Sistemska hemija i polimeri (Vladimir Marković)

Sistemska hemija je relativno mlada savremena disciplina koja se može shvatiti kao „interdisciplinarni
pristup prebiotičke i supramolekularne hemije da, uz pomoć kompjutacionih i teorijskih metoda i
koncepata teorijske hemije, biologije i nauke o kompleksnim sistemima, omogući proučavanje različitih
vidova integracije dinamičkih supersistema koji sadrže bar jedan autokatalički podsistem“. S obzirom na
temu i cilj proučavanja, polimeri zauzimaju važno mesto u sistemskoj hemiji, omogućavajući dizajn i
produkciju funkcionalnih i kompleksnih materijala i struktura koje poseduju kvalitete nadražljivosti,
modularnosti, adaptibilnosti, autonomnosti. Značaj polimera u savremenim istraživanjim u sistemskoj
hemiji biće ilustrovano pomoću nekoliko skorašnjih i karakterisitčnih primera koji demonstriraju njihovu
nezaobilaznu ulogu u kreiranju „pametnih“ materijala i struktura budućnosti.

Na jednom primeru biće pokazano kako upotreba stromatocita (posebne vrste polimerozoma,
šupljih posuvraćenih polimernih nanostruktura sa definisanim otvorom) može dovesti do dizajna čestica
sa autonomnim propulzivnim kretanjem. Inkapsuliranjem enzimske reakcione mreže sa unapred
instruisanom kinetikom u šupljinu sintetčkih stromatocita i održavanjem sistema u stanjima udaljenim
od termodinamičke ravnoteže unosom supstrata koji ima ulogu pogonskog goriva, dobijaju se čestice
koje se mogu autonomno kretati sa unapred definisanom brzinom. U sledećem primeru biće ilustrovano
kako je pogodnom funkcionalizacijom polimera i upotrebom pogodnih kroslinkera moguće
isprogramirati prelaze gel-tečno stanje-gel zavisno od početnih koncentracionih uslova ulaznog
hemijskog signala. Naime, sprezanjem polimernog sistema sa jednostavnim enzimskim sistemom
tripsina i himotripsina dizajniranom da sadrže autokatalitičke kao i reakcije negativne povratne sprege,
moguće je, zavisno od početne koncentracije ulaznog signala (početna koncentracija tripsina), dobiti
specifične odgovore sistema (prvobitno gel stanje, tečno stanje, ili prelazak u drugo gel stanje). U
sledećem primeru biće govora o tome kako se jednostavna enzimska reakcija hidrolize uree u uree-
ureaza reakcionom sistemu, zahvaljujući autokatalitičkom procesu, može iskoristiti kao pH-prekidač (pH
switch) koji efektivno omogućuje programirano geliranje korišćenog polimera iniciranjem bazno-
katalisane reakcije tiol-Michael adicije. U narednom primeru biće prikazano kako se u sistemu sa
odgovarajućom hemijsko-mehničkom spregom, delovanjem zadatog selekcionog pritiska, može izvršiti
evolucija „populacije“ polimernih nananostubova (nastalih u stek-stek interakcijama jednostavnih
aromatičnih monomernih jedinica) od polazne grupe („vrste“) polimera ka drugoj grupi („vrsti“)
polimera, bolje adaptiranoj na novnonastale uslove okoline. Takođe, biće naveden i primer gde
zahvaljujući prisustvu hemijsko-termičko-mehaničke povratne sprege, naizmenično skupljanje i širenje
termoosteljivih hidrogelova sa inkorporiranim katalizatorom za odvijanje egzotermnog hemijskog
procesa može biti iskorišćeno za dobijanje termičkog homeostata.

U navedenim primerima mogu se zapaziti zajednički imenitelji koji ukazuju na to kako

inkorporacija polimera specifičnih fizičkohemijskih i mehaničkih osobina u pažljivo dizajnirane procese,
koje odlikuje udaljenost od stanja termodinamičke ravnotežte, prisutvo povratnih sprega,
kompartmentalizacija, kombinatornosti, modularnost, adaptibilnost, može dovesti do brzog progresa u
stvaranju nove adaptibilne, samoorganizujuće, i „pametne“ kompleksne materije, nalik onoj prisutnoj u
živom svetu, koja se u procesima fizičkohemijske i biološke evolucije formirala tokom milijardi godina.