Obligaciono pravo

skripta

1. Pojam obligacionog prava

Obligaciono pravo je regulatorni sistem koji uređuje privredne odnose. On

omogućava pravno prenošenje imovinskih dobara sa jednog subjekta prava na drugog.
Termin obligacija potiče od termina „obligare“ koji je u početku označavao i dug i obavezu.

Razlikujemo obligaciono pravo kao sistem normi i obligaciono pravo kao nauku koja se bavi
izučavanjem obligacionopravnih normi i instituta.

- Obligaciono pravo je sastavni deo građanskog prava, koje se po pandektnoj sistematici deli
na opšti deo, stvarno pravo, porodično pravo, nasledno pravo i obligaciono pravo.
Po podeli građanskog prava na materijalno i formalno, obligaciono pravo svrstavamo u
materijalno pravo.
Ako imamo u vidu razlike između ličnih i stvarnih prava, obligaciono pravo svrstavamo u lična
prava jer titular obligacionog prava može ostvariti svoje ovlašćenje samo prema dužniku.
Obligaciono pravo je deo privatnog prava, spada u oblast pravne dinamike i reguliše odnose
inter vivos.
Postoje i specijalizovane oblasti prava koje osnov imaju u obligacionom pravu, a to su pravo
osiguranja, hartija od vrednosti, berzanski poslovi itd.

2. Pojam obligacije (obligacionog odnosa)

Obligacija je odnos između dva određena lica (poverioca i dužnika) na osnovu kog
poverilac pod prednjom prinudnog izvršenja može da zahteva da dužnik izvrši neku
prestaciju imovinskopravne prirode.

Obligacije nastaju i izvršavaju se slobodnom voljom stranaka, ali u krajnjoj liniji može da se
izvrši angažovanjem državne prinude, pa su na taj način obligacije i obligaciono pravo sastavni
deo državnog poretka.
Zainteresovanost države za izvršenje obligacija proizlazi iz toga što to doprinosi stabilnosti
čitavog privrednog tj. pravnog prometa, što je u opštem interesu.

1
3. Poreklo i razvoj pojma obligacije-rimskopravni koreni i helenska tradicija; iuris
vinculum i lična odgovornost

Prema savremenoj definiciji obligacija je odnos između dva određena lica (poverioca i
dužnika) na osnovu kog poverilac pod pretnjom prinudnog izvršenja može da zahteva da
dužnik izvrši neku prestaciju imovinskopravne prirode.
Međutim, definisanjem pojma obligacije bavili su se pisci i u prošlosti.
Prema Paulusovoj definiciji obligacija nije službenost zasnovana na našem telu već obaveza
zasnovana prema drugom i ispoljena u davanju ili pružanju neke prestacije.
Ovakva definicija je rezultat objektivnih i subjektivnih činilaca robnonovčanog prometa.

S obzirom na to da je robnonovčanih privreda bilo pre i posle Rima, mogao bi se osporiti stav
koji poreklo obligacionog prava pripisuje isključivo rimskom pravu.

Za rimsko pravo i autore tog doba nije bio karakterističan posupak uopštavanja neophodan za
definisanje, za razliku od grčkog prava gde je uopštavajuće mišljenje zastupljeno jer je društvo
zasnovano na filozofskoj kulturi. Tragovi grčkog prava nisu sačuvani u meri kao rimsko pravo
jer grčka država nije bila razvijena kao rimska, ali ono je izvršilo određen uticaj na rimsko
pravo.

Fragmenat Justinijanove kodifikacije o iuris vinculum-u *Obligatio est iuris vinculum (Just.
Inst. 1, 3, 13, pr.) – obligacija je pravna veza* upućuje na ideju da je obligacija pravna veza i
podseća na ideju da je obligacija međusobna pravna veza između poverioca i dužnika koja
sugeriše međusobnu imovinsku prestaciju.

U obligacionom pravu nije ostalo tragova tradicionalne lične odgovornosti. U rimskom pravu
neizvršenje obaveze za dužnika značilo je to da on gubi status sui iuris tj. poslovnu sposobnost i
postaje lice alieni iuris.

Danas neizvršenje obligacije ne dira u lični status dužnika. Izuzetak je institut stečaja
pravnih lica zbog prezaduženosti.
U našoj pravnoj tradiciji sud je u izvršnom postupku mogao lišiti lice slobode ako nije u roku
ispunio obavezu. Ovo lišenje slobode imalo je karakter kazne zbog neizvršenja i cilj je bio da se
dužnik prinudi da ispuni svoju obavezu,
Danas je tzv.dužničko ropstvo zabranjeno, a to potvrđuju i brojne međunarodne konvencije.

4. Poreklo i razvoj pojma obligacije-podeljena svojina u staleškom društvu

Feudalni poredak je redukovao robnonovčani promet i vratio se na naturalni način

privređivanja. Osnovni svojinski oblik bila je feudalna svojina čiji se pravni promet sveo na
nasleđivanje.

U ovom periodu na istoj stvari su različitim slojevima pripadala različita ovlašćenja: kralj je
imao pravo da prikuplja porez i pozove feudalca u rat, feudalac je imao pravo da pribira pravne
i faktičke plodove , a kmet je radom obezbeđivao minimalnu egzistenciju.

Međutim, u slobodnim gradovima Italije i Nizozemske u 12.i13.veku obligaciono pravo je

počelo da se reafirmiše. Tome su doprinele škole glosatora i postglosatora, a poznati autori iz
ovog perioda su Badus i Bartolus.

2
U 16.i17.veku su se pojavile prve pisane kodifikacije, najpre u nemačkim državama (Landrecht-
zemljana prava). Ove kodifikacije su bile osnov građanskih kodifikacija. Ali i pored toga za
ovaj period je karakteristična stagnacija obligacionog prava.

5. Poreklo i razvoj pojma obligacije-privatna svojina i obligacije

- Osnovno obeležje privatne svojine je to da se sva moguća ovlašćenja na jednoj stvari stiču
u pravnoj moći jedne ličnosti.Ovlašćenik privatne svojine može na osnovu svoje odluke stvar
neograničeno koristiti i njome raspolagati.
Pravo svojine je omogućilo slobodan promet stvari i usluga, stvorilo prostor prometa između
proizvodnje i potrošnje i doprinela institucionalizaciji pravnog prometa i to se ispoljilo u
kodifikacijama građanskog odnosno obligacionog prava u 19.i20.veku.

6. Poreklo i razvoj pojma obligacije-moderna koncepcija dualizma i monizma.

Kako bi se utvrdilo da li je obligacioni odnos jednostepen ili dvostepen javile su se dve teorije.
Francuska monistička teorija smatra ja je obligacionopravni odnos jedinstven. Karakteriše ga
jedinstvena uzajamna obaveza-prestacija formulisana u dispoziciji obligacije. Odgovornost za
neizvršenje ili nepotpuno izvršenje obaveze ne predstavlja sankciju koja prati neizvršenje.
Odgovornost ne predstavlja samostalnu obavezu već je sankcija za povredu dispozicije.

Dualistička teorija je starija i afirmisana je u nemačkoj teoriji. Nemačko pravo u obligacionom

odnosu vidi dve zasebne obaveze-1.koja označava izvršenje preuzete obligacije i 2.koja je
odgovornost za izvršenje prestacije što se najčešće ispoljava u naknadi štete.

Obe teorije obligacionopravni odnos tumače polazeći od ugovora.

Značaj monističke teorije je taj što je ukazala na strukturu obligacionopravnog odnosa kao
tipičnog pravnog odnosa sa dispozicijom i sankcijom, dok je dualistička teroja doprinela da se
bliže sagledaju posebna obeležja dispozicije i sankcije.

7. Mesto obligacionog prava u sistemu građanskog prava

- Obligaciono pravo je sastavni deo građanskog prava, koje se po pandektnoj sistematici deli na
opšti deo, stvarno pravo, porodično pravo, nasledno pravo i obligaciono pravo.
Po podeli građanskog prava na materijalno i formalno, obligaciono pravo svrstavamo u
materijalno pravo.
Ako imamo u vidu razlike između ličnih i stvarnih prava, obligaciono pravo svrstavamo u lična
prava jer titular obligacionog prava može ostvariti svoje ovlašćenje samo prema dužniku.
Obligaciono pravo je deo privatnog prava, spada u oblast pravne dinamike i reguliše odnose
inter vivos.
8. Odnos između privrednog (trgovinskog) prava i obligacionog prava. Kodifikacije
građanskog i trgovinskog prava.

Obligaciono pravo i privredno pravo stoje u neraskidivoj vezi. Od svog nastanka obligaciono
pravo se pojavljuje sa ciljem da posreduje između proizvodnje i potrošnje. Obligaciono pravo se
nužno pojavljuje u zemljama gde je tržište linija razgraničenja ili povezivanja proizvodnje i
potrošnje.

3
Prometnu funkciju obligacionog prava određuju manje ili više razvijeni robni odnosi, a
univerzalna funkcija proizlazi iz činjenice neophodnosti organizacije i regulisanja posredovanja
tržišta između proizvodnje i potrošnje zasnovano na slobodno izraženoj ugovornoj volji.

Robnonovčani odnosi i tržište uticali su na ujednačavanje pravila obligacionog prava i doprinela

nastanku univerzalnih obeležja kao što su sloboda ugovaranja i princip pacta sunt servanda. U
19.veku dolazi do nastanka velikih građanskih kodifikacija: Code civil 1804, Austrijski opšti
građanski zakonik 1811.i Nemački građanski zakonik 1896.godine.

XX vek je karakterističan u podeli privreda na tržišna i planska društva. U drugoj polovini XX

veka na području planskih društava nastaju kodifikacije građanskog prava koje su zasnovane na
planskim privredama i društvenoj svojini što je dovelo do isključenja konkurencije, a stečaj je
zamenjen institutom obavezne sanacije.

Osamdesetih godina dolazi do reformi, koje su se zasnivale na četiri osnovna metoda:

 Metod vaučerizacije
 Metod prodaje unutrašnjih u spoljnih deonica
 Metod denacionalizacije
 Metod koncesija
Cilj svih ovih metoda je povećanje samostalnosti privrednih subjekata i afirmacija tržišnog
društva.

9. Pojam privrednih (trgovinskih ugovora) i njihov tretman u ZOO

Privredni ugovori predstavljaju pravno-tehničko sredstvo pravnog prometa između

privrednih subjekata sa registrovanim privrednim delatnostima, nezavisno od toga da li su
fizička ili pravna lica.

Zakon je izričito odredio pojam privrednih ugovora. Najpre ističe da njih zaključuju pravna lica.
Da bi se ugovor pravnih lica tretirao kao privredni, neophodno je da ta pravna lica imaju status
preduzeća. Ostala pravna lica, kao npr.udruženja,partije itd.ne zaključuju privredne ugovore.
Privredne ugovore mogu da zaključuju i fizička lica koja su registrovana za obavljanje određene
delatnosti (preduzetnici), pod uslovom da ih zaključuju u vezi sa tom delatnošću.
Zakon izričito predviđa da se njegove odredbe koje se odnose na ugovore primenjuju na sve
vrste ugovora osim ako za ugovore u privredi nije izričito drukčije određeno.
Zakon je prihvatio načela jedinstvenog regulisanja svih stranaka, ali sadrži i posebne odredbe
kojima se uređuju posebnosti privrednih ugovora. Ako zakon ne sadrži posebne odredbe kojima
se uređuju privredni ugovori, primenjuju se opšta pravila Zakona o obligacionim odnosima.

10. Mogućnost prinudnog izvršenja obligacije-pravna zaštita obligacije (tužba, parnica,

presuda, izvršenje u izvršnom postupku)

Obligacioni odnos je sastavni deo strukture društvenih odnosa. Od ostalih društvenih odnosa
razlikuje se između ostalog i po tome što obaveze nastale u njemu mogu biti ostvarene
državnom prinudom.

Obligaciju stranke zasnivaju svojom voljom. Samim tim, i njeno izvršenje bi trebalo da bude
dobrovoljno. Tek odsustvom dobrovoljnog izvršenja obligacija se ostvaruje u građanskoj
parnici odnosno prinudnom izvršnom postupku.

4
 Podnošenjem tužbe zasniva se građanski parnični postupak u kome će se utvrditi da li je
postojalo pravo traženo u tužbenom zahtevu.
- Osuđujuća presuda je dalja pretpostavka za prinudno ostvarivanje obligacija. Presuda kojom
se odbija ili rešenje kojim se odbacuje tužbeni zahtev i deklarativna presuda nisu podobne
za prinudno izvršenje.
Konačan procesnopravni uslov je pravosnažnost osuđujuće presude. Takva presuda se još uvek
može dobrovoljno izvršiti u paricionom periodu. Do prinudnog izvršenja dolazi tek
podnošenjem predloga za izvršenje izvršnom sudu. Predlog za izvršenje se može podneti u
roku od 10 godina nakon čega obligacija zastareva. Dužnici za obligaciju odgovaraju
celokupnom svojom imovinom.

U našem pravu osnovni cilj izvršenja je obezbeđenje ispunjenja primarne obaveze.

Postoje i pravni sistemi u kojima poverilac u izvršnom postupku ne može izdejstvovati

ugovorenu obavezu već samo naknadu štete. U našem pravu naknada štete je obaveza koja prati
prinudu na izvršenje osnovne obaveze.

Postoje i obligacije kod kojih parnični i izvršni zaštitni mehanizam izostaje. To su obligacije
koje ne karakteriše afirmativna prinuda države. One se nazvaju prinudnim, naturalnim,
nesavršenim, nepotpunim obligacijama, iako je sporno da li se one mogu smatrati obligacijama
u pravom smislu te reči.

11. Prirodne obligacije

Pod prirodnim obligacijama podrazumevaju se obligacije koje se ne mogu ostvariti

sredstvima prinudnog izvršenja. One nisu neutužive već se radi o tome da podnošenje
tužbenog zahteva ne dovodi do osuđujuće presude kojom se dužnik obavezuje na isplatu duga.
U određenom krugu naturalnih obligacija tužbeni zahtev može da bude uspešan i dovede do
izvršive presude, pa se zbog toga ne bi moglo prihvatiti mišljenje po kom se prirodne obligacije
ne mogu ostvariti sredstvima afirmativne državne prinude.
Druga mogućnost državnog sankcionisanja prirodnih obigacija je negativna i sastoji se u tome
što se povraćaj vansudski izvršene prirodne obligacije ne može osnovano tražiti tužbom pred
parničnim sudom po pravilima o neosnovanom bogaćenju.

U teoriji postoje različiti stavovi o pojmu prirodnih obligacija.

Jedan deo nemačke teorije smatra da su prirodne obligacije one obligacije koje su lišene tužbe.
Drugi deo nemačke teorije smatra da se kod naturalnih obligacija može tražiti prestacija ili se ne
može prinudno izvršiti.
Italijanska teorija naturalne obligacije određuje kao obligacije koje su nesavršene, imaju tužbu,
ali čije sankcije ne deluju.

U pogledu nastanka izvora prirodnih obligacija u teoriji postoje dve alternativne klasifikacije i
jedno eklektičko gledište.

Prva alternativna klasifikacija polazi od toga da li je obligacija nastala prema pravilima

prava. U okviru ove klasifikacije razlikujemo obligacije koje svoj izvor imaju u pravu i
obligacije koje izvor imaju u moralu,

5
Druga alternativna klasifikacija razlikuje nepotpune obligacije sa stanovišta stepena državne
izvršivosti.
Tu spadaju obligacije koje se mogu delimično izvršiti, i izvršenje se najčešće odnosi na
sekundarnu obavezu, i obligacije koje su sudski ostvarive-to su zastarele obligacije koje mogu
da se izvrše kako u pogledu primarne tako i u pogledu sekundarne obaveze.

Eklektičko gledište je zasnovano na otkrivenim zakonskim primerima prirodnih obligacija i

pokušava da na osnovu pojedinih slučajeva utvrdi pojam naturalnih obligacija.

Zakon o obligacionim odnosima nije naveo prirodne obligacije ali ističe primer zastarelih
obligacija. Kao posledica zasterelosti javlja se gubljenje prinudnog ostvarivanja obligacionog
prava. Ispunjenje obligacionopravne obaveze ne prestaje već postaje nudum iure (golo pravo).
Naš zakon poznaje prekluzivne i zastarne rokove. Kod prekluzivnih rokova gubi se pravo na
zahtev i sama obligacija. Ispunjena prestacija može biti vraćena putem tužbe zbog neosnovanog
bogaćenja.

12. Obligacija je odnos između poverioca i dužnika

- Obeležje obligacionog odnosa je to da postoji odnos poverioca i dužnika. Bez obzira na broj
učesnika obligacionog odnosa uvek postoji lice koje ima pravo da traži i lice koje duguje.
Teorija poznaje jednostrano i dvostrano obavezne obligacione odnose, u zavisnosti od toga da li
je odnos poverioca i dužnika reciporčan.

Zakon o obligacionim odnosima poverioca i dužnika smatra ravnopravnim pri ostvarivanju

prava i obaveza i naziva ih stranama u obligacionom odnosu. Ova jednakost postoji i kada je
jedna strana država, ali se vremenom iz takvog odnosa razvila teorija o administrativnim
ugovorima.

Postoje dva tipa administrativnih ugovora:

 Administrativni ugovori u užem smislu u kojima država raspolaže javnim dobrima i

ostvaruje javna ovlašćenja (dozvole, koncesije).
 Aministrativni ugovor kod kog država ne vrši u užem smislu javna ovlašćenja. Ona je
jedan od akcionara preduzeća i ima prava i obaveze kao i ostali akcionari, mora da se
pridržava statuta i skupštinskih odluka akcionarskog društva.

Zakon o obligacionim odnosima na indirektan način izjednačava poverioca i dužnika, međutim,

dužnik je u težem položaju jer ima da izvrši preuzetu prestaciju, čija je sadržina
imovinskopravnog karaktera. Dug ne dira u njegov lični status i prava, pa se moć poverioca
odnosi samo na imovinu dužnika koja u krajnjoj liniji služi izvršenju.

13. Relativna struktura obligacija

Obligacija je sa relativnom strukturom. To je odnos između poverioca i dužnika i pravni odnos

koji zasniva prava i obaveze koje ne prevazilaze imovinu ili ponašanje dužnika.

Struktura obligacione obaveze može biti različita. Nemačka teorija razlikuje obaveze ponašanja
i obaveze davanja, ali ostvarenje može da traži samo poverilac.

6
Obligacija je načelno pravni odnos između njenih subjekata i ne dira u prava i obaveze trećih
lica. Ona deluje inter partes, za razliku stvarnih prava koja deluju erga omnes.

Postoje i obligacije sa apsolutnim dejstvom koje proizvode dejstvo prema trećim licima.

14. Obligacije sa apsolutnim dejstvom

- Obligacija proizvodi dejstvo samo između stranaka. Izuzetno, kod strogo određenih obligacija,
obligacija može proizvoditi šire dejstvo od ovog. Takve obligacije možemo podeliti na
obligacije sa apsolutnim dejstvom i obligacije sa dejstvom prema trećim licima.

Obligacije sa apsolutnim dejstvom delimo na one koje proizvode dejstvo ex lege. Takva
situacija postoji kod zakupa. Bez obzira što zakup stvaraju stranke, on može obavezivati bilo
koje treće lice koje stekne svojinu na zakupljenoj stvari.
U drugu grupu obligacija sa apsolutnim dejstvom spadaju obaveze zasnovane i konstatovane
upisom u zemljišne knjige. Takvo je pravo preče kupovine, prekupa i otkupa.

Obligacije sa dejstvom prema trećim licima deluju na prava i obaveze lica van stranačke
strukture. U njih spadaju ugovori u korist trećih lica, paulijanska tužba i kolektivni ugovori.
Ugovor u korist trećih lica-po pravilu ugovor deluje između ugovornih strana tako da ne dira u
prava trećih lica. Zakon je propisao da kada neko ugovori u svoje ime potraživanje u korist
trećeg, treći stiče sopstveno i neposredno pravo prema dužniku, ako nešto drugo nije ugovoreno
ili ne proizlazi iz okolnosti posla. Iako treće lice ne učestvuje u zaključenju ugovora, ovlašćeno
je da od učesnika ugovora zahteva sudsko ostvarivanje ugovora.

Paulijanska tužba omogućava da treće lice pobija pravne poslove između stranaka.
Ponekad se javlja situacija da dužnik prenese svoju pokretnu i nepokretnu imovinu na treće lice,
najčešće besplatnim pravnim poslom, kako bi sprečio poverioca da naplati svoje potraživanje.
Zbog toga objektivno pravo poveriocu daje ovlašćenje da se meša u dužnikove pravne radnje i
prekine dejstvo pravnog posla dužnika kako bi naplatio svoje potraživanje.

Kolektivni ugovor-pravno dejstvo ugovora se ex lege prostire ne samo na stranke već i na

radnike koji nisu učestvovali u njegovom zaključenju. Ovo se pravda time jer sadržina
kolektivnih ugovora služi zaštiti interesa radnika.

15. Određenost sadržaja obligacije (imovinski i neimovinski sadržaj obligacije)

- Pod sadržajem se podrazumeva ukupnost prava i obaveza sugerisanih obligacijom. Svaki

obligacioni odnos se može izraziti obeležjima davanja, činjenja i nečinjenja.
Pod davanjem se podrazumeva ona prestacija koja se sastoji u predaji neke stavri ili prava,
odnosno u obavezi na predaju stvari ili prava.
Činjenje se sastoji u bilo kakvom aktivnom ponašanju, a nečinjenje se definiše kao zabrana
dužniku na neko ponašanje na koje bi inače imao pravo.
Pod predmetom obligacije se podrazumeva prestacija, a pod sadržajem prava i obaveze u vezi sa
prestacijom. Sadržaj obligacije je širi pojam od predmeta i delom ga pokriva. Predmet je ono što
dugujemo, a sadržaj ukupnost svih prava i obaveza određenih voljom stranaka i zakona.

Predmet obligacije možemo novčano izraziti. Prestacija može da se ispolji ne samo u predaji
stvari, odnosno davanju, činjenju i nečinjenju, već i u predaji određene sume novca. Ukoliko

7
ispunjenje primarne obaeveze više nije moguće, nastupa pravilo o odgovornosti za obavezu,
sankcija koja se preobražava u novčanu obavezu kao ekvivalent svih obaveza.
Postoje i izuzeci od pravila da su obligacije imovinske. U nekim slučajevima se čak ni
sekundarna obaveza ne ispoljava u nekom materijalnom dobru. To su davanje satisfakcije zbog
povrede određenih duhovnih vrednosti ličnosti, obaveza trpljenja i afekciona vrednost. Kod
afekcione vrednosti predmet se lako može izraziti u novcu, ali sadržaj obligacije ne čini ova
vrednost, već subjektivna vrednost određena voljom poverioca.

16. Formalni izvori obligacionog prava i sistem formalnih izvora

- Pojam formalnih izvora nije jedinstveno određen u teoriji.

Prema jednom gledištu, pod pojmom formalnih izvora treba razumeti onu formu u kojoj se
pojavljuje pravo.
Prema drugom gledištu, formalni izvor predstavlja funkciju državne moći i može se odrediti u
državnoj delatnosti stvaranja prava.
Pravna posledica ovde dve teorije je ta da bi se u našem pravu formalnim izvorima
trebali smatrati Ustav, Zakon i opšta akta autonomnog prava.
Ako bismo pod formalnim izvorima podrazumevali ove oblike u kojima se obligaciono pravo
pojavljuje, nužno bi proširili i samu kategoriju obligacije.
Formalni izvori obligacionog prava su samo oni oblici koje je ustav društvenopolitičkog
uređenja kao takve odredio i u kojima se pozitivno pravo pojavljuje.

Sistem formalnih izvora može biti opšti i poseban. Svaki pozitivan sistem obligacionog praav
polazi od ustavih pravila kao najvišeg akta.
U taj sistem spada i zakon i autonomni pravni propisi ako imaju karakter opšteg akta.

U pravno organizovanim državama nije dozvoljeno da se građansko pravo reguliše

podzakonskim aktima. Zakon ne sme da ima retroaktivno dejstvo. Ako se neka trajna obligacija
proteže i na vreme posle stupanja na snagu novog zakona ona će se u pogledu punovažnosti i
ispunjenja raspravljati prema zakonu koji je važio u vreme nastanka te obligacije.

17. Zakon kao izvor obligacionog prava

- Za vreme prve Jugoslavije nije donet građanski zakonik sa opštim važenjem za celu zemlju, pa
su zbog toga primenjivana pravila građanskih zakonika sa područjima njihovog ranijeg važenja.
U Vojvodini su u tom periodu važila pravila mađarskog prava iz opšteg i posebnog civilnog
zakonodavstva.
U drugoj Jugoslaviji u periodu pre stupanja na snagu saveznog Zakona o obligacionim
odnosima, Zakon nije bio ni sistemski ni izvorno značaja regulativni izvor obligacionog prava,
već su obligacioni odnosi u početku regulisani samo parcijalnim propisima pozitivnog prava.,
ali i pored toga ostali su neregulisani brojni izvori obligacija. Ovaj nedostatak ispravio je Ustav
koji je stvorio mogućnost primene pravila predratnog prava.
Nakon donošenja Ustava 1946.godine donet je Zakon o nevažnosti pravnih propisa donetih pre
rata i za vreme neprijatljske okupacije koji je proglasio ništavim sve propise iz tog perioda. Da
ne bi nastao pravni vakum, omogućeno je da predratna pravila budu primenjena ako novi
poredak nije doneo pozitivno-pravni propis za konkretnu oblast i ukoliko predratno pravilo nije
u suprotnosti sa ustavnim načelima i moralom socijalističkog društva.

8
Zakon o obligacionim odnosima donet je 1978.godine. Pripreme koje su predhodile
njegovom donošenju trajale su nekoliko decenija. Vacatio legis (čekanje zakona) je bio izuzetno
kratak. Kodifikaciona obeležja ovog zakona su jasnoća i stil izražavanja, sistematizacija i deo
koji se po pandektnoj sistematizaciji naziva opštim delom, jedinstveno uređenje obligacionih
odnosa fizičkih i pravnih lica.

Što se tiče strukture Zakona o obligacionim odnosima, prvi deo je posvećen opštem delu, drugi
deo reguliše pojedine obligacione ugovore, treći deo pravna pravila o sukobu republičkih
odnosno pokrajinskih zakona i četvrti deo sadrži prelazne i završne odredbe.

Zakon reguliše i primenu opštih i posebnih uzansi, i upućuje na primenu vanzakonskih pravnih
ili drugih normi, kao što su savesnost i poštenje, dobri običaji i pravičnost.

Pošto Zakon reguliše dinamičnu oblast, značajna je i uloga partikularnih zakona koji se lakše
mogu prilagoditi dinamici privrede nego što to može da učini Zakon o obligacionim odnosima.
Partikularne zakone možemo podeliti na zakone koji regulišu samo institucije obligacionog
prava i zakone koji regulišu prvenstveno druge građanskopravne odnose.
Što se tiče odnosa Zakona o obligacionim odnosima, važi pravilo lex speciali derogate legi
generali. (zakon kojim se uređuje određena tema je jači od zakona koji reguliše samo opšta
pitanja)

18. Uzanse

-Uzanse su kodifikovani poslovni običaji.

One su bile autonomni opšti pravni akti koje su u nedostatku zakona preuzele funkciju
regulisanja imovinskih odnosa. Oslanjale su se na dobre poslovne običaje i doprinosile su
ostvarivanju načela pravne sigurnosti. Nedostaci su bili ti što je kodifikacija poslovnih običaja
učinila neaktuelnim te iste običaje, a dolazilo je i do obrade i adaptacije običaja i njihovog
menjanja do te mere da po nekad od originalnog običaja nije ostajalo ništa.
U kodifikacijama dobrih poslovnih običaja možemo primetiti Opšte uzanse za promet robom i
posebne uzanse.
Stupanjem na snagu Zakona o obligacionim odnosima, uzanse su izgubile značaj.

Opšte uzanse za promet robom je kodifikaciono delo Glavne državne arbitraže. Do donošenja
Zakona o obligacionim odnosima ove uzanse su regulisale privredne odnose.
U opšte uzanse su inkorporisane dve grupe normi-klasični dobri poslovni običaji i norme koje
po pravilu svoje mesto zauzimaju u građanskom zakoniku.
Za obligacione ugovore nakon donošenja zakona merodavna su pravila ZOO. Uzanse se prema
zakonu mogu primeniti pod uslovom da se stranke izričito ili prećutno sporazumeju o primeni
Uzansi na njihov pravni odnos. Ukoliko je prema oceni stranaka za njihov odnos povoljnija
primena uzansi, tada o tome treba da se izjasne izričito. Ovo se ne smatra zaobilaženjem
zakona, jer ZOO to izričito dopušta.

Posebne uzanse, za razliku od opštih koje se primenjuju na sve obligacione ugovore, se

primenjuju samo na obligacione odnose date privredne delatnosti, npr.u oblasti turizma,
građevinarstva... Ukoliko stranke u svoj ugovor nisu unele odredbu o primeni posebnih uzansi,
treba primeniti odredbe ZOO.

9
19. Pravičnost u obligacionom pravu

Pravičnost se pre može smatrati pravnim standardom nego izvorom prava pošto je ne čini
samostalan sistem pisanih ili nepisanih normi već predstavlja vrednosni sud.
Pravičnost izuzetno može postati izvor obligacija, u zakonom određenim slučajevima,
npr.ukoliko štetu prouzrokuje maloletnik sposoban za rasuđivanje koji nije u stanju da je
naknadi, sud može, kada to pravičnost zahteva obavezati roditelje da naknade štetu potpuno ili
delimično, u zavisnosti od okolnosi.

Značaj pravičnosti je dvostruk. Pravičnost može da posluži kao činjenični izvor obligacija,tako
da zasniva subjektivna prava u slučajevima kada na to upućuje Zakon i tada nema značaj izvora
prava, a može da služi i kao uputstvo ili metod primene prava i tada se približava funkciji izvora
prava.

20. Autonomni opšti akti kao izvor obligacionog prava

Autonomni opšti akti su deo pozitivnog prava.

Od državnih opštih akata se razlikuju jedino po subjektu koji ih donosi, a posebno u
metodama njihove primene. Donose ih preduzeća i druge organizacije.
U autonomnom pravu preduzeća možemo razlikovati one akte koji regulišu pravni status
preduzeća kao što je npr.statut i ugovor o osnivanju preduzeća. Njima se uređuju osnovni
elementi pravnog i poslovnog identiteta preduzeća.
U drugu grupu spadaju opšti uslovi poslovanja. Oni se donose jednostrano od strane preduzeća
i oni su sastavni deo ugovora koji preduzeće zaključuje sa trećim licima.
Pravna priroda opštih uslova je dvojaka-sa jedne strane to je opšti akt, a sa druge to je
individualni akt.

Pravnu prirodu autonomnih opštih akata dokazuje to što ih sud primenjuje kao i norme
državnog prava. Oni zajedno sa državnim pravnim normama čine sistem formalnih izvora
prava.
Zakon o obligacionim odnosima obavezuje pravna lica da prilikom zasnivanja obligacionog
odnosa postupaju u skladu sa svojim opštim aktima.

21. Obligacionopravni aspekti upotrebe javnih dobara-pojam javnih dobara, opšta i

posebna upotreba javnih dobara, ugovor o koncesiji, stvari i prava izvan pravnog
prometa.

Osnovni princip svakog pravno organizovanog tržišnog društva je da su sve stvari i prava u
pravnom prometu, osim ako su posebni zakonski propisi ili priroda stvari i prava određenu stvar
ili pravo isključili iz pravnog prometa ili su uneli ograničenja.
Još je rimsko pravo poznavalo res in comemertium i rex extra commertium. Slično je i u
savremenom pravu.
Neka dobra su isključena iz pravnog prometa odredbama zakona, a neka nisu podobna za pravni
promet zbog njihove svrhe ili nedostatka svih komponenti koje karakterišu stvari.
Sve stvari su u pravnom prometu, osim onih za koje postoji zakonska zabrana. Izuzetke
zakonodavac čini iz različitih razloga, npr.iz razloga zaštite života i zdravlja ljudi.

Lična prava su takođe van pravnog prometa jer su vezana za ličnost.

10
Javna dobra predstavljaju stvari koje su na osnovu ustava i zakona u opštoj upotrebi, odnosno
obezbeđuju egzistencijalne uslove građana. Osobina javnih dobara je neotuđivost, što znači da
prenos svojine ovih dobara nije moguć.
U pogledu njihovog korišćenja razlikujemo opštu upotrebu koja služi zadovoljavanju
egzistencijalnih i komunikacionih potreba i zasnovana je na zakonu, bez posredovanja
administrativne saglasnosti ili dopuštenja ili ugovora.
Posebna ili privredna upotreba javnih dobara je uslovljena administrativnom dozvolom i
zaključenjem ugovora o koncesiji između države i korisnika. Ustupanje javnih dobara na
privredno iskorišćavanje privatnim subjektima na osnovu koncesije je jedini dopušten osnov
ograničenog pravnog prometa javnih dobara, uz uslov da se koncesioniranjem ne ograničava
opšta upotreba, pa javna dobra ne gube karakter javnih dobara.
Za sporove o koncesijama jedna grupa autora smatra da su nadležni upravni, dok druga grupa
autora smatra da su nadležni sudovi opšte nadležnosti.

22. Pojam i sistem materijalnih izvora obligacija

Izvori obligacija predstavljaju činjenice koje konstituišu obligacionopravni odnos. Izvori nisu
regulatornog karaktera već su to činjenice za koje Zakon vezuje prava i obaveze između
učesnika. Zakon je samo formalni izvor i preuzima samo regulatorne zadatke.

Krug izvora obligacija je u različitim pravnim sistemima određen različitim činjenicama, ali se
oni mogu svesti na ugovor i prouzrokovanje štete. Izvori rimskog prava razlikuju tri grupe
izvora obligacija-ex contractus, ex delictum i ex variis causarum figuris * različitih drugih
uzroka. Francusko pravo razlikuje izvore zasnovane na volji i izvore zasnovane van volje.
U našem pravnom sistemu postoji nekoliko izvora obligacija:
 Ugovor-je saglasna izjava dve strane usmerena na zasnivanje imovinskopravnog
odnosa.
 Prouzrokovanje štete-je protivpravna radnja kojom se umanjuje tuđa imovina ili kojom
se vređa fizički i psihički integritet tuđe ličnosti.
 Neosnovano bogaćenje-radi se o povećanju imovine nekog pravnog ili fizičkog lica na
teret drugog pravnog ili fizičkog lica, bez pravnog osnova.
 Nezvano vršenje tuđih poslova-može se pristupiti vršenju tuđeg posla samo ako posao
ne trpi odlaganje, te predstoji šteta ili propuštena korist.
 Jednostrana izjava volje-je takva pravno poslovna izjava koja svojom sadržinom bez
akcepta obavezuje adresata.
 Zakon-ranije se smatralo da je zakon poseban izvor obligacija. Danas se zakon ne
smatra izvorom boligacija jer je izvan volje stranaka, te im ne može nametati
imovinskopravne obaveze. Zakon može nametnuti poresku obavezu, čija se pravna
priroda razlikuje od imovinske obaveze. Porez zadovoljava opšte interese, dok sadržaj
obligacija služi zadovoljavanju pojedinačnih interesa.

23. Pojam, pravna priroda i podele osnovnih načela

Pod osnovnim načelima obligacionih prava podrazumevamo opšte pravne propise koji su
merodavni prilikom primene i tumačenja pravila. Osnovna obeležja osnovnih načela su ta da
predstavljaju uopštavajuće pravne norme i da su ustanovljena radi pružanja uputa adresatima
primene prava o načinu primene normi Zakona.

11
Osnovna funkcija osnovnih načela zakona, da svojim kogentnim zahtevima obligacije učini
pravičnim odnosno da koriguje nepovoljna dejstva tržišnih zakonitosti u pojedinačnom
obligacionom odnosu.

U teoriji je sporno da li načela imaju normativnu ili deklarativnu funkciju.

Prema jednoj teoriji, osnovna načela imauju samo deklarativan karakter. Prema ovom gledištu
osnovna načela nemaju regulativnu funkciju, tako da se ne mogu primeniti neposredno radi
regulisanja nekog obligacionog činjeničnog stanja.
Prema drugom gledištu, zakon nije u stanju da obihvati sva činjenična stanja koja bi zaslužila
regulisanje iz domena pravnih odnosa privrednog i pravnog prometa. Zbog toga opštost normi
osnovnih načela služi da obuhvati i one činjenice koje zakon svojim konkretnim pravnim
pravilima nije stigao regulisati.
Direktna primena osnovnih načela dolazi u obzir samo onda ako sadržaj dotičnog pravnog
odnosa direktno dotiče normativni sadržaj odnosno ideju osnovnog načela. Prema drugoj
varijanti ovog shvatanja direktna primena osnovnog načela moguća je na osnovu tumačenja
sadržaja osnovnog načela u skladu sa duhom zakona.

Što se tiče podele osnovnih načela, možemo ih razlikovati sa stanovišta adresata, prema prirodi
osnovnih načela, prema regulativnoj tehnici i prema domenu dejstva načela.
Prema adresatima, osnovna načela možemo podeliti na ona koja su upućena strankama u
obligacionom odnosu-tada ona imaju regulativnu prirodu, i ona koja su upućena primeniocu
prava tj.sudu-to su pravno-tehnička pravila koja nemaju normativan karakter, ali su u pogledu
tumačenja merodavna pri primeni prava.

Pravna priroda osnovnih načela podrazumeva istraživanje funkcije dotičnog načela. Prema
ovom kriterijumu načela se dele na korektivna i deklarativna.
U korektivna načela spadaju one regule osnovnih načela koje imaju za cilj amortizovanje
negativnih dejstava privrednih zakonitosti na planu pojedinačne obligacije. Ovakvo je načelo
ekvivalentnosti.
Odredba zakona kojom se ističe dispozitivan karakter pravila Zakona ima značaj osnovnog
načela. Ova odredba omogućava da učesnici svoj obligacioni odnos regulišu nezavisno od
Zakona, u skladu sa svojim interesima. Stranke mogu da predvide i pravila o rešavanju njihovog
eventualnog spora koja će u potpunosti biti nezavisna od bilo kog formalnog izvora
obligacionog prava.

Sa stanovišta tehnike stvaranja prava, možemo napraviti podelu na generalne klauzule (kaučuk
norme) i pojedinačne norme.

Prema domenu dejstva načela, osnovna načela možemo podeliti na načela koja se odnose na sve
obligacije, tj.na sve izvore obligacija i načela kod kojih Zakon ne upućuje na njihovu direktnu
primenu ali iz smisla određenog načela proizlazi njegovo odnošenje na određene obligacije.

24. Načelo ekvivalentnosti

Načelo ekvivalentnosti je osnovno načelo sa regulativnim karakterom. To znači da ako je

ugovor zaključen protivno ovom načelu, taj postupak povlači posledicu njegove ništavosti.
Zakon ističe, da u zasnivanju dvostranih ugovora učesnici polaze od načela jednake vrednosti
uzajamnih davanja. Zakonom se određuje u kojim slučajevima narušavanje toga načela povlači
pravne posledice.

12
Na putu afirmacije ovog načela pravo je pokazivalo dugi razvojni put. Ovo načelo je najpre
apostrofirano pravičnom cenom kanonskog prava. U novijim građanskim zakonodavstvima
uvedena je i zabrana zelenaških ugovora.
Zaštiti načela ekvivalentnosti doprinose i druga parcijalna pravila kao što su pravilo o fizičkim i
pravnim nedostacima i pravila o uređenju cena.
Naš zakon je ovo načelo podigao na nivo osnovnog načela i na taj način obezbedio široko polje
primene ovog pravila,a pored toga ne sagledava ga kao isključivo pitanje ekonomije ili slobodne
volje, već kao normativan i kogentan zahtev.
Zakon nije izričito propisao sankciju za slučaj povrede načela ekvivalentnosti, ali sankcija je
indirektno predviđena jer je zahtev za ekvivalentnošću kogentan, a povreda svakog kogentnog
pravila povlači za sobom ništavost ugovora.
U pogledu koncepcije, postoje dva shvatanja o ekvivalentnosti.
Prema shvatanju nemačke teorije, ekvivalentnost je subjektivi pojam, s obzirom na to da svakoj
ugovornoj strani treba omogućiti da sama utvrdi da li vrednost njegove prestacije odgovara
prestaciji druge strane.
Prema drugom shvatanju, ekvivalentnost je objektivni pojam, spoljna činjenica koja ne zavisi od
predstava i očekivanja stranaka.
Načelo ekvivalentnosi deluje u dva pravca, kao opšte načelo i kao takvo ono se shodno
primenjuje na sve dvostrane obligacije, a osim toga ono sugeriše principijelnu usklađenost
uzajamnih prestacija. Ono je regulativno pravilo koje ima i samostalno pravno značenje i
sankciju, ali u isto vreme i pravilo koje svoju primenu najčešće dobija u odgovarajućim
posebnim pravilima.

25. Načelo jedinstvenog uređivanja obligacionih odnosa

Načelo jedinstvenog uređivanja obligacionih odnosa tiče se dualizma i monizma obligacija kao i
ravnopravnosti stranaka. Unutar toga postavlja se pitanje odnosa obligacionog i privrednog
prava, pitanje pojma privrednih ugovora i jedinstva obligacija.
Načelo o jedinstvenom regulisanju obligacionih odnosa najpre se ispoljava u dilemi da li
obligacione i privredne odnose treba regulisati u jednom ili u dva zakona.
Zako o obligacionim odnosima predviđa načelo jedinstvenog uređenja obligacionih odnosa i
uopšte obligacija. Postoji dilema da li su prema svojoj pravnoj prirodi različiti obligacioni
odnosi nastali između fizičkih spram obligacionih odnosa pravnih lica.Postoje različita
mišljenja o ovom pitanju.
U nekim zakonodavstvima je tokom 19.veka došlo do odvajanja trgovačkog zakonodavstva od
građanskog kodeksa. U francuskom pravnom sistemu pored Code civile postoji i Code de
commerce. U švajcarskom pravnom sistemu poznat je i Zakon o obligacionim odnosima iz
1881.koji sve obligacione odnose reguliše na jedinstven način, nezavisno od subjekta obligacije.
Tokom 19.veka u Srbiji je afirmisana dualistička koncepcija. Pored Srpskog građanskog
zakonika donet je i Trgovački zakon koji je regulisao obligacione odnose između trgovaca
odnosno trgovačkih društava.
Prema nekim gledištima, dualistička koncepcija je bila prihvaćena u drugoj Jugoslaviji. Dualisti
su isticali da privredni subjekti imaju poseban status, tj.pravni položaj uređen samostalim
zakonodavstvom i da zaključuju ugovore u vezi posebne vrste imovine. Oni su smatrali da je
privredno pravo odvojeno i izvdvojeno od građanskog prava.
Predstavnici monističkog shvatanja pošli su od zajedničkih obeležja obligacija.
Načelo o jedinstvu obligacionih odnosa Zakon je prihvatio i izričito ga ističe u nizu svojih
odredaba. Samo postojanje specijalnog privrednog zakonodavstva nije po sebi dovelo do

13
odvajanja privrednog prava od građanskog tj.obligacionog, pogotovo što se zakonodavstvo
poziva na primenu opšteg zakona.

26. Sloboda uređivanja obligacija i sloboda ugovaranja

- Pod slobodom uređivanja obligacionih odnosa podrazumevamo slobodu zasnivanja,

utvrđivanja sadržaja i ukidanja obligacija. Za sve obligacije karakteristično je da njihovo
zasnivanje, sadržaj, modifikacija i prestanak zavise samo od odluke stranaka.
Volja suštinski opredeljuje zasnivanje obligacije, ali uloga volje nije jednaka kod svih
obligacija. Kod nekih izvora obligacija, volja ima konstitutivnu ulogu pri zasnivanju i konceptu
obligacije, a kod drugih izvora ona ima samo ulogu determinisanja zasnivanja obligacije. Tako
kod prouzrokovanja štete volja ima samo spoljnu ulogu.

Od slobode ugovaranja predstavlja šire načelo pravilo o slobodnoj inicijativi koja znači slobodu
zasnivanja obligacionih odnosa.

Načelo slobode ugovaranja ima uži domen primene. Odnosi se za slobodno zasnivanje,
modifikaciju i ukidanje ugovorne obligacije, ali uprkos tome ZOO ga svrstava u osnovna
načela.

Autonomija volje ugovornika je odluka volje nezavisna od zakonskog ili drugog vanstranačkog
uticaja. Ova sloboda ne znači ništa drugo do mogućnosti izbora u pogledu toga da li će stranke
zaključiti neki ugovor, s kim, s kojim predmetom, s kakvim sadržajem, da li će ga modifikovati
ili ukinuti.

Autonomija volje nije neograničena. Često se ograničava opcija izbora druge ugovorne strane, a
ograničena je i institutom javnog poretka i kogentnim normama. Kada sloboda ugovaranja
prekorači granicu javnog poretka i morala, radi se o zabranjenim ugovorima, a kada su u
suprotnosti sa kogentnim normama radi se o nezakonitim ugovorima.

27. Načelo ravnopravnosti stranaka u obligacionim odnosima

U skladu sa članom 11. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da su strane u

obligacionim odnosima ravnopravne, tj. da iste imaju ravnopravni položaj bez obzira na
njihov ekonomski položaj ili ekonomsko - pravni status. Međutim, u pravnom prometu, vrlo
često, ova ravnopravnost subjekata u obligaciono-pravnim odnosima može da bude i negirana
od strane ekonomski jačeg subjekta koji u praksi često "diktiraju" uslove poslovanja i
ekonomski slabijem partneru nameću svoje uslove.
U pogledu neravnopravnosti, kod prouzrokovanja štete, kod pravnih lica ima prirodnih
specifičnosti, npr.ne mogu se tražiti izvesni oblici naknade štete,koja se pojavljuje samo kod
fizičkih lica.

28. Načelo savesnosti i poštenja

Načelo savesnosti i poštenja nije ništa drugo do poseban domen etičkog ponašanja. Sadržaj
ovog načela je teško odrediti, jer je ono bilo različito tokom pravne istorije, a i u sudskoj praksi
su zauzeta različita shvatanja u vezi sa njim.

14
Ovo načelo se javlja u periodu 18-19.veka kada još nije došlo do njegovog zakonskog
regulisanja. U sudskoj praksi načelo savesnosti i poštenja je služilo popunjavanju pravnih
praznina, a kod pravnih poslova ono se pojavilo kao običajna dispozicija zaključenja i
ispunjenja ugovora.
O pravnoj prirodi načela savesnosti i pošenja zauzeto je nekoliko stavova.
Prema jednom mišljenju ovo načelo je supsidijarna pravna norma koja se primenjuje tek ako u
pogledu datog pravnog odnosa nema odgovarajuće odredbe u zakonu.
Drugo rešenje načelo savesnosti i pošenja primenjuje na obligacione odnose samo onda ako dati
pravni odnos dotiče ovo načelo.

Treće gledište se zasniva na rešenju našeg Zakona o obligacionim odnosima koji ističe da u
zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa učesnici su dužni
da se pridržavaju načela savesnosti i pošenja. U najopštijem smislu to je poziv na etičko
ponašanje. Međutim, radi se o upućivanju na specijalne etičke norme ponašanja shodnih datom
pravnom odnosu, tj.o stručnom sistemu moralnih pravila standardizovanih u običajima
poslovnog prometa.
Načelo savesnosti i poštenja treba poštovati i onda kada zakon u svojim posebnim odredbama
ne upućuje na primenu ovog načela.

Naš ZOO zahtev za savesnim i poštenim ponašanjem na tržištu predstavlja kogentno pravilo.
Povreda ovog pravila dovodi do ništavosti ugovora.
Normativni sadržaj savestnosti i poštenja nije određen ni osnovnim načelima ni u pojedinim
odredbama koje naglašavaju savesnost i poštenje.

U uporednom pravu primena ovog načela često je pominjana u kontekstu načina sticanja
svojine, tako da se ovo načelo odnosi ne samo na obligacije, već i druga ovlašćenja iz
građanskog prava.
Na polju prouzrokovanja štete nesavesnost ispoljena u gruboj krivici povlači za sobom
povećanje visine naknade štete, dok savesno ponašanje dovodi do smanjenja naknade štete.

29. Dužnost saradnje i rešavanja sporova na miran način

Zakon o obligacionim odnosima je ranije naglašavao moralnu dužnost saradnje učesnika

obligacionih odnosa. Zakon takođe preporučuje strankama da svoje sporove nastoje rešavati
usaglašavanjem, posredovanjem ili na drugi miran način. Ovo načelo je po svojoj prirodi
deklarativno pravilo ali zajedno sa načelom savesnosti i poštenja sugerisalo je dispoziciju
ponašanja koje se može pravno ostvariti jer su ugovori suprotni ovom načelu pogođeni
sankcijom ništavosti. Interesi strana u obligacionim odnosu su suprotsavljeni, ali oni to mogu da
budu do zaključenja ugovora, nakon toga Zakon izričito zahteva saradnju stranaka.
Obavezu saradnje ZOO je nalagao svim učesnicima obligacija. U načelo ponašanja na tržištu
spada i pravilo o ispunjenju interesa i zahteva potrošača. Poseban zakon o trgovini nalaže
ispunjavanje obligacija uz poštovanje niza sporednih zakonskih dužnosti kojima se štite interesi
potrošača.

30. Dužnost ispunjenja obaveza

Učesnici u obligacionom odnosu dužni su da svoju obavezu izvrše i odgovorni su za

njeno ispunjenje. Pri dospelosti obaveze dužnik je dužan da ispuni svoju prestaciju. Dužnik
ispunjava svoju obavezu u roku ako ne prekorači ugovorom ili na drugi način određen rok

15
ispunjenja. Ako dužnik ne ispuni primarnu obavezu, ili je neblagovremeno ili nepravilno izvrši,
nastupa njegova odgovornost za nju. Nepravilno izvršenje primarne obaveze i isplata odštete ne
oslobađa dužnika obaveze izvršenja primarne obaveze. I primarna i sekundarna obaveza se u
krajnjoj liniji mogu ostvariti sredstvima prinudnog izvršenja.

31. Zabrana zaobilaženja obligacionih prava

Ovo načelo se sastoji u zabrani vršenja prava iz obligacionih odnosa protivno cilju
zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato.
Ovo načelo Zakon uključuje u red pravila o protivpravnom ponašanju.
Zaobilaženje zakona nije ništa drugo do ponašanje protivno smislu, nameni, odnosno cilju
zakona. Zaobilaženje zakona moguće je samo kod prinudnih pravnih normi. Ponašanje suprotno
dispozitivnim ili supletornim normama u principu ne znači zaobilaženje zakona. Zaobilaženje je
kako izigravanje smisla zakona tako i izigravanje zakonom formulisanih interesa država.
Pravni sistem pod pojmom zaobilaženja sa etičkog stanovišta podrazumeva negativnu
kategoriju, a sa normativnog stanovitša protivpravno ponašanje.
Osnovna sankcija zaobilaženja zakona nije samostalna. Osnovna sankcija se ispoljava u tome
što se ima primeniti sankcija zaobiđene kogentne norme. Na protivpravnost zaobilaznih ugovora
može se pozivati bilo koja stranka ili zainteresovano treće lice u skladu sa pravilima o
ništavosti. Na zaobilaženje sud pazi po službenoj dužnosti. Izričita zabrana zaobilaženja nije
neophodna da bi ona implicitno postojala.

32. Zabrana stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja

Zakon o obligacionim odnosima izričito zabranjuje stvaranje i iskrišćavanje monopolskog

položaja-u zasnivanju obligacionih odnosa strane ne mogu ustanovljavati prava i obaveze
kojima se za bilo koga stvara i iskorišćava monopolski položaj. Prema sadržaju značenja ova
norma zabranjuje ugovore koji imaju za cilj zasnivanje monopolskog položaja, nastojanje
preduzeća koja po zakonu imaju monopolski položaj da taj položaj iskoriste za sticanje
preimućstva.
Ima međutim monopolskih organizacija zasnovanih zakonom u cilju zaštite društvenih interesa.
S ekonomskog i pravnog stanovišta postavlja se pitanje koja je u udruživanju preduzeća ona
optimalna organizacija koja omogućava ostvarivanje društvenih interesa. To je ona pozicija koja
vodi računa o interesima udruživanja, ali u isto vreme ne dovodi ni do monoopolisanja
prizvodnje i potrošnje.
Monopol sprečava slobodan promet roba i usluga, omogućava jednostrano određivanje cena,
sprečava ostvarivanje lojalne konkurencije, smanjuje kvalitet a samim tim i potražnju, ne
dovodi u domenu produktivnosti do kriterijuma svetskog tržišta.
Monopol se u konceptu protivi sa načelom slobode ugovaranja. Sa privrednog stanovišta
monopol može biti prizvođački i potrošački, a sa pravnog gledišta-proizvođački je na strani
proizvođača a potrošački na strani kupca.
Sa unutrašnjeg, monopol se može proširiti i na međunarodno tržište. Nezavisno od toga o
kakvom je monopolu reč, on manje ili više ograničava slobodu ugovaranja.
Sa pravne tačke gledišta, u pravom tržišnom društvu svaki ugovor koji stvara monopole i
isključuje konkurenciju suprotan je slobodnoj inicijativi, zabrani monopolističkih sporazuma i
time ne bi bio pravno valjan.
Načelna sankcija povrede ovog načela ispoljena je u ništavosti monopolističkih sporazuma.

16
33. Zabrana prouzrokovanja štete

Zabrana prouzrokovanja štete je najznačajnije načelo štete kao izvora obligacija.

Pravilo o prouzrokovanju štete i samo osnovno načelo o prouzrokovanju štete zabranjuju
osnovno činjenično stanje ove vrste obaveze.
Svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta.
Postoje slučajevi kada je prouzrokovanje štete direktno dozvoljeno ponašanje, kao npr.šteta
prouzrokovana u vršenju službene dužnosti u granicama nužne odbrane, krajnje nužde itd.
Zabrana prouzrokovanja štete drugome je potpuna, te se proteže na narušavanje imovinskog,
fizičkog, psihičkog integriteta ličnosti. Zabranjena je i deliktna i kontraktualna šteta. Povreda
ovog načela povlači za sobom obavezu restitucije, povraćaja u pređašnje stanje ili naknadu
štete. Novčana naknada se propisuje i za povredu moralne imovine-u slučaju nanošenja
neimovinske štete, a predviđeni su i drugi vidovi davanja satisfakcije. Zakon priznaje potpunu
odštetu, ali o njenoj visini dopušta sudsko ili vansudsko poravnanje.

34. Načelo dispozitivnosti

Zakon o obligacionim odnosima predviđa dispozitivnost pravila Zakona, što znači da učesnici
mogu svoj obligacioni odnos urediti drugačije nego što je ovim zakonom određeno, ako iz
pojedine odredbe ovog zakona ili iz njenog smisla ne proizlazi nešto drugo. Ova odredba ne
znači samo to da pravila Zakona u principu nisu prinudna, već i da stranke u skladu sa
granicama dometa načela slobode ugovaranja, svoje odnose mogu urediti drugačije nego što
sugeriše zakon.
Dispozitivnost može biti potpuna i delimična.
Dispozitivnost je potpuna kada stranke mogu drugačije disponirati svojom voljom u odnosu na
volju zakona.
Dispozitivnost je delimična ukoliko je strankama dopušteno da svojim sporazumom postrože
pravila Zakona, ali ne mogu ih ublažiti.
Dispozitivnost pravila Zakona se ne ispoljava samo u mogućnosti odstupanja ugovornog
rešenja. Ona je višeslojna i u krajnjoj liniji znači da su zakonske odredbe u celini ili delimično
komplementarne odnosno supsidijarne sa ugovornim odredbama, tj.u odnosu na njih. S jedne
strane ovo načelo je regulatorno, a sa druge pravilo o primeni prava.

35. Podela obligacija prema sankciji

Podela prema sankciji izvršena je na osnovu da li je data obligacija izvršiva sredstvima

državne prinude. Na osnovu toga razlikujemo sankcionisane odnosno potpune i
nesankcionisane tj.naturalne obligacije
Kod sankcionisanih obligacija na postojanje i sadržaj obligacije upućuje sama sankcija.
Sankcija je imovinskopravne prirode i ispoljava se u obavezi ispunjenja. Ako neka okolnost
sprečava ispunjenje tada se sankcija ispoljva u obavezi naknade štete. Sankcionisane obligacije
se mogu ostvariti sredstvima državne prinude u sudskom izvršnom postupku.

Prirodna obligacija je obligaciona obaveza koja se NE MOŽE ostvariti sredstvima državne

prinude. Ove obligacije nisu u potpunosti ostale bez sankcija jer su s jedne strane obezbeđene
sankcijama moralnog poretka a s druge strane uživaju manju ili veću državnu zaštitu.
I prirodne obligacije su obligacije jer su po strukturi imovinskog sadržaja i s obzirom na to da
su makar delimično zaštićene sankcijama države.

17
Prema izvoru njihovog nastanka razlikujemo obligacije nastale na pravnom planu i naturalne
obligacije sa moralnim poretkom.
Neki autori predlažu kriterijum javnog poretka i morala te smatraju da moralne dužnosti
suprotne ovom načelu ne predstavljaju naturalne obligacije.
Prirodne obligacije nisu podobne za kompenzaciju i novaciju jer bi ovim pravnim sredstvima
bile zaštićene afirmativnom državnom prinudom, što nije principijelno svojstvo ovih obligacija.

36. Podela obligacija prema predmetu prestacija-aktivne i pasivne

Podela prema predmetu prestacija polazi od kriterijuma obaveze stranaka. U zavisnosti od

sadržaja obaveza, obligacije delimo na aktivne i pasivne, novčane i nenovčane, a na osnovu
tipiziranosti obaveza na individualno i rodom određene, a prema deljivosti na deljive i
nedeljive.

Podela prema predmetu obligacija izvršena je najpre u zavisnosti od toga da li se obaveza

ispoljava u aktivnom ili pasivnom ponašanju Na osnovu toga razlikujemo obligacije činjenja i
obligacije nečinjenja.
Kod obligacija činjenja sadržaj obligacije se ispoljava u aktivnom ponašanju dužnika, u nekoj
radnji, davanju ili nekom drugom sličnom ponašanju.
Obligacije nečinjenja imaju predmet u nekom pasivnom ponašanju dužnika. Njima se dužnik
obavezuje da ne preduzima radnje ili da se ne služi pravima na koja ih zakon inače ovlašćuje.

37. Novčane i nenovčane obligacije

Ova podela zasnovana je na kriterijumu da li je obaveza u svom primarnom sadržaju određena u

novcu ili u nekoj drugoj stvari ili prestaciji. Kod novčanih obligacija primarna obaveza glasi na
novac, jer sekundarna obaveza može da se ostvari gotovo kod svake obligacije u novčanom
obliku.
Pojam novčanih obligacija je višeslojan. On se može posmatrati restriktivno i da se iscrpi u
krugu obligacija čiji je predmet određen u novcu. Pojam novčanih obligacija može se analizirati
i sa principijelnog aspekta. Svaka obligacija se svodi na novčanu obavezu, ako ne u primarnoj
onda u sekundarnoj obavezi. Postoje tipične i atipične novčane obligacije. Tipične su one koje
za svoj predmet ili bar kao bitan element uvek imaju novac. Atipične obligacije su one koje za
svoj predmet imaju bilo koju stvar, ali mogu imati i novac.
Novčane obaveze mogu biti i glavne obaveze a često ujedno i bitan elemenat ugovora, ali i
sporedne obaveze.

Nenovčane obligacije čine predmet svih ostalih obligacija van novčanih. Takve obligacije su
one kod kojih primarna obaveza nije određena u novčanom iznosu. One mogu biti stvar, prava i
neke usluge. Svaka nenovčana obaveza koja ima tržišnu vrednost može se izraziti u novcu, ali
novac ne može zameniti neke nenovčane obaveze, posebno kod obligacija zaključenih s
obzirom na svojstvo ličnosti dužnika.
Povodom neizvršenja nenovčane obligacije, ne pretpostavlja se obaveza plaćanje zatezne
kamate već se može tražiti naknada pretrpljene štete koja se ima dokazati. Može se i bez
dokazivanja odšteta ostvariti u visini zatezne kamate ako su stranke tako ugovorile.

38. Pojam novca i novčanih obligacija

Primarni predmet novčanih obligacija jeste novac.

18
 Novčana prestacija pored primarne može biti i sekundarna obaveza. U vreme metalnog novca
važio je princip autometalizma. Vrednost novca se određivala sama po sebi jer je novac sadržao
određenu količinu plemenitih metala.
Papirni novac nije imao to svojstvo i u periodu zlatnog važenja njegova vrednost je izražena
mogućnošću zamene kod banke za određenu količinu plemenitog metala.U vremenu zlatnog
važenja novca imalac novčanice je istovremeno bio i potencijalni imalac određene količine zlata
i u pogledu potonjeg je bio svakodobni poverilac banke. Kada je novac izgubio zlatno važenje
odlukama državne vlasti, postao je sredstvo plaćanja zasnovano na odnosu poverenja učesnika u
prometu u odluke državne vlasti. U drugoj fazi razvoja, iako više nije bio zamenljiv u banci za
zlato, njegova ukupna opticajna vrednost morala je biti pokrivena zlatnim rezervama banaka. U
sledećoj fazi evolucije zlatnog važenja vrednost novca je određivana prema zlatu nezavisno od
državnih rezervi zlata, ali prema tržišnim merilima. Danas u većini zemalja novac je relativno
samostalno i apstraktno merilo vrednosti čija se supstanca određuje kolokvijalnim odlukama
asocijacije banaka ili na osnovu kupovne moći novca, tj.prema njegovom odnosu spram drugih
valuta.
Strana vrednost novca u vremenu važan je uslov da novac zadrži ulogu opšteg sredstva
plaćanja, čemu služi.
Prema nemačkoj teoriji novac je opšta stvar razmene i na taj način je vrednosno merilo dobara i
prestacija svake vrste, omogućava određeno deljivo i umnoživo isplatno jedinstvo.
Stariji jugoslovenski autori pod novcem su podrazumevali posebnu stvar čije je osnovno
obeležje privrednog karaktera, ali koje u isto vreme ima i pravnu funkciju. Pravna funkcija
novca nije ništa drugo do da služi kao opšte sredstvo razmene i merilo vrednosti.
Obligacija je takva imovinska obaveza čiji je isključivi predmet u primarnoj obavezi izražen u
novcu prema kojoj je dužnik obavezan da isplati stranačkom voljom određen iznos opšteg
sredstva plaćanja priznatog zakonom kao i određenu kamatu uz glavnicu istoga.
Novac je konačno obračunsko sredstvo i onda kada je obavezna obligacija zasnovana na
hartijama od vrednosti. Funkcija hartija od vrednosti je prvenstveno privredna jer se njihovim
prometom obezbeđuje smanjenje količine novca u opticaju i time se jača novac kao platežno
sredstvo tj.unutrašnja vrednost novca.

39. Načelo nominalizma i načelo valorizma

Prema načelu monetarnog nominalizma dužnik je dužan u smislu primarne obaveze isplatiti
poveriocu ugovoreni iznos,tj.onoliko novca na koliko glasi novčana obaveza sem ako to
zakonom nije drukčije određeno.
Načelo monetarnog nominalizma ima šire značenje i sadrži jednaku isplatnu moć u dužem
vremenskom periodu, nezavisno od promene unutrašnje vrednosti novca nastale u
međuvremenu, paritetnu vrednost-izraženu u plati, funkcionalnu vrednost-izraženu u kupovnoj
moći.
Prema drugom stanovištu, samo je ekonomski pojam novca stabilan. Načelo nominalizma je
podržano u našoj sudskoj praksi još od vremena pre stupanja na snagu Zakona o obligacionim
odnosima.
Prema ZOO ako obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj
broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad Zakon određuje nešto drugo.

Ostvarivanju načela nominalizma služi i pravilo o roku ispunjenja novčane obaveze. Zakon o
obligacionim odnosima predviđa isplatu pre isteka roka. Dužnik može svoju novčanu obavezu
ispuniti i pre isteka roka, međutim, odredba ugovora kojom se dužnik odriče ovog prava nije

19
pravno valjana-ništava je. U slučaju ispunjenja novčane obaveze pre roka, dužnik ima pravo da
od iznosa duga odbije iznos kamate za vreme od dana isplate do dana dospelosti obaveze, samo
ako je na to ovlašćen ugovorom ili to proizlazi iz običaja.

Načelo valorizma polazi od stava da kod trajnih novčanih obaveza od momenta određivanja
njihove obaveze do ispunjenja može da dođe do promene unutrašnje vrednosti novca i da
isplatnu obavezu, shodno toj promeni treba odrediti u modifikovanom iznosu.
Novac ima nominalnu i unutrašnju vrednost. Unutrašnja vrednost se naziva kupovnom moći
novca. Smatra se da stabilnu kupovnu moć ima novac čija je data jedinica podobna za kupovinu
iste količine robe kako u vremenu nastanka tako i u vremenu ispunjenja trajne novčane obaveze.
Ugovorna praksa uporednog prava kod trajnih novčanih obligacija valorizacionim klauzulama
pribegava kada godišnja stopa inflacije prelazi granicu 3%-5%.
Idealno je kada je nominalna i unutrašnja vrednost identična. Ovo harmonično stanje trajno ne
može obezbediti ni jedna privreda. Na raskorak između nominalne i unutrašnje vrednosti utiče
veći broj ekonomskih činilaca npr.zakonitost tržišta, zakon ponude i tražnje itd.
Na osnovu načela slobode ugovaranja, ne bi bilo prepreke da se kompenzira razlika između
unutrašnje i spoljne vrednosti novca. U mnogim teorijskim sistemima obligacijama se zbog toga
razlikuje tzv.obavezni iznos i isplatni iznos. Obavezni iznos predstavlja nominalnu vrednost, a
isplatni iznos predstavlja iznos duga koji se određuje u zavisnosti od promene unutrašnje
vrednosti novca.
Takozvana efektivna klauzula ostvaruje načelo valorizacije na bazi razlike između nekog
stabilnog merila unutrašnje vrednosti novca i isplatne valute. Efektivna klauzula znači da se i
izvšenje novčane obaveze ostvaruje u stranoj valuti koja je ugovorena. Ova klauzula poseban
značaj ima u oblasti međunarodne razmene.
Afirmaciji načela valorizma doprinose i zakonske odredbe o kamatama. Ugovorno pravilo je
razvilo klauzule o obezbeđenju stalne vrednosti od kojih su najznačajnije klizna skala, indeksna
skala i zlatna klauzula. Osnovna funkcija ovih klauzula je da se novčana obligacija učini
nezavisnom od smanjenja ili povećanja unutrašnje vrednosti novca. U oblasti odštetnog prava
načelo valorizacije je usvojeno pravilom zakona prema kome se visina naknade štete određuje
prema cenama u vreme donošenja sudske odluke.

40. Zatezna i ugovorna kamata

Za novčane obligacije karakteristična je obaveza plaćanja kamate. Razlikujemo dve

vrste kamate: Zateznu i ugovornu kamatu. Osnov i visina zatezne kamate su određeni u
zakonu, a osnov i visina ugovora ima izvorište u ugovornoj volji stranaka iako je njen gornji
limit obično određen zakonom.
Zatezna kamata pospešuje ispunjenje novčane obligacije u predviđenom roku. Ona predstavlja
jednu vrstu akcesorne i penalne sekundarne obaveze koja stimuliše na isplatu primarne obaveze,
pošto se plaća zbog neblagovremenog izvršenja ili neizvršenja glavne obaveze. Obaveza
plaćanja zakonske kamate nastupa ako dužnik ne plati u predviđenom roku svoju
obavezu, što znači da je zatezna kamata sankcija za povredu novčane obligacije. Pored
penalne funkcije, kamata ima i restitucionu odnosno kompenzacionu funkciju, pošto umanjuje
štetu koja se strpi zbog u međuvremenu nastupelog smanjenja unutrašnje vrednosti novca.
Visinu zatezne kamate Zakon određuje na principijelan način, pa na osnovu toga ona spada u
kategoriju zakonske kamate.

Ugovorna kamata je domen slobode ugovaranja i u osnovi i u visini ali je ona u pogledu visine
zakonom maksimirana.

20
Gornji limit ugovorne kamate za nočane obligacije između fizičkih lica, Zakon je odredio na
posredan način-u visini kamate po stopi koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po
viđenju. Za novčanu obavezu proizašlu iz ugovora u privredi stopu zatezne kamate ranije je
propisivalo Savezno izvršno veće, a u pogledu najviše ugovorne kamate, važeća odredba ZOO
upućuje na poseban zakon.

Osobenosti ugovorne kamate su te da ona nastaje na osnovu saglasne volje ugovornika, njen
iznos određuju stranke, obaveza isplate ugovorene kamate nastupa u trenutku dospelosti
glavnice ugovorene obaveze, do isplate dolazi i onda ako je iznos ugovorene kamate viši od
iznosa zatezne kamate.

Kako kod zakonske tako i kod ugovorne kamate postavlja se pitanje obaveze plaćanja kamate
na kamatu. Kamata na kamatu je primena kamatne stope na iznos kamate zadocnele obaveze.
Načelno, kamata na kamatu je zabranjena zakonom. Ovo ne mora da znači da je u potpunosti
isključenja, jer zakon predviđa da se može unapred ugovoriti da će se stopa kamate povećati ako
dužnik ne isplati dospele kamate na vreme.

41. Zlatna i devizna klauzula

Zlatna klauzula je takva ugovorna odredba koja predviđa da dužnik i u obaveznom i

u isplatnom iznosu, ili samo u obaveznom ili samo u isplatnom iznosu, duguje u zlatu,
odnosno u vrednosti zlata.

U nemačkom pravu zlatna klauzula podleže saglasnosti nacionalne banke. Pošto ovakva
klauzula može da dovede do zloupotrebe vrednosti u smislu da doprinosi u obezvređenju novca,
neke zemlje je zabranjuju.
Zakon o obligacionim odnosima dopušta obe klauzule kao obavezne, a preporučuje da
isplatna obaveza bude ostvarena u domaćem novcu, prema kursu u momentu isplate.
Zakon o deviznom poslovanju suprotno tome ne dopušta isplatu u stranoj valuti ili zlatu, sem na
zakonom definisanom deviznom tržištu, koje se svodi na međusobno poslovanje banaka,
odnosno spoljnotrgovinsko poslovanje.
Prema ranijoj redakciji ZOO, ako je tokom realizacije obligacije u unutrašnjem platnom
prometu obavezni iznos određen u stranoj valuti, isplatni iznos se ostvarivao samo u domaćem
novcu, prema kursu koji je važio u trenutku nastanka obaveze.
Savezni zakoni o deviznom poslovanju od ovog pravila učinili su izuzetak za slučaj kada je
trgovinski sporazum zaključen u poslovnim odnosima sa inostranstvom.
Što se tiče kamata na devizni dug, praksa je izgradila stanovište da se i kamata iskazuje u
devizama na iznos potraživanja u stranoj valuti do momenta konverzije poveriocu pripada
kamata iskazana u valuti na koju glasi glavno potraživanje.
Moguću varijantu odstupanja od načela nominalizma pružaju indeksna i klizna skala.

42. Indeksna skala i klizna skala

Indeksna klauzula je ugovorna pogodba sa ciljem da omogući privrednu

zainteresovanost učesnika obligacija da zasnivaju novčane obligacije i u uslovima
relativno visoke tendencije pada unutrašnje vrednosti novca.

21
U nemačkom pravu indeksne klauzule su takve klauzule koje nisu podložne odobrenju nekog
organa, što znači da se in genera dopuštaju bez uslova, za razliku od valutne klauzule koja
podleže odobrenju nadležne banke.
Valorizacija na osnovu indeksne skale, pre izmena ZOO iz 1993.godine, u načelu je bila
zabranjena. U periodu enormne inflacije 1992-1993 godine sudska praksa dopušta indeksnu
klauzulu. Kada obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj
novčanih jedinica na koji obaveza glasi. Ako je dugovani broj novčanih jedinica znatnije
obezvređen usled promene vrednosti dinara, sud će, na zahtev poverioca, ukoliko nađe da
okolnosti slučaja i pravičnost to opravdavaju, dosuditi razliku obračunatu po prosečnoj stopi
rasta cena na malo od nastanka obaveze do dospelosti, osim ako ugovorne strane to nisu
obezbedile ugovaranjem indeksne klauzule ili na drugi način.
Indeksna klauzula je pre izmena ZOO 1993.godine bila punovažna ako je izabrani indeks bio u
neposrednoj ekonomskoj vezi sa predmetom posla i ako indeksna klauzula nema spekulativni
značaj.
Izmene ZOO od 1993 g.brišu u celini indeksnu klauzulu. To ne znači da ona nije dopuštena,
samo je brisana principijelna zabrana te klauzule kao i tip ograničenja koji je Zakon u vreme
važenja odredaba o indeksnoj klauzuli predviđao.

Klizna skala doprinosi ostvarivanju načela valorizacije koje polazi od stava da kod trajnih
novčanih obaveza od momenta određivanja njihove obaveze do ispunjenja može da dođe do
promene unutrašnje vrednosti novca i da isplatnu obavezu, shodno toj promeni treba odrediti u
modifikovanom iznosu.
Klizna skala omogućava povećanje nominalne vrednosti novca, tačnije isplatne obaveze u
srazmeri povećanja cene, materijala i rada. Zakon predviđa da je u ugovorima u kojima se jedna
strana obavezuje da izradi i isporuči određene predmete dozvoljeno ugovoriti da cena zavisi od
cena materijala i od rada kao i drugih elemenata koji utiču na visinu troškova proizvodnje, u
određeno vreme, na određenom tržištu.
Uslovi punovažnosti klizne skale su ti da je ona punovažna samo kod ugovora koji jednu stranu
obavezuju da isporuči određene predmete, odnosno da izradi, proizvede određene produkte.
Visinu cene stranke mogu da učine zavisno od cene materijala ili rada, i stranke treba da odrede
i vreme i tržište prema kome će obračunati cenu isporučene robe odnosno izrade predmeta.
Najtipičniji slučaj primene klizne skale pojavljuje se kod ugovora o izgradnji. Kod takvih
ugovora prestacija graditelja je trajna i za to vreme dolazi do čestih i bitnih promena cene
materijala i rada. Valorizacija je naročito ugovarana u uslovima stabilnosti kupovne moći novca
kod ugovora u izgradnji, pošto su to ugovori sa dugotrajnim izvršenjem gde je i graditelj izložen
promenama cene materijalnih troškova.
Da bi sprečila tendencije zaobilaženja zakona korišćenjem kliznih skala, ranija sudska praksa ih
je s razlogom isključivala kada je do povećanja cene došlo nakon isteka roka pre konačne
isporuke, odnosno predaje, s tim da je do predaje sa zadocnjenjem došlo zbog krivice
građevinske organizacije.

polazi od stava da kod trajnih novčanih obaveza od momenta određivanja njihove obaveze do
ispunjenja može da dođe do promene unutrašnje vrednosti novca i da isplatnu obavezu, shodno
toj promeni treba odrediti u modifikovanom iznosu.

43. Podela obligacija-prema rodu i broju prestacija

22
Prema mogućnosti zamene prestacije, prema njihovom kvalitetu i broju, obligacije
možemo podeliti na individualno i rodom određene kao i na obligacije zatvorenog roda.

Individualno određena prestacija obavezuje dužnika na predaju individualno određene stvari

ili na određeno autentično ponašanje ili radnju. Dužnik pravilno ispunjava svoju obavezu ako
predaje onu stvar na koju obligacija glasi. Kod ovakvih prestacija slučajna propast stvari
dejstvom slučaja ili više sile ukida obligaciju odnosno oslobađa dužnika od obaveze njenog
ispunjenja.
Kod rodom određene prestacije dužnik duguje određenu stvar. Tradicionalno pravno pravilo
pojmom generično određene stvari smatra stvari koje su određene po broju, težini i svojstvima.
Generična prestacija je takva obaveza kod koje je stvar ili prestacija određena samo vrstom,
težinom i količinom. Za razliku od toga, individualno određena prestacija je obligacija sa
takvim predmetom kod kojeg je dužnik obavezan da preda tačno određenu stvar ili da obavi
određenu radnju, pri čemu se i jedno i drugo karakteriše autonomnim svojstvima ili
nezamenljivošću.
Dužnik preuzima rodom određenu obavezu ili neku obavezu koja se sastoji u predaji zamenljive
stvari ili uopšte pružanje zamenljive prestacije, propast predmeta prestacije ili nemogućnost ili
naknadna nemogućnost izvršenja radnje ne ukida obligaciju.

Predmet rodom određene obligacije je najčešće zamenljiva stvar. Izuzetno može biti i
nezamenljiva npr. kod kupoprodaje građevinskog zemljišta.
Predmet rodom određene je praktično neodređen i u tom smislu on može da bude bilo koja stvar
koja pripada određenoj vrsti.
Kod generičnih obligacija pravo određivanja predmeta prestacije pripada dužniku, s tim da ako
se on blagovremeno ne posluži ovim svojim pravom odnosno izborom, to pravo prelazi na
poverioca. Što se tiče kvaliteta stvari, pravilo je da dužnik preda stvar srednje vrste ili kvaliteta.
Obligacija zatvorenog roda je poseban slučaj rodom određenih obligacija redukovan na uži krug
datog roda. Na taj način obligacije zatvorenog roda u odnosu na generične obligacije
predstavljaju individualno određene obligacije, jer sužavaju slučajeve vrste, dok su u odnosu na
individualno određene obligacije generične, jer unutar zatvorene vrste ovlašćuju titulara prava
izvora da izabere jedan predmet prestacije.

44. Podela obligacija prema deljivosti predmeta-deljive i nedeljive obligacije

Prema deljivosti predmeta, obligacije se mogu podeliti na deljive i nedeljive.

Pod deljivim obligacijama podrazumevamo obligacije kod kojih je predmet obaveze deljiv
sa stanovišta stvarnog prava. Deljivost predmeta se ispoljava u tome što je stvar deljiva u
fizičkom smislu, bez zadiranja u suštinu funkcije, odnosno namenu stvari. Prema Zakonu,
obaveza je deljiva ako se ono što se duguje može podeliti i ispuniti u delovima koji imaju ista
svojstva kao i ceo predmet, i ako ono tom podelom ne gubi ništa od svoje vrednosti, inače
obaveza je nedeljiva.
U slučaju obavezivanja više dužnika na izvršenje deljivih obaveza putem privrednih ugovora,
zakon pretpostavlja solidarnost dužnika. Kad ima više dužnika u nekoj deljivoj obavezi nastaloj
ugovorom u privredi, oni odgovaraju poveriocu solidarno, osim ako su ugovarači izričito
otklonili solidarnu odgovornost.
Ukoliko u nekoj deljivoj obligaciji učestvuje više dužnika, obaveza se deli među njima na
jednake delove, ako nije određena drukčija podela, i svaki od njih odgovara za svoj deo
obaveze. Obrnuto, kad u nekoj deljivoj obavezi ima više poverilaca, potražiavnje se deli među

23
njima na jednake delove, ako nije nešto drugo određeno i svaki poverilac može zahtevati samo
svoj deo potraživanja.

Obligacije su nedeljive ako im je predmet, sa stanovišta stvarnog prava nedeljiv. To znači

da ako je neka stavr fizički deljiva, ali na način da njena podela menja namenu, funkciju ili
vrednost stvari, sa stanovišta prava nije deljiva.
Osnovna pravna posledica nedeljivosti predmeta jeste u tome što obaveza predaje ovakve stvari
zahteva integralnost prestacije. Kod nedeljivih obligacija nema sukcesivnog izvršavanja
obaveze. Kod nedeljivih obaveza izvršenje duga je trenutnog karaktera.

45. Podela obligacija prema načinu ispunjenja-zajedničke, alternativne i fakultativne

U zavisnosti od toga na koji način treba odrediti preuzetu obavezu, odnosno ispuniti, obligacija
može biti zajednička, alternativna i fakultativna.
Kod zajedničkih obligacija više lica duguje zajedno nepodeljenu prestaciju ili stvar. Takva je
obligacija obaveza predaje stvari idealnom suvlasniku. Zajednička obligacija više lica na istu
prestaciju se razlikuje od solidarnosti za dug.

Kod alternativnih obligacija, obligacija sadrži više stvari od kojih je dužnik dužan da ispuni
jednu, u načelu bilo koju. Kod alternativnih obligacija opšte je poznato tradicionalno pravilo
duos res in obligationis una in solutionis, prema kome dva su predmeta prestacije, a jedan je pak
predmet ispunjenja, odnosno isplate.
Do koncentracije obaveze kod alternativnih obligacija dolazi se nakon izbora. Izborom obaveze,
radi ispunjenja, složena obligacija postaje jednostavna.
Pravo izbora pripada jednoj strani, ili poveriocu ili dužniku, ali prema mišljenju većine autora,
može i da pripadne trećem licu.
Prema odredbama ZOO pravo izbora, ako ništa nije ugovoreno, ako obligacija ima više
predmeta, ali je dužnik dužan dati samo jedan, pripada dužniku i obaveza prestaje kada on bude
predao predmet koji je izbarao.
Pravna priroda prava izbora je sporna-prema jednom stanovištu to je jednostrani pravni posao
koji se ne može ograničiti uslovom ili rokom, dok prema drugom stanovištu ono predstavlja
pravnu moć.
Subjekat prava izbora najčešće određuju same stranke i tada u zavisnosti od njihovog
sporazuma izbor stvari namenjen za ispunjenje obligacije iz kruga više obligacija može da obavi
dužnik ili poverilac.
Prema ZOO dužnik ima pravo izbora sve dok u postupku prirodnog izvrššnog postupka jedna
od dugovanih stvari ne bude potpuno ili delimično predata poveriocu po dužnikovom izboru.
Zakon dozvoljava ustupanje izbora trećem licu, ili ako taj ne učini izbor svaka strana može
zahtevati da izbor učini sud.

Kod fakultativnih obligacija jedna stvar je u obligaciji, ali dužnik obligaciju može ispuniti i
drugom stvari. Kod fakultativnih obligacija, za razliku od alternativnih, primarna obaveza se ne
sastoji od više stvari i obaveza, već u jednoj, ali ispunjenje dužnik može da postigne i sa stvari
odnosno prestacijom koja ne fungira u primarnoj obligaciji. Pravo na izbor pripada dužniku,
dok poverilac može tražiti samo ispunjenje one obligacije koja je bila predmet obaveze. Dužnik
ako hoće može ispuniti obavezu obligacije koju poverilac potražuje.

24
Postoje i takva fakultativna potraživanja kod kojih na osnovu odredbe zakona ili ugovora pravo
izbora da se umesto dugovanog predmeta isplati, preda neki drugi predmet pripada poveriocu.
Kod tih obligacija dužnik je dužan da preda predmet koji je izabrao i zatražio poverilac.

46. Solidarne obligacije-aktivna i pasivna solidarnost, savršena solidarnost obračun i

pravo regresa.

Aktivnim solidarnim obligacijama nazivamo obligacije kod kojih na strani poverioca

ima više, a na strani dužnika samo jedno lice.

Pasivna solidarnost može biti ugovorena, zakonska i sudska. U materiji prouzrokovanja

štete ako ima više učesnika u prouzrokovanju štete najpre se deli odgovornost srazmerno
doprinosu šteti, ali ako se ne može utvrditi udeo, primenjuju se pravila o solidarnoj
odgovornosti.

Pasivnim solidarnim obligacijama nazivamo obligacije kod kojih više dužnika odgovaraju
jednom poveriocu za ispunjenje iste obaveze. Kod solidarnosti dužnika svaki dužnik
odgovara jednom poveriocu za ispunjenje iste obaveze. Kod solidarnosti dužnika svaki dužnik
odgovara za celu prestaciju, sve dotle dok se poveriočevo potraživanje nije ugasilo.
Osnovna pravna posledica pasivne solidarnosti je u tome što svi dužnici zajedno odgovaraju za
ispunjenje obaveze. Ako jedan od njih ispuni celi obavezu, obaveza prestaje prema svim ostalim
dužnicima. Prema zakonu kad na poverilačkoj strani ima više lica, ona su solidarna samo kad je
solidarnost ugovorena ili zakonom određena.

Povodom pasivne solidarnosti u teoriji je postavljeno pitanje ima li razlike u pravnim

posledicama između tzv. savršenih solidarnih solidarnih obligacija i ostalih solidarnih
obligacija.
Pitanje savršene solidarnosti tiče se prava tuženog solidarnog dužnika da poveriocu da u svoje
ime ili u ime netuženih solidarnih dužnika podnese prigovore prilikom ispunjenja obligacije.
Kod savršenih solidarnih obligacija tuženi dužnik koji ispunjava obligaciju može podneti sa
uspehom prigovora bilo kog solidarnog dužnika naspram poverioca. Ukoliko se ovi prigovori ne
mogu afirmisati, odnosno ako dužnik ispunjenje može odložiti ili sprečiti samo svojim
prigovorima, spram poverioca, onda to ukazuje na običnu pasivnu solidarnost.
Prema Zakonu, svaki solidarni dužnik može se pozvati na prebijanje koje je izvršio njegov
sadužnik. Solidarni dužnik može potraživanje svog sadužnika prema poveriocu prebiti sa
poveriočevim potraživanjem samo za onoliko koliko iznosi deo duga tog sadužnika u solidarnoj
obavezi.
Isto vredi i za otpust duga-otpuštanje duga izvršeno sporazumno sa jednim solidarnim
dužnikom oslobađa obaveze i ostale dužnike. U pogledu otpuštanja duga Zakon ima izvesnih
rezervi, jer ako je otpuštanje učinjeno po osnovu liberatio intuiti personae, tada prigovor
otpuštanja duga ostale dužnike ne oslobađa od obaveze ispunjenja obligacije.
Za savršenu solidarnost nije karakteristično postojanje regresnog prava, ali je to pitanje sporno.

47. Prezumpcija solidarnosti-trgovačko i deliktno pravo

*pretpostavljena krivica . 549 str knjiga

Kod ugovora u privredi, postoji uvek prezumpcija solidarne odgovornosti, kad ima više dužnika kod neke deljive
obaveze. Međutim, ugovarači mogu i da drukčije ugovore, kao i da ugovorom otklone pretpostavku svoje solidarne
odgovornosti. Međutim, kod ugovora građanskog (obligacionog) prava nije isti slučaj, jer tamo i kad ima više i
dužnika kod neke deljive obaveze, svaki dužnik odgovara samo za svoj deo. To ne znači, da se ne može i u

25
građanskom pravu, ugovoriti solidarna odgovornost dužnika. Ona se ugovara,a ne pretpostavlja. Ugovori
privrednog poslovanja ili ugovori robnog prometa su ugovori koje u obavljanju privrednih delatnosti zaključuju
preduzeća i drugi subjekti poslovnog prava. Ovi ugovori se nazivaju još i ugovori u privredi, trgovački ugovori, i
slično. Ugovor u opštem smislu je saglasnost izjava volja ugovornih strana kojim se želi postići određeno
obligaciono dejstvo. Međutim, ugovori robnog prometa imaju svoje specifičnosti koje te ugovore čine posebnom
vrstom ugovora. Te specifičnosti , odnosno osobenosti tiču se ugovorenih strana i predmeta ugovora. (sa interneta)

Kada ima više dužnika u nekoj deljivoj obavezi nastaloj ugovorom u privredi, oni odgovaraju
poveriocu solidarno, osim ako su ugovorom izričito otklonili solidarnu odgovornost.

48. Podela obligacija prema rezultatu obaveze-obligacije cilja i obligacije sredstva

U zavisnosti od toga da li obaveza služi nekom rezultatu ili cilju, ili pak glasi samo na
određeno ponašanje, nezavisno od određenog konačnog efekta, razlikujemo obligacije cilja i
obligacije sredstva.
U obligacije cilja uključujemo obligacije kod kojih se poverilac oslobađa svoje obaveze samo
ostvarivanjem nekog rezultata. Obligacije cilja se prema tome ne zadovoljavaju samo
određenim ponašanjem. Organski deo tih obligacija je i određeni rezultat sugerisan tim
ponašanjem.

Pod obligacijama sredstva podrazumevamo obligacije kod kojih se dužnik oslobađa svoje
obaveze već na osnovu obligacijom sugerisanog ponašanja, nezavisno do toga da li je stvarno
postigao mogući rezultat takvog ponašanja. Obligacije na ovaj način često ne postižu onaj
krajnji mogući cilj.
Dužnik je dužan da odgovori standardu očekivanog ponašanja. Ako dužnik nije odgovorio
zahtevima pažnje sugerisanih prirodom date obligacije, ne oslobađa se obaveze iz obligacije.

49. Podela obligacija prema načinu i trajanju ispunjenja

Kriterijum ove podele jeste način i trajanje ispunjenja. Prema njemu obligacije možemo podeliti
na trenutne, trajne i periodične.

Krakteristično za trenutne prestacije da ispunjenje odmah ili docnije sledi po zaključivanju

ugovora, ali u jednom mahu, jednom radnjom ili prestacijom. Tu se ispunjenje koncentriše na
tačno određeno vreme. Tipična je trenutna obligacija nastala iz kupoprodajnih ugovora, ali
kupoprodaja može biti ugovor sa trajnim pretacijama ukoliko su stranke predvidele u ugovoru
da će kupac kupoprodajnu cenu isplatiti u ratama.
Ima i takvih ugovora kod kojih je obaveza jedne strane trenutna, a druge trajna. Takav je ugovor
o zakupu. Sa stanovišta zakupodavca ovaj ugovor je trenutan jer on odmah predaje zakupljenu
stvar, dok sa stanovišta zakupca radi o trajnoj obligaciji sa sukcesivnim prestacijama.

Obligacije sa trajnim prestacijama imaju to svojstvo da je njihovo izvršenje sa više radnji ili
prestacija, ili jednom trajnom nedeljivom radnjom počev od momenta njihovog nastanka
vremenski neograničeno. Trajnije su i periodične prestacije. Međutim, periodične prestacije
mogu biti sa vremenski neodređenim ili neizvesnim trajanjem, ali ipak ograničenim ukupnim
iznosom deljive obaveze. Trajna je obligacija i ugovorna službenost bez roka. Obaveze
izdržavanja su ili sa izvesnim trajanjem ili sa neizvesnim trajanjem.

26
Periodične prestacije nalažu dužniku izvršenje obaveze u redovnim vremenskim razmacija, sa
ponovljenim, po pravilu identičnim prestacijama, sve dotle dok sne dođe do isplate duga u
celini.
Kod ugovora o zakupu, zakupnina se plaća po ponovljenim prestacijama u redovnim
vremenskim razmacima do isteka roka zakupa.

Sukcesivne prestacije sa stanovišta njihovog konačnog izvršenja nisu identične. Ima takvih
periodičnih davanja koja su trajna. Ima i takvih periodičnih obligacija kod kojih je predmet
prestacije deljiva stvar ili neka radnja, gde postizanjem bilo konačnog efekta, bilo isplatom
celine sume, obligacija ipso facto prestaje. I stranke svojom voljom mogu uticati na prestajanje
sukcesivnih obligacija.

50. Paulijanska tužba

Actio Pauliana je vrsta tužbe (ili prigovora), ustanova rimskog prava kojom se pobijaju
dužnikove pravne radnje učinjene na štetu poverioca,odnosno pobijanje pravnih radnji
dužnika, koji na različite načine umanjuje svoju imovinu,kako bi onemogućio poverioca
da se naplati.

Za uspeh u parnici pokrenutoj ovom tužbom potrebno je da se ispune sledeće pretpostavke:

1. Poverilac (tužilac, pobijač) mora da dokaže da je dužnikovom pravnom radnjom koju u
parnici pobija zaista oštećen. Obično se u praksi to dokazuje neuspelim pokušajem prinudne
naplate u izvršnom postupku iz imovine dužnika.
2. Dužnik mora biti kriv, što je njegovom pravnom radnjom nastupila šteta (koja se sastoji u
tome da poverilac nije ni prinudnim putem uspeo da naplati svoje potraživanje) za poverioca.
Krivica dužnika može se označiti i kao njegova nesavesnost. Da li je znao ili mogao znati da
svojom radnjom nanosi štetu svom poveriocu. To je razume se subjektivni element koji se mora
utvrditi u svakom konkretnom slučaju. Zakon o obligacionim odnosima pravi razliku između
teretnih i besteretnih pravnih radnji dužnika. Kod teretnih dužnikovih raspolaganja poverilac
mora dokazati da je dužnik znao ili morao znati da svojim raspolaganjima nanosi štetu
poveriocu uz izuzetak koji se odnosi na teretna raspolaganja učinjena tzv "krugu sumnjive
porodice" (svi potomci i preci dužnika, njegov supružnik, rođena braća i sestre odnosno
polubraća i sestre kao i braća i sestre od rođenih stričeva, ujaka ili tetki) kada važi zakonska
pretpostavka da je dužnik nesavestan (teret je na dužniku da dokaže da to nije). Kod besteretnih
pravnih radnji dužnika njegova nesavesnost se takođe pretpostavlja.
3. Lice koje stiče korist iz pobijane pravne radnje (teće lice, protivnik pobijača) mora biti
krivo, tj nesavestno. Da je znalo ili moglo znati da dužnik učinjenim raspolaganjem nanosi
štetu poveriocu. I ovde važi pretpostavka nesavesnosti tzv "sumnjive porodice".

Svrha ove tužbe nije da se poništi pravna radnja dužnika već da se ona učini bez dejstva
samo prema poveriocu koji je zahtevao pobijanje i to samo u obimu koji je potreban da on
namiri svoje potraživanje prema dužniku. To praktično znači da pravna radnja dužnika koja je
uspešno pobijena u okončanoj parnici po tužbi poverioca gubi dejstvo prema trećem licu samo u
vrednosti koji je potreban za namirenje poverioca. Time se ne zadire u eventualno pravo trećeg
lica na naknadu štete prema dužniku.

Aktivno legitimisan za ovu tužbu je dužnikov poverlilac, dok je tuženi lice u čiju korist je
učinjena pravna radnja dužnika, a ne dužnik. Ovo predstavlja jedan od izuzetaka da je obligacija
"res inter alios acta" odnosno da ima dejstva samo prema stranama u obligacionom odnosu,

27
relatvni karakter obligacionog odnosa( dejstvo inter partes). Treba napomenuti da je moguća
Actio Pauliana i u formi prigovora u toku parnice.
Za pobijanje teretnih raspolaganja rok iznosi jednu godinu od dana kada je preduzeta pobijana
pravna radnja odnosno od dana kad je trebalo preduzeti propuštenu radnju (npr dati pozitivnu
nasledničku izjavu). Za pobijanje dobročinih raspolaganja i teretnih raspolaganja u korist
"sumnjive porodice" rok iznosi tri godine.

51. Saglasnost volja-pojam pravnorelevantne volje, teorija volje, teorije izjave volje,
mešovite teorije o volji

Uslov zasnivanja ugovora je određen u ugovornoj volji. Ona je psihološki i pravni pojam,
tj.ima pravnu i psihološku determinaciju. Ako posmatramo strukturu volje razlikujemo
unutrašnju i izjavljenu volju.
Unutrašnji značaj volje, koji nije izražen, ni sa društvenog ni sa pravnog gledišta ne može se
smatrati relevantnim.
U najvećem broju slučajeva kod pravno relevantne izjave volje postoji saglasnost između
unutrašnje i izražene volje, odnosno namere i izjave. Sa gledišta prava problem se javlja tek
onda kada dođe do odstupanja između volje i izjave.
Teorija volje polazi od toga da je suština ugovora odluka volje, tako da i pravna dejstva ugovora
zasniva psihološki shvaćena volja. Na taj način izjava volje je sporedan deo ugovorne volje.
Teorija je nastala u četrdesetim godinama 19.veka u vreme liberalnog kapitalizma, u kome volja
ima odlučan značaj prevladavanja ostatka feudalnih ograničenja prometa.
U nemačkom pravu u sedmoj i osmoj deceniji 19.veka, ponovo je došla do izražaja teorija koja
je kod pravnih poslova stvaralačku ulogu pripisivala volji. Teorija o pravnim poslovima nije
bila ništa drugo do teorija o volji. Ova teorija je inkorporisala dva učenja-opštu teoriju o volji i
posebnu teoriju o volji. Što se tiče međusobnog uticaja teorije o volji, specijalna teorija, tj.njeni
rezultati, uticali su na opštu teoriju volje.

Mentalna rezervacija, prema teoriji volje, ima pravna dejstva. Ako je sadržaj ugovorne izjave
volje u protivnosti sa unutrašnjom voljom na taj način da izjavilac rezerviše odnosno ukida
pravne posledice svoje izjave, reč je o trajnoj ili mentalnoj rezervaciji. Prema teoriji volje, bez
obzira što treće lice, odnosno adresat nisu znali za unutrašnju rezervaciju, deluje unutrašnja
volja.

Argumenti koji su sa uspehom kritikovali i ukazali na negativne posledice teorije volje u isto
vreme čine afirmativne argumente u prilog afirmacije teorije izjave.
Načelo o izjavi je prvi put sistematski izložio osamdesetih godina dvadesetog veka nemački
pravnik Kohler.
Njegova zasluga je ta što je klasifikovao i sistematizovao pojedine grupe odstupanja izjave od
volje.
Njegov doprinos je i u tome što je pobliže objasnio pojam volje. Prema njegovom mišljenju
volja nije samo psihološka već ujedno i društvena pojava. Volja se može smatrati voljom u
pravnom smislu tek ako je u stanju da komunicira preko prava sa drugom voljom. Ugovor je
upravo to sredstvo čijim posredstvom pod određenim uslovima postoje pretpostavke za pravnu
komunikaciju dve volje. Da bi se ugovorna komunikacija ostvarila, treba promeniti shvatanje o
suštini ugovora je ona nije rezultat usaglašavanja unutrašnjih volja, već je skup izjavljenih volja.

28
U opštoj teoriji volje, pored teorije o volji i izjavi volje zbog njihovih nedostataka došlo je i do
afirmisanja nekoliko mešovitih shvatanja. To su teorija razumevanja, teorija poverenja i
teorija prometa.
- Teorija razumevanja najpre uvažava izjavu.
-Teorija poverenja polazi od Kohlerovih stavova i u centar svog vrednovanja stavlja
izjavu. Ona polazi od pretstavljene harmonije između volje i izjave. Smatra da ugovorne strane
jedna prema drugoj moraju imati poverenja i zbog toga treba kod izjava volja prezumirati sklad
volje i izjave.
-Teorija prometa sve ugovore deli na dve grupe. U prvu grupu spadaju tzv.prometni
ugovori, a u drugu pak oni neprometni. Za prometne ugovore je karakteristično da im je
zajednički cilj prenos neke imovine, ali u cilju ostvarivanja privredne koristi. U ove ugovore
spada ugovor o doživotnom izdržavanju.
Zakon o obligacionim odnosima u pogledu dileme oko afirmisanja volje ili izjave volje ne
sadrži „čisto“ rešenje. U nekim slučajevima naglašava volju, a u nekim slučajevima u prvi
plan stavlja izjavu, u zavisnosti od osobenosti dotičnog pravnog instituta i od izraženih
stavova u literaturi i sudskoj praksi.

52. Pregovori

Pregovori prethode ponudi i prihvatu ponude. Pregovori sadrže niz uzajamnih ponuda
i imaju za cilj da dva učesnika zaključe ugovor, ali do toga ne mora doći. Sam zakon
podrazumeva slobodno učešće bilo kog lica u pregovorima. Samo učešće u pregovorima prema
zakonu pretpostavlja izvesne obaveze učesnika. One se tiču savesnog ponašanja učesnika.
Pregovori ne moraju da se završe zaključenjem ugovora, ali su stranke dužne da u njihovom
vođenju pokažu potrebnu ozbiljnost odnosno da ih vode sa namerom zaključenja ugovora, u
suprotnom, odgovaraju za pričinjenu štetu.
Da bi u pregovorima stranke učestvovale slobodno i bez materijalnih posledica, neophodno je
da je njihovo učešće motivisano namerom zaključenja ugovora.
Prema našem pozitivnom pravu, ako učesnik nema nameru zaključenja ugovora, te
neosnovano odustane, odgovara za naknadu štete savesnom učesniku. U praksi, vrlo je
teško utvrditi da li je učesnik učestvovao u pregovorima bez ili sa namerom zaključenja
ugovora.
Da bi zakon obezbedio potrebnu sigurnost, on ne sankcioniše ugovornika koji je pregovore
započeo sa namerom zaključenja ugovora, ali koji je i pored toga odustao od njegovog
zaključenja. Zakon ne sankcioniše ukoliko je ugovornik odustao od zaključivanja ugovora usled
toga što mu nisu odgovarali ponuđeni uslovi.
Neozbiljni pregovarač je dužan da naknadi samo onu štetu koja se može pripisati
ponašanju pri vođenju pregovora, a ne i njegovom odustanku od zaključenja ugovora.
Da bi ova odgovornost bila otklonjena, neophodno je da je namera za zaključenjem ugovora
bila prisutna tokom trajanja pregovora. Prekid pregovora je faktičko pitanje i nastupa u trenutku
odustajanja bilo koje ugovone strane od vođenja pregovora. Ako je učesnik najpre imao ozbiljne
namere za zaključenje ugovora i pre prekida pregovora odustao od ove namere, takođe je
odgovoran za štetu drugoj savesnoj strani. Odgovara za štetu i strana koja je vodila pregovore u
nameri da zaključi ugovor, pa odustane od te namere bez osnovanog razloga i time drugoj strani
prouzrokuje štetu.
Ako su obe strane pristupile pregovorima sa namerom zaključenja ugovora, ali do zaključenja
ugovora uprkos tome nije došlo, ako se drukčije ne sporazumeju, svaka strana snosi svoje
troškove oko priprema za zaključenje ugovora, a zajedničke troškove snose na jednake delove.

29
Pregovori se sastoje iz uzastopnih i uzajamnih ponuda. Krajnji rezultat je formulisanje konačne
ponude, odnosno njenog prihvata, tj.zaključenje ugovora.

53. Predugovor i punktacija

Predugovor je takav ugovorni sporazum na osnovu kog se ugovorne strane obavezuju da

će u budućnosti zaključiti određen glavni ugovor. Predugovor je određeno uzajamno
obavezivanje stranaka na zaključivanje nekog drugog ugovora. Povreda predugovora se
ispoljava u propustu zaključivanja glavnog ugovora. U slučaju neispunjenja predugovora,
ugovorna strana koja odustaje od zaključenja glavnog ugovora dužna je da drugoj strani
nadoknadi nastalu štetu. Predugovor se zaključuje u istoj formi kao i glavni ugovor. Ne mora da
sadrži bitne elemente glavnog ugovora, dovoljno je njegovo imenovanje. Postoje jednostrani i
dvostrani predugovori, pri čemu prvi obavezuje na zaključenje ugovora samo jednu, a drugi
obe strane. Od predugovora treba razlikovati ugovaranje prava izbora, ovakav ugovor u
stvarnosti ovlašćuje na davanje jednostrane izjave volje u pogledu izbora neke obligacije,
npr.obaveza ugovaranja prava preče kupovine, prekupa i otkupa. Prvi koncept pojma
predugovora koji potiče iz švajcarskog prava polazi od toga da je predugovor obavezivanje
ugovornika na zaključenje budućeg ugovora. Drugi koncept predugovora koji potiče iz
austrijskog prava smatra da predugovor mora da sadrži bitne elemente budućeg ugovora. U
ovom sistemu se pojam predugovora približava punktaciji, koja je izvršiva ne samo u smislu
izdejstvovanja izjave volje za zaključenje ugovora već i u smislu konkretnih ugovornih prava i
obaveza. Prvi sistem može imati praktičan rezultat da tužba radi izdejstvovanja izjave volje ne
rezultira u mogućnosti da presuda zameni prihvat ponude, s obzirom da se prava volja stranaka
ne može istražiti sudskim arbitriranjem. Drugi sistem nema taj nedostatak, tako da se može
tražiti uvek s uspehom izdejstvovanje saglasnosti druge strane pošto su bitni elementi utvrđeni u
visini u prethodnoj saglasnosti. Treći sistem predviđa saglasnost o zaključenju nekog budućeg
ugovora među strankama, bez određivanja bitnih elemenata ili u maksimumu saglasnosti o
zaključivanju budućeg ugovora uz istovremeno određivanje njegovih bitnih elemenata tako da u
glavnom ugovoru ostaje određivanje sporednih tačaka.

Punktacija znači prvi pismeni stav bitnih elemenata ugovora. Ova difinicija je aktuelna ako
se uzme u obzir rešenje o predugovoru za koji zakon zahteva tanačenje ne samo u pogledu
imenovanja ugovora već i njegovih bitnih elemenata. Pitanje je da li sa stanovišta pozitivnog
prava, tradicionalna pravila o punktaciji, kao i pravne posledice, važe i za neformalnu
saglasnost pravilima ZOO o predugovoru. Moguće je da tokom vođenja pregovora stranke nisu
saglasne samo u pogledu sporednih tačaka ugovora, ali da su sporazumne u pogledu njegovih
bitnih elemenata. U takvom slučaju, moguće je sklapanje punktacije, pisanog sporazuma
stranaka o bitnim elementima, sa njihovoim očekivanjem da će docnije, u potpunom ugovoru,
precizirati i sporedne pogodbe.
Ukoliko do zaključenja potpunog ugovora ne dođe, ugovorne strane su obavezne na
izvršenje punktacije, tj.primarne obaevze. Punktacija je pravni institut koji je kod nas
prihvaćen pod utciajem austrijskog Opšteg građanskog zakonika, prema kom, ako konačno
pismeno sadrži bitne elemente ugovora prihvaćene od strane ugovornih strana, onda ih ono
obavezuje u pogledu prava i obaveza koja su u njemu stranke izrazile. Formalnosti
predugovora-punktacije, zavisi po ZOO od toga da li je i za konačni ugovor predviđena
obavezna forma. Punktacija služi ugovornoj ekonomiji i pruža sigurnost ugovornim stranama u
pogledu mogućnosti izvršenja ugovornih bitnih tačaka. Bitni elementi ugovora, koji su značajni
sa stanovišta dejstva punktacije, kod imenovanih ugovora, su po pravilu određeni zakonom, a

30
kod neimenovanih voljom stranaka ili okolnostima konkretnog slučaja. Kod punktacije se pod
pravnim elementima podrazumeva određen sadržaj odnosno predmet ugovora.

54. Ponuda

Ponuda je ozbiljna izjava volje kojom ponuđač poziva adresata na zaključenje

ugovora pod određenim uslovima. Sa stanovišta definicije ponuda je jednostrana izjava volje.
Ponuda je predlog za zaključivanje ugovore učinjen određenom licu koji sadrži sve bitne
sastojke ugovora tako da bi se njegovim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor.
Ponuda kroz bitne elemente koje obavezno sadrži, posredno imenuje i ugovor koji ponuđač želi
zaključiti.
Nije potrebno da stranke u svakom slučaju odrede meru bitnih elemenata ugovora. Tako npr.ako
je ponudu dao kupac, kupoprodajna cena je određena i ako je predložena približna cena uz
podatke njenog utvrđivanja.
Ponuda mora da bude ozbiljna. Ima slučajeva kada se nedostatak ozbiljnosti može
pretpostaviti, npr. ponuda unutar pozorišne predstave. U takvim slučajevima je očigledan
nedostatak namere za zaključenjem ugovora pa nema ni reči o pravno shvaćenoj ozbiljnosti.
Neozbiljna izjava volje odnosno izjava data bez namere za zaključenje ugovora čini ponudu
ništavom pa i sam ugovor ne nastaje.
Ponuda treba da je upućena određenim licima-adresatima. Zakon omogućava da adresat ne
bude u potpunosti određen. Takav je slučaj sa opštom ponudom i izlaganjem robe, kada su
adresati određeni u određenom broju i krugu subjekata. Ponuda je punovažna ako je učinjena
neodređenom broju lica, ako sadrži bitne elemente ugovora čijem je zaključenju namenjena.
Povodom izlaganja robe zakon predlaže da samo izlaganje robe sa označenjem cene se smatra
kao ponuda, ukoliko drukčije ne proizlazi iz okolnosti slučaja ili običaja.
Kod opšte ponude, i kod izlaganja robe zajedničko je da nedostaje tačno označenje adresata. Taj
nedostatak se otklanja zakonskim zahtevom da ponuda sadrži bitne elemente budućeg ugovora.
Postoje i druge zakonske odredbe o ponudi koje polaze od sadržaja izjava volje pri dilemi o
oceni karaktera izjave, tj.o tome da li je reč o ponudi.
Zakon određuje slučajeve kod kojih izjave nalik na ponudu ne mogu biti tretirane ponudom.
Takvi su slučajevi slanja kataloga cenovnika ili oglasa učinjenih putem štampe, letaka, radija,
televizije ili na drugi način.
Ove izjave imaju za to i određenu zakonsku kvalifikaciju.
Što se tiče ponude, ona je akcesorna i zavisi od forme samog ugovora koji se ima zaključiti.
Zakon nalaže da ponuda ugovora za čije zaključenje Zakon zahteva posebnu formu, obavezuje
ponudioca samo ako je učinjena u toj formi.
Metalna rezervacija ponude nema dejstva ako rezervacija nije unapred saopštena.

Pojedini autori dejstvo ponude smatraju obligacijom ponude ili obaveznim dejstvom ponude. U
anglosaksonskom pravnom sistemu ponuda u pogledu svog sadržaja ne obavezuje ponuđača,
tako da on bez daljih pravnih posledica može promeniti uslove svoje ponude i nakon toga što je
adresat saznao za sadržaj izjave, naravno, pre nego što bi adresat prihvatio izjavu. U
kontinentalnim pravnim sistemima postoji obavezno dejstvo ponude. Ono se tiče vremenskog
dejstva ponude u okviru kojega ponuđač ne može da izmeni date uslove ponude. Kada se
ugovor zaključuje između prisutnih, na izjavu ponuđača druga strana mora da reaguje odmah.
Ako do toga ne dođe, prestaje vremensko dejstvo ponude odnosno samim tim i njeno obavezno
dejstvo.

31
Drugo dejstvo ponude tiče se mogućnosti njenog opoziva. Zakon pod određenim uslovima daje
pozitivan odgovor u pogledu toga da li se ponuda može opozvati. Ponuda se može opozvati
ako je ponudilac sredstvom iste brzine opozvao svoju izjavu kao što je ta izjava i data. Da
bi anulirala ponudu, izjava o opozivu treba da stigne u najmanju ruku u isto vreme sa izjavom o
ponudi.

55. Prihavt ponude. Način davanja prihvata i dejstvo prihvata

Prihvatom ponude se podrazumeva jednostrana ugovorna izjava adresata kojom ovaj

ponudu bezuslovno i sa identičnim sadržajem prihvata.
Značajno je da je prihvat dao adresat, da je prihvat adresovan ponudiocu, da je identičan sa
uslovima ponude, da izjava o prihvatu bude ozbiljna i da je data sa namerom zaključenja
ugovora.
Ako je izjava o prihvatu ponude u bilo čemu modifikovana, smatra se da je ponudu odbio, da je
sa svoje strane učinio drugu ponudu svom ranijem ponudiocu.Modifikovana izjava o prihvatu
tretira se kao ponuda, tako da se na nju primenjuju pravila o ponudi.
Zakon se izjasnio i o zadocneloj izjavi o prihvatu. Prihvatanje ponude izrvšeno sa zadocnjenjem
smatra se kao nova ponuda od strane ponuđenog.

Postoje dva načina izražavanja volje-direktna i indireknta.

Direknta izjava je oblikovana u rečima, u pismu ili gestu, na način da je iz njih prepoznatljiv
sadržaj volje izjavioca.

U indirektno izražavanje volje spadaju konkludentne radnje.

Kod ovih radnji se ne radi o znacima izražavanja voljom već o određenom ponašanju. Radi se o
spoljašnjem vidljivom ponašanju, usvojenom običajima poslovnog prometa, iz kojeg se jasno
može zaključiti o afirmativnom ili negativnom sadržaju volje.
Iz pasivnog ponašanja ne može se pretpostaviti sadržaj ponude. Ćutanjem se ne može dati
ponuda. Zakon je u više slučajeva predvideo tačno određene činjenične osnove kada se ćutanje
smatra izjavom o prihvatu.
Kad ponuđeni stoji u stalnoj poslovnoj vezi s ponudiocem u pogledu određene robe, smatra se
da je prihvatio ponudu koja se odnosi na takvu robu, ako je nije odmah ili u ostavljenom roku
odbio.
Ovakav značaj ćutanja Zakon pripisuje i u slučaju naloga. Lice koje se ponudilo drugom da
izvršava njegove naloge za obavljanje određenih poslova, kao i lice u čiju poslovnu delatnost
spada vršenje takvih naloga, dužno je d aizvrši dobijeni nalog ako ga nije odmah odbilo.
Sledeći slučaj kvalifikacije ćutanja kao prihvata jeste slučaj prećutno produženje oročenog
zakupa. Zakup se može zaključiti kako trajno, na neodređeno vreme, tako i na određeno vreme.
Kad zakup glasi na određeno vreme, pa zakupac nakon isteka roka produži namensko korišćenje
zakupljene stvari, i pored toga što nije dao izjavu o produženju zakupa, pretpostavlja se njegovo
prećutno produženje.
Zakon predviđa i prećutno produženje ugovora o licenci. Kada po proteku vremena za koje je
ugovor o licenci bio zaključen sticalac licence produži da iskorišćava predmet licence, a davalac
licence se tome ne protivi, smatra se da je zaključen nov ugovor o licenci neodređenog trajanja
pod istim uslovima kao i prethodni.
U teoriji se govori o posebnim načinima zaključenja ugovora i to zavisno od tipa ugovora. Kod
realnih ugovora, ugovor se zaključuje radnjom ispunjenja predugovora. Zaključenje ugovora je

32
moguće ostvariti predajom i kada su u pitanju inače neformalni ugovori, ukoliko je to u skladu
sa poslovnim običajima. Ponekad se govori o posedovnom zaključenju ugovora, kada je
nekome stvar ponuđena radi korišćenja pa ovaj u datom roku stvar ne vrati.

56. Davanje saglasnosti na zaključenje ugovora

Od forme ugovora treba razlikovati saglasnost na zaključenje ugovora. U pojedinim zakonom

određenim slučajevima, ugovorna volja nije potpuna sve dotle dok se izjavi ne pridruži neka
starija volja.Reč je o volji ograničeno poslovno nesposobnog subjekta, ili o ugovorima čije
zaključenje zbog predmeta ugovora podležu davanju saglasnosti odnosno odobrenju. Ugovori
koji podležu odobrenju će pravno biti punovažni samo pod uslovom da volji poslovno
nesposobnog lica pridruži svoju saglasnot roditelj ili staratelj, a ugovornu volju pravnog lica ili
fizičkog lica čiji ugovor podleže odobrenju osnaži nadležni državni organ.
Pravna priroda saglasnosti za zaključenje ugovora je sporna i u pravnoj teoriji. Prema prvom
stanovištu saglasnost za zaključenje ugovora jeste forma ugovora, tj.smatra se da je saglasnost
za zaključenje ugovora sastavni deo forme.
Prema drugom stanovištu ugovor čija je punovažnost uslovljena saglasnošću trećeg predstavlja
ugovor zaključen sa odložnim uslovom. Saglasnost roditelja ili staratelja odnosno organa
starateljstva za zaključenje ugovora ne utiče neposredno na punovažnost ugovora. Ugovor
odmah po davanju saglasnosti proizvodi pravna dejstva.
Prema trećem gledištu, izjava davaoca saglasnosti rpedstavlja sastavni deo ugovorne volje.
Volja uslovljena saglasnošću predstavlja pravno manljivu volju, te zbog toga je neophodno
pridruživanje volje da bi izjava postigla pravom zahtevanu meru zrelosti. Pravna posledica ovog
shvatanja je u tome da ugovor koji podleže saglasnosti proizvodi pravno dejstvo tek od
momenta kada je saglasnost data.

57. Pravne posledice (dejstvo) prihvata ponude

Najvažnija pravna posledica prihvata je da je ugovor u trenutku njegovog davanja nastao.

Od tog trenutka, u skladu sa ugovornim pogodbama, između stranaka nastaju prava i obaveze.
Moguće dejstvo izjave u prihvatu ispoljeno je u mogućnosti opoziva ove izjave. Izjava o
opozivu prihvata treba da stigne u isto vreme sa izjavom o prihvatu.
Inače opoziv ne bi bio punovažan, odnosno ne bi neutralizovao pravna dejstva izjave o prihvatu.
Aktuelan opoziv izjave o prihvatu u isto vreme sprečava nastanak ugovora.

58. Mesto i vreme zaključenja ugovora i značaj vremena zaključenja ugovora,

zaključenje ugovora između odsutnih lica

Do zaključenja ugovora dolazi u trenutku prihvata ponude. Ovaj trenutak nije sasvim
jednoznačan. Zakon je odvojeno utvrdio vreme nastnka za ugovore kod kojih su izjave date
između prisutnih i za one između odsutnih lica.
O zaključenju ugovora između prisutnih lica reč je kada su stranke u mogućnosti da na izjave
učesnika reaguju neposredno, bez tehničkih sredstava prenosa volje. To mogu biti lica koja su
inače međusobno prostorno udaljena ali ipak mogu da ostvare neposrednu komunikaciju.
Ugovori zaključen putem teleksa ili telepritera, smatraju se da su zaključeni između odsutnih
lica, jer ih zaključuju stranke koje ne mogu neposredno da reaguju na međusobno date izjave
volje.
Prema ZOO ponuda učinjena prisutnom licu smatra se odbijenom ako nije prihvaćena bez
odlaganja, izuzev ako iz okolnosti proizlazi da ponuđenom pripada izvestan rok za razmišljanje.

33
Ako je ponudilac dao rok za davanje izjave o prihvatu tada se prihvat mora dati pre isteka toga
roka da bi i kada bi ugovor bio zaključen.
Problem se pojavljuje kada se ugovor zaključuje između odsutnih lica.
Momenat zaključenja ugovora između odsutnih lica može zavisiti od zakonskog regulisanja i od
činjenica. Prvi je mogući momenat vremena zaključenja ugovora između odsutnih kada je
adresat, reagujući na izjavu ponuđača, dao izjavu o prihvatu, tj.to je trenutak davanja izjave o
prihavtu.
Sledeći mogući momenti su momenti vremena usaglašavanja volja odsutnih ugovora:prvi je
momenat kada je adresat dao izjavu o prihvatu, drugi je kada je adresar svoju izjavu o prihvatu
poslao ponudiocu, tako da više ne može neposredno uticati na svoju izjavu, i treći je kada je
ponudilac saznao za sadržaj izjave volje o prihvatu, a četvrti kada je ponudilac saznao za sadržaj
izjave o prihvatu adresata.
Prvom odgovara teorija izjave, drugom teorija slanja, trećem teorija prijema, četvrtom teorija
saznanja. Postoji i teorija volje koja presdlaže da vreme zaključenja ugovora između odsutnih
lica bude označena saglasno volji ugovornih strana.

Najznačajnija pravna posledica utvrđivanja vremena zaključenja ugovora jeste ta što od tog
momenta nastupaju pravne posledice, počinje da se računa početak roka zastarelosti,
određuje se pravna i poslovna sposobnost ugovornih strana, značajno je i sa stanovišta lica
ovlašćenog na podnošenje paulijanske tužbe, a vreme zaključenja indirektno utiče i na
mesto zaključenja ugovora. Međutim, mesto, kod svih teorija nije uvek isto. Prema teoriji
izjave-ugovor bi bio zaključen u mestu adresata, prema teoriji ekspedicije-to bi bilo mesto pošte
gde je izjava o prihvatu otposlata. Kod teorije prijema-mesto zaključenja je označeno sedištem
ili stalnim mestom prebivališta ponudioca. Kod teorije saznanja-ugovor je zaključen u onom
mestu gde je ponudilac saznao za izjavu o prihvatu.

59. Nedostaci ugovorne volje

Pod manom volje se podrazumeva namerno ili slučajno odstupanje između volje i izjave. Pod
manom volje mnogi podrazumevaju pogrešno stanje svesti o pravno relevantnim okolnostima ili
odstupanje od spoznaje stvarnosti.
Opšta je pravna posledica mane volje da je ugovor napadljiv, odnosno relativno ništav. Prema
klasičnom rešenju, sve mane volje imaju identičnu pravni posledicu izraženu u rušljivosti, s tim
da pravo na napadanje ugovora imaju lica u zabludi, prevareno lice ili ugovornik na koji je
izvršen pritisak, tj.prinuda.

Zakon o obligacionim odnosima predviđa sankciju u vidu rušljivosti. Zakonska odredba koja
ovu sankciju sugeriše govori o ugovorima ograničeno poslovno sposobnih lica, o manama u
pogledu volje stranaka kao i o zakonom ili posebnim propisom predviđenim sličajevima i time
predviđa specijalne slučajeve primene mane volje.
Osnovna posledica rušljivosti je to što ugovorna strana koja je trpela manu volje u svojoj volji
ovlašćena da svojom tužbom pred parničnim sudom napadne ugovor i traži njegov poništaj.
Pravo na napadanje je oročeno kratkim prekluzivnim rokom-saugovarač te strane može od nje
tražiti da se u određenom roku, ali ne kraćem od 30 dana izjasni da li ostaje pri ugovoru ili ne,
jer će se u protivnom smatrati da je ugovor poništen.

34
Ako je ovlašćena strana podnela tužbu za poništaj, pravne posledie uspešne parnice radi
poništaja zbog rušljivosti u načelu su identične sa posledicama ništavosti. Ako su obe ugovorne
strane izvršile svoje prestacije po rušljivom ugovoru, svaka je obavezna na povraćaj tuđe
prestacije. Ako je kod dvostrano obaveznog ugovoradošlo samo do jednostranog izvršenja,
ugovorna strana kojoj je izvršena prestacija, dužna je da vrati, a strana koja još nije izvršila
svoju prestaciju više nije obaevzna.
Ostale pravne posledice karakteristične za ništavost ne primenjuju se u materiji rušljivosti ili se
eventualno primenjuju na specifičan način. Tako se npr.ne primenjuje pravilo o oduzimanju
predmeta prestacija u korist društva.
Specifična mogućnost vezana za rušljive ugovore jeste njihova konvalidacija. Ako ugovornik
unutar roka napadljivosti ne podnese tužbu za zaštitu svojih interesa, ugovor se smatra
perfektnim. Prema ZOO pravo za poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne
godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno protekom roka od tri godine od dana
zaključenja ugovora.

Klasične mane volje us zabluda, prevara i prinuda.

60. Zabluda

Zabluda nije ništa drugo do pogrešno stanje ili uobličavanje svesti povodom neke bitne
spoljne okolnosti.
Pravna teorija o zabludi je pokušala da redukuje relevantne zablude odnosno da razlikuje pravno
relevantne od pravno irelevantnih zabluda. U tom cilju izvršen je pokušaj klasifikacije slučajeva
zablude.
U prvu grupu se svrstava bitna, a u drugu nebitna zabluda.
Neki autri su pokušali da definišu krug bitne zablude, a drugi su se zadovoljili nabrajanjem
slučajeva bitne zablude. Ima i pokušaja da se sve zablude podele prema njihovom predmetu na
dve osnove grupe-zabludu o činjenicama i zabludu o pravu.
Osim ove postoje i podele na jednostranu i obostranu zabludu, sponatane, očigledne i
nevidljive,zatim postoje zabluda o ličnosti, zabluda o predmetu i zabluda o kauzi, zabluda u
pogledu vrste ugovora.
Obično je zabluda o vrsti ugovora obostrana zabluda, za razliku od zablude o licu i predmetu
koja mogu biti jednostrane i obostrane.

Što se tiče bitne i nebitne zablude, pod bitnom zabludom treba smatrati onu zabludu koja je bila
od egzistencijalnog odnosno modifikacionig uticaja na volju pravnog posla. Prema ZOO
zabluda je bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor,
kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a
strana koje je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor.
Zakon izričito predviđa da se poništaj ugovora može tražiti samo zbog bitne zablude. Od
ovog pravila ima izuzetaka pošto u hipotezi bitne zablude strana u zabludi ne može tražiti
poništaj ugovora ako pri zaključenju ugovora nije postupala s pažnjom koja se u prometu
zahteva. Zakon pretpostavlja da se uz odgovarajuću pažnju zabluda može izbeći.
Kod zablude Zakon prihvata opšte pravne posledice mana volje-rušljivost i mogućnost
povraćaja prestacija u pređašnje stanje. Pravo na napadanje ugovora ima strana koja se našla
u zabludi. Druga moguća sankcija koja se postavlja kod zablude, isopljena je u obavezi
naknade štete. Iz činjenice što lice u zabludi može tražiti poništaj ugovora, za drugu stranu
može nastati šteta. Zakon s razlogom obavezuje lice u zabludi da naknadi štetu drugoj
ugovornoj savesnoj strani. To znači da na naš Zakon predviđa poseban način konvalidacije

35
ugovora koja zavisi od odluke druge savesne ugovorne strane koja nije bila u zabludi. Zakon ne
reguliše situaciju kada su obe strane bile u zabludi. Rešenje ovakve situacije zavisi od
savesnosti stranke. Pravo na naknadu štete ima samo ona strana koja nije kriva za svoju
zabludu, tj.koja je bila u zabludi i uz svu zahtevanu pažnju.
Ima slučajeva zablude koji se po pravilu ne smatraju bitniim, ali se izuzetno mogu uključiti u
red bitnih zabluda. Takav je slučaj kod ugovora bez naknade, kada se bitnom zabludom smatra i
zabluda o pobudi koja je bila odlučna za preuzimanje obaveze.
Zabluda o motivu uključena je u red bitnih zabluda, ako je motiv uključen u pojam kauze.

61. Prevara

Prevara je izazvana zabluda. Prevara je svesno prouzrokovanje odstupanja svesti od

stavrnosti. Ugovornik koji je prouzrokovao prevaru, mora da snosi posledice svog ponašanja.
Sve prevare možemo podeliti u dve osnovne grupe-na onu kada je prevara prouzrokovana
ponašanjem druge ugovorne strane i na onu kada je o prevare došlo uticajem ili radnjom trećeg
lica.
Zakon najpre reguliše slučaj kada je prevaru uzrokovala jedna od ugovornih strana. Prema
rečima Zakona, ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u
nameri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora
i onda kada zabluda nije bitna.
Prva sankcija se ispoljava u tome što pravne posledice izazvane zablude mora da snosi
ugovorna strana koja je svojom radnjom doprinela toj mani volje. Položaj izazivača zablude je
teži nego što je položaj ugovorne strane koja kod zablude teži održanju ugovora, pošto mora da
snosi posledice inače pravno relevantnih zabluda. Strana koja je zaključila ugovor pod
prevarom ima pravo da zahteva naknadu pretrpljene štete.
Zakon reguliše i slučaj kada je zabluda prouzrokovana ponašanjem trećeg lica, tj.lica koje ne
učestvuje u zaključenju ugovora. Ako je prevaru učinilo treće lice, prevara utiče na sam ugovor,
ako je druga ugovorna strana u vreme zaključenja ugovora znala ili morala znati za prevaru.
Izazivanje prevare ponašanjem trećeg lica povlači određene sankcije prema nesavesnim licima-
druga strana koja je znala za prevaru trećeg lica treba da trpi posledice rušljivosti, bez prava na
naknadu štete, treće lice je obavezno da naknadi štetu prevarenog lica nastalu iz poništaja
ugovora.
Ugogvor bez naknade može se poništiti i kada je prevaru učinilo treće lice, bez obzira na to da li
je druga ugovorna strana u vreme zaključenja ugovora znala ili morala znati za prevaru. U ovom
slučaju prevareno lice je ovlašćeno na napadanje nezavisno od toga da li je u vreme zaključenja
ugovora druga ugovorna strana znala ili je morala znati za prevaru.

62. Prinuda

U slučaju prinude izjavilac je svestan okolnosti pravnog posla i tačno zna i može da utvrdi
relevantne činjenice za zaključenje ugovora. Međutim, njegova izjava nije u skladu sa
njegovom unutrašnjom voljom.

Teorija poznaje dve grupe prinude-apsolutnu i relativnu.

Apsolutna prinuda je nečiji spoljni uticaj koji sprečava slobodno izražavanje ugovorne volje u
meri i na način da u odnosu na sugerisanu, nije moguće dati drugačiju izjavu. Ovo spoljno
dejstvo, po pravilu se ispoljava u fizičkom pritisku.

36
Relativna prinuda, pretnja ili pritisak, je stavljanje u izgled ozbiljnih nepovoljnosti
prinuđenom ili njegovim bližnjim ukoliko bi prinuđeni dao suprotnu izjavu od zahtevane.
Kod apsolutne prinude u suštini nema ugovorne volje, pošto izjava ne može biti sa pravnog
gledišta tretirana kao izjava, jer ona od početka ne izražava čak ni prividno volju izjavioca pošto
je u njoj izražena tuđa volja,tj.volja lica koje vrši pritisak. Izjavilac nije mogao da da izjavu
suprotnog sadržaja u odnosu na zahtevanu, tj.izjavu u skladu sa svojom voljom.
Kod relativne prunude i pored negativnih posledica stavljenih u izgled pretnjom prinudioca,
prinuđeno lice, u odnosu na zahtevano načelno može dati izjavu suprotnog sadržaja. U ovom
slučaju, ugovor je napadljiv.

Zakon reguliše i sankciju pretnje odnosno relativne prinude. Ako je ugovorna strana ili neko
treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravnadni strah kod druge strane tako da je ova zbog
toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi. Strah se smatra
opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo
značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica.
Kod relativne prinude, opravdanim se smatra takav strah izazvan ozbiljnim ugrožavanjem
fizičkog, psihičkog ili imovinskog integriteta. Prinudilac je obavezan da snosi posledice
poništaja. Prinuđeno lice ima pravo da zahteva naknadu štete izazvanu prinudom, od lica koje je
vršilo pritisak.

63. Nesporazum i prenos volje

Prenos volje i nesporazum su kvalifikovani slučajevi mana volje.

Posredovanje pri prenosu volje može da dovede do nesporazuma. Ovakav nesporazum je
kvalifikovani slučaj zablude. O takvom nesporazumu govorimo ako su ponuda ili prihvat
ponude date ne neposredno izjavama stranaka, već posredovanjem trećeg lica. Takva je npr.
ponuda poslata preko pošte.
Zakon ističe da se zabluda lica preko koga je strana izjavila svoju volju smatra isto kao i
zabluda u vlastitom izjavljivanju volje.
Od posredovanja pri prenosu volje odnosno od posredne izjave treba razlikovati nesporazum.
Kod nesporazuma obe ugovorne strane podjednako uverene da su zaključile ugovor ili ako je on
nastao, neizvesno je koji ugovor su zaključili, sa kojom kauzom ili kojim predmetom.
Za taj slučaj Zakon predviđa pravnu posledicu nepostojanja ugovora. Strane veruju da su
saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu ili o
predmetu obaveze, ugovor ne nastaje. Nesporazum se može odnositi na prirodu ugovora,
kauzu i predmet obaveze.

Netačno označenje izjave nije nesporazum i ne dira u prava stranaka. Tu su stranke saglasne.
Mana je u očiglednoj grešci pri izražavanju. Može se desiti da je greška u označenju volje,
nastupila radnjom trećeg lica ako je ono sudelovalo pri prenosu volje u proceduri zaključenja
ugovora. Tada je po sredi nesporazum.
Nesporazum se može odnositi i na ceo ugovor. U takvim slučajevima,ugovor ne nastaje, s tim
da takav ugovor treba razlikovati od bitnih zabluda.

64. Simulovanje i fikcija

37
Simulovani ugovori se sastoje u zaključenju dva ugovora o istom predmetu, od kojih svaki
ima različito objektivno dejstvo. Prvi je od njih simulovani ugovor, zaključen samo radi
privida.
Stranke žele kod njega sam ospoljnu formu, a ne i pravna dejstva koja ugovoru pripadaju. Zato
se taj ugovor naziva još i prividnim ili fiktivnim ugovorom. Drugi, disimulovani ili stvarni
ugovor predstavlja simulovanim ugovorom prikriven ugovor koji strane saglasno žele i u
spoljašnjoj formi i u pravnim dejstvima. Taj ugovor odnosi se na isti predmet kao što je predmet
simulovanog posla. Ako uz simulovani posao nema prikrivenog posla, posredi je samo fikcija
pravnog posla, jer nedostaje poslovna volja.
Motivi prikrivanja su često u tome što je disimulovani posao zabranjen, a prikrivanjem
simulovanog posla strane postižu primenu povoljnijeg propisa, odnosno izbegavanje
nepovoljnog propisa.
Prema Zakonu i simulovani ugovori spadaju u red ugovora sa manom volje. Prema stavu
nemačke teorije, simulovanje je primer namerne nesaglasnosti unutrašnje i izjavljene volje.
U našem zakonu prihvaćeno je stanovište koje smatra da su ugovornici saglasnom voljom
pravno dejstvo uskratili simulovanom ugovoru ostavljajuću ga samo disimulovanom ugovoru.
Prikriveni ugovor važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. Prividni ugovor
nema dejstva među ugovornim stranama. Prividnost ugovora se ne može s uspehom isticati
prema trećem savesnom licu, i na taj način kod dejstva simulovanog ugovora spram trećeg lica
Zakon je afirmisao teoriju o izjavi volje.

65. Mentalna rezervacija

Ako je sadržaj izjave volje u suprotnosti sa unutrašnjom voljom na taj način da izjavilac
rezerviše, odnosno ukida pravne posledie svoje izjave, tj.ne želi njihovo nastupanje, reč je
o trajnoj ili mentalnoj rezervaciji. Prema toriji volje, bez obzira što će treće lice tj.adresat nisu
znali za unutrašnju rezervaciju, deluje unutrašnja volja, tj.rezervacija je punovažna.
Na taj način mentalno rezervisana izjava volje ne proizvodi pravno dejstvo i dovodi do
nepostojećeg pravnog posla. Teorija volje je ovde izazvala u svojoj doslovnoj primeni
nesigurnost u pravnom prometu. Na taj način i kod afirmisanja unutrašnje rezervacije, teorija
volje je dovela do drastičnih posledica u pogledu povrede interesa savesnih ugovornika i do
pravne nesigurnosti.

66. Poslovna sposobnost fizičkog lica

Poslovna sposobnost je moć poslovne volje da stvara, ukida ili menja imovinske obaveze.
Punovažnu pravni izjavu volje može dati samo poslovno sposobno lice.
Naš pravni sistem sticanje poslovne sposobnosti vezuje za napunjenu 18.godinu fizičkog lica.
Poslovnu sposobnost lica treba razlikovati od sposobnosti za rasuđivanje, koja je psihološki
pojam, za razliku od poslovne sposobnosti koja je pravni pojam. Punoletno lice nesposobno za
rasuđivanje smatra se poslovno sposobnim sve dok odlukom suda ne bude lišeno poslovne
sposobnosti.
Takođe treba razlikovati poslobnu sposobnost od sposobnosti zaključivanja ugovora. Poslovna
sposobnost je širi pojam i sadrži u sebi i sposobnost zaključivanja ugovora.
Postoje i posebne poslovne sposobnosti koje nastupaju pre punoletstva, takav je slučaj sa
testamentalnom sposobnošću.
Testamentalna sposobnost pretposatvlja takvu vrstu zrelosti volje ostavioca, na osnovu koje
može za slučaj svoje smrti slobodno raspolagati pravnom sudbinom svoje imovine. Prema

38
važećem Zakonu o nasleđivanju, testamentalna sposobnost nastupa sa navršavanjem petnaest
godina života uz uslov da je ostavilac sposoban za rasuđivanje.
Raniji pravni sistemi su poznavali i druge posebne vrste poslovnih sposobnosti, kao što je npr.
zaključenje braka. Danas je ova sposobnost identična sa sposobnošću zaključenja ugovora, ali je
specifična po svom cilju i društvenom tretmanu i u pogledu mogućnosti ranijeg sticanja te
sposobnosti preko institucije dispenzacije.
Poslovnu sposobnost treba razlikovati i od parnične sposobnosti.Parnična sposobnost je
sposobnost biti tužilac ili tuženi u parnici, a ona ne zavisi od sposobnosti samostalnog
preduzimanja parničnih radnji, jer ona postoji i kada se parnična radnja preduzima
preko punomoćnika za vođenje spora.
Parnična sposobnost se razlikuje od postulacione sposobnosti, tj.sposobnosti za vođenje spora.
Postulaciona sposobnost je sposobnost stručnog vođenja spora. Postulaciona sposobnost je
sposobnost stručnog vođenja spora, što se osim u posebnim slučajevima kod nas zahteva-npr.
kod privrednih sporova.

Sposobnost zaključivanja ugovora najpre se može razmatrati u svom negativnom obliku-

poslovnoj nesposobnosti.
Razlikujemo apsolutnu poslovnu nesposobnost i relativnu poslovnu nesposobnost.
Apsolutna poslovna nesposobnost je pravna irelevancija izjave volje sa direktnom pravnom
posledicom nepostojanja ugovora.
Apsolutno pslovno nesposobna lica su lica potpuno lišena poslovne sposobnosti u zakonom
propisanom sudskom postupku, saglasno zakonskim uslovima, kao i maloletna lica
zakonom određenog uzrasta.

Pod relativnom nesposobnošću podrazumevamo sposobnost volje da u određenim prilikama

izaziva pravno-poslovno dejstvo,a u drugim zakonom određenim prilikama do toga ne dolazi.
Relativno poslovno nesposobna lica u domenu pravne relevantnosti mogu da daju i potpuno
delotvorne izjavu volje. Ako je relativno poslovno nesposobno lice svoju izjavu dalo na pravno
irelevantnom polju njegove volje, njegov ugovor je rušljiv.
Prema kriterijumu uzrasta na osnovu Zakona, apsolutno su poslovno nesposobna maloletna lica
ispod 7.godine starosti, lica starija od 18 godina lišena poslovne sposobnosti zbog
nesposobnosti rasuđivanja odlukom suda u vanparničnom postupku.

Apsolutno poslovno nesposobni subjekti ne mogu zaključiti punovažan pravni ugovor. Od

ovog pravila postoje tri izuzetka-ova lica mogu zaključiti punovažne ugovore u cilju
zadovoljavanja svakodnevnih potreba sa malim vrednostima predmeta prestacija, mogu primiti
poklon odnosno zaključiti besplatan ugovor u svoju korist i ukoliko je maloletnik lukavstvom
ubedio saugovarača da je poslovno sposoban.

Ograničeno poslovno sposobna lica možemo podeliti na dve grupe. Maloletnici od 14 do 18

godina i lica starija od 15 godina koja mogu da se na osnovu posebnog zakona zaposle i koja
mogu samostalno raspolagati svojom zaradom.
Maloletni radnik slobodno raspolaže svojom zaradom, ali je iz toga obavezan da doprinese
svom izdržavanju.
Treća kategorija delimično poslovno nesposobnih lica su punoletna lica koja su zbog svog
zdravstvenog stanja ili štetnih navika deličmično lišena poslovne sposobnosti i izjednačena sa
maloletnicima od 14 do 18 godina.

39
Pitanje zaključivanja ugovora u svetlim trenucima teorija rešava na dva načina-prema prvom
načinu, ugovor zaključen u svetlim trenucima je punovažan, a po drugom ovakav ugovor je
bez pravne važnosti ili je bar napadljiv. Smatra se da treba prihvatiti drugo stanovište iz
razloga pravne sigurnosti, jer se ne može precizno utvrditi u kojoj fazi prometa nastaje svetli
ternutak. Ako je ugovor proglašen ništavim zbog toga što je zaključen sa delimično poslovno
sposobnim licem, druga ugovorna strana može tražiti samo vraćanje onog dela ispunjenja koji
se nalazi u imovini ograničeno poslvno sposobnog lica ili je upotrebljen u njegovu korist, kao i
onog što je namerno uništeno ili otuđeno.
Ugovor ograničeno poslovno sposobnog lica može biti konvalidiran samo na osnovu
odobrenja, odnosno saglasnosti. Konvalidacioni akt daje zakonski zastupnik. Bez
odgovarajuće saglasnosti ograničeno poslovno sposobno lice može zaključiti samo zakonom
dozvoljene ugovore.
U pogledu pravne prirode, davanja saglasnosti za zaključenje ugovora, prema jednom shvatanju
ima karakter odložnog uslova, prema drugom ono je sastavni deo volje, prema trećem to je
jednostrana izjava volje trećeg lica, a prema četvrtom saglasnost je sastavni deo forme ugovora.

67. Poslovna sposobnost pravnog lica

Zahtev za poslovnom sposobnošću u principu vredi i za pravna lica. Poslovna sposobnost

pravnih lica se različito posmatra u teoriji:

-Pravno lice nema poslovnu sposobnost, budući da je posovna volja isključivo individualna, a
pravno lice se sastoji iz ogrganizovanog članstva.

-Pravna lica su ograničeno poslovno sposobna, pošto su zastupljena po sistemu zakonskog

zastupanja, a za neki od njihovih ugovora potrebno je i odobrenje.

-Pravna lica su poslovno sposobna, ali volja zakonskog zastupnika ne potiče samo iz zakonskog
ovlašćenja već i iz autonomnih akata.

-Poslovna sposobnost pravnih lica je po sadržaju različita u zavisnosti od vrste pravnih lica. U
tom pogledu razlikujemo pravna lica javnog i privatnog prava.

Pravna lica privatnog prava takođe možemo podeliti. Ona se dele na profitabilna-akcionarsko,
komanditno,doo, ortačko, i neprofitabilna-partije, civilna društva i sl.
Preduzeća zastupa direktor, osim ako zakonom nije drugačije određeno. Osim njega,
osnivačkim aktom se može odrediti da pored direktora, preduzeće zastupaju i druga lica.
Zastupnik preduzeća može punomoćjem ovlastiti drugo lice za zastupanje preduzeća. Punomoć
se može odnositi na jednu ili na više poslova preduzeća.
Pravna lica u pravnom prometu mogu zaključivati ugovore samo u granicama pravne
sposobnosti. Pravni poslovi pravnih lica mogu se zasnivati samo u pogledu prava i obaveza koje
mogu preuzimati na osnovu zakona.
Kada je opštim aktom pravnog lica određeno i registar upisano da njen zastupnik može
zaključiti određen ugovor samo uz saglasnost nekog organa, saglasnost se može dati prethodno,
istovremeno ili naknadno. Ako saglasnost nije data, smatra se da ugovor nije ni zaključen. U
takvoj situaciji druga ugovorna strana može zahtevati od pravnog lica pravičnu naknadu.

68. Zastupništvo i zaključivanje ugovora sa samim sobom

40
Zastupanje u najširem smislu je izražavanje volje zastupnika u tuđe ime i za tuđ račun.
Dejstva zastupanja ispoljavaju se u korist vlastodavca. Zastupnik je obavezan da obavesti drugu
stranu da istupa u ime zastupanog. On me može svoja ovlašćenja preneti na drugog osim ako to
dopušta ugovorna klauzula. Ono može biti nužno i fakultativno.
Nužno zastupanje postoji ukoliko fizičko lice pored pravne nema i poslovnu sposobnost.
Fakultativno zastupanje svoj izvor ima u pravoj volji zastupljenog.
Osnov prenosa volje je u takvom slučaju ugovor o punomoćstvu, i u njime se određuje granica
ovlašćenja punomoćnika voljom vlastodavca.
Pravna lica obavezno su zastupljena preko zakonom ili opštim aktom određenog organa.
Maloletna lica poslovnu volju izražavaju preko roditelja ili staratelja.
Posebnu vrstu punomoćja čini prokura. Prokura je vrsta trgovisnkog sastupanja zasnovana
između preduzeća i prokuriste na osnovu ugovora o poslovnom punomoćju. Ovim se daje
ovlašćenje poslovnom punomoćniku da u granicama zakona zastupa preduzeće ili drugo pravno
lice radi zaključenja ugovora i obavljanja ostalih poslova koji su uobičajeni u vršenju delatnosti
zastupanog. Poslovni punomoćnik ne može otuđiti ili opteretiti, preuzeti menične obaveze ili
obaveze jemstva, uzeti zajam i voditi spor ako nije dobio posebno punomoćje za svaki takav
posao.
Ovlašćenja poslovnog punomoćja treba razlikovati od ovlašćenja trgovinskog putnika, koji
obavlja poslove koji se odnose na prodaju robe i koji su navedeni u punomoćju koje mu je
preduzeće dalo. U slučaju sumnje smatra se da trgovinski putnik nije ovlašćen da zaključuje
ugovore, nego samo da prikuplja porudžbine, ali će ugovor ostati na snazi ako ga vlastodavac
naknadno odobri.
Lica koja rade na takvim poslovima čije je obavljanje vezano za zaključivanje i ispunjenje
određenih ugovora, ovlašćeni su samim tim za zaključenje ugovora. Kada zastupnik prekorači
granice ovlašćenja, radi realizacije pravnie radnje ili pravnog posla, neophodna je saglasnost
zastupanog. Ako zastupani ne odobri ugovor u roku koji je redovno potreban da se ugovor takve
vrste razmotri i oceni, smatra se da je odobrenje odbijeno. Ako je odobrenje dato, ono ima
povratno dejstvo.

Konstrukcija zaključenja ugovora sa samim sobom pojavljuje se u vezi sa zastupanjem jer

institucija zastupanja omogućava da se odnos mandata i položaja trećeg lica steknu u jednom
licu.
Zaključenje ugovora sa samim sobom u stvarnosti nije moguće, jer je prometna suština ugovora
u prenosu pravnog ovlašćenja na imovini, što je kod ugovora sa samim sobom u užem smislu
reči isključeno jer prenosilac i ovlašćenik su isto lice.
Konstrukcija ugovora sa samim sobom je moguća prenosom u širem smislu reči. Prema jednom
tumačenju ugovor sa samim sobom je moguć kod odnosa zastupništva-ako zastupnik sam želi
da kupi stvar za čiju prodaju ima mandat vlastodavca. Ima i takvih primera kada buduće
ugovorne strane ovlašćuju istog zastupnika radi zaključenja ugovora.
Ugovor zaključen sa samim sobom je ništav ukoliko se punomoćnik ne pridržava načela
savesnosti i poštenja, ili ne uvažava ekonomske interese zastupljenog.

69. Vrste zastupništva

Zastupanje u najširem smislu je izražavanje volje zastupnika u tuđe ime i za tuđ račun. Dejstva
zastupanja ispoljavaju se u korist vlastodavca. Zastupnik je obavezan da obavesti drugu stranu
da istupa u ime zastupanog. On me može svoja ovlašćenja preneti na drugog osim ako to
dopušta ugovorna klauzula. Ono može biti nužno i fakultativno.

41
Nužno zastupanje postoji ukoliko fizičko lice pored pravne nema i poslovnu sposobnost.
Fakultativno zastupanje svoj izvor ima u pravoj volji zastupljenog.
Osnov prenosa volje je u takvom slučaju ugovor o punomoćstvu, i u njimu se određuje granica
ovlašćenja punomoćnika voljom vlastodavca.
Pravna lica obavezno su zastupljena preko zakonom ili opštim aktom određenog organa.
Maloletna lica poslovnu volju izražavaju preko roditelja ili staratelja.

70. Predmet ugovora

Predmet ugovora odgovara na pitanje šta dužnik duguje poveriocu. Predmet ugovora treba
razlikovati od sadržaja. Predmet je izražen u pojmu prestacije, a sadržaj je određen pravima i
obavezama ugovornih strana.
Da bi ugovor bio punovažan, neophodno je da je predmet ugovora moguć (1). Pojam
mogućnosti predmeta je određen na negativan način. Teorija razlikuje faktiču i pravnu,
objektivnu i subjektivnu, početnu i naknadnu nemogućnost. Osnovne posledice nemogućnosti
su određene u zavisnosti od vrste nemogućnosti i tiču se nastanka ugovora i njegovih dejstava,a
po nekima se svode i na oslobađanje od obaveze ili na odgovornost za nemogućnost predmeta.
O faktičkoj nemogućnosti je reč kada je stvar propala usled dejstva više sile ili nekog drugog
razloga. U slučaju faktičke nemogućnosti ugovor je nepostojeći pod uslovom da je
nemogućnost predmeta ugovora početna, tj.da je nastupila pre početka ugovora.
O pravnoj nemogućnosti predmeta govorimo kada je ispunjenje ugovorne obligacije odnosno
postojanje predmeta ugovora u trenutku zaključenja ugovora nemoguće iz pravnih razloga.
Takav je pravni razlog prometni moratorijum predmeta prestacija, odnosno zabrana stavljanja
određene stvari u promet. Posledica pravne nemogućnosti je ništavost ugovora, ukoliko je
zabrana postojala u trenutku zaključenja ugovora odnosno pre zaključenja ugovora. Ugovor je
nepostojeći ako je zabrana nastala nakon zaključenja ugovora.
Objektivna nemogućnost nastupa onda ako preuzetu obavezu zbog prirode te obaveze ni
ugovornik ni treće lice ne može izvršiti. Pod subjektivnom nemogućnošću podrazumevamo
nemogućnost izvršenja preuzete ugovorne prestacije od strane dužnika zbog prirode obaveze ili
zbog svojstava odnosno sposobnosti dužnika.
Kod subjektivne nemogućnosti prestaciju može da izvrši treće lice. Posledica objektivne
nemogućnosti ispoljena je u nepostojanju ugovora. Kod subjektivne nemogućnosti ugovor je
punovažan, jer umesto ugovornika prestaciju može izvršiti neko treće lice.
Nemogućnost može biti početna i naknadna. Pravna posledica početne nemogućnosti jeste
nepostojanje ugovora. Naknadna nemogućnost nastupa nakon zaključenja ugovora i ispoljava se
u raznim vrstama faktičke ili pravne jednostrane ili obostrane nemogućnosti ispunjenja
ugovorne obaveze i afirmiše ugovornu odgovornost dužnika. Ta odgovornost je posebno
karakteristična za stranu koja je u nemogućnosti da ispuni prestaciju. Drugi uslov punovažnosti
ugovaranja predmeta je u njegovoj dopuštenosti.(2) Obaveze su dopuštene ako nisu izričito
zabranjene.
Svejedno je da li je zabrana građanskopravne ili krivičnopravne prirode. U mnogim pravima
dopuštenost je isključena ako je predmet protivan dobrim poslovnim običajima. Ako je dotična
stvar iz pravnog prometa isključena zakonskom zabranom, nastupa početna pravna
nemogućnost. Pravna poseldica zabranjenosti predmeta ispoljena je u ništavosti ugovora.

42
Treći uslov predmeta i punovažnosti ugovora jeste određenost (3) predmeta. Predmet je
određen kada je prestacija određena po vrsti i rodu individualno, a po nekima i prema
vremenu i mestu. Predmet je odrediv ako ugovor sadrži podatke pomoću kojih se može
odrediti ili su strane ostavile trećem licu da ga odredi. Ukoliko predmet nije određen ili odrediv,
Zakon predviđa inštavost ugovora.

71. Kauza-pojam i teorije o kauzi

Kauza odgovara na pitanje koji je razlog našeg ugovornog obavezivanja?

Sa gledišta prava, kauza bi trebalo da znači mogućnost ugovora da pruži šansu njegovom
učesniku da stekne neko pravo.
Zakon je izričito prihvatio kauzalističku teoriju, jer je naglasio da svaka ugovorna obaveza mora
imati dopušten osnov. Međutim, Zakon nije dao bliže elemente određivanju pojma kauze,
polazeći od pretpostavke da je taj pojam nesporan.
U rimskom pravu se pominje izraz kauza, ali ona ne predstavlja opšti pojam niti je bila
uključena u red uslova nastanka ugovora. U rimskom pravu je kauza značila u širem smislu
shvaćeni titulus, odnosno pravni osnov i pravni naslov. Ovim izrazom često je bio označavan
čitav pravni posao ili forma.
U rimskom pravu, a tako i usavremenim pravima u kojima je prihvaćena antikauzalistička
teorija, kauza najčešće znači ugovor ili drugi pravni posao, često čak i zakon, a ne jedan od
uslova nastanka ugovora.
Ima gledišta prema kome je kauza nepredvidljiv događaj od čijeg nastupanja ili nenastupanja
zavisi ili prestaje dejstvo ugovora,
Na pojam kauze se nadovezuje i određivanje cilja ugovora. Kroz pojam kauze se meša ili gubi
jedan od uslova nastanka ugovora. Prema kauzalističkoj teoriji kauza nije ništa drugo do cilj
ugovora.

Kauza nije apstraktan cilj, već pravni, neposredan cilj.

Ukoliko nema kauze, nema ni ugovora. To nadalje znači da ugovor vezan za uslov ili rok
možemo smatrati nastalim, pri čemu njegovo pravno dejstvo još nije dospelo.

Prvo kauzalističko stanovište je nastalo u 17.veku u pogledima poznatog francuskog pravnika

Domata. On smatra da je ugovorni dug apstraktan cilj samih ugovornika, i da se ne može dati
jedinstven odgovor na pitanje zašto dug nastaje, već da se moraju odvojeno posmatrati
dvostrano obavezni ugovori od dobročinih ugovora.
Njegovo shvatanje je bilo vladajuće u francuskoj pravnoj teoriji.

Značajne novine u teorijskom shvatanju i obrazloženju pojma kauze javljaju se u 19.veku, kada
se pojavljuje kauzalista Šlosman koji je tvorac ekonomske teorije o kauzi. Prema njegovom
mišljenju, ni pravni ni psihički cilj nije relevantan sa stanovišta nastanka ugovora. Nije
protivprestacija ono što je bitno u pogledu pojma kauze. Ako ugovor nema neki privredni
značaj, može se smatrati nepostojećim.
Ekonomsku teoriju ne možemo prihvatiti jer se njeno obrazloženje sa pravne tačke gledišta čini
nedovoljnim.
Drugi moguć prigovor ekonomskoj teoriji je taj da kad je u trenutku zaključenja ugovora
postojao prometni moratorijum u pogledu predmeta ugovora, ukoliko bi ga posmatrali sa
privrednog stanovišta, ugovor bi i dalje bio punovažan.

43
Povodom objektivnih teorija, a posebno ekonomske teorije neophodno je napomenuti da one
izjednačavaju načelo ekvivalentnosti sa kauzom ugovora.
Postoje u subjektivne teorije koje kauzu sagledavaju u psihičkim razlozima i ciljevima
ugovornih strana.
Određivanje pojma kauze je problematično i kod dobročiinh ugovora. Sa stanovišta
poklonodavca ona se ispoljava u jednom psihološkom cilju. Međutim, sa stanovišta
poklonoprimca kauza nije obrazložena samo psihološkim razlozima već i u pravnim jer on ima
nameru da stekne svojinsko ovlašćenje na stvari.

72. Motiv

Po učenju psihologije motivi su pokretači volje, subjektivni činioci koji navode na donošenje
odluke. Motivi su pravno relevantni i ulaze u pojam kauze ako se radi o dobročinom ugovoru,
kada je jedna ugovorna strana saopštila svoj motiv drugoj, pa je ovaj motiv zabranjen i ako je
jedna od ugovornih strana morala da zna za motiv druge ugovorne strane, ali to nije uzela u
obzir, kod svih zabranjenih ugovora treba imati u vidu i motive ugovornika.
Zakon izričito reguliše motive i njegov je osnovni stav da pobude iz kojih je ugovor zaključen
ne utiču na njeogvu punovažnost. Ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog
ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez
dejstva. Prema rečima Zakona, ugovor je bez naknade nema ni onda pravno dejstvo i kad drugi
ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača.

73. Forma ugovora-konsesualizam i formalizam u ugovornom pravu i vrste forme

ugovora

Zakon o obligacionim odnosima je prihvatio načelo konsesualnosti, što znači da ne

predviđa obavezu poštovanja ili tipa ugovora.
Volja za zaključenje ugovora može se izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim
ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju.
Izjavu volje stranke mogu da učine usmeno, pismeno ili konkludentnom radnjom. Tome bi
trebalo dodati i da načelo konsesualnosti ne podrazumeva bilo kakvu spoljnu formu u pogledu
znakova. Sloboda forme u naše pravo uneta je iz Austrijskog rađanskog zakonika.
Načelo neformalnosti proteže se i na slobodan izbor forme. Tako naš Zakon naglašava da
zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi osim ako je zakonom drugačije određeno.
Saglasnost volja radi zaključenja ugovora treba na neki način saopštiti usmeno ili kojim drugim
znakom. Ugovor ne postaje formalnim prostom upotrebom bilo kog znaka, već na osnovu
voljnog ili zakonskog predviđanja obavezne forme. Ukoliko ovakva obaveza ne postoji, te je
ugovor zaključen usmeno ili posredstvom nekog drugog znaka, pa i pismeno, onda se radi o
načelu konsesualnosti, odnosno usmenog ugovora.

Načelo formalizma u izvesnom smislu kao pozitivno pravno načelo iz savremenih pravnih
sistema, pa i našeg prava jer je i pre stupanja na snagu ZOO bilo preko 50 formalnih ugovora.
Zakon naglašava primarnost konsesualizma, ali propisuje izuzetke, tj.slučajeve kada forma
predstavlja uslov nastanka ugovora.

Oživljavanje načela formalizma pripusuje se dinamičnosti i raznovrsnosti privrede i trgovinskih

pravnih poslova. Ugovorne strane žele tačno da utvrde i objektiviziraju preuzeta prava i
obaveze. Privredne organizacije dnevno zaključuju veliki broj pravnih poslova i nemoguće bi
bilo bez forme učiniti sadržaj svih ovih ugovora.

44
Dalje razloge afirmacije fomalizma možemo sagledati u interesu društva radi evidencije
prometnih operacija. Tokom 1974. godine u odgovarajućim republičkim zakonima o prometu
nepokretnosti uvedena je zasebna vrsta forme koja se sastoji u overi potpisa ugovornih strana
kod pismenih formalnih ugovora od strane naležnog suda. Do tada u našem pravnom sistemu
overa potpisa nije bila bitan sastavni deo pismenog formalnog ugovora. Ona je značila samo
odgovarajući stepen autentičnosti potpisa stranaka.

Pod formom ugovora podrazumevamo način na koji se daje ugovorna izjava volje. U užem
smislu pod formom podrazumevamo jedan od uslova nastanka ugovora. Ugovori čiji je
nastanak uslovljen formom nastaju samo ako je izjava volje izražena u zainteresovanom obliku.
Teorija o formi ugovora ima za centralno pitanje pravnih dejstava forme kakva je pravna
posledica nedostatka forme. Postoje izvesni nedostaci forme kod kojih zakon ne predviđa
nikakve pravne posledice. O formalnim ugovorima reč je samo ako je data forma bitan uslov
punovažnosti odnosno nastanka ugovora.
Sa stanovišta nastanka ugovora, sve forme delimo na bitne i na one koje služe kao dokaz o
postojanju ugovora.
Sa stanovišta autentičnosti sadržaja ugovora različito se može oceniti bitna forma-forma koja
služi kao dokaz o postojanju ugovora i dokazna forma.
Sa stanovišta načina manifestacije razlikuje se pismena, forma javne isprave i realna forma.
Sa stanovišta obaveznosti postoje zakonska i ugovorna forma.

74. Forma javne isprave i formalnost publiciteta

U našem pravnom sistemu forma javne isprave je ređa i njena je karakteristika da je pored
elemenata pisane forme neophodno i prisustvo odgovarajućih predstavnika organa vlasti kao i
učešće svedoka. U zavisnosi od vrste prisutnog javnog organa, forma može biti sudska kao
npr.kod ugovora o doživotnom izdržavanju i notarijalna-kao npr.kod braka. Notarijalna ili
javna forma nije ni u našem ni u uporednom pravu jedinstveno uređena.
Forma javne isprave je predviđena za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju. Kod ovog
ugovora forma je ispoljena u zahtevu za pismenim sastavom ugovora u prisustvu stranaka,sudije
i svedoka.
Forma javne isprave zahteva se i kod zaključenja braka. Ona je notarijalna zbog prisustva
matičara.
Ova forma se često zahteva i za druge vrste pravnih poslova kao što je to slučaj sa pojedinim
vrstama testamenta. Kod prometa nepokretnosti i overavanje ugovora se približava nekoj vrsti
javne pismene forme.
Od forme ugovora treba razlikovati upise u knjige javne evidencije, ili tzv.formalnost
publiciteta.
Ima takvih relevantnih činjenica u obligacionom pravu odnosno samih obligacionih prava koja
se izuzetno mogu uknjižiti u zemljišne knjige. Takav je slučaj sa ugovornim pravom preče
kupovine. Ova formalnost ne utiče na punovažnost ugovora jer služi samo zaštiti interesa trećih
lica koja se ostvaruju publicitetom odgovarajućeg prava.
Izneti red sličnosti formi ima svoje zajedničko obeležje što je često sličan formi, ali ima i
drugačiji pravni značaj jer ne uslovljava nastanak ugovora več služi nekom drugom cilju-
ostvarivanju zadataka iz upravne delatnosti, s obzirom na to da omogućavaju uvid nadležnom
upravnom ili drugom organu u sadržaj ugovora; radi ostvarivanja fiskalnih ili starateljskih
zadataka i sl. Ove formalnosti često služe odlaganju dejstva ugovora radi obezbeđenja dokaza o

45
postojanju iz sadržaja ugovora ili radi publikovanja izvesnih obligacionih prava u cilju zaštite
interesa trećih lica.

75. Pravne posledice nedostatka u formi

Postoje dva osnovna načina povrede forme. Prva se ispoljava u tome što stranke svoju izjavu
nisu dale u predviđenom obliku. To je povreda forme u širem smislu.
Druga vrsta povrede forme postoji kada su stranke svoje izjave dale u potrebnoj formi, ali
sadržaj forme ne odgovara stvarnoj volji stranaka. U tom slučaju radi se ili o fiktivnom ili o
simulovanom ugovoru.
Prema Zakonu, opšta pravna posledica povrede forme je ništavost ugovora. Zakon propisuje
da ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi, nema pravno dejstvo ukoliko iz cilja propisa
kojim je određena forma ne proizlazi nešto drugo.
Nepostojanje odnosno ništavost ugovora zbog povrede forme ne nastupa u slučajevima
sporedne pogodbe stranaka, ako forma služi zaštiti interesa ugovornih strana, i ako su strake
svoje obaveze u velikoj meri ili potpuno izvršile.
Osnovni zakonski uslov za saniranje nedostatka u formi ispunjenjem neformalnog sporazuma
jeste da se takva konvalidacija očigledno ne protivi cilju zbog koga je forma propisana. Neće se
smatrati da je punovažan neformalan sporazum iako su stranke izvršile obaveze u celini ili
pretežnom delu, ako iz cilja zbog koga je forma propisana očigledno proizlazi ništavost.

76. Dopuštenost naknadne izmene sporednih elemenata ugovora

Usmene izjave date pre zaključenja ugovora imaju samo značaj pregovora. Ovakve izjave ne
dovode do zasnivanja ugovora. Usmene izjave date nakon zaključenja formalnog ugovora koje
imaju za cilj modifikaciju ili dopunu ugovora, nekada su punovažne, a nekad ništave, u
zavisnosti od toga da li se odnose na bitne elemente ugovora ili na neke sporedne tačke.
Naknadne usmene pogodbe, modifikacije ugovora u njegovim bitnim tačkama kod formalnih
ugovora nisu punovažne. U pogledu sporednih tačaka ugovora, stranke mogu naknadno sa
punovažnim dejstvom, usmeno, ili drugačije urediti svoja prava i obaveze.

77. Oblici izjave volje-podela forme sa stanovišta nastanka ugovora-bitna i dokazna

forma

Bitna forma ima dva izvora-zakon i ugovor.

Zakon može predvideti da je ugovor ništav ukoliko stranke nisu udovoljile zahtevima zakonom
predviđene forme. Bitna forma je po svojoj prirodi prinudna. Sa teorijskog gledišta bitna forma
je takav zahtev oblika manifestacije volje bez kojeg je izjavljena volja u potpunosti irelevantna i
u njegovom nedostatku ona se pravno može izraziti, tako da se za volju ne vezuju pravne
posledice.
Bitna forma bez obzira da li ima izvorište u zakonu ili ugovoru sa stanovišta nastanka ugovora
ima konstitutivan karakter.
Usmene izjave date pre zaključenja ugovora imaju samo značaj pregovora. Ovakve izjave ne
dovode do zasnivanja ugovora. Izuzetak čini slučaj ako su stranke na osnovu usmenih izjava
delom ili u celini izvršile prestacije formalnog ugovora, u tom slučaju nedostatak u formi je
saniran izvršenjem ugovora.

46
Usmene izjave date nakon zaključenja formalnog ugovora koje imaju za cilj modifikaciju ili
dopunu ugovora, nekada su punovažne, a nekad ništave, u zavisnosti od toga da li se odnose na
bitne elemente ugovora ili na neke sporedne tačke. Naknadne usmene pogodbe, modifikacije
ugovora u njegovim bitnim tačkama kod formalnih ugovora nisu punovažne. U pogledu
sporednih tačaka ugovora, stranke mogu naknadno sa punovažnim dejstvom, usmeno, ili
drugačije urediti svoja prava i obaveze.

Punovažne su i naknadne usmene pogodbe kod formalnih ugovora kojima se smanjuju ili
olakšavaju obaveze jedne ili druge strane, ako je posebna forma propisana samo u interesu
ugovornih strana.

Forma prostog dokaza o postojanju ugovora je domen neformalni odnosno konsesualnih

ugovora. Ova forma ne dokazuje sadržaj ugovora, ako on postane sporan. Ovo je razumljivo iz
razloga što kod konsesualnih ugovora stranke nakon zaključenja ugovora do njegovog
ispunjenja mogu da modifikuju svoj sporazum. Na taj način dokazno dejstvo ugovora doseže
samo do činjenice da li je ugovor nastao između ugovornih strana. Pismeni sastav ugovora o
postignutoj saglasnosti kod formalnih ugovora nema konstitutivno dejstvo i služi samo kao
dokaz o postojanju ugovora. Ovakva isprava nije apsolutan dokaz ni o posotjanju ugovora, a
posebno to nije u pogledu tačne sadrćine ugovora. Stranke se mogu poslužiti drugim dokaznim
sredstvima kojima će mogći uspešno dokazivati drugačiji sadržaj ugovora ili da je ugovor
između njih prestao.

78. Oblici izjave volje-podela forme sa stanovišta autentičnosti saržaja ugovora-bitna

forma, forma prostog dokaza o postojanju ugovora i dokazna forma

Bitna forma pretpostavlja autentičnost obaveza sadržanih u formi. Bitne elemente ugovora
sadržanih u bitnoj formi Zakon smatra neoborivim pravima i obavezama stranaka, pod uslvom
da su obaveze izražene na jasan način u odgovarajućoj formi. Koji su za bitni elementi za svaki
ugovor posebno, određeno je u posebnom delu ZOO. Tako npr.kod kupoprodaje obavezni
elementi su predmet i cena, a kod zakupa nepokretnos i zakupnina.

Forma prostog dokaza o postojanju ugovora:

Pismena forma koja služi dokazivanju postojanja ugovora uspešno dokazuje samo činjenicu
nastanka ugovora.
Ova forma raspolaže određenom merom dokaznog dejstva i u pogledu njenog sadržaja, ali ovaj
sadržaj već nije pretpostavljen odredbama Zakona.
Kod konsesualnih ugovora, ugovor nastaje u trenutku saglašavanja volja stranaka, a ne u
trenutku potpisivanja pismenog sastava postignute saglasnosti ugovornika. U tom slučaju može
da dođe do odstupanja između dva akta saglašavanja, jer postoji vremenska distanca. Ugovor
nastaje usmenom saglasnošću, dok kasnija pisana isprava o postignutoj saglasnosti se ne može
smatrati konstitutivnom. Ona predstavlja relativan dokaz u slučaju spora. Nije isključeno da
kasniji pismeni sastav konsesualnog ugovora ima ulogu modifikacije, ali to vredi samo onda
ako su se stranke o tome sporazumele.

Dokazna forma važila je do pedesetih godina 20.veka. ZOO ne predviđa ovu vrstu forme.
Dokazna forma je takav oblik čije ispunjenje doduše ne uslovljava nastanak ugovora, ali je
jedini pravom priznat dokaz njegovog sadržaja. Dokazna forma ima izvestan pravni značaj,

47
naročito u spoljno-trgovinskim odnosima, s obzirom na to da je pojedini građanski zakonici
predviđaju. Dokazna forma u praksi ugovaranja znači da ugovornici, koji su prinuđeni na
ispunjenje ove forme, ne zaključuju formalan ugovor i zasnivaju ga prostom saglasnošću volja.
U nedostatku pismenog sastava o ovoj saglasnosti, sadržaj uvogora ne može se s uspehom
dokazati, pa tako ni sudski realizovati. Praktičan značaj dokazne forme pojavljuje se i na planu
spora oko izvršenja.

79. Oblici izjave volje-podela forme sa stanovišta ispoljavanja-pisana forma, forma

javne isprave, realna forma

Pisana forma može biti bitna, a može poslužiti i kao prost dokaz o postojanju ugovora. Ne može
se prema tome prihvatiti gledište da svaka pismena forma ima konstitutivno dejstvo u pogledu
nastanka i sadržaja ugovora.
Kod pismene forme stranke moraju da imaju u vidu tekst izjave. Tekst izjave formuliše se na
jeziku razumljivom za obe ugovorne strane ili u istovetnom sadržaju na različitim . Tekst bitne
pismene forme dokazje prava i obaveze sve dotle dok potpisi stranaka pokazuju prihvatanje
sadržaja teksta. Stranke obavezuju prestacije naznačene u tekstu ispred potpisa.
Zakon smatra punovažnim usmene pogodbe o sporednim tačkama ugovora.
Dokazni domen pretpostavke o potpunosti isprave obuhvata bine elemente ugovora.
Autentičnost sadržaja ugovora u tom delu, kod bitne pismene forme Zakon smatra prezumpira
apsolutnom pretpostavkom. Prema Zakonu, ako je ugovor zaključen u posebnoj formi važi
samo ono što je u toj formi izraženo. Od ovog pravila postoje dva izuzetka-sporedne
ugovorne pogodbe mogu da važe i u modifikovanom obliku i punovažne su i istovremene
usmene pogodbe kojima se smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne ili obe strane.
Isprava formalnog ugovora ne mora se ispoljiti u jedinstvenom aktu. Za zaključenje dvostranog
ugovora, dovoljno je da obe strane potpišu jednu ispravu ili da svaka od strana potpiše primerak
isprave namenjen drugoj strani. Potpis može biti potpun, svojeručan i overen. Svojeručan
potpis može dati samo pismen ugovarač.
Zakoni o prometu nepokretnosti predviđaju sastavnim delom bitne pismene forme overu potpisa
ugovornih strana. U takvom slučaju treba obratiti pažnju da stranke svoje potpise stave nakon
teksta izjave imajući u vidu pravilo o prezumiranju potpunosti isprave.

U našem pravnom sistemu forma javne isprave je ređa i njena je karakteristika da je pored
elemenata pisane forme neophodno i prisustvo odgovarajućih predstavnika organa vlasti kao i
učešće svedoka. U zavisnosi od vrste prisutnog javnog organa, forma može biti sudska kao npr.
kod ugovora o doživotnom izdržavanju i notarijalna-kao npr.kod braka. Notarijalna ili javna
forma nije ni u našem ni u uporednom pravu jedinstveno uređena.
Forma javne isprave je predviđena za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju. Kod ovog
ugovora forma je ispoljena u zahtevu za pismenim sastavom ugovora u prisustvu stranaka,sudije
i svedoka.
Forma javne isprave zaahteva se i kod zaključenja braka. Ona je notarijalna zbog prisustva
matičara.
Ova forma se često zahteva i za druge vrste pravnih poslova kao što je to slučaj sa pojedinim
vrstama testamenta. Kod prometa nepokretnosti i overavanje ugovora se približava nekoj vrsti
javne pismene forme.

Realna forma je treća kategorija oblika manifestacije ugovorne forme. Pod ovom formom
podrazumevamo predaju stvari kao bitan uslov nastanka ugovora. Realna forma je bila
karakteristična za pojedine imenovane ugovore.

48
Kod realne forme radi zaključenja ugovora bilo je neophodno preduzeti dva sukcesivna akta.
Prvi je bio ispoljen u saglasnosti volja što je imalo karakter predugovora, a drugi je u predaji
stvari koja je imala konstitutivni karakter. Prema ovoj koncepciji, zajam je nastao u trenutku
kada je zajmodavac predao predmet zajma. Zakon o obligacionim odnosima napustio je ovakvo
shvatanje tako da su i realni ugovori postali konsesualni. Zajam nastaje u trenutku
saglasnosti volja što znači da je predaja zajma utuživa već nakon sporazuma stranaka ako
je rok za isplatu dospeo. Saglasnost o zajmu prema realnoj koncepciji nije rašala tužbu za
uspešno izvršenje zajma već samo mogućnst ulaganja tužbe za naknadu štete.

80. Oblici izjave volje-podela prema izvoru-obaveznost forme

Prema obaveznosti forme, na osnovu izvora obaveze formalnih ugovora, razlikujemo zakonsku
i ugovornu formu.

Zakonska forma nije uvek konstitutivna. Zakon formu može predvideti svojom kogentnom
formulacijom ali i na dispozitivan način.
Osnovni je stav zakona ispoljen u afirmisanju načela konsesualnosti. Ako posebna zakonska
odredba predviđa obaveznu formu, ugovor se može zaključiti.

Zakon je prema tome prihvatio načelo neformalnosti, tako da je omogućio da se stranke

slobodno sporazumeju i u pogledu izbora obavezne forme koje će poslužiti za neke od njegovih
budućih ugovora. Ugovorna ili ugovorena forma može biti i bitna kad su stranke u
prethodnom ili preliminarnom ugovoru punovažnost glavnog ugovora uslovile nekom formom.

81. Podela ugovora prema zakonskoj uređenosti-imenovani i neimenovani ugovori

Prema zakonskoj uređenosti u teoriji je poznata podela na imenovane i neimenovane ugovore.

Postoje ugovori koje zakon reguliše po naslovu i sadržaju. Takve ugovore nazivamo
imenovanim ugovorima. Kada su stranke izabrale za regulisanje njihovog odnosa zakonom
uređen tip ugovora, za njihov odnos važe pravila Zakona o tom ugovoru, osim ako one nešto
drugo u pojedinostima ne predvide.
Razvojna tendencija pokazuje umnožavanje imenovanih ugovora. Učestalo zaključivanje
određenih uugovora na isti način, utvrđivanje sadržaja još neregulisanog ugovora sa istim
pravima i obavezama stranaka, vremenom postaju kodifikovani i na taj način ulaze u red
imenovanih ugovora. Pravni značaj podele na imenovane i neimenovane pokazuje se u
ugovornoj ekonomiji. Zakon predviđa mogućnost da se odnosi između ugovornih strana mogu
drugačije odrediti u odnosu na slovo zakona. Zakonske odredbe kod imenovanih ugovora služe
radi kodifikacije postojeće prakse kao i zato da tipična prava i obaveze iz takvih ugovora
stranke ne ponavljaju u svom ugovoru.
Većina zakonskih odredaba nije kogentnog karaktera. Strane mogu drugačije da urede svoje
odnose i u domenu zakonom uređenih opštih pravnih institucija. Zakon sadrži brojne
odredbe i rešenja da bi uštedeo ugovorne klauzule o topičnim obavezama ugovornika ili sadrži
rešenja koja je razvoj prava pokazao pravičnim. Stranke svoje odnose ne mogu urediti suprotno
kogentnim pravilima niti isključiti one institucije koje služe zaštiti poretka.

Ugovore koji nisu regulisani odredbama Zakona nazivamo neimenovanim ugovorima.

Zakon po pravilu ne sadrži ni obavezu stranaka da u određenoj poziciji zaključe određenu vrstu
ugovora ni obavezu stranaka da zaključe određene tipove ugovora. Stranke mogu slobodno da

49
kreiraju i nove tipove ugovora uređujući specifična uzajamna prava i obaveze. To mogu biti
mešoviti ugovor ili neki drugi koji sadrže elemente više postojećih ugovora. To mogu biti i i
sasvim novi ugovori proizašli iz podele i razvoja privrednog života. Neimenovani ugovori kao
poseban prostor slobode ugovaranja, značajno su doprineli razvoju ugovornog prava.
Unutar slobode ugovaranja stranke mogu urediti svoja prava i obaveze odnosno novi tip
njihovog obavezivanja. Tada u pogledu forme i sadržaja odnosno tumačenja vrede u principu
ugovorena pravila stranaka.
Često se kod neimenovanih ugovora ne vidi kauza obavezivanja pa se tako nazivaju i
apstraktnim ugovorima.
U takvom slučaju ne mora da je reč o nepostojećem ili zabranjenom ugovoru, jer je moguće da
je kauza samo prikrivena, tj.da postoji i da je dozvoljena. Neki smatraju da su neregulisani
ugovori po prirodni jednostrana uzajamna obećanja stranaka.
Neki razlikuju atipične ugovore od novih tipova. Savremena uporedna i domaća ugovorna
praksa pokazuje da neimenovani ugovori nekada imaju poseban privredni značaj. Radi se često
o određenim tipovima mešovitih ugovora koji pod određenim privrednim uslovima doživljavaju
ekspanziju. Takav je slučaj npr.sa faktoringom, koji sadrži elemente kredita i elemente
obezbeđenja i pravnog ostvarenja pravnih poslova klijenta.

82. Podela ugovora-prema potrebnoj formi-formalni, neformalni i realni ugovori.

Prema zahtevima forme, poznati su formalni, neformalni i realni ugovori.

Pod formalnim ugovorima podrazumevamo ugovore kod kojih je Zakon ili ugovor predvideo
obavezan oblik manifestacije volje radi punovažnosti ugovora. Kod ovih ugovora volja će biti
pravno relevantna samo ako je izražena u predviđenoj formi izuzev sporazuma stranaka o
sporednim elementima ugovora i saglasnosti s kojim se olakšava položaj druge ugovorne strane.

Neformalni ili konsesualni ugovori su saglasnosti volja čija se pravna dejstva ostvaruju
usmenim putem, bez posredovanja pravno tehničkih oblika. To su ugovori koji nastaju na
osnovu proste saglasnosti volja. Zakon predviđa prioritet načela konsesualnosti.

Posle stupanja na snagu ZOO klasični realni ugovori su uređeni po principu konsesualnosti. Pre
stupanja na snagu ZOO zajam je na osnovu Austrijskog građanskog zakonika i srpskog
Građanskog zakonika, fungirao kao realan ugovor. ZOO prema načelu nastanka ovog ugovora
ubraja ga među konsesualne ugovore. Akseosaran ugovor o kapari prema Zakonu ostao je
realan ugovor. Među klasične ugovore spada i ugovor o zalozi. ZOO na više mesta reguliše
zalogu kao akcesoran ugovor.
Realan ugovor nastaje ostvarivanjem dve sukcesivne činjenice, na osnovu sporazuma stranaka i
predaje ugovorene stvari, s tim da saglasnost volja ima karakter predugovora dok predaja
označava trenutak konačnog nastanka ugovora, Ako ne dođe do predaje stvari, oštećena strana
može tražiti naknadu štete, ali ne i izvršenje glavnog ugvora.
Reogranizacija klasičnih realnih ugovora u konsesualne ima praktične posledice, jer ugovornik
može na osnovu sporazuma sa svojim saugovornikom, tužbom pred parničnim sudom odnosno
rpedlogom pred izvršnim sudom uspešno sudski ostvariti sadržaj sporazuma. Dosadašnji
jednostrano obavezni ugovori postaju dvostrano obavezni ugovori.
I proed tih promena ne prestaju izvesne tradicionalne osobenosti realnih ugovora. Kod njih i
nakon njihovog zakonskog uređenja u vidu konsesualnih nastala karakteristika dvostrane

50
obaveznosti je samo prividna. Najpre nastaje obaveza jedne ugovorne strane a zatim nakon
izvršenja ove oaveze nastaje obaveza druge strane.
Prema realnoj koncepciji svi tradicionalni realni ugovori su jednostrano obavezni. Njihovo
konsesualiziranje, dovodi do dvostrane obaveznosti realnih ugovora, jer svaka ugovorna strana
nakon saglasnosti, može da traži izvršenje obaveze druge strane, ali samo na sukcesivan način
kao jedna za drugom obavezom, a ne na način kao što je to kod ostalih dvostrano obaveznih
ugovora-istovremeno od trenutka zaključenja ugovora.

83. Podela ugovora prema rasporedu prava i obaveza-jednostrano i dvostrano

obavezni ugovori, ugovori sa naknadom i bez naknade

Podela ugovora na jednostrano i dvostrano obavezne zasniva se na kriterijumu podele prava i

obaveza između ugovornih strana. Kod jednostrano obaveznih ugovora postoje obaveze
samo na jednoj ugovornoj strani, dok kod dvostrano obaveznih ugovora svaka strana je
obavezna prema drugoj. Ovu podelu treba razlikovati od podele na jednsotrane i dvostrane
pravne poslove. Sa stanovišta ove podele, svaki ugovor, čak i onaj jednostrano obavezan je
dvostrani pravni posao. Kod ove podele polazi se ne od broja obaveza već od broja izjava
potrebnih za zasnivanje pravnog posla. Kod dvostranih pravnih poslova potrebne su dve izjave
za njihove zasnivanje. Kod podele ugovora na dvostrano obavezne i jednostrano obavezne
polazi se od kriterijuma broja obaveza, a ne od broja izjava. Kod jednostranih pravnih poslova
dovoljna je jedna izjava volje, radi nastupanja dejstava pravnog posla. Kod ovog pravnog posla
nije potreban adresat radi nastanka prava i obaveze. Međutim kod ugovora je potrebno da
postoji adresat, tj.dve uzajamne izjave date od ugovornika da bi ugovor nastao. To ne znači
istovremeno da je kod ugovora svaki izjavilac u obavezi prema drugoj u pogledu neke
prestacije. Zakon pravno ne prezumira u nekoj načelnoj odredbi dvostranu obaveznost ugovora.
Međutim, kada bi se poveo spor o tome da li je ugovor besplatan ili teretan, trebalo bi
pretpostaviti teretnost ugovora osim ako nešto drugo iz okolnosti slučaja ili prirode ugovora ne
proizlazi.

Kriterijum podele ugovora na one sa naknadom i bez naknade jeste u tome da li se uz datu
prestaciju treba pružiti i naknada. Ova podela se uglavnom poklapa sa prethodnom-svaki
dvostrano obavezan ugovor je ujedno i teretan.
Konsesualno uređenje realnih ugovora smanjuje značaj podele ugovora na jednostrano
obavezne i besplatne ugovore.
Opšti značaj ove podele ispoljava se u tome što ova podela polazi od toga da li uz prestaciju ide
i naknada tj.da li je dužnik obavezan da pored izvršenja prestacije isplati i neki akcesoran dug
uz glavnu obavezu.
Za dvostrano obavezne teretne ugovore je karakteristična uzajamnost davanja i koristi. Nose i
osobinu uzajamne uslovljenosti ispunjenja, pošto obaveze jedne strane postoje zbog obaveze
druge. Svaka strana ima pravo da svojim prigovorom neizvršenja otkloni traženje ispunjenja
druge strane ako ni zahtevalac nije spreman za izvršenje svoje obaveze. Poverilac može tražiti
raskid ugovora zbog neizvršenja druge strane.
Kod teretnih ugovora naročito je vaćno imati u vidu pravilo o maksimiranju kamatne stope i
druga pravila. Za besplatne ugovore je karakteristično da se dužnik obavezao zbog neke
unutrašnje namere. Kod ovih ugovora je od posebnog značaja motiv, jer njegova dozvoljenost
uslovljava nastanak ugovora.
Teorija o besteretnim odnosno besplatnim ugovorima nije jedinstvena.
Zakon o obligacionim odnosima nije regulisao poklon, jer u vreme njegovog donošenja
zakonodavac je oceni da ovaj ugovor spada u svojevremenu zakonodavnu materiju republika.

51
Pravna pravila predratnog prava polaze od načelne neraskidivosti poklona. Ko je jedanput nešto
poklonio više ne može da traži povraćaj izuzev kod posebnih slučajeva u koje spada npr. slučaj
neblagodarnosti poklonoprimca prema poklonodavcu.
Dok besplatni ugovori imaju socijalnu funkciju, dotle ugovori sa naknadom a posebno
dvostrano obavezni ugovori predstavljaju sredstvo ostvarivanja pravnog prometa. Zbog toga je i
karakteristično pravilo i očekivanje da će dvostrano obavezni ugovori biti ekvivalenti. Zaštitu
ovog principa prvenstveno obezbeđuje načelo ekvivalentnosti Zakona o obligacionim odnosima.

84. Podela prema izvesnosti prestacije-komutativni i aleatorni ugovori

Za komutativne ugovore je karakteristično da je izvesna uzajamnost prestacija ugovornih

strana ili je pak sigurna makar jedna prestacija odnosno unapred se zna vrednost prestacije od
trenutka zaključenja ugovora. U red komutativnih ugovora ukljjučujemo samo one kod kojih
je samo prestacija ugovornih strana izvesna, nezavisno od toga da je iznos ili vrednost prestacije
nesiguran.

Aleatorni su ugovori kod kojih je prestacija jedne ugovorne strane ili obe ugovorne strane
odnosno iznos obaveze ugovornih strana u trenutku zaključenja ugovora još nisu određeni, pri
čemu ovaj nedostatak može da otkloni neka buduća neizvesna okolnost. Kod aleatornih ugovora
nastupanje obaveze, makar za jednu stranu, zavisi od neizvesne okolnosti.
Tipičan je komutativan ugovor o kupoprodaji kod kog ugovorne strane do trenutka njegovog
zaključenja znaju predmet i vrednost njihovih obaveza.

U ovu grupu spada ugovor o doživotnom izdržavanju. Suština ovog ugovora je u obavezi
jedne strane da drugoj obezbedi doživotno izdržavanje uz naknadu. Trajanje ovog ugovora
zavisi od buduće neizvesne okolnosti. Ovaj ugovor se može se organizovati i kao komutativan i
kao aleatoran. Zakon nije rešio prirodu ugovora, ali je zbog neizvesnoti u trajanju i zbog
osobine intuiti personae davao dovoljno osnova za poništaje ili raskid.
Tipični aleatorni ugovori su još i ugovori o igrama na sreću kao i ugovor o osiguranju.
Ugovori o igrama na sreću su takvi ugovori kod kojih dobitak zavisi od, za ugovorne strane
nepoznate, buduće neizvesne okolnosti ili događaja povodom čijeg pogađanja zavisi njena
isplata ili neisplata onom licu čija tvrdnja odgovara izvlačenju ili događaju. Dobitak isplaćuje
organizator igara. Igrač je u obavezi da uplati određeni iznos prilikom zaključenja ugovora.
Bitno je da li budući neizvestan događaj zavisi od slučaja i izvan je znanja i uticaja obe
ugovorne strane. Privatne igre po pravilu su utužive samo ako je predmet položen trećem
licu, inače su prirodne obligacije. Kod javnih igara na sreću organizator obavlja privrednu
delatnost, ali ona podleže saglasnost nadležnih organa. Organizator mora da ispuni posebne
zakonske uslove i dužan je da objavi pravila igre.
Od igara na sreću treba razlikovati diferencijalne poslove i berzanske terminske poslove. Pod
diferencijalnim poslovima treba razumeti ugovore koji obavezuju na isporuku robe ili hartija od
vrednosti, ali stvarni cilj nije u efektivnom ispunjenju obaveze već samo u isplati razlike između
ugovorene cene ili berzanske cene ili tržišnog kursa u vreme isporuke u korist dobitnika.
Podela ugovora na komutativne i aleatorne značajna je i po tome što se na aleatorne ugovore
ne primenjuje pravilo o prekomernom oštećenju.

85. Podela ugovora-prema trajanju ugovornih prestacija-ugovor sa trajnim, trenutnim

i periodičnim prestacijama

Prema trajanju ugovora razlikujemo ugovore sa trajnim trenutnim i periodičinm prestacijama.

52
Kod ugovora sa trenutnim prestacijama izvršenje preuzete obaveze preduzimanjem jedne
nedeljive radnje dovodi do prestanka i ispunjenja cilja ugovora. To ne znači da prestanak
ugovora odnosno izvršenje nastupa odmah po zaključenju ugovora jer i trenutni ugovori mogu
biti vezani za rok.
Trenutan ugovor znači da ugovor prestaje odmah po izvršenju ugovora. Kod dvostrano
obaveznih ugovora prestanak ugovora je vezan za trenutak izvršenja obe obaveze.
Tipični trenutni ugovori mogu biti i trajni, odnosno sa sukcesivnim prestacijama, npr.ugovor o
kupovini i kupoprodaji sa otplatom cene na rate.

Ugovor sa trajnim prestacijama:

Trajan je ugovor kada se prestacija ostvaruje u određenom vremenskom periodu, odnosno
roku i ne izvršava se na osnovu jedne radnje ili jednokratnog ponašanja. Takav je
npr.ugovor o zakupu kod kojega je zakupodavac obavezan da obezbedi za zakupca trajnu,
namensku i nesmetanu upotrebu zakupljene stvari.
Na trajne ugovore, naročito ako su dvostrano obavezni,primenjuje se pravilo o promenjenim
okolnostima. Od momenta zaključenja ugovora pa do izvršenja, mogu da se promene pravni ili
privredni uslovi i mogućnosti izvršenja, što može da dovede do modifikacije ili raskida
ugovora. Trajni su i ugovori sa sukcesivnim prestacijama, kao što je ugovor o podstanarskom
odnosu. Kod trajnijih ugovora od posebnog značaja je rok izvršenja prestacije. Trajni ugovori
mogu biti vezani za rok, a mogu trajati i dotle dok se po prirodi ugovornih odnosa taj odnos ne
ugasi, bilo izvršenjem poslednje prestacije bilo prestankom pravnog subjekta. U teoriji se
najčešće trajnim ugovorima nazivaju samo oni koji nisu vezani za rok.

Ugovori sa periodičnim prestacijama najčešće su po svojoj strukturi obaveza jednostrano

sukcesivni. Kod ovih ugovora obaveza jedne strane je trenutna, tj.završava se i gasi jednim
davanjem. Obaveza te strane može biti i trajna, kao npr.kod zakupodavca, i tada je ona obično
trpljenje. Kod ugovora sa periodičnim prestacijama, dominantna je osobina ipak u pravilnom
ponavljanju obaveze makar jedne ugovorne strane. Kod periodičnih ugovornih obligacija
isplatom dospele rate obligacija ne prestaje ipso facto već tek ispunjenjem poslednje prestacije.
Postoje i takve sukcesivne prestacije kod kojih periodično davanje u principu traje neodređeno
vreme.

86. Podela ugovora prema prirodi prestacija-jednostavni i složeni ugovori

Ugovore po prirodi prestacija možemo podeliti na jednostavne i složene.

Jednostavan ugovor sadrži jedan tip ugovora, najčešće imenovanog u zakonu, dok
mešoviti ili složen sadrži više ugovora, odnosno više tipova ugovora. Za jednostavne
ugovore prisutan je primer kupoprodaje, a za mešovite ugovor o pansionu u čiji sastav ulazi
zakup prostorija, kupoprodaja hrane i slično.
Kod mešovitih uovora se postavlja pitanje primene pravila jednog ili više jednostavnih ugovora
iz sastava mešovitog ugovora.
Prema mišljenju nekih autora u mešovite ugovore uključuju se sporazumi u koje se inkorporišu
osobenosti dva različita tipa ugovora.
Prema drugom stanovištu, mešoviti ugovori nisu ništa drugo do složeni ugovori.
Prema trećem gledištu smatra se da više glavnih ugovora mogu biti međusobno mehanički
povezani pri čemu će svaki od njih ipak zadržati svoju posebnu prirodu.

53
Na pitanje koja su merodavna pravila pri sporu o pravima i obavezama iz mešovitih ugovora,
odgovara više nastalih teorija:
Prema apsorpcionoj teoriji, treba primeniti pravila onih ugovora koji prema oceni suda imaju
dominantnu ulogu u konkretnom pravnom odnosu. Prema teoriji tumačenja treba uzeti u obzir
one bitne elemente svih uključenih ugovora i tumačiti ih shodno smislu celine pravnog posla,
imajući u vidu cilj ugovora.
Prema kreacionoj teoriji, ocenu prava i obaveze ugovornika treba bez posebnog kriterijuma
prepustiti sudu.

87. Podela ugovora-prema sadržaju i prema načinu zaključenja ugovora.

Ugovori čija je sadržina određena voljom stranaka ili nezavisno od nje:

Najveći broj ugovora spada u ovu grupu. Slobodom određivanja sadržaja ugovora strane se
služe i onda ako je dotični ugovor imenovan i uređen zakonom.
Postoje i ugovori kod kojih izuzetno sadržaj ugovora određuje unapred ili jedna od ugovornih
strana ili treće lice, a ne saglasna volja ugovornih strana. U ove spadaju ugovori po pristupu i
formularnih ugovori. Kod ugovora po pristupu, sadržaj ugovora određuje unapred jedna strana
tako da izboru druge strane ostaje samo da li će prihvatiti opštu ponudu ili ne. Kod formularnih
ugovora, sadržaj ugovora određuje unapred treće lice. Značaj ove podele je u činjenici
ogrničenja slobode ugovaranja u pogledu određivanja sadržaja ugovora i u primeni određenih
pravnih pravila u pogledu eventualne sudske intervencije u sadržaju ugovora zbog njegove
nepravičnosti.

Generalni i specijalni ugovori:

Generalni, opšti odnosno okvirni ugovor je takav ugovor kdo kojega ugovorna obaveza nije
individualizovana tj.određena je samo u načelu, odnosno globalno. Najčešće se u takvim
ugovorima predviđa preduzimanje određenih radnji: to su obligacioni ugovori koji po pravilu
sadrže obligacije sredstava, a ne cilja. Zbog opštosti odredaba ovih ugovora, neophodno je
zaključiti i specijalne ugovore koji imaju za cilj da pojedine etape obaveze, preuzete iz
generalnog ugovora preciziraju. Radi sprovođenja generalnih ugovora neophodno je zaključiti
specijalne ugovore radi toga da bi se uopšteno formulisane obaveze učinile aktuelnim i
izvršivim. Generalni ugovori su najčešće trajni. U uporednoj literaturi se generalni ugovori
ponekad upoređuju sa predugovorima. Međutim, oni se razlikuju po sadržaju jer
predugovor sadrži obavezu na zaključenje glavnog ugovora za razliku od okvirnog
ugovora koji takvu klauzulu ne sadrži.

88. Podela ugovora prema licima

Prema ličnosti ugovornika možemo razlikovati ugovore koji su zaključeni s obzirom na ličnost
ugovornika i ugovore koji su zaključeni bez obzira na ličnost ugovornika.

Ugovori koji se zaključuju s obzirom na svojstva ličnosti ugovornika je takav ugovor kod
kojeg jedna ugovorna strana svoj odlučan razlog obavezivanja nalazi u izvesnim svojstvima
drugog ugovornika.
Brojni su ugovori koji su intuiti personae: ugovor o doživotnom izrdržavanju, ugovor o delu i sl.
Ugovor o doživotnom izdržavanju saugovaranjem zajednice života između davaoca i primaoca
izdržavanja je ugovor intuit personae jer podrazumeva uzajamnu naklonost ugovarača iako su

54
usluge davaoca zamenljive radnjom drugog lica Kod ugovora intuitiu personae zabluda o
ličnopsti je bitna zabluda. Smrt družnika dovodi do prestanka obligacije, tako da njegovi
naslednici nisu u obavezi prema poveriocu.
Kod ugovora koji se zaključuju bez obzira na ličnost ugovornika, sa stanovišta
punovažnosti bez pravne relevantnosti je činjenica svojstva ugovornika. Ukoliko je jedna
ugovorna strana u zabludi u pogledu drugog ugovornika, ovakva zabluda ne spada u red bitnih
ili pravno relevantnih zabluda.

89. Podela ugovora prema konačnosti obaveza stranaka-predugovor,glavni

ugovor,punktacija

Predugovor je takav ugovorni sporazum na osnovu kog se ugovorne strane obavezuju da će u

budućnosti zaključiti određen glavni ugovor. Predugovor je određeno uzajamno
obavezivanje stranaka na zaključivanje nekog drugog ugovora. Povreda predugovora se
ispoljava u propustu zaključivanja glavnog ugovora. U slučaju neispunjenja predugovora,
ugovorna strana koja odustaje od zaključenja glavnog ugovora dužna je da drugoj strani
nadoknadi nastalu štetu. Predugovor se zaključuje u istoj formi kao i glavni ugovor. Ne mora
da sadrži bitne elemente glavnog ugovora, dovoljno je njegovo imenovanje. Postoje
jednostrani i dvostrani predugovori, pri čemu prvi obavezuje na zaključenje ugovora samo
jednu, a drugi obe strane. Od predugovora treba razlikovati ugovaranje prava izbora, ovakav
ugovor u stvarnosti ovlašćuje na davanje jednostrane izjave volje u pogledu izbora neke
obligacije, npr.obaveza ugovaranja prava preče kupovine, prekupa i otkupa. Prvi koncept pojma
predugovora koji potiče iz švajcarskog prava polazi od toga da je predugovor obavezivanje
ugovornika na zaključenje budućeg ugovora. Drugi koncept predugovora koji potiče iz
austrijskog prava smatra da predugovor mora da sadrži bitne elemente budućeg ugovora. U
ovom sistemu se pojam predugovora približava punktaciji, koja je izvršiva ne samo u smislu
izdejstvovanja izjave volje za zaključenje ugovora već i u smislu konkretnih ugovornih prava i
obaveza. Prvi sistem može imati praktičan rezultat da tužba radi izdejstvovanja izjave volje ne
rezultira u mogućnosti da presuda zameni prihvat ponude, s obzirom da se prava volja stranaka
ne može istražiti sudskim arbitriranjem. Drugi sistem nema taj nedostatak, tako da se može
tražiti uvek s uspehom izdejstvovanje saglasnosti druge strane pošto su bitni elementi utvrđeni u
visini u prethodnoj saglasnosti. Treći sistem predviđa saglasnost o zaključenju nekog budućeg
ugovora među strankama, bez određivanja bitnih elemenata ili u maksimumu saglasnosti o
zaključivanju budućeg ugovora uz istovremeno određivanje njegovih bitnih elemenata tako da u
glavnom ugovoru ostaje određivanje sporednih tačaka.

Glavni ugovor obavezuje ugovorne strane na ivršenje bitnih ugovorenih elemenata ugovora. Sa
stanovišta sadržaja, glavni ugovor je potpun akt jer sadrži i bitne i sporedne obaveze. U slučaju
neizvršenja preuzete obaveze, poverilac ima pravo da tužbom zahteva donošenje
kondemnatorne presude u cilju izvršenja primarne obaveze. Ako dužnik ne izvrši blagovremeno
svoju obavezu pored izvršenja obaveze, dužan je da plati i odgovarajuću nakandu štete. Tek u
slučaju kada primarna obaveza postane pravno ili faktički naknadno nemoguća, dolazi do
angažovanja sekundarne obaveze-naknade štete.

Punktacija znači prvi pismeni stav bitnih elemenata ugovora. Ova difinicija je aktuelna ako se
uzme u obzir rešenje o predugovoru za koji zakon zahteva tanačenje ne samo u pogledu
imenovanja ugovora već i njegovih bitnih elemenata. Pitanje je da li sa stanovišta pozitivnog
prava, tradicionalna pravila o punktaciji, kao i pravne posledice, važe i za neformalnu
saglasnost pravilima ZOO o predugovoru. Moguće je da tokom vođenja pregovora stranke nisu

55
saglasne samo u pogledu sporednih tačaka ugovora, ali da su sporazumne u pogledu njegovih
bitnih elemenata. U takvom slučaju, moguće je sklapanje punktacije, pisanog sporazuma
stranaka o bitnim elementima, sa njihovoim očekivanjem da će docnije, u potpunom ugovoru,
precizirati i sporedne pogodbe.
Ukoliko do zaključenja potpunog ugovora ne dođe, ugovorne strane su obavezne na
izvršenje punktacije, tj.primarne obaevze. Punktacija je pravni institut koji je kod nas
prihvaćen pod utciajem austrijskog Opšteg građanskog zakonika, prema kom, ako konačno
pismeno sadrži bitne elemente ugovora prihvaćene od strane ugovornih strana, onda ih ono
obavezuje u pogledu prava i obaveza koja su u njemu stranke izrazile. Formalnosti predugovora-
punktacije, zavisi po ZOO od toga da li je i za konačni ugovor predviđena obavezna forma. Punktacija
služi ugovornoj ekonomiji i pruža sigurnost ugovornim stranama u pogledu mogućnosti izvršenja
ugovornih bitnih tačaka. Bitni elementi ugovora, koji su značajni sa stanovišta dejstva punktacije, kod
imenovanih ugovora, su po pravilu određeni zakonom, a kod neimenovanih voljom stranaka ili
okolnostima konkretnog slučaja. Kod punktacije se pod pravnim elementima podrazumeva određen
sadržaj odnosno predmet ugovora.

90. Podela ugovora-prema kauzi

Prema tome da li je iz ugovora vidljiv pravni cilj ugovornih strana, može se razlikovati kauzalan i
apstraktan ugovor. U našem ugovornom pravnom sistemu, svaki punovažan ugovor je kauzalan, pa čak i
apstraktni ugovori, pošto Zakon kod svakog ugovora zahteva postojanje dopuštenog pravnog osnova.
Ova podela je izvršena na osnovu toga da li je kauza vidljiva iz ugovora, a ne na osnovu toga da li
nema kauze. Apstraktni pravni pslovi kao što su menica, ček i drugi, s obzirom da najčešće služe kao
sredstva plaćanja ili sredstva obezbeđenja plaćanja obligacija, kao strogo formalne isprave ne pokazuju
kauzu, ali to ne znači da ne mogu biti napadnuti sa razloga što njihov nastanak nije obrazložen nekim
pravnim ciljem ili pravnim naslovom.

Kauzalnost ugovora je pravilo ugovornog prava. Kod kauzalnih ugovora je neposredno iz sadržaja
ugovora vidljiv pravni cilj obavezivanja ugovornih strana. Značaj kauzalnog ugovora se dokazuje u
lakšoj kontroli dozvoljenosti pravnih ciljeva ugovornih strana. Vidljivost njihovog pravnog cilja ujedno
otkriva eventualne njihove protivzakonite, zaobilazne i nemoralne težnje. Nekada stranke žele da
postignu i ciljeve odnosno pravna dejstva koja redovno ne pripadaju datim vrstama imenovanih ugovora
i prelaze preko smisla Zakona. Apstraktni poslovi ne bi trebalo da budu apriori pod sumnjom
nemoralnosti. Njihova diskretnost najčešće nije u nameri ostvarenja zabranjenog cilja, već u težnji
stranaka, a i Zakona ka što efikasnijem i ekonomičnijem odvijanju prometa.

Kod apstraktnih ugovora pravni cilj ugovornih strana nije vidljiv iz sadržaja njihovog sporazuma. U
mnogim pravima se za ove ugovore pretpostavlja postojanje kauze. To važi i za naše pravo, iako nema
izričitih zakonskih odredbi o tome.
Apstraktni mogu biti ne samo ugovori već i neki drugi poslovi, posebno jednostrane izjave volje.

91. Adhezioni i formularni ugovori

Kod ovih ugovora bilo koja strana može da zaključi ugovor sa subjektom opšte ponude.
Međutim, često privredni razlozi ograničavaju izbor druge ugovorne strane (npr. Monopolski
položaj jedne strane)
Formularni ugovori su takvi kod kojih je sadržaj ugovora unapred određen voljom trećeg lica.
Tako npr. opšte uslove isporuke robe određuju članice evropske ekonomske zajednice tako da
oni predstavljaju sadržajno ograničenje obaveze stranaka.
Kod ugovora po pristupu, sadržaj ugovora određuje unapred jedna od ugovorenih strana. Tako
npr, kod ugovora o osiguranju, uslov osiguranja određuje osiguravajuće društvo. Zbog toga

56
osiguranici, bar prilikom zaključenja ugovora, po pravilu ne mogu slobodno uticati na visinu
premije ili sume osiguranja.
Prema tome, kod ugovora po pristupu sadržaj ugovora uređuje jedna ugovorna strana, nezavisno
od volje druge, a kod formularnih pak nezavisno od obe ugovorne strane, treće lice, često
domaća il međ. privredna asocijacija.

92. Translativni ugovori

Osnovno je pravno dejstvo ugovora ispoljeno u nastanku prava i obaveza između ugovornih
strana.
Sa stanovišta obligacionog prava od interesa je razmotriti da li je obaveza izvršenja ugovora
dospela odmah nakon zaključenja ugovora ili u nekom kasnijem momentu.
Treba razlikovati dospelost ugovorne obaveze od dospelosti obaveze izvršenja ugovora.
U našem pravnom sistemu ugovor nema stvarnopravno (translativno) dejstvo. Ugovor ovlašćuje
samo na potraživanje, a ne i na svojinu ili na neko drugo stvarno pravo i ako najčešće u svom
konačnom efektu dovodi do sticanja stvarnih prava. Za sticanje stvarnih prava uz zaključenje
ugovora neophodno je ispuniti i neke druge pretpostavke, odnosno pored zaključenja ugovora
neophodno je izvršiti i predaju stvari.
Izuzetnom u pojedinim pravnim sistemima, u trenutku zaključenja ugovora na predatoj stvari
prestaje pravo svojine prodavcu i u isto vreme se zasniva svojina kupca.
Ima i takvih pravnih sistema u kojima se očekivano stvarnopravno dejstvo ostvaruje na osnovu
dva odvojena ugovora, kao što je to slučaj sa nemačkim pravnim sistemom. U ovom pravu,
predaja koja sledi zaključenju ugovora nije faktička radnja, tj. radnja ispunjenja, već poseban
pravni posao predaje, najčešće ugovor. Praktičan značaj ovog koncepta jeste u tome što su
prilikom ispunjenja, strane obavezne ne samo na običnu pradaju stvari, već se o toj predaji
moraju saglasiti, ako do te saglasnosti ne dođe, faktička predaja se ne smatra izvršenjem
ugovora, tako da sticalac ne može konačno efektuirati svoje stvarno pravo koje je imao u vidu
prilikom zaključenja ugovora.

93. Ugovor na teret ili u korist trećeg lica

Prvenstvena je uloga obligacionog prava da obezbedi nesmetano odvijanje pravnog prometa. S

obzirom na to da bi tu funkciju sprečavalo uključivanje trećeg lica u obligaciju, nije dozvoljeno
ugovarati ugovore na teret trećeg lica. Ukoliko se on zaključi, principijelno gledano, nema
pravno dejstvo. Ugovor na teret trećeg lica vređao bi ne samo prometnu funkciju već bi bio i
protivan načelu slobode ugovaranja. Niko ne može raspolagati tuđim pravima i obavezama.
Prema tome, ugovor na teret trećeg je zabranjen.
Drugo je pitanje da li je moguće angažovanje trećeg lica na taj način što će dužnik preduzeti sve
u cilju da treće lice pruži izvesnu prestaciju drugoj ugovornoj strani. Ugovor kojim se zasniva
obaveza sredstava, ima izvesna dejstva i prema trećem licu.
Kod ugovora na teret trećeg lica obligacije sredstava obećavalac je izvršio preuzetu obavezu ako
je preduzeo sve potrebne mere i radnje u cilju obezbeđenja prestacije trećeg lica u korist
ovlašćenog. Izvršenje ne zavisi od toga da li je treće lice u stvarnosti izvršilo obligacionu
prestaciju.
Ugovorna odgovornost nastupa ako obećavalac nije preduzeo standardne odnosno ugovorene
mere u cilju angažovanja trećeg lica. U tom slučaju nastaje obaveza naknade štete ovlašćenog.

Druga mogućnost angažovanja trećeg lica jeste ugovor u korist trećeg lica.

57
U rimskom pravu ugovor u korist trećeg lica nije proizvodio pravna dejstva. Glosatori i
postglosatori nisu poznavali ovaj pravni institut, s obzirom da su bili pod uticajem rimskih
tekstova.
U 19.veku u nemačkom pandektnom pravu, izuzetno i sporadično priznavani su ugovori u korist
trećih lica, sve dotle dok taj ugovor nije postao tokom 19. veka opšti pravni institut.
Treće lice je dugo tretirano kao lice zastupljeno od strane dužnika, a obećavalac je tretiran kao
nezvani vršilac tuđih poslova.
Prema drugom mišljenju, pravo trećeg lica proizlazi iz prethodno zaključenog ugovora o
prihvatanju između dužnika i trećeg lica.
U našem pravu pod ugovorom u korist trećeg lica podrazumevamo ugovornu pogodbu na
osnovu koje dužnik preuzima obavezu da ispunjenje ne izvrši ovlašćenom ugovorniku već
trećem licu. U ovom ugovoru postoje tri lica-treće lice u čiju se korist zaključuje ugovor,
ugovornik koji se obavezuje na izvršenje prestacije i ugovornik spram koga je dužnik dao
obećanje.
Kod ugovora u korist trećeg lica razlikujemo tri pravna odnosa-odnos poverioca i dužnika,
odnos dužnika i trećeg lica i odnos poverioca i trećeg lica.
Ugovor u korist trećeg lica se zaključuje u obliku posebnih imenovanih ugovora.

94. Tumačenje ugovora

U pogledu dejstva ugovora postavlja se pitanje da li tumačenje ugovora može uticati na sadržaj
ugovora, odnosno na njegova pravna dejstva.
Ima gledišta koja tumačenje ugovora ne smatraju pitanjem od interesa teme o pravnim
dejstvima ugovora, tako da je problem tumačenja od strane ovih autora sagledavan u domenu
ugovorne volje ugovornika. Drugi autori tumačenje ugovora sagledavaju u vezi sa pravnim
dejstvima ugovora.
Na sadržaj ugovorne volje tumačenje zaista ne utiče, jer prema zakonu nema konstitutivno
dejstvo. Međutim, na pravna dejstva ugovora od priličnog je uticaja njegovo sudsko tumačenje,
a posebno sporazum o tumačenju postignut između ugovornih strana.

Pod tumačenjem podrazumeva se nastojanje za istraživanjem stvarne volje ugovornih

strana. O tumačenju možemo govoriti i onda ako meću strankama nema spora o uzajamnim
pravima i obavezama. Svaka ugovorna strana je dužna da svoju prestaciju izvrši u skladu sa
preuzetim obavezama iz ugovora. Izvršenje mora biti u skladu sa ugovorom.

Prvi oblik tumačenja jeste tumačenje ugovornih stranaka. Ono najviše dolazi do izražaja tokom
izvršenja ugovora u skladu sa ugovornim odredbama.
Druga je mogućnost tumačenja kada je između ugovornih strana pre ili tokom ispunjenja došlo
do spora u vezi sa podelom ili merom prava i obaveza. U takvom slučaju stranke se mogu
obratiti sudu radi utvrđivanja pravog sadržaja ugovornih pretacija.
Sudsko tumačenje nije neko samostalno razumevanje ugovora. Sud nastoji da utvrdi pravu i
saglasnz volju ugovornih strana, pa zbog toga sud uzima kao polaznu osnovu tekst i smisao
ugovora, takođe sud može i da sasluša stranke o njihovom razumevanju ugovora. Ako do toga
ne dođe sud će rešiti spor o značenju.

Tumačenje ugovora može imati dva pravca-može biti konstitutivno ali je najčešće
deklarativnog karaktera.

58
Može se izdvojiti i zakonsko tumačenje. Reč je o zakonskim odredbama direktivnog karaktera
koje sadrže kriterijume, metode odnosno norme tumačenja koje su predviđene za slučaj da
između stranaka nastane spor o pravima i obavezama.

Stranačko tumačenje može da bude jednostrano ili obostrano.

Saglasno tumačenje je zajedničko utvrđivanje ili razumevanje pravnog smisla saglasnosti

volje, koje u stvarnosti može biti i modifikacija ugovora.
Tumačenje od strane trećeg lica Zakon je vezao za izvesne uslove i oganičenja. Važno je da
treće lice nije vezano ni prema jednom ugovorniku ili prestaciji ugovornika nekim svojim
interesom. Ako je treće lice po ovlašćenju ugovornih stranak izvršilo tumačenje ugovora,
njegovo gledište o podeli i meri prava i obaveza je obavezno za ugovorne strane.
Ako podelu tumačenja prema subjektima smatramo subjektivnim tumačenjem onda bismo
izvorom objektivnog tumačenja mogli smatrati zakonske odredbe o tumačenju. Podela na
subjektivno i objektivno tumačenje je često zasnovana na metodama istraživanja volje. Stranke i
same mogu u svoj ugovoru predvideti posebna pravila o tumačenju ili o značenju izraza.
Za slučaj nejasnih odredaba Zakon je predvideo posebne kriterijume tumačenja kojima je
precizirao pomenuta načela o razumevanju volje. U zavisnosti od vrste ugovora zakon stavlja
naglasak na različite činjenice. Kod teretnih ugovora odnosno dvostrano obaveznih ugovora,
Zakon predviđa takvo tumačenje kojim se ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja.
Nejasne odredbe u ugovoru bez naknade treba tumačiti u smislu koji je manje težak za dužnika.

95. Prekomerno oštećenje

Naziv ovog pravnog instrumenta nije sasvim jednosmeran u pravnoj literaturi. Starija
književnost ga je pominjala pod naslovom oštećenje preko polovine, a novija ga naziva
prekomernim oštećenjem. U svom načelu o ekvivalentnosti Zakon ističe da pri zasnivanju
dvostranih ugovora učesnici polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja i da se
Zakonom određuje u kojim slučajevima narušavanja toga načela povlači pravne posledice. Sa
današnjeg gledišta, posmatrano iz ugla osnovnog načela o ekvivalentnosti, pitanje sankcija za
prekomerno oštećenje je u priličnoj meri jednoznačno. Načelo ekvivalentnosti je kogentan
zahtev. Njegova povreda povlači za sobom apsolutnu ništavost.
Pitanje sankcije tiče se i mere slobode ugovaranja ugovornih strana u pogledu slobodnog
određivanja vrednosti predmeta prestacije. Zakon dopušta da stranke slobodno odrede ne samo
prestacije već i njihovu vrednost u međusobnom vrednovanju uzajamnih obaevza. Zakon je
pravilima o prekomernom oštećenju utvrdio onu meru dokle se kreće sloboda ugovaranja u
pogledu utvrđivanja vrednosti prestacija i preko koje se radi o oštećenju jedne ugovorne strane.

Prema ZOO postoje tri uslova napadanja ugovora sa nesrazmernim prestacijama:

-Da se radi o dvostrano obaveznom ugovoru- ugovor se može napasti ako se radi o dvostrano
teretnom ugovoru. Dobročini ugovori zbog njihove prirode ne mogu biti utuženi zbog
prekomernog oštećenja.
-Da između prestacija ugovornih strana postoji očigledna nesrazmera u pogledu vrednosti
-Da je do te nesrazmere došlo usled zablude jednog od ugovornika. To je subjektivni uslov.
Ovi uslovi su kumulativni.
Pravo na napadanje ima samo oštećena strana, a ne i treće lice. Ugovor se može održati na snazi
odnosno konvalidirati ako druga ugovorna strana oštećenom ponudi dopunu do prave vrednosti.
Pravo da se zahteva poništenje ugovora prestaje istekom jedne godine od njegovog
zaključivanja. Ako lezionarni ugovor ne bude napadnut u tom roku, ugovor se smatra od

59
momenta isteka roka za napadanje punovažnim-konvalidira se ipso facto, bez obzira na
oštećenje odnosno nesrazmeru između ugovorenih prestacija.

96. Zelenaški ugovori

Zelenaški ugovor je takva povreda ekvivalentnosti kod koje je jedna ugovorna strana
iskorišćavajući težak položaj, nedovoljno iskustvo ili neku drugu okolnost druge strane
postigla za sebe naročito povoljne klauzule.

Prema uslovima za napadanje, zelenaški ugovor je blizak institutu prekomernog oštećenja.

Suštinska razlika je u tome što prekomerno oštećenje spada u red relativno ništavih
ugovora jer je bliži institutu mane volje, dok je ponašanje zelenaša protivno kogentnim
normama zakona i spada u red posebno sankcionisanih zabranjenih ugovora.
Nakon stupanja na snagu ZOO zelenaški ugovor približio se pravilu o prekomernom oštećenju,
ali i pored toga oni se razlikuju.
Kod oba instituta objektivan elemenat se ispoljava u očiglednoj nesrazmeri prestacija. Kod
prekomernog oštećenja subjektivni elemenat je opšti uslov napadanja i ispoljava se u zabludi o
pravnoj vrednosti prestacija. Kod zelenaških ugovora subjektivan uslov je takođe opšti i
pojavljuje se u posebnom obliku, u nameri za eksploatacijom na strani zelenaša.
Pod zelenaškim ugovorom podrazumeva se ugovor kod kog je zelenaš koristeći se stanjem
nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, ugovorio za sebe ili za nekog trećeg korist
koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili se obavezao dati ili
učiniti. Zelenaški ugovor je po Zakonu ništav.

Pravo na napadanje ima iskorišćeno lice ali i treće lice ukoliko se radi o istovremenoj povredi
poretka i morala. Na zelenaški ugovor se shodno primenjuju odredbe o posledicama ništavosti i
o delimičnoj ništavosti ugovora.
Pravne posledice zelenaških ugovora određene su u apsolutnoj ništavosti, eventalnoj delimičnoj
ništavosti i u mogućnosti izjednačavanja vrednosti prestacija i održavanja ugovora na snazi pod
pretpostavkom odgovarajuće ponude u tom pravcu od strane iskorišćenog lica.
Uslovi poništaja zelenaškog ugovora su da se radi o dvostrano obaveznom ugovoru, da postoji
očigledna nesrazmera u prestacijama ugovornika u pogledu njihove tržišne vrednosti, da je
očigledna nesrazmera rezultat nastojanja zelenaša za iskorišćavanjem zavisnosti saugovarača.
Slučajevi namere za eksploataciju su postavljeni alternativno-neki su vezani za lične okolnosti
druge ugovorne strane ispoljene u stanju nužde, teške materijalne situacije, nedovoljno iskustvo
ili u odnosu zavisnosti iskorišćenog prema zelenašu.
U praksi do stupanja ZOO na snagu razlika između prekomernog oštećenja i zelenaškog
ugovora ispoljava se ne samo u subjektivnom već i u objektivnom elementu.
Održavanje zelenaškog ugovora na snazi dolazi u obzir samo onda ako prestacija zelenaša ili
njegova namera za eksploatacijom nije u protivnosti sa načelom poretka. Ako zelenaški ugovor
vređa kogentne norme zakona i javni poredak i dobre običaje, ne može se primenjivati pravilo o
modifikaciji ugovora i održanju ugovora na snazi.
Pojedini autori razlikuju pojedine tipove zelenaških ugovora. Poznat je oblik kreditnog
zelenašenja. Osim toga postoji i prikriveni zelenaški ugovor, kada zelenaš svom dužniku koji
se nalazi u teškom materijalnom položaju dao neku stvar u zakup i u stvarnosti zakupac ne plaća
zakupninu, već kupoprodajnu cenu, radi se o prikrivanju zelenaškog zakupa.

60
Zelenaški ugovori se pojavljuju često u domenu ugovora o zajmu ugovaranjem preterano visoke
cene za korišćenje pozajmljenog novca određene u većem iznosu od dozvoljene zakonske
kamate.
Sa stanovišta primene zakona, posebni slučajevi zelenaških ugovora ne iziskuju parcijalnu
regulaciju i mogu se rešavati po opštim pravilima o zelenaškim ugovorima, ako su ispunjeni
opšti uslovi za poništaj zelenaškog ugovora predviđeni Zakonom.

97. Promenjene okolnosti

Institut promenjenih okolnosti pojavljuje se kod trajnih dvostranih obaveznih ugovora.

Angažovanje ovog pravila nije uslovljeno neekvivalentnošću vrednosti prestacija u trenutku
zaključenja ugovora, već zbog nesrazmere obaveza u momentu ispunjenja, nastale zbog nekog
spoljnog, nepredvidivog i neotklonjivog razloga.
Polazi se od prezumpcije da strane svoje obaveze žele samo ako bitne okolnosti od značaja za
izvršenje obaveze ostanu iste i u vreme ispunjenja.
Mogućnost raskida ili modifikacije ugovora zbog promenjenih okolnosti je noviji pravni
instrument, javio se najpre u Italijanskom građanskom zakoniku 1942.godine.
U francuskom pravu javio se u ratnim uslovima 1916.godine pod nazivom teorije o
promenjenim okolostima koja se suprotstavila tada još vladajućoj ideji načela pacta sunt
servanda. U našem pravnom sistemu ovaj pravi institut je regulisan u Opštim uzansama za
promet robom od 1954.godine. Zakon o obligacionim odnosima je prihvatio ovaj institut, ali
rešenje Zakona u odnosu na Uzanse i sudsku praksu je drugačije, posebno u pogledu
uslova i domena primene ovog pravila. Zakon o obligacionim sugeriše što elastičniju
primenu ovog instituta.
Suština pravila o promenjenim okolnostima ispoljava se u mogućnosti modifikacije ili raskida
ugovora na osnovu predloga ugovorne strane koja se nalazi u teškoćama u pogledu ispunjenja
ugovora zbog nepredvidljivih okolnosti. Prema Zakonu, ako posle zaključenja ugovora nastupe
okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveza jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti
svrha ugovora, strana kojoj je otežano ispunjenje može zahtevati da se ugovor raskine.
Ovaj institut se primenjuje pod uslovom da je reč o dvostrano obaveznom ugovoru, da je
u pitnju ugovor sa trajnim izvršenjem, da je od zaključenja ugovora došlo do docnijeg
nesklada vrednosti izajamnih prestacija. Ovaj poslednji uslov sadrži bliže kvalifikacije:da je
zbog povrede ekvivalentnosti došlo do otežanog ispunjenja obaveze, da se zbog ovakvih
okolnosti više ne može ostvariti svrha ugovora, da ugovor više ne odgovara motivima
ugovornih strana, da ove okolnosti i u trenutku zaključenja nisu bile predvidljive, da su ove
okolnosti bile neizvežne i nesagladive, da je zainteresovana strana o promenjeni okolnostima
blagovremeno obavestila drugu ugovornu stranu.
Iako je podnet zahtev za raskid ugovora, on se može održati na snazi ako druga ugovorna strana
ponudi ili pristane da se odgovarajući uslov pravično izmeni.
Sankcija zavisi od predloga ugovornih strana. Predlog raskida može da podnese zainteresovna
ugovorna strana, ali će ugovor ostati na snazi ako druga strana predloži pravične i prihvatljive
izmene. Ocena suda u pogledu sankcije treba da ima u vidu da se izvršenjem ugovora ne može
ostvariti svrha ugovora, da ugovor onako kako glasi više ne odgovara očekivanjima ugovornih
strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je.
Strane se mogu ugovorom unapred odreći pozivanja na promenjene oklnosti, osim ako je to u
suprotnosti sa načelom savesnosti i poštenja.

98. Odovornost prenosioca za evikciju-pravne nedostatke

61
Odgovornost za pravne nedostatke je odgovornost prenosioca za mirnu državinu sticaoca.
Ukoliko treće lice pokrene protiv sticaoca spor radi ostvarivanja nekih stvarnih ili obligacionih
prava na prenetoj stvari, druga ugovorna strnaa, kao prenosilac, obavezna je da se pridruži na
strani sticaoca i da negira tvrdnje i prava trećeg lica.
Ukoliko treće lice namensku upotrebu stvari sticaoca remeti neki faktičkim radnjama a ne
pravnim merama, ove smetnje sticalac može otkloniti u parnici zbog smetanja poseda. Parnicu
zbog smetanja poseda treba razlikovati od spora povodom zaštite zbog pravnih nedostataka. U
parnici zbog smetanja poseda sud obavezuje tuženog na povraćaj u pređašnje stanje i na
prestanak daljeg smetanja. U toj parnici sud se ne upušta u pravna pitanja već samo u faktička.
Uslovi zaštite zbog pravnih nedostataka su ti da se radi o dvostrano obaveznom ugovoru, da da
je treće lice pokrenulo parnicu protiv sticaoca i da treće lice ima neko stvarno ili drugo pravo,
odnosno da pretenduje u parnici na ostvarivanje ovakvog prava, da sticalac nije znao za pravo
trećeg lica i da je sticalac pre evikcione parnice blagovremeno obavestio prenosioca o tužbi
trećeg lica.
U slučaju propuštanja obaveze obaveštenja, prenosilac još nije oslobođen odgovornosti za
pravne nedostatke. Ako je treće lice u evikcionoj parnici uspešno dokazalo osnovanost svog
prava, sticalac je ovlašćen na raskid ugovora i da traži od prenosioca naknadu pretrpljene štete.
Ako još nije došlo do spora, prenosilac se oslobađa odgovornosti za pravne nedostatke ako u
razumnom roku slobodi stvar od prava ili pretenzija trećeg.
Odgovornost za pravne nedostatke može se realizovati u prekluzivnom roku od godinu
dana pri čemu rok počinje od momenta saznanja sticaoca za pravo trećeg lica. Ako je treće
lice pre isteka tog roka pokrenulo spor, a kupac pozvao prodavca da se u spor umeša, pravo
kupca gasi se tek istekom šest meseci po pravosnažno okončanom sporu.

99. Odgovornost prenosioca za fizičke nedostatke i garancija za ispravno

funkcionisanje tehničkih proizvoda

Odgovornost za fizičke nedostatke je teret prenosioca, ali i svakog privremenog ili trajnog
ustupioca stvari ili prava u dvostrano obaveznom ugovoru. Na osnovu zakona, prenosilac je
obavezan da obezbedi ne samo mirnu, već i namensku upotrebu stvari. Ukoliko stvar ima
skrivenu manu o kojoj sticalac nije znao i nije bio dužan da zna, sticalac može zahtevati
od prenosioca otklanjanje skrivene mane, odnosno popravku stvari ili njenu zamenu.

Uslovi odgovornosti za fizičke nedostatke su da je postojala skrivena mana prilikom zaključenja

ugovora, da o skrivenoj mani sticalac odnosno poverilac nije znao, da je prenosilac bio svestan
odnosno da je u skladu sa ugovorom bio dužan da preda stvar bez nedostataka.
Pravne posledice odgovornosti za fizičke nedostatke nastupaju od trenutka kada je sticalac
prenosioca upozori na fizičku manu. Obaveza zaštite od fizičkih nedostataka tereti prenosioca,
ali se ugovorne strane mogu odreći obaveze zaštite fizičkih nedostataka.
Primarna pravna posledica odgovornosti za fizičke nedostatke jeste da je prenosilac u prvom
redu obavezan na popravku stvari odnosno na obezbeđenje namenske upotrebe stavri. Ukoliko
je ispravka nemoguća, prenosilac je obaevzan da zameni zamenljivu stvar. Prenosilac je dužan
da u svakom slučaju naknadi štetu.
Zakon reguliše i slučajeve odgovornosti za fizičke nedostatke, odnosno slučajeve skrivenih
mana, tj.fizičkih nedostataka. O skrivenim nedostacima se radi kad se posle prijema stvari od
strane kupca pokaže da stvar ima neki nedostatak koji se nije mogao otkriti uobičajenim
pregledom prilikom preuzimanja stvari. U takvom slučaju kupac je dužan, pod pretnjom gubitka
prava da obavesti prodavca u roku od osam dana od dana kada je nedostatak otkriven, a kod
ugovora u privredi bez odlaganja.

62
Zakon razlikuje i materijalne nedostatke. Oni postoje ako stvar nema potrebna svojstva za njenu
redovnu upotrebu ili promet, ako stvar nema potrebna svojstva za naročitu upotrebu za koju je
kupac nabavlja, a koja je bila poznata prodavcu ili mu je morala biti poznata, ako stvar nema
svojstva i odlike koje su izričito ili prećutno ugovorene odnosno propisane, kad je prodavac
predao stvar koja nije saobrazna uzorku ili modelu, osim ako su uzrok ili model pokazani samo
radi obaveštenja.
Zakonom je propisano da prodavac ne odgovara za poznate nedostatke stvari.
Odgovornost projektanta za mane u projektu svodi se samo na štete koje uzročno proizlaze iz
nedostatka projekta.

Zakon razlikuje odgovornost za fizičke nedostatke od garancije. Garancija je po pravilu

predviđena u zakonu za privredne ugovore i u suštini podrazumeva tvrdnju i odgovornost
garanta o prisustvu određenih svojstava robe, ali ne po posebno strogim uslovima.
U literaturi je sporno ko odgovara za fizičke nedostatke ako je prodavac samo komitent
proizvođača stvari. U nemačkoj literaturi smatra se da ako prodavac nije znao za manu može
uspešno da se oslobodi odgovornosti, s obzirom na to da on nema nikakve veze sa izvedbom
stvari. Prema našem zakonu ako za stvar postoji fabrička garancija tada odgovara proizvođač a
ne prodavac.

100. Prigovor neizvršenja

Kod dvostrano obaveznih ugovora tuženi dužnik može da podnese u parnici prigovor protiv
tužbe poverioca ukoliko svoje neispunjenje opravdava sa neispunjenjem obaveze druge
ugovorne strane. Ujedno sa ovim prigovorom tuženi dužnik može da zahteva i raskid ugovora.
Posledica uspešnog podnošenja ovog prigovora nije smao procesna već prezumira osudom
tuženog na ispunjenje uz uslov istovremenog ispunjenja tužiočeve obaveze. Ovakva presuda
predstavlja direktan izvršni uslov ispunjenja prestacija.

101. Prestanak ugovora-pojam i podela načina prestanka ugovora

Pod prestankom ugovora podrazumevamo prestanak prava ili obaveza iz ugovora. Ugovor
redovno prestaje ispunjenjem, a samo izuzetno zbog protivpravnosti sadržaja ili zbog odluke
ugovornika ili na drugi način. Načini prestanka ugovora mogu biti opšti-koji su karakteristični
za sve ugovorne obligacije, ili specijalni-karakteristični samo za pojedine vrste ugovora.
Specijalan način prestanka je poništaj ugovora usled propasti stvari, usled kompenzacije,
poravnanja...
Sve načine prestanka ugovora delimo na dve grupe-na redovan način prestanka i na ostale
načine. Ako bi za kriterijum podele uzeli saglasnu volju, sve norme prestanka mogli bi smo
uključiti u sledeće grupe: prestanak zavisan od volje ugovornika- ugovor može prestati na
osnovu jednostrane ili obostrane izjave volje ugovornika. Jednostranom izjavom volje ugovor
prestaje u slučaju njegovog raskida odnosno otkaza. Ugovorne strane mogu da ukinu ugovor na
osnovu saglasnosti volje.
I prestanak nezavisan od volje ugovornika-tipičan prestanak ugovora je po sili zakona.
Prestanak ugovora usled smrti ugovornika kod ugovora intuitiu personae takođe spada u ovu
grupu. Tu spada i primer zastarelosti obaveza iz ugovora kao i propast individualno određene
stvari usled dejstva više sile, slučaja ili doprinosa trećeg lica.
Ništavost ugovora dovodi do prestanka ugovora ex tunc, protekom roka, ako dužnik nije ispunio
obavezu unutar roka. Od volje stranaka zavisi prestanak ugovora na osnovu prigovora

63
kompenzacije u parnici radi ostvarivanja ugovorne obaveze kao i novacija. Jednostrani raskid
ugovora može biti opšti način prestanka ugovora ali može i fungirati kao pravni institut posebne
vrste, kao npr. raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti. Odgovornost za fizičke ili pravne
nedostatke takođe predstavlja posebne institute jednostranog raskida ugovora.
Što se tiče prestanka obaveze, kriterijum ove pdoele zavisi od toga da li se predmetni način
prestanka odnosi samo na ugovorne obligacije ili na sve druge izvore obligacija. Najveći broj
načina prestanka karakterističan je ne samo za ugovore već i za druge izvore obligacija. Kod
ovih pravnih instituta prestanka, njihova pravila primenjujemo na ugovore na shodan način. Ima
međutim i takvih načina prestanka koji su isključivo karakteristični za ugovorne obligacije, tako
da se ne pojavljuju kod drugih izvora obligacije.

102. Prestanak ugovora ispunjenjem

Pod prestankom ugovora putem ispunjenja podrazumevamo ostvarivanje cilja ugovora, prenos
pravnog ovlašćenja sa jednog na drugo lice.Unutar ovog načina razlikujemo dve vrste ugovora-
jedni su ugovori podobni da u potpunosti prenesu stvarnopravno ovlašćenje (prenos prava
svojine kod kupoprodaje), a drugi smao delimično prenose stvarnopranvo ovlašćenje (sticanje
namenskog poseda stvari od strane zakupca kod ugovora o zakupu).
Na način, vreme i mesto ispunjenja vrede opšta pravila Zakona.
Na ispunjenje je obavezan dužnik, ali dug može ispuniti i treće lice ako je sa tim saglasan
dužnik. Ispunjenje sa prelaskom prava na ispunioca je subrogacija. Ako je ispunilac ugovorio sa
poveriocem prilikom ili pre ispunjenja dužnikovog duga da poveriočeva prava prelaze na njega,
reč je o ugovornoj subrogaciji. Subrogacija je zakonska kada na isplatioca koji ima pravni
interes za ispunjenjem, u trenutku ispunjenja, po sili zakona prelazi poveriočevo potraživanje
prema dužniku.
Predmet ispunjenja je ono što čini sadržinu obaveze. Obaveza prestaje ako poverilac u
sporazumu sa dužnikom primi nešto drugo umesto onoga što mu se duguje.
Ako rok nije određen, a priroda obaveze ne nalaže izvestan rok za ispunjenje, poverilac može da
traži odmah ispunjenje. Kada je rok ugovoren isključivo u interesu dužnika, ispunjenje se može
izvršiti i pre roka uz obaveštenje poverioca o nameri ispunjenja i uz pažnju da ispunjenje ne
bude u nevreme.
Dužnik dolazi u docnju kada ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje. Ako rok
nije određen, dužnik pada u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu, bilo usmeno
bilo pismeno, vansudskom opomenom ili tužbom radi osude na činidbu. Poverilac pada u
docnju ako bez osnovanog razloga odbije da primi ispunjenje ili ga svojim ponašanjem spreči.
Dolaskom poverioca u docnju prestaje docnja dužnika i na poverioca prelazi rizik slučajne
propasti ili oštećenja stvari i prestaje da teče kamata.
Neispunjenje ugovora odnosno ispunjenje ugovora sa nedostatkom ili protivno odredbama
ugovora iscrpljuje se u jedinstvenom pojmu povrede ugovora.
Opšta pravna posledica ugovora je povraćaj u pređašnje stanje i obaveza naknade štete.
Za slučaj raskida ugovora stranke mogu u svom ugovoru unapred predvideti redakciju
odgovornosti za naknadu štete na određeni iznos, ukoliko povreda ugovora nije bila namerna.
U pogledu posledica nemogućnosti ispunjenja upućujemo na naslov o pretpostavkama
predmeta.

103. Ništavost ugovora, pravo na pozivanje na ništavost, vremenski aspekt-ex

tunc dejstvo

64
Kad ugovor nije u skladu sa javnim poretkom, dobrim običajima i kogentnim propisima
zakona, tada je on ništav. Ugovori protivni ustavu i zakonu jednim imenom su obuhvaćeni u
pojmu zabranjenih ugovora. Razdvajanje nemoralnih ugovora od protivzakonitih često je
neprirodni, jer moralna pravila prožimaju pravne norme, inspirišu ih i čine sa njima nerazdvojnu
celinu. Njihovo je izdvajanje relevantno jer kod kvalifikacije dispozicije ponašanja, pri
utvrđivanju da li je ono protivpravno ili ne, moraju se precizno utvrditi norme koje osiguravaju
otklanjanje primene sankcije.
Kod zakona je dispozicija stabilnija, preciznije opisana, a kod morala je promenljiva i manje
jasno ili sigurno izražena. Kod ugovora protvnih poretku radi se o povredi najviših interesa
društva tj.opštih interesa. Ništavi ugovori su i ugovori protivnim dobrim običajima. Zakonski
izraz dobar običaj pokazuje i na mogućnost vrednosne ocene suda. Rušljivi ugovori vređaju
individualne interese. Ništavost je sankcija ugovora protivnih poretku, a rušljivost je
sankcija ugovora sa manama volje.
Kod zabranjenih ugovora razlikujemo nekoliko kategorija: ugovore protivne javnom poretku
čija je pravna posledica određena u oduzimanju predmeta prestacija u korist društva i
protivzakoniti ugovori kod kojih u načelu nastupa pravna posledica povraćaja u pređašnje
stanje.
Oduzimanje prestacija karakteristična je posledica ugovora protivnih poretku i ispoljava se u
tome što nesavestan ugovornik nije ovlašćen na ostvarivanje opštih posledica, tj.na povraćaj u
pređašnje stanje i na taj način će njegovu prestaciju, poput kazne, sud dosuditi društvu u režimu
opšte upotrebe. Prema Zakonu posledica ništavosti ne pogađa jednako svaki ugovor koji vređa
kogentno pravilo. Nije svejedno koja je mera nesavesnosti ugovornika pri zaključenju
protivzakonitog ugovora.
Postoje i takve kogentne norme zakona koje ne štite interese od manjeg značaja, ali se oni na
drugi način izražavaju. Kako ugovori koji vređaju poredak, tako i protivzakoniti ugovori u
krajnjoj liniji predstavljaju zabranjene ugovore i samim tim pogođeni su sankcijama apsolutne
ništavosti. Do takvih posledica može doći ako ZOO ili neki drugi zakon odnosno cilj ugovora
za pojedine specijalne činjenice ne predvide neku drugačiju posledicu različitu od opštih.

Pravo na pozivanje na ništavost:

Personalne posledice ništavosti tiču se odgovornosti ugovornika koji su zaključili zabranjen

ugovor za prekoračenje pravnih propisa i ispoljavaju se u pravu na pozivanje ugovornika i trećih
na ništavost kao i u odgovorajućem načinu prestanka obligacije. U pogledu prava na poništaj
ugovora mogu se zapaziti dva međusobna suprotstavljena načela- Zbog povrede opštih interesa
na ništavost se može pozvati svaka zainteresovana strana odnosno lice, načelo nemo aditur
turpitudinem allegans, suprotno prvom načelu sužava krug ovlašćenih na zahtevanje ništavosti i
iz njega isključuje ugovornike koji su ugovor zaključili sa svešću o protivpravnosti. Primena
ova dva međusobno suprotstavljena načela u sudskoj praksi nisu donela jedinstveno stanovište.
Ako se treće lice ne pozove na ništavost, ako subjekti zaduženi od strane zakona da zaštite opšte
interese zbog nekog razloga ne primete ništavost ugovora, pozivanje ugovornika na ništavost je
jedina mogućnost predstavljanja ugovora pred sudom.
Problem nastaje kada nesavestan ugovornik nije izvršio svoju prestaciju a druga savesna strana
je svoju obavezu već izvršila, pa je nako takvog činjeničnog stanja nesavestan ugovornik
podneo tužbu za poništaj ugovora. U takvom slučaju pod pretpostavkom odbijanja njegovog
zahteva zbog indigniteta odnosno primene načela nemo aditur turpitudinem allegans sasvim
neosnovano se ide na vodenicu tužioca jer konstatacija poništaja znači da više on nije obavezan
i da do izvršenja njegove prestacije neće doći. Na osnovu ništavosti ugovora niko ne može da
zahteva izvršenje pa tako ni savestan ugovornik.

65
Prema zakonu, na ništavost se može pozvati svako zainteresovano lice. To pravo je veoma
široko i obuhvata lica van ugovora. Sva druga lica koja se pozivaju na ništavost moraju pokazati
zainteresovanost za poništaj i tu postoje tri grupe-pravo ugovornika, pravo trećih lica i pravo
suda i drugih javnih organa za nadzor i ocenu ništavosti ugovora.
Svaki subjekt prava na osnovu svoje tvrdnje da postoji ili ne postoji neko njegovo materijalno
pravo, može pokrenuti parnicu. Parnica je ono mesto gde se utvrđuju odgovori na postavljena
pitanja u tužbenom zahtevu od strane autoritativnog predstavnika zakona, suda, a na osnovu
materijalnopravnih propisa sud bi trebalo da da mesta predlogu nesavesne strane za poništaj
ugovora. Na osnovu nje sud će sprovesti postupak poništaja, ali neće dati mesta svim pravnim
posledicama zahtevanim u tužbenom predlogu, posebno onim koji se tiču povraćaja u pređašnje
stanje. Sud će dati mesta samo ako nesavesnost ugovornika ne dira u načela poretka. Ako u toku
postupka sud utvrdi nesavesnot ugovornika koja bi vređala poredak, tada će se prestacija ovog
ugovornika na osnovu protivtužbenog predloga ili drugog zahteva dosuditi u korist društva
nezavisno do toga da li je ona već izvršena ili nije.
Javni organi koji su ovlašćeni na podizanje ništavosti ugovora sa stanovišta interesa poretka
mogu se podeliti na sudske organe i na druge javne organe. Na ništavost sud pazi po službenoj
dužnosti. Problem se javlja kada su stranke pokrenule spor ali su se odrekle zahteva, ili ako su
tužbeni zahtev preinačile tako što više u njemu nema predloga za poništaj ugovora. Sud nema ni
ovlašćenje na pokretanje parnice ni na nstavljanje parnice, ako je voljom tužioca odnosno
stranaka došlo do odricanja ili povlačenja tužbe. Sud pazi po službeoj dužnosti na ništavost
ugovora. Sa gledišta personalnih posledica, ništavost se može podeliti na jednostranu i
obostranu.

Parnici poništaja ugovora sud konstatuje tj.deklariše ništavost ugovora. Po toj deklaraciji sud
konstatuje ono štp se već na osnovu zakona u prošlosti dogodilo. Ugovor je ništav od početka
ex tunc jer je vređao kogentne propise. Prilikom utvrđivanja ništavosti sud je dužan da utvrdi i
praktične posledice ništavosti ugovora. U pogledu konstatacije ništavosti, sudska odluka je
deklarativna jer se utvrđuje ono što je već na osnovu zakona bilo u trenutku zaključenja
ugovora:da ugovor od početka ne proizvodi pravno dejstvo. Deo presude koji se odnosi na
saniranje ništavosi u pogledu prava i obaveze ugovornika je konstitutivan. U pogledu obaveza
ugovornih strana kod njihove sudbine, sud ima kreativnu ulogu jer mora da razreši sudbinu
izvršenih i neizvršenih prestacija; treba da odluči o tome da li će udovoljiti zahtevu za povraćaj
prestacija u pređašnje stanje ili će prestacije jedne ili obe ugovorne strane dosuditi u korist
društva; treba nadalje da utvrdi šta će biti sa još neizvršenim prestacijama.

104. Ništavost-restitucija, zabrana restitucije i naknada štete kod ništavih

ugovora

Restitucija: je dozvoljena ako ugovornici u vreme zaključenja ugovora nisu znali za zabranu na
osnovu izričite odredbe zakona, može se dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje o ako stranke
nisu vređale poredak. Pod tim uslovima svaka ugovorna strana na osnovu osuđujućeg dela
odluke suda dužna je da vrati durgoj sve što je primila na osnovu takvog ugovora. Restitucioni
načelo ne zavisi samo od savesnosti ugovornika već i od toga da li je povraćaj u pređašnje
stanje moguć. Dešava se da ne postoji mogućnost povraćaja u pređašnje stanje bio zbog prirode
prestacije ugovornika, bilo zbog naknadne nemogućnosti predmeta. U tom slučaju sud će
obavezati ugovornike na povraćaj novčane vrednosti prestacija utvrđene prema vremenu
donošenja sudke odluke. Sledeći uslov primene pravila o restituciji je da nije došlo do docnijeg
ukidanja, zabrane ili nekog drugog uzroka ništavosti. Prema zakonu, ništav ugovor postaje
punovažan u slučaju kada zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane. Ako

66
je zabrana bila manjeg značaja a ugovor je izvršen, ništavost se ne može isticati. Razlozi
nemogućnosti povraćaja u pređašnje stanje mogu biti različiti: ukoliko priroda prestacije ne
omogućava povraćaj, i ukoliko predmet povraćaja više nije kod saugovornika.

Postoji mogućnost jednostrane restitucije i jednostranog oduzimanja prestacije u korist

društvene zajednice. Kod ugovora protivnih poretku, povraćaj u pređašnje stanje je moguć pod
uslovom da je jedna ugovorna strana bila savesna. U tom slučaju izvršenu prestaciju savesne
ugovorne strane sud će vratiti u pređašnje stanje,tj. udovoljiti zahtevu savesnog ugovornika da
se njegova prestacija vrati. Ako je druga strana bila nesavesna, nezavisno od toga da li je
obligaciju izvršila ili nije, njenu prestaciju sud može dosuditi u korist društvene zajednice.
Ukoliko je nesavestan ugovornik ispunio obavezu, savestan ugovornik je dužan da prestaciju
nesavesnog lica ustupi društvenoj zajednici. Ukoliko nesavestan ugovornik još nije izvršio svoju
ugovornu obavezu, obaveza predaje prestacije društvu tiče se njega samog. Oduzimanje
predmeta prestacije u korist društva je retko primenjivana sankcija.

Obostrano oduzimanje prestacije u korist društvene zajednice je moguće ako su oba ugovornika
zabranjenog ugovora nesavesna. Kod ugovora protivnih poretku i moralu oduzimanje prestacije
stvar je ocene suda. Uloga suda se svodi na to da on ima u vidu sve okolnosti slučaja i da
oduzimanje predmeta dosudi tek u slučaju kada je posredi teška povreda zakona odnosno
poretka. U slučaju obostrane nesavesnosti sud može odlučiti da prestaciju obe ugovorne strane
dosudi u korist društvene zajednice. Ako na osnovu ništavog ugovora ni jedan ugovornik još
nije ispunio preuzete ugovorne obaveze, povraćaj u pređašnje stanje sastoji se u tome što
ugovornici međusobno više nisu obavezni, a oduzimanje predmeta prestacija pak u tome što će
nesavestan ugovornik obavezati da iz svoje imovine predmet preuzete obaveze ustupi opštini.
Zakon ne izuzima oduzimanja predmeta prestacije nesavesnom ugovaraču kod privrednih
ugovora. Pravilo je zakona da se na privredne ugovore primenjuju opšta pravila ako šta drugo
zako ne propisuje.

Naknada štete: za ništav ugovor se obično kaže da pravno uopšte ne postoji odnosno ne
proizvodi nikakva dejstava. Međutim, iako ništav ugovor nema pravne važnosti i nije u stanju
da proizvede željene posledice, on može proizvesti neželjene pravne posledice. Kao pravna
posledica ništavog ugovora može se javiti i naknada štete jer je ugovarač koji je kriv za
zaključenje ništavog ugovora odgovoran svom saugovaraču za štetu koju zbog ništavosti
ugovora, ako je ovaj bio savestan tj. ako nije znao ili prema okolnostima nije mogao znati za
postojanje uzroka ništavosti.

105. Delimična ništavost

Pravilo je da ništavost neke odredbe ne povlači i ništavost samog pravnog posla ako on može
opstati bez ništave odredbe i ako ona nije bila ni uslov pravnog posla ni odlučujuća pobuda
zbog koje je pravni posao zaključen pošto se korisno štetnim ne kvari. Ugovor će ostati na snazi
čak iako je ništava odredba bila uslov ili odlučujuća pobuda ugovora u slučaju kada je ništavost
ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje. Ništavost pojedinih
odredbi, kada u njihovom odsustvu pravni posao ne bi bio zaključen, nema za posledicu
ništavost celog pravnog posla, ako se ništave klauzule prema prinudnim propisima mogu
zameniti. Ako nijedna strana nije izvršila u celini ni delimično obaveze iz pravnog posla ne
nastaju posledice ništavosti, koje bi se prvenstveno ispoljavale u povraćaju u pređašnje stanje.
Kada su obe ili samo jedna strana ispunile svoju obavezu iz pravnog posla, u slučaju njegove
ništavosti svaka strana je dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog pravnog

67
posla, a ako ni to nije moguće ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, daje se
odgovarajuća naknada u novcu prema cenama u vreme donošenja sudske odluke.

106. Slučajevi na granici ništavosti i rušljivosti (414 str knjiga)

Rušljivi ugovori – na rušljivost, može se pozvati samo ugovornik i to onaj čiji je interes
povređen. To je najčešće ugovornik o čijoj se mani volje radi. Kod rušljivosti do uplitanja
trećeg lica u ugovor ne može doći; doduše ima i medijalnih slučajeva kao što je npr.
prekomerno oštećenje, donekle zelenaški ugovori. Kod medijalnih slučajeva se istovremeno
mogu prepoznati i pravne posledice ništavosti i rušljivosti
U slučaju prekomernog oštećenja prema novoj redkaciji iz 1993. pravo na poništaj ima
oštećeno lice koje nije poznavalo pravu vrednost ugovornih prestacija

Zelenaški ugovor predstavlja ustanovu Obligacionog prava a primenjuje se kod

dvostranoobaveznih a teretnih ugovora.

Ništav je ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog,
njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili nekog
trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se
obavezao dati ili učiniti.

Elementi zelenaškog ugovora

1 – Očigledna nesrazmera uzajamnih davanja što je zajednički element za zelenaški ugovor i

prekomerno oštećenje.

Očigledna nesrazmera može biti i manja od one kod prekomernog oštećenja, jer se ovde
uzimaju drugačiji subjektivni elementi (namera iskorišćavanja pozicije oštećenog). Očigledna
nesrazmera, kao objektivni element se može ispoljiti ne samo kroz ugovaranje predmeta
obaveze već i kroz sporedne obaveze – (ugovorna kazna|ugovornu kaznu). Nesrazmera treba da
postoji u trenutku zaključenja ugovora.

Kod ocene da li postoji očigledna nesrazmera, sud uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja
zaključuje da li je disproporcija takva da se njome flagrantno narušava načelo ekvivalentnosti.
Neznatna odstupanja nisu dovoljna, ali ni očigledna nesrazmera ako nije združena sa
subjektivnim elementom.

2 – Namera iskorišćavanja pozicije oštećenog – to je subjektivni element koji je specifičan za

zelenaški ugovor.

Za razliku od prekomernog oštećenja, subjektivni element postoji na strani tuženog. Na strani

oštećenog postoje neke nepovoljne okolnosti (stanje nužde, teško materijalno stanje, nedovoljno
iskustvo, lakomislenost, zavisnost), a druga strana se koristi ovom situacijom, tako što ugovara
korist (u očiglednoj nesrazmeri sa onim što daje/čini ili se obvezao dati/učiniti).

3 – Između subjektivnog i objektivnog elementa postoji uzročna veza.

Oštećeni može da zahteva:

68
1 – Poništenje ugovora

Pri poništavanju moguće je poništiti čitav ugovor ali i samo neku odredbu ako ugovor može
opstati bez ništave odredbe ili ako ona nije bila uslov ugovora, ni odlučujuća pobuda za
zaključenje ugovora.

2 – Revidiranje ugovornih odredbi

Oštećeni može zahtevati da se njegova obaveza smanji na pravičan iznos. Ako je oštećena
strana postavila takav zahtev, sud će ako je to moguće izmeniti ugovorne obaveze i takav
ugovor će ostati na snazi. Ovde, za razliku od prekomernog oštećenja opstanak ugovora zavisi
od inicijative oštećenog.

Mogućnost da ugovor ostane na snazi ako se obaveza snizi na pravičan iznos je vrsta
konvalidacije, koja je u principu nedozvoljena kod ništavih ugovora, ali je ovde dozvoljena
izričitom normom. Oštećeni ovaj zahtev može podneti u roku od 5 godina od zaključenja
ugovora.

Zelenaški ugovor ne vređa samo načelo ekvivalencije već i načelo savesnosti i poštenja.
Konvalidacija se može primenjivati samo na rušljive ugovore. Kod ništavih ugovora tom
pravilu nema mesta izuzev ako je zakon tu mogućnost predvideo. Kod ništavosti se primenjuje
pravilo o konverziji dok kod rušljivosti konverziji mesta nema.

107. Rušljivost ugovora-opšti pregled

Rušljivi su oni ugovori koji proizvode pravna dejstva ali mogu biti poništeni na zahtev
ovlašćenih lica, u zakonom predviđenom roku, a iz razloga kojima se prvenstveno vređaju
privatni interesi. Za njih je karakteristično da postoje i proizvode pravna dejstva, ali je njihova
sudbina neizvesna, jer zavisi od volje određenih lica, zbog čega se u pravnoj teoriji nazivaju
ugovorima čija je važnost lebdeća ili viseća. Na osnovu zahteva ovlašćenog lica za poništaj
rušljivog ugovora sud izriče poništenje takvog ugovora što znači da njegova odluka ima
konstitutivno dejstvo. Razlozi koji ugovor čine rušljivim najčešće se ispoljavaju u vidu nekog
nedostatka volje. Rušljiv je i ugovor kojim je jedna strana prekomerno oštećena. U rušljive
ugovore ubrajaju se i ugovori koje je zaključila strana koja je ograničeno poslovno sposobna što
pojedini autori smatraju pogrešnim.

108. Posledice rušljivosti-povraćaj u pređašnje stanje, problem plodova,

vremenski aspekt

Praktične posledice rušljivog ugovra ispoljavaju se u povraćaju u pređašnje stanje. Ugovor

se poništava ex nunc-od sada, za razliku od apsolutno ništavih ugovora koji se poništavaju ex
tunc. Ova razlika u vremenu prestanka od utcijaja je na izvesne materijalne obaveze učesnika.
Od momenta nastanka pa do poništaja ugovora u hipotezi obostranog izvršenja, svaka od
ugovornih strana je mogla da koristi izvesne pravne ili civilne plodove prestacije. Kod
određenih rušljivih ugovora, naročito ako nema indigniteta ugovornika u pogledu mane volje,
plodovi se ne vraćaju. Kod rušljivih ugovora, na naknadu štete se obavezuje lice koje je

69
izazvalo manu volje ili ugovornik koji je doprineo razlozima rušljivosti. Rušljivost preuzima
izvesne pravne posledice iz materije ništavosti u pogledu sudbine prestacija ugovornika.
Međutim to se svodi samo na mogućnost povraćaja u pređašnje stanje. Praktične posledice
rušljivog ugovora uvek su ispoljene u povraćaju u pređašnje stanje; ili pak u tome što stranke
više nisu obavezne.

109. Raskid ugovora-opšti pregled

Sa izvesnim ograničenjima, ipak je opravdano raskid ugovora posmatrati kao opšti pravni
institut, tačnije kao opšti način prestanka ugovora. Ali, u isto vreme, taj način prestanka treba
pre svega sagledati i kao sastavni deo pojedinih samostalnih pravnih instituta. Raskid ugovora
proizlazi iz volje ugovornih strana. Uobičajeno se razlikuje jednostrani raskid i sporazuman
raskid ugovora. Raskid ugovora može biti sastavni deo nekog drugog pravnog instituta. Na
kraju, raskid ugovora može se ostvariti i na osnovu odredaba zakona ex lege. Treba omogućiti
strankama da u skladu sa njihovim interesom, saglasnom voljom raskinu ugovor.

110. Raskid ugovora-raskid zbog neispunjenja

Raskid ugovora zbog neispunjenja je način prestanka punovažnog dvostranog ugovora usled
neispunjenja obaveze jedne strane. Ako jedan ugovornik ne ispuni svoju obavezu drugi može
da zahteva prinudno ispunjenje ili da ugovor jednostrano raskine. O jednostranom raskidu
možemo govoriti kod pravnog instituta promenjenih okolnosti, kod docnje, zatim i kod
odgovornosti za pravne i fizičke nedostatke. Jednostran raskid možemo podeliti dalje na dve
grupe-na slučaj jednostranog raskida kada je izjava o raskidu motivisana ponašanjem druge
ugovorne strane i nemotivisan raskid ugovora. Jednostrano raskidanje ugovora zbog
neispunjenja pretpostavlja nekoliko uslova:

*vernost ugovoru-na jednostrano raskidanje ugovora zbog neizvršenja ovlašćena je samo strana
koja je verna ugovoru, tj. samo strana koja je svoju obavezu već ispunila ili je spremna da
ispuni.

*neispunjenje obaveze: da bi strana koja je verna ugovoru mogla zahtevati raskid ugovora zbog
neispunjenja, osnovni uslov je neispunjenje obaveze druge strane tj.njeno zapadanje u dužničku
docnju. Kod potpunog neispunjenja obaveze mogućnost raskidanja ugovora uopšte nije sporna.
Međutim, kod delimičnog neispunjenja obaveze pitanje raskida je složenije.

*naknadni rok za neispunjenje: za raskid ugovora kod kojeg neispunjenje obaveze u određenom
roku nije njegov bitni sastojak, nije dovoljan istek roka u kome je dužnik trebao da ispuni svoju
obavezu, već je neophodno da poverilac koji želi da raskine ugovor ostavi dužniku primeren
naknadni rok za ispunjenje. Raskidanjem ugovora zbog neispunjenja prestaje da postoji i
ugovor i njegovo dejstvo, tako da se obe strane oslobađaju svojih obaveza, izuzev obaveze za
naknadu eventualne štete. Smatra se da raskid, po pravilu deluje retroaktivno, što znači da
dolazi do restitucije, tako da svaka strana ima pravo da joj se vrati ono šta je dala s tim što se
ako pravo na povraćaj imaju obe strane, uzajamna vraćanja vrše istovremeno. Pored toga, svaka
strana duguje drugoj naknadu za korist koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna da
vrati odnosno naknaditi, a strana koja vraća novac dužna je da plati zateznu kamatu od dana
kada je isplatu primila.

70
 111. Promene subjekta u obligaciji-ustupanje potraživanja, preuzimanje duga i
ustupanja ugovora.

Ustupanje ugovora treba razlikovati od cesije.

Cesija je ugovor zaključen od strane poverioca i trećeg lica kojim se teretno ili besteretno
prenosi potraživanje poverioca na treće lice. Ne mogu se cedirati potraživanja koja su vezana
za ličnost poverioca ili koja se protive prenošenju na drugog. Za prenos nije potreban pristanak
dužnika osim ako je to ugovoreno, ali ustupilac je obavezan da obavesti dužnika od prenosu.
Ustupanje ugovora je preuzimanje pravnog položaja jednog od ugovornika od strane
trećeg lica. Na taj način treće lice u dvostrano obaveznom ugovoru stiče i prava i obaveze
ugovornika. Od ustupanja ugovora treba razlikovati i preuzimanje duga što predstavlja takav
ugovor na osnovu kojeg preuzetu obavezu dužnika izvršava neko treće lice. Preuzimanje duga
vrši se ugovorom između dužnika i preuzimaoca, na koje je pristao poverilac. Prema zakonu,
svaka strana u dvostranom ugovoru, može ako na to pristane druga ugovorna strana, ustupiti
ugovor nekom trećem licu, koje time postaje nosilac svih njegovih prava i obaveza iz tog
ugovora. Ustupanjem ugovora ugovorni odnos između ustupioca i druge strane prelazi na
prijemnika i drugu stranu u času kada je druga strana pristala na ustupanje, a ako je druga strana
dala svoj pristanak unapred, u času kada je obaveštena o ustupanju. Pristanak na ustupanje
ugovora je punovažan sam oako je dat u zakonom propisanoj formi za ustupnjeni ugovor.
Zakon određuje da ustupilac odgovara prijemniku za punovažnost ustupljenog ugovora. Sa
stanovišta ustupioca , odgovornost za ustupanje ima karakter obligacije sredstava, izuzev ako su
se stranke naročito obavezale na obligaciju rezultata odnosno cilja. Druga strana može istaći
prijemniku sve prigovore iz ustupljenog ugovora, kao i one koje ima iz drugih odnosa sa njim,
ali ne i prigovore koje ima prema ustupiocu.

112. Zastarelost potraživanja-opšti pregled, pojam, vrste i dejstvo

Zastarelost potraživanja je opšti način prestanka obligacije, s tim da zakon sadrži posebna
pravila za prestanak ugovora tim putem. Zastarelost je protek zakonom određenog vremena
posle kojeg prestaje pravo da se zahteva ispunjenje obligacije. Osnovno dejstvo ispunjenja
zastarele obaveze je što dužnik nema pravo zahtevati da mu se vrati ono što je dao, čak iako nije
znao da je obaveza zastarela. Sud na zastarelost pazi po pozivanju na nju i od strane
dužnika. Rokovi zastarelosti su imperativni. Rok zastarelosti počinje teći prvog dana kada je
poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, a kod obligacija nečinjenja prvog dana
kada je dužnik pristupio protivno obavezi. Zastarelost nastupa kada istekne poslednji dan
zakonom određenog vremena. Rokovi zastarelosti se dele na opšti rok i specijalan kao i na
objektivni i subjektivni. Po svojoj prirodi mogu da budu zastarni i prekluzivni.

113. Zastarelost i prekluzija

Dobar deo prekluzivnih rokova ima izvorište u procesnom pravu, kao što su npr. rok za žalbu na
presudu, rok za podnošenje revizije protiv presude... Prekluzivni rokovi su strogi rokovi
rpedviđeni zakonom. Njihov protek ne dovodi samo do gubljenja zahteva u formalnom smislu
već i do prestanka materijalnopravnog elementa subjektivnog prava, pravo da se vansudskim
putem traži isplata potraživanja. Ako je potraživanje isplaćeno po proteku prekluzivnog roka,
može se tražiti nazad putem kondikcione tužbe-tužbe zbog neosnovanog bogaćenja. Na

71
prekluzivne rokove sud pazi po službenoj dužnosti. Kod njih nema ni prekida ni zastoja toka
roka. Ukoliko jedna od strana nije ispunila obavezu u roku, pada u docnju.

114. Prekid i zastoj rokova zastarelosti

Prekid zastarevanja nastupa svakim dužnikovim ponašanjem kojim se izražava njegova

namera za naplatom potraživanja. Takvi su razlozi podnošenja tužbe, priznanja duga ili
pismeno ili usmeno pozivanje dužnika na isplatu obaveze. Posle prekida, zastarevanje počinje
teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok
zastarelosti. Zastarevanje prekinuto priznanjem duga od strane dužnika počinje teći iznova od
priznanja. Kada je prekid nastao podizanjem tužbe, pozivanjem na zaštitu ili isticanjem
prebijanja potraživanja u sporu, zastarevanje počinje da teče iznova od dana kada je spor
okončan. Zastarevanje koje počinje teći iznova posle prekida, navršava se kada protekne
onoliko vremena koliko je zakonom određeno za zastarevanje koje je prekinuto.

Zastarni rokovi su takvi rokovi čijim se protekom gubi pravno na zahtev, formalni
element subjektivnog prava. Protekom zastarnog roka se ne gubi materijalnopravni element
subjektivnog prava. Potraživanje prestaje nudum ius čije ispunjenje ne dopušta kondikciju jer je
dužnik ispunio prirodan dug. Zastarni rokovi mogu biti u zastoju i prekidu . Ako zastarevanje
nije moglo početi da teče zbog nekog zakonskog uzroka, ono počinje teći kada taj uzrok
prestane, a ako je zastarevanje počelo teći pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov
dalji tok, ona nastavlja da teče kada prestane taj uzrok, a vreme koje je isteklo pre zaustavljanja
računa se u zakonom određeni rok. Kod zastoja kada prestanu razlozi rok se nastavlja gde je
prestao, a proteklo vreme se uračunava u zakonski rok, dok se kod prekida vremena koje je
proteklo do nastupanja razloga ne uračunava u zakonski rok, tako da on teče iznova.
Razlozi zastoja i prekida: zastarelost ne teče između bračnih drugova, između roditelja i dece
dok traje roditeljsko pravo, kao i između štićenika i staraoca i između lica koja žive u
vanbračnoj zajednici dok ta zajednica postoji. Zastarevanje ne teče ni za vreme mobilisanja u
slučaju neposredne ratne opasnosti ili rata u pogledu potraživanja lica na vojnoj dužnosti u
pogledu potraživanja koja imaju lica zaposlena u tuđem domaćinstvu prema poslodavcu i
članovima njegove porodice koji zajedno sa njim žive, sve dok radni odnos traje, kao i za vreme
za koje je poverilac bio sprečen zbog nesavladivih prepreka da sudskim putem zahteva
ispunjenje. Zastarelost prema licu koje je na odsluženju vojnog roka ili na vojnoj vežbi ne može
nastupiti dok ne protekne tri meseca od odsluženja roka ili prestanka vežbe.

115. Opšti i posebni rokovi zastarelosti

Opšti rok zastarelosti iznosi 10 godina i u njemu zastarevaju sva potraživanja za koja
zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.

U posebnom roku od 3 godine zastarevaju:

*povremena potraživanja s tim što samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja
zastareva za 5 godina, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga
dužnik nije vršio davanja.
*međusobna potraživanja proizašla iz ugovora o prometu roba i usluga kao i potraživanja
naknade za izdatke učinjene u vezi sa tim ugovorima
*potraživanje zakupnine
*potraživanje naknade prouzrokovanja štete.

72
Za jednu godinu zastarevaju:

*Potraživanja naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, vodu, za dimničarske

usluge i održavanja čistoće kada je isporuka izvršena za potrebe domaćinstva.
*Potraživanja radio stanice i radiotelevizijske stanice za upotrebu radio i tv prijemnika.
*Potraživanje pošte, telegrafa i telefona za upotrebu telefona i poštanskih pregradaka
*Potraživanje pretplate na povremene publikacije, računajući od isteka vremena za koje je
publikacija naručena. Kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je
predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada
istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Sva potraživanja koja su utvrđena
pravosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa ili poravnanjem pred
sudom ili drugim organom zastarevaju za 10 godina.

116. Subjektivni i objektivni rokovi zastarelosti

Subjektivni rokovi počinju obično teći od saznanja za zakonom predviđene činjenice, npr.
saznanje za učinioca i štetu. Objektivni rokovi su takvi rokovi kod kojih je početak određen
u činjenici nezavisno od saznanja, npr. dan prouzrokovanja štete. Nekada zakon predviđa
trajanje najdužeg roka, npr.kod prouzrokovanja štete subjektivni rok od tri godine se ne može
računati preko ukupno pet godina počev od prouzrokovanja štete.

117. Poravnanje-pojam, vrste, uslov primene, dejstvo

Poravnanje je sporazum stranaka o spornoj visini potraživanja, postignut uzajamnim

popuštanjem.

Ovim stranke prekidaju spor odnosno otklanjaju nesporazum i određuju svoja uzajamna prava i
obaveze. Popuštanje se može sastojati u delimičnom ili potpunom priznavanju nekog zahteva
druge strane, ili u odricanju od nekog svog zahtev, u uzimanju na sebe neke nove obaveze i u
smanjenju kamatne stope, u produženju roka, u pristajanju na delimične otplatem u davanju
prava na odustanicu. Popuštanje može biti uslovno. Popuštanje mora biti uzajamno, u
suprotnom neće doći do poravnanja. Predmet poravnanja može biti svako pravo sa kojim se
može raspolaagti. Za ovaj ugovor važe načela o dvostranim ugovorima, ali se zbog
prekomernog oštećenja ne može tražiti poništenje. Poravnanje može biti sudsko i vansudsko.
Sporna je priroda sudskog poravnanja, budući da sud tada sastavlja ispravu o poravnanju u
formi zapisnika i da je ova po nekim shvatanjima u pogledu dejstva izjednačena sa sudskom
presudom. Po drugom shvatanju, sudsko poravnanje ima karakter ugovora postignutog pred
sudom. Po prvom stanovištu poravnanje se pobija predlogom za ponavljanje postupka, a po
drugom tužbom pred prvostepenim sudom. Spor je rešen donošenjem zakona o izvršnom
postupku 1978. godine koji posredno ukazuje na odložno u slučaju u kome je podnesena tužba
za stavljanje van snage sudskog poravnanja.

118. Preboj (kompenzacija) potraživanja.

Kompenzacija ili prebijanje potraživanja se zasniva na jednostranoj izjavi volje dužnika u

slučaju kada postoji između istih lica uzajamno i istorodno potraživanje po različitim
pravnim osnovama, kojom se traži prebijanje.

Uslovi kompenzacije su:

73
  uzajamnost potraživanja između istih subjekata
 istovrsnost potraživanja
 različitost osnova potraživanja
 da postoji izjava o kompenzaciji, koja se može dati izvan suda i pred sudom.

Tuženi dužnik ako su za to ispunjeni uslovi, može se u parnici braniti prigovorom kompenzacije
a i kompenzacionom protivtužbom. Ako sud nađe da su i zahtev tužbe i kompenzacione
protivtužbe osnovani, o oba zahteva će se odlučiti u dispozitivu presude. U prvom delu
dispozitivne presde sud će konstatovati da postoji potraživanje, u drugom da postoji
protivpotraživanje tuženog, a u trećem će odbiti u celini ili delovima zahtev tužbe i izvršiti
preboj. Ako je potraživanje tužioca veće od potraživanja tuženog, sud će delimično uvažiti
tužbeni zahtev,a i delimično odbiti, a tuženog će obavezati na isplatu razlike. Ako je
potraživanje iste visine, sud će odbiti zahtev tužioca u celini i proglasiti prestanak obligacije.
Ako je potraživanje tuženog veće od potraživanja tužioca, a kompenzacioni zahtev je uložen
protivtužbom, sud će za razliku obavezati tužioca.

Posle izjave o prebijanju smatra se da je prebijanje nastalo onog časa kada su se stekli uslovi za
to. Na osnovu slobodne inicijative stranke mogu zaključiti i zaseban ugovor o preboju
uzajamnih potraživanja. Može nastati i posle jednostrane izjave o kompenzaciji, posle čega se
stranke sporazumevaju o uračunavanju. Uslov je da stranke mogu samostalno raspolagati
zahtevima odnosno potraživanjima i da postoji uzajamnost i istovetnost potraživanja.

119. Novacija-prenov

Novacija ili prenov je opšti način prestanka obligacije te se njena pravila shodno primenjuju na
ugovore.

Novacija je sporazum između dužnika i poverioca o zameni postojeće obaveze novom, s

tim da nova obaveza ima različit predmet ili različit pravni osnov.

Novacija treba da je izričita i da sadrži izjavu o nameri za gašenje stare obaveze i zasnivanja
nove. Sa prestankom ranije obaveze, prestaju i sporedne obaveze izuzev ako je sa jemcem ili
zalogodavcem drugačije ugovoreno. Forma novacionog ugovora mora biti identična formi onog
ugovora u koji se ranija obaveza pretvara. Prema drugom stanovištu, novacioni ugovor je
neformalan ako je i ugovor koji se menja slobodan od obavezne forme. U nemačkoj literaturi
novacija se naziva ugovor o izmeni ugovora koji se objašnjava načelom o slobodi ugovaranja.
Ali izmena se može odnositi samo na buduća prava i obaveze. Promena predmeta je nepotpuna
a promena osnova je potpuna novacija.

Otpust duga je izjava poverioca upućena dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i dućnik
se tim saglasi.

Otpust duga je sporazum poverioca i dužnika o prestanku duga i mora biti zaključen u formi u
kojoj je zaključen posao iz koga je obaveza nastala. Opšte otpuštanje dugova gasi sva
poveriočeva potraživanja. Izuzetak čine ona potraživanja za koja poverilac nije znao da postoje
u trenutku davanja izjave o otpustu.

74
 120. Sjedinjenje (konfuzija)

Sjedinjenje postoji kada jedno isto lice postane i poverilac i dužnik. Takav je npr. Položaj
naslednika posle delacije u pogledu potraživanja koji je sa ostaviocem zasnovao pre njegove
smrti. Kada jemac postane poverilac, obaveza glavnog dužnika ne prestaje. Obaveza upisana u
javnoj knjizi prestaje sjedinjenjem tek kada se izvrši upis brisanja. Međutim, kada se nasleđuje
dug ostavioca, odgovornost za njegov dug ne prelazi vrednost nasleđene imovine.

121. Prestanak ugovora na osnovu zakona - smrt dužnika, nemogućnost

ispunjenja, protek roka kod fiksnih ugovora)

U slučaju smrti jednog od ugovornika, u principu, ugovor ne prestaje jer su najčešće prestacije
zamenljive. Naslednici su obavezni da ispune takvu preuzetu ugovornu prestaciju. Međutim,
ako su ugovornici zaključili ugovor s obzirom na ličnost druge strane, tada smrću dužnika
prestaje obaveza ispunjenja. Prestanak se vezuje samo za lice s obzirom na koje odnosno čije
svojstvo se ugovor zaključuje. Tako se izražava i zakon: smrću dužnika ili poverioca prestaje
obaveza samo ako je nastala s obzirom na lične osobine koje od ugovornih strana ili lične
sposobnosti dužnika. Zakon proširuje dejstvo ugovora na univerzalne sukcesore ugovornih
strana. Ugovor ima dejstvo i za univerzalne pravne sledbenike ugovornih strana, izuzev ako je
šta drugo ugovoreno ili šta drugo proizlazi iz prirode ugovora. Singularni sukcesor odgovara
samo za obaveze ostavioca u visini vrednosti nasleđa. Obaveze se izvršavaju među živima ali
imajući u vidu i obavezu pravnih prethodnika.

Nemogućnost ispunjenja nastupa u slučaju kada dužnik nikako nije u stanju da učini ono
što duguje. Nemogućnost ispunjenja se obično deli na fizičku i pravu. U slučaju kada
ispunjenje obaveze postane trajno nemoguće usled okolnosti zbog kojih dužnik ne odgovara,
obaveza se gasi. Za ovaj način prestanka ugovora neophodno je da dužnik dokaže da se radi o
okolnostima koje isključuju njegovu odgovornost. Do gašenja obaveze usled nemogućnosti
ispunjenja dolazi ipso facto što znači da za to nije potrebna ničija izjava volje. Pravilo o gašnjeu
obaveze kad ispunjenje obaveze postane nemoguće ne važi ako se duguje predaja stvari
određene po rodu jer se propisuje da u tom slučaju obaveza ne prestaje čak i kada sve što dužnik
ima od takvih stvari propadne usled okolnosti za koje on ne odgovara.

Fiksni ugovor je ugovor kod kog je rok bitan element ugovora. Ako kod takvih ugovora nije
došlo do ispunjenja ugovora o roku, stranke mogu da smatraju da je ugovor ex lege prestao.
Prema rečima zakona, kada ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak
ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu. Kod
fiksnih ugovora, Larenc ističe da je rok bitan i organski uslov ostvarivanja dejstva ugovora, tako
da protek roka povlači za sobom posledicu nemogućnosti ispunjenja. On ističe dve vrste fiksnih
ugovora:relativne i apsolutne fiksne ugovore. Kod relativno fiksnih ugovora, nakon isteka
roka, prestacija po pravilu ni fizički ni kvalitetno nije nemoguća, ali više nije svrsishodna
odnosno nije saglasna ugovoru. Kod apsolutno fiksnih ugovora nakon isteka roka ugovorna
prestacija odnosno pravni cilj ugovora se uopšte ne može ostvariti ili se prestacija čak i fizički
ne može ostvariti.

122. Konvalidacija

Pod konvalidacijom podrazumevamo osnaženje rušljivog, izuzetno ništavog ugovora

istekom roka za napadanje.

75
Ukoliko ovlašćeno lice o roku nije podnelo tužbu za poništaj, ugovor postaje punovažan.

Konvalidacija se u principu primnjeuje na rušljive odnosno relativno ništave ugovore, a ništav

ugovor ne možemo konvalidirati.

Pravila konvalidacije vezana su i za ništavost. Ukoliko su samo neke odredbe ništavog ugovora
protivne kogentnim normama, a druge s usaglasne pravu, ugovor, odnosno odredbe koje su u
saglasnosti sa propisima, mogu opstati pod uslovom da bez ništavih odredaba odgovaraju
ciljevima ugovornika. Uslovi održavanja ugovora na snazi kod delimične ništavosti su sledeći:
 da su samo pojedini delovi ugovora ili klauzule u suprotnosti sa prinudnim propisima,
 da preostale odredbe i pored ništavih delova ugovora čine logičnu celinu tako da se
ugovor može bez njih održati na snazi,
 ako ništava odredba ugovora nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje
je ugovor zaključen.
Poseban oblik konvalidacije ništavih ugovora u praksi čine slučajevi potpunog i delimičnog
izvršenja usmenih ugovora čija je punovažnost inače uslovljena pismenom formom i overom
potpisa stranaka, s obzirom na to da se u takvim slučajevima radi o osnaženju ne relativno već
apsolutno ništavih ugovora.

123. Konverzija

Konverzija se odnosi na ništave odnosno apsolutno ništave ugovore. Konverzija takođe

sprečava pretanak ugovora i vodi redovnom načinu prestanka-ispunjenju.
Ukoliko ništav ugovor po svom sadržaju odgovara i sadržaju nekog drugog ugovora koji nije
protivan kogentnim propisima, treba primenjivati pravila tog drugog ugovora tj. ništav ugovor
treba osnažiti putem pravila drugog ugovora. Tako npr. Ako je neka kupoprodaja zapranjena, ali
ona odgovara dozvoljenom zakupu, treba primenjivati pravila ugovora o zakupu.
Uslov konverzije je taj da konvertovani ugovor u saglasnosti sa ciljem koji su ugovarači imali u
vidu kad su ništavi ugovor zaključili, ako se može uzeti da bi oni zaključili taj ugovor da su
znali za ništavost prvobitno zaključenog ugovora. To za sobom povlači i uslov da su oba
ugovarača bila savesna.
Vansudska konverzija nije moguća, pošto je ona intitucija javnog poretka. Stranke ne mogu
saglasnom voljom konvertovati ništav ugovor. Mogli bi se zastupati i mišljenje prema kojem o
slobodi ugovaranja treba dozvoliti strankama da sa zabranjenog terena pređu na dozvoljeni što
bezbolnije.

124. Sredstva obezbeđenja izvršenja ugovora

Sredstva obezbeđenja izvršenja ugovora su takve pravne institucije koje služe osiguranju
izvršenja ugovora. Možemo ih podeliti na lična i na stvarna sredstva obezbeđenja.

U lična sredstva spadaju ugovorna kazna, jemstvo, odustanica i solidarnost dužnika a u

stvarna sredstva spadaju hipoteka, zaloga, kapara i kaucija.

Ova sredstva obezbeđenja izvršenja ugovora smatraju se ličnim sredstvima obezbeđenja s

obzirom na to da se putem ovih pravnih institucija stvara akcesorna obaveza dužnika pri čemu
akcesorni dužnik ima pravo na prigovor reda prvenstva prema poveriocu ukoliko se povarilac

76
svojim zahtevom za ispunjenje neposredno obrati akcesornom dužniku, bez da je na to
prethodno pozvao glavnog dužnika. Dužnost akcesornog dužnika za ispunjenjem je sekundarna.
U rimskom pravu dužnika je teretila ne samo imovinska odgovornost za izvršenje obligacije,
već i lična odgovornost koja se ticala i statusa dužnika. Tako dužnik koji nije izvršio svoj
ugovor mogao je da izgubi status lica u pravu. Danas odgovornost za ispunjenje ugovora je
uvek imovinska a nikad lična.
Podela ima praktičan značaj koji je pre svega faktičke prirode i tiče se načina izvršenja
akcesornih obaveza preuzetih sredstvima obezbeđenja izvršenja. Tako stvarna sredstva
obezbeđenja izvršenja imaju se predati poveriocu, dok se lična sredstva obezbeđenja obećavaju,
oba u trenutku zaključenja ugovora. Do predaje predmeta preuzete akcesorne ili glavne obaveze
kod ličnih sredstava dolazi tek kod povrede ugovornih pravila, tj ako dužnik svoju obavezu ne
ispuni na način i u vreme predviđeno ugovorom.

125. Jemstvo

Jemstvo je takvo sredstvo obezbeđenja izvršenja ugovora koje nastaje na osnovu akcesornog
ugovora iz glavni ugovor ili drugu obavezu kojim se treće lice obavezuje da će poveriocu
izvršiti prestaciju dužnika, ukoliko glavni dužnik svoju obavezu ne izvrši. Jemstvo ima
akcesorni karakter što znači da je jemčeva obaveza zavisna od glavne obaveze dužnika. Ako je
glavna obaveza ništava, jemac nije obavezan da izvrši svoju obavezu. Ako je jemac isplatio
prestaciju glavnog dužnika, ima pravo regresa prema glavnom dužniku.
Jemac platac je na isti način obavezan kao glavni dužnik. Poverilac može da traži ispunjenje
obligacije od jemca bez prava jemca na prigovor reda prvenstva, tj.poverilac se ne mora najpre
obratiti glavnom dužniku za izvršenje obaveze.
Jemca platca treba razlikovati od solidarnog jemstva kod kojega više jemaca duguju na
akcesoran način, pri čemu se poverilac može obratiti bilo kom jemcu radi naplate potraživanja.
O jemčevom jemcu reč je kda je ispunjenje prestacije jemca primio neki drugi jemac odnosno
kada je i jemčeva obaveza obezbeđena jemstvom. Poverilac može svoje potraživanje ostvariti
od jemca u celini vrednosti potraživanja i onda kada je glavni dužnik prestao u postupku
prinudnog poravnanja odnosno stečaja. Ako je jemac isplatio obavezu koju je već prethodno
ispunio glavni dužnik, nema pravo da od glavnog dužnika zahteva isplaćenu obavezu. U takvom
slučaju jemac se može obratiti samo poveriocu u cilju povraćaja isplaćene prestacije i to na
osnovu pravila o neosnovanom bogaćenju.
Za isplatu duga iz odštetno pravnog osnova, može da garantuje odnosno odgovara jemac na
osnovu odgovarajućeg akcesornog ugovora. To može biti svojevrstan ugovor u korist trećeg lica
zaključen između jemca i oštećenog, ali i neki složeniji obligacioni odnos, čija je kauza uvek u
nekom posebnom imovinskom odnosu štetnika i jemca.

126. Kapara i odustanica

Kapara je iznos novca koji dužnik predaje poveriocu kao znak za zaključenje ugovora i
radi obezbeđenja izvršenja ugovora.

Predaja kapare nije apsolutan dokaz o postojanju, a još manje o punovažnosti ugovora. Kapara
je akcesoran realan ugovor jer nastaje na osnovu predaje iznosa ili stvari kapare. Akcesornost
ugovora o kapari dokazuje ispravno stanovište sudske prakse prema kome ugovor o kapari ne
proizvodi pravno dejstvo, ukoliko glavni ugovor koji se utvrđuje o kapari nije sklopljen u
pisanoj formi.

77
Davalac kapare gubi kaparu, ako ugovor nije izvršen krivicom davaoca. Sticalac kapare je
dužan da vrati dvostruki iznos kapare ukoliko zbog svoje krivice nije izvršio ugovor. Prema
stanovištu sudske prakse, ako su se stranke sporazumele o raskidu i o vraćanju kapare, sa
stanovišta sudbine kapare irelevantno je koja je strana skrivila raskid.
Ako je kapara data u stranom novcu, prema stanovištu sudske prakse, primalac kapare je dužan
da su slučaju raskida ugovora vrati dinarsku protivvrednost stranog novca prema kursu na dan
nastanka obaveze vraćanja kapare.
Kaparom se može obezbediti i predugovor. Od kapare treba razlikovati predujam ili avans.
Avans je delimično izvršenje obligacije. U slučaju neizvršenja obaveze davaoca avansa
sticanjem iznosa avansa dužnik nije ovlašćen bez primene drugih sankcija na raskid ugovora
kao što to može da učini kod kapare. Prema tome, kapara je sredstvo obezbeđenja izvršenja,
a avans je sredstvo ispunjenja ugovorne obaveze. Kapara nastaje na osnovu posebnog
akcesornog ugovora, a predujam pak ima da se plati na osnovu glavnog ugovora.
Kapara je ugovorna odšteta za slučaj neizvršenja koja svoju institucionalnu osnovu, nominaciju
i sadržaj ima u zakonu. Pošto ona po visini nije identična stvarnoj šteti koja se trpi zbog
neizvršenja, ima obeležja apstraktne štete.

Odustanicu jedna ugovorna strana plaća drugoj strani radi nesankcionisanog odustanka
od ugovora i u isto vreme, za taj slučaj drugoj ugovornoj strani pruža odštetu.
Odustanica se ne plaća u trenutku zaključenja ugovora već u trenutku dospelosti izvršenja
obaveze iz ugovora, tj.od trenutka odustanka od izvršenja ugovora. Uslov odustanka od ugovora
je da su stranke svojim ugovorom izričito predvidele opciju odustanka jednog ili oba
ugovornika, uz plaćanje odustanice.
Kad strana u čiju je korist ugovorena odustanica, izjavi drugoj strani da će dati odustanicu, ona
više ne može zahtevati izvršenje ugovora.
Ako ugovarači nisu odredili rok do koga ovlašćena strana može odustati od ugovora, ona to
može učiniti sve dok ne protekne rok određen za ispunjenje njene obaveze.
Pod određenim uslovima kapara može da preuzme funkciju odustanice. To je moguće ako su
stranke uz ugovaranje i predaju kapare istovremeno ugovorile i pravo na odustanak od ugovora.
U takvom slučaju kapara se ima smatrati kao odustanica, s tim što pravo na odustanak ima
svaka ugovorna strana. Ukoliko je od ugovora odustala strana koja je predala kaparu ona gubi
kaparu, a ako je primalac kapare odustao, dužan je da vrati njen dvostruki iznos.

127. Kaucija

Kaucija je iznos novca koji dužnik plaća poveriocu u trenutku zaključenja ugovora.
Davalac kaucije gubi iznos kaucije ukoliko sa svoje strane ne izvrši ugovor i to nezavisno od
svoje krivice ili savesnosti.
Značaj kaucije je osobito izražen kod javnih nadmetanja odnosno prodaje, pošto je isplata
iznosa kaucije jedan od uslova učestvovanja na ovakvim prodajama.

128. Ugovorna kazna

Ugovorna kazna je ugovoreni iznos novca koji dužnik plaća poveriocu za slučaj da do
izvršenja ugovorne obaveze sa strane dužnika uopšte ne dođe ili ne dođe o roku.

Ugovorna kazna se prilikom zaključenja ugovora samo obećava, a ne predaje se, kao što je to
slučaj sa kaparom i kaucijom.

78
Prema formulaciji sudske prakse ugovorna kazna je mera upućena na smanjenje imovine
dužnika. Iznos ugovorne kazne ne zavisi od stvarno pretrpljene štete zbog nepravilnog izvršenja
ugovora. On dospeva faktom neizvršenja prema ugovorenom iznosu. Ona će se isplatiti i onda
ako neizvršenje ugovora nije prouzrokovalo nikakvu štetu.
Ugovorna kazna je akcesorna obaveza. Na osnovu toga sudbina ove obaveze je direktno vezana
za glavnu ugovornu obavezu. Ugovorna kazna je unapred određen iznos odštete. Šteta nastala
usled neizvršenja ili uopšte nepravilnog izvršenja može biti veća ili manja od iznosa ugovorne
kazne.
Zakon imenuje dve vrste ugovorne kazne-ugovornu kaznu zbog neizvršenja i ugovornu
kaznu zbog zadocnjenja. U oba slučaja obaveza plaćanja ugovorne kazne dospeva u slučaju
neizvršenja ili zadocnjenja i od tih momenata poverilac ima pravo da zahteva ili ispunjenje ili
ugovornu kaznu.
Privredna funkcija ugovorne kazne je veoma značajna jer zbog svog penalnog i preventivnog
karaktera stimuliše ispunjenje ugovora saglasno ugovoru i u roku. Na taj način ovaj pravni
instrument predstavlja jedan od uslova stabilnosti ugovora.

129. Zaloga i fiducijarno obezbeđenje ugovora

Zaloga je stvar koja je založena. Ugovorom o zalozi obavezuje se dužnik ili neko treći
(zalogodavac) prema poveriocu (zalogoprimcu) da mu preda neku pokretnu stvar na kojoj
postoji pravo svojine da bi se pre ostalih poverilaca mogao naplatiti iz njene vrednosti, ako mu
potraživanje ne bude isplaćeno u dospelosti, a poverilac se obavezuje da primljenu stvar čuva i
po prestanku potraživanja vrati neoštećenu zalogodavcu. Založno pravo na pokretnim stvarima
naziva se ručna zaloga, a založno pravo na nepokretnostima hipoteka.

Učesnici u ugovoru o zalozi su:

Zalogodavac - dužnik koji ima pravo svojine na pokretnoj stvari ili svojstvo imaoca nekog
prava kojim može slobodno raspolagati ili treće lice koje pruža obezbeđenje za tuđi dug.

Učesnici ugovora o zalozi su:

Založni poverilac - lice koje ima založno pravo na pokretnoj stvari ili pravu koje je predmet
zaloge.

Treće lice - lice koje je određeno od strane jednog ili više založnih poverilaca da preduzima
pravne radnje radi zaštite i namirenja založenog potraživanja. Ono može biti jedan od
poverilaca ili neko drugo lice.

Punomoćnik - lice koje je ovlašćeno za zastupanje.

Zainteresovano lice - lice koje ima pravni interes da se u Registar založnog prava upiše
zabeležba ili da se brišu podaci koji su upisani u Registar, a nije ni zalogodavac, ni založni
poverilac.

Ugovor o zalozi sadrži: dan zaključenja, ime i prezime ili firmu, prebivalište ili borvište,
odnosno sedište poverioca i zalogodavca, predmet založnog prava sa potrebnim obeležjima i
podatke o potraživanju koje se obezbeđuje založnim pravom. Ugovor o zalozi se zaključuje u
pisanoj formi

79
Sva pokretna imovina i prava koja se daju u zalog mogu se evidentirati u Registru založnog
prava na pokretnim stvarima i pravima za privredne registre. Ova centralizovana baza podataka
dostupna je svim građanima i privrednicima koji žele da provere bonitet dužnika i utvrde da li je
određena nepokretnost ili pokretnost već opterećena zalogom. Na sajtu se mogu preuzeti svi
formulari neophodni za upis i brisanje podataka iz Registra, sa uputstvom za njihovo
popunjavanje, kao i spisak potrebne dokumentacije. Zahtev može podneti založni poverilac ili
zalogodavac.

Fiducijarna svojina je pravo svojine fiducijara da upotrebljava, na načina naznačen u ugovoru,

predmet koji je objekat prava svojine, i da nakon ispunjenja cilja fiducijarne svojine
saugovaraču - fiducijantu stvar ponovo vrati.
Fiducija je zabranjena u srpskom pravu, mada se u jednom obliku javlja u Zakonu u hipoteci
i to kao tzv. "naknadni ugovor" koji se može zaključiti između hipotekarnog dužnika, odnosno
vlasnika hipotekovane nepokretnosti i hipotekarnog poverioca nakon dospeća potraživanja
obezbeđenog hipotekom. Na osnovu ovog ugovora hipotekarni poverilac umesto ispunjenja
dužnikove obaveze u novcu dobija u svojinu nepokretnost opterećenu hipotekom.

130. Pojam delikta

Prouzrokovanje i naknada štete je pravna korelacija. To znači da prouzrokovanje štete povlači

odgovornost za naknadu štete.
Prema najopštijem i sažetijem određivanju štete ona predstavlja gubitak u imovini.

Prema ovakvom shvatanju izraz imovina ima šire značenje i obuhvata ne samo materijalna
dobra već i moralni, duhovni i društveni integritet ličnosti. Povreda interesa u načelu se ne može
smatrati štetom, tako da u slučaju povrede nekog interesa povređeni ne može zahtevati naknadu
štete. Povreda interesa po pravilu ne može se smatrati ni neimovinskom štetom, jer povreda
interesa predstavlja izostanak neke povoljne situacije za zasnivanje imovinske obaveze.
Šteta je rezultat štetnikove radnje, prema tome, uzrokovana je nekim ljudskim ponašanjem.
Prouzrokovanje štete je svako protivpravno smanjenje imovine fizičkog ili pravnog lica
odnosno povreda fizičkog ili psihičkog integriteta ličnosti. Prouzrokovanje štete oredstavlja
činjenični osnov zasebnog izvora obligacija.

Naknada štete sastoji se u povraćaju u pređašnje stanje odnosno reparaciji

prouzrokovanog smanjenja imovine, ili povrede psihičkog ili fizičkog integriteta.

Povraćaj u pređašnje stanje može da se izvrši u novcu , popravkom stvari odnosno putem
satisfakcije, npr. izvinjenjem. Naknada nije kazna, iako odštetno pravo može imati izvesne
penalne prizvuke ili ciljeve.
Odgovornost za naknadu štete prozlazi iz dve grupe činjenica. Ova odgovornost ima dva svoja
izvora-jedan proizlazi iz već ranije nastalog pravnog odnosa zbog nepravilnog ispunjenja, a
drugi je faktičke prirode i nastaje nezavisno od postojanja nekog ranijeg pravnog odnosa i svodi
se na ljudsko ponašanje kojim se umanjuje imovina.
Zajednički imenitelj oba izvora je, da obaveza naknade proizlazi iz protivpravne radnje odnosno
radnje smanjenja imovine. Razlika se ispoljava u tome što kod kontraktualne odgovornosti,
odgovornost proizlazi iz povrede ugovorne norme, a kod deliktne , pak iz povrede
zakonske zabrane.
Šteta može biti posledica ne samo ljudskog ponašanja već se može pripisati i nekoj drugoj
okolnosti.

80
Naknada je cilj poverioca i predstavlja obavezu subjekta koje je dužan da otkloni štete, pri čemu
je to najčešće štetnik, ali često je i treće lice. Naknada može biti restituciona ali može biti i
preventivna.
Prema formi, naknada može biti naturalna odnosno ostvarena u prirodi, vrednosna, etička i
kaznena.
Prema svojoj vremenskoj dimenziji, naknada može biti aktuelna, trenutna i trajna, odnosno
sukcesivna prestacija.
Prema funkciji, naknada može biti reparativna i moralna
Osnov odgovornosti za naknadu štete može biti krivica, ali i uzročna veza ili stvoreni rizik.
Civilno pravo danas krivicu definiše na objektivan način i određuje je kao odstupanje od
očekivanog ponašanja. Građansko pravo, krivicu sagledava isključivo kao spoljno ponašanje.
Ono se ne interesuje za unutrašnji psihički odnos učinioca prema šteti, već polazi od spoljnog
vidljivog ponašanja učinioca. Na taj način se građanskopravna odgovornost za naknadu štete u
izvesnom smislu postrožava u odnosu na krivičnopravnu odogovrnost, jer nehatno ponašanje ne
dovodi do smanjenja odgovornosti. To je učinjeno zbog interesa za povećanjem sigurnosti i
pažljivim ponašanjem i za posebnom zaštitom oštećenog.
Objektivnu odgovornost zasnovanu na uzročnosti opravdava činjenica privredne delatnosti
odnosno koristi iz upotrebe ili posedovanja stvari od povećane opasnosti za okolinu i čoveka. U
našem pravu odgovornost se naslanja na dve prezumpcije: na pretpostavku krivice i
pretpostavku uzročnosti. Ovim prezumpcijama od vremena donošenja ZOO menja se i teret
dokazivanja i sa tužioca se prenosi na tuženog.

131. Međusobni odnos ugovora i prouzrokovanja štete, oko komparativnih

izvora obligacija

Obligacije iz prouzrokovanja štete po svom značaju prevazilaze ugovorno pravo. Mnogi autori
su spremni da odštetno pravo stave ispred ugovornog prava. Opravdanje za to je što savremeni
društveni i privredni život razvojem industrije i tehnologije koju uzrokuje množenje stvari od
posebne opasnosti za čoveka i njegovu sredinu, stavlja u prvi plan odštetno pravo jer ono
zaštitno deluje protiv ovih pojava svojom preventivnom i represivnom funkcijom.
Organizovanje društva u kojem će se obezbediti sigurnost građana i proizvodnje odnosno svih
društvenih subjekata, predstavlja privredan i socijalni imperativ. Razvoj industrije, saobraćaja i
trgovine stvara neposredne rizike i opasnosti za društveni i privredni život za integritet ličnosti u
užem smislu i za imovinu pojedinac. Ovakva situacija stavlja sve više u prvi plan odgovornost
za naknadu štete, sledstveno privrednoj razvijenosti, sa stanovišta dužnosti naknade na strani
subjekta koji ostvaruju privrednu korist, ali to u isto vrme rađa i obavezu društvene zajednice za
otklanjanje uslova i okolnosti odnosno opasnosti od šteta.
Ugovorno i odštetno pravo imaju zajednički imenitelj. I ugovor može poslužiti osnovom ili
izvorom obaveze naknade štete. Povreda ugovora znači i isto vreme na samo obavezu izvršenja
preuzetih ugovornih prestacija već i nastupanje sekundarne obaveze, obaveze naknade štete koja
ide uz naknadno izvršenje ugovorne obaveze. Primarno očekivanje odštetnog prava nije
izvršenje neke obaveze, već ponašanje saglasno pravu.
Očekivanja odštetnog prava nisu u nastupanju sankcija odnosno u aktiviranju izvora obligacije,
već naprotiv u realizaciji dispozicije primarne obaveze, ponašanje saglasno pravu. Ovde je cilj u
isključenju odgovornosti u neaktivianju izvoru obligacije.
Među osnovnim načelima značajno mesto zauzima zabrana prouzrokovanja štete.
Svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta.
Zakon predviđa nekoliko dispozicija načelno formulisanih koja određuju na koji načn će
građani svoje ponašanje uskladiti sa zakonom. Zakon predviđa pravila o ponašanju na tržištu,

81
zabranu zloupotrebe obligacionih prava, pravila ponašanja stručnjaka tokom ostvarivanja
stručne delatnosti itd.
Nastojanje krivičnog prava da konkretizuje protivpravna ponašanja predstavlja na tom području
podoban način regulisanja. Na polju građanskog prava takav metod bi bio nepodoban i
nepravičan jer bi ograničavao slobodu građana i preduzeća, tj.preterano bi regulisao faktičke
odnose građana.

132. Osnov, uslov i forma građanske odgovornosti

Pod osnovom odgovornosti podrazumevamo razlog imovinske odgovornosti. Odštetu treba

garantovati samo onda ako za to ima naročitih razloga. Društvena zajednica zaštićuje građane i
na naknadu štete obavezuje samo one kojima se na neki način može zameriti ili pripisati
prouzrokovanje štete.
Osnov odgovornosti treba razlikovati od uslova odgovornosti. Uslov odgovornosti pojavljuje se
povodom pojedinih slučajeva prouzrokovanja štete odnosno činjeničnog izvora odštetne
odgovornosti i u zavisnosti od toga da li postoje određene okolnosti, činjenice odnosno uslovi,
nastupa odgovornost za naknadu štete i obaveza naknade štete.
Osnov odgovornosti daje odgovor na pitanje zašto zbog kojih činjenica zakon poziva
štetnika na odgovornosti. Prva je mogućnost ili odgovor da društvo razlog odgovornosti
štetnika ustanovi u njegovom nesavesnom ponašanju.

Drugi je mogući osnov odgovornosti nezavisan od krivice odnosno od subjektivnog ili

unutrašnjeg odnosa ili stava štetnika prema posledicama i vodi računa samo o tome da li je
nastupila neka posledica, tj.šteta, a ima i drugih domena kada se razlozi odgovornosti utvrđuju u
okolnostima van stranaka i njihovog ponašanja.
Osnov i vrsta odnosno oblik odgovornosti nisu uvek paralelni. Odgovornost roditelja za radnje
dece je forma subjektivne odgovornosti odnosno odgovornosti za radnje drugih jer roditelj mora
da pokazuje odgovarajuću pažnju pri čuvanju i vaspitanju dece. Ova odgovornost može biti i
objektivna, nezavisna od krivice roditelja u pogledu vaspitanja dece.
Ima i slučajeva kada je odgovornost za štetu opravdana nekim zakonom određenim činjeničnim
stanjem. Tako npr. odgovornost roditelja za radnje odnosno štetu koju su prouzrokovala deca,
opravdava rodbinski odnos odnosno roditeljski odnos koji postoji između roditelja i dece.
Pod uslovima odgovornosti porazumevamo okolnosti koje postoje u pojedinim odnosima
prouzrokovanja štete, koja omogućavaju odnosno pretpostavljaju primenu sankcija i zasnivaju
pravo na naknadu štete. Razlikujemo opšte i posebne uslove odgovornosti. Opšti uslovi
moraju da postoje kod svakog prouzrokovanja štete da bi došlo do odgovornosti štetnika,a
posebni uslovi su činjenice koje se zahtevaju samo kod pojedinih slučajeva odnosno oblika
odgovornosti. U opšte uslove odgovornosti uključujemo i štetu i uzročnost, a u posebne uslove
protivpravnost i krivicu.

133. Deliktna sposobnost

Određivanje pojma deliktne sposobnosti je problematično u teoriji. Zakon ne definiše ovaj

pojam ali se u materiji prouzrokovanja štete deliktna sposobnost sagledava na različitim
mestima, nekad kao uslov odgovornosti a nekad kao uslov prouzrokovanja štete. Neki autori
deliktnu sposobnost salgedavaju u diferencijalnom aspektu odnosno u razlikovanju poslovne od

82
deliktne sposobnosti. Prema trećem pristupu deliktna sposobnost predstavlja pravni uslov
odgovornosti za štetu. Neki autori kod nas pod uticajem AGZ I SGZ neosnovano raspravljaju
deliktnu sposobnost u materiji krivice. U takvoj konstelaciji deliktna sposobnost isključuje
postojanje krivice. Krivica se više ne shvata objektivno već subjektivno. Odatle proizlazi bitna
razlika između deliktne sposobnosti i krivice, pošto je deliktna sposobnost objektivan, a krivica
subjektivan pojam. Praktična posledica ovog razlikovanja jeste u tome da se na različit način
procenjuje postojanje krivice i deliktne sposobnosti. Metodologija postupanja suda kod krivice
je usmerena na upoređivanje ponašanja štetnika sa odgovarajućim standardima odnosno
pravnim normama koje sadrže očekivanja društva, a kod deliktne sposobnosti se procenjuje
stanje svesti učinioca i njegova sposobnost za sagledavanje posledica svojih radnji. Sa
stanovišta postupanja suda, krivica je pretežno pravno, a deliktna sposobnost pretežno
činjenično pitanje. Prema zakonskom rešenju, lica nesposobna za rasuđivanje spadaju u grupu
deliktno nesposobnih lica. Prema rečima zakona, lice koje usled duševne bolesti ili zaostalog
umnog razvoja, ili kojih drugih razloga nije sposobno za rasuđivanje, ne odgovara za štetu koju
drugome prouzrokuje. Razlikuju se apsolutno i relativno deliktno nesposobna lica. U prvu
grupu apsolutno deliktno nesposobnih lica spadaju lica nesposobna za rasuđivanje usled
duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja i deca do navršene sedme godine. Apsolutno
deliktno nesposobna lica iz svoje imovine ne odgovaraju za štetu koju su prouzrokovala
drugom,. Za njih odgovara roditelj ili staratelj. U relativno deliktno nesposobna lica spadaju
maloletnici od 7 do 14 godina. Ova lica ne odgovaraju za prouzrokovanu štetu, izuzev ako se
dokaže da su u vreme prouzrokovanja štete bila sposobna za rasuđivanje. Zakon određuje i
položaj štetnika koji je štetu učinio u stanju prolazne nesposobnosti za rasuđivanje: ko drugom
prouzrokuje štetu u stanju prolazne nesposobnosti za rasuđivanje, odgovoran je za štetu izuzev
ako dokaže da nije svojom krivicom dospeo u to stanje. Ako je u to stanje dospeo tuđom
krivicom, za štetu će odgovarati ona ko ga je u to stanje doveo. Sledeći način utvrđivanja pojma
deliktne sposobnosti jeste da se deliktna sposobnost dovede u korelativnu vezu sa poslovnom
sposobnošću i da se na osnovu uticanja razlika doprinese utvrđivanju tačnog sadržaja i jedno i
drugog.

134. Odnos krivičnopravne i građanskopravne odgovornosti

Građanskopravna odgovornost obuhvata pojmove ugovorne i vanugovorne odgovornosti.

Krivična odgovornost proizlazi iz povrede osnovnih pravom priznatih vrednosti poretka
odnosno iz krivičnopravne inkriminacije, dok građanskopravna odgovornost proizlazi iz
umanjenja tuđe imovine odnosno iz povrede zakonom zaštićenih interesa i integriteta ličnosti i
njegove imovine ili imovine pravnog lica.

Distanca između krivičnopravne i građanskopravne odgovornosti ispoljava se i u prirodi

povređenih pravnih normi. Ove norme izgrađene su različitim regulativnim metodama.
Krivičnopravna protivpravnost po regulativnom metodu zasnovana je na načelu nullum crimen
sinae lege. Građanskopravna odgovornost nije zasnovana na povredi konkretnih pojedinačnih
zabrana već na kršenju opšte zabrane.
Razlika između dva oblika odgovornosti ispoljava se ne samo u metodu regulisanja odnosno u
očekivanoj dispoziciji ponašanja, već i u obličavanju sankcije. Za sankciju krivičnog dela
karakteristično je lišenje slobode učinioca i eventualna novčana kazna koja fungira bilo kao
zasebna kazna bilo kao kazna uz lišenje slobode. Građanskopravna odgovornost je imovinske
prirode.

83
Zakon o izvršnom postupku i uopšte naše građansko pravo za slučaj povrede imovinskih prava
odnosno prouzrokovanja štete ne predviđa oduzimanje lične slobode, čak ni kao sekundarnu
sankciju.
Novčana obaveza odnosno novčana naknada štete karakteristična je i za obligacionu
odgovornost. Dok je u krivičnom pravu novčana kazna sekundarna, bar kod određenih krivičnih
dela, dotle kod obligacija novčana prestacija može biti i primarna obaveza, ako je do
građanskopravne odgovornosti došlo usled neizvšenja novčane obaveze.

Prema meri sankcije, krivično pravo pridaje veliki značaj stepenima krivice. Visina kazne,
odnosno trajanje lišenje slobode ili visina novčane kazne u bitnoj meri zavisi od toga kakav je
bio unutrašnji odnos učinioca prema delu. Zakon o obligacionim odnosima polazi od načela
integralne odnosno potpune naknade štete, tako da visinu naknade štete određuje nezavisno od
stepena krivice odnosno polazeći od visine materijalnog gubitka kao posledice kod protivpravne
radnje.
Između dve vrste odgovornosti postoji razlika i u pogledu načina sagledavanja uzročne veze
između radnje i posledice kao i u pogledu različitog vrednovanja odgovornosti. Krivično pravo
ne poznaje isključenje odgovornosti na osnovu više sile.
Kod prethodnog krivičnopravnog pitanja koje je za parnicu radi naknade štete od
uslovljavajućeg značaja, građanski sud može zastati sa postupkom i sačekati odluku krivičnog
suda. Osuđujuća pravosnažna odluka krivičnog suda, sada već prejudicijelna, vezaće parnični
sud koji nastavlja postupak u parnici radi naknade štete. Moguće je da se ta vezanost odnosi ne
samo na učinioca i na njegovu krivicu, već i na iznos štete ako je iznos štete sastavni deo bića
krivičnog dela. Građanski sud može da reši i sam prethodno krivično pravno pitanje, ali svoj
stav o tome unosi u obrazloženje presude, tako da ne stiče svojstvo pravosnažnosti.
Krivična odgovornot je uvek subjektivna, a građanska može biti i objektivna. Oštećeni u
krivičnom postupku može podneti zahtev za naknadu štete protiv okrivljenog. O tom zahtevu
može odlučivati krivični sud i dosuditi naknadu, ali najčešće dolazi do upućivanja oštećenog na
parnični postupak, što se u praksi najčešće dešava.

135. Ugovorna i deliktna odgovornost

Prema teoriji o jedinstvu građanskopravne odgovornosti nema razlike između odgovornosti

odnosno obaveze naknade štete nastale u ugovornom pravu zbog povrede ugovora i u deliktnom
pravu zbog protivpravnog ponašanja nastale štete i obaveze naknade. Prema dualističkom
stanovištu, ne postoji opšti pojam građanskopravne odgovornosti. Pod ugovornom
odgovornošću podrazumevamo odgovornost koja nastaje usled ponašanja ugovornika protivno
ugovoru. Ugovorna odgovornost nastupa povodom izvršenja protivno ugovornoj obavezi.
Uzrok odgovornosti može biti raskid ugovora odlukom jedne ugovorne strane. Deliktna
odgovornost je odgovornost koja nastupa usled protivpravnog smanjenja tuđe imovine
odnosno sprečavanja njenog očekivanog povećanja, ZOO je prihvatio pretpostavljenu krivicu
i u domenu deliktne odgovornosti pa oštećeni ne mora da dokazuje postojanje krivice jer to
pretpostavlja zakon ako se može dokazati da je šteta proistekla iz radnje oštećenog. Teret
dokazivanja pada na štetnika odnosno tuženika. U kontraktuelnom pravu važi princip
pretpostavljene kricice, u deliktnom pravu princip dokazane krivice. Prihvata se teorija
jedinstva. Kod ugovora kao i kod delikta važi načelo naknade štete i zato u nedostatku
specijalnih ugovornih odredaba treba primeniti opšte odredbe.

136. Subjekti odštetnog prava-štetnik, oštećeni, odgovorno lice

84
Subjekti odštetnog prava su poverilac i dužnik. Poverilac je oštećeno lice tj.subjekt koji je
pretrpeo štetu umanjenjem imovine. Oštećeni može zahtevati povraćaj u pređašnje stanje
nastalog umanjenja u vrednosti imovine tj.naknadu. Oštećeni može biti kako fizičko tako i
pravno lice. Obavezno lice je u odštetno pravnom odnosu štetnik, tj.dužnik je štetnik. Štetnik
može biti fizičko i pravno lice koje je svojim protivpravnim ponašanjem neposredno uzrokovalo
smanjenje imovine poverioca. Kod odštetne odgovornosti, može biti da je štetnik svoju
odgovornost pre nastanka odštetnog pravnog odnosa preneo na treće lice sa čijim se ponašanjem
inače prouzrokovanje štete ne može dovesti u vezu. Poznato je da se odgovornost na osnovu
zakonske obaveze za zaključenjem ugovora prenosi sa štetnika na treće lice. Odgovornost
roditelja ili staratelja za radnje njihove dece i odgovornost preduzeća za štete nanete trećim
licima radnjom organa ili zaposlenog te organizacije jeste prenošenje te odgovornosti po sili
zakona sa štetnika na treće lice obrazloženo je socijalnim ili radnopravnim razlozima. U teoriji
se i u drugim slučajevima govori o prenošenju odgovornosti sa štetnika na treće lice naročito u
domenu takozvane doktrine o socijalizaciji odgovornosti koja polazi od toga da u savremenim
uslovima zbog razvoja tehnologije organizovane od strane društva postoji i potreba da društvo u
celini preuzme deo rizika od štete usled povećanih opasnosti u proizvodnji i u društvenom
životu uopšte. Mnogi ugovornici teorije socijalizacije rizika smatraju da uzroci opšte opasnosti
ne leže samo u pojmu opasne stvari već u sve manjoj mogućnosti kontrole i organizacije
bezbedne proizvodnje i života. Otuda se kao spasonosno sredstvo pravne tehnike, zagovara
ideja sveopšteg osiguranja bez regresnog prava. Međutim, ideja o sveopštem osiguranju i pored
uticaja koji je iizvršila na literaturu, u zakonodavstvu u osiguranju nije naišla na podršku u
pravima evropskih zemalja.

137. Više učesnia u prouzrokovanju štete-podeljena i solidarna odgovrnost

Moguće je da nastanku štete sem štetnikove radnje doprinela i radnja oštećenika. Tada se deli
odgovornost između štetnika i ooštećenog tako da ili štetnik ima pravo na smanjenje naknade
srazmerno doprinosu oštećenika u nastaloj šteti. Po zakonu, oštećenik koji je doprineo da
šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno
smanjenu naknadu. Kada je nemoguće utvrditi koji deo štete proističe od oštećenikove radnje
sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnosti slučaja. Štetu može prouzrokovati i više lica
pa se postavlja pitanje podeljene odgovornosti. Pravilo je da učesnici odgovaraju srazmerno
doprinosu svoje krivice u šteti. Ukoliko se krivica ili udeo krivice ne može utvrditi, učesnici
srazmerno dele među sobom iznos naknade. ZOO predviđa njihovu solidarnu odgovornost
za štetu koju je više lica prouzrokovalo zajedno, svi učesnici odgovaraju solidarno, solidarna
odgovornost se predviđa i za štete koje je više učesnika učinilo radeći nezavisno jedan od
drugoga, ako se ne mogu utvrditi njihovi udeli. Solidarni dužnik koji je isplatio više od onoga
što bi mu pripalo po osnovu učešća u prouzrokovanju štete, može od svakog dužnika zahtevati
da mu naknadi ono što je platio za njega. Koliko iznosi udeo svakog pojedinog dužnika, sud
određuje s obzirom na težinu njegove krivice i težinu posledica koje su proistekle iz njegovog
delovanja. Štetnik koji je naknadio štetu ima regresni zahtev spram drugih štetnika, tako da oni
moraju da vrate isplaćene udele štete u saglasnosti sa stepenom njihove krivice isplatiocu.
Odgovornost je u slučaju više štetnika, sa stanovišta isplate, solidarna, a u pogledu snošenja
štete u srazmeri krivice ona je podeljena. Ukoliko se ne može utvrditi podela odnosno udeo
krivice pojedinih učesnika u šteti, ova podela odgovornosti se realizuje u jednakoj srazmeri. O
drugom slučaju reč je kada više učesnika prouzrokuje štetu odnosno saobraćajnu nezgodu sa
saobraćajnim sredstvom u pokretu. Prema zakonu i u slučaju udesa izazvanog motornim
vozilom u pokretu koji je izazvan krivicom jednog imaoca, primenjuju se pravila zakona o
odgovornosti po osnovu krivice. Ako postoji obostrana krivica, svaki imalac odgovara za

85
ukupnu štetu koju su oni pretrpeli srazmerno stepenu svoje krivice. Prema zakonu podstrekač i
pomagač, kao i onaj koji je pomogao da se odgovorna lica neotkriju, odgovaraju solidarno sa
njima. Solidarno odgovaraju za prouzrokovanu štetu i lica koja su je prouzrokovala radeći
nezavisno jedno od drugog ako se ne mogu utvrditi njihovi udeli u prouzrokovanoj šteti.

138. Osnovna načela odštetnog prava-integralna-potpuna naknada, povraćaj u

pređašnje stanje

Zakon predviđa naturalnu restituciju kao vid otklanjanja štete. Ovaj vid najbolje odgovara
svrsi odštetnog prava. Povraćaj u pređašnje stanje kao način naknade je primaran u odnosu na
novčanu naknadu štete. Načelo potpunosti naknade polazi od toga da se mera i način naknade
mora ostvariti u skladu sa umanjenjem imovine. Po zakonu, oštećeni ima pravo na naknadu i
obične štete i izmakle koristi. U nekim slučajevima odšteta je manja od smanjenja imovine
zbog toga što imovinske prilike štetnika ne dozvoljavaju potpunu naknadu, ali je tome uslov da
šteta nije prouzrokovana krajnjom nepažnjom. Naknada može biti i veća ukoliko je šteta
prouzrokovana umišljajnim krivičnim delom, kada naknada odgovara afekcionoj vrednosti
uništene stvari. Sud će dosuditi naknadu u novcu kada oštećenik to zahteva, izuzev ako
okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja.

139. Osnovna načela odštetnog prava-prevencija

Načelo prevencije znači da se stavljanjem u izged primene sankcija pokušava sprečavanje

štetnika da realizuje štetnu radnju. Prevencija ima za cilj zaštitu integriteta ličnosti, kao i
personalni i imovinski integritet građana i pravnih lica u celini.

Opasnost od štete i imisije (povreda životne sredine): do stupanja na snagu ZOO naš pravni
sistem za slučaj povrede čovekove sredine nije sadržao opšte pravne sankcije. Prema načelu
prevencije prouzrokovanja štete štetnik odgovara i onda ako postoji opasnost od umanjenja
imovine ili opasnost od nastupanja povrede ličnosti u njenom fizičkom ili psihičkom integritetu.
Zakon ističe da svako može zahtevati od drugog da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija
šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od koje proizlazi
uznemiravanje ili opasnost štete, ako se nastanak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti
odgovarajućim merama. Uslovi ove odgovornosti su da postoji pretnja štete, da pretnja
ukazuje na mogućnost nastanka štete preko normalnih granica, da znatnija šteta preti
nastupanjem u imovini tužioca ili neodređenog broja lica odnosno da je došlo do uznemiravanja
istih, uklanjanje izvora opasnosti se može tražiti ako se pretnja ne može sprečiti na drugi način.

Sudske sankcije su trojake:

 može se izreći zabrana imisione delatnosti,
 da se imitent obaveže na otklanjanje opasnosti ili uznemiravanja i to na trošak imitenta,
 da se imitent obaveže na naknadu nastale štete i to one preko tolerisane granice.

To su takve štetne posledice koje premašuju okvire koji su uobičajeni i tolerantni u savremenoj
urbanoj sredini sa svim štetnim imisijama što ih pojedinac mora prihvatiti. Proizvodna koncesija
sa stanivšta odštetnog prava ne isključuje protivpravnost. Ako je proizvođač dobio odobrenje da
svoje proizvodne otpatke odstranjuje u zemlju, vodu ili vazduh to znači samo isključenje
administrativne protivpravnosti ali nikako i isključenje odgovornosti za štetu. Isključenje
građanskopravne odgovornosti u takvom slučaju ipak postoji ako se štetne materije ispuštaju u
granicama normalnih ili dozvoljenih okvira. Prema meri i vrsti opasnosti od prouzrokovanja

86
većih šteta zakon je prema tome predvideo odgovarajuće mere radi otklanjanja opasnosti od
štete ili pak materijalnu odgovornost za takvu opasnost. U materiji imisija u teoriji su
postavljena pitanja koja nemaju još zadovoljavajuće odgovore i tiču se skupnih imisija. U ovoj
oblasti svaki imitent pojedinačno ne bi doprineo ugrožavanju životne sredine u meri koja bi
dovela do štete ili opasnosti od štete, ali zajedno sa produktima i opasnim materijama drugih
imitenata te štetne materije ili delatnosti dovode do direktnih posledica imisija. Tu se postavlja
pitanje da li će nastupiti odgovornost za imisiju. Za ovaj slučaj da neki predviđaju solidarnu
odgovornost, a drugi specijalan vid osiguranja u oblasti imisija. Odogovornost za opasnost od
štete treba jasno razlikovati od objektivne odgovornosti odnosno od odgovornosti za opasne
stvari. U prvom slučaju za opasnost se odgovara i onda kada šteta još nije nastupila, a za
opasnu stvar se odgovara tek kada je došlo do umanjenja imovine. Pojam odgovornosti za
opasnost od štete nije definisan ni zakonom ni teorijskim radovima. U sudskoj praksi nastaloj
posle uvođenja ove vrste odgovornosti različiti su slučajevi kada se odgovornost za opasnost od
štete zasniva bilo za slučaj da šteta usled delovanja izvora opasnosti prelazi uobičajene okvire,
bilo da do štete nije ni došlo i da postoji samo pretnja nastupanja štete. U mnogim slučajevima,
odgovornost nastupa kada do štete nije došlo, tj.kada je nastupilo ugrožavanje.
Odgovornost za opasnost od štete predstavlja poseban vid objektivne odgovornosti odnosno
odgovornosti bez obzira na krivicu. Treba razlikovati direktne od indirektnih imisija.
Direktne su one povrede životne sredine koje su neposredno dovele do nastanka štete, a
indirektne su one koje dovode do ugrožavanja životne sredine odnosno opasnosti od štete.

140. Osnovna načela odštetnog prava-represija

Načelo represije znači da materijalna odgovornost štetnika prelazi meru smanjenja

imovine odnosno visinu štete prouzrokovane oštećeniku. ZOO ovo načelo izuzeno
primnjeuje. Ako je šteta prouzrokovana istovremenim umišljajnim krivičnim delom, štetnik je
obavezan da naknadi vrednost uništene stvari prema vrednosti utvrđenoj od strane oštećenika s
obzirom na njegove afekcije prema stvari. Načelo represije je posebno delikatno u materiji
saobraćajnih delikata. Tu su mogući postupci koji različite vrednosti poretka ocenjuju i štite u
svetlu istog propusta štetnika. Iako zakon na to ne upućuje, u našem pravu se načelo represije
može primenjivati i u oblasti neimovinske štete.

141. Osnovna načela odštetnog prava-aktuelnost štete

Ovo načelo s jedne strane ima u vidu da li je obaveza naknade štete po nastanku identična sa
trenutkom nastanka štete. Reč je o tome kad se može podneti zahtev za naknadu štete
parničnom sudu odnosno kad nastaje obaveza naknade: da li odmah po nastupanju štete ili tek u
kasnijem momentu. S druge strane, postavlja se i pitanje da li je neophodno da postoji šteta pre
podnošenja zahteva za naknadu ili je dovoljno uverenje ili tvrdnja o njenom postojanju.
Postavlja se pitanje po kom momentu treba proceniti vrednost štete, da li je to vreme
prouzrokovanja štete ili je to vreme zaključenja glavne rasprave odnosno donošenja sudske
presude. Sa stanovišta uslova zastupanja odgovornosti za štetu, šteta mora da postoji pre
podnošenja zahteva za naknadu. To je pravilo, a izuzetak postoji u slučaju opasnosti od štete,
kada se može govoriti o odgovornosti za naknadu.

Materijalna odogovornost se ispoljava u dva vida- neposredno u obavezi plaćanja penalne

naknade ili posredno zabranom daljeg obavljanja delatnosti. Sa stanovišta aktuelnosti ili
dospelosti štete, osnov naknade štete nedvosmisleno reguliše zakon i ističe da se obaveza
naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete.. Dospelost štete treba

87
razlikovati od nastanka obaveze ispunjenja naknade. Potonje nastaje u trenutku odnosno kao
rezultat osuđujuće sudske presude. Postavlja se pitanje kada dospeva obaveza naknade štete.
Ovo pitanje je i od interesa za rešenje vremena prema kome je dužnik dužan da plati glavnicu i
zateznu kamatu. Činjenična osnova glavnice će se nekada utvrditi prema vremenu nastanka
štete, prema docnijem trenutku tj u trenutku izvesnosti visine štete ili u trenutku presuđenja.
Vreme za utvrđivanje visine naknade je određeno vrednošću uništene tj. neuništene ili
neoštećene stvari prema cenama u vremenu donošenja presude.
Vreme dospelosti: u tom momentu je dužnik povredio zakonsku zabranu. Od tog momenta je
u docnji. Obaveza naknade glavne i sporedne obavee nastupa trenutkom umanjenja imovine tj.
od tog trenutka nastaje pravo na tužbu, subjektivno pravo, odnosno njegova utuživost. Zatezna
kamata, kako u ugovornom tako i odštetnom pravu, ima penalnu funkciju i pogađa zadocnelog
dužnika odnosno štetnika. Zatezna kamata kod deliktne odštete je kazna za delikt i njena visina
je određena zakonom. Prema zakonu sud će na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću
nematerijalnu štetu ako je po redovnom toku izvesno da će ona trajati i u budućnosti. Zahtev za
naknadu buduće štete najčešće je aktuelan sa stanovišta maloletnog deteta koje je izgubilo svog
bliskog srodnika usled saobraćajnog delikta ili slično. Aktuelnost naknade štete smatramo
značajnom u domenu naknade materijalne štete putem rente .To je takav vid naknade kod koje
se ona ne daje odjednom, već u delovima, sa sukcesivnim, ponavljajućim prestacijama. Prilikom
utvrđivanja iznosa novčane rente ima se u vidu razlika između ostvarene zarade na ranijem
radnom mestu i zarade na eventualnom novom radnom mestu. Kod naknade u vidu rente
aktuelnost naknade je bitna zbog moguće modifikacije iznosa štete, zbog uticaja činjeničnih
okolosti. Tako, vremenom šteta može da se poveća ili smanji. Ocena visine vrednosti uništene
ili oštećene stvari vrši se prema vremenu donošenja presude prema tada postojećim cenama,
izuzev ako zakon drugačije propiše.

142. Šteta-pojam i vrste

Postojanje štete se ne može uzeti opštim uslovom odgovornosti bez rezervi, jer u nekim
slučajevima nastupanje štete nije neophodno radi uspešnog podnošenja zahteva za naknadu.
Uprkos tome, očigledno je da obaveza naknade štete ipak po pravilu nastupa samo onda ako je
ona prejudicirana nastankom štete tj.obaveza naknade štete proističe iz štete odnosno iz
umanjenja imovine ili povrede psihičkog ili fizičkog integriteta ličnosti.
Pravno relevantnta šteta nije u svom pojmovnom opredeljenju identična sa istovetnom izrazom
upotrebljenim u svakodnevnom jeziku. Pravni pojam štete ima u vidu samo ona opterećenja
koja postoje na pravom zaštićenim dobrima. Po nekim mišljenjima ova dobra su određena u
fizičkim ili psihičkim atributima ili u imovini.

Šteta je smanjenje odnosno umanjenje nečije imovine ili povreda psihičkog ili fizičkog
integriteta nečije lilnosti.

Materijalna šteta je egzaktna. Uvek se može tačno utvrditi, ali i izraziti na sublimirani način
putem njene vrednosti u određenom iznosu novca. Moralna ili neimovinska šteta je lične
prirode, a priznavanje njene naknade je pitanje shvatanja poretka čak i u slučaju potpuno
afirmativnog stava društva prema mogućnosti naknade, zbog čega se ona ne mora uvek
dokazivati jer se ne može izraziti na egzaktan način. Postojanje neimovinske štete se ne mora

88
uvek dokazivati jer se na osnovu okolnosti može pretpostaviti. To posebno vredi ako se radi o
povredi telesnih integriteta odnosno o povredi psihičkog integriteta.
Kod moralne štete sporna je mogućnost naknade. Kod pojedinih vrsta moguća je naknada i to
putem restitucije, tj.povraćaja u pređašnje stanje, kao npr.u slučaju uvrede kada se štetnik može
obavezati da o svom trošku objavi osuđujuću presudu. Od imovinske štete naturalna naknada je
po pravilu moguća ili putem popravke oštećene stvari ili na idealan način, putem novčane
naknade vrednosti oštećene ili umanjene stvari.

143. Imovinska šteta-stvarna šteta i izmakla korist

Imovinska šteta se ispoljava u povredi ili umanjenju imovine fizičkog ili pravnog lica
odnosno umanjenju vrednosti svojine građana.

Imovinska šteta se deli na prostu štetu i na izgubljenu dobit. Prema zakonu, obična šteta je
umanjenje nečije imovine. Izgubljena dobit predstavlja sprečavanje povećanja nečije
imovine. Izgubljena dobit, kao vrsta štete, pojavljuje se kako kod povrede stvari, tako i kod
povrede lica. I prvo i drugo može da se spreči očekivano povećanje imovine. Izgubljena dobit
može se pojaviti i kao posledica štete na stvari tj. u materiji deliktne odgovornosti. Ali
izgubljena dobit može nastati i kao posledica štete zbog propusta u ispunjenju ugovora.
Nemačka teorija razlikuje podele štete, štetu na ukupnoj imovini i pojedinačnu štetu, s obzirom
na kriteruijum da li šteta pogađa celokupnu imovinu ili samo njen deo.

144. Imovinska šteta-apstraktna i konkretna šteta

Materijalna šteta se može deliti na apstraktnu i konkretnu štetu.

Apstraktna šteta je i po osnovu i po vrednosti unapred određena, nezavisno od stvarno

pretrpljene štete, odnosno od njene vrednosti. Ona nije ništa drugo do ugovorna ili zakonska
redukcija odštete na unapred određen iznos. Iznos apstraktne štete nije iznos smanjenja imovine
već iznos naknade i zato se i naziva paušalnom štetom ili opštom odštetom. Apstraknta šteta se
ima platiti i onda ako šteta nije stvarno nastupila. Punovažna je ugovorna odredba kojom
stranke ugovaraju najviši iznos naknade za slučaj povrede odredaba ugovora. Ovakva ugovorna
klauzula vredi ako do povrede ugovora nije došlo namernom krivicom ili grubim nemarom,
ukoliko je do povrede ugovora došlo nemarom neće se moći naknada tražiti uspešno ako je
nepovoljnu pogodbu jedna ugovorena strana postigla sa pozicije svog monopolskog položaja ili
druge vrste podređenog odnosa ugovornika. Nepunovažna je redukcija naknade i onda ako je
ugovorena naknada u očiglednoj nesrazmeri sa štetom i za određeni slučaj nije što drugo
zakonom određeno. Ako je do povrede ugovora došlo namerno, pa je konkretna šteta proizašla
iz toga veća od ugovorene naknade, poverilac, ugovoru verna strana, može zahtevati razliku
između ugovorene apstraktne i konkretne štete, odnosno naknadu potpune štete.

Diferencijalna šteta označena je kao jedna vrsta apstraktne štete. Diferencijalnu štetu čini
razlika između cene robe u trenutku zaključenja ugovora i u trenutku nemogućnosti izvršenja
odnosno povrede ugovora. Apstraktnu štetu treba razlikovati od ugovorne kazne. Ugovorna
kazna u suštini predstavlja jednu vrstu apstraktne štete jer je i ona unapred određena voljom
ugovornika nezavisno od pretrpljene stvarne štete i služi kao opšta naknada.
Izvor apstraktne štete je najčešće ugovor, ali može biti i zakon kao što je slučaj kod ugovora o
alotmanu.

89
Konkretna šteta je karakteristična za materijalnu štetu deliktne odgovornosti. Kad su stranke u
svoj ugovoru predvidele apstraktnu štetu, dužnik je dužan drugoj ugovornoj strani naknaditi ne
štetu koju je ona pretrpla usled neizvršenja, već iznos odštete unapred predviđen u ugovoru.
Smatra se da je jedna vrsta apstraktne štete i obračunska šteta, za koju nemači autori tvrde da je
koordiniran pojam konkretnoj šteti.
Od apstraktne štete treba razlikovati opštu štetu. Ona ima zajedničku osobinu sa apstraktnom da
predstavlja iznos naknade i da može biti manja ili veća od vrednosti proste štete. Opšta šteta se
ne određuje unapred već tek nakon nastanka štete, s tim da se njena vrednost određuje približno,
putem procene.
U našem pravu opšta šteta se određuje u materiji sukcesivne rente, jer kod nje nije unapred
poznato trajanje života oštećenog, odnosno dohodak na ranijem radnom mestu koji bi se
ostvario uz pretpostavljeno napredovanje.
Zakonska paušalna šteta je specijalna vrsta apstraktne štete, jer je njen iznos unapred određen i
nezavisno od konkretne štete; u isto vreme ima redukcioni uticaj na naknadu. Paušalna šteta se
ipak razlikuje od opšte apstraktne štete jer paušalnu štetu određuje zakon,a ne ugovor; ona ne
isključuje potpunu naknadu kao što je to slučaj sa apstraktnom štetom opšteg vida.

145. Imovinska šteta-aktuelna i buduća šteta

Materijalna šteta je uvek aktuelna jer na njenu naknadu poverilac ima pravo od momenta
nastanka. Materijalna šteta izuzetno može biti i buduća, kao što je to slučaj sa imisionom
štetom. I moralna šteta je najčešće aktuelna. Izuzetno, naknadu moralne štete poverilac može
tražiti i onda kada neimovisnka šteta dospeva u budućnosti.
To će biti najčešće slučaj kod prava na naknadu neimovisnke štete zbog budućih duševnih
bolova tek rođenog ili začetog deteta ili deteta koje još nije u stanju da sagleda odnose u
porodici usled smrti roditelja. Duševni bolovi se po redovnom toku stvari iako se odmah ne
pojavljuju, mogu očekivati i zato se naknada može dosuditi po praksi odmah.

146. Imovinska šteta-neposredna i posredna šteta

Povreda određenih dobara može da dovede do nastupanja dalje posredne štete, u pogledu sve
ostale imovine ili vrednosti oštećenoga. Prema stanovištu nekih autora, međusobni odnos
direktne ili indirektne štete je diferenciran u šteti povrede koja se može upisati u krivicu;u
posledičnoj šteti koja se ne može upisati u nečiju krivicu.
Posrednu štetu treba razlikovati od izgubljene dobiti. Izgubljena dobit predstavlja izostanak
izvesne privredne koristi, a posredna šteta proističe iz povrede neke stvari ili pravom
zaštićenog interesa, tako da predstavlja imovinsku štetu izvan i iznad vrednosti uništene ili
oštećene stvari. Pojedini autori u ovom smislu razlikuju pravnu štetu od posledične štete.

147. Imovinska šteta-šteta neizvršenja i šteta nesavesnosti

Imovinska šteta može da nastane i usled neizvršenja ugovora. Zbog neizvršenja ugovora,
usled izostanka prestacije, poverilac nije više u očekivanoj imovinskoj poziciji, odnosno u
situaciji koju bi ispunjenje prestacije osiguralo.
Pozitivan ugovorni interes postoji ako izostane mogućnost ostvarivanja cilja ugovora i to zbog
neizvršenja druge ugovorne strane. Zbog neizvršenja druge ugovorne strane, strana koja je
ispunila svoju prestaciju trpi štetu i zato ima pravo na povraćaj u pređašnje stanje, u stanje pre

90
zaključenja ugovora, što vredi kako za vraćanje prestacije, tako i za naknadu pretrpljene
materijalne štete.
Negativni ugovorni interes obuhvata troškove zaključenja ugovora, troškove priprema za
ispunjenje odnosno uopšte troškove ispunjenja, i ako je ugovoru verna strana je propustila da
zaključi daleko povoljniji ugovor.
Pozitivan i negativan ugovorni interes nije jedina forma štete zbog povrede ugovore. Pored dva
ova interesa za ugovorno pravo je karakteristična i šteta zbog zadocnjenja i šteta koja proizlazi
iz pozitivne povrede ugovora.

148. Neimovisnka šteta-pojam i razvoj

Moralna ili neimovinska šteta sastoji se u povredi ličnih dobara ili prava odnosno fizičkog
ili psihičkog integriteta ličnosti, otklanja se pružanjem satisfakcije, uključujući i novčanu.
Prema jednom stanovištu, treba priznati novčanu naknadu neimovinske štete samo one vrste
koja proizlazi iz krivičnog dela. Po drugom gledištu novčana naknada neimovisnke štete je
samo onda pravična ako je paraleleno sa neimovinskom štetom nastala i imovinska šteta. Po
trećem gledištu neimovinska šteta proističe iz društveno priznatog dela moralne imovine.
Teorija odštete priznala je novčanu naknadu neimovinske štete pravnim licima, sa
obrazloženjem da pravna lica imaju svoje članove i oni zajedno kao grupa imaju čast, moral i na
taj način mogu pretrpeti na tim dobrima moralnu štetu. Bivše sovjetsko građansko
zakonodavstvo, a i mađarsko, zastupalo je stanovište nazvano negativnom teorijom jer nije
priznavalo mogućnost novčane naknade neimovinske štete. Modifikacijom nemačkog građanskog
zakonika iz 1977.omogućava novčanu naknadu neimovinske štete za fizička i pravna lica. Naknada
neimovinske štete je uslovljena činjenicom da je prouzrokovanje štete oštećeniku ograničavalo učešće u
društvenom životu. Poznat je i stav iz bivše istočnoevropske literature koji je polazio od toga da je
zaštita ličnosti pre svega u domenu časti, ličnog imena, telesnog integriteta, slobode, slike, patenta i
naučnostvaralačkih dela domen pre svega krivičnog a u manjoj meri građanskog prava.

149. Neimovinska šteta-pozitivnopravno određivanje

Pojam neimovinske štete su poznavale predradne kodifikacije građanskog prava koje su se

primenjivale na teritoriji Jugoslavije, ali su najčešće priznavale samo novčanu naknadu
neimovinske štete proistekle iz povrede fizičkog integriteta ličnosti. ZOO prema tipologiji
sankcija prihvata sve varijante uporednopravnih rešenja, te uglavnom razlikuje novčanu
naknadu neimovinske štete, pružanja satisfakcije putem objavljivanja presude ili ispravke izjave
kojom je povreda učinjena ili na drugi način, sudska zabrana dalje povrede prava ličnosti.
Novčana naknada u principu dolazi u obzir u svim dozvoljenim slučajevima povrede fizičkog i
psihičkog integriteta lilnosti. Objavljivanje ispravke odgovara posebnim vrstama neimovinske
štete s obzirom na način na koji je delikt učinjen. Sudska zabrana dalje povrede prava ličnosti
se primenjuje u krugu tzv. ličnih prava kao što su dostojanstvo, čast, ugled i lično ime. Pored
sudske naredbe da se prestane sa radnjama kojima se povređuje, nadležni organ može izreći
penale. Iznos penala se utvrđuje pravilima o izvršnom postupku. Naše pravo samo u određenim
slučajevima priznaje novčanu naknadu neimovinske štete. Zakon je odštetni pojam
neimovinske štete odredio na dva načina: s jedne strane pokušao je na opšti način da definiše
neimovinsku štetu. On je određen u povredi fizičkog integriteta, u nanošenju fizičkih
bolova i straha odnosno povredi ličnih prava. Zakon je na eklektičan način naveo slučajeve
kod kojih se priznaje naknada zbog pretrpljenih psihičkih bolova. Pravna lica mogu svoja
neimovinska prava zaštititi naknadom neimovinske štete u domenu nelojalne konkurencije.

150. Vrste neimovinske štete-fizički bol

91
Pod fizičkim bolovima podrazumevaju se trajne i intenzivne fizičke patnje nastale usled
povrede telesnog integriteta. Fizički bol je uvek posledica telesne povrede. Prema trajanju
on može biti kratkotrajan, periodičan i doživotan; prema intenzitetu bolovi mogu biti malog,
srednjeg, jakog i izuzetno jakog intenziteta. Stepen intenziteta i dužina trajanja mogu biti
paralelni i kumulativni. Intenzitet i trajanje su kumulativan uslov naknade, tako da npr.
prouzrokovanje samo trajnog ali beznačajnog bola ne obavezuje na naknadu. Sud bi trebalo da
utvrdi kakva je priroda, trajanje i intenzitet fizičkog bola. Posebno treba obratiti pažnju na
fizičke bolove koji proizilaze iz ozbiljne povrede telesnog integriteta iz kojeg proizlazi trajan i
jak telesni bol. Zakon je utvrdio i jedan negativan kriterijum za utvrđivanje visine naknade-
naknada ne sme da služi bogaćenju. U slučaju fizičkih bolova veoma teško da će novčana
naknada pružiti pravičnu satisfakciju, imajući u vidu da se fizički bolovi po prirodi ne mogu
kompenzirati ostvarivanjem određenog doživljaja, kao što je moguće kod drugih psihičkih
bolova.
Kriterijum za utvrđivanje visine naknade: intenzitet fizičkog bola, mera krivice štetnika,
eventualan doprinos oštećenog u nastanku štete kao i značaj telesnog bola u odnosu na ostale
oblike neimovinske štete. Uzima se u obzir značaj povređenog dobra. Fizički bol je
neposredno, trajno i intenzivno trpljenje usled telesne povrede, a umanjenje životne aktivnosti je
psihička patnja zbog nemogućnosti ostvarivanja ranijih životnih aktivnosti. Visina novčane
naknade je slobodna ocena suda.

151. Vrste neimovinske štete-prihički bol zbog naruženosti

Pod unakaženjem ili naruženošću podrazumevamo spoljno, vidljivo deformisanje telesnog

integriteta ličnosti, a neimovinska šteta se sastoji u psihičkom bolu oštećenog nastalom
zbog ovakve povrede. Osnov za naknadu štete je mera poremećaja psihičke ravnoteže samog
oštećenog. Objektivan elemenat ove štete čini deformacija tela, a subjektivan psihičko
trpljenje oštećenog. Zakon ne definiše njegovo shvatanje naruženosti i to prepušta oceni
prakse, koja pre svega insistira na vidljivosti. Sudska praksa smatra da ne pripada pravo na
novčanu naknadu za pretrpljeno naruženje oštećeniku u slučaju lakog naruženja, koje kod
oštećenika ne izazuva duševne bolove. Drugi elemenat pojma jeste promena telesnog integriteta,
tj .razlika u izgledu tela pre i posle telesnog oštećenja, nastala usled štetnikove radnje.

Nije bitno da li je promena trajna, dovoljno je i da je privremena. Treba razlikovati elemente

ove štete od okolnosti koje utiču na visinu naknade. U sudskoj praksi kao dodatni kriterijumi se
ističu pol i dob oštećenog kao i ostale okolnosti.
U dosadašnjoj sudskoj praksi naruženje ili unakaženje kao činjenična okolnost neimovinske
štete najčešće se pojavljivala usled umišljajnog krivičnog dela ili saobraćajne nezogde.
Sudovi su najčešće ženskim licima dosuđivali naknadu zbog naruženja i to u vidu novčane
satisfakcije. Radi dosude naknade zbog ove vrste moralne štete, naša sudska praksa izjavila je
objektivne i subjektivne uslove. Objektivni uslov su da je naruženje nastalo na vidljivim
delovima tela, da je deformitet značajan i izražen, a postavlja se pitanje da li se može uvažiti
vidljiv deformitet koji nije od posebnog značaja u svakodnevnom životu, ali s ozbirom na
profesiju oštećenog predstavlja značajan psihički gubitak-npr. manekeni.
Zakon ne uslovljava vidljivost naruženja njenom trajnošću.
Subjektivan uslov se tiče ne toliko spoljnog i vidljivog naruženja koliko činjenice doživljenja
naruženosti, imajući u vidu životnu dob ali i psihičku konstituciju oštećenog. Novija sudska
praksa s pravom insistira na subjektivnim merilima naruženja. Ona polazi od toga da je osnov

92
za priznanje novčane nadoknade za naruženost postojanje izmene spoljašnjosti do te mere da to
kod drugih izaziva sažaljenje, gađenje ili na drugi način skreće pažnju.

152. Vrste neimovinske štete-psihički bolovi zbog smrti ili invalidnosti lica

U slučaju prouzrokovanja smrti, bliski srodnici, a posebno bračni drug i deca, imaju pravo da
zbog pretrpljenih psihičkih bolova zahtevaju moralnu satisfakciju i putem novčane naknade.
Prema zakonu, u slučaju smrti nekog lica sud može dosuditi članovima njegove uže
porodice pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove.

Na ovu naknadu posebno imaju pravo bračni drug, deca i roditelji, a pod uslovom trajne
zajednice života sa umrlim braća i sestre. Da bi došlo do ove satisfakcije, neophodno je da je
umrli u toku svog života sa svojim bliskim srodnicima bio u dobrim odnosima. Zakon ovaj
uslov ne traži, ali bi se on mogao pojaviti kao uslov isključenja odgovornosti ako je nedostatak
bliskosti bio razlog izostanka psihičke patnje srodnika umrlog.
Pod uticajem sudske prakse Zakon je prihvatio mogućnost naknade psihičkih bolova zbog
invaliditeta bliskog srodnika. Ova naknada pripada naročito bračnom drugu, deci i roditeljima i
vanbračnogm drugu ako je između njega i povređenog postojala trajna zajednica života. Takva
naknada može se dosuditi i braći i sestrama ako je između njih i umrlog postojala trajnija
zajednica života. Ova vrsta naknade je obrazložena činjenicom da težak invalid na svoju
okolinu deluje depresivno, teže se uklapa u sredinu i zahteva posebnu pažnju. Što se tiče visine
naknade, Zakon ustanovljava posebnu naknadu, odnosno naknadu koja odstupa od opštih
pravila. Zakon naime govori o pravičnoj novčanoj naknadi koja pripada navedenim članovima
porodice zbog njihovih duševnih bolova koje trpe zbog invalidnosti bliskog lica.

153. Vrste neimovinske štete-psihički bol zbog kažnjive oblude ili bludne radnje

Pravo na pravičnu novčanu naknadu na osnovi pretrpljenih fizičkih ili psihičkih patnji ima i lice
koje je prinuđeno na kažnjivu obljubu ili bludnu radnju. Kažnjiva obljuba ovlašćuje na novčanu
naknadu neimovinske štete kako onda ako je ona usledila na osnovu fizičke prinude tako i ako
je do toga došlo usled psihičke prinude. Nema sumnje da prvi slučaj podrazumeva penalni
pristup suda pri odmeravanju novčane satisfakcije. Zakon operacionalizuje slučajeve psihičke
prinude. Oštećeni može da zahteva novčanu naknadu zbog pretrpljenih duševnih bolova kada je
na kažnjivu obljubu naveden prevarom, prinudom i pretnjom ili zloupotrebom nekog drugog
odnosa podređenosti ili zavisnosti.
Posebnu vrstu satisfakcije predstavlja naknada koja se dosuđuje licu prema kome je izvršeno
neko drugo krivično delo protiv dostojanstva ličnosti ili morala.

154. Vrste neimovinske štete-psihički bol zbog umanjenja opšte životne

sposobnosti

Umanjenje opšte životne sposobnosti je vid neimovinske štete koja se sastoji u psihičkom
trpljenju zbog lišavanja ranijih životnih funkcija ili njihovog redukovanja što proizlazi iz
telesnih povreda koje je naneo štetnik. Predstavlja samostalan osnov za naknadu štete zbog
duševnih bolova koji se trpe zbog sprečavanja ili ograničeenja životnih aktivnosti koje je
oštećeni ostvarivao ili bi po redovnom toku stvari izvesno ostvarivao. Umanjenu opštu životnu
sposobnost treba razlikovati od umanjenja radne sposobnosti usled invaliditeta ili telesne
povrede. U slučaju umanjenja opšte životne opšte životne sposobnosti reč je o psihičkom
trpljenju zbog nemogućnosti ostvarivanja ranijih životnih funkcija.

93
Kod povrede telesnog integriteta može biti različitih vrsta šteta: i materijalne i moralne štete.
Povreda telesnog integriteta može dovesti do slabljenja pojedinih funkcija organizma koje će
uticati i na ostvarivanje svakodnevnih životnih aktivnosti. Može doći do trajnog ograničenja ili
uništenja pojedinih funkcija organizma. Zbog toga u slučaju povrede telesnog integriteta,
stepen telesnog integriteta se određuje u procentu, posebno radi utvrđivanja penzije kao
socijalne naknade.
Psihički bol zbog umanjenja opšte životne sposobnosti kao vrstu neimovinske štete Zakon je
koncepcijski rešio u saglasnosti sa dotad izgrađenom sudskom praksom. Prema sudskoj praksi i
teoriji, radi se o povredi opšte životne sposobnosti kada usled prouzrokovanja telesne povrede
dođe do umanjenja životnih funkcija oštećenog u meri da se ona nadalje ostvaruju tek
povećanim naporima ili uz fizičke bolove ili se one uopšte ne mogu ostvariti. To znači da se o
umanjenju opšte životne sposobnosti radi ako izvesne životne funkcije oštećeni više uopšte ne
može ostvarivati ili je može ostvarivati ali uz povećane napore.
Prema prihvatljivim primedbama viših sudskih instanci, nižestepeni sudovi kod nas su često
nepravilno, pod istim imenom i praksom raspravljali povredu opšte životne sposobnosti i
umanjenje radne sposobnosti. Ova dva oblika štete treba razlikovati jer se u prvom slučaju radi
o moralnoj, a u drugom slučaju o materijalnoj šteti.

155. Vrste neimovinske štete-psihički bol zbog uvrede i klevete

Uvreda predstavlja takvu neistinitu izjavu o nekom fizičkom ili pravnom licu kojom se
narušava društveno uvažavanje i moralna pozicija, tj.ugled i čast oštećenog lica. Uvreda je
omalovažavanje ličnosti, i može se odnositi kako na neistinitu tako i na istinitu činjenicu ako je
ona izneta na podrugljiv način. Uvreda se može naneti rečima, pismom, gestom ali i na neki
drugi način.
Uvreda može da nanese neimovinsku štetu jer se odražava na psihu povređenog,ali je moguće
da prouzrokuje i materijalnu štetu, npr. ako je oštećeni obavljao neku privrednu delatnost, pa su
neistinite tvrdnje opovrgavale moralnu stranu ove delatnosti, tako da je interesovanje ranijih
poslovnih partnera za saradnju opalo. Ugled i čast su zaštićeni i u slobodnoj polemici, odnosno
pri razmeni mišljenja. Ugled i čast učesnika u takvoj komunikaciji je granica komunikacione
slobode. Pri tome je posebno zaštićena lična sfera.

Kleveta je jedan od težih oblika povrede ugleda i časti. Ona predstavlja povredu ugleda i časti
iznošenjem ili pronošenjem neistinitih činjenica o nekom fizičkom ili pravnom licu. Povreda
ugleda na ovaj način može biti praćena i materijalnom štetom, i ako do toga dođe štetnik je
dužan da je naknadi.
Ako je u krivičnom postupku dokazano da nije postojala kleveta, ne može se tražiti ni
naknada moralne štete. Oslobađajuća krivična presuda je u ovom slučaju pravilno vezivala
presudu parničnog suda jer u građanskopravnom deliktu ovakve vrste, kao prethodno pitanje,
pojavljuje se pitanje krivičnopravnog karaktera, u pogledu kojeg pravnosnažna osuđujuća i
oslobađajuća presuda krivičnog suda vezuje parnični sud.
Ako je kleveta izneta u sredstvima javne komunikacije satisfakcija se može tražiti kako u vidu
opoziva izjave učinioca pred sudom, uz objavljivanje presude, tako i u vidu prava na
objavljivanje odgovora oštećenog.

156. Vrste neimovinske štete-psihički bol zbog neosnovanog lišenja slobode i

neopravdane osude

94
Pod neosnovanim lišenjem slobode u građanskom pravu podrazumeva se spoljno neosnovano
ograničenje slobode kretanja. Do toga može doći zbog neosnovanog krivičnog postupka
ustanovljenog putem pritvora odnosno neosnovane osude lišenja slobode; zatim tu spada
lišavanje slobode fizičkog lica od nedržavnih struktura, kao npr. usled terorističkih akcija. U
slučaju neosnovanog lišenja slobode ZOO je predvideo novčanu naknadu neimovinske štete.
Različiti su proceduralni osnovi ove naknade (svi su vezani za krivični postupak). Naknada se
može tražiti i za takav neosnovani krivični postupak ili presudu gde tokom ili do okončanja
procedure nije došlo do lišenja slobode. Tu je eventualna novčana naknada po pravilu niža.
Druga je situacija kada je tokom ili po okončanju postupka došlo do lišenja slobode, kada je reč
i o povredi lične slobode. Javni tužilac može odustati od gonjenja još u fazi istrage; prvostepeni
krivični sud može doneti oslobađajuću presudu iz različitih razloga. Na naknadu ove štete ima
pravo lice protiv koga je vođen neosnovan postupak ili koje je neosnovano osuđeno, bez obzira
da li je lišeno slobode ili nije. Naknada se može dosuditi u novcu ili putem objavljivanja
presude na trošak štetnika. Prilikom odmeravanja visine novčane naknade vodi se računa o
dužini trajanja neosnovanog lišenja slobode, da li je ime osumnjičenog ili osuđenog u toku
postupka objavljeno u sredstvima javnog informisanja, težina osude ili uslovi izdržavanja kazne
lišenja slobode, gubitak ugleda u sredini, prisilno odvajanje od porodice i druge subjektivne i
objektivne okolnosti vezane za oštećenog.

157. Vrste neimovinske štete-psihički bol zbog povrede ličnih prava

Zakon o obligacionim odnosima predviđa naknadu neimovinske štete zbog povrede ličnih
prava.
Moguće su sledeće građanskopravne sankcije:
 novčana naknada neimovinske štete,
 objavljivanje ispravke,
 povlačenje izjave (izvinjenje) ako je šteta nastala iznošenjem ili prenošenjem neistinite
činjenice.
Novčanu naknadu neimovinske štete treba priznati u svim slučajevima povrede ustavom
utvrđenih ličnih prava. Ovde spadaju prava koja se tiču lične sfere i intimnosti odnosno
ličnih tajni i intimnosti porodičnog i ličnog života, nepovredivost stana, zabrana zloupotrebe
ličnih podataka, prava na ime, kao i prava iz duhovnih tvorevina kao što su autoska i
pronalazačka prava i druga lična prava. Priznaje se naknada za pretrpljenu moralnu štetu
kada je nečiji portret ili fotografija stavljen u promet ili objavljen; priznaje se naknada u
vidu novčane satisfakcije i onda kada je reč o povredi roditeljskih osećanja, zamenom
novorođenčeta greškom odgovarajuće ustanove. Naknada se priznaje i onda ako je neko u
ime lažnog obećanja braka naveo žensko lice na vanbračnu obljubu.

158. Vrsta neimovinske štete-strah

Strah odražava trajno i intenzivno uznemireno duševno stanje oštećenog uvek fizičkog lica
koji proizlazi iz ozbiljnog ugrožavanja osnovnih vrednosti (život, zdravlje, ličnost) oštećenog ili
njemu bliskih lica. Strah je samostalan oblik štete i za njega se novčana naknada određuje
posebno samo ako je intenzivan ili trajan. Praksa poznaje čitavu skalu straha prema
intenzitetu doživljavanja: zabrinutost, bojazan, užas. Običan strah ili briga ne ovlašćuje na
naknadu. Unutrašnjei elemenat straha se tiče intenziteta odnosno kvaliteta i time i stručne ocene
.Sudska praksa govori o strahu sa posledicama, koji uz uslov trajanja dovodi do obaveze
novčane naknade, ali se ne precizira karakter posledica. Trajanje je spoljni elemenat straha.
Strah je unutrašnja psihička pojava, njegova unutrašnja svojstva potvrđuje odgovarajuća nauka.

95
Spoljni elementi straha mogu biti dokazani veštačenjem, putem svedoka. U praksi se smatra da
ozbiljan strah postoji ako je oštećeni dospeo u teško psihičko stanje jer su mu dovedena u
pitanje ozbiljna lična dobra ili imovina.

159. Uzročna veza-pojam

Pod uzročnom vezom ili odnosom kauzalnosti podrazumevamo odnos između dve pojave od
kojih je jedna uslovljena drugom. Takav odnos treba da postoji između protivpravne
štetnikove radnje i nastale da bi štetnik bio odgovoran za štetu (protivpravna radnja treba da
predstavlja uzrok štete, šteta treba da se javlja kao posledica protivpravne radnje). Na
oštećenom je teret dokaza da je štetnik prouzrokovao štetu. Uzročna veza je objektivna
kategorija uvek je prirodna. Pravno shvaćeni kauzalitet je pravna veza između štete i okolnosti
koja ju je neposredno uslovila (to je odlučna pravna veza između protivpravnog ponašanja i iz
njega sledujućeg umanjenja imovine).
Funkcija uzročne veze ispoljava se u tome što ona po pravilu ukazuje na odgovorno lice na čije
ponašanje se svodi data šteta. Relevantan uzrok je uvek u nečijem ponašanju i tako povlači za
sobom i njegovu odgovornost.

Istovremeno, uzročna veza čini odgovornim štetnika samo za posledice koje proizlaze iz
njegovog ponašanja. To znači da štetnik može biti obavezan samo na one posledice koje su u
vezi sa štetom za koju odgovara. Može da se desi da uzročna veza ne ukazuje na odgovorno
lice, posebno ako se radi o odgovornosti za tuđe radnje o objektivnoj odgovornosti kao i o
hipotetičkom kauzalitetu.

160. Uzročna veza-teorija uslova, konkurencija i kumulacija uzročnosti

Sve teorije u vezi sa tumačenjem uzročne veze mogu se svesti na dve osnovne -
teoriju o ekvivalentnosti i teoriju o izabranim uslovima.

Prema teoriji o ekvivalentnosti, koja je nastala na osnovu shvatanja Džon Stjuart Mila, svaki
uslov se može smatrati uzrokom. Kasnijim modifikacijama ove teorije, jednaki su samo oni
uslovi bez kojih ne bi nastupila posledica. Teorija o izabraniim uslovima je najviše zastupana u
nemačkoj pravnoj teoriji i najpre je osnovana i razrađena u delima Burija, Krijesa, Rumelina i
Tregera. Njom je pokušano da se utvrde pravno relevantni uslovi u zavisnosti od toga koji je
uslov označen bitnim uzrokom. Razvili su se različiti ogranci teorije:teorija
ekvivalencije,teorija o prevalentnom uzroku i teorija o neposrednom uzroku. Teorija
ekvivalencije smatra da je kauzalan svaki uslov bez kojeg bi izostala posledica. Svi uslovi koji
dovode do posledice imaju isti značaj.

Teorija o konkurenciji uzroka smatra da se adekvatnost uzroka ima proceniti sa gledišta

intenziteta osnova ili činjenica kojima se prekida prvobitna uzročna veza. Ovo gledište
sagledava okolnosti slučaja i grupiše ih kao štetu prouzrokovanu samomom sebi - čime se
prekida uzročnost nečije radnje, kao ponašanje štetnika koje ne dovodi do njegove
saodgovornosti, ali utiče na štetu, uticaj više sile, dejstvo više uzroka. Konkurencija uzroka
objašnjava podelu odgovornosti ukoliko je šteta rezultat radnji više štetnika ili i učešća
oštećenog. Konkurentni su samo oni uslovi bez kojih ne bi došlo do štete. Odgovornost nosilaca
konkurentih uslova se deli srazmerno doprinosu svake radnje nastaloj šteti. Kumulacija
nerazdvojnih uzroka koji se najčešće ne tiču istovremenog nastupanja više uzroka već lančanog

96
niza uzajamno povezanih uslova i njihovog delovanja u dužem vremenu, po nekima dovodi do
solidarne odgovornosti, ako je niz uzroka nastao propustom više nosilaca - npr.kod podstrekača
ili izvršioca kod krađe. Teorija o konkurenciji doprinosi individualizaciji odgovornosti a teorija
o kumulaciji proširuje odgovornost na sva ona lica bez čije radnje šteta ne bi nastupila.

161. Uzročna veza-adekvatna uzročnost

Teorija o adekvatnom kauzalitetu smatra uzrokom onaj uslov koji odgovara dotičnoj šteti.
Prema ovom shvatanju, ne može biti svaki uzrok prethodnica štete, odnosno ne može svaki
uzrok da prethodi i da odgovara šteti, već samo onaj koji prema iskustvu redovno
prouzrokuje ili dovodi do štete (npr.sudar motornih vozila može da prouzrokuje deformaciju
na karoseriji auta, ali ovoj promeni ne može da bude neposredan uzrok nezaključavanje vrata
vozila, sem ako je time neovlašćenom licu omogućeno da vozi auto, što je dovelo do karambola
i na taj način doprinelo promeni karoserije). Utvrđivanje uzročne veze shvaćene u logičkom
smislu spada u delokrug sudskog veštaka, dok utvrđivanje činjenica da uzročna veza predstavlja
predmet sudske ocene. Postoje neki uzroci koji su tipični za štetu. Prema savremenoj varijanti
ove teorije, uzročna veza je pravno pitanje jer podrazumeva razumnu ocenu i ograničenje
odgovornosti. Dokazivanje adekvatnosti uzroka mora da bude zasnovano na visokom stupnju
verovatnoće. Kod objektivne odgovornosti se uzima da je šteta potekla od opasne stvari ali se ta
pretpostavka mora objasniti. Kod ugovorne odgovornosti se pretpostavlja da je šteta nastala iz
nepravilnog ili neblagovremenog izvršenja, ali prezumpcija uzročnosti je relativna. Po jednom
novijem shvatanju u grupe uzroka spadaju: ljudska ponašanja, slučaj koji često nije direktno
uslovljen ponašanjem ljudi, uzroci kod odgovornosti zasnovane na uzročnosti, uzroci
propuštanja, uzroci nesreće. Odgovornost zasniva onaj uzrok koji po redovnom toku stvari i na
osnovu opšteg iskustva inače dovodi do nastupanja posledica. Po teoriji neposrednog uzroka,
uzrok je onaj uslov koji je neposredno rezultirao odnosno uslovio štetu.

162. Uzročna veza-hipotetički kauzalitet

Pod pretpostavljenim kauzalitetom podrazumevamo takvu uzročnu vezu kod koje je od dva
uslova, od kojih bi svaki po sebi doveo do posledice, jedan uslov prestigao drugi. Pri tome
je izvesno da je i drugi uslov, da nije prestignuta njegova posledica, mogao da dovede do iste
posledice. Npr. u nekom rudarskom gradu budu sva stakla polomljena, ali je pre eksplozije neko
polupao izlog samoposluge. Da nije izlog prethodno razbijen, izvesno je da bi usled eksplozije
bio uništen.

163. Protivpravnost-pojam i razgraničenje od krivice

U posebne uslove odgovornosti za štetu spadaju protivpravnost i krivica. Po subjektivnom

shvatanju, protivpravnost je svako ponašanje koje je preduzelo lice na koje ono nije ovlašćeno,
a po objektivnoj teoriji, protivpravnost je svaka povreda pravne norme. Radi zakonskog
utvrđivanja protivpravnosti postoje dva metoda: metod opšte zabrane i metod nabrajanja.

Razlika protivpravnosti i krivice je ta što je protivpravnost ponašanje protivno zakonu.

Razgraničenje je očigledno u oblasti krivičnog prava gde se protivpravnost posmatra kao
ponašanje protivno inkriminaciji, gde je ona definisana objektivno, za razliku od krivice koja se
shvata kao unutrašnji odnos htenja radnje i posledice. Teorija identiteta izjednačava pojam
protivpravnosti sa pojom krivice. Zakon o obligacionim odnosima izričito ne predviđa
protivpravnost kao uslov odgovornosti ali na indirektan način govori o protivpravnosti.

97
Protivpravnost se pominje među osnovnim načelima-opšta zabrana prouzrokovanja štete; zakon
predviđa izvesne pravne standarde ponašanja koji pre spadaju u arsenal pojma kriice; zakon
obavezuje lice koje drugom prouzrokuje štetu da je naknadi. Prema zakonskoj soluciji
protivpravnost u domenu deliktne odgovornosti jednaka je prouzrokovanju štete. Odredbe koje
prezumiraju zahtev za protivpravnošću na najizraženiji način su pravila o isključenju
protivpravnosti.

164. Isključenje protivpravnosti-nužna odbrana i krajnja nužda

Izvesne ljudske radnje nemaju obeležje protivpravnosti, iako je njima prouzrokovana šteta
drugom. Činjenice koje isključuju protivpravnost štetne radnje isključuju istovremeno i krivicu,
jer je protivpravnost štetne radnje pretpostavka za krivicu.

Nužna odbrana je ona odbrana ili radnja koja je neophodna za zaštitu odnosno odbranu od
tuđeg istovremenog protivpravnog napada, koji branilac nije skrivio. Napad treba da bude
protivpravan, što znači da mora da potiče od čoveka, kao i da je istovremen, tj.da je već otpočeo
i da još traje. Nije neophodno da napad bude uperen na pravno dobro branioca, jer je dopuštena
i odbrana tuđih pravnih dobara, tzv.nužna pomoć. Zakon nije odredio pojam nužne odbrane
pa se on preuzima iz krivičnog prava. Nužna odbrana mora biti srazmerna napadu kome se
suprotstavlja. Protivpravnost radnje branioca isključena je samo u odnosu napadača, ali ne i u
odnosu na treće lice.
Krajnja nužda: pod stanjem nužde podrazumeva se opasnost iz koje se nečije pravom
zaštićeno dobro ne može drugačije spasiti osim povredom pravno zaštićenog dobra nekog
drugog. Opasnost ne mora biti ni protivpravna ni skrivljena, a može pretiti dobrima lica koje
preduzima radnju spasavanja ili dobrima nekog drugog lica (pomoć u nuždi). A stanje nužde
karakteristično je to što se ugroženo pravno dobro može spasiti samo po cenu da se povredi tuđe
pravno dobro, s tim što je takva povreda dozvoljena samo pod uslovom da je vrednost spasenog
dobra nesrazmerno veća od onog koje se žrtvuje. Stanje nužde isključuje protivpravnost radi
spasavanja, što znači da je ta radnja pravno dopuštena. Zakon o obligacionim odnosima
propisuje da oštećeni može zahtevati naknadu od lica koje je krivo za nastanak opasnosti od
štete, ili od lica od kojih je šteta otklonjena, ali od ovih poslednjih, više od koristi koju su imala
od toga. Pravo na naknadu štete kojoj se razumno izložilo, priznaje se i licu koje pretrpi štetu
otklanjajući od drugog opasnost od štete.

165. Isključenje protivpravnosti-pristanak oštećenog i samopomoć

Prema Zakonu o obligacionim odnosima ko na svoju štetu dozvoli drugome preduzimanje

neke radnje, ne može od njega zahtevati naknadu štete prouzrokovane tom radnjom. Da
bi pristanak oštećenog mogao da isključi protivpravnost štetne radnje neophodni su sledeći
uslovi:
 pristanak treba da je dat od strane poslovno sposobnog lica;
 treba da je dat pre nego što je preduzeta štetna radnja;
 pristanak se može dati samo za štetu koja nije prouzrokovana radnjom koja je zakonom
zabranjena, jer je u soprotnom izjava oštećenika ništava. Takav je slučaj sa pristankom
na prouzrokovanje štete radnjom koja predstavlja krivično delo, odnosno na pravnom
dobru kojeg se čovek ne može punovažno odreći (pristanak na ubistvo).

98
Dozvoljena samopomoć: pod dozvoljenom samopomoći podrazumeva se pravo svakog lica
da, prema određenim uslovima, žrtvuje dobro dužnikovo, da bi otklonio povredu prava
koje ima prema dužniku. U tom slučaju isključena je protivpravnost štetne radnje, tako da
onaj ko je u stanju dozvoljene samopomoći, prouzrokovao štetu licu koje je izazvalo potrebu
samopomoći, nije dužan da je naknadi.
Za primenu samopomoći su ptorebni sledeći uslovi:
 da neposredno preti opasnost po pravo nekog lica;
 da način otklanjanja povrede prava treba da odgovara prilikama u kojima je nastala
opasnost.
Tako u dozvoljenu samopomoć spada slučaj kada oštećeni oduzme ključeve auta ili probuši
gumu na vozilu da bi sprečio dužnikovo bekstvo. Postavlja se i pitanje zaobilaženja
zakona-da li se može smatrati protivpravnim ponašanjem. Kod zaobilaženja zakona, iako
dotično ponašanje ne vređa slovo zakona već samo njegov smisao, odgovornost za naknadu
štete postoji na isti način kao i kada štetnik svojim ponašanjem neposredno i očigledno
vređa pravnu normu. Postavlja se i pitanje odgovornosti države za prouzrokovanu štetu i tu
postoje tri tendencije. Prema prvoj, država kao nosilac zakonodavne, izvršne i sudske vlasi
nije odgovorna za štetu jer apsolutan suverenitet isključuje odgovornost privatnopravne
sfere. Druga tendencija polazi od toga da je država odgovorna za štetu koju su njeni organi
prouzrokovali njihovom krivicom, Treća je tendencija koja se naziva savremenom ,da
država odgovara kako po pravilima osubjektivnoj odgovornosti, tako i po strožijim
pravilima o objektivnoj odgovornosti, jer kao nosilac suvereniteta ujedno je i nosilac veće
odgovornosti prema građanima i pravnim licima. Građanskopravna odgovornost
funkcionerea u našem pravu nije postavljena. No, ona se ne može isključiti ako je
funkcioner postupio nezakonito.

166. Isključenje protivpravnosti-viša sila i slučaj

629.str

Viša sila ili na latniskom vis major je pravni pojam koji se odnosi na neki spoljašnji događaj
koji se nije mogao predvideti, izbeći ili otkloniti.
Postoji nekoliko teorija o višoj sili. Po objektivnoj teoriji viša sila je događaj koji izlazi iz kruga
redovnih događaja i u odnosu na osobu koja bi se trebala pojaviti kao štetnik taj se događaj
smatra spoljašnjim. Po subjektivnoj teoriji viša sila je svaki događaj koji se ni uz maksimalnu
opreznost osobe nije mogao ni predvideti ni sprečiti. Spoljašnji događaj znači da je izvan stvari
ili radnji kojima je prouzrokovanana šteta. Kao viša sila najčešće se pojavljuje prirodni događaj
(na primer zemljotres), međutim karakter više sile mogu imati i društvene pojave na
primer ratovi, zabrane uvoza, izvoza i sl.

Viša sila tipičan je primer isključenja protivpravnosti radnje, pa s obzirom na to razlog

oslobođenja odgovornosti za štetu (objektivna odgovornost). Često se po pravilu u ugovorima
predviđaju sve buduće okolnosti koje mogu nastati, a na koje ugovorne strane ne mogu uticati, a
koje čine ispunjenje ugovora trajno ili privremeno nemogućim. Ako se ostvare pretpostavke
primene odredaba o višoj sili, moguća je obustava ispunjenja ili raskid ugovora.

(internet)

SLUČAJ – Slučaj u obligacionom pravu označava odsustvo krivice u izvršioca protivpravne

radnje kojom je šteta izazvana. U pitanju je uzrok štete koji nije skrivio ni oštećeni ni neko

99
drugi, dakle, nešto sto je od cilja nezavisno. Slučajevi su oni događaji koji ne zavise od slobode
ljudske volje. Slučaj može biti neki prirodni događaj ili ljudska radnja za koju izvršilac nije
odgovoran. Slučaj je uzrok koji isključuje odgovornost. Kod slučaja nema skrivljenih događaja.
Tu je odgovornost za krivicu nepojmljiva, već je moguća samo odgovornost bez krivice. Ovo
pravilo, međutim, nije apsolutno jer postoje izuzeci. Pre svega, ugovorom se može odrediti i
pojačana odgovornost, tako da ona obuhvata i slučajne štete, osim ako je to protivpravno načelu
savesnosti i poštenja. Zatim, i sam zakon propisuje odgovornost za slučajne štete u izvesnim
oblastima

VIŠA SILA – Viša sila je uži pojam od pojma slučaja, tj. ona je osobit ili kvalifikovan slučaj.
Pod nju se podvode samo događaji koji su izvanredni, neizbežni i spoljni. * Izvanrednost ili
nepredvidivost događaja – Samo događaj koji je izvanredan spada u višu sili. To su oni događaji
koji su izuzetni ili neobični, tj. sa kojima se nije moglo računati zato što nisu učestali, što se
normalno ne dešavaju. Ali, svaki redak događaj ne predstavlja višu silu, on mora biti veoma
izuzetan, tako da ga nije mogao predvideti ni veoma pažljiv čovek. * Neizbežnost događaja –
Da bi se neki događaj mogao svrstati u višu sili, on mora biti neizbežan, tj. neminovan ili
neotklonjiv. To su oni događaji koji nisu mogli biti sprečeni ili učinjeni neškodljivim. * Spoljni
događaj – Za višu silu nije dovoljno što je događaj nepredvidljiv i neizbežan, nego mora biti i
spoljni. Kaže se obično da su to oni događaji koji nisu skopčani sa delatnošću lica od kojeg je
šteta potekla. Viša sila, kao i slučaj, isključuje odgovornost a dok slučaj predstavlja granicu
subjektivne odgovornosti, viša sila je granica objektivne odgovornosti

167. Krivica-subjektivno i objektivno merilo krivice

Krivica je specijalan uslov građanskopravne deliktne odgovornosti, jer se ima dokazivati samo
kod subjektivne odgovornosti. U zavisnosti od stepena krivice, krivično pravo određuje veću ili
manju kaznu za učinioca. Na isti način i građansko pravo, polazeći od svoje penalne, a ne
odštetne funkcije, u zavisnosti od stepena krivice, učinilo je odgovornim štetnika u pogledu
mere naknade. Suština ovog gledišta može se svesti na to da namerno prouzrokovanje štete
zahteva strožu odgovornost štetnika što se izražava u većoj meri naknade-štetnik je dužan
naknaditi ne samo prostu štetu već i izgubljenu dobit. Krivičnopravno shvatanje kao bitan
elemenat krivice smatra i subjektivan pristup štetnika. Građanskopravno shvatanje krivice u
potpunosti je odvojilo građanskopravnu odgovornost od krivičnopravne. Novije naše
građansko pravo polazi od toga da je centralni pojam odštetnog prava šteta i naknada.
Interes za naknadom na oštećenikovoj strani je u potpunosti nezavisan od stepena krivice
štetnika. Sa stanovišta oštećenog je u potpunosti irelevantno da li je štetnik znao odnosno da li
je hteo svoje ponašanje i posledice. Sa stanovišta oštećenika, od sporednog je značaja da li je
šteta prouzrokovana namerno ili usled nemara. Subjektivno shvatanje krivice u domeu
krivičnog prava je opravdano represivnom funkcijom ove grane prava. U građanskom pravu
irelevantnost stepena krivice se pripisuje novim tendencijama koje ukazuju na primarnost
restitutivne i preventivne funkcije odštetnog prava.
Objektivna definicija krivice polazi od toga da je kriterijum pažnje ponašanja ispoljen u nekom
spoljnom očekivanju koje se može prepoznati u primeru objektivnih standarda određenih
zakonom. Prema ovom stanovištu krivica je takvo ponašanje koje odstupa od očekivanog ili
predviđenog ponašanja pravilima društvene zajednice odnosno pravilima dobrog domaćina,
odnosno pravilima struke ili pravilima i shvatanjima privredne struke. Moderno odštetno pravo
nezavisno od krivice, naknadu štete određuje shodno interesima štetnika prema visini umanjenja

100
oštećenikove imovine, saglasno načeku potpunosti naknade i načelu odštete. Kod subjektivne
odgovornosti poznata su dva modela krivice : dokazana i pretpostavljena. Pravila objektivne
odgovornosti treba primenjivati samo ako je šteta proizašla iz delovanja ili postojanja opasne
stavri ili opasne delatnosti.

168. Teret dokazivanja krivice-dokazana i pretpostavljena krivica

Podela krivice na dokazanu i pretpostavljenu je učinjena na osnovu raspodele tereta

dokazivanja između štetnika i oštećenog,u pogledu utvrđivanja krivice štetnika. Pod
dokazanom krivicom podrazumevamo vrstu krivice kod koje oštećeni treba da dokazuje
nemarno ponašanje štetnika. Teret dokazivanja krivice štetnika pada na oštećeno lice. Tuženi ne
može biti pozvan na odgovornost dok oštećeni tužilac ne dokaže nemarno ponašanje. Ovde
zakon pretpostavlja nevinost štetnika odnosno tuženog sve dotle dok oštećeni tužilac ne dokaže
suprotno. Prema sistemu pretpostavljene krivice, oštećeni treba da dokaže samo činjenicu da
je šteta proistekla iz protivpravnog ponašanja štetnika i ukoliko je to s uspehom dokazao, zakon
prezumira činjenične okolnosti o krivici štetnika. U pogledu obaranja pretpostavke o krivici
štetnika, teret dokazivanja pada na štetnika. Pretpostavljena krivica često predstavlja, preteranu,
nekad nepravičnu zaštitu oštećenog. Tradicionalno je pravilo deliktnog prava-svako je nevin
dok se ne dokaže suprotno. Pretpostavka krivice ide suprotno tom interesu, u nastojanju da
pruži zaštitu oštećenom licu. Pretpostavka o krivici štetnika znači da zakon dozvoljava suprotan
dokaz, odnosno da štetnik svojim prigovorima može da dokaže da se ponašao savesno i da na
taj način otkloni tvrdnju zakona o njegovoj krivici. Postoje dve vrste pretpostavljene krivice-
oboriva i neoboriva. Neoboriva pretpostavka o krivici znači da zakonom predviđena
pretpostavka o krivici ne može biti modifikovana, oborena pred parničnim sudom suprotnim
dokazima. Oboriva pretpostavka znači da uz postojanje određenih činjeničnih okolnosti
zakonom pretpostavljena činjenica ustanovljena u korist beneficiranog pravnog subjekta,
predstavlja samo dotle pravnu istinu dok subjekt tereta dokazivanja o protivnom suprotno ne
dokaže. Apsolutna pretpostavka o krivici postoji u materiji odgovornosti roditelja za radnje
deliktno nesposobne dece.

169. Odgovornost za drugog-odgovornost preduzeća za radnje radnika i organa

preduzeća

Preduzeće odgovara za štete prouzrokovane trećim licima od strane radnika u radu ili u vezi sa
radom. Poseban je uslov ove odgovornosti da je radnik u vreme prouzrokovanja štete bio na
svom radnom mestu i da je obavljao radne zadatke, osim ako preduzeće dokaže da je radnik
postupio u skladu sa uslovima i zahtevima datih okolnosti. Ako je radnik štetu prouzrokovao
namerno, oštećeni ima pravo da naknadu zahteva neposredno od radnika. Pravna lica
odgovaraju za štetu prouzrokovanu trećim licima iako je do štete došlo tokom vršenja funkcije
ili u vezi sa funkcijom organa tog pravnog lica. Pravno lice ima pravo na regres prema radniku-
štetniku ako je šteta prouzrokovana namerom ili nepažnjom. Ovo regresno pravo zastareva u
roku od 30 dana računajući od dana isplate naknade štete. Treba razlikovati radnopravnu
odgovornost radnika od odgovornosti radnika ili druge organizacije za naknadu štete pričinjenu
radom radnika ili organa trećima. U prvom slučaju odovorno lice kažnjava se disciplinskom ili
krivičnom posledicom.

170. Odgovornost za drugog-odgovornost roditelja ili staratelja za radnje

maloletnika i štićenika

101
Maloletnici obično nisu sposobni za rasuđivanje, tako da ne mogu biti odgovorni za štetu koju
prouzrokuju. Međutim, moralni i pravno politički razlozi zahtevaju da za štetu koju prouzrokuju
maloletnici odgovaraju ona lica koja su vršila nadzor nad njima i koja su bila u stanju da
utiču na njihovo ponašanje. Tu spadaju roditelji, staratelji i druga lica pod čijim nadzorom
je bio maloletnik. Odgovornost roditelja zavisi od uzrasta maloletnika. Za štetu koju
prouzrokuje maloletnik do sedme godine roditelji odgovaraju bez obzira na krivicu, s tim što se
mogu osloboditi odgovornosti ako postoje razlozi koji isključuju odgovornost bez obzira na
krivicu kao i u slučaju kada je šteta nastala dok je dete bilo povereno drugom licu. Za štetu koju
prouzrokuje maloletnik koji je navršio sedam godina, roditelji odgovaraju po osnovu pretpostavljene
krivice, tj.ako ne dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice. I u slučaju kada dužnost nadzora
nad malletnikom ne leži na roditeljima, oštećenik ima pravo da zahteva naknadu od roditelja,
ako je šteta nastala usled lošeg vaspitanja ili loših primera. Odgovornost roditelja je u ovom
slučaju zasnovana na dokazanoj krivici. Za štetu koju maloletnik prouzrokuje dok je pod
nadzorom staratelja odgovara staratelj. On se oslobađa odgovornosti ako dokaže da je nadzor
vršio na način na koji je obavezan, ili da bi šteta nastala i pri brižljivom pršenju nadzora (
pretpostavljena krivica).

171. Odgovornost za drugog-odgovornost države za štetu pravosudnih i

upravnih organa nesavesnim vršenjem službene dužnosti

Prema jednoj tendenciji, država kao nosilac zakonodavne, izvršne i sudske vlasti nije
odgovorna za štetu, pošto apsolutan suverenitet isključuje odgovornost privatnopravne sfere.
Druga tendencija polazi od toga da je država odgovorna da štetu koju su njeni organi
prouzrokovali njihovom krivicom. Država pokriva i štete koje pričine ne samo organi u vršenju
službene dužnosti, već i takozvane javne službe. Treća tendencija je da država odgovara kako
po pravilima o subjektivnoj odgovornosti tako i po strožijim pravilima o objektivnoj
odgovornosti. Razlikuje se i odgovornost države kao nosioca javne delatnosti u oblasti
posledica obavljanja tih funkcija od odgovornosti u civilno-pravnom domenu, kao i
odgovornost države od odgovornosti njenih javnih funkcionera. U našem pravu, država
odgovara za štetu prouzrokovanu radnjom njenih organa pre svega u vršenju izvršne
vlasti, ukoliko je ona vršena mimo propisa. Ta odgovornost je zasnovana i u slučaju sudske
zablude. Građanskopravna odgovornost funkcionera se ne može isključiti ako je on postupao
nezakonito, izvan granica nadležnosti ili imuniteta, ako je naneo moralnu ili materijalnu štetu
pojedincu ili kolektivu.

172. Osiguranje-opšti pregled; pojam, vrste, subjekti, dejstvo

Osiguranje je ugovorni pravni odnos između osiguravača i osiguranika na osnovu kojeg je

prvi obavezan da drugome ili trećem licu od momenta ostvarivanja osiguranog slučaja
isplati određeni iznos novca, s tim da je osiguranik dužan da nezavisno od nastupanja
osiguranog slučaja, osiguravaču plati naknadu osiguranja u skladu sa uslovima
osiguranja.

Osiguravač je je pravno lice, koje obavlja delatnost osiguranja imovine i lica radi sticanja dobiti.
Osniva se u formi akcionarskog društva, a mogu ga osnovati najmanje dva fizička odnosno
pravna lica. Osnovni kapital akcionarskog društva za osiguranje čine ulozi osnivača i može biti
samo u novcu. Zakon je limitirao donju granicu početnog fonda za svaku vrstu osiguranja, a
iznosi su izraženi u dolarima. Osim osiguravajućih društava postoje i agencije za pružanje
drugih usluga kao što su smanjenje rizika, procena štete, posredovanje i zastupanje u osiguranju.

102
Ugovor o osiguranju je formalan i nastaje kada su strane potpisali polisu osiguranja i listu
pokrića. Uslovi osiguranja su doneti od strane osiguravajućih društava predstavljaju sastavni
deo ugovora o osiguranju.

Postoje dve vrste osiguranja: obavezno i dobrovljno osiguranje. Kod nas ima dve vrste
obaveznog osiguanja-obavezno osiguranje putnika u javnom saobraćaju od rizika smrti i
oštećenja ili uništenja stvari, i obavezno osiguranje vlasnika odnosno korisnika motornih vozila
koji su obavezni da se osiguraju od odgovornosti za štete nanete trećim licima . Izvorom
dobrovoljnog osiguranja, u skladu sa slobodom ugovaranja služe odredbe ugovora tako da
osiguravač odgovara samo za rizike predviđene ugovorom i zatim ne odgovoara za štetu koju
stranke nisu ugovorile.
Druge dve značajne vrste osiguranja čine osiguranje imovine i osiguranje lica. Za prvi je tipičan
primer osiguranje života a za drugi osiguranje bilo koje imovinske vrednosti ili stvari.
Kasko osiguranje pokriva svu imovinsku i neimovinsku štetu u pretrpljenoj saobraćajnoj
nezgodi, ali po pravilu ne pokriva štetu nanetu trećima, a kargo obuhvata samo određenu štetu
određenog lica. Osiguranje je posebna vrsta odgovornosti za drugog kod kojega je prenos
odgovornosti na treće lice privremena ili trajna. Kod klasičnih slučajeva odgovornosti za radnje
drugog prenos odgovornosti je uvek trajan

173. Vrste obaveznog osiguranja

Obavezno osiguranje u našem pravnom sistemu odnosi se na dve oblasti: vlasnici motornih
vozila obavezni su da se osiguraju od odgovornosti za štete nanete trećim licima; preduzeća
koja se bave prevozom putnika u javnom saobraćaju obavezna su da osiguraju putnike za
rizik smrti i telesne povrede kao i njihov prtljag od oštećenja ili uništenja u saobraćajom udesu.
Obavezno se osiguravaju: putnici u javnom saobraćaju od posledica nesrećnog slučaja; vlasnici
odnosno korisnici motornih i priključnih vozila od odgovornosti za štetu učinjenu trećim licima;
vlasnici odnosno korisnici vazduhoplova od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima;
depozit građana kod banaka i drugih finansijskih organizacija. Rizici kod javnog prevoza
putnika po novom zakonu su: smrt, trajni gubitak opšte ili prolazne radne sposobnosti, s tim da
su zakonom određeni najniži valutni dolarski iznosi koji se isplaćuju u dinarskoj protivvrednosti
u slučaju realizacija rizika, obračunat po kursu na dan zaključenja ugovora o osiguranju.

174. Osiguranje-premija osiguranja, franšize osiguranja, suma osiguranja

Premija osiguranja je cena odnosno naknada osiguranja koju osiguranik plaća na ime
osiguranja osiguravaču. Namena premija je u osnovi dvostruka. Ukupna njihova suma služi
jednim delom za odštete, a drugim kao prihod odnosno dobit osiguravajuće organizacije. Visina
premije se određuje uslovima osiguranja.

Pod franšizom se podrazumeva iznos koji osiguravač dobija iz ugovorene sume

osiguranja. To je takva ugovorna klauzula kojom se stranke saglašavaju da je i pored
osiguranja jedan deo štete obavezan da snosi osiguranik.
Franšiza može biti integralna i odbitna. Integralna franšiza postoji kad osiguravač do
određenog iznosa štete uopšte ne pokriva štetu, odnosno isplaćuje naknadu, dok preko
određenog iznosa štetu pokriva u potpunosti. Odbitna franšiza je iznos umanjenja sume
osiguranika koji osiguravač nije obavezan da isplati bez obzira na vrednost štete.
Sa stanovišta odbitka franšiza može biti fiksna i proporcionalna. Fiksna je ona franšiza kod
koje je odbijeni iznos iz sume osiguranja stalan odnosno nezavisan od veličine štete. Kod

103
proporcionalne franšize visina iznosa samoparticipacije koja se odbija od sume osiguranja
zavisi od vrednosti štete.
Cilj franšize sa stanovišta osiguravača je privrednog karaktera s obzirom na to da teret snošenja
štete uzvraća na štetnika i oštećenika. Sa stanovišta osiguranika, franšiza ima preventivni
značaj, pošto upućuje osiguranika na povećanu pažnju u domenu u kome i sam može sprečiti
nastupanje štete.

Suma osiguranja predstavlja novčanu prestaciju koju je osiguravač obavezan da plati

osiguraniku ili beneficijaru odnosno korisniku osiguranja ukoliko i kad nastupi osigurani slučaj.
Osiguravač je obavezan da naknadi troškove i gubitke kao i drugu štetu koja je nastala iz toga
što je oštećeni pokušao da otkloni neposrednu opasnost nastupanja osiguranog slučaja kao i
štetne posledice koje su i pored toga nastupile.
Ukupne premije čine fondove osiguranja koji delom služe isplati sume osiguranja. Novo
zakonodavstvo govori o prihodima i rashodima osiguravajućih organizacija, pri čemu prihode
čine premije, a rashode obaveze na isplatu odšteta odnosno ugovorene sume osiguranja.
Godišnji raspored ostvarene dobiti ostvaruje se radi pokrića gubitaka iz prethodne godine, za
dividende akcionara srazmerno uloženim sredstvima, za izdvajanje u rezerve sigurnosti i u
druge fondove za osiguranje i učešća zaposlenih u dobiti u skladu sa kolektivnim ugovorm.
Suma osiguranja u načelu odgovara visini pretrpljene materijalne ili moralne štete, ali od toga
može biti manja ili veća zbog različitih razloga. Suma osiguranja je manja od štete ako ugovor
ili uslovi osiguranja sadrže klauzulu o samoparticipaciji, ili kad se radi o podosiguranju.

175. Osiguranje-nadosiguranje i podosiguranje

Nadosiguranje je slučaj suprotan podosiguranju, odnosno nastaje u slučaju kada je

osigurana svota veća od stvarne vrednosti osiguranog predmeta. Ukoliko je do
nadosiguranja došlo za vreme trajanja ugovora o osiguranju, svaka ugovorna strana ima pravo
na odgovarajuće sniženje osiguranog iznosa, odnosno premije, počevši od dana kada je svoj
zahtev za sniženje predstavila drugoj strani. U slučaju da je nadosiguranje sklopljeno s ciljem
prevare, druga ugovorna strana može zahtevati poništenje takvog ugovora o osiguranju.

Podosiguranje je osiguranje u kojem je prilikom sklapanja polise osiguranja vrednost

osiguranog predmeta bila veća od ugovorene svote. Iznos naknade u slučaju nastanka
osiguranog slučaja smanjuje se srazmerno u odnosu osigurane svote i vrednosti predmeta
osiguranja

176. Objektivna odgovornost-pojam, osnov, odnos prema subjektivnoj

odgovornosti

Pod objektivnom odgovornošću podrazumevamo odgovornost nezavisnu od krivice,

zasnovanu na uzročnosti ili riziku i prema mnogima na stečenoj imovinskoj koristi. To je
vrsta odgovornosti nezavisna od krivice. Centralni pojam i subjektivne i objektivne
odgovornosti je šteta i odšteta. U centru je pažnje odnos između štetnikove radnje i posledice,
štete, tako da se odgovornost sve više objektivizira i u materiji subjektivne odgovornosti.
Pravila objektivne odgovornosti imaju zadatak da pruže u uslovima povećane opasnosti od štete
posebnu zaštitu imovine i integriteta ličnosti. Prvi parcijalni zakon je u građanskom društvu
imao objektivnu odgovornost je nemački Zakon o železnicama. U odnosu na subjektivnu
odgovornost, objektivna odgovornost je specijalna. Pravilo je da se primenjuju pravila o

104
subjektivnoj odgovornosti zasnovana na krivici, a izuzetak je, odnosno vezano je za određene
uslove, primena pravila o objektivnoj odgovornosti. Pravila o objektivnoj odgovornosti mogu se
primenjivati samo ako se šteta može pripisati stvarima ili pogonima kod povećane opasnosti za
čoveka, njegovu imovinu, životnu sredinu. Ako se ne radi o takvoj delatnosti ili stvari,
primenjuju se pravila o subjektivnoj odgovornosti. Objektivna odgovornost isključuje
subjektivnu ukoliko se šteta može pripisati dejstvu opasne stvari ili pogona. Od tri razloga
isključenja odgovornosti (krivica oštećenog, krivica trćeg lica, viša sila) prva dva spadaju u istu
nomenklaturu pojmova subjektivne odgovornosti. Na taj način i pored postojanja uslova za
primenu pravila o objektivnoj odgovornosti (opasan pogon, šteta, uzročna veza) štetnik neće
odgovarati za štetu ako se šteta može pripisati isključivoj krivici štetnika ili trećeg lica.

U slučaju postojanja nekih tipičnih činjeničnih okolnosti, subjektivna i objektivna odgovornost

su kolerativne ili sukcesivne vrste odgovornosti. Prema zakonu, šteta nastala u vezi sa opasnom
stvari, opasnom delatnošću, smatra se da potiče od te stvari odnosno delatnosti, izuzev ako se
dokaže da one nisu bile uzrok štete.

177. Objektivna odgovornost-pojam opasne stvari i opasne delatnosti

Pod opasnom stvari ili pogonom podrazumevaju se stvari ili pogoni koji po svom položaju,
prirodi ili funkcionisanju predstavljaju povećani rizik ili opasnost za nastupanje štete.
Imalac te stvari ili vršilac delatnosti po zakonu odgovara za štetu bez obzira na krivicu. Svako
vozilo u pokretu je opasna stvar. U slučaju udesa izazvanim motornim vozilom u pokretu koji
je prouzrokovan isključivom krivicom jednog lica primeniće se pravila o odgovornosti po
osnovu krivice. Prema stanovištu sudske prakse pravilno parkirano vozilo se ne može smatrati
opasnim pogonom. Ali nepravilno parkirano vozilo je po svom položaju opasna stvar. Prema
pojedinim odlukama viših sudova Vojvodine postavilo se pitanje da li šteta koja je potekla od
uplašenih životinja zaprežnih kola usled naglog zvižduka parne lokomotive parkirane na
železničkoj pruzi povlači za sobom objektivnu ili subjektivnu odgovornost. Ako bi se zvižduk
lokomotive smatrao opasnom delatnošću, za štetu bi odgovarala železnička transportna
organizacija, a ako nije tako, odgovarao bi vlasnik zaprežnih kola prema pravilima o
subjektivnoj odgovornosti. Prema stanovištu vrhovnog suda Srbije saksija cveća postavljena na
terasu spratne zgrade može da bude tretirana kao opasna stvar tako da povlači za sobom za
njenog imaoca shodnu objektivnu odgovornost.

Prema sudskoj praksi sledeće su stvari i delatnosti tretirane kao opasne: kombajn, topovska
granata, uopšte eksplozivni materijali, flaša za sodu, lansiranje rakete...

Odgovornost za opasne delatnosti ne obuhvata odgovornost za neposrednu štetu koja je

proistekla usled objavljivanja opasne delatnosti već i za svu štetu koja nastaje na osnovu bilo
koje pravne ili faktičke veze sa tom delatnošću. U slučaju povrede radnika, za štetu odgovara
rudnik odnosno preduzeće po pravilima objektivne odgovornosti nezavisno od krivice radnika.
Preduzeća odgovaraju po načelu uzročnosti za štetu koju na radu pretrpi radnik koji je u
svojstvu noćnog čuvara čuvao prostorije organizacije. Država odgovara po načelu uzročnosti za
štetu koju u službi pretrpi policajac, ako je radio sa opasnom stvari ili vršio određenu delatnost
s povećanom opasnošću ako je bio dužan postupajući prema pravilima službe izlagati se
opasnosti. Štete nastale usled dejstva saobraćajnih sredstava u pokretu zakon isključuje iz
domena primene pravila o objektivnoj odgovornosti i naknađuje ih na osnovu subjektivne
odgovornosti odnosno po osnovu krivice. Zakon sadrži posebne odredbe o odgovornosti
proizvođača za stvari sa nedostatkom. Ko stavi u promet neku stvar koju je proizveo, a koje

105
zbog nekog nedostatka za koji on nije znao predstavlja opasnost štete za lica ili stvari, odgovara
za štetu koja bi nastala zbog tog nedostatka. Proizvođač odgovara i za opasna svojstva stvari
ako nije preduzeo sve što je potrebno, da štetu koju je mogao predvideti, spreči putem
upozorenja, bezbedne ambalaže i slično.

178. Objektivna odgovornost-uslovi isključenja odgovornosti

Kod subjektivne odgovornosti dokazivanje nepostojanja krivice odnosno isključenje

krivice štetnika znači uslov isključenja njegove odgovornosti. I objektivna odgovornost iu
određenom restriktivnom krugu slučajeva može biti isključena. Tako odgovornost imaoca
opasne stvari ili vršioca opasne delatnosti, može biti isključena samo ako se dokaže da
nedostaje jedan od uslova ove odgovornosti. Do isključenja odgovornosti u materiji objektivne
odgovornosti dolazi onda ako je štetnik uspešno dokazao da je šteta nastala usled dejstva više
sile. Po zakonu, imalac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka
koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti ni izbeći. Viša sila sprečava
mogućnost pripisivanja štete. Kod više sile prestaje svojstvo štetnika. Kod objektivne
odgovornosti razlogom isključenja odgovornosti služi i sadejstvo radnje trećeg lica odnosno
radnja ili krivica trećeg lica. Po zakonu, imalac stvari se oslobađa odgovornosti iako dokaže da
je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili tećeg lica koju on nije mogao predvideti i čije
posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. Imalac se oslobađa odgovornosti delimično, ako je
oštećenik delimično doprineo nastanku štete. Ako je nastanku štete delimično doprinelo treće
lice, ono odgovara oštećeniku solidarno sa imaocem stvari, a dužno je snositi naknadu
srazmerno težini svoje krivice. Lice kojim se imalac poslužio pri upotrebi stvari ne smatra se
trećim licem.

179. Posebi slučajevi građanskopravne odgovornosti-odgovornost za štete nastale

dejstvom terorističkih akata, javnih demonstracija ili manifestacija

Zakon predviđa odgovornost za štete nastale usled terorističkih akata, javnih demonstracija ili
manifestacija. Odgovorna za štetu je država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da
spreče takvu štetu. Naknađuje se samo šteta nastala smrću i telesnom povredom. Sa stanovišta
oštećenog je povoljna okolnost što je ovde zasnovana objektivna odgovornost države.
Organizatori, učesnici, podstrekači i pomagači u aktima nasilja nemaju pravo na naknadu štete
po ovom osnovu. Država koja je isplatila odštetu oštećenima, ima regresno pravo i dužnost
prema učiniocima koje zastareva u rokovima propisanim za zastarelost potraživanja.

180. Posebi slučajevi građanskopravne odgovornosti-odgovornost organizatora

priredbi

Poseban slučaj predstavlja odgovornost organizatora priredbi za štete nastale tokom ovih
priredbi usled gibanja masa, opštih nereda i slično. Odgovornost nastupa ukoliko je šteta nastala
usled izvanrednih okolnosti koje u prilikama okupljanja većeg broja ljudi u zatvorenom ili
otvorenom prostoru mogu da nastanu usled gibanja masa i opštih nereda. Odgovorno lice je
organizator priredbe. Rizici koji se ovom vrstom odgovornosti pokrivaju su smrt i telesne
povrede. Pravo na naknadu štete imaju kako učesnici priredbe tako i gledaoci. Uslov je da je
šteta nastala usled izvanrednih okolnosti, pri čemu ih zakon nabraja: gibanje masa, opšti neredi

106
itd. Osnov odgovornosti je objektivan. Ako su ispunjeni prethodni uslovi, organizator odgovara
bez obzira na svoju krivicu.

181. Posebi slučajevi građanskopravne odgovornosti-odgovornost za

usrkaćivanje neophodne pomoći

Po zakonu, ko bez opasnosti po sebe uskrati pomoć licu čiji su život ili zdravlje očigledno
ugroženi, odgovara za štetu koja je otuda nastala, ako je on tu štetu prema okolnostima
slučaja mogao predvideti. Ako pravičnost zahteva, sud takvo lice može osloboditi obaveze da
naknadi štetu. Odgovorno je ono lice koje je u slučaju opasnosti u prilici da pruži neophodnu
pomoć drugom licu. Odgovara za štetu samo ono lice koje je moglo da tu pomoć pruži bez
opasnosti po sebe. Ova opasnost postoji ako je drugi u ozbiljnoj opasnosti. Ta opasnost treba da
se ispolji u ugrožavanju života ili zdravlja drugog lica na očigledan način. Drugi uslov je da je
lice koje odgovara za ovu vrstu štete moralo da predvidi mogućnost nastupanja štete iz ovako
nastalog ugrožavanja. Odgovara se samo za onu štetu koja je nastala usled uskraćivanja pomoći
ili čiji su život ili zdravlje očigledno ugroženi.

182. Posebni slučajevi građanskopravne odgovornosti-odgovornost proizvođača

za stvari sa nedostatkom

(596 str.)

Postavlja se pitanje da li je to odgovornost po osnovu kauzaliteta ili po krivici a zatim da li

je to ugovorna ili deliktna odgovornost. Nastaje dakle pitanje ko i po kom osnovu odgovara
za štete od tako kupljene robe?

Za nedostatak odgovara prodavac, po pravilima o odgovornosti za fizičke nedostatke ali uz

uslov da je za nedostatak znao a na njega nije upozorio kupca robe, Međutim pravičnost
ovog rešenja može biti osporena ako se dokaže da je mana nastala zbog greške u proizvodnji
odnosno zbog nedostataka potrebnih uputstava proizvožača, ili zbog grešaka u ambalaži i sl.

Proizvođač odgovara za posledice opasnih svojstava stvari ali najpre po osnovu subjektivne
odgovornosti :
 Da je reč o štetnim posledicama
 Da prodavac nije preduzeo sve što je potrebno da štetu spreči
 Bitno je da je prodavac kriv za štetu
 Da postoji uzročna veza između svojstava opasnosti stvari i štete

Odgovoronstt proizvođača je zasnovana na opasnim svojstvima stvari ili na skrivenim

nedostacima u proizvodnji stvari.

Zakon je predvideo i odgovornost prodavca za štetu koju kupac trpi na drugim dobrima, van
dotične robe. Takođe odgovara za svu štetu za koju je on sam kriv kao prodavac, u granicama
njegove profesionalne delatnosti, prema opštim pravilima o odgovornosti.

107
 183. Naknada materijalne štete-oblici naknade, odnos naturalne restitucije i
novčane reparacije

Pod naknadom materijalne štete podrazumevamo takav način otklanjanja štete koji omogućava
da se putem što racionalnijeg sredstva uspostavi pređašnje stanje. Mera štete određena je
tržišnom vrednošću najčešće je tačno određen iznos. Možemo razlikovati merila svetskog i
domaćeg tržišta ali i lokalnog tržišta. Naknada se određuje prema vrednostima unutrašnjeg
tržišta, sem ako se radi o prouzrokovanju štete koje je u principu merodavno za utvrđivanje
visine vrednosti oštećenja odnosno visine naknade. Vreme određivanja vrednosti naknade je
vreme donošenja presude. Pod naknadom u naturi podrazumeva se povraćaj u pređašnje stanje.
Ako to nije moguće onda novčana naknada.

184. Naknada štete-afekciona vrednost kao oblik naknade štete

Afekciona vrednost se utvrđuje po subjektivim merilima oštećenika. Potrebno je da se radi o

stvarima koje su od posebnog značaja za oštećenika. Afekciona vrednost je subjektivna i
najčešće ne odražava tržišnu odnosno pravu vrednost stvari. Naknadu prema afekcionoj
vrednosti zakon izričito predviđa za slučaj ako je šteta prouzrokovana umišljajem i krivičnim
delom. Mnogi kritikuju sistematizaciju zakona koja afekcionoj vrednosti daje mesto među
odredbama o materijalnoj šteti. Naknadu prema afekcionoj vrednosti zakon izričito predviđa u
slučaju ako je šteta prouzrokovana krivičnim delom učinjenim sa umišljajem. U takvom slučaju
sud može odrediti visinu naknade koju je stvar imala za oštećenika. Može se postaviti pitanje
visine afekcione vrednosti. Da li je parnični sud u potpunosti prepušten afekcijama oštećenog.
Zakon na to pitanje ne daje sasvim jasan odgovor.

185. Naknada štete u obliku rente

Naknada u vidu rente u našem pravu dosuđuje se samo u slučaju materijalne štete. Renta se u
nekim pravnim sistemima dosuđuje i kao naknada za neimovinsku štetu. Rentom se
nadoknađuje materijalna šteta, a neimovinska korist samo izuzetno.

Pod rentom podrazumevamo vid naknade koja se isplaćuje u obliku istovrsnih pravilnih
periodičnih davanja za određeni ili neodređeni duži vremenski period. Iako je renta
periodično davanje, ona se bitno razlikuje kao vid naknade od drugih periodičnih davanja.
Renta je takvo periodično davanje kod koje nije unapred poznat broj periodičnih davanja
niti ukupan iznos naknade.

Tipični činjenični izvor rente su sledeći; prilikom prouzrokovanja smrti štetnik je obavezan da
plati rentu licima izdržavanih od strane nastradalog; štetnik koji je prouzrokovao teški
invaliditet obavezan je da invalidu uplaćuje rentu zbog toga što ovaj ne može da obavi poslove
na ranijem radnom mestu, pa na novom radnom mestu ostvari manju zaradu. Ovde se iznos
rente određuje na osnovu razlike između ranije ostvarenog ličnog dohotka i dohotka ostvarenog
na novom radnom mestu. O naknadi štete u vidu rente zakon određuje sledeća pravila: u slučaju
smrti, tlesne povrede ili oštećenja zdravlja, naknada se određuje po pravilu u obliku novčane
rente, doživotno ili na određeno vreme. Ako je poverilac lice koje je bilo izdržavano od strane
umrlog, renta se ima isplaćivati do vremena trajanja prava na izdržavanje. Ako sud nije
drugačije odredio, renta se isplaćuje mesečno. Prema dosadašnjoj vrhovnoj sudskoj praksi
ovlašćeni može da izuzetno traži potpuni iznos rente u vidu jednokratne isplate ako poseban
interes nalaže. Prema zakonu, poverilac može da traži i platu u ukupnoj svoti: ako dužnik ne

108
pruži obezbeđenje koje sud odredi; iz ozbiljnih uzroka poverilac može i u drugim slučajevima
zahtevati odmah ili docnije da mu se umesto rente usplati ukupna svota. Kapitaliziranje rente i u
vidu prava na kamatu:na zbirni iznos izgubljene dobiti u prošlosti oštećeni ima pravo da traži
zateznu kamatu, a za kapitaliziranje naknade, za period koji nije nastupio, ne može se tražiti i
kamata.

186. Naknada neimovinske štete, oblici naknade-novčana i nenovčana naknada,

kriterijum odmeravanja visine novčane naknade nematerijalne štete

Ako je pružanje satisfakcije putem restitucije primarni, prvenstven cilj odštete u materiji
neimovinske štete, sekundarno je otklanjanje neimovinske štete putem novčane nadoknade.
Zakon predviđa samo za određene vidove moralne štete naknadu u vidu novca, odnosno
novčane satisfackije.

To su sledeći slučajevi:
 novčana naknada za pretrpljene fizičke bolove;
 za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti;
 zbog naruženosti;
 zbog povrede ugleda i časti;
 slobode ili prava ličnosti; zbog pretrpljenih psihičkih bolova usled smrti bliskog lica;
 zbog pretrpljenih duševnih bolova lica koje je prevarom, prinudom ili zloupotrebom
nekog odnosa podređenosti ili zavisnosti navedeno na kažnjivu obljubu ili kažnjivu
bludnu radnju;
 zbog psihičkih bolova lica prema kome je izvršeno neko drugo krivično delo iz te
grupe.

Utvrđivanje iznosa novčane naknade zakon prepušta slobodnoj sudskoj volji ali ne bez
kriterijuma. Treba međutim napomenuti da slobodnoj sudijskoj volji ali ne bez kriterijuma.
Treba napomenuti da je zakon uglavnom odredio samo negativne kriterijume za granicu visine
naknade: zakon naglašava koji iznos se ne može dosuditi po osnovu novčane satisfackije za
pretrpljenu nematerijalnu štetu.

Prema već navedenim zakonskim odredbama, treba voditi računa o cilju kome služi naknada ali
i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom
svrhom. Međutim, bliže posmatrano, pored ovog opšteg kriterijuma negativnog karaktera,
zakon sadrži i dve pozitivna merila. Sudovi moraju imati u vidu cilj naknade. Cilj naknade je
pružanje satisfackije. Ovako formulisan kriterijum se može ceniti kao afirmativan. Negativno
određivanje kriterijuma znači za šta naknada ne može služiti i u ovoj afirmativnoj hipotezi.

Drugim kriterijumom može se označiti zakonsko očekivanje da sud ima u vidu pri odmeravanjz
visine naknade značaj povređenih dobara, prema tome činjenicu kakav je moralni interes
povređen radnjom štetnika. Oba pozitivna kriterijuma organski se nadovezuju na negativno
merilo, prema kome naknada mora biti takve visine da ne doprinosi ciljevima suprotnim
interesu pružanja satisfakcije. Satisfakcija u izvesnoj meri sadrži i penalne elemente, jer
pravično odmeravanje iznosa novčane satisfackije često je pogođeno tek onda kada je, s
obzirom na značaj povređenog dobra, iznos naknade zaista zadirao u materijalne interese
štetnika. Novčana naknada neimovinske štete ne bi trebalo da bude simbolična samo zato što
nema nikakvog imovinskog gubitka. Ona mora da pogodi štetnika pogotovo ako bi se povreda
ticala značajnog ličnog dobra oštećenog. To ujedno znači da treba imati u vidu i materijalne

109
prilike i druge okolnosti vezane za štetnika. Na naknadu moralne štete ovlašćeno je ne samo
direktno oštećeno lice već izuzetno i treće lice: svako od njih sa sopstvenih razloga i osnova. U
slučaju teške telesne povrede odnosno prouzrokovanja invaliditeta, lica bliska direktno
oštećenom subjektu mogu zahtevati novčanu satisfackiju, zbog pretrpljenih psihičkih bolova
usled invalidnosti bliskog lica. Izuzetno ,treće lice može tražiti osnovano naknadu neimovinske
štete po osnovu nasleđa. Međutim, to pravo naslednika nije originarno. Naslednik naknadu
može da taži samo po osnovu prava oštećenog. Prema tome, pretpostavka je u naslednikovom
pravu da je oštećeni još za života, na osnovu pravosnažne sudske presude ostvario pravo na
naknadu ili ako je za života, na osnovu pismenog sporazuma sa štetnikom, oštećenik učinio
nespornim pravo na naknadu neimovinske štete.

Pored pomenutih kriterijuma visine novčane naknade neimovinske štete, postoje još dva
kriterijuma koja uopšte uslovljavaju novčanu naknadu. Ukoliko je reč o fizičkom bolu i strahu,
naknada se može ostvariti samo onda ako okolnosti slučaja u vezi sa stepenom i trajanjem ovih
oštećenja opravdavaju naknadu. Za razliku od toga, u slučaju psihičkih bolova, naknada se
može dosuditi nezavisno od intenziteta i trajanja psihičkih bolova. Prema tome, kod novčane
naknade neimovinske štete, sud mora da kvalifikuje i valorizuje određeni povređen interes ili
dobro. Sud će pri tome pogrešno pristupiti ako radi novčane satisfkackije zbog pretrpljenih
psihičkih bolova usled smrti bliskog lica, dosudi naknadu u visini sume osiguranja određene
uslovima osiguranja po osnovu osiguranja života uprkos tome što se pravo na nknadu ne izvodi
iz osiguranja života. U našoj sudskoj praksi, ta visina se često određuje shodno uslovima ove
vrste osiguranja. Ova praksa je protina zakonskim odredbama jer ne može izeti u obzir
osobenosti datog slučaja. Ima slučajeva kada bliska lica poginulog ne osećaju nikakve psihičke
bolove tako da ne dolazi u ozbir bilo kakva naknada pošto nema osnovnog uslova naknade, a to
je i u ovoj prilici postojanje štete. Sudska praksa je prilikom određivanja novčane naknade
previše restriktivna. Ako data vrsta neimovinske štete obhvata po svom načinu ispoljavanja i
neku drugu vrstu psihičkog bola, imenovan zakonom, ili pak bolove koje zakon neimenuje, po
shvatanju prakse nema mesta kumulaciji po posebnom i opštem osnovu. Nama se čini da ovo
shvatanje treba restriktivno tumačiti. Ovo je više relikt podzakonske prakse. U teoriji i praksi je
postavljeno pitanje oko obrnutog slučaja, tj.da li je dozvoljeno dosuđivanje više vrsta naknada
povodom iste neimovinske štete, odnosno neimovinske štete nastale iz istog činjeničnog stanja.
Radi se o mogućnosti kumulacije sankcija za istu neimovinsku štetu. Prema prvom gledištu,
jedna vrsta sankcija isključuje drugu. Po drugom mišljenju u prvoj varijanti mere naturalne
restitucije neimovinske štete imaju prednost nad novčanom naknadom, jer se radi o merama
sličnim uspostavljanju ranijeg stanja u materiji imovinske štete. Druga varijanta drugog
stanovišta takođe ne isključuje više sankcija, ističući da se više sankcija u principu međusobno
ne isključuju, ali se oni obzirom na konkretne okolnosti slučaja mogu isključiti u zavisnosti od
toga da li je jedna vrsta dosuđene naknade dovoljna za pružanje satisfackije. Nama se čini da
ova gledišta, a naročito druga grupa, međusobno se sasvim ne isključuju. Treba zauzeti stav da
se u principu može dosuditi za istu neimovinsku štetu kumulativno i naknada u vidu novčane ili
u vidu nenovčane satisfakcije ako to nalažu okolnosti slučaja, a naročito značaj povređenog
dobra i zahtev za pružanjem potpunog zadovoljenja oštećenog. Smatramo da nije ispravno
gledište sudske prakse koje smanjuje naknadu za umanjenje opšte životne sposobnosti iznosom
naknade koju je radnik ostvario po osnovu telesnog oštećenja po propisima o invalidskom i
penzijskom osiguranju. Penzijsko i invalidsko obezbeđenje je socijalnog karaktera, a naknada
ove vrste neimovinske štete je reparacione prirode. Radi se o različitim osnovama naknade po
istom činjeničnom osnovu. U pogledu kamata na iznos neimovinske štete, praksa je stala na
stanovište da zatezna kamata dospeva danom podnošenja zahteva.

110
 187. Načelo restitucije u domenu neimovinske štete

Činjenica je da u slučaju neimovinske štete potpuna i stvarna uspostava pređašnjeg stanja

najčešće nije moguća. Novčana naknada nematerijalne štete služi samo kao satisfakcija i nije
neka egzaknta uspostava pređašnjeg stanja odnosno sredstvo otklanjanja pretrpljene štete.
Prema načelu restitucije, u materiji naknade neimovinske štete trea staviti u prvi plan takve
načine naknade odnosno davanja statisfakcije koji odgovaraju prirodi moralne štete. U slučaju
povrede ličnih prava sud može narediti na trošak štetnika objavljivanje presude. Do toga
najčešće dolazi ako je reč o neimovinskoj šteti u vidu povrede časti i širenja neistinitih navoda
ako je došlo do neosnovanog lišenja slobode ili drugo. Ako je nekome povređena čast
iznošenjem ili prenošenjem neistinitih navoda o prošlosti, o znanju o sposobnosti drugog lica ili
na drugi način, sud može narediti da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena ili što
drugo čime se može ostvariti svrha koja se postiže naknadom. Pružanje satisfkacije shvaćene u
užem smislu i ostvarivanja načela restitucije u materiji neimovinske štete, po pravilima
pozitivnog prava moćže imati sledeće oblike: objavljivanje presude; ispravka netačne
informacije o trošku štetnika na opoziv izjave kojom je naneta moralna šteta ili na drugu radnju
koja je podobna za otklanjanje posledica povrede. Ispravka mora biti objavljena odmah po
donošenju sudske presude.

188. Sticanje bez osnova

Kod sticanja bez osnova radi se o povećanju imovine nekog pravnog ili fizičkog lica na teret
nekog drugog pravnog ili fizičkog lica bez pravnog osnova.

Osnovna pravna posledica sticanja bez osnova je u obavezi vraćanja bespravno stečene
imovine. Zakon je odredio da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u
imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu i zakonu,
sticala je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignute koristi. Pravo
na kondikciju ima i stranka koja je po osnovu istog duga platila dva puta, pa makar jednom i po
osnovi izvršne isprave. Kondikcija nije dopuštena ako je izvršena neka prirodna obligacija ili
moralna dužnost. Kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti
zatezna kamata, i to ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja
zahteva. Sticalac ima pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova, pod uslovom da je savestan.
Ako je bio nesavestan troškovi mu pripadaju samo do iznosa koji predstavlja uvećanje vrednosti
u trenutku vraćanja. Neosnovano obogaćenje može nastati i na taj način što je neko za drugoga
učinio kakav izdatak što je po zakonu ovaj bio dužan da učini ili ako je neko tuđu stvar
upotrebio za svoju korist.

U osnovi dve su velike grupe neosnovanog bogaćenja:

u prvu grupu spadaju slučajevi kada je obogaćenje rezultat nekog fakta- npr.više sile ili
slučaja. Takav je slučaj zemljišnog nanosa koji je rezultat toka reke. Do neosnovanog
bogaćenja može doći na osnovu činjenice prouzrokovane radnjom obogaćenog ili radnjom
trećeg lica. U uporednom rpavu je bilo pokušaja da se neosnovano obogaćenje sagleda u
sistemu građanskopravne odgovornosti.

189. Nezvano vršenje tuđih poslova

Vršenju tuđeg posla može se pristupiti samo ako posao ne trpi odlaganje, te predstoji šteta
ili propuštanje očigledne koristi.

111
Poslovođa bez naloga dužan je obavestiti što je moguće pre onog čiji je posao i nastaviti
započeti posao, ukoliko mu je to razumno moguće, dok ovaj ne bude mogao preduzeti brigu o
njemu. Po svršenom poslu on je dužan položiti račun i ustupiti onome čiji je posao sve što je
pribavio vršeći njegov posao. Ukoliko nije šta drugo zakonom naređeno, poslovođa bez naloga
ima obaveze nalogoprimca. Poslovođa je dužan pristupiti sa pažnjom dobrog privrednika
odnosno dobrog domaćina. Poslovođa bez naloga, koji je postupio u svemu kako treba i radio
ono što su okolnosti zahtevale, ima pravo zahtevati da ga onaj čiji je posao vršio oslobodi svih
obaveza koje je zbog toga posla uzeo na sebe, da preduzme sve obaveze koje je zaključio u
njegovo ime, da mu naknadi sve nužne i korisne izdatke, kao i da mu naknadi pretrpljenu štetu,
čak i ako očekivani rezultat nije postignut. O pravnoj prirodi poslovodstva bez naloga postoji
spor. Najpre se postavilo pitanje da li je poslovodstvo bez naloga protivpravna ili dopuštena
radnja. Po AGZ se dopušta postupanje bez naloga u slučaju nužde, tj. kada preti drugome šteta i
to radi njenog otklanjanja, inače se smatra da je nedopušteno, naročito ako je preduzeto bez
obzira na korist nezvanog gospodara posla.

Kao uslovi nezvanog poslovodstva u literaturi se navode sledeći:

 da je došlo do posrednog zastupanja nezvanog gospodara posla od strane nezvanog
poslovođe u smislu preduzimanja u gospodarevo ime i račun neke faktičke i pravne
radnje;
 da je posao tuđ a ne svoj;
 i da je preduzet u nameri da se čini u interesu drugog lica, ali bez njegovog ovlašćenja.

Pri tome, nezvano poslovodstvo može biti nužno, korisno i nekorisno. Nužno je kada preti
opasnost od štete i kada vršilac tuđeg posla svojom radnjom otklanja nastanak štete. Korisno
poslovodstvo je po sredi ako se radnja preduzima radi koristi nezvanog gospodara posla, tako da
je radnja korisna i poželjna i prema njegovom mišljenju, a ne samo prema mišljenju vodioca
posla. Nekorisno poslovodstvo postoji onda kada je preduzeto po subjektivnom mišljenju
poslovođe, posebno ako je došlo i do prouzrokovanja štete.

190. Jednostrane izjave volje-javno obećanje nagrade, konkurs, hartije od

vrednosti

Jednostrana izjava volje je takva pravno-poslovna izjava koja svojom sadržinom obavezuje bez
akcepta adresata. Takav je slučaj javnog obećanja nagrade.

Javnim oglasom učinjeno obećanje nagrade onome ko izvrši određenu radnju, postigne neki
uspeh, nađe se u određenoj situaciji ili ako je obećanje učinjeno pod nekim drugim uslovom,
obavezuju obećavaoca da ispuni obećanje. Pravo na nagradu ima onaj ko prvi izvrši radnju
za koju je nagrada obećana. O dodeljivanju nagrade u slučaju konkursa, odlučuje organizator
konkursa, ili jedno ili više lica koje on odredi.

U drugu grupu jednostranih izjava volje spadaju hartije od vrednosti.

Hartija od vrednosti je pismena isprava kojom se izdavalac obavezuje da ispuni obavezu

upisanu na toj ispravi njenom zakonitom imaocu. Prema vrstama prava poverioca,
razlikujemo hartije od vrednosti na donosioca, na ime ili po naredbi. Obaveza hartije od
vrednosti nastaje u trenutku kada izdavalac hartiju od vrednosti preda njenom korisniku.
Potraživanje iz hartije od vrednosti vezano je za samu hartiju i pripada njenom zakonitom

112
imaocu. Pravo iz hartije od vrednosti po naredbi prenosi se njenom predajom, a pravo iz hartije
na ime prenosi se cesijom.

Najpoznatije hartije od vrednosti su menica i ček. Od ovih hartija treba razlikovati

legitimacione papire i znakove. Na železničke karte, pozorišne i druge ulaznice, bonove i druge
slične isprave koje sadrže određenu obavezu za njihovog izdavaoca, a u kojima nije označen
poverilac, niti iz njih ili okolnosti u kojima su izdate proizlazi da se mogu ustupiti drugome,
shodno se primenjuju odgovarajuće odredbe o harijama od vrednosti. A razliku od toga,
legitimacioni znaci prema samoj sadržini legitimacionog znaka direktno ne upućuju na tačnu
sadržinu obaveze dužnika. Tako, garderobni ili slični znaci koji se sastoje iz komada hartije,
metala ili drugog materijala, na kojima je obično utisnut neki broj, ili naveden broj predatih
predmeta, a koji obično ne sadrže nešto određeno o obavezi njihovog izdavaoca, služe samo da
pokažu ko je poverilac u obligacionom odnosu prilikom čijeg nastanka su izdate. Različita su
stanovišta o načinu nastanka obaveze iz hartije od vrednosti. Prema kreacionoj teoriji, samo
izdavanje hartije je osnov nastanka obaveze. Prema ugovornoj teoriji, izvor obaveze je u
ugovoru zaključenom između izdavaoca i obaveznog u korist imaoca.

191. Zakonske obligacije-razna pravna stanja

Mnogi autori u starijoj literaturi smatrali su da je zakon poseban izvor obligacija. Zakon se ne
može smatrati zasebnim izvorom obligacija, jer je izvan volje stranaka, te zakon ne može
da zasniva imovinske obaveze učesnicima prometa. Zakon može da zasniva poresku
obavezu, ali pravna priroda poreza razlikuje se od imovinske obaveze. Porez je rezultat akta
vlasti, njegovo utvrđivanje spram poreskog obveznika dolazi do izražaja pri vršenju vlasti i
doprinosi ostvarivanju određenih funkcija društva. Porez se može utvrditi samo u zakonom
određenim granicama. Poreska obaveza se smatra obavezom fiskalne prirode. Za razliku od
toga, većina obligacija ima privrednu funkciju. Kao izvor obligacija mogu fungirati i srodstvo,
brak, susedski odnos, kao i svojinsko pravni odnos. Značaj izvora obligacija ima svaki skup
činjenica za čije nastupanje zakon vezuje materijalne posledice u vidu angažovanja imovine
stranaka. U izvore obligacija podjednako uključujemo kako one činjenice koje zasnivaju
uzajamne, tako i one koje ustanovljavaju samo jednostrane materijalne obaveze stranaka.

Skripta je rađena po knjizi profesora J. Salme, izdanje 2009.

Ugovori se uče iz posebne skripte
1 pitanje 1-51
2. pitanje 52- 129
3. pitanje 130 -191

113