kraju ispadne veća od neuroze onih
koji se brčkaju u osrednjosti. Treba da vodimo računa o na-
šem Ličnom Ja kao o detetu, što znači, ne možemo ga te-
rati da uči čitav dan, treba mu davati odmora. Neophodan
je karneval s vremena na vreme. Posle nekoliko trenutaka
haotične slobode koje nam je pružio, možemo da se preda-
mo čeličnoj disciplini...
Slon već izgleda potpuno pripitomljen... Radi najviše
moguće ali, uskoro, kroz malenu rupu koju ima ispod svake
223
slepoočnice počinje da curi neka masna, gusta supstanca
jakog mirisa. To je mošus. Ovo pokazuje da je životinja u
žaru. Gospodari ga ostavljaju na miru ne primoravajući ga
da radi, jer ako bi to učinili on ih ne bi poslušao i ako bi
insistirali, mogao bi ih ubiti, Žar, sveta želja u službi raz-
množavanja, he priznaje gospddare.
Postoje kreativni ili terapeutski trenuci u kojima mo-
ramo pustiti prirodu da še izrazi kroz nas. Njeno delovanje
je brže od mentalnog ili emocionalnog, ono je kao zrak koji
se probija. U transu, mi se predajemo onome što nas dozi-
va, bez sumnje. I najslabiji šušanj bi nam poremetio čar i
autentičnost. Uspeli smo da dostignemo sigurnost.
Pitaju Ramakrišnu:
- Verujete li vi u Boga?
Učitelj odgovori:
-N e.
Iznenađeni, ovi što ga upitaše poviču:
- Kakoje moguće da jedan tako veliki mistik kao što ste
vi kaže da ne veruje u Boga?
- Ne verujem u Boga. Poznajem ga.
Rada se slon odmara ne položi surlu na tlo, nego je uba-
ci u usta. Takođe, pre nego što nešto pojede, snažno duva u
hranu. Tako se štiti da mu neki od insekata, na primer mrav,
ne uđe u surlu i ne stigne do mozga, od čega bi mogao da
poludi. Sa prirodnom mudrošću, on uklanja svaku moguću
opasnost pre nego što se desi. Poznaje predostrožnost.
Moguće opasnosti koje predviđamo u ugovoru koji pot-
pisujemo, kad tad će nam se dogoditi. Gde god postoji slaba
tačka, ono što je okružuje, koliko god jako bilo, na kraju se
stapa sa njom. Nikada se jedna društvena grupa ne određu-
je po najmudrijem, nego po najnespretnijem. Roland Topor
224
jednom reče: „Gram kavijara u kili izmeta ništa ne menja.
Gram izmeta u kili kavijara sve uništi.“
Kada delamo ili se povezujemo, treba da postupamo kao
sion. Pre nego što se obavežemo, moramo ukloniti mrave,
to jest, uspostaviti jasne ugovore, nikada zauvek, već na
određeni rok koji dozvoljava produžavanje diskutujući o
rokovima u svetlu promena koje donosi vreme. Moramo biti
na oprezu: jezik može da se tumači sa različitih tački gle-
dišta.
Šalje čovek sledeću poruku u meksikanski hotel: - Re-
zervišite mi za taj i taj dan jedan apartman, sa pogledom
na more, sa dva perjana jastuka, velikim krevetom, punim
mini-barom, itd, itd...
Nekoliko dana kasnije stiže u Meksiko. U njegovom
apartmanu, sa pogledom na more, pronalazi pun mini-bar,
dva perjanajastuka i, u velikom krevetu, tri gole prostitutke.
Zove telefonom recepciju:
- Šta ovo treba da znači? Ja nisam nešto ovakvo tražio!
- Ali gospodine, aono vaše itd, itd, itd...
Ako termini nisu jasni, onog dana kada se sretnemo
sa advokatom braniocem snosićemo posledice. Ta bića ih
tako nameste, da uvek budu u pravu. Čak i ako naprave
grešku, učiniće sve moguće da nam dokažu da smo mi ti
koji su napravili grešku, a ne oni. Nikada ne priznaju bol
koji nanose.
Mladi otac ulazi u sobu svoje porodilje. Snažno zagrli
svoju ženu. Potom se nagne nad kolevkom i primeti daje
beba potpuno cma.
Užasnut se izmakne i žena mu reče, pre nego štoje sti-
gao da izusti bilo šta:
225
 premi ukusnu salatu. Posetilac poče da jede i, odjednom,
- Vidiš šta se desilo zbog tvoje opsesije da vodiš ljubav
pronađe u svom tanjiru glavu belouške. Pozove kuvara i,
u mraku?
pokazujući muje, sav zgrožen, reče:
-S ta jeo vo ? ......
Prebaciti krivicu na đrugoga je stav kome fiesto pribe-
Kuvar, brzim potezom, uze glae&feffi&Šte, stavije u
gavaju oni koji ništa ne fiine đa bi ukrotili svoja ega. Svaki
usta, proguta je, i, uz naklon, se udaliL- ~ u—
dan traže krivca za ono Sto se dešava, ne shvatajući da su oni
glavni saufiesnici, da ne kažem, i jedini uzrok problema.
Istinski inicirani, kada počini grešku, ume da je pri-
hvati. Naučio je da proguta beloušku.
- Kako je pukla ova guma? - pita mehaničar.
- Oh, na najgluplji mogući načinl Pregazio sam bocu
Slon, sa svojim nogama mekanim poput jastuka, kora-
viskija.
ča ne praveći buku. Iako je put trnovit, on uvek ide napred,
- Zar je moguče da niste videli bocu?
ne gubeći ravnotežu, nikada se ne naginje ni na jednu ni
- Nisam. Čovekju je nosio u džepu.
na drugu stranu. Pošto su joj i koža i noge tako osetljive i
toliko je teška, ova životinja je primorana da pazi na svoje
Lažu sami sebe. Povređuju ljude koji ih okružuju i
korake. Nikada ne nasloni taban na kamen koji može zao-
odbijaju da td priznaju. Ne snose odgovornost za ono što
bići, niti na trn. Ima punu svest o svojim pokretima.
sami učine, opravdavajući to sa zadovoljstvom. Izazivaju
Neke osobe su bolesno nespretne... Zapinju vrlo često,
štete i posle ih ublažavaju hiljadama izvinjenja. Prepuštaju
uzmu parče hleba kako bi ga umočili u puter i on im se u
belom svetu decu, koja će čitavog života tražiti ko im je
rukama raspadne, prepuštaju se padanju sa stolica kao da
otac i dozvoljavaju sebi argumente: - ’Nevin sam! Začeo
su mrtva tela. Takođe, kada nas pozdravljaju, izmuče nam
sam to dete, ali sam nestao još dok je bilo malo. Nemogu-
ruku ili tako glasno pričaju telefonom na javnim mestima,
će je da će me se setiti. Kako ga mogu povrediti, ako me
kao da su sami. Ako putuju metroom, ne suzdrže se da nas
ne poznaje?’
lupe laktom ili ako nose ranac na leđima, udaraju ostale put-
Kada prestanemo da prebacujemo krivicu na druge,
nike, ne gledajući. Ili nasilno rukuju svakodnevnim predme-
srećemo se sami sa sobom. Priznati da smo odgovorni za
tima... Sen no Rikju, najveći majstor čaja u istoriji Japana,
ono što nam se dešava je veliki korak napred. Međutim,
sažeo je u nekoliko malih pesama suštinu svete ceremonije
advokati branioci su nesposobni da prihvate svoje greške
(serviranja šoljice čaja), gde pridaje ključnu važnost načinu
tako brzo kako to čini ovaj zen monah:
na koji se prima i komunicira sa osetljivošću i svešću:
Vrlo vašna osoba dolazi neočekivano u manastir. Vre-
Oseti da rukovodiš laganim
me ručka je. Traži od kuvara da improvizuje nešto. Ovaj
Kao da je teško i teškim
ode u vrt, nabere salate, rotkvica, nekoliko šargarepa i, sa
Kao da je lagano.
onim što je našao nadohvat ruke, ode u kuhinju i hitro pri-

226 227
 Kada ostavljaš predmet
Učini to saistom nežnošću
Sa kojom se opraštaš od svoje voljene.
Ne gledaj ugalj iz peći
Očima nego srcem.
Poštuj ugalj
Ikasnije
Poštuj njegov pepeo.
Kada se razvije zahvaljujući poslu, i postane najjači
od svih, naš sion zaslužuje da predvodi krdo. Pretvori se u
poglavara grupe. Kada idu napred, on je ispred svih. Po za-
konu, ostali mužjaci moraju da idu iza. Ako bi jedan od njih,
u pokušaju buntovništva, došao ispred njega, on bi mu, sa
svojim autoritetom glavnog, zabio kljove u kičmeni stub i
ubio bi ga... Ako bi se još koji mužjak, otvoreno usudio da
stane ispred njega, ovaj bi ga uklortio bez milosti. Neće do-
zvoliti da ga manje poštuju, niti da se prema njemu ponaša-
ju kao prema ravnom sebi. Ali, ako se iz bilo kog razloga
ženka postavi ispred njega, on će je nežno gurnuti ka krdu
koje ga prati - između dva pola ne postoji nadmetanje...
Često se među braćom pojavi takmičarski duh. Ako
roditelji više vole jednog od njih, onaj kog zanemaruju,
kako nije u centru pažnje, čeznuće da zauzme mesto dru-
gog i da živi njegov život. Ono što ima nikad ga neće zado-
voljiti. Ne poznaje svoju pravu prirodu. Ne zna ko je. Stalno
mu treba društvo. Plaši se da ostane sam sa sobom jer se
oseća praznim.
Prolaznik se razbesneo pošto su ga kola isprskala bla-
tom. Trči po trotoaru i, na prvom semaforu, na crvenom,
stigne vozača i reče mu:
228
- Gospodine, vi ste jedan prostak! Da ste dobra osoba
kao što Bog zapoveda, stali biste da se izvinite, pri-
znali biste štetu koju ste mi napravili, poveli biste me
kolima vašoj kući ponudili čašu vina da se povratim.
Na kraju, ne biste me pustili da odem, dok ne bih pri-
hvatio bar dvesta evra, koje biste mi ponudili zbog štete
i nelagode.
- Vi sanjate! Da li ste ikada videli da se neki vozačpre-
ma vama tako poneo?
- Prema meni ne! Alijuče, prema mojoj sestri, da!
Trebalo bi da znamo da smo, iako nismo od roditelja
dobili ono što je trebalo da dobijemo, dostigli visok nivo
svesti zahvaljujući nekom od ova tri razloga: jer smo čitali,
učili, meditirali i ponovo čitali, po hiljaditi put..., jer smo
se misteriozno odjedanput prosvetlili, bez napora, kao da
smo dobili božanstveni poklon..., ili, jer je jedna saosećaj-
na osoba rešila da nam pomogne... U prvom slučaju, u vezi
sa učenjem, dugujemo naš napredak prethodnim generaci-
jama koje su imale kao misiju da nam ostave na papiru
svoje tehnike i teorije... U drugom, moramo da shvatimo
da nismo jedini koji su imali sreću da prime dar, da ima i
drugih koji su se probudili na, čak, dubljem nivou... U tre-
ćem, onaj ko nam pokazuje kako da postignemo da bude-
mo ono što jesmo je naš Učitelj za čitav život... Ako nismo
sposobni da se zahvalimo onome ko nam je pomogao da
ga pronađemo, naše blago ničemu ne vredi, i ima mnogo
’duhovnih pisaca’ koji opisuju spoznaju i iskustva drugih,
a da ih nikada ne imenuju. Namirisani slonovi nas pitaju:
’zašto pokušavaš da zauzmeš mesto koje još uvek ne za-
služuješ, ako ti trenutno pričinjava zadovoljstvo da pratiš
višeg vođu? Kada se primakneš cilju, tada će drugi tebe
pratiti. Ali ako želiš da te prate, kao što mene prate, onda
229
ne želiš da budeš ono što si ti, nego želiš da budeš ono što
sam ja, a to je žalosno: živećeš pretvarajući se da znaš ono
što si samo pročitao ili su ti drugi rekli, a što nikada nisi
doživeo.’
Kada prođe vreme, veliki slon, shvativši da je slab usled
starosti, dozvoljava da ispred njega stane najjači mladi slon
iz krda. U potpunom miru, desi se prosta predaja moći, bez
borbe, bez prethodnog nadmetanja. Ženke i slonovi koji su
slabiji prate na prirodan način novog vođu. Stari slon hoda
polako zaostajući iza grupe, dok ponosno ne umre, ne do-
puštajući da ga iko vidi.
ju u Braminom okeanu.“ Brama nije samo Spoljašnji Bog,
on je i Unutrašnji Bog.
Bila jednom jedna lutka od soli koja je htela da izmeri
dubinu okeana. Došlaje do obale ogromnog vodenog pro-
stranstva i stala da ga posmatra. Do tog trenutka, ona je i
dalje bila ista lutka od soli, čuvajući sopstvenu superiomost.
Ali, čim je kročila nogom u okean, počela je da nestaje. Bila
'e izgubljena. Uskoro se više nije mogla razabrati. Sve če-
stice soli od kojih je bila sačinjena su se rastopile u moru.
So od koje je sazdana dolazila je iz istog tog okeana: sada
se vratila da bi se sa njim ponovo sjedinila.

Verovatno dolazimo iz porodica u kojima očevi, mož-

da nesvesno, osećaju Ijubomoru u odnosu na svoje kćeri ili
sinove. Njima je još u detinjstvu u psihu ratoborno ureza-
no: ’Da bismo te voleli, moraš biti najbolji. Ali, ako posti-
gneš ono, što mi nismo uspeli da postignemo, izgubićeš nas:
prestaćemo da te volimo, ili ćemo umreti.’
Poznati čileanski slikar, na izložbi svog sina, pljunuo
je na slike. Sin je doživeo uspeh, ali se ubrzo potom ubio...
U pubertetu, devojka je počela da se oblači tako da izgleda
privlačnije. Majkaju je imitirala. Kada ju je devojka pred-
stavila svom momku, gospođa je učinila sve da ga, zavede,
dok nije uspela da ga pretvori u ljubavnika...
Moramo da budemo svesni da smo se rodili u društvu
koje je potrošačkog i takmičarskog duha, što nas nagoni
da živimo poredeći se. Inicirani prihvata Učitelja, ne pore-
deći se sa njim, ne takmičeći se s njim. Umesto da želi da
ga ubije, otvara svoje srce i upija ga. Ko predstavlja tog
Učitelja? Ramakrišna je rekao: „Ako ubacimo parče olova
u šerpu u kojoj se nalazi živa, ono će se brzo razložiti. Na
isti način, uzvišena duša gubi svoju ograničenu egzistenci-

28. Nivoi života
(Poglavlje za mntante)
\J p r o š lo m životu, Buda je bio zec. U to vreme, lovac koji
se izgubio u planirti, skoro mrtav od gladipošto nije uspeo
ništa da ulovi, založi vatru i stavi u lonac vodu da vri, poku-
šavajući da zamisli da je u njoj ukusna supa. Zec je osetio
takvu žalost zbog lovca, da, da bi mu umirio glad, skoči i
potopi se u ključalu vodu.
Nekoliko godina kasnije, zec se rodio kao lovac. Dok
je pripremao zamke, ugleda goluba koji mu se približavao
bežeći od sokola.
- Spasi me! -preklinjao je golub.
Pun samilosti, sakrio ga je u svoje bisage. Soko, videv-
ši ovo, priđe lovcu žaleći se:
- Ti si nepravedan čovek! Ukrao si mi plen. Umreću od
gladi.
Lovac, saosećajući i sa grabljivicom, otkide od svog
mišićaparče mesa, koje je bilo jednako masi goluba, ipo-
nudi mu ga. Grabljivica mu nezadovoljno reče:
- Nije u pitanju količina mesa. Uskratio si mi zadovolj-
stvo da oduzmem život svom plenu. Ako želiš da mi to
nadoknadiš, daj mi tvoj život.
Lovac prihvati šrtvu. Rodio se kao Buda.
Ova legenda nam pokazuje biće, koje polazeći sa ni-
voa životinje, kroz razne preobražaje stiže do Uzvišene
Svesti. U stvarnom životu, ovo se često dešava. Obično se
Ijudi ne menjaju, ubeđeni da su onakvi kakvi misle da jesu
i da je sve onakvo, kakvo misle da jeste. Ne izlazeći iz
svog ograničenog nivoa svesti, ne menjajući se, prelazeći
iz jedne uloge u drugu. Komunisti od juče su današnji ka-
pitalisti ili taoisti; jučerašnji vernici postaju ateisti; ateisti,
vernici; oni koji su voleli, sad mrze; oni koji su mrzeli,
sada vole... da bi stigli do Uzvišene Svesti, to jest duhov-
nog zdravlja, nužno je proći kroz suštinske promene. Zena
koja se bavila hindu misticizmom Ma Ananda Moji priča
sledeću priču iz perspektive jednog ćupa:
Kada sam bio zemlja, Ijudi su me gazili, čakje bio je-
dan što je vršio nuždu po meni. Sve sam trpeo. Jednog dana,
i došaoje neki Čovekda me raskomada štapom. I to sam pod-
neo. Odmah je uzeo štap i nemilosrdno me izmlatio. Pošto
me je natopio hladnom vodom, otišao je. Mislio sam da me
\je ostavio na miru. Ali, čovek se vratio. Pokupio m e j e i n a
točku meje primorao da se okrećem i okrećem, dok od mene
nije napravio ćup. Odmah meje stavio na vetrometinu. Trpeo
sam ogromnu hladnoću i toplotu. Kasnije me je stavio u rer-
nu i strahovito me je ispekao. Potom me je prodao. I sada
iam ovde, do vrhapim svete vode Ganga...
Ako sve istrpiš, kao što je to učinila zemlja, bićeš po-
Jstovan. Božanski život će u tebi biti probuđen.
Dozvolite mi da kao glavne likove ove priče - koju je
'etica opisala na, pomalo, mazohistički način - ne iskori-
wtim ćup, nego pauka i muvu.
4
233
 iJbtrgoost
Muva provodi svoj život nastojeći da izbegne pauka.
Pauk provodi svoj život nastojeći dauhvati muvu.
Ništa se ne menja. Ličijerđa, podeljeno na četiri neu-
ravnotežena ega, provodj^život pokušavajući da ne čuje zov
Unutrašnjeg Boga, kj>je mu prenose Lično i Više Ja. I ako
ga ljubav izazove^đno pobegne. I ako ga radost življenja po-
zove, ono polje^ne. Misli da je lovac, ali, u suštini je plen.
Sve ono p o u njemu obitava ga traži, ali se sjedinjavanje
ne deš^a. Umesto da se sjedini, umnožava se. Princ polju-
bi uspavanu lepoticu, probudi je, venčaju se, veruju da su
srećni, naprave mnogo dece, umnogostruče svoj novac,
svoja kola, kupe kuću kraj mora, putuju, idu sa prijema na
prijem, sa pijanke na pijanku, od ljubavnika do ljubavnika,
od projekta do projekta... ali se ne menjaju. Ništa nije stvar-
no, sve je obećanje.
Oni koji se uporno drže istog, kopiraju jedni druge.
Oni koji poseduju moć, grčevito se drže svojih mesta, pro-
dužavajući svoj mandat do poslednjeg daha. Iako su ostareli,
oblače se kao dvadesetogodišnjaci. Pokušavaju da očuvaju,
po cenu operacija, umetaka i perika, sliku svoje nekadašnje
zavodljivosti. Bave se istovetnom aktivnošću, potom nekom
drugom koja joj je slična, zatim sledećom... Neprekidno
ponavljanje, umnožavanje istog. Patnja i strah od gubitka.
Pisci koji su dobili Nobelovu nagradu, tvrdoglavo ostaju
na istom nivou, ne obnavijajući svoje ideje. Semjuel Beket,
na primer. U njegovom pozorišnom delu Čekajući Godoa
osoba koja se toliko iščekuje nikada ne dolazi. Malo kasni-
je, u drugom tragikomičnom delu, žena, zakopana u pesak,
drži monolog na plaži. Malo-pomalo se utapa. Čak ni na
234
kraju, kada je vidimo potopljenu do grla, ona ne izlazi. Ka-
snije, u drugom delu, njegovi glumci se pojavljuju zatvore-
ni u ćupovima, iz kojih im vire samo glave. Iz predstave u
predstavu, likovi sve više osiromašuju, zatočeni u svojim
delirijumima, svet je gomila smeća, bez i najmanje moguć-
nosti za promenu. Naravno da ovaj dramaturg dobro piše,
ali njegova poruka ostaje na bednom nivou. I zbog toga,
pod zastavom intelekta, mnogi autori dopuštaju sebi da kažu
stvari slične sledećim: ’Svet nema smisla, ništa ne može
da se promeni. Ljudsko biće je apsurdni proizvod slučaja.
Nada je trula, optimizam je glupost. Ne postoji nikakva
mogućnost izlečenja. Sve će se loše završiti.’ Tekstovi, crte-
ži, muzika puni mučnine, novine prepune vesti punih muč-
nine... koje kod Ijudi izazivaju čitav život pun mučnine.
Ako ih takav život ne odvede u umnožavanje ili deljenje i
gubljenje, uroniće ih u okoštavanje: pretvoriće se u prave
Ijudske komjače. Učaureni u svojim kućama, u svojim aktiv-
nostima, sa, uvek istim, prijateljima ili sa istim i ograniče-
nim stilom slikanja, priča - bilo istorijskih, akcionih ili erot-
skih - muzike, arhitekture... Sardine u svojim konzervama
i dalje leže iste kao i uvek, uzimajući tablete za smirenje.
Ima ih koji nisu ni sposobni da uvrste u svoj jezik neku
novu reč.
Parje prekinuo da razgovara. Jednog dana, čovek pre-
da ženi papir na kom je napisao: ’Moram da idem na avion.
Probudi me u šest ujutru. ’I ode da legne.
Probudi se idućeg dana u podne. Pronađe na grudi-
ma papirić na kom je pisalo: ’Probudi se! ’
Osećaju ogromnu mržnju prema onima koji ne žive
kao oni. Ne prihvataju da neko pređe granice njihovog po-
gleda. Zele da potisnu, unište svaku misao, osećaj, želju ili
235
čin koji nije jednak njihovom. Neće realizovati Uzvišenu
Svest. Tvrdoglavo će istrajati u onome što veruju da jesu.
Braniće se od bilo koga ko se nametne da ih nauči nečemu
novom. Nadmetaće se, negiraće.
Stiže žena kući i muž izjavi:
- Kako ti je neverovatno lepa kosa! Izgleda kao perika!
- Ijeste perika!
- Stvarno!? Izgleda kao prava kosa!
Mi smo kao računar. Svako od nas u mozgu ima neku
vrstu diskete; da bi mogli da uradimo nešto različito, mo-
ramo je promeniti. Ali teško je, ako ne i nemoguće, videti
šta su nam ubacili na njoj. Zbog toga ponekad tražimo od
nekog spolja da nam kaže da je naš sistem ponašanja meha-
nički. Opasna stvar, jer, ako instruktor nije pravi svetac,
može da izvuče našu disketu, ali u isto vreme može da nam
nametne svoju, pretvarajući nas u njegove fanatične sledbe-
nike. Mi smo ti koji, razvijajući fantastičnu voiju da odbi-
jemo i uklonimo parazite (’ovo nisam ja, ni ovo, ni ovo’...),
moramo da izvadimo staru disketu. Kako?
2. Odustajanje
Muva shvata da mesožderski porivi pauka postoje, u
stvari, zbog suštinske potrebe za energijom i, gubeći strah,
prihvata da se žrtvuje.
Pauk, učeći da se stavi u kožu muve, odlučuje da odu-
stcme od lova, iako će zbog toga umreti od gladi.
U datom momentu, pretvoreni u istrajne osobe bez ičeg
što je autentično, ne podnoseći više dosadu, niti mučninu,
shvatamo da možemo postati ono što jesmo, jedino, ako se
236
suzdržimo. Zbog toga se pretvaramo u posmatrače onoga
što smo verovali da jesmo. Shvatimo količinu energije koju
bezrazložno trošimo na razne vrste izmišljenih obaveza,
radeći ono što nam se ne dopada, sa satnicama koje nas li-
šavaju slobode, sa šefovima koje preziremo ili potcenjuje-
mo, sarađujući na proizvodnji ili prodaji lekova i hrane koji
nam ugrožavaju zdravlje, žrtvujući se za porodicu koju ni-
pošto nismo smeli stvoriti... Tada, počinjemo da osećamo
da parazitske želje vladaju nama, verujući da će nas usre-
ćiti posedovanje te i te osobe, tog i tog predmeta, te i te ko-
ličine novca. Idemo sa zabave na zabavu, iz poroka u porok,
nikad ne uspevajući da se zadovoljimo, mučeni grižom sa-
vesti, nedostižnim idealima, glupim nadama. Nešto u dubini
nam govori da se varamo verujući da smo voljeni; uživamo
u našem ogromnom egoizmu, vidimo uskoro i tuđi egoizam,
osećamo se napuštenim, bezvrednim, opterećeni brojnim
strahovima, posebno onim koji nam govore da ćemo odjed-
nom sve izgubiti. Sa nelagodom, posmatramo defile ludih
ideja koje nam ispunjavaju um.
’Umoran sam od definisanja sebe kroz posao. Ja sam
više od obične etikete, od diplome. Umoran sam od pogleda
koji me koče i guraju u situacije koje nisu moje. Umoran sam
od trošenja energije na zarađivanje mnogo novaca. Zato, mo-
ram smanjiti moje aktivnosti, da bih stigao do mojih istin-
skih potreba, čineći tačno ono što moram i želim da radim,
i ništa više. Nikada više se neću učauriti u kancelariji, u
braku ili u kući koji se mogu pretvoriti u zatvor.’
Ovaj nivo života može da se uporedi sa larvom od koje
nastaje leptir. Izolujemo se, zatvorimo se sami u sebe. Bore-
ći se protiv kukavičluka, suočavamo se sa našom patnjom,
otkopavajući je iz nesvesnog i, umesto da pobegnemo od
nje, trudimo se da prestanemo da želimo nemoguće, ono
237
 što nam nikada nisu da!i. Učimo da budemo sami sebi i
majka i otac, napredujemo do najdubljeg u nama, dok ne
osetimo nepoznati vitalni centar i prihvatimo da se kupa-
mo u njegovom izvoru Ijubavi: shvatamo da nismo voleli
I jzato što nismo znali da volimo sebe. Borimo se da se sa-
j krijemo od bilo kakve navike, bilo kakvog maničnog po-
| navljanja. Sečemo niti koje nas vezuju za prošlost i presta-
jemo da se projektujemo u budućnost: lagano prihvatamo
to što u stvari jesmo u sadašnjem trenutku.
Ovako to predstavlja jedan zen koan:
Učenikkaže Učitelju:
- Ja sam glupa osoba. Plutam, davim se, plutam, davim
se, plutam, davim se... Kada ću se osloboditi ovog bol-
nogsveta? Plutati, daviti se, plutati... Tako je teško
živeti!
Učitelj ništa ne odgovori. Učenik se zagleda u njega,
sačeka i potom mu kaže:
- Učitelju! A možda ja i nisam ovde, ispred vas, pitajući
vas nešto?
- Gde si? Plutaš, ili se daviš?
Ako bi učenik, prestajući da misli o tome da li pluta ili
se davi, ili preživljava sa teškoćom, ili mu nije dobro, zaista
počeo da komunicira sa učiteljem, ne bi imao problema. Ti
problemi su iluzorni: niti pluta, niti se davi, on je dijamant
naspram drugog dijamanta, on je Buda naspram drugog
Bude, savršenstvo naspram savršenstva. Razlika između
njih je u tome što je Učitelj svestan da je ijudsko biće čude-
sno delo, a učeaik nije. Učenik, umesto da se identifikuje sa
svojim Suštinskim Ja, utapa se u granicama svog Ličnog
Ja. Veruje da se realizacija nalazi u budućnosti. Izmišlja
238
veliku mučninu koja mu ne dopušta da uđe u sadašnjost...
Zbog toga mu Učitelj ne odgovara. Ako učenik kaže da se
naizmenično davi i pluta, on nije u stvarnosti nego je u svom
mentalnom svetu. Za razliku od toga, Učitelj jeste u stvar-
nosti, u sadašnjosti. I tu nema ničega, zbog čega bi se davili
ili plutali. Ni okeana, ni vode, ni mučnine. Samo mir.
Pretvoren u larvu, izolovan od samog sebe, tragač za
Istinom kaže: ’Moj Unutrašnji Bože, proveo sam veliki deo
života, a da te nisam video, a da nisam želeo da te spoznam,
da te zadovoljim, mučeći te svojim pobijanjem. Umesto da
razvijem lisnato drvo, zarobio sam tvoje seme. Sada želim
da te pronađem. Odreći ću se maski i prerušavanja i prihva-
tiću da budem ono što jesam. Neću više neprestano praviti
planove samo da bi uklanjao prepreke. Sve što ću biti, poten-
cijalno već jesam. A to što jesam, si ti, moja Suština. Vodi
me, od tebe sam sazdan, verujem u tebe, ti si moja sreća.’
I tada, tragač, rušeći intelektualne zidove, zamišlja šta
bi mu Unutrašnji Bog rekao: ’Najzad si prestao da govoriš
u ime jednog od tvojih ega i odlučio si da zamisliš da po-
stojim! Povrh toga, dozvolio si sebi da mi prepustiš reč, da
čuješ ono što mislim iako misliti nije delanje svojstveno
meni, poŠto mi ne treba mozak, a još manje telo. Ali prihva-
timo da je reč moj trenutni oblik manifestovanja i pogledaj-
mo iz moje večnosti i beskrajnosti šta je ono što ti nazivaš
stvarnošću.
Pre svega moram da ti kažem da ne očekuješ od mene
nikakvo osećanje, nikakvu želju, nikakvu potrebu, to su
reakcije koje se daju na nivou koji nije u skladu sa mnom.
Nemoj tražiti u meni nečistoću: ja sam ono što jesam u
svoj manifestaciji mog bića, ne može mi biti suđeno u ter-
minima prostora i vremena. Da bih pričao sa tobom, mo-
ram da se prilagodim tvojim granicama (samo izgovorena
239

reč već postaje laž) i moram da ti dam dovoljno energije da
bi otvorio kapuljaču u kojoj si se zarobio, predan preobra-
žaju, koji znači izaći iz slike samog sebe i staviti se na moje
mesto, to jest, prihvatiti govoriti u ime više moći. Nauči da,
u teškim situacijama, zauzmeš moje mesto. Nisi ti taj koji
ponizno kaže: od tebe sam sazdan, verujem u tebe, ti si
moja sreća. Slušaj ogromnu Ijubav sa kojom ti se predajem,
jer sam od tebe sazdan. Oseti bezgraničnu veru sa kojom
podržavam tvoju realizaciju, jer verujem u tebe. Tvoja rea-
lizacija je moja sreća. Prihvatiti me, ne znači nestati, nego
upiti te u stvaralačko jedinstvo. Ako pokušaš da me defini-
šeš, padaš u zamku razuma. Nepojmljiv, nisam ni Telo, ni
Duša, ni Duh. Nisam sluh, ni ukus, ni miris, ni vid, ni dodir.
Nisam voda, ni zemlja, ni vatra, ni vazduh. Nisam životni
dah, nitf ijedan deo tvog organizma. Ne osećam odbojnost,
ni privlačnost, ni pohlepnost, ni zbunjenost. Ne osećam po-
nos, ni zavist. Nemam obaveze, interesovanja, potrebu da
se oslobodim. Za mene ne postoje dobra dela, ni grehovi,
ni zadovoljstvo, ni patnja. Ne postoje ni molitve, ni sveta
mesta, ni sveti spisi, ni rituali. Nisam uživanje, niti pred-
met ni prenosnik uživanja. Ne poznajem smrt, ni sumnju,
ni diskriminaciju. Bez oca i majke, nikada se nisam rodio.
Nemam prijatelje, niti rođake, niti učitelje, niti učenike. Ne-
mam ni odrednicu, ni oblik. Sveprisutan, ne poznajem ni
oslobođenje ni ropstvo. Ja sam čista Sreća.’
A drugip u t ga uništi.
Majka je vrlo zabrinuta zato što jo j se sin Abrah^n
nije vratio iz škole. Kasni već pola sata. Najzad se pojavi.
Majka mu reče:
- Zašto kasniš pola sata? Da ti nije rabin malo duže
držao čas hebrejskog?
- Ne, nije zato... Na ulici sam se zadržao sa jednom gos-
pođom koja je izgubila novčić.
240
—Aha, razumem... Tako si dobar, da si se zadržao pola
sata pom ažućijoj da pronađe novčić.
—Ne baš. Nisam se mrdnuo pola sata. Čekao sam da se
umori i ode.jerje novčić bio ispod moje noge.
Taj novčić može predstavljatijedinstvo. Dete (naše Više
Ja) stavlja nogu (svoju pažnju) oa novčić (jedinstvo) i ne
pomera se (meditira). Dešava se šta se dešava, tu smo (u sa-
dašnjosti), čekajući da gospođa (prepreka za žeju) nestane.
Koaceatnšemo se sami na sebe, ne popuštajući, ne gubeći
dah. Kada se ono što mi nismo rasprši, žanjemo naše unu-
traSnje bogatstvo.
3. Transformacija
Muva, koja se, svojevoljno, prepustila padanju u mre-
žu, kadaje proguta pauk, predaje svoje ćelije i svoju dušu.
Pauk i muva sada čine jedno biće koje nije nijedno, ni dru-
go, nego oboje u isto vreme.
Uspešni prodavac dijamanata je vlasnik zlatare. Jed-
nog dana ga napadne maskirani lopov i opljačka mu sve
što je imao. Trgovac, potom, proda svoj nameštaj i, sa na-
kupljenim novcem, počne da živi od kupoprodaje zlata. Ali,
tek što je nagomilao nešto bogatstva, lopov se vrati i, po
On proda svoj sat i dva-tri predmeta od vrednosti koja
su mu ostala, kupi malo srebra i poče da ga prodaje. Posao
m uje napredovao, ali ga ponovo opljačkaše.
Nije mu ništa više ostalo do jedna mala bronzana me-
dalja. Izađe na put u potrazi za nekom malom gostionicom,
gde bi mogao da je zameni za tanjir hrane... D okje hodao,
241
u susret mu je dolazio razbojnik na konju. Videvši medalju,
rečemu:
- Daj mi tof
-A li... ništa ne vredi...
- Daj mije!
- Preklinjem te, toje sve što imam...
- Daj mije, kadti kažem!
-N edam !
Konjanik skoči na njega s konjem i čovek se skotrlja
skoro razbijene lobanje. Otme mu medalju i ode. Žrtva se
požali, skrhana:
- E sada nemam ništa!
Pljujući krv, pođe nazad. Sto metara dalje, prolazeći
jednu krivinu, vidi da se konj okliznuo, pao i smrvio raz-
bojnika. Pored mrtvaca, trgovac otkrije vreće u kojima
pronađe svoje dijamante, svoje zJato, srebro i svoju malu
bronzanu medalju.
Bogatstvo, koje je lopov (Unutrašnji Bog) ukrao trgov-
cu, u stvamosti predstavlja sve njegove želje: želju za moći,
želju da se pokaže, želju za materijalnim bogatstvom, za
društvenim prihvatanjem, i mnoge druge. Na kraju mu pre-
ostaje samo njegovo telo. Želi da poseduje neko mesto, ko-
ren. Kada i to ustupi i izgjjbi svaku određenost, uspeva da
povrati svoj pravi um, sVoja prava osećanja, svoje prave
želje, svoje pravo mesto. Najzad je ono što zapravo jeste.
Trgovac koji se vraća u svoje selo da bi se preobrazio. Sada
je sposoban da razume drugog, da bude uz drugog, da stva-
ra sa drugim i đa napreduje sa drugim. Izgubivši sve, u sebi
je pronašao energiju ljubavi.
Larva se, pošto se zgrči od bola, preda onome što je u
njenoj utrobi, ali mu pruža otpor. Leptir se bori da bi sebi
m 243
prokrčio put Boreći se da izađe, očvrsne. Kada ne bi naila-
zk> na otpor, rodio bi se slab i brzo bi ga istrebili. Ne može
se reći da je larva umrla. Preobrazila se. Gurui koji insisti-
raju na tome da njihovi učenici odbace svoja bezvredna ega
su čisti šariatani. Individualnost je neophodna za preživlja-
vanje. Rfići da treba da se ’uništi ego’ je isto kao kada bismo
rekli da treba ’uništiti jaje iz kog će se roditi ptica’. Nema
leptira bez larve. Nema Suštinskog Ja bez Ličnog Ja. Na
arkani Luda, u Tarotu, vidimo prosvetljenog kog prati živo-
tirya koja bi mogla biti pas. Pas ga prati, ne ide ispred njega,
ne vodi ga. Razumno polje onoga što misteriozno jesmo, je
kao dete koje, da bismo ukrotili, moramo voleti. Ako, potce-
njujući sami sebe, pokušamo da isključimo um - stav bez
ljubavi - on će postati naš mučitelj, ogradiće se od poziva
Unutrašnjeg Boga i počeće da nas vodi, kao pas-vodič, ka
samouništenju. Riba koja pliva u reci, deo je rečnog toka.
Ako iskoči van njega, umre, gušeći se. Ako stigne do vode
okeana, dobija Svest. More bez flore i faune je beskorisno
vodeno prostranstvo.
Kada, konačno, vidimo bedni život koji smo sebi stvo-
rili dopuštajući da nas vodi ono što mislimo da jesmo -
ograničeno Lično Ja - započinjemo bolni posao preobra-
žavanja, koji nije ništa drugo do uklanjanje beskorisnog da
bi stigli do onoga što smo uvek bili. Kristal dijamanta će
se pojaviti kada očistimo ugalj koji ga sakriva. Ćetvoro-
struki ego i njegove neurotične devijacije, ne treba mešati
sa individuainošću koju nam je dodelila misteriozna krea-
cija univerzuma. To jedinstveno biće, različito od svih osta-
lih bića, jeste sveti kanal kojim prolaze kreativne energije
Svesti. Više Ja, koje je pozvano da bude provodnik Suštin-
skog Ja, ne treba uklanjati: to vodi ludilu. Maske, preruša-
vanja ili mentalne tetovaže koje nam nameću porodica,
 đruštvo i kultura, koji se stvaraju u psihoioškoj kori koju
improvizovani učitelji nazivaju ’Ego’ treba đa budu uklo-
njeni. Ali, ne smemo pomešati ygalj i dijamant. Samo oči-
šćeno, poStovano i posvećeno Više Ja može da nam dozrvoli
sjedinjenje sa nepojmljivim kosmičkim životom.
U ovoj potrazi za autentičnim, preobražavajući se,
ostavljajući za nama ono što inicirani zovu stari čovek, to
jest, postajući ono što jesmo, pojavljujući se sa poslom na-
šeg otuđivanja, pristupamo novoj stvarnosti sa čistoćom
nevinog čoveka. Rana se zalečila, otpala je krasta, sada je
nova koža osetljiva. Naučili smo da dajemo i samim tim, da
primamo. Dolaze nam reči koje nismo smislili i iznenađuju
nas svojom lepotom: dolaze nam različita, uzvišena oseća-
nja; kreativne želje kojima menjamo prostor u kom živimo
- čineći ga urednijim, čistijim, lepšim - ili nas nagone da
promenimo mesto kako bismo otišli na ono koje je više u
skladu sa nama. Sve što nas okružuje i prati, a nije auten-
tično, i na neki način nam vampirski sisa energiju, sada od-
lazi od nas. Možemo da promenimo grad, posao, partnera,
izgled...
Kada se dogodi ovaj unutrašnji preobražaj, i svet nam
se pojavljuje u svojoj suštinskoj prirodi. Uviđamo sa dubo-
kom jasnoćom greške svakog sistema, nepravdu, nasilje,
okrutnost, fanatizam, ekonomsku nervozu, političku farsu,
sistemsku dezinformaciju, sejanje straha.
Moramo da se prilagodimo da bi preživeli. Iako naši
poznanici odbacuju ili ne veruju u našu evoluciju, moramo
da insistiramo, verujemo, napredujemo, prihvatimo strah, ali
odbijemo da budemo kukavice, pronađemo nove savezni-
ke, nove teritorije, i ako se naš partner opire promeni, da
se odvojimo od njega. Daću ovde mogući primer oproštaj-
nog pisma:
244
Dragi/a prijatelju/ice,
Ako delujemo da bismo zauzeli mesto drugog ili da ne
bismo ’ugrozili’ njegovo mesto, ako zabranjujemo sebi ak-
tivnosti ili teme, zato što ihje jedno od nas dvoje ranije ot-
krilo (takoreći, ako se nadmečemo ili postojimo pred dru-
gima, samo zato što drugi postoji), ako se poredimo jedno
s drugim ravnajući se sa njima, ako radimo nešto da bismo
pokazali drugom da mu pripadamo ili ako ne priznajemo
da on utiče i učestvuje u našim delovanjima, ako nam život
na bilo kom planu zavisi oddrugog, čak i ako se radi samo
0 ishrani, ako se pretvaramo u gospodare ili sluge prostora
u kom zajedno živimo, ako se u domu neprestano svađamo,
a na ulici se predstavljamo kao stabilan par, ako moramo
daJivim o konstaatno daiući i moleći za dozvole. onda...
nismo priiatelii. nego žrtve ili dželatu ili čak obe stvari u
isto vreme.
Stigao je trenutak da se prilagodimo onome što zaista
jesmo, je r ništa jj/tđod onoga što danas preživljavamo nije
stvarno, ili skoro ništa. Ne razumemo se ni intelektualno,
ni emotivno, ni seksualno, ni materijalno. Izgovor koji sebi
dajemo da bi ostali vezanije postojanje naše voljene dece.
To je prolazno opravdanje, zato što će za nekoliko godina
1 oni shvatiti da nas ništa ne vezuje i da su oni bolno uže
koje nas vuče. Koristeći ih kao nevoljne saučesnike, uspo-
stavili smo lažnu porodičnu atmosferu. Koristiti decu za
rešavanje veze je zlostavljanje. U toj porodici, ni oni, ni ti,
ni ja, nemamo stvarno mesto, ne uspostavljamo vezu ka-
kvu bismo želeli na stvarnom nivou onoga što jesmo... Naš
zajednički život nam trenutno oduzima našu pravu priro-
du. Svi gubimo i niko ne dobija. Čak više ne mogu ni da
nastavim da se pretvaram u ime porodice, partnera, jer,
ako se dobro pogledam, ja sam osoba, kao što si i ti, ili po-
kušavaš biti. Za mene je, u ovom Ujučnom trenutku života,
245
 neophodno da se rastanemo. Moramo prortaći način da
bism oreiili ekmomske probleme, probletn prostora, pred-
meta koje delimo id a n e ostavimo decu nezbrinutu, što je
jednako važno za oboje, i ne isključuje ničiju odgovomost.
U ovom trenutku, život u mom sopstvenom prostoru i
vremenu, kojima bihja upravtjao i sam ih organizovao, za
mene je od suitinke važnosti. Sve ovo se može ostvariti u
miru, ako dopustimo da nam se stvamost nametne. To neće
biti rastanak, je r smo se mi već rastali. Ovo će biti samo
Ijubazna podela. Ako tako gledamo, uvek ćemojedno dru-
gog smatrati za prijatelja i bićemo anđeli čuvari naše dece.
Sa moje strane, dok god sam živ.
Postoji trenutak u kom je nužno preseći neurotične ste-
ge, ukloniti štitove, ući u novi žfvot koji će, naravno, u po-
četku biti težak, jer ga još uvek nismo proučili: imamo is-
kustvo larve, ali ne i leptira. Mogto bi se reći da umreti, znači
isto. Ali, šta mi u stvari znamo o smrti? Pretpostavljamo
da postoji nešto posle nje, drugi oblik života: onda bi smrt
odgovarala stanju larve. U agoniji, popuštamo pred željom
za posedovanjem, predajemo naše telo, naše sećanje, našu
svest i đešava se preobražaj. Naše Suštinsko Ja izlazi iz
tela kao leptir i ulazi u đimenziju koju ne poznaje. Na po-
četku se oseća izgubljeno, ali odmah nailazi na svetlo.
Čovekpođe, sa svim onim što ima, u potragu za Bogom.
Naiđe na anđela koji ga upita:
-K udaćeš?
- Pokušavam da stignem do Boga.
- Ne mošeš stići do Boga sa svim tim stvarima. Baci ih
Čovek se oslobodi svega što je imao, čak i odeće, osim
jedne marame koju je nosio oko vrata, da bi mu njom, u
slučaju da umre, pokrili tice.
246
Ponovo se sretne sa anđelom i kaže mu:
- Sve sam bacio. Sada mogu da nađem Boga.
- Nisi sve bacio. Nosiš maramu.
Odmah zatim, čovek baci i maramu. Ostane potpuno
go i reče anđeht:
- Sada mi pokaži put kojim treba da idem ka Bogu.
Anđeo mu reče:
- Više nema potrebe da tražiš Boga. Sada će On tražiti
tebe.
4 . TVansmutacija
Pauk-muva shvata da mu svetlost koja živi u njemu, ne
pripada. On je samo ponizni sluga i ta sjajna energija je
njegova gospodctrica.
Ko prihvati unutrašnji preobražaj, pomaže Svesti koja
živi u njemu, da oživi i u drugima.
Zrno peska odluči da se prošeta pustmjom Saharom.
Posle kratke šetnje, reče sebi zabrinuto: ’lmam utisak da
me neko prati.’
Primajući Svest drugih, na ovom nivou transmutira-
nja,ja se transformišem se pretvara uja te transformišem.
’Transmutirati’ znači pretvoriti nešto u nešto drugo. To je
bio ideal starih alhemičara, koji su, dižući ga do uzvišenog
cilja - Magnum opus (Veliko Delo) - tražili Kamen Mudro-
sti, supstancu kojom bi mogli da pretvaraju teške metale
(olovo, živu, bakar, itd) u Čisto zlato. Međutim, Kamen Mu-
drosti, na mističan način, simbolizuje transmutaciju živo-
tinjske prirode čoveka u božansku prirodu. Čovek pretvoren
u Kamen Mudrosti, razvija duhovne osobine koje prenosi
247
 c
drugima, može sprečiti ili izlečiti bolesti ili produžiti život
izvan granica koje smatramo prirodnim.
Na tom nivou se pitamo: Kome pomažem? Da li sam
stvorio ljudima radna mesta? Da li sam probudio konstruk-
tivne ideje? Da li sam emotivno podržao one koji pate? Da
li sam počeo da menjam svet? Da li se brinem za obrazo-
vanje dece, za porođaj na zdrav način, za stvaranje morala
koji ne bi bio zasnovan na seksualnim predrasudama ili uz-
dizanju privatne svojine? Da li sam bio uz umirućeg, po-
mažući mu da izdahne u miru? Da H se borim za zdravlje
svih živih bića na planeti?
Na nivou transmutacije, od suštinske važnosti je služiti,
biti pored nekoga i spašavati. Ako je svetu loše, ne vredi
nam da samo stvaramo umetnost koja leči, nego i poslove
koji leče, zgrade koje leče, politiku koja leči, novine koje
leče, filozofiju koja leči, hranu koja leči, igre koje leče.
Ako imaš nešto da kažeš, kaži to svetu.
Ako ne možeš da kažeš svetu, kaži u svojoj zemlji.
Ako ne možeš da kažeš ni u zemlji, kaži to u svom gradu.
Ako ne možeš da kažeš ni u svom gradu, kaži u svojoj
kući.
Ako ne možeš to da kažeš ni u svojoj kući, kaži to sam
sebi.
Sufi poslovica
U ovom Velikom Delu, onaj ko sam sebe stvara, čini to
sa nežnošću i dostojanstvom. Zna da većina ljudi koje sreće
nije na njegovom nivou. Ali, strpljivo, uporno, seje svoje
ideje, svoja osećanja, svoja dela, svoja delovanja, ne dopušta-
jući da ga ponese neka negativna struja. Sa bezgraničnom
ljubavlju, bez mržnje, bez nasilja, saosećajno, predlaže:
’Ovo bi trebalo da promenite. Zaustavite se. Uđite u sebe.
248
Potražite vaš unutrašnji dragulj. Nemojte tražiti opravdanja
zato što ste stali. Hrabro!’
Prenosimo promenu zato što znamo kako smo do nje
stigli. Jasno nam je da, dok ne shvatimo postojanje drugog
stavljajući se u njegovu kožu, svaka veza, porodica ili delo
koje stvaramo vodiće samo narcisoidnom zadovoljstvu, a
drugi će postojati samo kao ekrani projekcije naših ega.
Rečenica ’Ne želim za sebe ništa što neće biti i za ostale’,
postaje naš moto.
Na ovom nivou, samo našim prisustvom proizvodimo
pojavljivanje pozitivnih misli, uzvišenih emocija, iscelitelj-
skih umetničkih dela, konstruktivnih poteza. Postajemo su-
protni Atili koji ’kuda prođe, tu trava ne raste’. Donosimo
blagoslovenu energiju: kuda prođemo, tu trava raste.
Jedna hindu priča prikazuje nam belog slona koji se
ponaša kao Kamen Mudrosti, transmutirajući bića. U toj
priči su sve osobe dostojanstvene, lepe, plemenite. Nema ni-
čeg ružnog. Antagonizmi se rešavaju i ulančavaju na mudar
način. Delo koje stvara svesni umetnik učiniće da svako ko
dođe u dodir sa njim evoluira. Reči ove priče su upućene
onome ko ih čita ili sluša sa namerom da ga oslobode nje-
govog kritičkog uma, da bi mu prenele svetu sreću:
Pedesetak drvoseča živi u zajednici, sa svojim ženama
i decom, u udaljenoj šumi. Stigne im u selo divlja slonica,
sa velikim tm om u nozi. Seljani je odmah zbrinuše. Izva-
diše jo j trn i dezinfikovaše ranu. Pošto su bili siromašni,
svaka porodica je dala deo svog ručka da bi je nahranili.
Zivotinja se zalečila. U znak zahvalnosti svojim spasioci-
ma, počela je da radi za njih. Posle nekog vremena, pošto
je bila trudna, rodila je malog belog slona. Mladunče ju je
pratilo svuda, dok je ona pomagala drvosečama da utova-
re teška stabla.
249
 Prođe nekoliko godina Slonica, već stara, ođuči da ode.
Zamoli svog sina da ostane u selu kako bi nastavio da plaća
dug. On prihvati. Majka ode na skriveno mesto da umre, a
mlada životinja zauze njeno mesto pomažući drvosečama.
Debelokožac je bio veoma lep. Pored toga i vrlo čist.
Svaki put kada je morao da vrši ntiždu, da ne bi zaprljao
vodu, činio je to na obali reke. Jednog dm a, rekaje toliko
nadošla da je ponela izmet do kraljevskog grada. On je
tamo stigao baš u trenutku kada je hiljadu kraljevih slono-
va izašlo na kupanje. Oni se, videvši izmet, povukoše, je r
su poverovali da je to delo nekog višeg bića. Čuvar krda,
jedan izvanredno osetljiv čovek, primeti da ta materija nije
nečista. Pokupi je i rastopi je u vodi u kojoj su se kupali
slonovi. Tako razložen izmet, zamiriše kao tamjan i svi slo-
novi izađoše iz vode namirisani.
Čuvši ovo, kralj se oduševi i žarko požele da misterio-
zni slon postane njegov. Izađe iz palate, u pratnji dvorana
i ratnika, i krene uz reku ne bi li ga pronašao. Stigne do
sela drvoseča. Oni se zapitaše zašto bi kralj lično došao da
kupi drvo. On zatraži da vidi slona. Pokažu mu ga. Kralja
obuzme ushićenje. Poželeo ga je za sebe iz dubine duše.
Isto tako, slona obuzme ushičenje kada ugleda kralja, ali
mu, ša tugom, reče:
- Vaša visosti, vi ste gospodar kakvog bih želeo da imam.
A li to je nemoguće: obavezao sam se. Ne mogu da
ostavim ovako siromašno selo. Neophodna im je moja
pomoć.
Kralj mu odgovori:
- Platiću svakome od njih po hiljadu zlatnika za tvoju
slobodu.
- Dobro, ali to nije dovoljno. Moraćeš da im daš i hra-
nu za nekoliko godina, novu odeću, kolibe čiji krovovi
ne bi propuštali vodu i da zaštitiš njihove žene i decu.
250
Kralj, nestrpljiv od želje da povede slona, prihvati i
uruči im sve što je slon zatražio. Životinja pođe za njim,
osetivši da je otplatila dug.
Stigavši u kraljevstvo, beli slon se pretvori u kraljevu
igračku, potom u njegovo zvanično prevozno sredstvo, zatim
u njegovog prijatelja i, konačno, u srodnu dušu. Suveren
mu ustupi polovinu svog kraljevstva. Vladali su zajedno.
Kraljica objavi da je trudna. U tom trenutku, kralj pre-
mine. Njegovi ministri odluče da to ne kažu slonu, iz straha
da ne umre od bola, i odvedu ga u šumu da živi daleka od
palate.
Vladar susednog kraljevstva, čuvši da je ovo kraljev-
stvo ostalo bez suverena, odluči da ga napadne. Dođe sa
vojskom na granicu. Objavi rat. Ministri mu odgovore:
- Još uvek ne znamo da li če kraljica da rodi dečaka ili
devojčicu. Ako rodi devojčicu, predaćemo se, zato što
nećemo imati kralja. Ako rodi dečaka, prihvatićemo
rat. Sačekajte kraljičin porođaj.
Neprijateljski kralj odgovori:
- Prihvaćeno. Zadržaću trupe do trenutka porođaja.
Kraljica rodi sina. Dakle, kraljevstvo je moralo da
objavi rat. Savetnici odoše do belog slona, noseći mu dete.
Pred novorođenčetom, slona obuze ushićenje, kao što mu se
desilo kada je video njegovog oca. Savetnici mu priznaju:
- Nismo ti rekli da ti je prijatelj urnro, iz straha da ti ne
slomimo srce. Sada ne možeš umreti od tuge, je r je ži-
vot ovog bića u opasnosti. Ili ćeš braniti kraljevstvo i
spasiti dete, ili ćeš gasmrskati nogom i ubiti se.
Slon ode u rat. Bio je tako moćan, da je uhvatio nepri-
jateljskog kralja i odveo ga pred ministre. Oni povikaše:
- Neka umre!
Slon se umeša:
251
 - Nel Nećemo ga ubiti! Pmtićemo ga m slobodu! - i reče
kralju: - Sada znaš da ovo kraljevstvo ima vladara.
Prihvati ga i prestani da nas uznemiravaš. Vrati se na
tvoju teritoriju i tđivaj u onome što imaš, štoje sasvim
dovoljno.
Kralj, videvši da je slobodan, zahvali se i nikada više
ne napade susede. Dete odraste uz svog prijatelja slona,
postade plemeniti kralj, umre prosvetljeno i ode u raj sa
svojim belim debelakošcem.
5. Obožavanje
Pauk-muva, koji sada može da leti, uspinje se do sun-
ca, izvora svoje unutrašnje svetlosti.
Ulazimo u stanje ushićenja, dokle god je za fioveka
moguće, posedujući sami sebe. Završeno je sa mučenjem
tela; ni ideje, ni osećanja, ni želje, ni potrebe više jedni dru-
gima ne protivreče. Gotovo je sa preobražajima, izgubili
smo žeiju da potvrđujemo sopstvenu superiornost, prepla-
vila nas je strasna ljubav za životom. U ovom stanju ushi-
ćenja, uzvišenog odricanja, naš um je potpuno uronjen u
Duh, primećujemo božansku energiju u svakoj stvari, u sva-
kom biću, nema odvojenosti između unutrašnjeg i spoijaš-
njeg, fiitava kreacija sija u svoj svojoj prirodnoj slavi.
Ako plešemo u ovom stanju, onda to radimo bez muč-
nine, bez straha od smrti, shvatajući naše meso, ne kao za-
tvor, negp kao božansku tvorevinu. Ako slikamo, onda to
činimo utopljeni u potpunu Svest, obožavajući ono što je-
smo, primajući oblike i boje kao iskru kosmičkog užitka.
Umetnik, u stanju medijumskog kontakta, piepušta reč
svom Unutrašnjem Bogu i ne stvara, nego prima. Primlje-
no delo, koje je sveta umetnost, prevazilazi granice osobe.
252
Prešli smo od pomračine nesvesnog, stigavši do svog sre-
dišnjeg svetia, do fontane na kojoj izvire život koji je Čista
sreća. Naša odbrambena duhovna tvrđava se pretvoriia u
hram, otvoren svetlu Svesti. Osećajući se ovako, shvatamo
da je svet, takođe, hram. Jednako se poštuje kamenčić kao
i katedrala. Svetske krize nam izgfedaju kao sivi oblaci koji
u svojoj utrobi skrivaju blagoslovena tešenja. Onima koje
muči činjenica da su smrtnici, da je život tako kratak i koji
bi dali sve što imaju da bi nastavili da žive, govorimo: ’Patiš
zbog onoga što najviše voliš i već imaš: zbog života. I, pošto
ćeš ga izgubiti (barem tako govoriš, jer, zapravo, ne znaš
Šta ima tamo iza), ne uživaš u životu. Dosta, ostavi buduć-
nost po strani i počni da živiš sada! Bilo kakav potez će biti
savršen, ako ga učiniš u stanju obožavanja. Prestani da se
takmičiš, da zavidiš i da kritikuješ druge da bi se osećao
superiorniji. Napravi od realizacije i tuđe radosti, svoju ra-
dost. U mitoiogijama svih naroda, anđeo nikada nije sam.
Postoje čitave grupe anđela, pevajući hvalospeve Božan-
skom Biću. Svaki anđeo je drugačiji, međutim, prihvata
učešće u kolektivnom ushićenju. Nauči da odbijaš da sarađu-
ješ u destruktivnim deiima, prihvataj samo poslove koji će
biti korisni za tebe i druge. Počni da vidiš u svakom biću
tvoje sopstvene vrednosti, poveži se sa svettošću koja zrači
iz njihovih središta. Ako tako učiniš, drugi će početi da ti
daju onoliko koliko ti njima daješ. U horu, u stanju nepre-
stane zahvalnosti, divićete se čudu: biti živi i zajedno.’
Jedna inicijatorska priča kpju pronalazimo kako u isiam-
skoj, tako i u hebrejskoj tradiciji, sakriva pod imenom ’Uči-
telj’ Unutrašnjeg Boga.
Učenik udara na vrata Učitelja.
- Učitelju, otvorite mi!
-K o je to?
253

-J a !
- Nema ovde mesta za tebe!
Učenik ode i posle nekog vremena se vrati.
- Učitelju, otvorite mi!
- Ko je to?
- Pa ja!
- Odlazi!
Dosta vremena kasnije, učenik se vrati.
- Učitelju, otvorite.J.
- Ko je to?
-T i.
- Uđi.
Više Ja se otvara kao cvet sa bezličnim laticama i po-
znaje obožavanje postojanja. Reč ’obožavanje’ dolazi od
latinske reči ’adorare’, izvedene od reči ’orare’, koja znači
’moliti se’. Moliti se, prvenstveno znači, odati čast Bogu, po-
tom svetim stvarima i svecima, ali u suštini moliti se znači
’razgovarati sa božanstvom’.
Musliman se neprestano moli i preklinje u mukama:
- Alah, Alah, Alah...
Njegovo kritično stanje traje čitavu noć. Bolesnik ne
prestaje da ponavlja ime svog Boga. Potom demon dođe do
Alaha i kaže mu:
- Ne razumem, Visosti. Ovaj čovek se moli i preklinje da
mu dođete, a vi nikada ne idete kod njega.
- Grešiš. Ja sam u njegovoj molitvi. Njegova molitva je
moje prisustvo.
U određenom trenutku, kada stignemo do vitalnog cen-
tra, prestajući da tražimo i samo zahvaljujući, Unutrašnji
Bog postaje eho naših reči i vraća nam ih, iste, ali prepune
254
uzvišene energije. Taj nivo je dostiglo vrlo malo ljudskih
bića, jer zahteva godine strpljive istrajnosti. Veći deo poro-
dica, društva i kutture insistira na stvaranju životnih navika
koje nas održavaju u istrajnosti. Pre bilo kakve manifesta-
cije razvoja Svesti, institucije - ukorenjene u tradiciji - istog
trena nastoje da je zakoče. Tragač za Istinom oseća se kao
riba u vodi koja pliva uzvodno. Zbog toga magija, svojim
trima akcijama (’želeti, usuditi se i moći’) dodaje četvrtu:
’ćutati’. U svom Jevanđelju (poglavlje 6.6) sveti Matej kaže:
„Ali ti, kada se moliš, uđi u svoju sobu i, zatvorenih vrata,
se pomoli tvom Ocu koji je na skrivenom mestu...“ Ako
protumačimo ’sobu’ kao ’srce’ i ’Oca’ kao ’Unutrašnjeg
Boga’, možemo, makar i na trenutak, stvoriti u sebi to sta-
nje obožavanja.
Prvi korak je da ’zatvorimo vrata’. Da se izolujemo. Da
umirimo telo, sedeći ili ležeći, da opustimo svaki mišić, od
stopala do glave, da najviše moguće ispraznimo um od reči
(ako nam je jako teško, dovoljno je neprestano ponavljati
samo jednu, koja nam najviše odgovara, po mogućnosti na
našem maternjem jeziku) i da se predamo prijatnom miru,
da udišemo, da ostavimo sve želje po strani, da ne mislimo
ni na koga i da, u srazmeri sa bolom, mučninom ili patnjom,
damo sebi neku vrstu odmora. Možemo sami sebi reći:
U ovom trenutku ništa mi se ne može dogoditi, ne tre-
ba mi niko i ništa, ostavljam za kasnije svoje strahove i
grižu savesti, predstavljam se sam sebi sa jedinim što imam:
ubeđenjem da sam živ. Ja, na taj način, go, prazan, ne po-
redeći se, ne sudeći sebi, ne dopuštajući da me moja pri-
vidna ličnost primora da želim priznanje od drugih pre
nego što ga sam sebi odam, sada ću osetiti kucanje srca.
Ono nije moj neprijatelj, ne računa minute koje mi preo-
staju od života, ne preti mi da će se paralizovati i ubiti me,
to je središte mog života, lupa sa snagom večnosti, prenosi
255
beskrajnu ljubav, manifestaciju kosmičkog života u moje
teio i moj um. Srce je moj Učitelj. Predajem mu se... Moj
Duh, očišćen od reči, fiista je energija. Osećam je. Puštam
da se polagano rastopi u mom srcu. Kucanje postaje sve-
snije... Moja seksualna snaga, kada se ne uputi ka spoljaš-
njem predmetu, ima lepotu i moć nevinosti. I nju prosipam
u moje srce... Malo-pomalo osećam moje kosti, moje meso,
moju kožu, moju utrobu. U mojoj percepciji, telo nije ma-
terija nego doživljaj razlifiite skale energije. Jednu po jed-
nu upijam srcem. U njemu sam rastopio misli, osećanja,
želje. Čitavo moje biće se naiazi u mom srcu, koje je moja
palata, moj hram, dopuštam da me održava, okružuje. Ja
sam zlatno dete zatvoreno u beskrajnoj utrobi. Ja sam Svest
koja kuca u ritmu okeanskih dubina... Sa mnom kucaju ze-
mlja, planeta, sunfiev sistem, galaksije, univerzum i energija
koja ga održava. Pretvaram se u vitalni centar kosmosa. U
mojim otkucajima dolaze da se utope zvezde, nevidljivi
entiteti, živa bića, biljke, minerali, molekuli, atomi. Kucanje
srca neprestano ponavlja: OD-TE-BE-SAM-SAZ-DAN. I
sa njim, čitava kreacija (svaki atom, svako zrno peska, sva-
ka stena, svaki list, svaki cvet, svaka životinja, svaki čo-
vek, svaka žena) izjavljuje: OD-TE-BE-SAM-SAZ-DAN.
Ovoj molitvi se pridružuju oni koji su nekada bili tu, iegije
mrtvih i legije bića i zvezda koje će se roditi: OD-TE-BE-
-SAM-SAZ-DAN... VE-RU-JEM-U-TE-BE. Predajem se
tvojim namerama sa potpunim poverenjem. Čitav kosmos
veruje u tebe. Jedno smo. Nema onoga koji guta, niti progu-
tanog: sve je neprestana razmena života. Imam poverenja,
jer bez tebe ne bih postojao, daješ mi ono što mi pripada.
Ništa ne tražim od tebe, zahvaljujem ti se za sve, svaki otku-
caj mog srca odzvanja u večnosti. I moj glas, i tvoj glas, u
isto vreme, govore: OD TEBE SAM SAZDAN. VERUJEM
U TEBE... TISIMOJA SREĆA.
256
U trenutku kada shvatimo da je to JA SAM u nama
samima, postigli smo unutrašnje isceljenje. U datom tre-
nutku, snagom ponavljanja, kada kažemo JA SAM, zapra-
vo govori Unutrašnji Bog. Duhovna bolest proizilazi iz či-
njenice da ne prestajemo da govorimo JA NISAM. Živimo
kao mrtvi, grubi oblici bez unutrašnjosti. Kada kažemo JA
SAM, kažemo to u horu sa čitavim kosmosom. Više ne pre-
duzimamo stvari. Stvari se dešavaju u nama. Prestajemo
da tražimo zato što konstantno nalazimo.
Kada se zatvorimo da se molimo, zašto smo sami? Zbog
čudesne samoće kosmičke zabave. JA SAM spoljašnja i
unutrašnja celokupnost, JA SAM apsolutna pratnja. Bolna
samoća je kada ne znamo da budemo sami sa sobom. Ako
nas sumnja rastužuje, mislimo: ’Bunar može da presuši,
voda je nepresušna. Čak iako smo slepi, beskrajna svetlost
prebiva u nama.’
Bože, da bih mogao da te imam, potrebno je da mi do-
đeš. Kako možeš to da učiniš?
Da bih ja došao do tebe, nužno je da ti dođeš do sebe.
Nikolas de Kues
6. Vratiti se
Kao naprvom nivou, pauk čeka muvu, ali se sad ne sa-
kriva, nego se pokazuje bez želje da je proždere. Pošto je
došao njen poslednji momenat, muva leti pravo u mrežu.
Transformacija, transmutacija i obožavanje okupali su
stvarnost srećom. Lov se pretvorio u ples gde neprestano
rađanje prati neprestano umiranje. Kada se približimo be-
zličnosti Suštinskog Ja, odjednom se vratimo osobi koja je
živela u svetu koji opstaje. Izgleda da smo, ponovo, Ijudsko
257
biće sa Ličnim Ja, utonjeno u svakodnevni život Međutim,
postoji velika razlika: sve ponovo postaje isto, ali nema
mučnine. Zahvalni, prihvatamo da budemo ono što jesmo.
Ništa ne oduzimamo, ništa ne dodajemo. Možemo da razlu-
čimo štaje istinsko, a šta lažno, i sa neuništivom sigumošću,
znamo da se, ono što je varka, ako mu ne prkiamo važnost,
na kraju rasprši, kao noćna mora. Zlo koje dolazi, osuđeno
da se, pre ili kasnije, rasprsne, jeste semenka dobrog koje
će doći. Živimo, uprkos udarcima života, u stanju večite
sreće. Naučili smo da volimo trenutak, znajući da, u ovom
uskomešanom vrtlogu vremena, nebrojene krajnosti raja i
pakla, ono pre i ono posle, Bog i Đavo, dobro i ioše, lepo i
ružno plešu kupajući se u ushićenjujedinstva. Sve što smo
nekada radili u senci, sada radimo u svedu istine. Takmi-
čenje se završilo. Sposobni smo da reflektujemo drugog,
njegova realizacija je naša, njegov talenat nas obogaćuje,
njegovo zadovoljstvo nas ispunjava prijatnim. Sitne vrline
ljudi nam deluju tako vredne kao dragulji. Nemamo potrebu
da prikazujemo diplome, niti nagrade, ogrlice, ni medalje,
pečate, niti fotografije u čast. U neredu sveta, pravimo sklo-
nište od prostog i cilj od jednostavnog.
- Učitelju, šta je zen?
- Svakodnevni život.
- Šta je filozofija?
- Kadajedem,jedem. Kada spavam, spavam.
Za kabaliste, hebrejske reči ’Tohu va vohu’ (’haos’) zna-
če ’jaje reda’.
Rim je osvojio Svetu Zemlju. Zatražiše od te male teri-
torije da pošdje poklon kralju. Stemovnici, u strahu od pri-
tiska, prilože zlatnike, sve dokne napuniše pozamašan kov-
čeg. Odmah potražiše časnog i hrabrog pismonošu koji bi
bio sposoban da odnese blago tiraninu. Izabraše najmudri-
258
jeg čoveka u zemlji, starca koji čvrsto veruje da je sve što se
dešava, Božjom voljom, za dobro. On je imao mladog uče-
nika, koji ga je svuda pratio, i nije prestajao da sumnja.
Obojica se ukrcaju put Rima. Uskoro izbije jeziva oluja.
Kapetan reče putnicima:
- Potopićemo se. Pripremite se da umrete.
Učenik poviče:
- Nemoguće: na ovom broduje sveti čovek! Bog ne može
dopustiti da se udavi, je r muje dao sveti zadatak!
Putnici ga zamole da ode po svog Učitelja. Učenik siđe
u potpalublje i nađe starca kako mimo čita Bibliju. Ovaj ga
upita sa osmehom:
- Zašto se toliko plašiš?
-A li Učitelju... usredsmo uragana.
- Ne brini, sinko. Sve je zarad dobroga.
- U redu... U redu... Ali dođite da se pomolite sa nama,
potrebni ste sirotim momarima i putnicima.
- U redu. Izaći ću...
Mudrac se pope na palubu, oluja se smiri. Jedan put-
nik priđe starcu.
- Hvala što ste nam spasili život. Ja sam prvi kraljev čo-
vek. Ako vam bilo šta treba dok ste u Rimu, slobodno
mi se javite.
Iako se more smirilo, starcu je bilo veoma muka. Sti-
gavši u luku, stanje mu se nije poboljšalo. Učenik se zabrinu.
Ali starac mu odgovori:
- Ne brini. Sve je zarad dobrog.
Odoše u gostionicu. Ostavivši kovčeg u podrumu, mu-
drac, bolestan, leže da spava. Učenik, da bi bio uz Učite-
Ija učini isto.
Gostioničar i njegova žena uđu u podrum i otvore kov-
čeg. Videvši zlatnike, uzeše ih sebi, a u kovčeg natrpaše
zernlju iz dvorišta Sledećeg dana, starac se oseti bolje. Reši
259
da odnese blago kralju. Ode sa učenikom u podrum. Kako
podigoše kovčeg, momakpoviče:
- Nije iste težine! Moramo da ga otvorimo, Učitelju!
- U redu.
Otvore kovčeg i vide da je pun zemlje. Učenik se raže-
sti. Učitelj murečepotpuno miran:
- To su nas vlasnici gostionice opljačkali, ali neće pri-
znati. Nikada nećemo saznati gde su sakrili blago. Ako
Bogželi da ovako bude, tako će biti. Pošto smo stran-
ci, neće nam verovati dasmo izgubili blago. Hajde da
odnesemo kralju kao poklon ovaj kovčeg pun zemlje.
Ne brini. Sve je zarad dobrog.
Kralj ih Ijubazno primi. Zaveden lepotom kovčega, otvo-
ri ga i otkrije, zapanjen, ono što je unutra. Razbesni se.
- Kako? Samo ste mi ovo doneli kao poklon? Bestidnici!
Večeras ćete spavati u zatvoru. Sutra će vam, u zoru,
odrubiti glavu!
Odvedoše zatvorenike. Dokse učenikžalio, mudrac mu
je, kao i ttvek, govorio:
- Ne budi tužan. Ako Bog tako želi, tako će biti. Sve je
zaraddobrog.
Dok su bili u zatvoru, prvi kraljev čovek poseti kralja
i reče mu:
- Rođače moj, nemoj učiniti grešku. Poznajem tog starca.
Putovali smo zajedno brodom. Onje veliki mag. Samo
jednom molitvom je smirio besni okean. Spasao mi je
život. Nemoj mu odrubiti glavu. Sačekaj. Možda ta ze-
mlja iz njegove države ima neku moć!
Kralj odgovori:
- Upravo velika vojska varvara napada zidine grada.
Nemamo dovoljno vojnika da bi ih zaustavili. Sutra
ćemo, možda, i svi mi biti mrtvi. Iskoristićemo tu ze-
mlju protiv njih. Videćemo šta će se desiti.
260
Otvoriše se vrata grada, Izađe car u pratnji jednog
dvorjanina. Bez oružja. Krenu napred, prema varvarima...
Ovi, željni da saznaju zašto se car usudio da se pokaže bez
ikakve odbrane, dopustiše da im se približi. Videše, tada,
kako suveren otvara kovčeg, uzima šaku zemlje i baca je
ka njima. Divlji ratnici, uplašeni ovom moćnom prašinom,
pobegoše u žestokom haosu.
Car se vrati u palatu, tegleći kovčeg.
- Ovoje blagodetna zemlja! Posejalaje paniku među var-
varima! Ona dva stranca zaista jesu magovi! Dovedi-
te mi ih!
Kada mudrac i učenik stigoše pred cara, on ih obaspe
draguljima i pusti ih na slobodu.
Dok su išli ka brodu, da bi se vratili u svoju zemlju,
mudrac reče:
- Jesi li video? Sve je bilo zarad dobrog.
Učenik, promrmlja, osećajući se krivim:
- Nije bilo sve zarad dobrog. Ispali smo varalice. Car
nam je dao dragulje, ali mi nismo ništa vredno dali
njemu zauzvrat. Samo malo zemlje.
- Bog zna šta radi. Neće ispasti varalica. Videćeš...
Neko vreme kasnije, saznaju da su gostioničar i nje-
gova žena, čuvši da zemlja iz njihovog dvorišta čini čuda,
otišli da vide cara sa punom vrećom iste.
- Visosti, u našem dvorištu se nalaze tone over magične
zemlje. One koju su vam doneli u kovčegu. Mi smo je
u kovčeg ubacili umesto zlatnika. Vidite...
I isprazniše zlato pred noge suverena. Videvši to, car
poviče, kuljajući od besa:
- Lopovi! Da ste im odmah odrubili glave!
Ova priča dolazi iz hebrejske tradicije. Istu tema obra-
đuje jedna priča iz islama na sledeći način:
261
 Odjeđnom, u malenom selu, umru dve kokoške. Selja-
ni dođu da vide mudraca iz sela da im objasni zašio. Ovaj
odgovori:
- Na neki način, to je dobro.
- Kako? Dobro je što nam umiru kokoške?
- Dobro je, to je sve što vam mogu reći.
Nekoliko sati kasnije, psi padoše na zemlju, ukočeni.
Seljani se vrate da vide mudraca. 29. Radost starenja
- Je li dobro to što su nam se psi skamenili?
- Da, dobro je.
Seljani se vrate domovima, sve više sumnjajući u čistu
svest starca. U sumrak, dok su spremali hranu, ugasiše im
I£ o lek tiv n o nesvesno, suočavajući se sa strahom od fi-
se vatre po kuhinjama. Potrče da vide mudraca.
zičke i duhovne dekadencije, stvorilo je šale u kojima, na
- Ako se sve vatre gase, nemoj nam reći da je i to dobro.
suptilan način, uzdiže starce. Imam ovde šest šala, pored
Toje prokletstvo!
njih i jednu hindu i jednu sufi priču, u kojima starija osoba
- Tvrdim vam, dobro je.
pokazuje mudrost i delikatnost za primer.
- Stara luda, izgubio je glavu! Ne poštujemo te više!
U tom trenutku čuše zagiušujuću buku iopota konja.
Mladi, aktivni novinar, prepun energije dođe u posetu
Banda razbojnika prođe tuda. Stadoše u centru sela. Vođa
kod najstarijeg čoveka na svetu.
bande osmotri:
- Gospodine, da li vi, koji ste uspeli da ostanete u živo-
- Nema ni kokoši, ni psa, ni dima iz kuhinja. Ovo selo
tu toliki niz godina, imate neki metod?
nije ni naseljeno. Hajdemo odavde.
- Da, imam metod.
Tako se seljani spasošeod pokolja.
- A, koji?
- Nešto vrlo jednostavno: nikada nikom ne protivrečim.
- Samo to? Nemoguće!
- Tako je, nije moguće.

Najstariji čovek na svetu je uvek uspevao u svemu što

bi preduzeo. Jedan mladi novinar ga pita:
- U čemu je tajna?
- Tajna mog uspeha je strpljenje sa kojim činim ono što
treba da učinim.

262 263
 - Stvarno je u tome tajna? Nemojte mi reći da možete,
na primer, prenositi vodu u situ!
- Da, mogu, pod uslovom da strpljivo sačekam da se
vodazaledi.
Najstariji čovek na svetu se jako obogatio. Mladi no-
vinarga upita:
- Kako ste to uspeli?
- Obogatio sam se prodajući golubove pismonoše.
- Koliko ste ih prodali?
- Samo jednog, koji se stalno vraćao.
Udovacje u domu sa čitavom porodicom, decom, sna-
jama, unucima. Sinovljev še f dođe na kafu. Oni mupripre-
me veliki kolač. Svi su vrlo nervozni, samo je starac miran.
Ceremonijalno, žene donesoše kolač. Iseku ga, ali zabora-
ve da daju parče starcu. Dok ostalijedu, starac odjednom
podiže tanjir i ponizno reče:
- Oprostite, treba li nekom čist tanjir?
Pozvaše starca da večera u kućijedne vrlo škrte dame.
Ona ga posluži šoljom čaja i tostom premazanim tankim
slojem meda. Videvši to, starac jo j reče:
- Oh, gospođo, tako ste velikodušni! Imate samo jednu
pčelu a meni ste dali sav njen med!
Starac dođe po unuka u osnovnu škoJu. Jedna majka
izađe iz iste, govoreći svom detetu:
- Dete nevaspitano! Idi da opereš ruke! Užasno je kada
su ti tako prJjave!
Deda kaže svom unuku:
- Sinko, idi operi ruke: Jepoje kada su ti čiste.
264
Hindu priča. Tradicija ovog kraljevstva zahtevala je
da porodice odvode starce u jednu visoku planinu, gde bi
umirali od htadnoće. Kraljev savetnik koji je jako voleo
svog oca, kada je stigao ovaj okrutni trenutak, sakrije ga
u podrum kuće. VJadar dođe da ga poseti i savetnik mu
ponudi raskošnu večeru. Malo potom se pojavi demon koji
reče Jcralju:
- Ako mi ne odgovoriš na tri pitanja odvešću te sa so-
bom u pakao. Ovo je prvo: Kako bi ti izmerio slona?
Kralj ne znaše šta da odgovori pošto nije postojaia
tako veJika vaga koja bi izmeriJa tog debeiokošca. Savet-
nik siđe u podrum i zamoli oca za odgovor. Vrati se i ša-
pne kraJju:
- Vrloje lako izmeriti sJona, visosti. Stavite životinju na
brod. Zbog svoje težine, brod će uroniti u vodu. Obe-
Ježite kredom, na stranama broda, nivo vode. Potom
ga iskrcajte i napunite brod kamenjem dok ne uroni u
vodu do Jinije nivoa vode koji ste obeJežili. Zatim iz-
merite težinu kamenja.
KraJj se oduševi odgovorom i ponovi ga demonu. Ovaj
mu postavi drugo pitanje:
-A k o imaš dve zmije, ka/co ćeš znati koja je mužjak, a
kojaje ženka?
Starac ponovo smisli odgovor:
. - Baciš ih na mekani tepih. Ona koja se bude mnogo po-
merala je mužjak, a ona koja ostane mirna je ženka.
Itreće pitanje je biJo:
- Imaš dve kobiJe. Jedna je mati, drugajo j je kćer, kako
znati koja je koja, ako su identične?
Starac ih posavetuje:
- Treba staviti ispred njih gomilu slame. Majka će ustu-
piti slamu detetu.
265
 Demon se rasprši. Kralj se, oduševljen, zahvali svom
savetniku na dćbrim odgovorima koje ntu je dao. Ovaj mu
prizna:
- Nisam ih ja smislio, nego moj stari otac. Sakrio sam
ga u podrumu.
Kralj odgovori:
- Od šada ukidam zakon koji naređuje da se starci ubi-
jaju, je r su oni tako mudri.
Sufi priča. Izgubi radnik posao i osiromaši, a sa njim
i čitava njegova porodica. Jednogdana, na ulici, sretne ne-
kog starca. Ovaj mu kaže:
- Ja sam svetac. Ako me smestiš kod tebe u kuću, ni tebi,
ni tvojima, nikada neće nedostajati hrane.
Radnik mu poveruje i povede ga kući. Starac, uz nego-
dovanje i žene i dece, stade da proždire njihove zalihe.
Jednogjutra, vrlo rano, žena kaže mužu:
- Svanuo je novi dan, a mi nemamo ništa za jelo. Izbaci
tog starog parazita.
Radnikprobudi starca i kaže mu:
- Sveti lažove: petao peva, svanuoje novi dan, ti si ovde,
a mi nemamo ništa za jelo...
Starac odgovori osmehujući se:
- Grešiš, jo š uvek imaš petla.
U prvoj šali, starac nas uči da dođemo do suštine, ne
trošeći energiju na beskorisne borbe i rasprave. On kaže
istinu onome ko zna da je čuje. Tišina je najbolji odgovor za
gluve uši. Veliki učitelj rituala čaja Sen no Rikju, kog smo
već citirali, reče u jednoj od svojih pesama:
Neukje onaj ko sudi, a nije učio.
Čoveka koji to zaista želi,
2«$
sa dubokim saosećanjem
ću podučiti, ne skrivajući ništa, tajnama čaja.
U drugoj šali, starac navodi miadića da shvati da su
glavni uslovi svake realizacije strpljenje i istrajnost. Među-
tim, prećutao je vrlinu koju ne vidi onaj što ga ispituje: da
bi insistirao i istrajao, treba razviti čvrsto poverenje u sebe
i u vrednost onoga što se preduzima. Ljubav prema delu,
zamenjuje ljubav prema nagradama.
U trećoj šali, možemo protumačiti ’veliko bogatstvo’
kao visok nivo svesti. Starac nas uči da to postignemo, us-
meravajući pažnju, snagu i veru na jedan jedini cilj. Umesto
da kopamo stotinak plitkih bunara, bolje je da iskopamo
samo jedan i stignemo do skrivene vode.
U četvrtoj šali, starac nas uči da tražimo nudeći. Naj-
bolji način da naučimo nešto je da počnemo da podučava-
mo. Ako želimo da se iscelimo, počnimo da isceljujemo
druge. Ako želimo da imamo, počnimo da dajemo.
U petoj šali, starac nas podučava da ne kritikujemo,
potcenjujući drugog, jer ćemo na taj način samo pojačati
njegovu odbranu. Najbolje je otkriti mu njegovu sebičnost,
predstavljajući je kao velikodušnost. Kada se osoba oseti
voljenom, a ne napadnutom, otvoriće svoje srce, shvatajući
čar davanja...
U šestoj šali, starac nas uči da napredujemo gledajući
pozitivno na sve što nam nudi budućnost, umesto da se
udaljavamo od ciija, odbacujući sve negativno iz prošlosti.
Prvi stav, pun svetla, pričinjava nam zadovoljstvo; drugi,
mračan, pričinjava nam muku.
267
 U hindu priči, starac nas uči da prenesemo novim gene-
racijama stečena znanja. Otac pomaže sinu diskretno, ne-
sebično, prihvatajući odbijanje društva punog predrasuda.
Sin pomaže ocu izdržavajući ga, prenoseći mu svoja znanja,
time što je aktivan u svetu. Ovo nam govori da je starac bio
razuman i prisutan otac; da je znao kako da ne izneveri si-
novljevu Ijubav, da je zaslužio njegovo poverenje. Umesto
konflikta, postoji davanje i primanje porodičnih vrednosti.
U sufi priči, starac nas uči da, ako postoji mogućnost
pobede, koliko god neznatna bila, ne možemo reći da je bitka
izgubljena. Moramo da nastavimo da se borimo do kraja.
Možda će radnik pronaći u petlovom stomaku veliki dija-
mant. Dešayaju se neočekivane stvari, koliko pozitivne, to-
liko i negativne. U Teksasu, na primer, jedan dobričina je
izašao na ulicu i ubila ga je zamrznuta krava koja je pala
iz teretnog aviona. Stvarnost se ne pokorava okamenjenim
shemama, u svakom trenutku možemo pronaći dijamant u
petlovom stomaku iii nam može pasti zaleđena krava na
glavu.
Kada dostignemo visok nivo svesti, s godinama i odu-
stajanjem od zavođenja, raspetljavamo čvorove koji nas ve-
zuju za tek) i, ne odbacujući ga, znajući da je ono hram u
kom živimo, s postovanjem preslajemo da se sa njim poisto-
većujemo. Iako smo sami sebe programirali za dug život,
znamo da smo već mnogo bliže kraju nego prethodnih godi-
na. Sposobni smo da shvatimo lepotu vremena koje prolazi.
Svaka sekunda života nam izgleda kao uzvišeni poklon.
Kao oni koji pate od smrtonosne botesti, svesni da ras-
polažu ograničenim vremenom, prestajemo da se vezujemo
za važne planove: zadovoljni smo sa onim što jesmo, a ne
sa onim što ćemo biti; sa onim što imamo, a ne sa onim što
26*
ćemo imati. Prestajemo da se držimo suvišnog, dopuštamo
da nam se rasprše nade, i kada nestanu nade, nestaje i strah.
Sve je ugađanje: sitna zadovoljstva, suptiine poruke čula,
nežnost koja nas kupa kao baizam srca, prijatni susreti sa
drugim ljudima, sposobnost pružanja pomoći drugima. Sva-
ki dan je dobar dan.
Stariti nije ni mentalno posustati ni pretvoriti se u oiu-
pinu. Ako smo se trudili da održimo zdravlje tela, izbegava-
jući drogu i štetnu ili prekomernu hranu; ako smo se trudili
da svaki dan malo vežbamo, da meditiramo, da kontempli-
ramo, da i dalje učimo nove stvari, da razvijamo prema ne-
stalnosti nežnu poniznost, sačuvaćemo do poslednjeg tre-
nutka miadalačku bistrinu; zahvaljujući anđeoskom stanju
koje nam prouzrokuje smanjenje seksualne želje, starost će
biti čudesna etapa našeg života. Možda i najboija... Oslobo-
đeni mučnine, ambicija, beskorisnih posesivnosti, neostva-
rivih iiuzija, žeije da budemo priznati; sposobni da volimo
čak i one koji nas preziru, da prihvatimo napade i kritiku
sa simpatijom, da umirimo um, da se otvorimo u svim prav-
cima, da pomognemo drugima da se oslobode patnje, da,
iako prisutniji nego ikad, znamo da živimo kao da smo već
nestali, i uživamo u uzvišenom zadovoljstvu umetničkog
stvaralaštva iz ljubavi prema delu, a ne prema aplauzu, da
radimo na mutaciji društva, na poboljšavanju sveta, i, povrh
svega, na usmeravanju mladih ka buđenju Svesti.
Mladi učenik moli starog Učitelja:
- Molim vas, pomozite mi da pobedim granice mog Lič-
nogJal
- Hoćeš li stvarno da ti pomognem? Onda odlazi odav-
de! Napolje!
-A li, Učitelju! Potrebno mi je to! Zašto tako okrutno
vičete na mene?
269
 - Gledaj pažljivo...
Kroz malenu rupu u prozorskom oknu, u sobu uleti pti-
ca. Unezverena, leti udarajući o zidove, pokušavajući da
izađe. Starac sačeka da se ptičica, iznurena, približi rupi u
prozorskom oknu. Jznenada snažno krikne i ptica pobeže
kroz rupu.
- Ova životinja će uvek misliti da je krik koji sam učinio
agresivan, zao, neprijatan, ružan, surov. Međutim, taj
krik joj je pomogao da izađe na slobodu... Ti mi tražiš
da te oslobodim, a ja znam da si samo ti taj koji sebe
može osloboditi. Otići ćeš, možda ćeš me prezirati či-
tavog života. Međutim, naučio sam te da je prvi korak
kako bi do sebe stigao, prestati biti zavisan... Da bi
bolje razumeo, ispričaću ti jednu priču: Mladić nalik
tebi, reši da se našali sa proročištem u Delfima. Uhvati
ptičicu i sakrije je ispod svoje toge. Priđe proročištu i
kaže: ’Da li je ptičica, koju krijem ispod toge, živa ili
mrtva? ’ sa namerom da ubije pticu, ako proročište kaže:
’Živaje ’, kako bi mupokazao da greši. Proročište odgo-
vori: ’Dosta! Od tebe zavisi da lije ptica mrtva ili živa! ’
Lično Ja - koje želi da ujedini svoja četiri ega, da bi,
prepustivši se vođstvu Višeg Ja, napredovalo ka realizaciji
- mora da se suoči sa četiri ideala, od kojih svaki odgova-
ra jednom centru... Pre svega, u mladosti, kada je njegova
fizička energija na najvišem nivou, ono nastoji da bude
šampion. Najbolji od svih! Takmičiti se, pobediti, prevazi-
ći granice materijalnog, pobiti rekorde, trijumfovati! Čak i
ako to postigne, vremenom će izgubiti snagu, i ako se grče-
vito i narcisoidno uhvati za svoju slavu, napraviće od svog
tela mučenički zatvor. Neće mu nedostajati mladić koji bi
mu oteo vlast... Ako ne postane šampion i dalje uporno sebe
naziva ’frustriranim’, izgubiće sposobnost da voli sebe, i
270
upravo zbog toga, da voli i ostale, i svet. Počeće da seje gor-
činu... Rešenje je preći na sledeći nivo: pretvoriti se u hero-
ja. Posvetiti život jednom razlogu, jednom idealu koji ne bi
bio samo ličan, nego kolektivan; žrtvovati se za opšte dobro;
nametati, čak i uz rizik da ga ubiju, ideje koje su ispravne;
osetiti prirodni strah koji svako biće oseća pred opasnošću,
ali nikada se ne prepustiti kukavičluku! Heroj, zbog ličnog
ponosa, rizikuje da se pretvori u krvničkog ratnika ili da
se preobrazi u mučenika iz fanatičnih razloga. Ako ga po-
bedi strah, živeće osramoćen, potcenjujući se, svim neza-
dovoljan, negativan do samouništenja... Njegov jedini izlaz
će biti da razvije um, da se pretvori u genija... Prevazići
društvene predrasude, živeti ispred svog vremena, uvesti
novine u umetnost, nauku, ekonomiju, politiku; izmisliti
nove tehnike, otkriti oblike mišljenja! Ako to postigne, i
društvo ga prihvati, može da, zbog taštine, ostane zatvore-
nik sopstvenog samovrednovanja, prihvatajući sa siepom
popustljivošću i svoje najmanje hirove, dopuštajući sebi, u
izvesnim prilikama, okrutnost, čak i zločin. Ako ga društvo
ne prihvati, možda će izgubiti razum, postaće ogorčen, po-
ročan, ubiće se. Ako nije sposoban da razvije svoj talenat,
može da provede život pretvarajući se da je genije, kao što
se travestit pretvara da je žena; ili iz zavisti, potčinjen bol-
noj osrednjosti, može da preobrazi gađenje prema samom
sebi u ljubomoru na svakog ko se ističe, smatrajući ga ludim,
poremećenim, opasnim, dijaboličnim. Ako, zbog nedostat-
ka karaktera, prihvati da bude osrednje biće, pretvoriće se
u infantilnog kolekcionara, osećajući se kreativnim samo
zato što fanatično obožava. Ako uspe da ne upadne u ove
zamke, prevazilazeći iskušenja moći, razočarenja, prepre-
ka, može sa strpljivošću i istrajnošću da dostigne najviši nivo
duhovnog, pretvarajući se u sveca. Ova osobina je vreme-
271
nom data onima, koji su je zaslužili zahvaljujući časnom i
zdravom životu. Svaki realizovani starac jeste svetac.
Ako je za čoveka ovo dugačak i težak put, za ženu - u
našem muškom društvu - zadatak postaje ogroman. Ako
su četiri vrha muške realizacije biti šampion (materijalni
centar), heroj (čulni centar), genije (intelektualni centar) i
svetac (duhovni centar), ženama se - uz odobrenje religija
- zadatak svodi na četiri ograničene uloge: devica (materi-
jalni centar), kurva (čulni centar), glupača (intelektualni
centar) i majka (emocionalni centar); to jest, frustrirana gos-
pođa, prezrena grešnica, šuplja lepota i robinja ognjišta.
Priča se da je prvi Buda rekao jednoj monahinji: ’Nadam
se da ćeš se posle smrti roditi kao muškarac, da bi se mogla
prosvetliti’, i sveti Pavle je napisao: „Zato što je muškarac...
slika i slava Boga; ali žena je slava muškarca.“ („Korinća-
nima poslanica prva“, 11, 7). U pričama o inicijaciji - koje
su stvarale uvek religiozne grupe muškaraca - učitelji su
starci, ali rte i starice. Ženi u godinama naše društvo ne Ustu-
pa moć mudrosti i predstavlja je uvek kao ružnu, vešticu,
požrtvovanu majku ili smešnu sladostrasnicu, najzad, kao
monstmma. Žena može i mora - prihvatajući starost kao
sveti dar - da pređe put koji vodi ka Iepoj svetosti.
Govoreći o civilnoj svetosti (ne religioznoj), ustanov-
Ijavamo suštinsku razliku, jer, religiozni sveci pripadaju
specifičnoj zajednici: sledbenici Novog Zaveta su hrišćan-
ski sveci; sledbenici Kurana, islamski sveci; Tore, praved-
nici, to jest, hebrejski sveci, a sutri ili sličnih spisa postaju
budistički sveci. Ove knjige utvrđuju pravila koja treba po-
štovati. Katolici treba da izvršavaju deset božjih zapovesti.
Jevreji, šesto trinaest mitzvota, koji pokazuju šta treba ra-
diti, a šta ne u toku dana. Nikada nećemo čuti da katolička
crkva proglašava za ’sveca’ nekoga ko govori ’Hrist nije Bog,
nego njegov prorok’. Međutim, u islamu nije tako - svetac
272'
može i mora da izjavi da je Hrist samo prorok, a nikako
Bog. Kako katolici ne bi prihvatili mislimanskog sveca,
tako muslimani ne bi prihvatili katoličkog sveca. Smatrali
bi ih ’nevernicima’.
Navikli smo da nazivamo ’svecem’ samo onoga ko živi
u okrilju religije. Ali postoje ogromne razlike u zavisnosti
od kojih su sveci katolici, sufi, Jevreji, budisti ili taoisti.
Kad god pričamo o ’svetosti’, vezana je za instituciju ili tra-
diciju koja nameće određeni moral. Muslimani i mormoni
se mogu oženiti sa nekoliko žena istovremeno, što je nešto
što neki hrišćanski ili jevrejski svetac ne bi mogao prihva-
titi. Niko se ne sablažnjava što se jedan rabin ženi i ima decu,
međutim, katolički monah mora obavezno da bude nevin.
Ukratko, svetost je različita u zavisnosti od tradicije kojom
je inspirisana. Ako podržavamo jednu, isključujući druge,
mogli bismo sebe smatrati netolerantnim, rasistima. Svetac
koji tvrdoglavo istrajava, zarobljen u jednoj religiji, smatra-
jući ’jeretikom’ onoga koji propoveda drugo verovanje, je
samo jedan ’fanatik’.
Da li postoji civilna svetost, slobodna, van hramova,
svetih knjiga, hirovhih zapovesti, moralnih predrasuda, do-
gmatskih zabrana i obaveza? Da bismo odgovorili, prvo
moramo da se zapitamo da li je čudotvorstvo osobina sve-
tosti. Po legendama, Demon je učhelj u umetnosti kršenja
kosmičkih zakona i, isto kao i Bog, može da nas zavede či-
neći čuda. Dijabolična osoba je sposobna da nas hipnotiše,
začara, izazove katastrofe u tiašim životima... Nije suštin-
ska osobina sveca da čini čuda!
Kakve veze ima svetost sa seksualnim prohibicijama?
Da li je činjenica da će žena ostariti nedimutog himena ili
da će čovek više voleti apstinenciju nego snošaj, dokaz vrli-
ne? Da li je svetost pretvoriti se u mučenika, predati se sa-
mobičevanju, živeti kao mazohista? Da li je svetost činiti
273
dobro iz straha od pakla ili iz nastojanja da dobijemo nagra-
du od nebesa? Ništa od toga!
Civilni svetac, nasuprot onome što su nam nametnuli
vezano za njega, ne čeka smrt sa nestrpljenjem. Ne teži oiiom
što je tamo, nego onom što je ovde. Za njega, Bog nije u
sadašnjosti, nego je sadašnjost. Svaka sekunda je sveta. Po
buđenju, činjenicu da je živ, shvata kao čudesni poklon. Pri-
hvata, sa ogromnim zadovoljstvom, svoje postojanje i posto-
janje drugih. Izbegava beskorisna uništavanja i ulaže svoje
napore u izgradnju bašti, bilo materijalnih, bilo duhovnih.
Ne plaši se da se preda tom božanskom ludilu, kakva je ra-
dost življenja. Velikodušno deli mudrost koju mu je donela
njegova dugovečnost. Ne veruje da čuvanje tajnih znanja,
predstavlja oblik moći. Hleb je najukusniji kada se podeli.
Civilni svetac, znajući da je povezan sa svetim izvo-
rom, poštuje pozitivne ideje koje prima i prenosi ih prirod-
no, bez težnje da ubedi. On ih seje, nikog ne potcenjujući,
čekajući da urode plodom. Ako se to ne desi, on se ne žali,
jer zna da nije jedini, i da će neki drugi civilni svetac jed-
nog dana doći da učini dobro tamo gde on to nije uspeo.
Prihvata svoja uzvišena osećanja, jer je prestao da se plaši
ludila. Iako ga izvrću xuglu, smatraju apsurdnim, on sebi
ne zabranjuje da voli sve Ijude koji su živeli u prošlosti. Ne
vidi ih kao pasivnu vojsku preminulih, nego kao žive ener-
gije, koje nam donose njihovu nadu - kao što vetar duva u
jedra barke - i guraju nas ka budućnosti, u kojoj ćemo se
pretvoriti u Kosmičku Svest. Takođe se ne suzdržava da
voli one koji će doći. Postavljajući se kao predak hiljada i
hiljada duša, zna da će učinjeno zlo opstajati tokom pet ili
više generacija, a da će dobra dela opstati hiljadama godi-
na. Stari svetac voli druge, jer ih vidi kao svoju porodicu -
ukijučujući životinje, biljke, minerale. Blagosilja svako biće
ili stvar koji udu u polje njegove percepcije, ne zato što ve-
ruje da na čudotvoran način deli zdravlje, nego zato što želi
svim svojim bićem svima da ga da: unutar svog bića, on nije
više odbrambena tvrđava, nego je postao otvoreni hram.
Poštuje svaku reč, svaki osećaj, svaku želju, svaku potrebu.
Iako vidi da su zastranili, on shvata njihovu svetu suštinu.
Zna da je koren mržnje uvek ljubav. Vrlo jasno uspostavlja
razliku između okrutnosti prividnog sveta - onog za koji
istorija misli da je stvaran - i sveta kakav je on u svom is-
konskom potencijaiu. Kroz agresiju, nepravdu, ratne pobu-
de, traži i pronalazi božansku lepotu, onako kako se može
pronaći biser unutar školjke. Iako mu se dešavaju, on nikada
ne pušta da ga preplave negativni događaji. Nije zaludenik,
shvata bolje nego iko opštu iskvarenost haiapljivost, ludilo,
dekadenciju, ali ih ne pretvara u definiciju stvarnosti. Sud
od zlata u kom se nalazi smeće, zapravo nije smeće.
Civilni svetac sve vreme gleda na druge kao na svoje
Učitelje. Svako biće mu donosi lekciju, i svojim vrlinama
mu pokazuje šta treba da radi, a svojim manama šta ne tre-
ba. Kada se nađe pred zarobljenikom Ličnog Ja, energet-
skim vampirom, opsednutim da potčini druge svojim hiro-
vima, vidi ga kao korisnog tiranina, jer mu pruža priliku
da se bori protiv svojih negativnih reakcija i da ih pobedi.
Naučiti voleti neprijatelja je, iako mu oni nikada ne uzvra-
te, najbolja vežba za njegovo srce.
Civilni svetac ne živi u vremenu koje ne-mutanti nazi-
vaju ’normalnim’. Prihvatajući da će uskoro uroniti u prazni-
nu, on ga vidi kao deo večnosti. U poređenju sa beskrajnim
jedinstvom, lični problemi prestaju da mu zagorčavaju život.
To su samo trenutne prepreke, premostive poteškoće, ne čine
deo njegovog suštinskog bića. Ako ima dugove, nepravedne
ili zaslužene, plaća ih kako može, smireno. Zna da se sve
dešava na jednoj široj skali, od one koju vidi Lično Ja.
275

Civilni svetac, prihvatajući da njegov organizam pri-
pada životinjskom carstvu i svestan da se rodio sa polnim
organom, tvrdi da je zdrava želja sveta. Priznaje zadovolj-
stvo - ne gubeći zbog toga svoju čistotu - i ako je to upisano
u njegdvu sudbinu, zasnovaće porodicu. Zna da su večita
kastriranost i nevinost egoistične neuroze, prouzrcđcovane po-
grešnim religioznim obrazovanjem, u čijem je korenu incest.
Civilni svetac se, s obzirom na to da se njegovo Lično
Ja - iskristalisano u Više Ja, sjedinjeno sa Suštinskim Ja,
u službi Unutrašnjeg Boga - ne postavlja između te ogro-
mne Ijubavi koja u njemu živi i spoljnog sveta, on razume
i prašta. Svestan je da živi u grešnom neumoljivom druš-
tvu, prepunom lopova, prevaranata, kriminataca, ludaka,
makroa, koji su sposobni da izdaju svoja ubeđenja za no-
vac, odsutnih očeva, nasilnih majki, ljubomome braće,
okrutnih porodica. Ipak oprašta, zato što priznaje da se
radi o kolektivnoj nesreći. Nema individualne krivice. Po-
gledom ukorenjenim u večnost, civilni svetac vidi šta se
sve dešava zbog velikog istorijskog razvoja vrste koja se
uspinje - u krize, greške i opasnost od istrebljenja - od ži-
votinjskog ka anđeoskom nivou. U suštini, korisna patnja,
siična patnji crva, koji se zavuče u svoju čauru da bi iz nje
izašao preobražen u leptira... Civilni svetac zna da čovek
nije, ako ne bivstvuje u trenutku. Njegovi potomci će ga,
nekoliko vekova kasnije, sa zahvalnošću i nežnošću, po-
smatrati kao što on danas posmatra antropoide. Kako onda
da ne oprosti, preko sopstvenih rana, zlo koje su mu učini-
li. Oprostiti znači razumeti uzroke bola.
Civilni svetac, ne zanemarujući sopstveni život, čini
sve što je moguće da buđe drugima koristan, nikada im ne
sudeći. Umesto da se bori protiv griže savesti i iudila, on
čini ono što je neophodno da bi ih stavio u službu kreativ-
nosti... Međutim, znajući da je jedno dati, a drugo naterati
276
nekoga da primi, on pomaže koliko može, i ako se drugi
zatvori u svoj bunker, on ne navaljuje. Samo pokušava da
bude uz njega, ne mešajući se. Jehova kaže: „Ako ukoriš ne-
vernika, a on se ne odrekne svog bezbožništva i svog po-
grešnog puta, on će umreti zbog svog prokletstva, a ti ćeš
osloboditi svoju dušu.“ („Knjiga proroka Jezekilja“, 3,19)
Civilni svetac shvata kao dužnost da iskaže ono što
misli. Ako ga slušaju, osećaće se dobro. Ako ga ne slušaju,
ne uzbuđuje se. Iako ne može da promeni drugog, iako ri-
zikuje svoj život, njemu se otkriva da je lek ono što će mu
pripasti na kraju. 1 ukazuje mu na ono što je od sebe napra-
vio. Počeo je da analizira svoju neuravnoteženost, odvojio
je svoja četiri ega, oslobodio ih svojih prljavština i doveo
ih do najplemenitijeg izraza i ujedinio ih. Saznao je kako
da ukroti svoje Lično Ja, učeći ga da se ponizno prikloni
Suštini i ophodi prema drugima sa dobrotom i nežnošću.
’Da bih mogao da volim, moram da prihvatim da ispod tog
sloja nesavršenosti, ti jesi savršen. Ako osećam da tvojoj
Suštini moram nešto da oduzmem ili dodam, to je zato što
je ne doživljavam kao božansko delo. Ali postoji unutrašnja
granica gde se kritika rasplinjava. Sreća je što si ti ti, bez
potrebe da te ja ili bilo ko drugi menja.’ Civilni svetac ne
nastoji da menja druge, pošto su oni za njega sveti. U jed-
noj bašti, on će se ograničiti na miris cveća, bez potrebe da
im oduzme ili doda Iatice. Zalivaće zemlju na kojoj rastu,
i ako vide neki pupoljak kako se otvara, slaviće ga kao da
se na nebu rodila nova zvezda.
Civilni svetac zna da se svako odbacivanje, svaka bol,
ako smo razvili svest, pretvara u priliku.
Japanska monahinja, pošto je već pala noć, traži snte-
štaj u selu. Zatvaraju jo j vrata i nemilosrdno je izbacuju.
 Mora da se sklotii među drveće, drhteći od hladnoće. Kada
je vetar oduvao oblake, puštajući pun mesec da sija, mona-
hinja vidi da su stabla, stabla trešnje. Pod svetlom počeše
da cvetaju. Vernica se zahvali za odbacivanje zahvaljujući
kom je prisustvovala čudesnom otvaranju cveća.

278
 • •*• • •
\\EHANDfin
*
••• * • •
•• •
***** • • ••• •.•
• ••»•
g r ima Ova knjigaje ogledalo,
može bitijednako zanimljiva kao njen čitalac.

Alehandro Hodorovski je rođen 1929. godine u Ćileu, u porodici

ruskih emigranata. Posle studija 0 Eksperimentalnom pozorištu, sa
godine se pretvorio u internacionalnog putnika. Raskinuvši veze sa po-
rodicom i državom, zaustavio se u Parizu gde i danas živi. Režiser, pisac,
pesnik, filozof, psihoterapeut, taratolog i jedan od najcenjenijih scena-
rista modernog stripa, ovaj multimedijalni umetnik i dalje uveličava svoj
opus koji obuhvata više od 30 knj iga, 6 kultnih filmova i preko 20 scenarij a
za stripove. Putuje i drži konferencij e u svojoj 79-oj godini.
Od jednog predsednika Cilea, preko Džona Lenona, Pitera Gebrijela,
M erilin Mensona, čileanskog m inistra odbrane, pa čak do ubica —naj-
različitiji ljudi su bili i dalje dolaze u kafe-knjižaruies Temeraires u Parizu,
kako bi sreli ovog velikana i podelili sa njim svoje najintim nije tajne.
Tvorac Paničnog pozorišta, Psihomagije i psihogenealogije i pozna-
valac komparativne religije, kroz smeh koji je neodvojiv od mudrosti,
pokušava dapodigne ljudsku svest na viši nivo.

U Mističnom kabareu se prikazuje struktura susreta koje, veigodinama,

Alehandro Hodorovski održava sapublikom koja prisusutvuje njegovim konfe-
rencijama. Više od stotinjak šala i inicijatorskihpriča mupomažu da analizira
Ijudsko biće bez njegove 'maske', sa svim njegovim problemima, strahovima,
nesigumostima i nedostacima. Velik brojprimera i komentara koje autornudi 0
uzrocima koji nas sprečavaju da budemo srećni i da se razvijamo ka Punojsvesti,
pomoći će čitaocu da uspostavi zdravu vezu sa sobom, sa drugima, sa životom i
sa svojom okolinom. Mistični kabareje knjiga neophodna onima koji, za-
interesovani za evoluciju i oslobođenje sopstvenog bića i svesti, traže svoju
'autentičnu istinu ’ kako bije ugradili u svoj život kao korisnu sreću i doživeli bez
straha starost ismrt.