Сремска ружа

Описује пијацу и људе који продају...

После описује неки лек за ноге: протрљати кроз змијину кошуљицу, па у
богојављенску водицу...
Тане добочар иде и добује, ал не уме да објасни после укратко шта је то
разглашавао па поново све испочетка кад га неко пита...
Прође пијаца, и сретне торбара који пљује оног цигана, каже да је обешењак.
Неки лик пева народне песме у берберници, пијан је, јер он пева само кад је пијан...
Чита писмо некој госпођи у коме пише да јој је син умро. После хвали мајке, како
су добре, брижне и свашта нешто...
Добија писмо од Владимира, друга из села у комке је одрастао. Пише како му је
мило што Миленко хоће да пише приче из народа и даје му савет да се шали чиме
год хоће, само тиме не, да не огреши душу. Пиши само ако ти је својство народа у
срцу. Прича му о Смиљани, сремској ружи. Испросио је неки Младен. То је
најлепша девојка у селу. Објашњава му ко је и како се и он једном у њу загледао.
Чуо је да неће добро испасти, јер њу воли и Светозар коме је мајка проглашена за
вештицу.
Прича како воли црквене песме. Креће код Владимира.
Шала за Јоцине наочаре, испитују га докле види.
Пролази кроз страшну шуму. Хвали Србију, како му је лепа и мила.
На улаз у село чују се звона као да је умрло дете.
Прича нешто о забави и о разним начинима људи да се забаве, што је и нај
морбиднији део приповетке у којој се ништа не ради. Један човек седи крај прозора
жмирка и зева. Забава му је да гледа муву како удара о прозор, понекад лизне
брадавицу на руци и веже длаку у чвор 
Миленко је код Владимира кући. Гледа кроз прозор, описује природу. Дође Љубица,
Владина сестра па гледају комшију како коље свиње. Причао би ал нећемо чути
ништа од скичања.
Прича о погребу смиљкине другарице, где ју је последњи пут видео.

Долазе код тутор Мате, Смиљкиног оца. Он прича како су се обаћала деца још пре
рођења. Њега је једном неко замало убио топузином, а спасио га је Младенов отац.
Па су се договорили да ће се ородити.
Затим причају како је та другарица Даринка пре него што је умрла сањала да је
опекла гусеница док се шетала са Смиљком, па је онда и Смиљку ујела за прст где
јој је био прстен.
Смиљку сви воле. Она је стидљива и кад је неки мангуп уштинуо за образ
поцрвенела је па су је зато назвали сремска ружа... па хвалоспев њој на неколико
страна..она најбоње игра, плете, ма све... вештицин син једном у колу реко да се
неће она за Младена удати.
Неку жену болела глава непрестано. Сви јој рекли да јој само Смиљка може
помоћи. Ов ни сама није знала како ал је ипак одведе у поље и узме сасу, превлачи
преко очију и изговара бајалицу. Пљуне на цвет, згази и баци болесници преко
главе. Никад је више није болела глава.
Не треба да задева ружу у косу већа само лишће и опет ће лишити наружу.
Каже Мати да је упознао Младена и да мисли да је фин. Допао му се.
Одлазе. Хоће да прича о неком попу и завршава се речима: дакле да чујемо! Ал
нема наставка. Све у свему огроман смор на преко 100 страна, нема везе са
торбаром само се 1 појављује.

Ненадовић Љубомир

Поповић:

Писма из италије – намера да осветла Његоша.

Природа Алпска – горда, отуђена. (усамљеност, отуђење)
Природа Напуљска – топла, весела, умиљата. (присан однос, радост, милина)

Радује се данима као дете цвету.

Његош је за њега сунце и радост, лепота и ведрина. Док је Њ.био ту осећао се
моћно, после је остала празнина – осећа дуго време због његовог одласка.
Његош је веран правом Њ али је ипак мало стилизован у романтичарском светлу,
више као песник и слободар него као владар.
Његош је отелотворење величине и племенитости.
Слика стања и заносе Њ душе. Убедљив је и допадљив као лик.
Некада је Бајрон био песников бог, али када је упознао Њ мења мишљење – сад
мисли да је лакомислен, ћудљив и сујетан. Вређа га каа их неко пореди. Ново
божанство срушило је старо.
Њ→ патник који с божанским жаром дочарава лепоте своје земље, а пати због
њеног ропства.
Вређа га религиозно сујеверје католика. Неће да се клања папи, љуби ланце, клечи
на степеницама.
Воли само иконе.
Непосредним говором јунака открива ликове: Ђука – не клања се краљу, јер први
пут види црногорца, па да га не види погрбљеног; сердар Андрија – седи на
балкону да странци виде цг јунака..

3 слоја: лирски, разговорни, ведри хумористички.

Писма из Немачке:

Док није погубљен Михајло Обреновић био је ведар и пун вере у живот, али су за
смрт М.О прогласили кривим његовог брата и погубили га. Зато је променио стил.
Губи веру у људе и смисао постојања. Напушта домовину.
Снобовска атмосфера бања појашаће осеаћј бесмисла. Око себе види само тугу,
сумор, празнину, бесмисао, парадокс, апсурд европске цивилизације.
Не верује ни науци, руга се. Све што кажу учени људи касније се види другачије.
Незадовољан је позитивизмом у њему види само парадокс. Ако људи и даље буду
напредовали, све ће досадашње књиге спалити као спомен глуповања.

Присуство празнине и досаде. Ћутањем мери време.

Монотоне мисли нижу се аутоматски. Иако је рањен свим збивањима чува веру у
племенитости као смилу постојања.
Потсмехује се досади. Некад је црн, некад ироничан, ал његов је хумор ипак
исцелитељски.
Не воли ни енглезе ни французе. Не воли Бизмарка. Немачка је мудра, хумана,
скромна, али спремна да пролије људску крв.
Ход нема опредељену намеру. Сви се осећају изгубљено. Све је дато, али је одузето
оно што слади живот. Немају наде нити знају како су скатке чак и оне које се никад
не испуне.
Легне на клупу поред неког лика који г и не констатује. У духовној је обамрлости.
Отуђен. Личе један на другог. Трагику и гротеску дели једна нит.
Покушава да објасни отуђеност губитком вере.

Ступидним реченицама које се без смисла понављају допуњује општу ступидност.

Свет и живот су зоолошка башта. Човек случајно нсврати, гледа ђивотиње и оде.
Није требао ни долазити. Ту никонниког не воли и не трпи.
Трагање за изгубњеним штапом – општим смислом. Наратор и сапутник иду из
радње у радњу и траже штап који би им одговарао, али га не налазе. У доколици и
трагању купују друге ствари заборављајући шта траже.
Штап је ту широка слика средине – траже нешто да би испунили време а у ствари
не желе да га нађу.

Људи знају даљину звезда, а не знају да удесе живот макар да не ратују.

«јадан месече, залудо светлиш, на земљи нје ноћ!»

туга, гнев и незадовољство су у њему.
На њега утичу Хајне и Кјеркегог.
Оригиналност у самом апсурду.
Сам почетак наглашава досаду...»дуго ммије време. Не смем да читам због очију,
да говорим због прсију, да ћутим због хипохондрије.»