Конгруенција

Конгруенција је један формални механизам, једна формална појава. Кад кажем формална, то значи на
плану форме речи. Она има своју сврху, а то је да обележи приписивање садржаја неких речи садржају
друге речи. Дакле, конгруенција је таква појава на плану форме када се неке речи обликом
прилагођавају другим речима. Шта значи прилагођавају? Вредности својих морфолошких категорија
преузимају од вредности граматичких категорија неких других речи. Дакле, својим обликом
прилагођавају се, саображавају се неким другим речима. И тим саображавањем оне заправо обележавају
да тај свој садржај приписују другим речима. Речи које прилагођавају свој облик другим речима јесу
придевске речи и глаголи.

Придевске речи (придеви, придевске заменице и бројеви који се понашају као придеви, то јест који
имају тај тип промене – редни бројеви, бројни придеви, број један и донекле бројеви 2, 3 и 4). Дакле, они
онда конгруирају, то јест слажу се с именицом у роду, броју и падежу. И на тај начин, слажући се с
њима у роду, броју и падежу, они заправо показују да тај свој садржај приписују тим именичким речима.
Глаголи, такође, конгруирају са именицама, с тим што конгруирају у три граматичке категорије,
обавезно у лицу и у броју, а ако глаголски облик разликује род, онда и у роду (онда када има у свом
саставу глаголски придев радни или трпни – дакле, ако је у питању сложени глаголски облик). Придеви
и глаголи су конгруентне речи, оне конгруирају, а именице су контролори конгруенције. Српски језик
сматра да је неопходно да се то приписивање обележи и обликом придева, односно глагола. Други неки
језици не сматрају да је то обавезно, српски језик то сматра. Приписивање садржаја једне речи садржају
друге речи не мора само да се обележи конгруенцијом, може да се обележи местом које једна реч
заузима у односу на другу реч. Придевске речи некад конгруирају са било којом именицом, у зависности
од своје синтаксичке функције. Дакле, некад придеви конгруирају са именицом опште, а некад
конгруирају са именицом у одређеној синтаксичкој функцији. Са глаголима је увек везана синтаксичка
функција, глагол конгруира са именицом онда када је глагол у функцији предиката, а именица у
функцији субјекта. Нема другог начина, другог случаја. Не само што и глаголи конгруирају са именицом
него то је глагол у функцији предиката, који конгруира са именицом у функцији субјекта. У овој табели
је приказана конгруенција придевских речи. Придевске речи конгруирају с именицом прво кад су у
функцији атрибута (велика сала). Придевска реч конгруира тад са именицом без обзира на синтаксичку
функцију коју та именица има, конгруира са именицом као таквом, независно од њене синтаксичке
функције, и конгруира у роду, броју и падежу: топло време (топло стоји у ном.јд.ср.рода зато што је
именица време као класификациону категорију има средњи род и зато што стоји у ном.јд.). У примеру
Топло за ово доба године, време је измамило многе напоље – овде имамо синтагму, чији је центар придев
топао у ном.јд.ср.рода. Тај придев конгруира са именицом време у роду, броју и падежу, али није више
у функцији атрибута, него је у функцији главне речи синтагме која је у функцији апозитива (издвојене
одредбе). Дакле, придев може да конгруира са именицом и када је издвојен, и конгруира у роду, броју и
падежу, независно од тога коју синтаксичку функцију има та именица. Овде има функцију субјекта, али
та је именица могла имати и било коју другу функцију – Топло за ово доба године, таквом времену су се
сви обрадовали. Придевска реч конгруира са именицом и када је у функцији именског дела предиката.
Тада та именица, наравно, мора имати функцију субјекта. Време је топло. Именица конгруира у роду,
броју и падежу. Међутим, постоји могућност да придев у функцији именског дела предиката не стоји у
номинативу, него у инструменталу без предлога. Звучи архаично, и то је једна стилска резерва. Нико од
нас неће рећи Време је топлим, али код Андрића и код других писаца се среће пример Зима не би била
зимом. И то би значило да је тај номинатив у вези са функцијом, да није конгруентан, не потиче од

1
конгруенције именског дела предиката са субјектом, чим може да алтернира са инструменталом.
Једноставније је рећи да именски део предиката конгруира у роду, броју и падежу, али та могућност, да
постоји инструментал без предлога уместо номинатива, заправо указује на то да падеж ипак није
конгруентан. Време је постало топло. Глагол постати је семи-копулативан глагол и као допуну захтева
допунски предикатив. Дакле, овде је придев у функцији допунског предикатива и конгруира са
именицом у функцији субјекта. Конгруира у роду и броју јер може да се употреби инструментал без
предлога: Време је постало топлим. И чим имамо инструментал без предлога, номинатив није
конгруентан. Допунски предикатив може да одређује и објекат, да буде допуна прелазним семи-
копулативним глаголима: Марка сматрају паметним. Тада се лепо види да конгруира само у роду и
броју, инструментал без предлога није конгруентан овде. Дакле, да конгруира у падежу, стајало би у
акузативу без предлога. Придев конгруира са именицом и када је у функцији актуелног квалификатива.
И тада, у зависности од тога какав је глагол, конгруира са именицом у функцији субјекта или именицом
у функцији правог објекта. Марко је ходао погурен. Ово погурен конгруира у роду, броју и падежу са
субјектом (Марко). Марка смо затекли самог. Ово самог конгруира у роду, броју и падежу са правим
објектом. Актуелни квалификатив, у зависности од тога да ли је глагол прелазан или непрелазан и у
зависности од синтаксичке функције именице, конгруира са субјектом или објектом. Ми смо навикли да
кажемо да придевске речи конгруирају са именицом у роду, броју и падежу, то у неким случајевима
јесте тачно, међутим, када су у питању предикативи, копулативни и допунски, та конгруенција у падежу
се не догађа, само конгруенција у роду и броју. Ако је придевска реч у функцији атрибута или
апозитива, онда конгруира са именицом у било којој синтаксичкој функцији. Када су у питању
предикативи или актуелни квалификативи, онда конгруира са именицом у функцији субјекта или
објекта. Глагол у функцији предиката конгруира са именицом у функцији субјекта. Најједноставнији
случај, то је глаголски предикат. Субјекат може да се изостави, глагол остаје у конгруентном облику,
ако није у питању безлична реченица. Пишем – то је 1.лице јд. због тога што конгруира са субјектом ја.
Када је у питању копулативни предикат, Ја сам уморан, онда имамо копулу, која конгруира са
субјектом, такође у лицу и броју (конгруенције у роду нема). Када је у питању сложени предикат, онда
модални или фазни део предиката конгруира са субјектом, такође у лицу и броју (и у роду ако је у
питању сложени глаголски облик). И конгруира презент у конструкцији да+презент, с тим што тај
презент може да конгруира само у лицу и броју: Морам да пишем. То су примери где предикат
конгруира са субјектом. Ако је у функцији субјекта именица, онда глагол конгруира са именицом тако
што стоји у трећем лицу, именица је, можемо рећи, трећег лица. Именица нема лице као категорију, али
глагол конгруира с именицом тако што стоји у трећем лицу, и у томе се састоји конгруенција предиката
са субјектом када је у функцији субјекта именица.

У вези са родом и бројем, разликујемо граматичку и семантичку конгруенцију. Граматичка

конгруенција је слагање по облику, семантичка конгруенција је слагање по значењу. И онда те две врсте
конгруенција имамо у вези са родом и бројем именица. Знамо да постоје две врсте рода, једно је
граматички род, једно је природни род. Граматички род имају све именице. Ово се разликује од онога
што сте учили на морфологији, и управо конгруенција је разлог томе што морамо да применимо овакво
објашњење. Конгруенција нас тера да разликујемо те две врсте рода. Дакле, граматички род имају све
именице, управо зато што се мењају по одређеној граматичкој врсти. Граматички род именица зависи од
њихове промене. Ово објашњење уопште није интуитивно! Јер ми, кад сретнемо нову именицу, ми не
одређујемо њен род на основу њене граматичке промене: диск, диска, диску – дакле, прве врсте, дакле,
мушког рода. То се тако не ради. Како ми одређујемо граматички род именице? Род одређујемо на
основу облика конгруентног атрибута тај диск. Ово тај нам говори да је именица мушког рода. То је

2
оно што је интуитивно. И то заиста тако и функционише када именица означава нешто неживо. Али када
именица означава нешто живо, тај принцип не важи. Једини начин да изађемо из тога је да кажемо да се
граматички род одређује по врсти деклинације. И онда, именице прве деклинације су мушког и средњег
рода. Именице друге врсте су средњег рода, именице треће и четврте врсте су женског рода. Али код
именица које значе нешто неживо, граматички род се одређује на основу облика конгруентног атрибута.
Именице које означавају бића имају и такозвани природни род, а он је једнак полу означеног бића.
Природни род је граматичка ствар, а пол бића је ствар која припада стварности. Једно је план језика,
када говоримо о природном роду, а једно је план стварности, ту говоримо о полу означеног бића.
Граматички род је настао на основу природног рода. Дакле, јасно је да међу њима постоји систематска
веза. Наиме, особе мушког пола типично се означавају именицама прве врсте мушког рода, особе
женског пола типично се означавају именицама треће врсте. Дакле, постоји систематска веза међу њима,
и она није случајна. Граматички род је настао управо на основу пола означеног бића. И онда су и друге
именице, које означавају нешто неживо, које се мењају као именице прве врсте, које означавају, рецимо,
мушкарце, почеле да се мењају исто тако и постале граматичког мушког рода. Граматички род одређује
се на основу деклинације. Код именица које означавају нешто неживо препознајемо га по облику
конгруентног атрибута – та столица, тај сто, то село. Природни род имају само именице које
означавају бића и природни род је једнак полу тог означеног бића. Одакле сад тај проблем с
конгруенцијом? Проблем је што се род код неких именица које означавају бића граматички род и
природни род не поклапају. Дакле, обично се поклапају. Именица мушкарац је природног мушког рода
зато што означава особе мушког пола, а граматички је мушког рода и мења се по тој врсти, тај
мушкарац. Али, рецимо, именица девојчурак је природног женског рода зато што означава особу
женског пола, а граматичког мушког рода јер се мења као мушкарац. У случајевима када постоји
непоклапање између граматичког и природног рода постоји двојака конгруенција. Код именице
девојчурак нема проблема, девојчурак је стигао, никад нећемо рећи девојчурак је стигла. Девојчурак је
стигао – глагол конгруира са граматичким родом именице. Да је девојчурак је стигла, конгруирао би са
природним родом. Али нема алтернације, то је једна једина могућност. Међутим, некада постоји двојака
конгруенција када се природни и граматички род именице не поклапају. И то је када је именица треће
врсте, а означава особу мушког пола. То су именице комшија, газда, слуга, старешина, војвода, и
различита мушка имена као што су Никола, Лука, Перица, Стева. Са мушким именима никад нема
дилеме, него са овима типа комшија. Овде се некад убраја именица судија, али то није добар пример.
Наш комшија је дошао – атрибут стоји у мушком роду, део предиката који разликује род (дошао),
такође, стоји у мушком роду. И то је једина могућност, не можемо рећи Наша комшија је дошла. Дакле,
Наш комшија је дошао – каква је ту конгруенција? Именица комшија је граматичког женског рода, а
природног мушког рода. То значи да атрибут и део предиката који разликује род конгруирају са
природним родом јер стоје у мушком роду, и та конгруенција са природним родом је конгруенција по
значењу, семантичка конгруенција. Граматичка конгруенција је немогућа у једнини. У множини је
ситуација готово обрнута. Није сасвим зато што је опет могућа и семантичка конгруенција – Наше
комшије су дошли. Она јесте ређа, али је могућа. Обичнија је, међутим, граматичка конгруенција – Наше
комшије су дошле. Дакле, и наше и дошле стоје у женском роду и конгруирају са граматичким родом
именице комшија. У питању је слагање по облику или граматичка конгруенција. Семантичка је могућа,
али није честа, граматичка је овде правило, семантичка је изузетак. Дакле, именица комшија је
граматичког женског рода, јер се мења као именица жена, по трећој врсти (комшија,-е, као жена,-е), а
природног је мушког рода, јер означава особу мушког пола. Како се понашају речи које разликују род?
Понашају се двојако. У једнини конгруирају са природним родом, у множини чешће са граматичким

3
родом, али евентуално могу да стоје и у мушком роду, може конгруенција да буде и семантичка. Зашто
именица судија није добар пример? Зато што именица судија у норми се понаша као именица комшија.
То значи да она не означава особе и мушког и женског пола, по норми она означава само особе мушког
пола. У пракси се среће судија је дошла, али то није по норми, требало би суткиња. Именица судија је
заправо граматичког женског, а природног мушког рода, и означава само особе мушког пола. И ако дате
пример Та судија је дошла, ви заправо не поштујете норму. Друго непоклапање код именица треће врсте
је када оне могу да означавају особе мушког и женског пола – кукавица, пијаница, варалица, скитница,
тврдица, будала, муштерија, ухода... Непоклапање између граматичког и природног рода долази када та
именица означава особу мушког пола. Рецимо, када је кукавица неки мушкарац, а кукавица се мења као
именица жена, дакле, граматичког је женског рода, а природног је мушког рода јер означава особу
мушког пола, и ту сад овде имамо непоклапање. У једнини онај пијаница је дошао и она пијаница је
дошла, и ако означава мушкарце, то је поента. Онај пијаница је дошао – конгруенција је семантичка зато
што конгруира према полу особе. И то је оно што је очекивано овде. Оно што је мање очекивано је кад
кажем Она пијаница је дошла, ту глагол конгруира са граматичким родом, конгруенција је граматичка,
по облику. У множини је опет граматичка конгруенција обичнија него семантичка. Обичније је Оне
пијанице су дошле – придевске речи стоје у женском роду, конгруирају са граматичким родом, али
могуће је и Они пијанице су дошли.

Као и у вези с родом, може да постоји и двојство у вези са бројем именица. Као што код именица
разликујемо план семантике, па говоримо о природном роду, и план граматике, па говоримо о
граматичком роду, тако и у вези са бројем именица говоримо на плану значења, говоримо о реалном
броју, и на плану граматике, на плану језика, говоримо о граматичком броју. Реални број је број
означених појмова. Дакле, да ли је један означени појам или више означених појмова. На плану
граматичког броја имамо вредности граматичке категорије броја, а то су једнина и множина. Јасно је да
је граматичка категорија броја настала на основу реалног броја. Када имао један објекат, број један, онда
се изражава граматичким обликом једнине, тако што ће именица стајати у једнини. Када је реални број
више од један, када је реални број множина, онда се то изражава тако што именица стоји у граматичком
облику множине. Дакле, постоји систематска корелација између граматичког и природног броја.
Међутим, та веза није увек тако једноставна, тако да се некад граматички и реални број не поклапају. А
не поклапају се код збирних именица које се употребљавају као суплетивна множина. Именица дете
има само једнину, нема регуларну множину. Дакле, дете се мења по другој врсти, требало би да има
множину детѐта. Међутим, нема. То место је остало празно. У то место је упала збирна именица деца,
која означава не само скуп него и већи број деце, већи број јединки. И то се види по томе што је деца
бројива именица, можемо да је бројимо помоћу збирних бројева двоје, троје, четворо. Такође, именица
браћа нема регуларну множину, била би братови, на то место је упала збирна именица браћа. Такве су и
збирне именице на –ад, чељад, унучад, телад, пилад. За разлику од оне конгруенције по роду, двојака
конгруенција у роду се дешава унутар јединства реченице. Овде имамо двојаку конгруенцију унутар
једне реченице. Сва деца су дошла – сва и дошла стоји у граматичком облику једнине зато што
конгруира са једнином именице деца, јер именица деца се мења као жена, то је граматички облик
једнине. Дакле, мења се по облику једнине, пошто је то облик једнине. Сва и дошла стоји у облику
једнине, дакле, то је граматичка конгруенција. Онај део предиката који разликује лице, су, стоји у
множини, и он тако конгруира са реалним бројем објеката, то јест, конгруенција је семантичка. Овде
немамо две могућности. Као деца понаша се именица браћа. Браћа се мења по једнини (браћа, -е,-и, као
жена,-е, -и), а означава већи број јединки. Према томе, реални број је множина, граматички број је
једнина. Придевске речи, сва и дошла, конгруирају по граматичком броју, глаголски део, онај део који

4
разликује лица, конгруира семантички, дакле, по значењу. Он стоји множини (су). Именица чељад се
понаша на исти начин што се тиче придевских речи, сва и дошла. Што се тиче оног дела предиката који
разликује лице, он може да стоји и у једнини и у множини. Ако стоји у једнини, он конгруира по облику,
ако стоји у множини, конгруира по значењу.

Двојаку конгруенцију можемо наћи и код партитивних синтагми. Постоји несагласност између плана
форме и плана значења. Код партитивне синтагме синтаксички центар је партитивна реч, тј. реч која
означава одређену количину материје, односно одређени број предмета. Она је синтаксички центар,
зашто? Зато што она захтева именицу у партитивном генитиву – пет људи (људи мора да стоји у
генитиву множине јер до ње имамо број пет). Али ако погледамо значење, о људима је реч, људи су оно
што је ту важно, а број пет одређује број људи. Према томе, семантички, људи су центар. И због те
напетости између форме и значења јавља се и двојака конгруенција. Ако конгруентна реч конгруира са
партитивном речју, то је онда конгруенција са речју која је центар синтагме, то је конгруенција на плану
облика, граматичка конгруенција. Пошто је та партитивна реч непроменљива, онда конгруентна реч,
која конгруира са њом стоји у неутралном облику, а то је једнина и средњи род. Ово је битно. Дакле,
конгруентна реч, која конгруира са непроменљивом речју, она стоји у једнини и у средњем роду, стоји у
неутралном облику. То је конгруенција са непроменљивом речју. Ако конгруентна реч конгруира са
именицом у функцији партитивне допуне, онда конгруира са речју која на семантичком плану
најважнија, и онда је то конгруенција по значењу, семантичка конгруенција. Ако имамо такав случај да
је партитивна реч непроменљиви основни број (пет, шест, десет, двадесет...) или прилог (неколико, мало,
много), онда имамо две могућности. Што се тиче конгруентног атрибута, не можемо рећи оно пет људи,
морамо рећи оних. Дакле, оних пет жена/људи/писама можемо рећи или је дошло (глагол стоји у 3.лицу
јд.ср.рода) или су дошли,-е,-а (у том случају глагол мења облик, у зависности од именице). Ако глагол
стоји у 3.лицу јд.ср.рода, то јест у неутралном облику, то показује да конгруира са бројем, конгруенција
му је граматичка, по облику, зато што конгруира са речју која је на синтаксичком плану центар. Ако
глагол стоји у неком другом облику, у 3.лицу мн.м,ж или ср.р., онда конгруира са именицом у роду и
броју, и онда је конгруенција семантичка зато што конгруира са речју која је у тој партитивној синтагми
по значењу најважнија. Конгруентни атрибут, чим стоји у множини, конгруира са именицом,
конгруенција је семантичка. Не можемо рећи Оно пет жена је дошло. Дакле, конгруентни атрибут не
може стајати у једнини у средњем роду. Када је партитивна реч збирни број (синтагме, нпр. двоје, троје,
четворо деце; двоје, троје, четворо, петоро ученика). Партитивне синтагме са збирним бројем
употребљавају се када је именица збирна (деца, браћа, чељад, унучад) и када именица означава скуп
особа различитог пола (ученици). И онда када кажемо двоје ученика, значи – ученик и ученица.
Конгруенција је различита у та два случаја. Када је сама именица збирна, предикат се обично слаже с
бројем (оно четворо деце је дошло). Је дошло стоји у једнини и у средњем роду зато што конгруира са
збирним бројем четворо, који је синтаксички центар синтагме, конгруенција је граматичка, по облику.
Оно такође конгруира са четворо. Када именица означава лица различитог пола, синтагма двоје
ученика, онда имамо две могућности. Конгруентни атрубут, оно, конгруира са двоје. Конгруенција је
граматичка. Можемо рећи Оно двоје ученика је дошло, конгруенција је граматичка зато што је дошло
стоји у 3.лицу јд.ср.р., конгруира са двоје. Или, Оно двоје ученика су дошли, глагол је у 3.лицу мн.м.рода,
конгруира са ученици, и конгруенција је семантичка, по значењу. Дакле, ове синтагме, чија је главна реч
збирни број, понашају се по конгруенцији другачије, у зависности од тога да ли је именица збирна или
сама именица стоји у множини и означава скуп бића различитог пола. Ако је сама именица збирна, онда
је обично конгруенција само граматичка, Оно четворо деце је дошло, то значи да конгруира са двоје,
твоје, четворо, десеторо... Када именица означава особе различитог пола, онда се то види и на

5
конгруенцији. Дакле, може да буде конгруенција и граматичка или семантичка, атрибут може
конгруирати само граматички (не оних него само оно). Постоји и случај када је партитивна реч бројна
именица на –ица. Двојица ученика, десеторица ученика – двојица и десеторица су главне речи синтагме
на синтаксичком плану, ученици главна реч на семантичком плану. Не можемо рећи оних двојица
ученика, можемо само рећи она двојица ученика. Дакле, она конгруира са двојица, дакле, конгруенција је
граматичка. Су стоји у множини, може конгруирати са ученицима, јер да конгруира са двојица, стајало
би у јд.ж.рода. Али не можемо рећи она двојица ученика је дошла. Део предиката који разликује – ту
имамо избора: двојица ученика су дошла или су дошли. Дошла – граматичка конгруенција зато што стоји
у јд.и женском роду, дошли – семантичка конгруенција зато што стоји у множини и у мушком роду, и
конгруира по значењу.

Конгруенција с паукалним синтагмама. Оне су формиране с бројевима два, три и четири. Двојака
конгруенција постоји када у саставу паукалне синтагме постоји именица мушког рода, када је именица
женског рода, нема проблема. Два, три, четири човека, то су паукалне синтагме. Атрибут конгруира по
облику, стоји у облику на –а, она два човека. Не можемо рећи је дошла, можемо само рећи су дошла или
су дошли. Дакле, део предиката који стоји у личном облику стоји у множини, конгруира семантички, а
део предиката који разликује род, тј. глаголски придеви, могу стајати и у облику на –а (у облику
паукала), и тада конгруирају по облику, могу да стоје и у облику множине, и тада конгруирају по
значењу. Иста је ситуација као и код партитивних синтагми када је главна реч бројна именица на –ица.

Граматичка конгруенција је када конгруентна реч конгруира са синтаксичким центром, а када конгруира
са семантичким центом, онда је семантичка конгруенција.

Потврдне и одричне реченице

Једном предикатском реченицом, било да је она зависна или независна, може се изразити и
реализовање и нереализовање ситуације. И то се чини тако што се глагол стави у потврдан или одричан
облик. Како означавамо да се ситуација реализује? Па тако што глагол ставимо у потврдан облик. Како
означавамо да се ситуација не реализује? Па тако што ставимо глагол у одричан облик. Из разлога
језичке економије, тај потврдни облик глагола се не обележава посебно. Ако кажем стојим, ја заправо
говорим да се ситуација реализује тако што употребим само глагол, дакле, није потребно да кажем – да,
стојим. Ако хоћу да одрекнем ситуацију, ја ћу рећи не стојим. И само је одрични облик посебно
обележен одричном речцом не. Дакле, потврдни облик као основни просто није обележен. Одричан
облик је обележен речцом не, и ситуација се негира, одриче тако што се глагол стави у одричан облик,
глагол, а не други реченични члан. Који све глаголски облици могу стајати у одричном облику? Глаголи
у било ком финитном облику, али и глаголи у облику инфинитива и герунда. То значи, све осим
глаголских придева (радни и трпни).

Марко воли јабуке – воли, то је презент, лични глаголски облик; Марко не воли јабуке – ставили смо
глагол у презенту у одричан облик. У облику инфинитива – Радити је корисно; Не радити није добро. У
облику глаголских прилога – Говорио је скрећући поглед у страну; Говорио је не скрећући поглед у
страну. Дакле, глаголске прилоге такође можемо ставити у потврдни или одрични облик. Када су у
питању глаголски придеви, радни и трпни, нама могу пасти на памет примери Радио, не радио, али ту
није стављен у потврдни и одрични облик глаголски придев, ту је стављен крњи перфекат. Глаголски

6
придеви се у ствари понашају као прави придеви, и онда могу лексички да се негирају, не могу
граматички, помоћу речце не.

Ми можемо да негирамо или ситуацију у целини, или да негирамо само једну компоненту ситуације.
Када негирамо ситуацију у целини, онда се то зове општа или тотална негација, када негирамо само
једну компоненту ситуације, онда се то зове посебна или парцијална негација. Рецимо, Марко не воли
јабуке, то је опште негирање, негирамо ситуацију у целини и реченични акценат је онда на глаголу. Ако
кажемо Марко не воли јабуке, тиме имплицирамо да он нешто воли, али да то нешто нису јабуке, и онда
заправо негирамо само јабуке, дакле, само ту компоненту ситуације. И онда реченични акценат, који
стоји на овоме јабуке, показује обим негирања. Дакле, није у питању опште негирање, општа негација,
када се негира цела ситуација, него је у питању парцијално негирање, само предмет његове љубави се
негира. И у том другом случају, када је негирање посебно, ја онда могу да изнесем шта он то заправо
воли помоћу супротне напоредне конструкције – Марко не воли јабуке него/но/већ крушке. Дакле, то
јабуке ћу ставити у супротан напоредни однос са другом именицом, која је, такође, у функцији правог
објекта. Дакле, опште негирање – негира се ситуација у целини; посебно негирање – негира се једна
компонента ситуације. И када је посебно негирање у питању, ако стоји у одричном облику, онда се обим
негације, тј. оно на шта се негација односи, исказује реченичним акцентом. То је била негација по
обиму, према ономе на шта се негација односи. По начину остварења, по томе како се то формално
изводи, негација може бити финитна и може бити конституентска. Код финитне негације у одричном
облику стоји глагол – Марко не воли јабуке; Марко не воли јабуке него крушке. Шта је то заправо
финитна негација? Па глагол се ставља у одричан облик. И финитном негацијом може да се искаже и
општа негација – Марко не воли јабуке (негира се цела ситуација) и Марко не воли јабуке него крушке -
парцијална негација (негира се само једна компонента ситуације). Помоћу финитне негације може да се
искаже и опште и парцијално негирање. Са те формалне стране, према начину извођења, негација може
бити конституентска, а то је када речцу не ставимо не испред глагола, него испред конституента чији
садржај негирамо. У том случају, морамо да изнесемо алтернативу – не могу да кажем Марко не воли не
јабуке, морам онда рећи шта воли. Марко воли не јабуке него крушке. Дакле, ово не је стављено испред
оног конституента чији се садржај негира, и зато се то зове конституентска негација. Она је по форми
конституентска, по значењу је парцијална. Конституентском негацијом може да се изрази само
парцијално негирање. И ово Марко воли не јабуке него крушке може да се парафразира Марко воли
крушке, а не јабуке, супротном напоредном конструкцијом, где ће финитна негација бити у другом делу.

Дакле, по начину остварења, негација може бити финитна (глагол ставимо у одричан облик) и
конституентска (када се речца не ставља испред оног дела чији се садржај негира). Финитна негација је
прилагодљивија, она може да изрази и опште и посебно негирање, док се конституентском негацијом
изражава само посебно негирање.

Српски језик спада у оне језике који имају такозвану двоструку негацију. Ако се у реченици употреби
нека одрична реч (одрична заменица или заменички прилог), српски језик не сматра да је то довољно, он
мора да у одрични облик стави и глагол. С једне стране постоји одрична заменица или заменички
прилог, мада ту може бити и више одричних заменица и заменичких прилога, сви се рачунају као једна
негација, поврх тога, и глагол мора стајати у одричном облику. То је та двострука негација. Ниједан од
мојих другова не воли јабуке, не можемо рећи Ниједан од мојих другова воли јабуке. Не, српски језик
сматра да је неопходно да и глагол стоји у одричном облику, да негација буде двострука. Чак и кад
реченица има више одричних речи, и то се зове двострука негација – Никад нико од мојих другова није

7
појео ниједну јабуку. Дакле, четири пута – никад (одрична заменица), нико (одрична заменица), ниједан
(одрична заменица) и поврх свега, још је и глагол у одричном облику. Дакле, тако функционише српски
језик.

Такође, постоји нешто што се зове експлетивна негација. То је негација која на основу смисла
реченице није потребна, али се ипак јавља. У неким случајевима, та негација је обавезна, у неким
случајевима је факултативна. Рецимо, кад кажемо Чувај се да не паднеш, строго говорећи, оно чега се
треба чувати је да паднеш, треба да се чуваш падања, а не да се чуваш непадања. Међутим, језик није
математика. Говорници се устежу уопште да замисле ту ситуацију и, да би је што више одвојили од себе,
кажу Чувај се да не паднеш, што заправо значи чувај се од пада, а не од непада. На основу смисла,
строго говорећи, та негација је сувишна, али обавезна. Или Задржао га је да не падне – да ли је он на
крају пао? Није пао, задржао га је. Овде је сувишна, али са гледишта језика је обавезна. Он га је задржао
од пада, а не од непада. У другим случајевима, то не је факултативно – Јован је забранио Петру да
долази у његову кућу. И то је оно што је логично, али се такође чује и – Забранио му је да не долази. И ми
сви разумемо да је то исто у ствари. И још једна експлетивна негација, код зависних временских
реченица које означавају крајњу границу неког периода – Завршићу тај посао док се он врати;
Завршићу тај посао док се он не врати. Могуће је и једно и друго. Овде негација није обавезна. Са
гледишта смисла, није обавезна, али се ипак јавља.

Независне предикатске реченице

Знамо да су синтаксичке јединице комуникативне реченице, затим да су то предикатске реченице,

које могу бити независне и зависне, синтагме и речи. Независна предикатска реченица је ниска речи, то
је низ уређених речи без интонације, односно интерпункције. Дакле, Пишем ће бити једна независна
предикатска реченица. Зашто је независна? Зато што стоји сама, може да стоји сама, и заједно са
интонацијом и интерпункцијом чини целовиту поруку. Чему служи независна предикатска реченица?
Овде је од велике важности појам говорног чина. Наиме, један изговорени исказ је чин друштвене
акције, тим исказом нешто чинимо, нешто радимо, постижемо неки комуникативни циљ, или, рецимо,
дајемо обавештење, или постављамо питање, или издајемо заповест, или упућујемо неку молбу, или се
захваљујемо, дајемо савет, упућујемо прекор, претимо, изјављујемо саучешће, дајемо комплимент,
честитамо, све то можемо да прихватимо или одбијемо. Дакле, ми заправо нешто чинимо употребом
језика. Чинимо нешто у друштву, друштвеном простору. И та употреба језика има конкретне последице
у том друштвеном простору. Да би се изразио тај облик друштвене акције, који се изводи употребом
језика, користи се термин говорни чин. Ми, комуницирајући, стално изводимо говорне чинове. Неки од
њих су граматикализовани, тј. за одређене говорне чинове постоје граматичка средства, која су
направљена зато да би се извршили одређени говорни чинови. И то су управо ти типови независних
предикатских реченица. То су граматичка средства, граматикализовани говорни чинови. Гледано из угла
независних предикатских реченица, пошто независне предикатске реченице имају неки комуникативни
циљ, кажемо да имају неку комуникативну функцију – то значи, ако изговоримо реченицу Стојим, тиме
дајемо неко обавештење, она има комуникативну функцију обавештења. Шире гледано, ми заправо,
употребом језика, постижемо одређене ствари, и зато су наши искази одређени говорни чинови. То је са
гледишта комуникације. Са гледишта граматике, независне предикатске реченице служе
граматикализацији говорних чинова, то су начини да се одреди посебна форма за одређене говорне
чинове. Упортебљени с одговарајућом интонацијом, односно написане са одговарајућом
интерпункцијом, и са великим словом на почетку, независне предикатске реченице образују

8
комуникативне предикатске реченице, и то је оно што се подразујева под тим да могу да стоје саме, или
да улазе у састав неке шире реченице. Основне врсте независних предикатских реченица јесу
обавештајне или изјавне, упитне, заповедне или императивне, жељне или оптативне, узвичне или
ускличне или екскламативне. Постоје још неке, маргиналне врсте, ово су основне. Предикатска
реченица је само ниска речи, она мора бити заоденута у одговарајућу интонацију, то јест написана са
великим словом на почетку, знаком интерпункције на крају, и онда постаје комуникативна реченица.
Шта значи то да постоје врсте независних предикатских реченица? То значи да независне предикатске
реченице чине систем, свака врста има своје посебно значење и своја обележја, тј. препознајемо је на
основу значења и обележја. Код неких врста то су глаголски облици, на пример, за заповедне реченице
је битан императив, за жељне крњи перфекат. За друге постоје лексична средства, за упитне реченице
битне су речце упитне да ли, ли, зар; за заповедне и жељне нека и да, за узвичне узвична речца ала. За
упитне реченице битни су још и упитни заменички прилози (где, куда, како, колико, зашто), упитне
заменице (ко, шта, какав, колики, чији). Некад је важно и одсуство обележја, тако обавештајна реченица,
рецимо, Марко долази препознајемо као обавештајну по томе што нема никаквих обележја. То је онај
основни случај, немаркиран. Зашто? Зато што је најчешћи, онда и као принцип најмањег напора, да нема
никакво обележје, препознајемо их по томе што немају ништа, немају ништа нарочито.

Комуникативна функција обавештајних реченица јесте обавештење. Дакле, њима се даје нека
информација. На плану форме, оне немају никакво посебно обележје, а употребљавају се са
обавештајном интонацијом при говору, односно с тачком на крају. Марко долази – то је интонација која
најпре расте, а затим пада до оне тачке са које је почела. Марко је купио нове патике. То су најчешће
обавештајне реченице. Међутим, оне се могу употребити и са узвичном интонацијом, и тада је њихова
функција опет обавештење, али је то обавештење онда експресивно. Оне имају компоненту
експресивности, али преовлађује компонента обавештења. Дакле, оне и даље спадају у обавештајне, али
имају комуникативну функцију експресивног обавештења. Марко долази! је изговорено са узвичном
интонацијом и написано са знаком узвика. То, међутим, не чини од ове реченице узвичну реченицу, то је
и даље обавештајна реченица, јер је њена главна функција обавештење, али има експресивност као
додатну компоненту. Замисли, Марко купио кола! –једна обавештајна реченица, са функцијом
експресивног обавештења, зато што уз то обавештење иде и субјективни став говорника, у овом случају
чуђење, то је та експресивност. Та експресивност се исказује узвичном интонацијом, али то не чини од
ове реченице узвичну реченицу, она и даље остаје обавештајна, уз ту додатну експресивност.

Код упитних реченица имамо нешто паралелно оним одричним реченицама. Као што смо код
одричних реченица имали да се одрицање тиче целе ситуације или једне компоненте ситуације, тако и
код упитних реченица, чија је комуникативна функција питање, односно тражење информације, може да
се тражи информација у вези са целом ситуацијом или у вези са делом ситуације. Ако се тражи
информација да ли се остварује читава ситуација или не, онда је то посебно питање. А ако се питање
поставља у вези са једном компонентом ситуације, онда се то назива посебним питањем. Упитне
реченице иду са упитном интонацијом, односно знаком питања. Општим упитним реченицама пита се да
ли се ситуација реализује или не. Обележје општих упитних реченица јесу упитне речце да ли, ли, је л’ и
зар, или само упитна интонација. Речца да ли рачуна се као једна речца иако се пише одвојено: Да ли
Марко долази? Еквивалентна је само речца ли, која стоји на другом месту, иза глагола. Шта значи у
ствари упитна интонација у српском језику? Упитна интонација у српском језику није узлазна
интонација, она је заправо силазна. Да ли Марко долази? Само што она на крају не пада онолико колико
је на почетку, колико пада код обавештајних реченица. Пада, али не сасвим. Дакле, то је специфичност

9
српског језика у односу на неке друге европске језике. Долази ли Марко? – пада, али не сасвим. Да ли
стоји на почетку реченице, ли стоји после прве наглашене речи, после глагола. Је л’ – то је једна упитна
речца, коју употребљавамо сваки час. По правопису се пише одвојено, и иза л се пише апостроф. Је л’
није скраћено од је ли, то морамо да схватимо, је л’ је разговорна варијанта да ли. И то видимо по
реченицама попут Је л’ Марко долази? – то је неформална варијанта реченице Да ли Марко долази? или
Долази ли Марко? Не можемо да питамо Је ли Марко долази? Можемо да питамо Је ли Марко дошао? – у
том случају можемо да кажемо да је је л’ скраћена варијанта од је ли. Зашто? Зато што код презента
немамо помоћни глагол је. Људи покушавају од нечег што је разговорно да направе нешто што је
правилно, па не може. Је л’ може да буде скраћено од је ли, али само ако је глагол у перфекту. Је л’ је
неформални начин да се постави питање. Дакле, је л’ је посебна речца. Оно је неправилно са гледишта
норме, неправилно зато што се употребљава у неформалним ситуацијама, али у неформалним
ситуацијама је најправилније могуће. Сви тако говоримо у неформалним ситуацијама. У самом том је л’
нема ничег лошег ако је резервисано за неформалне ситуације. Чак, да се котира прилично високо,
показује облик јелте, где је стављено ово те из пристојности – Јелте, молим Вас? Шта је ово јелте? Па
то је начин да скренем пажњу и поставим питање. Упитна реченица може да се изговори и са зар – Зар
Марко долази? И тиме се исказује неки субјективни став, став изненађења – Зар Марко долази? Чуди ме.
Дакле, моја претпоставка је била да Марко не долази. И постоји начин да се постави питање помоћу
обавештајне реченице независне, али употребљене са упитном интонацијом – Марко долази? Посебним
упитним реченицама се пита о садржини неког дела ситуације, и такве посебне упитне реченице почињу
заменицом или заменичким прилогом – Ко је дошао? ( пита се само о вршиоцу радње) Кад је Марко
дошао? (не питам ни ко је дошао, ни да ли је дошао, питам само о времену, о једној компоненти
ситуације).

Постоји посебна врста питања која се називају делиберативна питања (delibero – размишљати,
већати). Делиберативним питањима се не тражи информација, него савет или упутство. Одговор није
обавештајна реченица, него глагол у императиву. Да ли да идем на одмор? – Иди. Одговор није да или
не, него реченица у императиву. Где да идем на одмор? – посебно делиберативно питање, пита се о
извршењу једне компоненте ситуације – Иди на планину. Да ли да идем на одмор? је опште
делиберативно питање, пита се о извршењу целе ситуације. У односу на делиберативна питања стоје
информативна питања – Да ли Марко долази? – као одговор на њих се даје обавештење. А као одговор
на делиберативно питање даје се савет или упутство.

И још у вези са вођењем дијалога, постоје ехо питања, која у ствари служе као позадински сигнали.
Соња из Балканског шпијуна каже Запослила сам се. Илија каже Запослила си се? Соња каже Да,
запослила сам се. Дакле, шта значи ово Запослила си се? – он тражи потврду још једанпут или зато што
се чуди или зато што просто жели да јој каже Интересује ме то што говориш, настави даље. То питање
би онда био позадински сигнал. Он то није питао зато што му треба поново иста информација, него или
да би исказао свој став, или да би ставио до знања да слуша. Запосила си се? - то значи чудим се, реци
ми још нешто о томе. Овако постављена питања спадају у стратегију вођења дијалога.

10