Јулијан Отпадник

Након Константинове смрти 337. године, његова три сина Константин II,
Констанције II и Констанс, поделили су царство у Виминацијуму на три дела. Томе је
претходила војна побуна у Константинопољу, коју су подигли унуци Константинове
маћехе Теодоре. Побуна је угушена. Убијени су Константинова полубраћа Јулије
Константин и Далмације, Далмацијеви синови Далмације и Ханибалијан и Константинови
зетови Флавије Оптат и Попилије Непотијан, а преживели само Гал, јер је био болестан, и
Јулијан, јер је био мали (најмлађи синови Јулија Константина). Константин II је добио
Британију, Галију и Шпанију, Констанције II источне провинције и Тракију, а Констанс
Италију, Африку и Балкан без Тракије. 340. године Константин II је погинуо у походу на
Италију код Аквилеје. Његове области преузима Констанс. Гал и Јулијан су заточени у
Кападокији у палати Макелум од 342. до 348. године. 350. године је убијен Констанс. На
западу се појављује узурпатор Магно Магнентије, који се 351. године сукобио са
Констанцијем II код Мурсе (Осијек) и био поражен. Он умире 353. године. 351. године,
Констанције II поставља Гала за цезара. Јулијан се после ослобађања 348. године школовао
у Цариграду, Никомедији ( узор му је био Либаније), Ефесу (учитељи су му били Едесије
из Пергама и Максим из Ефеса) и Атини (Платонова академија). 354. године, због хаоса на
истоку, Констанције II убија Гала и 355. године поставља Јулијана за цезара и да надзире
догађаје у Галији. Он се на западу показао и као способан администратор и као војсковођа.
360. године Констанције II тражи од Јулијана да му пошаље део војске на исток. У
фебруару 360. године, његове јединице га проглашавају за августа. У Бечу је прославио
петогодишњицу како је постао цезар. 361. године креће дуги марш на исток да се реши
питање царског положаја. Констанције II креће да му се супротстави и умире у Киликији
и Јулијан остаје једини владар.

Владао је 18 месеци. Његова владавина остала је упамћена као последњи „покушај

паганске рестаурације“. Припадници паганске религије били су још доста јаки, нарочито у
западном делу Империје, а посебно у Риму. Паганства се држава великим делом и јако
варваризована војска. Саветници су му били Максим и Приск. Најпре је у Цариграду
објавио верску толеранцију, а недуго затим је укинуо привилегије хришћанске цркве, иако
је васпитан као хришћанин. Обновио је службе у паганским храмовима у царским
градовима. 362. године издао је Законску Уредбу, којом је задао ударац хришћанима. Сва
именовања учитеља спровођена су уз дозволу градских власти или цара, чиме је хтео да
потисне хришћане из школства. Међутим, Јулијаново неприајтељство према хришћанству
није успело да изазове неки шири покрет. Борбу против нове вере Јулијан је водио као
представник и тумач идеологије узаног слоја неоплатоничара и ретора коме је и он сам
припадао. У источном делу Царства Јулијанова политика није нигде наишла на прави
одјек. Унутрашња слабост његовог подухвата показала се исувише јасно у томе што је он
код организовања новог паганског клера у свему копирао организацију хришћанске цркве.
Занос с којим је он обнављао заборављене паганске култове и лично жртвовао боговима
култне животиње изазивао је, не само код хришћана, подругљиво чуђење. Као свака
реакција која се одушевљава за старо зато што је старо и устаје против новог зато што је
ново, његов подухват је био осуђен на пропаст. Изопштен је из грађанства Антиохије
након жртве у част Адониса и премешта се у Тарс. Креће у поход на Персију са око 65 000
војника (извор је Амијан Марцелин) , остварује низ победа и стиже до Ктесифона. У
повлачењу прави кобну грешку. Спалио је све бродове који су прешли Еуфрат и решио да
се повуче преко Јерменије. Војска му је исцрпљена и постала је лака мета локалних банди.
26. јуна 363. године погинуо је у бици код Самаре. Јулијана су у повлачењу Персијанци
напали са слоновима и погођен је копљем у слабину (причало се и да су га чак убиле
његове хришћанске јединице). Окружен блиским људима који су оплакивали његову смрт,
Јулијан је, према казивању Амијана Марцелина, на самрти рекао: „Ћутите, не треба
оплакивати господара који одлази на небо, звездама“. Позанта изрека која се приписује
Јулијану је „Vicisti, Galilaee“ („Победио си, Галилејче“, мислећи на Исуса Христа), али
највероватније је у питању само легенда, јер је забележена тек у Теодоретовој Црквеној
историји. Јулијан је сахрањен у Тарсу и његовом смрћу се угасила Константинова лоза.
Круна је понуђена паганину Салутију, коју је он одбио, и она је прешла у руке
хришћанског чиновника Јовијана, који склапа мир са Персијом којим им уступа
територије које је анектирао Диоклецијан и признаје независност Јерменије.
 Византија и Персија

Сасанидска Персија је 224/226. године заменила Партију као највећи противник

Римског царства на истоку. Јулијан Отпадник у поход на Персију креће са око 65 000
војника (извор је Амијан Марцелин), остварује низ победа и стиже до Ктесифона,
персијске престонице, али не успева да је освоји. У повлачењу прави кобну грешку.
Спалио је све бродове који су прешли Еуфрат и решио да се повуче преко Јерменије.
Војска му је исцрпљена и постала је лака мета локалних банди. 26. јуна 363. године погинуо
је у бици код Самаре. Јулијана су у повлачењу Персијанци напали са слоновима и погођен
је копљем у слабину (причало се и да су га чак убиле његове хришћанске јединице).
Окружен блиским људима који су оплакивали његову смрт, Јулијан је, према казивању
Амијана Марцелина, на самрти рекао: „Ћутите, не треба оплакивати господара који
одлази на небо, звездама“. Сахрањен је у Тарсу и његовом смрћу се угасила Константинова
лоза. Круна је понуђена паганину Салутију, коју је он одбио, и она је прешла у руке
хришћанског чиновника Јовијана, који склапа мир са Персијом којим им уступа
територије које је анектирао Диоклецијан и признаје независност Јерменије. Нешто
касније, тачније од времена Теодосија I један део Јерменије налазио се под врховном
влашћу Византије, док је други, већи део, припао Персији.

За време Анастасија I Персијанци су привремено заузели Мартиропољ,

Теодосиопољ, Амиду и Низибис. Јустинијан је 532. године склопио са персијским краљем
Хозројем I Ануширваном (531-579) „вечити мир“ и пристао на плаћање данка Персији, да
би на тај начин добио слободу кретања на Западу. Међутим, Хозроје је већ 540. године
нарушио вечити мир, упао у Сирију, разорио Антиохију и продро до морске обале. На
северу су Персијанци пустошили Јерменију и Иберију и запосели Лазику на источној
обали Црног Мора. Повећањем данка Јустинијан је купио примирје на 5 година. Затим је
то примирје два пута продужавано и тек 562. године склопљен је најзад уговор о миру на
50 година. Том приликом је данак поново повећан, али је постигнуто бар то да су
Персијанци напустили Лазику.

Пут свиле водио је кроз Персију, па су Византинци настојали да везу са Кином

успоставе заобилазним путем преко својих упоришта у Херсону и Босфору на Криму и
преко Лазике. Одатле су Византинци одржавали трговинске везе и са номадским
народима северно од Понта, међу којима су били и Турци и који су због трговине са
свилом, баш као и Византинци, дошли у сукоб са Персијом. За време Јустнијановог
наследника Јустина II, Византинци су склопили савез са Турцима против Персије.

Пут до Индије водио је преко Црвеног мора, па је Византија ступила у везу са

Етиопским царством. Међутим, ни византијски ни етиопски трговци нису успели да
оспоре Персијанцима превласт на Индијском океану. Међутим, значај ових путева постао
је умањен оног тренутка када су византијски агенти успели да прокријумчаре свилену бубу
у Цариград. Ускоро је византијско свиларство постигло велики процват, нарочито у самом
Цариграду, у Антиохији, Тиру и Бејруту, а касније и у Теби.
 Јустин II (565-578) је одбио плаћање данка Персијанцима и тако раскинуо уговор о
миру који је склопио Јустинијан. Избио је рат, а борбе су се водиле пре свега око Јерменије.
После двадесетогодишњег напорног и променљивог ратовања, у Персијском царству
избили су немири. Цар Маврикије је искористио новонасталу ситуацију. Његовом
потпором на персијски престо дошао је млади Хозроје II Парвиз, унук великог Хозроја, а
затим је склопљен мир према којем је велики део Јерменије припао Византинцима (591).

Пред крај Фокине владе дошло је до низа устанака што су искористили и спољни
непријатељи. Персијанци су напали, освојили 605. године јаку тврђаву Дару чиме су
сломили византијску пограничну одбрану. Персијска војска почела је брзо да напредује,
упала је у Малу Азију и запосела Цезареју, а један одред је продро чак до Халкедона.
Византинци су успели да натерају непријатеља на повлачење из Цезареје. Али је покушај
противофанзиве у Јерменији и Сирији пропао. Царска војска је 613. године претрпела
тежак пораз код Антиохије, и после тога је свуда отпочело брзо напредовање Персијанаца.
Продирући на југ, они су заузели Дамаск. На северу су упали у Киликију и освојили
значајну тврђаву Тарс. Истовремено Византинци су потиснути из Јерменије. Нарочито
тежак морални ударац задесио је хришћане 614. године када је свети град Јерусалим,
после двадесетодневне опсаде, пао у руке Персијанцима. Освојени град постао је
поприште убистава и страховитих насиља. Тада је и свети крст, најдрагоценија реликвија,
пао у руке освајача и однесен у Ктесифон. Од 615. године почели су нови упади у Малу
Азију, а један персијски војни одред поново је продро до Халкедона. У пролеће 619. године
почело је освајање Египта; ускоро је и ова најбогатија провинција била изгубљена за
Византију, те је дошло у питање снабдевање престонице житом. Тако се скоро цео
византијски исток нашао под персијском влашћу. Али изгледа да је управо у тим
критичним тренуцима почела реорганизација византијског војног и управног система. У
малоазијским покрајинама, које нису подлегле непријатељу, стварају се војни окрузи-теме.

За предстојећу борбу против неверника црква је осиромашеној држави дала на

располагање своја блага. Рат је почео у атмосфери верског заноса каквог раније време није
познавало. Био је то први типично средњовековни рат, који подсећа на касније крсташке
походе. Цар је сам стао на чело војске и за време своје одсутности из главног града поверио
је регентство за свог малолетног сина патријарху Сергију и патрицију Бону. У томе је,
уосталом као и у много чему другоме, следио пример цара Маврикија, који је лично водио
један поход против Авара. Тај је поступак био крајње необичан па је, као некада
Маврикије, и Ираклије наишао на снажан отпор својих саветника, будући да од времена
Теодосија I ниједан цар није лично водио ратове.

Ираклије је најпре по цену високих плаћања склопио мир с аварским каганом

(619.). Након тога је могао преместити трупе из Тракије у Малу Азију. Другог дана Ускрса,
5. априла, 622, након службе у Светој Софији, цар је напустио главни град. Прешавши у
Малу Азију у близини Никомедије, он се упутио у „област тема“. Овде је скупио војску и
увежбавао је у току целог лета. Смислио је нову тактику, а све већи значај у византијској
војсци је добијала коњица. У јесен Виазнтинци продиру у Јерменију, што присиљава
Персијанце да напусте своје положаје у малоазијским кланцима и да се дају у потеру за
Византинцима. Судар између две војске у Јерменији завршио се сјајном победом
Византинаца над великим персијским војсковођом Шахрбаразом. Мала Азија је
ослобођена од непријатеља. Опасност од Авара је приморала цара да се врати у
престоницу, повећа данак Аварима и хагану пошаље као таоце своје ближе рођаке.

Војне операције су настављене марта 623. године. Упркос прошлогодишњем

поразу, Хозроје II није ни хтео да чује за мир и упутио је Ираклију писмо пуно увреда.
Ираклије је, преко Кападокије, поново кренуо у Јерменију, заузео и разорио Двин као и
низ других градова, затим је продро на југ и ударио на Ганзак, резиденцију првог
сасанидског краља Ардашира, важан персијски верски центар. Хозроје је бежећи напустио
град. Ганзак је пао у руке Византинаца, његова највећа светиња, Заратустрин храм, спаљен
је до темеља као одмазда за разарање Јерусалима. Цар се са многобројним заробљеницима
повукао у област иза Аракса, где је презимио. Овде је ступио у везу са хришћанским
кавкаским племенима и појачао своју војску помоћним одредима из Лазике, Абазгије и
Иберије (Грузије). Ипак, положај је био тежак и идућа година прошла је у заморним
борбама на јерменском подручју. Продор у Персију није успео, па је 625. године Ираклије
покушао да упадне у непријатељску земљу заобилазним путем, преко Киликије. Али је и
овог пута одлучујући успех изостао, тако да је цар, и поред тога што је извојевао неколико
мањих победа, морао да се повуче на зимовање у област Понта.

Персијанци су сада чак прешли у напад. 626. године Цариград је доживео

страховиту опсаду двоструког напада Персијанаца и Авара. Шахрбараз је прошао на челу
велике персијске војске кроз Малу Азију и, зазузевши Халкедон, избио на сам Босфор.
Опсада је пропала, а Персијанци нису ни ступили у акцију. Шахрбараз је напустио
Халкедон и повукао се са својим трупама у Сирију; други персијски војвода, Шахин,
претрпео је тежак пораз у сукобу са царевим братом Теодором.

Све ово време Ираклије се налазио у удаљеној Лазики. Ту Ираклије ступа у додир
са Хазарским царством и од овог времена потиче византијско-хазарска сарадња. У савезу са
царском војском, Хазари су се борили против Персијанаца у кавкаским и јерменским
областима. У јесен 627. године отпочиње велика Ираклијева офанзива на југ. Међутим, он
је овде био упућен на сопствене снаге, јер Хазари нису били у стању да поднесу тешкоће
овог похода, па су се вратили у своју домовину. Децембра месеца Ираклије допире до
Ниниве; долази до жестоке, пресудне битке из које Византинци излазе као победници.
Византија је добила рат. Победничко надирање Византинаца се наставља. Јануара 628.
године Ираклије улази у напуштену престоницу персијског краља, Дастагерду. У пролеће
628. избили су у Персијском царству немири, па је даље ратовање постало непотребно.
Хозроје је збачен и убијен, а на престо је дошао његов син Кавад Широје који је склопио
мир са византијским царем. Византија је повратила све области којој су јој раније
припадале: Јерменију, један део Месопотамије, Сирију, Палестину и Египат. Док је
непријатељ евакуисао византијске провинције, Ираклије је у пролеће 630. године отишао у
Јерусалим. Овде је цар поново уздигао од Персијанаца повраћени Свети крст. Овај свечани
чин симболисао је победнички завршетак првог великог верског рата хришћанске ере.