Хомер

Постоји мало података о њему и оно што знамо није у потпуности веродостојно.
Неки сматрају да чак није ни постојао, али то није тачно. Постоји велики број његових
биографија, али оне су по свим својим карактеристикама неверодостојне.
Вероватно је био рапсод и пуно је путовао по свету. Био је близак кнежевским дворовима.
Постоји и спор седам градова око места његовог рођења. Готово је сигурно да је то неко
место у Малој Азији, у Јонији, а најјаче аргументе има Смирна. У Смирни је настало
најстарије и најверодостојније предање. По том предању, он се родио на празник Мелета,
па је добио име Мелесиген.
Са друге стране, јаке аргументе међу тим градовима има и Хиос, где се оформила
јака традиција и где су живели и стварали Хомериди за које се претпоставља да су му
били потомци.
Постојала је у историографији и тенденција да му се приписе еолско порекло, које
вероватно потиче од историчара Ефора, који је живео у IV веку.
Ако узмемо у обзир да се при писању дела користио писмима, морамо одбацити
мишљења да је био слеп јер је то вероватно стереотипија. Живео је у првој половини VIII
века.
По подацима које даје Хесиод у својим Пословима и данима, на погребу
Амфидаманта, он се надметао са Хомером. Надметање је имало три фазе, а у последњој
они су говорили стихове из својих дела. О победнику је одлучио Панед, брат покојног
Амфидаманта, који се одлучио за Хесиода јер он пева о миру.
Хомерово име се у историографији различито објашњавало. Неки га преводе као
пратилац, неки као талац, слепац или друг. По новијим тумачењима име можда значи
састављач. Милан Будимир тумачи име Хомер као као рапсод и поета.
Њему се у старини приписивало ауторство и над још неким песмама ( Зборник
химни, Бој мишева и жаба, Маргит и Керкопи) али је са Херодотом дошла и критика. Он
је сматрао како је Хомер аутор Илијаде, Одисеје и Маргита.
Социјално-економске прилике у Хомеровим песмама и њихова
хронологија
 Хомер је сав митски материјал који је стваран вековима спојио са стварношћу и
написао своја дела.
У његовим делима већ је дошло до уједињења у мале народе, али су они очували
елементе родовског уређења. Људи су живели у утврђеним градовима, дошло је до
економског, а са њим и демографског успона. Водили су се чести ратови, и већ се
усталила институција ратног заробљеништва.
Органи власти су били: веће (састављено од старешина родова, касније од
изборних старешина, што је омогућило јачање аристократије), народна скупштина
(сазивало ју је веће ради решавања важних питања) и врховни војни старешина.
На основу дела видимо да је Хомер био противан олигархијии самовољи појединих
властелина, и да је постојала јака опозиција овој струји (лик Терсита).
У Илијади наилазимо и на развијену фалангу, која је смањила број племића у борби
и отвориламогућност да се и други појединци истакну у борби (идеја равноправности).
Али сама идеја фаланге је тековина која се појавила не пре средине VII века, тако да ово
даје нове смернице о датирању Хомеровог живота и стварања.
Због ових и других детаља, дело се смешта на крај VII века. Проблеми због којих је
датирање померено: познавање ширег географског простора Медитерана, који је упознат
тек са колонизацијом, раст култа земљорадничких божанстава, успон Атине као града, и
самим тим Атине као божанства (у Илијади она је заштитница Ахила, а у Одисеји
Одисеја), значај Сигеја и Хелеспонта.
Хомерско питање
Прво озбиљније проучавање Хомерових дела је започето у александријској
библиотеци. Тамо су се нашлапоједина издања, од многих, која су издавали или појединци
или градови. Старију критику хомерског питања су предводили александријски
библиотекари: Зенодот, Аритофан и Аристарх.
Хомерско питање представља недоумицу која је настала око ауторства и датирања
настанка епова Илијаде и Одисеје. Ова недоумица постоји и данас и постоје две групе
мишљења: унитаристичко и критичко-аналитичко. Унитаристи инситирају на
јединственом ауторству и делу, док се критички аналитичари позивају на бројне
недоследностиу структури чиме поричу јединство ауторства и дела.
 Постоји и неколико теорија. Прва је теорија проширења по којој је постојала нека
''Праилијада'' која је у различитим периодима у различито време допуњавана. Друга је
теорија о песмама коју заступа Карл Лахман. Он је раставио Илијаду на 16 појединачних
песама и ова теорија је доста слична теорији компилације по којој саставни делови нису
песме већ епови. Ова се теорија може поредити и са првом теоријом јер се неки еп може
узети као језгро око којег су надограђивани остали.
Оно што је врло вероватно је то да се Хомер прилоком писања служио обиљем
усмених епова и да је употребио много грађекоја му је била надохват руке.
Неоспорне су и бројне нелогичности и недоследности које нас терају да сумњамо у
ауторство и време настанка. На пример: у микенском периоду су мртви сахрањивани, а у
Хомеровим еповима су спаљивани; затим је у 5-ој глави неки Пиламен убијен од стране
Патрокла, а у 13-ој глави се види како оплакује сина. Следећа нелогичност је градња зида
око бродова. Не постоји ниједан логичан разлог за то.
Са друге стране, током епова Хомер даје одређене наговештаје и наглашавања
појединих детаља за које ће се у каснијем излагању испоставити да су од кључне
важности. Ово даје јак аргумент и да су епови склапани уз помоћ писма. Корени епа
потичу из сфере усменог песнишзва. Језгро епа је певано уз лиру, да би касније постало
материјал рапсода. Није искључено да су постојали и каснији додаци.
Садржај и композиција Илијаде
Илијада има 24 певања, а свако варира између 424 и 909 стихова. Подела на 24
певања је начињена на основу 24 слова алфабета, а она највероватније потиче од
александријског филолога Зенодота.
Тако се зове зато што је једна од тема и борба око града Илиона (Троје). Илијада
говори о Ахиловом бесу и његовим последицама све до Хекторове сахране. Ти годађаји
падају у десету годину Тројанског рата. Према садржају могу се разликовати четири дела
књиге:
1. Обухвата прву књигу, где се пева о Ахиловом гневу јер му је Агамемнон ,
врховни војсковођа, отео робињу Брисеиду, након чега је он одбио да даље
помаже Ахајцима. Ахилова мајка Тетида се због тога обратила Зевсу који је
обећао да ће њен син добити задовољење.
 2. Обухвата књиге од 2. до 13. Где се опевавају ахајске борбе са Тројанцима док и
даље траје Ахилов гнев и он не учествује у сукобима. Прва борба почиње тиме
што су се и једна и друга страна договориле да се рат заврши борбом између
Париса и Менелаја. Али, иако је Менелај изашао као победник, до мира није
дошло. Наредне борбе бивају нерешене јер неки богови помажу једној неки
другој страни. Од Тројанаца се нарочито истицао Хектор, а од Ахајаца Диомед.
Друга борба доноси превагу на тројанску страну и они све више потискују
Ахајце који моле Ахила да им помогне. Међутим, он то и даље одбија. У трећој
борби Тројанци прво губе али им онда у помоћ стиже Зевс и они успевају да
одоле нападима непријатеља. Чак би и победили да Хера није успавала Зевса.
Тада Патрокло моли Ахила да му допусти да помогне Ахајцима и овај му
допушта дајући му своје оружје. Он гони Тројанце који га се плаше, мислећи да
је то уствари Ахил. Али онда Хектор, уз Аполонову помоћ, убија Патрокла и са
њега скида Ахилово оружје.
3. Обухвата књиге 18. до 23. где долази до помирења Ахила и Агамемнона и где
Хефест кује ново оружје Ахилу. У четвртој борби Ахил потискује Тројанце
који се повлаче у град , а на градској капији га чека само Хектор. Видевши
силног јунака испред себе Хектор се уплашио и почео да бежи. Ахил га затим
сустиже, убија и завезаног за кола вуче ка бродовима.
4. Обухвата 24. књигу где се казује како је Пријам откупио Хектора. Он је, наиме,
дванаестог дана након Хекторове смрти отишао и затражио његово тело и Ахил
му је, по наређењу Зевса, предао тело. Пријам је затим тело ставио на кола и
вратио у Троју. Опис почасти мртвом Хекторуу Троји јесте крај Илијаде.
Радња Илијаде се догађа последње, десете, године рата. Међутим, повод и узроци
самог рата су споредна ствар и све се то само узгред спомиње. Догађаји у самом делу не
заузимају више од 49 (51) дана, али када се одузму неке небитне ствари, остаје да се цела
радња Илијаде одиграва у неких двадесетак дана. Сва радња се креће око Ахиловог гнева
и узрочно-последичних веза ликова.
Присутан је мит о ''златном добу'' према коме је прошлост боља од садашњости.
Преплићу се две паралелне радње, богова на Олимпу и јунака под Тројом. Аполон, Арес и
Афродита подржавају Тројанце, а Хера и Атина Ахајце.
 Хомер у свом излагању даје јако добарпреглед рата иако он не излаже целокупну
повест рата, већ само епизоде које су за дочаравање дешавања најбитније. Такође, служи
се наговештајима будућих догађаја да би дао заокружену целину и концентрише
излагањеоко пар кључних личности. Описом протагонистаи њихових судбина (свести о
трагичном завршетку) аутор приказује велику блискост овог дела са трагедијом.
Садржај и композиција Одисеје
Име је добила по Одисеју, што се види већ из првог стиха. По обиму је мања од
Илијаде, а као и она дели се на 24 књиге.
Одисеја опевава како је Одисеј, вођа Итачана у Тројанском рату, после разарања
Троје десет година лутао по свету, док су му за то време трошили имовину и просили
жену Пенелопу разни просци. Он се након 20 година враћа кући и свети се просцима.
Према садржају, у Одисеји се могу разликовати четири дела:
1. (1-4) Одисеја још нема код куће. Док он борави код богиње Калипсо, на острву
Огигији, просци му растурају имање. Онда богови реше да среде његов
повратак кући и овим уаправо почиње радња епа. На подстицај богиње Атине
Одисејев син Телемах сазове Итачане у скупштину и пожали им се што му се
кућа због просаца срамоти и полако распада. Онда одлази у Пил код старца
Нестора и у Лакедемон код краља Менелаја да их упита где му је отац пошто су
се они вратили са пута па би могли знати.
2. (5-13) Одисеј се враћа. Наиме, Калипсо га ослобађа, помаже му да сагради
чамац и већ пети дан он се отискује на пучину. Међутим, осамнаестог дана, љут
што му је Одисеј ослепео сина Киклопа, Посејдон подигне буру и разбије му
брод. Уз помоћ богиње Леукотије, Одисеј ипак успева да доплива до острва
Схерије где су га Феничани љубазно дочекали. Зу он краљу Алкиноју говори
шта је све доживео и Феничани га превозе на Итаку.
3. (14-19) Одисеј смишља освету. Прерушен у просјака долази свом пријатељу
свињару Еумеју и од њега сазнаје какве су прилике на двору. Док је боравио код
њега нађе га син Телемах који се враћао са пута и Одисеј му се поверава. Њих
двојица се договарају како ће да поубијају просце. Он се опет преобуче у
просјака и такав уђе у свој дом. Просци су почели да га грде, али се Пенелопа
надала да ће од њега нешто сазнати о свом мужу па га је задржала. Он се са њом
 састаје увече али јој се не поверава како га њена радост не би одала. По уласку
у кућу њега су препознали пас Арс и дадиља када му је прала ноге.
4. (20-24) Одисеј врши своју освету. Пенелопа је обећала да ће поћи за онога ко са
Одисејевим луком избаци стрелу кроз уха од дванаест секира. Како то нико није
успео од просаца Телемах наговори просјака да проба. Он у томе успева и док је
још држао лук у својој руци открива свој прави идентитет. Потом убија све
просце. Итачани који су били уз просце се буне али на крају долази до
измирења.
Радња Одисеје обухвата 40 дана, наравно без десетогодишњег лутања по свету које
Одисеј говори Феничанима. У епу се помињу и неки догађаји из прошлости али и неки из
будућности (пророк прориче Одисеју каква ће га смрт снаћи у старости). У Одисеји је
мало сукоба, а више описа карактера (Одисеј, Пенелопа). Једини сукоби су између Одисеја
и просаца и, касније, Одисеја и рођака поубијаних просаца.
За разлику од Илијаде, она има много више стандардних митских елемената. Неки
сматрају да је мање генијална у односу на Илијаду јер је то уствари компилација
различизих епова, организованих око приче о путовању, авантурама и повратку. Радња се
одвија у нестварном, митском простору.
Хесиод
О његовом животу нас обавештавају његова дела Теогонија и Послови и дани.
Живео је у време социјалног и политичког превирања и то је оставило дубок траг на
његово дело. Истиче како је стањебило толико лоше да су због неправде кој је владала
поједине богиње окренуле леђа смртницима и отишле да живе на Олимпу, међу
бесмртницима. Он је био први критичар живота у историји европске просвете. Његов отац
Дијо, који се бавио поморском трговинм, се из малоазијске Киме доселио у Аскру у
Беотији. У Беотији је он добио подлогу за опис богова јер су тамо по причама били
смештени Херакле, Дионис, Пан, Нарцис...
Када је био млад, док је чувао стадо свог оца, њему су дошле музе и даровале га
штапом од гране ловора. Овим су га оне благословиле и он се обавезао да ће их славити у
својим делима. Касније је троножац који је добио након што је тријумфовао над Хомером
на погребу Амфидаманта посветио хеликонским музама.
 Имао је брата Перса са којим се, након очеве смрти, није могао договорити око
поделе имовине па су отичли на суд. Међути, Перс је подмитио судије и добио или већи
или бољи део имања. Ипак, он је убрзо осиромашио и хтео је поново на суд како би добио
још имовине. У Пословима је Хесиод опомињао судије на правичност и саветовао брата
како треба радити да му кућа не прпадне.
Постоји неколико верзија о његовој смрти. Он је посетио пророчиште у Делфима
где му је речено да се клони места које је посвећено Зевсу Немејском. Међутим, он је
избегавао да оде на погресно место и био је убијен од стране свог домаћина, након
оптужби да му је завео сестру. По једној верзији, он је убијен у Локриди и ту сахрањен, а
онда су његове кости пребачене у Орхомен.
Време у којем је Хесиод живео се не може поуздано одредити. Једни су га сматрали
старијим, а други млађим од Хомера. Код Херодота стоји да су њих двојица живели 400
година пре њега, дакле он је смтрао да су живели у исто време. Али чињеница да је већи
део речи у својим делима Хесиод преузео од Хомера и да се угледао на њега говори нам да
је он био млађи. Вероватно је живео крајем 8. века. Херодот такође за њих двојицу наводи
како су Грцима ''дали њихове богове''.
Теогонија
Теогонија је, као објављена књига, представљала народну службу. То је
комбинација традиционалних прича са онима које је Хесиод измислио. Он је
систематизовао постојеће приче о постанку и боговима, а нешто је и допунио и мењао.
Теогонија се може поделити у четири дела:
-увод, у коме се славе музе и наговештава садржај дела
-опис прапоколења или космогонија, у којој он у почетак ставља Хаос, простор
који замишља без постојања неба и земље. Затим се рађају Геа (Земља), Тартар у дну
земље и Ерос, као првобитни принцип силе, кретања и рађања.
-друго поколење, које постаје из веза мушких и женских праелемената. Геа је са
Ураном родила шест парова титана, три киклопа и три Хекатонхира које је Уран сакрио у
утроби земаљској. Због тога је Геа наредила титану Крону (Кроносу) да се освети оцу.
Крон га кастрира. Из капљица крви које тада падају на земљу родиле су се Нимфе и
Гиганти, а из пене у мору се родила Афродита.
 -треће поколење или права теогонија, где је господар васељене Крон. Њега руши
његов и Реин син Зевс и ствара владавину Кронове деце. После десетогодишње борбе Зевс
побеђује Титане и Кроново потомство га бира за господара. На крају богиње рађају децу
смртним људима.
Хесиод се није задовољио Хомеровим приказом богова и покушао је да проникне у
суштину њиховог постојања. Пре него што је нашао да је најпре постао Хаос наметнуло
му се питање:''Шта је чинило почетак свему?'' и због тога је теогонија морала прећи у
космогонију. У њему ће каснији јонски филозофи наћи методу рационалности јер он
излаже редом која су све бића постојала.
За разлику од Хомерових, Хесиодови богови су тајновити и божански. Он стоји под
утицајем Хомера и његових богова али се са њима и ''бори''. Хесиодови богови нису од
вечности већ произилазе од пет елементарних прабића: Хаоса, Земље (Геа), Жудње (Ерос),
Мрака и Ноћи.
Главна функција његових богова јесте чување правде и он тиме постаје пророк,
што Хомер није. Главни и свемоћни чувар правде код Хесиода јесте Зевс који са Темидом
рађа три хоре: Ирену(мир), Еуномију(правда) и Дику(добар поредак), затим Мере:
Клоту(преде нит живота), Лахесу(управља судбином) и Атропу(од које се не може
побећи). Океанова ћерка му рађа три Харите, а Мнемосина девет муза.
Послови и дани
Ово дело представља педагошкодидактичку поему у смислу савета и корисних
упутстава. Само име дела је најправилније речено Послови јер је део о данима вероватно
додат накнадно. Повод за дело јесте спор Хесиода и његовог брата Перса око поделе
имовине. У Хесиодовом размишљању средишње место заузима сукоб између
песимистичког погледа на свет и веровања у апсолутне моралне вредности.
Важно је истаћи да постоје две Ериде. Једна је заметак свађа и ратова, а друга
покретач часног надметања која је позитивна и по његовом мишљењу буди најбоље
особине код људи.
Истиче вредновање рада, труда и праведности. Пише о редоследу пет доба у којима
судбина људи постаје све гора и гора: златно, сребрно, бронзано, доба хероја и гвоздено
доба, што је у противречности са прогресивним развојем у Теогонији.
 Говори да је морална исквареност најзаступљенија у гвоздено доба, али и поред
песимизма који је код њега присутан, истиче светост, неразоривост и спаситељску моћ
Дике(Правде).
Хесиод истиче частан труд и рад ситног сељака насупрот поносном статусу
аристократе, а све зарад прочишћења поретка помоћу моралних норми. По садржају
Послови и дани се могу поделити на три дела:
-Опомене, где замера брату и судијама за неправду коју су му учинили и опомиње
брата на рад, а судије на правичност. Овде се јавља мит о Прометеју и Пандори, а и мит о
5 фаза кроз које је друштво прошло.
-Упутства за тежака, где се налазе, како упутства за обраду земље, тако и
упутства за живот (пријатељства, брак,...)
-Дани, где се помињу срећни и несрећни дани у месецу.
Између првог и другог дела се налазе практична упутства која човеку могу да
помогну у свакодневном животу.
Постоји још један (можда додат) део под именом Каталог, Каталог жена или
Ехоје. У овом делу се говори о најистакнутијим женама, њиховим заслугама и породицама
тј. потомцима.
Он истиче како у срцу сваког човек треба да буде правичност, стид и част.
Логографи
Историографија је почела да се развија у оном тренутку када је престало
интересовање за еп и када су Хелени изашли на светску сцену где су се сусрели са
источним народима почетком 6-ог века п.н.е. код малоазијских Јоњана. То је омогућило
Ширење погледа и развој историографије, тако да се логографима називају најстарији
историографи.
Сама реч историја је јонског порекла и значи дознавање, испитивање, проучавање и
потом приказивање онога што је испитано и проучено. Са логографима се развија историја
ослобођена митске фантастике. Они причају оно што се приповеда. Рационализују
представе о прошлости. Одвајају оно што је нестварно од оног што је било људски могуће
и разумљиво. Поетику мењају прозним описима. Теме су налазили у предањима и
описима оснивања градова, генеалогијама, обичајима, установама других народа и
географским знаменитостима. Њихов стил је јасан, кратак и разумљив, а у њему су
потоњи историчари видели велику лепоту.
Старији логографи: Хекатеј из Милета, Харон из Лампсака (Лампсачки
летописи, Историја Персије) Акусилај из Арга ( Генеалогије), Ферекид ( Теологија).
Млађи логографи: Ксанто из Сарда ( Историја Лидије), Хеланик из Митилене
( Атида), Дамасте (обрадио раније географске карте), Ксеномед, Анаксимандар
Млађи.
Хекатеј из Милета
Живео је за време Дарија и заузимао је угледан положај. Од Херодота сазнајемо да
је био државник који је давао стратешке савете. Када су Милећани под вођством
Аристагоре 500. г.п.н.е. спремали да се одметну од Персије, он их је одвраћао наводећи
Даријеву супериорност. Али да, ако ипак хоће да дигну буну, треба да обезбеде надмоћ на
мору. Када је 494.г. устанак пропао као јонски посланик се залагао да се Милету врати
аутономија уз обавезу плаћања данка. Доста је путовао, а посебно значајан је његов пут у
Египат.
Написао је Опис земље у две књиге, где је описивао Европу и Азију (Азија је била
делта Нила и јужни део средоземне обале). Користио се делима путописаца Еутимена и
Скилака.У дело је убацио геграфске карте. Дело садржаи обиље етнографских података,
описа флоре и фауне. Родословље у 4 књиге је био први покушај да се у митске догађаје
унесе неки хронолошки систем. Он је за једну људску генерацију одредио 40 година па је
то применио на датирање.
Атидографи
Атида је врста дела посвећена локалној историји Атине, она хронолошки излаже
доађаје који нису међусобно повезани. Главни извори су били закони, листе архоната и
усмена традиција. Садржај је био посвећен локалној историји, пореклу религијских
култова и фестивала, етимологији насеља, географији, оснивању институција...
-Најзначајнији атидографи: Хеланик из Митилене, Клидем, Андротион, Финодем,
Мелантије, Демон Филохор.
Хеланик из Митилене-његов рад се може поделити у 3 скупине:
1.генеалошко-митографски списи: Атлантијада, Асопида, Тројанска историја. У
овим делима је саставио све оно што је остало непотпуно од ранијих дела и дао је
објашњења. Сва фантастична тумачења је избацио и комбиновао је дело са новим
генеалогијама. Због меродавности ергове генеалогије су се касније често користиле.
2. етнографско-историјске монографије: Египатска, Персијска, Скитска, Лидска,
Феничка и Еолска историја.
3. Хорографски списи: пописи победника о Карнејама, Херине свештенице, Атида.
У Атиди он даје само атинску историју и описује период пентаконтаетије. Испуњава
празнину Херодотовог и Тукидидовог дела.
Есхил
Родио се у еупатридској породици у Елеусини 525.г.п.н.е. Био је надахнут
демократском уставношћу и слободом. Учествовао је у биткама код Саламине и
Маратона. Борбе са Персијанцима и победе над њима су имале велики утицај на њега. У
то време је поникла вера да је сво људско дешавање везано за божју помоћ и то је оно што
у основи чини Есхилову трагедију. Више пута је одлазио на Сицилију, на двор Хијерона,
који је окупљао све веће песнике. Тамо, у Гели, је и завршио свој живот 456.г.п.н.е. Иза
себе је оставио два сина, такође трагичари.
Написао је 90 драма од којих је 79 познато по имену, а само седам је сачувано:
Хикетиде (Прибеглице), Персијанци, Војевање седморице на Тебу, Везани (Оковани)
Прометеј, Агамемнон, Хоефоре (Покајнице) и Еумениде1.
Као и сви трагичари, и Есхил је за своје драме узимао градиво из мита, тј. из прича
о херојима и боговима, нарочито из Хомерових.2 Он је настојао да народу на примерима
из херојског времена објасни крупна питања о богу и човеку, држави и појединцу. Код
њега се развија идеја праведности и трагичног доживљавања живота.Есхил чврсто верује у
божанску историјску правду која се манифестује међу људима и боговима.
Најстарије сачувано дело је Персијанци из 472.године. Катастрофу Персијанаца
објашњава тиме што су премашили меру, а то јасно оцртава злочин Ксеркса који је
пореметио поредак елемената тиме што је море учинио копном. Овде је Есхил пружио
импозантну слику персијске моћи која је кренула против хеленске слободе. Победу Грка
види као победу слободе над ропством, правде над неправдом.

1
Агамемнон, Хоефоре и Еумениде представљају триологију Орестија
2
Говорио је да су његове драме ''мрвице са богате Хомерове софре''
 Године 467. је написао Тебанску трилогију (Лај, Едип, Седморица против Тебе) и
изнео је на позорницу. Главни мотив је клетва због Лајеве грешке кога је делфијски бог
Аполон три пута опомињао да не зачиње сина. Есхил је противник неправедног,
освајачког рата и он хвали Етеокла који брани своју домовину, а критикује тројански рат и
Агамемнона. Присутан је и мотив човека који стоји пред нужношћу неког чина, а зна да ће
тај чин бити злочин. За структуру његових драма присутан је и контраст између широких
увода и динамичних закључних делова. Завршетку драме је накнадно додат наступ
Антигоне и Измене али је немогуће бранити аутентичност тих података.
Софокле (495-406)
Родио се око 495. године на Колону Хипију. Његов отац Софил је био власник
радионице оружја и као имућан човек постарао се да му син добије одлично образовање,
нарочито из гимнастике и музике. Трагичку уметност је изучавао код самог Есхила. Поред
тога, он је служио држави и заузимао је високе положаје. Прво је био благајник државне
благајне, а онда заједно са Периклом члан стратешког савета. Међутим, као војник се није
истакао нарочитим способностима и углавном су му повераване допломатске мисије. Он
је обављао и неке свештеничке дужности.
За разлику од Есхила и Еурипида, који су доста путовали, Софокле је толико волео
Атину да је никада није напуштао. Одбијао је позиве разних владара говорећи:'' Ко
тиранину иде, његов је роб, ма колико му се чинило да је слободан.'' Исто као што је он
имао утицаја на Есхила, тако је и његов млађи колега Еурипид имао утицаја на њега. Он је
Еурипида и надживео и умро је 406. године. Сахрањен је у Декелеји. Од све тројице он је
однео највише победа на трагичарским такмичењима.3
Написао је 130 трагедија од којих нам је познато по имену 114. До нас је стигло
само 7: Ајант, Електра, Цар Едип, Антигона, Едип на Колону, Трахињанке и
Филоктет.
Од сачуваних драма Ајант је најстарија и главни мотив у њојније улога кривице и
покајања већ трагедија великог човека који у својој прекомерној снази навлачи на себе
муњу, и уз поносно држање, привлачи на себе ватру.
Друга најстарија је Антигона (442) која има два главна лика и представља
трагедију Антигоне и Креонта. Антигона заступа вечне, непроменљиве законе богова које

3
Софокле је победио 24, Есхил 13, а Еурипид само 5 пута.
не може омести никаква одлука заснована на људској моћи. Она ипак није хероина
надљудских размера него иста као и сви ми, само са изузетном храброшћу да по сваку
цену следи законе богова и то је овој драми дало надвременску вредност.
Трахињанке су у форми диптиха и мотив им је сличан Едипу. Дејамира у Трахину
хоће да поврати љубав Херакла. Радња се дешава у Тесалији где се она жали краљу Кеику
да већ 15 месеци нема трага ни гласа од свог мужа. Овде Софокле приказује судбину
верне Дејамире и трагичну судбину неверног Херакла. Када је сазнала да јој је муж
неверан, она жели да сачува његову љубав и шаље му кошуљу коју је је натопила крвљу
кентаура Неса. Међутим, тиме она нехотице убија свог мужа јер је крв сдржала и хидрин
отров. Видевши шта је урадила, она убија и себе. Трахињанке уствари обрађују брак као
темељ сваке људске заједнице.
Едип не обрађује као главну тему његов злочин већ постепено разоткривање самога
себе. Овде је Софокле оцртао трагичну судбину Едипа који је употребио сву своју снагу
да пронађе и казни Лајевог убицу и тако спаси Тебу. Он трагичној судбини иде у сусрет,
настоји је силом спречити, тражи истину и спреман је да трпи, што га чини једним од
највећих ликова трагичке позорнице. На крају сазнаје страшну истину да је он убица,
мајка му се убија, а он остаје слеп.
Херодот (484-424)
О његовом животу се зна на основу Суидиног чланка, из Плутарховог чланка О
Херодотовој злоби и Памфилиног зборника. Рођен је у Халикарнасу у Карији.
Највероватније је умро у Турију. Дуго је боравио на Самосу, а доста је и путовао. Једном
је вероватно путовао из Турија у Атину јер у делу помиње Пропилеје.
Током тираније Лигдамиса његова породица је протерана из Халикарнаса, након
чега је он највероватније боравио на Самосу. Када је Лигдамис срушен Херодот се вратио
у домовину. Претпоставља се да је око 444. био међу колонистима који су основали Туриј,
а тамо је вероватно и умро.
Највећи лични доживљај била су му његова путовања и само дело се у великој мери
заснива на њима. Пропутовао је велики део Грчке и трудио се да обиђе сва историјски
битна места (места одигравања битака, храмове,...).
Највише га је интересовао Египат јер је на њега оставио посебан утисак. Тамо је
добио доста података од свештеника, који су били носиоци културе, предања и вишег
образовања. Из Египта је путовао у Либију и Кирену, а путовао је и у Феникију и
Палестину.
Херодот своје дело зове Историја, односно приказивање онога што је дознао,
доживео и проучио. Дело је подељено у 9 књига, по броју муза. Ову поделу су извршили
александријски филолози.
Може се рећи да је дело посвећено Атинијер је њу желео да уздигне као заслужну
за ослобађање Грчке од персијске власти.
1. књига-обележава главни предмет, борбу Хелена и варвара, приказује историју
лидких владара са екскурсом атинске историје од Солона, а спартанске од
Ликурга. Описује лидскуземљу, њене обичаје, културу, историју од Астијага до
Кира. Одавде персијскаисторија постаје главни предмет излагања.
2. књига-поводом Камбизовог похода на Египат, дат је опис географских услова,
народних обичаја, културе, религије, грађевина и историје. Највише се уздиже
просвета.
3. књига-Камбизов похд на Етиопљане и Амоњане, освајање Египта, смрт
Камбиза, владавина лажног Смердиса, до Даријевог доласка на власт. Описује
унутрашњи склоп државе, поделу на сатрапије, њене приходе, поновно освајање
Вавилона.
4. књига-Даријев рат са Скитима, земље и народи на северу, код Црног мора. Опис
Кирене и северне Либије, јер се Персија спремала за освајање. Опис скитског
начина ратовања.
5. књига-освајање Тракије и Македоније, историја Јонског устанка
6. књига-пропаст Јонског устанка, спремање Дарија, 2 неуспешна похода (први
под Мардонијем код Атоса, а други под Датисом и Артаферном на Маратону)
7. књига-смрт Дарија, долазак Ксеркса, ратовање на Хеладу, састав војске. Књига
описује кретање војске кроз Азију, прелазак преко Хелеспонта и завршава се
битком код Термопила
8. књига-опис битке код Артемисија, долазак Персијанаца на Еубеју, у Фокиду, у
Делфе, затим заузеће Атине и пожар на Акропољу, битка код Саламине и
Ксерксово повлачење у Азију
 9. књига-крај грчко-персијских ратова на хеленском земљишту. Битке код Платеје
и Микале. Заузеће Сеста, најјаче тврђаве на Херсонесу, убиство Артаикта
(Ксерксовог намесника у херсонеској сатрапији.
Најплоднији и најутицајнији део Херодотовог живота је био током његовог боравка
у Атини. Тамо је сакупио градиво за приказивање грчко-персијских ратова.
Искристалисао је своје мишљење о Хеленима и варварима. На једној страни је
демократска република, на другој источњачка деспотија. Хеленска демократија односи
над деспотијом и сви Хелени су то славили.
Херодот разликује 3 врсте података: оношто је чуо, оно што је сазнао
распитивањем и оно што по сопственом суду сматра истинитим. Цицерон га назива оцем
историје.
Разликује се од логографа због одбацивања митских традиција и због јаког
интересовања за прва историјска предања. Он даје историју људских поколења, не
историјских хероја. Он приповедањем ствара универзалну, а не локалну историју. Он у
историју уводи прави рат и политику. Дело представља први покушај позитивнонаучне
методике.
Еурипид (485/80-407/6)
Родио се између 485. и 480. године у Саламини где је његов отац имао имање.
Касније су живели у Беотији као прогнаници. Еурипид је бржљиво васпитан, а у младости
се истицао у рвању и песничењу, али и сликарству. Много се интересовао за учење
софиста, нарочито Протагоре и Продика и за учење јонских космолога. Имао је своју
библиотеку и много је читао. Еурипид је био озбиљан и мрк човек и најрадије је време
проводио код куће или у библиотеци. Није био политички ангажован али је био патриота
и увек се залагао за своју атичку отаџбину. Он се одазвао позиву македонског краља
Архелаја и отишао на његов двор у Пели, где је основао драмска надметања на којима су
учествовали многи уметници. У Македонији је и умро 407/6. године приликом лова када
су га растргли ловачки пси.
Написао је 4 тетралогије (88 драма) али је победио свега 5 пута (једном после
смрти). Од његових дела сачувано је 18 трагедија и једна сатирска игра. За једну од њих
(Рес) се мисли да није његова. Најважније су: Андромаха, Бакхе, Електра, Ијон, Киклоп,
Орест, Прибеглице, Тројанке, Феничанке, Хелена, Херакле, Херакловићи.
 Најстарија драма је Алкестида, а после ње Медеја из 431. године. Радња у њој је
описана тако да се закључна катастрофа учини неизбежном. Јасонова жена, Медеја, која
му је била одана и верна, бива издана због коринтске принцезе у коју се Јасон заљубљује.
Остављена у беди, она спрема освету и добија подржку коринтских жена. Након неуспеле
полемике са Јасоном, жаље по деци отровне дарове младој невести, а тиме убија и
сопствену децу.
Хиполит (428) Федра, Тезејева супруга, се заљубљује у пасторка Хиполита и преко
дадиље га обавештава о својој чежњи. Међутим, он то прима са гнушањем и она,
одбачена, извршава самоубиство и оставља писмо у коме оптужује Хиполита за насртај на
њену част. На тај начин је и њега увукла у пропаст. Тезеј га протерује и он умире. Након
тога Артемида открива Тезеју истину и он утемељује Хиполитов култ.
Хераклиди-Хераклова деца беже пред Еуристејем у Маратон, где им уточиште
пружа атички краљ. Почиње битка у којој је Еуристеј поражен и заробљен. Одведен је
пред Хераклову мајку, Алкмену, и тамо убијен. Сахрањен је залагањем Атињана.
Аристофан (445-385)
Најславнији представник старе атичке комедије и једини комедиограф од кога нам
је остало сачувано неколико комедија. Подио се у време Перикловог мира, око 445.
године. Отац му се звао Филип, а мајка Зенодора. Још као млад почео је да пише комедије,
али их није приказивао под својим именом већ под именима позоришних људи. Имао је
три сина, такође комедиографа. Умро је око 385. године.
Написао је 44 комедије од којих нам је сачувано 11: Ахарњани, Витезови,
Облакиње, Мир, Птице, Жабе, Зоље, Плут, Лизистрата, Тесмофоријасузе и
Еклесијасуз. За најраније комедије могло би се рећи да се песник није усуђивао да их сам
приказује под својим именом, већ је то најчешће чинио Калистрат. Заслугу за то што се
ова дела нису приписала Калистрату већ Аристофану припадају Аристотелу који је знао
препознати правог песника и споменути га у дидаскалијама.
Аристофанове комедије су јасан одраз класне и политичке борбе за време
Пелопонеског рата (431-404). Оне су настајале у време када су ратови и унутрашњи
проблеми покопали склоп атинске демократије. Аристофан је био жесток противник рата.
Све лоше ствари и људе који су их чинили је неуморно излагао подсмеху и порузи. У
односу комедије и народа јасно видимо колика је била њихова повезаност.
 Ахарњани-приказана 425. године и у њој он изврсним досеткама приказује чежњу
народа за миром и по први пут напада Еурипида и његову нову трагедију. Сељак Дикепол,
борац за мир, сам склапа мир са Спартом, што изазива незадовољствокод ахарњанских
угљара који и чине хор и они хоће да га каменују. Међутим, и они на крају пристају уз
њега видевши како он ужива у благодетима мира.
Витезови-приказани 424.године. У њој шиба Паглагонца, тј. Клеона, вођу атинске
демократије који је после успеха код Сфактерије (425) био на врхунцу моћи тако да нико
није хтео да игра његову улогу него ју је преузео сам песник.
Облакиње-приказане 423.године. У њима песник напушта политичко тле и иступа
против јонске филозофије, софистике и Сократа. Комад је на приказивању пропао и
победу је однела Кратинова Боца. Због тога је он касније решио да је преради, али до тога
није дошло и онанам је сачувана у првобитној форми. Сељак Стрипсијад је упао у разне
дугове због расипања новца од стране свог сина, након што се он сам оженио женом из
вишег сталежа, а његов син почео да се понаша у складу са тим. Да би се ослободио
дугова, одлучује да пошаље сина код Сократа да би научио онај ''неправедни говор'' који
ће му помоћи да убеди повериоцеда им није дужан. Пошто син то одбија, сељак одлази
сам, али се убрзо враћа јер није могао да издржи и убеђује сина да ипак оде. Син одлази и
стварно стиче вештину којом се ослобађа дугова, али је тамо научио и то да је правилно
тући оцапа и он почиње да туче свог. Стрепсијад тек сада увиђаотровно Сократово учење
и пали његову школу.
Зоље-приказане 422.године. У њима он излаже порузи атинску помаму за
парничењем. Комад је пун напада на Клеона. Откако је он повећао судијску плату на три
обола сви су навалили на судијску службу. Приказан је сукоб оца и сина јер је отац
оптерећен судовима па га син држи затвореног. Отац на најсмешније начине покушава да
изађе и на крају му син доводи поротнике прерушене у зоље. У препирци син убеђује оца
и зоље да су судије робље Клеонове политике и организује оцу суђење код куће.
Окривљени су били два пса.
Мир-приказан 421.године. У њему се слави мир који је Никија склопио са Спартом
на 50 година. Два роба која се злопате излажу ситуацију: морају да збрињавају великог
инсекта балегара на ком њихов господар Тиргеј жели да оде на небо да пита Зевса шта
планира са Хеленима који су уморни од рата. Горе Полемос (рат) држи заточену Ирену
(богиња мира) и прети Хеленима да ће им се ''све градове истуцати у посуди''. Али чувши
да полемос нема тучак, Тиргеј позива све Хелене који састављају хор, избављају Ирену и
враћају се на земљу. Комад се завршава Тиргејевом свадбом са Опором (жетва).
Птице-ово је његова најгенијалнија комедија. Приказана је 414.године. Двојица
Атињана, којима су дојадиле непрестане размирице у Атини, одлазе код бившег трачког
краља Тереја са намером да се распитају у ком то граду могу живети у миру и са ужитком.
Како им ниједан његов одговор није био задовољавајућ, предлође му да птице оснују нову
државу која ће бити у ваздуху, независна од богова и људи. Сазива се хор птица и два
Атињанина се претварају у птице. У новоосновану државу долазе и нежељени гости са
земље, али их нова влада враћа уз пљусак батина.
Лизистрата-приказана 411.године. Песник опет заговара мир и враћање
Кимоновој панхеленској политици. Сматра се да барем Хелени не би требало међусобно
да се кољу већ да створе заједнички фронт против Персије. Те његове мисли је у уста
ставио једној жени, Лизистрати, која у Атини сазива скупштину жена из свих крајева како
би већале о крајњем завршетку рата. Ту је решено да оне неће живети са мужевимасве док
се не склопи мир. Оона подршку да жене остану при својој одлуци налази у овим
тренуцима у још једној жени, Спартанки. Тада стиже вест и да су се спартанске жене
побуниле и Лизистрати полази за руком да измири Атињане и Спартанце.
Тесмофоријасузе-приказане 411.године. Уперене против Еурипида, коме жене хоће
да се освете јер их не штеди у својим трагедијама. Еурипид моли младог песника Агатона
да оде на збор жена у Тесмофориј и да га тамо брани, али овај одбија па на збор прерушен
у жену, одлази Еурипидов таст. Жене убрзо сазнају за да се ради о превари и стављају
таста под стражу. У намери да спасе таста, Еурипид се преоблачи у Менелаја и покушава
да избави Хелену коју сада тумачи таст. Како то није успело, он се прерушава у Персеја, а
таст глуми Андромеду. Межутим, ни ово није дало резултатаи тек након што је обећао да
неће више нападати жене у својим комедијама, успева да ослободи таста.
Жабе-приказане 405.године, када сус текле прву награду. Дионис са слугом
Ксантијом иде код Херакла да се распита о путу за подземље. Он удара у врата јаче него
што је потребно и то разљућује Херакла. Међутим, угледавши Диониса одевеног у лављу
кожудса тољагом у руци, он прасне у смех и каже му да до подземног светаможе доћи
тако што ће попити отров, обесити се или скочити са торња. Дионис ипак бира дужи пут
икреће ка језеру преко којег га превози Харон. Ксантији није био дозвољен прелаз преко
језера јер се није борио код Агринуских острва, па креће пешке око језера. Док Харон
превози Диониса, зачује се хор жаба. И што жабебрже крекећу , то и Дионис морже да
веслс. На крају их је ућуткао доказујући имда се и он разуме у њихово крекетање. Главна
ствар у овој комедији је уствари надметање Есхила и Еурипида у коме је судија био
Дионис. Дионис на крају моли Атену за савет и одлучује да врати Есхила.
Тукидид (454-396)
Немамо много података који говоре о његовом животу. Издвајају се две рукописне
биографије, од којих је већа компилација разних извора и носи име Марцелина као аутора.
Поред њих, ту је и фрагментбиографија на папирусу и одломак у Суди.
Питање његовог рођења је дискутабилно. Ако је у време избијања рата био
релативно млад, а у време постављања за архонта 424.године, морао је имати најмање 30
година, долазимо до закључка да сер морао родити пре 454, вероватно око 460.године.
Његов отац је био Орол и то име је трачко. По очевој линији је био у роду са Кимоном, а
био је повезан и са политичарем Тукидидом који је остракован 443. године. Имао је неке
трачке руднике, а знамо и да је 430. године боловао током епидемије куге. Тукидид каже
да је почео писати дело одмах чим је рат букнуо јер је увидео његов значај и да је свих 27
година трајања рата био у доби у којој је био зрео за тачно бележење догађаја. Ово је
вероватно тачно јер се на основу дела види да је писано без јасне идеје шта ће се десити
затим. Знамо и да је после 424. године и пораза код Амфипоља, 20 година био у
прогонству. Тукидид је стигао касно да интервенише и Атињани су њега окривили и он је
остракован. Где је провео тих 20 година није познато. Постоје разна нагађања, а сигурно је
да је за то време доста путовао, али се не зна где. За датирање његове смрти коистио нам
је податак где Тукудид, када говори о реформама Архелаја, не говори о живом човеку.
Пошто је тај макдеонски краљ умро 399. године онда је засигурно Тукидид умро после те
године. Неки сматрају да је умро у Атини, неки да је умро у Тракији, али се не зна
поуздано. Његово дело се нагло завршава, у пола реченице, што је навело неке историчаре
на помисао о насилној смрти. Међутим, вероватно се ради о изгубљеном делу. Неки су
сматрали да је 8. књигу написала његова ћерка.
Његово дело је подељено на 8 књига.
 1.књига-''Археологија'' (главе од 2-19) је сажет приказ грчке историје од најранијих
дана до његовог времена, како би доказао да је Пелопонески рат био важнији од свих
претходних. Тукидид се служи методом софиста како би стигао до вероватних тврдњи
(када се не може доказати). Постоји мишљење да је Тукидид у историографију увео
доминацију политичког и војног елемента. Друге две главе чине његове циљеве и начине
на које се он нада да ће их остварити. У 23. глави се налази разлика између појединачних
повода и стварног узрока избијања рата. Од 24. до 87. књиге се налазе догађаји до
избијања рата, око Коркире и Коринта, Атине и Коринта (Потидеја), и Тукидид у овом
делу залази дубље у појединости него било где друго у свом делу. У 88. глави је објава
рата, а закључни део прве књиге (119-146) је посвећен последњим преговорима пред
избијање рата.
2.књига-обухвата прве три године рата. Описује ноћни препад Тебанаца на платеју
у пролеће 431. године, а за датирање почетка сукоба користи све расположиве методе: по
Хериној свештеници у Аргосу, по епонимном ефору у Спарти и архонту у Атини. Потом
прелази на начин приповедања по летима и зимама. У овој књизи је још описан и
надгробни говор Перикла у част палима, куга и опис власти Пердике у Македонији.
3.књига-говори о одметању и кажњавању Митилене, предаји Платеје 427, затим
свргавању олигархије на Коркири и слању бродова на Сицилију 427. године.
4.књига-описује операције око Пила и Сфактерије, освајање Китере, сабор у Гели,
Брасидин поход ка северу, освајање Амфипоља и победу Беоћана код Делија.
5.књига-говори о завршетку Брасидиних операција, времену нестабилног мира,
бици код Митилене.
6.књига-се бави сицилијском експедицијом. Излаже се историја насељавања
Сицилије, дебата у скупштини Никије и Алкибијада. Крај књиге је 414. година када је
била опсада Сиракузе, стиже Гилип и Никија тражи помоћ.
7.књига-се највећим делом бави 413. годином и пропашћу сицилијске експедиције.
8.књига-у почетку описује 19. годину рата, а потом и 20. када се у игру уплићу
Артабаз и Тисаферн. Описује победу код Киносеме и повратак Кизика и ту се
приповедање прекида.
Тукидид је у своје дело као језгро проблематике увео државу и њену моћ, а
морална мерила строго елиминисао. У свом писању се често супротстављао Херодоту и у
неколико места га је исправљао и поништавао. Његова прва врлина је љубав према истини
и он је увек тежио да прикаже ствари онаквим какве јесу, без пристрасности.
Објективност је оно по чему је највише познат јер иако је рођен у Атини, тукидид једнако
воли и Спартанце и верно приказује њихове и добре и лоше особине. Он је свестан да
такав његов приступ неће донети популарност његовом делу, али он пише за оне који
желе стећи јасан увид у оно што се догодило, а не ради популарности. Поседовао је оштар
критичко-научнидух иније решио да само опише Пелопонески рат већ и да га објасни из
његове историјске условљености. Највећа његова врлина је реалистичко схватање ствари,
тј. посматрање и проучавање свих чињеница у вези са природним законима. И док се
најстарија хеленска проза писала јонским наречјем, Тукидид је први писао атичким
дијалектом.
Платон (428/7-348/7)
Платон се родио 428/7. године у Атини. По мајци је био сродник са Солоном, а по
оцу сродник атинсског краља Кодра. Према легенди, њега је мајка зачела са Аполоном.
Платон је пред своју смрт славио то што је рођен као човек, што је рођен као Хелен, а не
као варварин и то што је рођен у Сократово време. Пошто је његова породица једна од
социјално и политички најугледнијих, Платон је имао добро васпитање. На њега је
посебно утицао Критија. Граматику је учио код Диониција, а гимнастику код Аргивца
Аристона, који му је и дао име платон (Широки), или зато што је имао широка леша или
зато што је био опширан у говору. Иначе, раније се звао Аристокле. Учио је музику, а
нарочито је волео геометрију и аритметику. Што се тиче филозофског образовања, најпре
је био припадник Хераклитове школе, а потом прелази елејској школи која је учила да
постоји само биће и да је промена привидна. Поред тога, он је вршио и војничке
дужности, можда као коњаник.
У 22. години он се упознао са Сократом коме ће остати верни ученик до краја
његовог живота. С обзиром на своје порекло, у њему се крила страсна аристократска
природа и након доласка на власт аристократа 404. године озбиљно је помишљао да се
посвети политичком раду, али убрзо је напустио ту идеју. Са владом тридесеторице
Платон се није слагао, а ни након њиховог пада и успостављања старог, демократског
устава, није био задовољан јер је његов учитељ осуђен 399. године. На суђењу је и Платон
био присутан и јамчио је за новчану казну коју би Сократ требало да плати уколико би се
судије сложиле са тим. Након његове смрти, са другим Сократовим ученицимаодлази у
Мегару, а по повратку у Атину пише Одбрану Сократову. Након тога одлази у Египат да
учи астрономију, а одатле у Кирену код математичара Теодора. По повратку из Африке је
уследио први пут на запад, у јужну Италију и Сицилију, где је са питагорејцима
инспирисао своју идеју о софократији тј. о филозофима као архонтима и архонтима као
филозофима.
Из Италије је 388. године прешао на Сицилију, у сиракузу, где је владао Дионисије
Старији, који је раније ослободио Грке од картагинске превласти. Међутим, све његове
раније успехе је засенио начин на који је он владао, а који се Платону нимало није допао.
Он му је саветовао да тираниду замени уставном монархијом. Платон се спријатељио са
Дионисијевим шураком Дионом, али га протерује на Егину где бива продат као роб, али га
купује његов пријатељ из Кирене, тако да се враћа у Атину. По повратку оснива школу
Академију која је добила име по хероју Академу. Свој рад у Академији је Платон
прекидао у два наврата, 366/5. године, када по други пут иде на Сицилију и 361. године
када то чини и по трећи пут.
Када је Дионисија старијег наследио Дионисије Млађи 367. године, Платону је
уследио позив посредством Диона. Он се на позив одазвао и убрзо је двор тиранина од
центра развратних оргија постао нешто слично Академији. То се није свиђало
присталицама тираниде, нарочито историчару Филисту који одмах стане убеђивати
Дионисија да Платон хоће да му отме власт уз помоћ Картагињана. Дион бива протеран у
Италију што је тешко пало Платону. Кад је избио рат са Луканцима, Дионисије је
отпустио Платона са намером да га врати када рат буде завршен. Убрзо је Дионисије
схватио да му пријатељство са овим ученим филозофом много значи па га поново позива
код себе. Тада шездесетогодишњи Платон је тешка срца пристао и 361. године кренуо на
Сицилију. Дочекан је веома љубазно и цела Сицилија је жудела да Платон добије победу
над Филистом, да филозофија победи тираниду. Међутим, убрзо је Платон увидео да је
преварен јер је услед немогућности да промени своју личност, Дионисије одустао и од
политичког препорода своје државе, наставивши да влада као тиранин. То је превршило
сваку меру и он одлази у Атину заувек, где продужава свој педагошко-филозофски рад у
Академији. Умро је 348/7. године као осамдесетогодишњак и сахрањен је у близини
Академије.
 Као Платонова дела помиње се 46 сачуваних списа, али је већ одавно из корпуса
избачено седам дијалога као и Дефиниције, Поделе и Епиграми као неаутентичне, што
значи да остане 36 признатих аутентичних списа. Њих је Трасил поделио у 9 тетралогија.
Међутим, не може се са сигурношћу говорити о томе да ли су сви списи Платонови или су
неки и лажни. Због тога је и настало Платонско питање које се са једне стране тиче
аутентичности, а са друге хронолошког редоследа. Што се аутентичности тиче, још су
стари разликовали три врсте списа: прави, лажни и сумњиви. Као аутентичне треба
сматрати оне које наводи Аристотел, платонов ученик: Држава, Тимеј, Закони и Федон,
али и нека писма, а као сумњиви су били: Додатак законима, Ерасти, Хипарх,
Клитофонт, Миноја и Теага. За Законе знамо поуздано да су написани после Државе.
Сви платонови списи, који се смтрају аутентичним, могу се поделити у 4 скупине:
1. у прву иду младалачки списи: Ијон, Одбрана, Критон, Хипија Мањи, Лахет,
Трасимах, Хармид, Еутифрон и Лисид. Главна тема ових списа је Сократов
живот и приказивање његовог учења.
2. у другу иду прелазни списи: Протагора, Хипија Већи, Еутидем, Кратил,
Менексен, Алкибијад I, Горгија и Менон и у њима Платон изражава свој став
према крупним етичко-политичким питањима свог времена.
3. у трећу иду списи пуне зрелости: Гозба, Федон, Држава и Федар и ово су
његова највећа и главна дела.
4. и у четврту иду најпознији списи: Парменид, Теетет, Софист, Државник,
Филеб, Тимеј, Критија, Закони и Додатак законима.
Осим Одбране Сократове сви су Платонови списи у форми дијалога, тзв.
Сократски говори. Главно лице платонових дијалога је Сократ и у највећем броју
дијалога он и води разговор. Једна од најчешћих и најлепших Платонових средстава јесте
поредба.
Аристотел (384/3-322)
Родио се 384/3. године на полуострву Халкидику у Стагиру. Његов отац Никомах је
припадао старој лекарској породици, огранку лекарске школе Асклепијада и био је лични
лекар и поверљива личност македонског краља Аминте II. У почетку је и Аристотел живео
у Пели, али је након смрти свог оца прешао у Стагир где се за његово образовање
побринуо Проксен.
 Када је имао 17 година отишао је у Атину и ступио у Платонову Академију где је
остао пуних 20 година, све до Платонове смрти. Између њих двојице је свакако било
трвења јер Аристотел није могао да поднесе Платонове придике и критике, али Аристотел
о њему прича са највећим поштовањем. Аристотел је био незадовољан Платоновом
одлуком да након његове смрти на место управника Академије дође нећак Спеусип, па
одлази у Атарнеј код Хермије, у град Ас у приморју Троаде. Ту је са неколицином
следбеника основао неку врсту филијале Академије, као ново упориште за остваривање
политичких идеала које Платон није успео да оствари на Сицилији. Ту се задржао три
године, а онда са Теофрастом одлази у Митилену на Лезбос. После двогодишњег боравка
на Лезбосу прихвата позив македонског краља Филипа II и 343/2. године одлази на његов
двор у Пелу. Филип је хтео да му син буде свестрано образован, а разлог због којег је
позвао баш аристотела да га подучава су били његови односи са Хермијом. Хермија
недуго затим бива мучки убијен од стране Персијанаца и то јако погађа Аристотела.
Филип је хтео да Стагиранин уведе младог Александра не само у хеленску науку и
филозофију већ и у политичке теорије. Међутим, највероватније је да аристотел и није
имао неког већег утицаја на Александрова политичка уверења. Након Филипове смрти
Александровог проглашења за краља 336/5. године Аристотелова мисија у Пели се
завршила. Враћа се у Атину и оснива своју школи Ликеј где су држане две врсте
предавања: јутарња, за ужи круг слушалаца и вечерња, за шири круг. Ускоро је његова
школа надмашила и саму Академију. Пошто је Македонија подржавала Аристотела и
његову школу, након Александрове смрти они западају у тешкоће и опасност. Аристотел
се повлачи на мајчино имање на Еубеји где убрзо и умире од болести желуца 322. године.
На челу Ликеја га је наслеио Теофраст.
Аристотелова дела се могу поделити на три врсте:
1. Ексотерички списи-они су намењени ширим круговима и они су заправо
популарни списи. И они се баве научним питањима, али за разлику од осталих
његових дела, писана су у форми дијалога. Од Платонових дијалога се
разликују по томе што главну реч у њима има сам Аристотел. Овде спадају
списи О души, О филозофији, О праведности.
2. Хипомнематички и сингорички списи-то су белешке и критички изводи из
научних списа ( О добру, О идејама, О Питагоровцима, Против учења
 Ксенофанова, Изводи из Платонових закона, Изводи из Државе, Изводи из
Тимеја) и сингорички ( Дидаскалије, Обичаји варварски, Олимпијски
победници, Питијски победници). Један од највећих зборника је био Државни
устави.
3. Есотерички списи-или учитељски списи који су намењени за ужи круг људи.
Они се могу поделити на више скупина:
1. логички списи- Категорије, О тумачењу, Аналитичка права, топика,
О варљивим доказима.
2. природњачки и математички списи- Физика, О небу, О постајању и
престајању, Метеорологија, Зоологија, О души, О рађању, ходу и
кретању животиња.
3. метафизички спис у 14 књига
4. етички, политички и економски списи-Етика Никомахова, Етика
Еудемова, Етика велика, Политика.
5. естетички списи- Реторика ( то је уствари филозофија беседништва),
О песничкој уметности.
Политика-бави се добрим животом заједнице односно полиса, за разлику од
Етике Никомахове која се бави добрим животом појединца. Она има 8 књига. У првој се
бави расправама о људској природи, врстама заједница, ропству. У другој критикује
Платонове политичке ставове. Трећа, четврта и пета дају своју класификацију државног
уређења. Деле се по квалитету у две групе: добра и лоша, а по квантитету на владавину
појединца, неколицине и свих.
Аристотелов Атински устав-је део веће збирке Политије, која је била
састављена из 158 књига које су се бавиле грчких и негрчких градова. У Фајумској оази
су, у једној гробници, 1880. године пронађена два папируса која су садржала део атинског
устава. На истом месту су 1890. године пронађени папируси који су садржали готово
читав Атински устав. Устав разликује историјски и систематски део. Устав је настао
између 329. и 325. године што се закључује на основу садржаја самог дела.
Историјски део даје попис устава од најстаријег доба до Аристотеловог времена.
Сачувани део почиње суђењем Алкмеонидима. Можемо издвојити прелаз из монархије ка
олигархији, успон и пад тираниде, развитак и врхунац демократије, олигархијске промене
устава 411. и 404. године и демократску реакцију. Од извора користи Херодота, Тукидида,
Солонове елегије и атиде. Постоји могућност да је користио и Критијину Елегију.
Систематски део говори о Атини Аристотеловог доба, а као извор користи
непосредно искуство.
Исократ (436/5-338/7)
Био је Горгијин ученик и један од највећих представника беседништва. Рођен је
436/5. године у селу Ерхији у време Перикла када је Атина била на врхунцу моћи. О њему
сазнајемо из Псеудо-Плутархове биографије, Филостратове биографије, анонимног
живота Исократовог и кратким чланцима из Суиде.
Исократов отац теодор је имао фабрику фрула па се постарао да му деца добију
солидно образовање. Исократ је слушао Протагору и Сократа иако није припадао правом
кругу Сократових ученика. У почетку је био и логограф и из тог периода његовог живота
нам је сачувано шест беседа. Касније је порицао да се тиме икада бавио. То је делом радио
и због економске пропасти очеве куће па је морао да зарађује састављајући судске говоре.
Након тога се позабавио беседништвом и 388. године отворио беседничку школу у Атини.
Курс је обично трајао 3-4 године, а чланарина је била знатно мања од оне коју су тражили
софисти. Из ове школе су изашли бројни његови ученици од којих су неки постали
славни: Ефор, Теопомп, Тимотеј (Кононов син), есхин, Хиперид. По сопственом
признању, он није био довољн способан да се бави беседништвом па је узео себи за
задатак да друге оспособи. Године 338/7. је умро, свега неколико дана након битке код
Херонеје.
Под Исократовим именом је у старини било 60 беседа, од којих је за аутентичне
сматрано 28 или 25. До нас је дошла 21 беседа и 9 писама. Најранијем његовом раду
припада оних 6 беседа које је написао као логограф. Након ових судских, написао је и три
беседе: Против софиста, Хелена и Бусирид. Након тога пише паренетичке беседе: За
Никокла, Никокле и Демоник. Убрзо након овога написао је и Еуагору, похвалу
кипарском владару. Спис којим је Исократ највише успео је беседа На збору или
Панегирик, која је издата 380. године, пред оснивање Другог поморског савеза. У њему он
опомиње Хелене на помирење и слогу и подстиче да заједно ударе на Персију и да
хегемонија треба да припадне Атини. Дело је дуго писано, можда 10 или 15 година.
Историчар Тимеј каже: '' Александар је за мање година освојио целу Персију него што је
Исократ написао своју беседу за рат против ње.'' Поред ове, постоји и низ других
значајних беседа:
Платејска беседа, која је стављена у уста Платејанима. Пошто су их Тебанци
прогнали на крају 374. године они моле Атину за помоћ.
Архидам у којој наследник престола Архидам подстиче Спартанце да пристану на
мир са Тебанцима.
Савезничка беседа или О миру је написан да би се говорила у скупштини у
времеодметања Хија, Рода и Бизанта.
Ареопашка беседа којој је главна мисао да спасење Атини може донети само
враћање старом уставу и Ареопагу.
Филип је посланица македонском краљу Филипу II у којој га писац саветује да
помири 4 најмоћнија града: Атину, Спарту, Арг и Тебу и да као њихов вођа крене на
Персију.
Панатенејска беседа у којој он брани себе и хвали Атину говорећи да је она за
Хеладу стекла веће заслуге него Спарта.
Беседама је додато и 9 писама, од којих су три сачувана у проемијама ( Дионисију
Старијем, синовима Јасона и Архидаму), а остала потпуно (архонтима у Митилени,
Тимотеју, Александру, Антипатру и два Филипу). Сигурно је да су његови говори утицали
на јавно мњење али се претерује када се мисли да је он имао неки велики утицај на
Филипа. Међутим, многи истакнути политичари су били његови ученици и остали су у
добрим односима, нпр. Тимотеј.
Демостен (384/3-322)
Главни извори за његов живот су беседа самог Демостена, Есхина, Хиперида и
Динарха, затим Псеудо-Плутархов одељак, Плутархов Живот Демостенов, Псеудо-
Луканијева Похвала Демостену, три Суидина чланка.
Родио се 384/3. године у Атини, у деми Пеанији од оца који се такође звао
Демостен имајке Клеобуле. Пошто је Клеобулина мајка била Скиткиња, њега су
политички противници често називали и Скитом.
Отац му је био трговац и имао је две радионице, једну оружја, а другу столица.
Због преране смрти оца, о образовању Демостена и његове сестре се бринула мајка. Он је
имао и тројицу старатеља који су међутим однели скоро сву имовину. После основних
наука, Демостен се посветио беседништву, а оно што га је пидстакло да почне да се бави
политиком је успех беседе којом се бранио Калистрат (Он и Хабрија су били оптужени да
су Тебанцима издали Ороп.)Демостен је проучавао и дела старијих беседника, нарочито
Исократа, али и историчаре, посебно Тукидида.
Неке од његових првих беседа су биле упућене старатељима на суду које је он
тужио. Било их је пет, али нису дале резултата. Да би некако надокнадио изгубљено
имање, Демостен је био принуђен да се бави логографијом. Од тих дела позната су нам
беседа За Формиона против Аполодора и против Стефана. Што се тиче беседау
политичким парницама, прва таква је беседа О тријерархијском венцу. Потом је 355.
Годинеза Диодора написао Беседу против Андротиона, а 353. године, опет за Диодора
против Тимократа ( ту спада закон који је омогућио државним дужницима да избегну
дужнички затвор). Следеће беседе су против Лептина и против Мидије о шамару.
Прва политичка беседа је О симоријама или О политици према персијском цару.
Њоме 354/3. године Демостен повећава број чланова симорије са 1200 на 2000, а број
тријера на 300. Следећа беседа је из 353. године и то је Беседа за Мегалопољане . Њоме је
у скупштини он подржао Мегалопољане јер су слабији од Спарте и саветовао Атину да
уради исто али није успео. У беседи за слободу Рођана 351/350. године он саветује
Атињане да помогну родским демократама које је отерао Маусол из Кардије.
Од 352. године се Демостенова историја стапа са историјом Атине и од тада није
било ниједног политичког питања у коме он није узео учешће. Атињани су будним оком
пратили Филипове успехе и често већали шта им је чинити. У таквом расположењу је
352/1. године. Настала Прва Филипика у којој Демостен оштро напада
незаинтересованост Атињана и указује на опасност која прети од Филипа. Он им саветује
да опреме флоту која ће пљачкањима обала да слаби Филипа. Када је Филип 349. године
опсео Олинт и кад су ови позвали Атину у помоћ, Демостен је саставио три олинтске
беседе. У првој саветује народу да се што пре наоружа и помогне Олинћанима, у другој
храбри Атињане говорећи да Филипова моћ није јака, а у трећој предлаже финансијску
реформу по којој новац треба да иде онима који иду у рат, а не да буде трошен на
позоришта и друга уживања. Међутим, када је увидео да Атини прети рат амфиктионског
савеза иза кога је стајао Филип, он 346. године изговорио беседу О миру саветујући народ
да се придржава недавно уговореног мира.
 Пошто се Спарта залагала за поновну превласт на Пелопонезу, долази у сукоб са
Аргосом, Аркађанима и Месењанима, који су затражили помоћ од Филипа. Атињани су
послали посланство са Демостеном на челу да их одврати од савеза са Филипом, али то им
није пошло за руком. Тада је он изговорио Другу Филипику, 344/3. године у којој је опет
убеђивао Атињане да је Филип највећа опасност. Од тада је народ све више пристајао уз
Демостена и мрзео Филипове присталице. У Атини су деловале две странке,
промакедонска (Есхин) и антимакедонска (Демостен).
Године 341. Је у беседи о положају на Херсонесу бранио Диопита који напада
Филипове територије. Исте године уследила је Трећа Филипика којом доказује да од како
је мир склопљен Филип стално напада Атину и да стога она мора да се бори, не само за
Херсонес или Бизант, већ за целу Хеладу. Питање је момента и нема ништа важније од
тога. То је врхунац његове каријере.
Након Херонеје је одржао надгробни говор Епитафиј за јунаке који су пали у
бици. Године 336. Ктесифонт је предложио да се Демостен по трећи пут овенча
Златним венцем, али га је Есхин оптужио да је његов предлог незаконит. Уследила
је парница од 6 година и беседе Есхина Против Ктесифонта и Демостенов О венцу.
Након Александроце смрти под претњом Антипатра који је тражио од Атињана да му га
предају Демостен отишао је из Атине. Демостен је извршио самоубиство 322. године када
су га окружили Антипатрови људи.
Као подршка Демостену су се истакли Хиперид и Ликург, а као опозиција Есхин и
Динарх.
Остали беседници
Хиперид(390-322) је рођен у Атини и био је Исократов ученик. Испословао је
осуду Филократа који је дао име миру 346. Годинеа а након тога водио је успешну мисију
Атине на Делосу. Служио је у поморским походима као тријерарх. После Херонеје је био
судски говорник и тужитељ. Године 322. Побегао је под претњом смртне пресуде, али
бива ухваћен на Егини и по Антипатровом налогу убијен. Сачувано је неколико његових
говора: Против Атеногена, За Еуксенипа, Против Демостена, За Ликофрона, Против
Филипида.
Ликург (390-324) је припадао часном роду Етеобутада и једини је атички говорник
из редова племства. Био је антимакедонски настројен. Посвећивао је посебну бригу за
јавни култ Диониса. Сви од његових 15 говора су судски и то 13 тужитељских и два која
је говорио у своју одбрану. Ми знамо само за говор Против Леократа.
Есхин (389-314) је био у служби Еубула (заговорник мира). Потиче из не претерано
угледне породице, опробао се и као глумац. Сачувана су три његова говора: Против
Тимарха, О непоштено извршеном посланству и Против Ктесифонта. После 330.
године одлази у Малу Азију и подучава реторику.
Остали важни беседници су били: Динарх ( против Демостена, Против
Аристогитона и Против Филокла), Демад, Хегесип, Глаукип...
Ксенофонт (430/27-354)
Родио се између 430. и 427. године у деми Ерхији на Атици, од оца Грила и мајке
Диодоре. Отац му је припадао витешком сталежу. На Ксенофонта је од малих ногу утицај
имао Сократ, али како је одрастао у аристократском кругу, није био способан да проникне
у срж Сократа и његове појаве. По Диогену Леарћанину, он је био скроман човек и
изванредне лепоте. Волео је јахање, лов и рат, а велики део свог живота је провео на селу,
у воћњацима, шумама и њивама.
Ксенофонт се одазвао на позив Проксена из Тебе да заједно са њим учествује у
походу Кира Млађег 401. године. То је учинио јер је мрзео демократију која је
успостављена након пада Тридесеторице. Прво се обратио Сократу за савет, а потом и
пророчишту. После битке код Кунаксе, коју је Кир изгубио, Ксенофонт стаје на чело
најамничке војске коју води до Пергама и предаје је спартанском команданту Тиброну.
Тиброна потом наслеђује Деркилида, а онда и Агесилај на чијој страни је Ксенофонт и био
394. године у бици код Коронеје. Због тога су га Атињани осудили на прогонство. После
битке код Леуктре он се склања у Коринт, а недуго затим, напредак Тебе зближио је
Атину и Спарту, што доводи до укидања његовог прогонства.
Историјска дела
Анабаза-добила је име поуспињању из ниског приморја у све више крајеве
унутрашње Азије, што и чини први део, и са описима иде све до битке код Кунаксе. Тек у
александријско доба подељена је на 7 књига. Описује војну Кира Млађег и повратак
хеленске најамничке војске. Да би му дело имало више веродостојности, није га издао под
својим већ под именом Темистогена Сиракужанина. Ово је више мемоарски спис него
историјски и важан је за познавање малоазијске феографије и етнографије, али и ратне
вежтине тог доба.
Хеленска историја-наставља Тукидида и обухвата период од 411. до 362. године.
Као и Анабаза, и овај спис је у александријско време подељен на седам књига. У првим
двема књигама описује свршетак Пелопонеског рата, а у осталима хеленску историју до
362. године. Тај део се може поделити на два одсека. У првом се догађаји описују
опширније и све се заснива на вери у несаломивост спартанске хегемоније, док у другом
избија пишчево осећање потиштености због пропасти спартанске моћи. Ксенофонт, као
историчар, знатно заостаје за Тукидидом. Он пропаст спартанске моћи тумачи као божју
казну што су заузели Кадмеју. Спартанске прилике излаже до детаља, али зато слабо
обраћа пажњу на успон Тебе. Епаминонду и Пелопиду готово да и не помиње.
Агесилај-у једанаест глава, је похвала длима и врлинама спартанског краља. У
овом делу се послужио својом Хеленском историјом. Овде у потпуности долази до
изражаја његова лаконофилност.
Филозофски списи
Спомени о Сократу у четири књиге, где он описује и истиче само политичко-
социјалну страну Сократове мисли. За Сократову вишу, моралну и интелектуалну
личност, били су задужени Платон и Аристотел.
О економији у 21 глав, чини допуну Споменима. У овом делу он је Сократа много
слободније описао и као Платон ставио му у уста своје мисли.
Гозба у девет глава је дело где Ксенофонт приказује Сократа у веселом друштву на
гозби коју је Атињанин Калија приредио у част свом љубимцу Аутолику, који је на
Панатенејама однео победу у рвању и песничењу 442. године.
Одбрана Сократова у 34 параграфа представља драгоцен историјски извор јер
описује Сократово понашање пре, за време и после суђења.
Политички списи
Средства или О приходима у шест глава је важан спис за за познавање атинских
финансија. Писац саветује Атињане како да унапреде привреду и поправе лоше стање у
земљи које је изазвао савезнички рат 366/5. године.
 Држава лакедемонска у 15 глава је дело у којем он излаже уредбе на основу којих
је Спарта постала најмоћнија и најславнија земља. Спис је написан између свршетка
Пелопонеског рата и битке код Леуктре.
Хијерон у 11 глава је спис који обрађује питање тиранинове среће. То је разговор
сиракушког тиранина Хијерона и песника Симонида.
Кирупедија припада и историјским и филозофским и политичким списима. Има
осам књига и у њему се приказује васпитање Кира Старијег, цео његов живот и персијске
установе. Цело дело се може поделити у пет целина. Писац је градиво узимао од
Херодота, Ктесије и персијских предања.
Дидактички списи-у ове списе спадају Упутство за хипарха у 9 глава, затим спис
О јахању у 12 глава и спис О лову у 13 глава.

Изгубљени историчари IV века

После Тукидида и Ксенофонта је било још историчара, али нам дела од њих нису
сачувана. То су:
Кратип је, као и Ксенофонт, продужио Тукидида, чији је савременик и био. Он је
изложио догађаје до Кононових подизања Дугих зидова 393. године.
Ктесија из Книда је био лекар, а као заробљеник је доспео уперсијски двор где је
провео 17 година. За време битке код Кунаксе је био украљевој пратњи и исцелио му је
рану коју му је задао лично брат Кир Млађи.4 Ишао је у дипломатске посете Конону и
Еуагори и у домовину се вратио око 397. године. Написао је дело Персика у 23 књиге у
коме је изложио своја знања стечена читањем краљевских кожа на којима су Персијанци
записивали догађаје. У првих 6 књига је обрадио асирску и медијску историју, у седмој и
осмој историју од Кира до Ксеркса, а у осталим историју од Артаксеркса. У своје дело је
уносио бројне романтичне љубавне приче, приче из царског харема и писма историјских
лица. Друго дело му је било Индика у којој се описују флора и фауна Индије.
Филист из Сиракузе се родио око почетка Пелопонеског рата. Помогао је
тиранину Дионисију Старијем да се докопа власти 406. године, али убрзо му се замерио и
овај га тера, прво у Туриј, а потом у Хатрију код ушћа реке Пада. Ту је и почео да пише
Историју Сицилије, а у Сиракузу се врати тек након што је Дионисија Старијег наследио

4
Краљ је био Артаксеркс II Мнемон.
његов син Дионисије Млађи. Постао је противник Диона и Платона. Гине у поморској
бици против Дионових присталица. Његово дело је обухватало 13 књига и било је
подељено на два дела. Први део чине првих седам књига које обрађују сицилијску
историју до 406. године, а други део обрађује владавине Дионисија Старије и Дионисија
Млађег. Његово дело је продужио Атанас, а о сицилијској историји су писали и Хермија
из Метимне, Тимонид из Леукаде и сам Дионисије Старији.
Ефор из Киме је рођен у Кими у еолској Малој Азији 408/5. године. Два пута је
ишао у Атину и слушао Исократа. Написао је Општу историју у 30 књига која обухвата
период од повратка Хераклида до опседања Перинта 340. године. Његово дело импонује
обимношћу. Он је Хеленима желео да напише Њихову историју обухватајући све државе
које су имале историјски значај. Он не излаже догађаје као анале, већ сваку књигу
обрађује као посебну, заокружену целину. Први је историчар који је своје дело поделио на
књиге. Користио старије писце историја: Херодота, Тукидида, Ксенофонта, Хеланика,
Ктесију, локалне историчаре. Истиче важност истинитог казивања догађаја, али одбацује
могућност потпуне тачности у излагању прошлости. Написао је још три дела: О стилу, О
завичају и Проналасци.
Теопомп је рођен 378/6. године на Хију у једној имућној породици. Заједно са
Ефором је слушао Исократа у Атини. Он се издигао изнад свог учитеља јер је за разлику
од њега био довољно имућан да се у потпуности посвети образовању и раду. Помагао је
Исократу у његовој борби против Платона. Бавио се и беседништвом, а једним својим
панегириком односи победу која је расписана за најбољу похвалу Маусолу из Кардије.
Посредством Александра Македонског он се враћа из прогонства након битке на Гранику,
кад му је било 45 година. Опет је прогнан након Александрове смрти и прво налази
уточиште у Артемидином храму, а пошто га није хтео ниједан хеленски град, он одлази
код Птолемеја. Најважнија дела су му: Извод из Херодотове историје у две књиге,
Хеленска историја у 12 књига и Историја Филипових дела у 58 књига. 5 Последње дело
је свакако и најважније и њега ће употребити Плутарх и Трог за своја дела.
Поред ових историчара, значајни су још и: Калистен из Олинта (Хеленска
историја), Анаксимен из Лампсака (Хеленска историја до битке код Мантинеје),

5
Хеленска историја обухвата период од 410. до 394. године, тј. битке код Книда и то је уствари
продужетак Тукидида.
Динон (Персијска историја), Кефисодор из Тебе (Историја свештеног рата), Теокрит
из Тија (Историја Либије) и Аристагора из Милета (Египатска историја).
Извори за Александра Македонског
Несачувани
Калистен је први писао о његовом ратовању у Азији. Он је био Грк, пореклом из
Олинта, рођак и ученик Аристотелов. Александар га је повео са собом у Азију да буде
његов историчар, вероватно по Аристотеловој препоруци. Пратио га је све до Бактрије,
где је убијен 328/7. године јер се сумњало да је учествовао у завери против краља. Његова
Историја почиње преласком у Азију, а завршава се битком код Гаугамеле. У делу је
Калистен о Александру писао са одушевљењем, упоређујући га са боговима и херојима, и
у њему је видео предводитеља хеленизма. Бар до битке код Гаугамеле. Први део своје
Историје је послао у Грчку да се објави 330. године и данас се сматра да је он заслужан за
виђење Александра као великог краља.
Онесикрит је био из Астипалеје и такође је прати Александра на походу.
Појављује се у последњим годинама похода када је за време пловидбе Хидаспом и Индом
био заповедник брода. Учествовао је и у Неарховој експедицији по Индијском океану.
Своје дело је објавио након Александрове смрти, иако је писао још за његовог живота.
Волео је да описује флору и фауну, као и обичаје људи, тако да је већи део његовог дела
посвећен Индији. Међутим, он убацује доста анегдота у дело и донекле измишља.
Птолемеј, Лагов син, оснивач династије Птолемеида, је такође написао Историју
Александра. Пратио је Александра током целог похода и био је један од његових
најистакнутијих команданата. Након битке код Гаугамелесе појављује као командант
великих одреда. Његово дело знамо искључиво преко Аријанакоји каже да је Птолемеј
веродостојан зато што пише о времену у ком је сам живео и учествовао, и зато што га је
писао у време кад је већ био краљ. Дело је настало након 306. године када је он постао
краљ Египта. Са друге стране, он је могао ради славе и части Александрове да нешто
прећути или дода. Писао је вероватно на основу сећања, а можда је користио и архивску
грађу.
Аристобул оз Касандреје је био Александров официр. Њему су у рату поверавани
мање важни задаци. Своје дело, Историја Александрових ратова, је написао након 301.
године, у дубокој старости. И њему Аријан даје предност јер је писао дуго након
Александрове смрти и није имао потребе да лажира или прећуткује.
Клитарх је живео у Александрији и тамо је написао своју Историју Александра
која је имала велики утицај на познију историографију и од које потиче
најраспрострањенија традиција о Александру, тзв. вулгата сачувана у делима Диодора,
Јустина и Курција Руфа. Он спада међу најраније историчаре и писао је пре Птолемеја и
Аристобула. На основу дела нама није јасно да ли је он учествовао у Александровом
походу и на основу чега је писао своје дело. Сигурно је да се користио Неархом (Путопис
пловидбе од ушћа Инда до Персијског залива), а можда и Онесикритом и Калистеном.
Волео је чудне детаље, појаве и обичаје и имао је дара за реторику, тако да му је дело било
популарно.
Остали: Анаксарх из Абдере (О монархији), Пирон, Анаксимен из Лампсака
(Историја Александрових ратова), Марсија из Пеле (Македонска историја), Харес из
Митилене, Ефип из Олинта, Неарх (Путопис пловидбе од ушћа Инда до Персијског
залива).
Сачувани
Флавије Аријан је изузетно значајан јер су нам преко њега сачувана дела
Аристобула и Птолемеја.6
Курције Руф је био сенатор за време Августа и његових наследника. Његово дело
се зове Историја Александра Великог у 10 књига, од којих су прве две изгубљене, а осам
је делимично сачувано. Тешко је утврдити до које мере су његови подаци веродостојни, а
до које мере су дело његових руку.
Диодор са Сицилије је био Помпејев, Цезаров и Августов савременик. Он сам даје
извесне податке о свом животу, путовањима по највећем делу Европе, Азије, Египту и
Риму. Иако је био Грк, научио је латински језик дружећи се са Римљанима на Сицилији. У
Риму је боравио јако дуго и тамо је искористио богат материјал за писање.
Написао је дело под именом Историјска библиотека у 40 књига. Описао је
догађаје од митских времена до Цезаровог првог конзулата 59. године или његовог
освајања Британије 54. године. Последњи сачуван фрагмент се бави Катилинином завером
63. године. Сачуване су у потпуности 1.3. и 4. пентада.

6
О Аријану има посебно у поглављу о историчарима из времена царства
 Прве три књиге описују варварске народе, култове, историју, законе и обичаје у
Египту, Асирији, Вавилону, Медији, Индији, Скитији,... Четврта се бави грчком религијом
и митологијом, уводом у Тројански рат. Пета или Острвска се бави описом острва и
народа на западу. Књиге од 6-10. су сачуване у фрагментима.
Ова општа историја је јако драгоцена, његово писање се може оценити као
морализаторско (Историја треба да се хвали и куди по заслузи, а њена порука је да се
злочин не исплати, да је судбина промењива и да човек не може да се поузда у
тренутну добру срећу.) Он воли да пише о славним и патетичним догађајима. Проучавао
је раније писце и решио је да њихова дела обједини. Дао је јединствени континуирани
преглед хронологије за периоде 480-430. и 362-302. г.п.н.е.
За доба Александра Великог су му извори Квинт Курције и Помпеј Трог. Користио
је и Хијеронима, Тимеја и Дурида.
Хронологија: користи Аполодоров хронолошки след догађаја, преглед догађаја
Хронике, Кастора, натпис са Пара. За римску историју користи конзуларне фасте. За сваку
годину наводи име атинског архонта и римског конзула, а за сваку четврту и Олимпијаду.
Помпеј Трог је римски писац Августовог времена. Његово име нам је познато по
кратком изводу Јустина Historiarum Phillipicarum Epitome, насталом у 3. веку, а историја
Александра изложена је у 11. и 12. књизи. Он је дао негативну слику Александрове
личности.
Плутарх је у свом делу написао и Александрову биографију, где се базирао на
његовој личности. Бележио је анегдоте и цитирао много писаца. Користио се и збирком
објављених Александрових писама. Интересантно је његово дело О срећи или храбрости
Александра Великог.7
Извори за епоху дијадоха
Хијероним из Кардије је најзначајнији историограф ове епохе. Прво се налазио у
служби Еумена, а после његове смрти прелази у службу Антигона и Деметрија. За време
Деметрија он управља Беотијом, а онда прелази код његовог сина Антигона Гонате и ту
почиње да пише своје дело које обухвата период од 323. године до смрти Пира 272.
године. Одликују га објективност, познавање плитичких али ивојних ствари. Несумњиво
се користио архивским материјалом и врло добро је познавао топографију.

7
О Плутарху шире на следећој страни.
 Дурид са Сама је написао Историју од 371-281. године (од Аминте до Пира) и у
начелима свог рада је насупрот Хијерониму. У уводу он критикује Ефора и Теопомпа зато
што нису имали осећај за драматургију и нису успевали да пробуде уживање код читаоца.
При писању доста измишља и појачава ефекат не би ли изазвао што бољу реакцију код
читалаца. Није много бринуо за историјску истину.
Диодор са Сицилије
Филарх је радио на начин на који је писао и Дурид. Написао је Историју од
Пирове смрти 272. године до почетка Полибијевог историјског спистељства 220. године.
Диил је продужио Ефора до 297. године, на њега се надовезује Псаом из Платеје
до 220. године, а њега продужава Менодонт из Перинта.
Неант из Кизика написао је Хеленику, Историју Атала и Хронику Кизика.
Еудокс са Рода написао је Историју и Периплус
Деметрије из Фалерона: О десет година и О уставу.
Арат из Сикиона је водио Ахајски савез и написао дело Мемоари које сеже до
битке код Селасије 222. године.
Нимфис из Хераклеје је обрадио Историју од Александра до средине трећег века
и Историју Хераклеје.
Манетон је написао Египтику, Менандар из Ефеса писао о Феникији, Демах из
Платеје написао Индику, Патрокло писао о Каспијском мору.
Плутарх је написао биографије Еумена, Деметрија, Пира и Фокиона у оквиру
својих Упоредних животописа.
Курције Руф и Аријан су у оквиру дела Историја Александра и Анабаза писали о
овој епоси.
Плутарх (46-120)
Извори који нам говоре о плутарховом животу су Суида (Суда), фрагменти из
Јевсевијевих Хроника, као и сама дела која је плутарх писао. Рођен је у Херонеји у Беотији
46. године, у богатој породици која је припадала витешком сталежу. Имена чланова
његове породице сазнајемо из његових дела.
Школовао се у Атини где је изучавао реторику и математику, и то 66. године, када
је римски цар Нерон посетио Хеладу, односно Атину. Путовао је у Рим као нека врста
дипломатског представника Херонеје, где је и држао предавања из филозофије и етике (од
чега је касније настао Етички зборник).
Не може се поуздано рећи када је тачно он боравио у Риму, али је сигурно то било
до деведесетих година. У Риму је добио грађанско право, а јемац за њега је био Луције
Местрије Флор, проконзул Азије. Његови пријатељи у Риму су још били Квинт Сосије
Сенекион (конзул 99. и 107. године) коме је посветио Упоредне животописе и Фаворин
из Арелате, данашњег Арла у Француској.
Плутарх је био конзулар и носио је знаке конзулског достојанства. Подаци из
Суиде нам говоре како му је Трајан поверио власт проконзула Илирије, док нам Јевсевије
говори како га је Хадријан начинио проконзулом Ахаје. Због сумњивости и
контрадикторности исказа закључује се да је Плутарх највероватније био саветник
намеснику Ахаје. Био је Аполонов свештеник у Делфима, судија на Питијским играма,
беотарх и архонт епоним у Херонеји.
Етички зборник представља збирку његових предавања, есеја и дијалога, од којих
многи могу послужити и као историјски извори (нпр. О срећи или храбрости Александра
Македонског, О обожавању Изиде и Озириса, и др.)
Упоредни животописи су преживеле биографије 23 грчко-римска пара (46
државника, реформатора, војсковођа, истакнутих личности). Осим ових биографија,
постојале су још и 4 самосталне биографије: Артаксеркс II Мнемон, Арат из Сикиона
(стратег Ахајског савеза у III веку) и римски цареви Галба и Ото. Њих двојица су једини
сачувани из Плутархових Живота римских царева који су описивали цареве од Августа до
Вителија. Сачувани су још незнатни фрагменти о Тиберију и Нерону.
Плутарха није толико интересовала историја колико карактер и утицај карактера на
животе и судбине људи. Он је писао ради поуке људима, како се треба понашати, које
врлине следити и које мане избегавати. Други разлог због којег је писао јесте жеља да
покаже јединство грчко-римског света.
Изгубљене су, између осталих, биографије грко-римског пара Сципиона
Африканца и Епаминонде, затим Херакла, Филипа II, Клаудија, Нерона... У спаривању
грчких и римских историјских личности Плутарх јр гледао да нађе неке заједничке
особине или детаље из живота. Нека спаривања су више, а нека мање логична. Тако имамо
парове Ромул-Тезеј (оснивач Рима и ујединитељ Атике), Ликург-Нума Помпилије
(реформатори у Спарти и Риму), Цезар-Александар Велики (велике војсковође),
Демостен-Цицерон (велики говорници) и др. Поред људи са врлинама које треба следити,
Путарх је такође и приказао један ''лош'' пар, односно пример који не треба следити. То су
били Марко Антоније и Деметрије Полиоркет. Уз 19 парова у Упоредним
животописима, на крају стоји сумирано поређење са сличностима и разликама
претходно приказане две личности.
Плутархови извори: он је цитирао данас изгубљене изворе (као што су Сулини
мемоари), користио је раније писце, псефизме (одлуке атинске скупштине), архиве, али и
усмене исказе савременика и учесника у неким историјским догађајима. За Лисандра је
користио Ксенофонта, Ефора из Киме и Теопомпа; за Пира је користио Хијеронима из
Кардије, Дионисија из Халикарнаса и ратне дневнике (службене записе Пировог похода).
Грчки извори за историју Рима
Филин из Акрагранта је писао о Првом пунском рату, наклоњен је
Картагињанима; Силен из Калакте и Сосил из Лакедемона су писали о Ханибалу.
Тимеј из Тауроменија је средином IV века био 50 година у прогонству у Атини. Он
пише о историји грчког запада од најстаријих времена до избијања првог пунског рата.
Обрађивао је географију у 5 књига, има много легендарног карактера у делу. Касније
додао две књиге о Пиру. Добио је надимак Грдитељ.
Полибије
Извори из којих сазнајемо о Полибијевом животу су Плутархови списи, Паусанија,
Суида, Полибијеве историје, Филопемен.
Полибије је рођен у Аркадији у Мегалополису око 200. године. Потекао је из
угледне породице, његов отац је био Ликорта и био је хипарх и стратег Ахајског савеза.
Године 180. је требало да иде у Египат као члан посланства, међутим, египатски краљ је
убијен па до тога није дошло. Полибије тада није испуњавао старосну границу за такво
посланство, али му је указана част због оца. Учествовао је са братом у решавању
граничног спора између Месеније и Мегалополиса. Залагао се за неутралну политику
прена Риму и Македонији, али у Ахајском савезу преовлађује проримска Каликратова
струја, те се Полибије повлачи из политичког живота. Био је хипарх 170/169. године и
преговарао је са римским конзулом Марцијем Филипом.
 Године 168. је била битка код Пидне, где су Римљани победили, и уследило је
одвођење талаца Ахајског савеза, међу којима је био и Полибије. Списак тих талаца
саставио је Каликрат. Затвореници су обично слати у унутрашњостапеенинског
полуострва, међутим, Полибије се спријатељио са синовима Емилија Паула, те је
захваљујући њима остао у Риму. Године 146. Полибије се враћа у домовину. Тамо га шаљу
Римљани како би Ахајцима објаснио римски устав и помогао им да га прихвате.
Од историчара се угледао на Херодота, у пратњи Сципиона Емилијана је доста
путовао (Рим, Египат, Александрија, Галија, Шпанија, Нуманција, Либија око
Картагине...)
Поред главног дела Историје написао је и друга дела која нису остала сачувана:
Тактика
Монографија нумантинског рата
Панегирик Филопемену
Спис о насељеном делу света око екватора.
Историје су написане у 40 књига. Првих 5 је сачувано у целини. Скраћене верзије
6-18. књиге се налазе у зборнику Excerpta antiqua који је написан у XI или XII веку.
Остатак је познат на основу Хрестоматије грчких историчара која је у X веку написана
на захтев византијског цара Константина VII Порфирогенита. Фрагменти се налазе код
Ливија, Апијана, Плутарха, Цицерона, итд. Потпуно су изгубљене књиге 17, 19, 26, 37, 40.
Полибијево дело почиње од 140. Олимпијаде (220-217). Тада почиње савезнички
рат у Грчкој (Филип V и Ахајски савез против Етолског савеза), рат у јужној Сирији за
Коиле Сирију, а на западу Ханибал ратује у Шпанији, у Другом пунском рату. Он је тај
период изабрао због тога што се од тада сви светски догађаји стапају у једну целину и
теже истом циљу, за разлику од ранијег периода када су били засебни, а тај циљ је римско
освајање читавог, тада познатог, насељеног света.
Полибијеве Историје, међутим, имају и увод који почиње од 264. године зато што
тада Римљани по први пут излазе из Италије и прелазе на Сицилију. Дело се завршава
146. годином и падом Хеладе. У другој књизи је описана историја Рима и освајање
Италије.
Полибије рачуна по Олимпијадама, како би се тачно могло израчунати које године
се шта догодило, пошто је година првих Олимпијских игара позната (766.) Он пише
историју да би објаснио како су Римљани за 53 године освојили читац тада познати свет.
Он овај подухват приписује римском уређењу и војсци.
Полибије је велики критичар осталих историчара, али једино одаје признање Ефору
из Киме, писцу Опште историје која није сачувана, да је једини добар историчар опште
историје. Ефор је писао од повраткаХераклида на Пелопонез па све до 340. године. Он
даје предност општим историјама над монографијама зато што само опште историје
описују узрочно-последичне везе између догађаја, док монографије дају слику само о
појединим деловима те целине.
Осим по олимпијадама, он има још једну категоризацију, а то је да креће од запада
ка истоку. Прво описује западно Средоземље (Италија, северна Африка, Шпанија), затим
Македонију и Грчку, па на крају Сирију и Египат. По његовом мишљењу, историја је ту да
побољша, помогне и подучи, а нарочито је корисна за политичаре и војсковође.
Он уводи појам прагматичке историје. Прагматичка историја се састоји од три
дела
1. проучавање и упоређивање ранијих списа
2. познавање географије (градови, луке, реке, планине, рељеф)
3. политичка и војна активност и искуство
Према Полибију, историчар мора да тежи истини, објективности и мора да
истражује узроке и последице одређеног догађаја. Међутим, он сам није увек био
објективан-имао је непријатељски став према Етолском савезу и према Клеомену II,
спартанском краљу који је освојио Мегалополис.
Наративни извори за Први пунски рат су му били:
Фабије Пиктор-старији аналиста (Анали)
Филин из Акраганта са Сицилије који је написао историју Првог пунског рата са
прокартагинске тачке гледишта
За Други пунски рат осим Фабија Пиктора:
Хереја, Сосил, Силен из Калеакте-били су наклоњени Картагини и Ханибалу.
Документарни извори су му били таблице са уговорима Рима и Картагине,
сенатске одлуке о склапању мирова, ахајски архиви, писма и архива породице
Корнелија Сципиона, Ханибалова бронзана плоча коју је пронашао на југу Италије у
храму Хере Лацинијске која је садржала податак о бројчаном стању Ханибалове војске.
Он је такође користио и усмене изворе, односно, разговарао је са учесницима историјских
догађаја: од Гаја Лелија је слушао о Сципиону Африканцу, од македонских талаца о
приликама на македонском двору у последњим годинама пред пад, од Картагињана о
преласку Алпа, итд.
Диодор је пореклом са Сицилије, за ширу публику је приказивао историју Рима и
Грчке у оквиру дела Историјска библиотека у 40 књига. Сеже до Цезаровог упада у
Британију 54. године. За класични период користи Ефора, за каснији Дуриса, Филарха,
Полибија, Посидонија. Потпуно је сачувано првих пет књига и 11. и 20, остало у
изводима.
Николај из Дамаска-одгајитељ деце Антонија и Клеопатре. Написао је Историју у
144 књиге у којој почиње са описивањем великих оријенталних империја, прелази на
грчку историју, завршава је годином Херодотове смрти и обухвата и римску историју.
Теофан из Митилене пратио је Помпеја и описао његове походе.
Историчари из времена царства
Дионисије из Халикарнаса-савременик Диодора, написао је Давну римску
историју коју је објавио 7.г.п.н.е. Допунио је Полибијево дело од ранијег периода до 264.
године. Уздао се у римске аналисте, а историјска критика му је била страна. Од 20 књига у
целости је сачувано првих 10, 11. у фрагментима, а остало код Константина
Порфирогенита.
Апијан из Александрије
Извори који нам говоре о Апијановом животу су: Библиотека (Хиљаду књига)
цариградског патријарха Фотија који је живео у IX веку, затим Апијанове преписке са
Римљанином Марком Корнелијем Фронтоном, као и његов сопствени увод у Римску
историју.
Рођен је крајем I века, око 95. године у Александрији (египатској). За себе каже да
је вршио највише дужности у провинцијској управи Египта. У Александрији је живео до
120. године када је отишао у Рим.
У Риму је био правни заступник царске благајне у споровима са приватним лицима.
Касније је постао прокуратор. Не зна се тачно ни када ни где. Вероватно је био прокуратор
Египта, а најраније је то могло да се деси 147. године. Постао је прокуратор на препоруку
Марка Корнелија Фронтона, а пошто су прокуратори могли бити само припадници
витешког сталежа, одатле извлачимо закључак и ком је сталежу припадао сам Апијан.
Његово дело је Римска историја у 24 књиге: 1. најранија историја Рима и краљеви;
2-4. Ратови у Италији; 5-8. Пунски ратови; 9-12. Ратови са источним хеленистичким
државама; 13-17. Грађански ратови; 18-21. Распад Другог тријумвирата и грађански рат
Октавијана и Антонија; 22. Први век царства, до Трајана; 23-24. Трајанова владавина.
Сачувани су пунски ратови, ратови са хеленистичким државама и грађански
ратови. Потпуно су изгубљене књиге 10 и од 18-24 (дакле све после грађанских ратова).
Претпоставља се да је постојала посебна о рату са Парћанима. Књиге 1-5 сачуване су у
фрагментима.
Апијан је ово дело написао 160. године, каже да је прошло 900 година од почетка
римске државе и скоро два века од Цезарове владавине. Догађаји се излажу по
етнографско-географском принципу, чиме нам писац даје једну целовиту слику о
односима Римљана са народима које су сретали. Ово има и лошу страну зато што догађаји
који су се међусобно преплитали и утицали једни на друге, уколико би се тицали
различитих народа, не би били повезивани у једну целовиту, општу слику стања у коме се
налазила римска држава, већ би били приказивани засебно.
Апијан је ипак одступио од свог етнографско-географског принципа излагања
током описивања грађанских ратова које је описао како би приказао све зле стране човека,
частољубље, похлепу, распад и расуло римске државе, као и да прикаже како је дошло до
успостављања царства, за које каже да је донело мир држави. Такође, ово је био и известан
увод у египатску књигу.
Апијан је писао зато што је желео да прикаже како су Римљани освојили готово
читав свет, дакле из сличних побуда као Полибије.
Извори којима се користио Апијан били су: Хијероним из Кардије, савременик
Александра Великог, чије је дело потпуно изгубљено; затим Полибије, Асиније Полион,
савременик Цезара и Августа и био је Антоније присталица; Кремуције Корд, Сенека
Старији који је био савременик Августа, Тиберија и Калигуле, отац Нероновог васпитача
Сенеке Млађег.
Апијан није водио много рачуна о хронологији и није имао војничког искуства,
које је по Полибију било неопходно да би неко био добар историчар. Међутим, Апијан је
значајан зато што није мењао своје изворе који су углавном изгубљени, и што нам једини
говори о неким догађајима или значајно употпуњује слику других (нпр. једини нам даје
услове примирја са самнитима после Каудинског кланца, за период грађанских ратова до
63. значајно употпуњује слику) и што посвећује одређену пажњу и економској историји.
Излагање грађанских ратова почиње од Тиберија Граха, а завршава 35. годином
п.н.е. Одабрао је да почне од Тиберија Граха зато што је он био први магистрат који је
изгубио живот у нередима, односно народном сукобу.
Флавије Аријан из Никомедије (95-175)
Родио се 95. године у Никомедији у Битинији. У животу и књижевном раду се
угледао на Ксенофонта. Након што је свршио школу отишао је у Никопољ, у Епиру, где је
слушао стоичког филозофа Епиктета. Тамо је забележио Разговоре са Епиктетом у 8
књига, од којих су сачуване прве 4, као и Приручник Епиктетов, у којем је кратко изложио
етичко учење Епиктетово.
Као и Ксенофонт, није се предао филозофским спекулацијама него је ушао у
државну службу. За време Хадријана је постао consul suffectus, па је као Legatus Augusti
pro praetore шест година (131-137) био управник Кападокије.
Из његових списа сазнајемо да је доста путовао и да је посетио Панонију и видео
ушће Саве у Дунав.
На крају се настанио у Атини где је постао и архонт епоним 147. године, након што
је у деми Пеанији добио грађанско право. Умро је 175. године.
Као и Ксенофонт и он је писао филозофске, војничке и политичке списе.
Од историјских дела нису сачувани Догађаји после Александра у 10 књига,
Историја Битиније у 8 књига и Партска историја у 17 књига.
Од Аланске историје је сачуван одломак под називом Полазак на Алане у којем
извештава цара каквом је тактиком одбио Алане од границе.
Од историјских списа најважнија је Анабаза Александрова (Војна Александрова) у
7 књига. И у натпису и у броју књига се угледа на Ксенофонта, али не излаже само
Александрову војну на Персијанце, већ целу историју Александрове влоадавине. У уводу
каже како су му главни извори били Птолемеј и Аристобул. Осим њих је користио и
Харета, Мегастена, Неарха, Онесикрита, Ариста, али и писма Александрова и Краљевске
дневнике које је водио Еумен.
 Овај спис допуњује Индијска историја која је написана у јонском наречју, али се
у њој не излаже толико историја колико географија Индије. Главни извори су му били
Мегастен, који је написао дело о Индији у 4 књиге са веома занимљивим вестима о
географији, флори и фауни Индије, и Неарх, који је био адмирал Александрове флоте и
који је написао извештај о пловидби дуж персијске и индијске обале.
Од његових дела је сачувана и Тактика и спис О Лову, написан као допуна
Ксенофонтовом спису истог имена.
Касије Дион.- из Никеје је 180. године дошао у Рим и ушао у Сенат, а касније
постао претор и конзул суфектус. Пратио је Каракалу у његовом походу на исток, а за
време Александра Севера је обављао проконзулат у Африци и царским провинцијама
Далмацији и Горњој Панонији. Касније напушта службу и враћа се у битинију где умире.
Списатељство је започео док је био конзул суфектус. Сам каже да је 10 година скупљао, а
12 писао све док није дошао до смрти Севера 211. године. Наставио је дело до свог
конзулата и тако да на крају Римска историја има 80 књига. Првих 51 се протеже од
Енеје до Августа. Није писао појединости и сматрао је да је задатак историчара да
прикаже историју у главним цртама. За првих шест векова је користи аналисте, од 36.
књиге Тацита и Ливија. Сачуване су књиге од 36-60, а остало у фрагментима. Узор су му
били Тукидид и Демостен.
Херодијан-хеленизовани Сиријац, био је државни службеник. Написао је Историју
Рима после Марка у 8 књига до 238. године.
Публије Хереније Дексип-из Атике. Написао Хронику у 12 књига од праисторије
до 269/270. године и Скитску историју у којој је обрадио упаде Германа 238-270. године.
Еунапије из Сарда је допунио Дексипову Хронику са 14 књига за период од 270-
404. године и написао Животопис софиста.
Зосим-писао на измаку петог века, сачувано 6 књига Нове историје.
Паусанија
Паусанија је пореклом из Лидије и припадао је имућном друштвеном слоју. Доста
је путовао и упознао је готово читаву западну Малу Азију, Троаду, Мисију, Јонију,
Карију, Фригију, Галатију, Ликију, Сирију, Палестину, Египат, Бизант.
Периегесе као посебна књижевна врста су се издвојиле у раном хеленистичком
периоду. Име су добиле од глагола periegetaii, који значи водити около, показивати,
извршити увиђај на лицу места. Опис Хеладе је дат као очевидац методом аутопсије.
Разликује се од географија по одсуству научних, математичких и астрономских
компонената, и нема описа предела и пејзажа.
У делу он преноси разговоре са обичним људима и месним водичима. Сачувано је
10 књига Описа Хеладе. Представљен је Пелопонез и средњоисточни део копнене Грчке.
Он је писао за људе који знају грчки. Књига је написана да помогне античком туристи да
се лакше снађе на лицу местајер даје информације о локалним знаменитостима. Међутим,
само дело, без мапе, није било довољно појединцу да се снађе. Њега не интересују
природне лепоте. Описује разна уметничка дела, а по лепоти издваја само две грађевине:
храм богиње Атине у Тегеји и позориште у Епидауру.
За Паусаније Хомер је био непревазиђени ауторитет и њему је прибегавао у случају
недоумице. Грађу је презентовао по географском принципу, описујући област једну за
другом. Од границе једне покрајине, он најкраћим путем стиже до њене престонице.
Након описа престонице, креће од агоре, иде другим путем до границе, па дуж ње описује
остале знаменитости. Тада започиње описивање нове области.
Он пише о месенским ратовима, персијским ратовима, тебанској хегемонији, рату
Грка са Филипом, освајању Александровом и о његовим наследницима. Извори су били
Херодот, Тукидид, Ксенофонт, Хијероним, Полибије, Плутарх и Мирон.