Црна Гора у XVIII веку (ИСН, IV/1, 31–38, 498–530)

Црна Гора првих деценија XVIII века, тј. Црна Гора у време владике
Данила
У пролеће 1697. године Општи црногорски збор изабрао је Данила Шћепчевића
Калуђеровића Његоша за новог црногорског митрополита и цетињског владику. Њега је у
Угарској, 1700. године, за епископа Српске патријаршије потврдио Арсеније III, иако се
Пећи налазио нови патријарх потврђен од турских власти. У првим годинама Даниловог
владичанства Црна Гора је трпела последице недавно окончаног Морејског рата.

Ратујући с племенима Ц.Горе, Турци су по ивици те територије предузели подизање

нових и учвршћивање старих утврђења: Гусиње (1700), Оногошт (1701-5), Требиње, Гацко,
Клобук, Спуж (са чак 24 куле), Подгорица, Медун, Жабљак (на Скадарском језеру), Бар и
Улцињ. Нетрпељивост Турака према Црногорцима нарочито је појачана услед неплаћања
харача, симболом покорности црногорске раје султану. У овоме су нарочито предњачили
Катуњани, јер су били у најповољнијем географском положају. Турци су у три наврата
предузели поход у Ц.Гору и Брда ( 1701, 1704 и 1706) услед неплаћања харача. Један од
ових похода завршио се паљењем села у катунској нахији. Црногорци су узнемиравали
Турке и четовањем, али поред њих и пределе Дубровачке и Млетачке републике. Ипак,
пријатељске везе Ц.Горе и Венеције нису престајале, па тако 1707. долази до састанка
млетачког генералног провидура за Далмацију - Риве, са представницима Ц.Горе и Брда.

Из времена првих десетак година владавине митрополита Данила ,,запамћена“ су

два измишљена догађаја: 1) Истрага потурица, која је послужила владици Његошу као
главни мотив за његово дело Горски вијенац; 2) Бој на Царевом Лазу; Царев Лаз је место у
близини Ријеке Црнојевића, где су по предању Црногорци однели велику победу над
Турцима (1712).

У време владавине цара Петра Алексејевића, 1710. године, дошло је до другог рата
између Русије у Турске. Тада је први пут на руском двору одлучено да се против Турака
подигну и хришћани под турском влашћу на Балкану. Стога су у Боку Которску и Црну
Гору упућена (1711) два официра Србина у руској служби: пуковник Милорадовић и
капетан Лукачевић. Они су донели царске прогласе за владику и његовог брата Луку, у
којима се посебно наглашава да Црногорци, Брђани и Албанци хришћани (Клименти)
устану против Турака. Обраћање руског цара одушевило је припрости народ, а посебно
владику, па је тако у његовој кући на Ловћену дошло до састанка представника Црне Горе,
Херцеговине и брдског племена Куча. Договорено је да се подигну на устанак против
Турака.

Тако су под Милорадовићем започеле војне операције у којима је учествовао и

један број Бокеља. Операције су почеле нападима на уврђене градове: Грахово, Гацко,
Никшић, Спуж и Требиње, али на начин на какав није била навикнута примитивна
племенска војска. Стога они нису заузели ниједан од ових градова, а наоружања је
понестајало. Уз све то Милорадовић је остао без новца, па је био принуђен да га тражи од
Црногораца, а они нису били навикнути да га дају.

Порта је одлучила да казни Ц.Гору због сарадње с Русијом, па је у лето 1712.

послала сераскера Ахмет-пашу да је покори. Он је продро на Цетиње, срушио тамошњи
манастир и узео таоце и харач. Владика се у међувремену склонио у Херцеговину. Борбе
су настављене и 1713, па је Турска у јесен 1714. опет послала казнену експедицију под
командом босанског беглербега Нуман-паше Ћуприлића. Милорадовић је нешто раније
напустио Ц.Гору, а владика Данило се сад с делом Црногораца склонио на млетачку
територију у Боки. Нуман-паша заузео целу катунску нахију и починио страховите
одмазде у којима је побијен велики број људи, а многи су насилно пресељени и одведени у
ропство. У овим борбама (1712. и 1714) Црногорци су се први пут борили фронтално с
турским снагама.

После неуспешног ратовања и непријатељских експедиција, владика Данило је

лично одлучио да иде на руски двор и уреди руско-црногорске односе. Тако је он кренуо у
Русију крајем 1714. године, а пре њега је руски двор посетила једна црногорска делегација
на челу са архиђаконом Максимом. Цар Петар је лепо примио владику и даровао му лично
5 000 рубаља, 3 400 руб. за путне трошкове, 5 000 руб. и 1 000 дуката за црногорске
главаре, 16 медаља, 1 600 дуката за пострадали народ. Такође је издао две грамате за
Ц.Гору, од којих је прва обавезивала Црногорце да ратују на страни Русије у случају рата
са Турском, а друга је одређивала сталну помоћ цетињском манастиру од 500 руб.
годишње.

По повратку из Русије, владика Данило је разговарао са аустријским министрима у

Бечу, као и са војсковођом Еугеном (Евгенијем) Савојским. Том приликом је обећао да ће
се Црногорци борити у Аустрију уколико аустријска војска продре до Ц.Горе. У лето 1716.
један црногорски изасланик посетио је Савојског у близини Петроварадина и изјавио да
може да рачуна на помоћ 40 000 црногорских војника, што је ван сваке памети, јер Ц.Гора
тада није имала укупно толико житеља!

Владика Данило се вратио у Ц.Гору у пролеће 1716. и затекао је сложено стање –

владала је племенска анархија. Турци су тражили од Млечана да изруче оне Црногорце
који су пред Нуман-пашом пребегли на млетачку територију. Млечани су ово одбили да
ураде, па им је Порта на крају 1714. објавила рат. Као изразито поморска сила, Млечани су
настојали да што више ангажују племена ради копнене снаге. Уз њих су пристали
Црногорци који су већ били на њиховој територији, затим Кучи, Грбљани, док је с
племенима у Црној Гори и Херцеговини ишло теже. Владика Данило се у то време
дописивао с Бечом и био је против помоћи Венецији. Стога су Млечани имали о њему
лоше мишљење и по инквизицији је био осуђен на смрт, коју је требало извршити
тровањем. У том циљу је из Венеције био упућен и дијамантски прах, али су Млечани
одустали убрзо од своје намере.

Крајем 1716. године у Котору је дошло до састанка између представника Ц.Горе,

Куча, Пипера и Албанаца католика (Климента и Кастрата), где су се сви изјаснили за савез
с Венецијом. Владика Данило је био против те одлуке, величао је Русију и Аустрију.
Међутим, Црногорци из катунске нахије и Кучи су у Венецију упутили своје делегације.
Црногорци су поднели Венецији предлог од 12 тачака. По њему би Ц.Гора потпала под
млетачки протекторат, а Венеција јој је гарантовала слободу исповедања православне вере,
као и друге материјалне повластице. Сличан предлог је у 5 тачака поднела и делегација
Куча, а и он је прихваћен од Венеције. Тако је Ц.Гора и званично потпала под млетачки
протекторат, а политички је посебно било важно потврђивање установе гувернадурства,
која је често била у сукобу с установом владичанства. Први гувернадур је постао Вукадин
Вукотић, који ће ту функцију обављати дужи низ година. Јула 1717. на Општем
црногорском збору, владика Данило је покушао да још једном омете црногорско-млетачко
зближавање, али без успеха, па се и сам приклонио овој струји, када је у јесен 1717. у
Херцег Новом обећао војну помоћ генералном провидуру.

Октобра 1717. године Млечани су неуспешно нападали са копна и мора турски Бар,
а у нападу је учествовао и владика Данило. После овога, владика Данило је предложио
Млечанима да Ц.Гора избије на Скадарско језеро, како би економски ојачала. Владика је
одлучио да по питању овога лично оде у Венецију, заједно са представницима ријечке и
црмничке нахије, које нису биле обухваћене млетачким дукалом о протекторату. Међутим,
генерални провидур у Сплиту одвратио је владику од пута, а пропустио представнике две
нахије који су у Венецији издејствовали да буду обухваћене протекторатом, као раније
катунска нахија. О питању избијања на Скадарско језеро није било ништа.

Јуна 1718. године Млечани су заједно с Црногорцима и владиком Данилом

извршили неуспешан напад на Улцињ. Према одредбама мира у Пожаревцу, граница
између Ц.Горе и млетачке Боке била је измењена: територија између Котора и Катунске
нахије припала је Венецији, али су везе тамошњих општина ( Брајићи, Побори) са Ц.Гором
биле и даље јаке. Како се велики број православаца преселио из Херцеговине и Ц.Горе у
Боку, била је учвршћена православна српска већина, а и сами Његоши су на свом
племенском збору (новембар 1718) тражили да припадну Млетачкој.

Како племена под млетачком влашћу нису прекидала везе са Ц.Гором, а

учествовали су и на састанцима Општег црногорског збора, тако се Млечанима то није
нимало допадало, а и владика Данило им је опет постао трн у оку. Млечани су неким
црногорским главарима и даље давали плате, а некима су их укинули, што је изазивало
завист. И даље је, као и раније било пограничних сукоба, а неке је решавао старински суд
од 24 кмета.
 Што се тиче Турака, њима су биле битне две ствари: плаћање харача и црногорско
четовање. Само је део Црногораца плаћао харач скадарском санџак-бегу, док су брдска
племена то нарочито одбијала. Тако сукоби нису прекидали. У ратовима 1712-1718. Турци
су нмаеравали да на Цетињу подигну тврђаву као у околним пределима, али су одустали
од тога, јер се она не би одржала.

Владика Данило је чешће почео да побољева, а услед болести ногу постајао је

непокретнији и умро је почетком 1735. године. По неким претпоставкама имао је око 63
године. Владика Данило је за живота добро познавао нарав својих саплеменика, иступао је
лукаво, али је био политички неискусан. Често се жалио да га Црногорци слабо слушају,
али је упркос томе владао дуго, а успео је и да убеди народ да узме владара из чланова
његове породице, његовог синовца.

Црна Гора у време владика Саве и Василија

Синовац Владике Данила, Сава Петровић Његош, постао је владика-коадјутор
(наследник, владичин заменик), када га је 1719. рукоположио пећки патријарх Мојсије
Рајевић. Сава се, за разлику од стрица Данила, посветио вођењу пасивне спољне политике,
а више се бринуо за материјални напредак своје митрополије, првенствено цетињског
манастира, Иванбегове задужбине.

Млетачка је после 1718. постала сила другог реда, па није могла водити политику
експанзије, али је и даље могла користити Ц.Гори, па јој је Сава био подложан, истичући
често у писмима да јој је веран и послушан. У време сукоба са рођаком Василијем, Сава је
уз себе имао и већи број главара и обичних Црногораца. Он је доста успеха имао у
измиривању завађених племена и братстава. Значај гувернадура под Савином владавином
је веома порастао, а у то време се усталила пракса да се на почетку неких одлука Општег
црногорског збора среће: ,,Ми гувернадур...“, док се на овим актима збора не налази
владичин потпис.

Године 1735. избио је нови руско-турски рат, а 1737. започеле су и операције

аустријске војске против Турака. Аустрија је у почетку имала успеха, а њена војска је
заузела Ниш и продрла у Новопазарски санџак. Патријарх Арсеније IV Јовановић је
позивао Србе и Црногорце да устану против Турака. Од свих Црногораца и Брђана, у овом
рату су најактивнији били Кучи, које је преко Санџака повео њихов војвода Радоња
Петровић. Ово је било први пут у историји Ц.Горе да једна племенска војска ратујући
крене даље од свог боравишта! Међутим, војвода Радоња је убрзо (1737) и умро, а
сахрањен је близу Лесковца, а Турци су решили да се освете Кучима. Турци су под
командом Ходаверди-паше у два наврата покушавали напад (крајем 1737. поражени код
Медуна и у пролеће 1738), али безуспешно. У пролеће 1740. Турци су успели да потуку
Куче и Клименте, а 400 људи је допало ропства у Скадру.
 Општи црногорски збор је 1742. године решавао питање о одласку владике Саве у
Русију, о чему су они ( и збор и Сава) претходно известили руског дипломатског
представника на Босфору. На ове извештаје руски опуномоћеник Вишњиков се заиста и
заузео код турских великаша за Ц.Гору. Марта 1743. Сава је с пратњом стигао у Москву, а
у априлу и у Петроград. Пошто руски чиновници нису одмах могли пронаћи
документацију о исплати помоћи Црногорцима, то је тек у октобру царица Јелена
Петровна издала наредбу да се цетињском манастиру исплати 500 рубаља за сваку трећу
годину, да се Црногорцима поклони 3 000 рубаља, а Сави и пратњи да се исплате путни
трошкови. Владици је саветовано и да живи у миру с Венецијом. Сава је у мају 1744.
године могао да крене назад у Ц.Гору.

У време Савиног боравка у Русији, у Ц.Гору се све више почео истицати његов
рођак Василије, касније и сам владика. Василије је био чиста супротност Сави, а био је
спреман на све, па чак и на бројне лоше поступке, како би се домогао вођства над народом.
Кад је пошао на пут у Русију, Сава је Василија оставио као свог заменика, повелитеља
Ц.Горе, где је он имао највише посла око сређивања разних питања с Венецијом. Зарад
својих интереса, Василије се Млечанима обраћао љубазно и понизно. Међутим, 1743.
године, млетачке власти у Котору су затвориле которски пазар за Црногорце, а неке од
црногорских главара су ухапсиле. Због овога је Василије лично дошао у Венецију, у
пролеће 1744. године, носећи лажне изјаве црногорских главара (сам их је сачинио),
затражио је да се пазар отвори и да се продуже плате главарима. Питање о пазару је
усвојено од стране Млечана, док се о платама није ни расправљало.

Црногорски главари су били подељени између Саве и Василија, а односи између

њих били су лажно добри. Василијев углед је нарочито порастао после пута у Венецију.
Тако га је 1749. пећки патријарх Атанасије II послао у Сремске Карловце да преузме
црквене ствари које је тамо однео патријарх Арсеније IV. Због тог питања Василије је
путовао и наредне године тамо, али му карловачки митрополит Павле Ненадовић није
предао тражено. У исто време Василије је 1750. рукоположен за владику, и то по Савиној
препоруци. Василије је почетком 1751. у Бечу тужио аустријским властима Павла
Ненадовића. Василије је у Бечу предлагао царици Марији Терезији да прихвати Ц.Гору
под своју заштиту, али бечки двор ово није ставио на разматрање. Добивши црквене
ствари у Карловцима, Василије их, међутим, није однео у Пећ, већ у Ц.Гору.

У то време Василије тежи и да успостави везе са руским двором, па 1746. пише

писмо руском канцелару грофу Бестужев-Рјумину, кога је замолио да му Руси штампају
две историје Ц.Горе. Успео је и да издејствује 1750. да му патријарх Арсеније и три
митрополита потврде одлазак у Русију, ради прикупљања милостиње. Тада је Василије
добио и две препоруке за руски двор: једну, од владике Саве, 15. маја 1752, и другу (под
истим датумом) коју су потписали гувернадури, сердари, војводе, капетани. Могуће је да је
обе ове препоруке заправо написао сам Василије.
 Септембра 1752. Василије је стигао у Петроград, где ће провести скоро годину и по
дана. У свим писмима која је за то време послао руским великодостојницима, убеђивао
ихје у потребу зближавања две једноверне земље, Русије и Ц.Горе. Према његовим
тврдњама, Ц.Гора је била независна земља, али је тражила руску заштиту. Састојала се од
9 нахија (овде нема црмничке нахије) и других крајева који су били под скадарским или
херцеговачким санџаком, или под Млетачком Републиком. Василије је овде убројао и
албанска племена: Куче, Хоте, Кастрате, наводећи да оваква и оволика Ц.Гора може да
сакупи војску од 40 000 људи! Василије је покренуо питање протеривања Турака с Балкана
уз помоћ Русије. Њему су плаћени трошкови боравка, а добио је 3 000 рубаља за пут и
5000 руб. за помоћ црквама у Ц.Гори. У Москви је 1754. објавио и своју књигу ,,Историја о
Черној Гори“ (преведена тад на француски и италијански), прву коју је написао један
Црногорац. Овом књигом је он указао на значај своје домовине, плодне земље која је
најзначајнији део српства!

У односима с Турцима, главни проблем је непрекидно било њихово четовање, али и

плаћање харача. Упадајући често у Херцеговину, Црногорци су код локалног
становништва изазивали непрестана жаљења агама, пашама и Порти. Пошто су Турци
упорно притискали Црногорце на плаћање харача, ови су се довијали на разне начине, а
тако је било и када је Василије био у Русији. Митрополит Сава, гувернадур Радоњић и
остали Црногорци морали су да покорно плате харач. Међутим, по повратку Василија из
Русије, он је почео пропаганду против харача. Делио је новац из Русије онима које је
требало придобити (Бокељи, Паштровићи), а од Млечана је тражио муницију, иако је о
њима често лоше говорио.

Фебруара 1755. гувернадур и главари су се обратили Русима, док је Василије молио

царицу Јеисавету за заштиту. Писао је и руском амбасадору у Бечу, грофу Кајзерлингу,
руском дипломати у Цариграду, Обрешкову, да се код Порте заузме за Ц.Гору.

Априла 1755. Василије је од босанског Хаџи Мехмед-паше примио једно претеће

писмо, где га је подсетио да је владика Сава дао јемство у Гацку 1754. да ће платити харач.
Паша је припретио да ће набити Василија на колац. Међутим, Василије је на ово писмо
одговорио шегачећи се с пашом, као да иза себе има целу руску армију. Маиме, Василије
је знао да беглербег нема дозволу Порте да нападне Ц.Гору, па је могао овако да поступа.
Како босански паша без дозволе никако није могао да нападне Ц.Гору, њему је чак у јесен
1755. с Порте стигао ферман да све реши мирним путем. Ваилије је и даље настављао да
се понаша по старом и чак је у то време одржао један говор Црногорцима где је обећао да
ће дати свој златни руски орден ономе ко му донесе главу босанског беглербега.

Тада је Општи црногор.збор позвао на састанак Брђане и Приморце, од којих су се

одазвале општине: Побора, Маина, Брајића. Позиву на отпор одазвао се од Примораца
једино кучки војвода Илија Дрекаловић. Стање је постајало све теже и Василије се
почетком 1756. обратио царици Марији Терезији. У међувремену је руски посланик
Обрешков посредовао код Порте за Ц.Гору, што је био први пут дасе руска влада коначно
заложила за Ц.Гору. Међутим, маја 1756. Турци су донели одлуку да се зарати са Ц.Гором,
али су се припреме отегле због смене босанског везира.

Црногорци су свим силама покушавали да нађу савезнике за рат, али без успеха, јер
су и Кучи отказали, дајући своје таоце Турцима. На нову Василијеву молбу, Обрешков је
јасно одговорио да га више не узнемирава! И поред свега овога, августа 1756. на Општем
црногор.збору донета је коначна одлука о неплаћању харача. Уочи рата, збор је изабрао и
новог гувернадура Станислава Радоњића, сердара и 6 војвода. Радоњић је постао и
врх.командант црногорске војске. Василије је у новембру побегао Млечанима.

Ратне операције су почеле у касну јесен 1756. године. Турци, којима је командовао
ћехаја босанског паше, без већег отпора су продрли до К'чева у катунској нахији, вршећи
сурове одмазде. Зауставили су се код Томића, не успевши да допру до Цетиња. Због
великих киша и рањавања турског команданта, Турци су почели да се повлаче. Почетком
1757. у Никшићу је склопљен споразум између Црногораца и Турака, којим се Црногорци
обавезују да ће престати с четовањем и да ће плаћати харач. Врста мировног уговора
склопљена је и 1761. између Црногораца и херцеговачких Турака. Василије је јануара
1757. писао руској царици да се заузме код Порте и Млечана.

Василије се у избеглиштву вратио замислима о исељавању Црногораца, што је

покретано још у време владике Саве. За досељавање Црногораца био је 1741.
заинтересован Напуљ, у нади да ће имати добре војике. Тако се пуковник Краљевине Двеју
Сицилија, Карафа, обраћао Сави, али су ово спречили Млечани. Ово исељавање у Напуљ
је постало опет актуелно 1752, али је против тога сада био Василије. Ипак, 25 лица се тад
иселило у Краљевину Двеју Сицилија.

У току боравка у Русији Василије је дошао на идеју да се ту оснује један руски

црногорски пук од неколико хиљада Црногораца. Руски двор је ову замисао прихватио, а
владика се по повратку у своју земљу почео бавити овим питањем, не водећи рачуна о
ионако слабој насељености Ц.Горе. Овај план је у почетку наишао на отпор црногорских
главара, као и Млечана. Стога се почело радити на врбовању 50-ак људи из Срема да буду
исељени у Русију као Црногорци. Што се тиче правих Црногораца, ишло је много теже, а
которски изванредни провидур Болда је сплеткама вешто спречавао њихово исељавање. На
крају је, и поред свих напора, у лето 1755. на пут кренуло око 140 људи, али су се неки
убрзо вратили, незадовољни животом у Русији. По казивању Марка Драгојевића, у Русију
се одселило око 1 500 Црногораца, у периоду 1756-1760. Владика Василије је својим
поступцима, међу саплеменицима изазвао велико незадовољство, па су му поручили да ће
га убити уколико се појави у Ц.Гори. Стога је Василије сматрао да је најбоље да оде у
Русију и стиже у Петроград крајем зиме 1758. године. Василије се усудио да од руског
двора тражи следеће: да Руси преко њега исплаћују годишњу помоћ Ц.Гори чак 50 000
червонаца; да им пошаљу топове; инжињере за истраживање руда; штампарију и
типографске раднике; да Руси од Марије Терезије траже да уступи Ц.Гори Ријеку, итд.

Црногорска делегација која је пратила Василија у Русију почела се сукобљавати с

њим због ових нереалних захтева, а ту се највише истицао Теодосије Мркојевић, као и
мајор Шаровић. Мркојевић се вратио у Ц.Гору, а Василије је писмом обавестио главаре да
побију Мркојевићу породицу!

Као одговор на Василијеве захтеве, руски двор му је одобрио: 1 000 руб.

црногорском народу, 1 000 руб. лично њему, 2 000 руб. за пут, 3 000 руб. за цетињски
манастир. Василије је био незадовољан па је и даље остао у Русији да би добио још мало.
Василије је потом са руским пуковником Пучковим, који је имао задатак да испита
прилике у Ц.Гори, стигао у завичај. Иако се трудио да се прикаже у што бољем светлу,
Пучков је у извештају руском двору оцрнио Црногорце и Ц.Гору, као ниједан странац у
овој земљи!

Василије је опет пожелео да оде у Русију, али је добио јасну поруку да је

непожељан. Он се нашао у тешкој ситуацији да га је владика Сава морао узети под своју
заштиту. Тако се он променио и почео да следи Савину политику, а то се поготово види на
ширењу поседа цетињског манастира. У периоду септембар 1763 - март 1764. Василије је
купио чак 14 парцела. Да би поправио лош утисак, Василије је јуна 1765. кренуо на
путовање у Русију, где је стигао у октобру. Међутим, и поред више захтева, он није успео
тамо ништа да издејствује, јер се разболео и умро, марта 1766. године. Нова царица,
Катарина Александровна, наредила је да га сахране о државном трошку у угледној цркви
у Петрограду, у којој је поред других познатих личности, сахрањен и генерал Суворов.

Једна епизода: Шћепан Мали (1767-1773)

О пореклу Шћепана Малог се ни данас поуздано ништа не зна. Он се није одмах
појавио у Ц.Гори, већ у њеном суседству, у Маинама, где је био травар по занимању.
Потом је сачекао погодни тренутак и ни мање ни више почео да шири причу да је он руски
цар Петар III Фјодорович (убијен 1762), који је заправо остао жив и нашао се на том
простору. Ово је оставило веома јак утисак на околину и он је придобијао доста људи, а
међу њима је био и монах Теодосије Мркојевић, који је боравио у Русији и видео правог
цара Петра.

Шћепан је и даље чекао да се вест о томе ко је он заправо, прошири по Ц.Гори,

заводећи тако неуки народ, коме је говорио да му је поверена божанска мисија. Око годину
дана по доласку лажног цара Петра у млетачку Боку, у Ђеклићима је почетком јесени 1767.
одржана скупштина на којој су се чули повици: ,,Живео цар!“ Потом је 17. октобра одржан
Општи црногорски збор, као један од најмногобројнијих. На збору је одлучено, а како је
Шћепан раније саветовао, да се престане с крвним осветама, да се не замећу кавге. Шћепан
није присуствовао збору, већ је и даље био у Маинама, али је упркос томе његов утицај
међу Црногорцима био снажан. Владика Сава, ученији од својих саплеменика, показао је
најпре подозрење према Шћепану, али се није одмах усудио да му буде противник. Сава је
после дужег времена одлучио да за владику-коадјутора и свог наследника одреди
Арсенија, свог сестрића, из најугледније црмничке куће Пламенца. Међутим, ово је
наишло на велику опозицију, па се владика обратио Шћепану за подршку. Тако се
Арсеније ускоро почео помињати као епископ.

Крајем 1767. у Ц.Гори се нашао последњи пећки патријарх Василије Бркић, збачен
и протеран од Турака. Он се заузимао да сви Црногорци прихвате Шћепана, а посебно они
који су то одбијали, као Паштровићи, приморско племе под млетачком влашћу.

Појава ,,руског цара“ у Ц.Гори је веома привлачила пажњу европских сила, оних
које су се занимале за балканске послове (Млетачка, Аустрија, Русија, Турска), али и оних
других (Француска). У граничним општинама ( Брајићи, Маине, Побори), Шћепан је
стекао велики углед и млетачка власт је на том простору фактички ишчезла у неку руку.
Млечани су предузимали разне војне мере у Которском заливу, а решили су и да отрују
Шћепана, али нису могли да нађу погосну особу за то. Млечани су се стално правдали
Турцима да немају везе с њим, а у јесен 1768. предузели су казнену експедицију, заузели 3
пограничне општине, попалили бројне куће и заробили доста људи.

Руски двор се заинтересовао за овог ,,њиховог цара“, па је у Ц.Гору 1768. упућен

Г.Мерк, саветник руског посланства у Бечу, са задатком да се Шћепан протера са
црногорске територије. Међутим, Г.Мерк је узалудно у Котору убеђивао Црногорце да се
одрекну Шћепана.

Владика Сава је средином октобра 1767. писао руском посланику у Цариграду,

Обрешкову, да је Шћепан увео невиђени ред у земљи, а питао га је и да ли он заиста цар
Петар. Убрзо је од Обрешкова добио одговор у коме се налазио и званичан налаз о смрти
цара Петра III, мужа Катарине II. Сава је помислио да сада у рукама има моћно оружје
против Шћепана, па је на једном збору одлучио да саопшти овај руски извештај да је он
лажни цар. Међутим, Шћепан је прешао у контранапад и изјавио да је ово писмо лажно, а
да је Сава млетачки агент. Изјавио је и да је он стварно цар Петар, а ако се докаже
супротно, да му могу слободно скинути главу. Своје тврдње је поткрепио и наредбом да се
покољу све Савине овце, којима се народ почастио. Сава и његов сестрић Арсеније су
стрпани у притвор.

Већ на прве вести о доласку Шћепана Малог и његовог контакта с Црногорцима,

Турци су предузели све мере да спрече његово даље деловање. Међутим, Шћепанов утицај
је растао; он је преко војводе Илије Дрекаловића ступио у везу са брђанским племенима, а
слао је курире и босанским Србима. Босански паша се у марту 1768. обратио Сави и
главарима, покушавши да се нагоди с њима, наводећи им да истерају Шћепана, или ће
бити рата.
 Ратне припреме су почеле у рано пролеће 1768. године. За команданта војске био је
одређен румелијски беглербег, а пред полазак војске Турци су још једном затражили од
Црногораца да изруче Шћепана и протераног патријарха Василија Бркића, али до овога
неће доћи. Млечани су затворили границу са Ц.гором, а Шћепан је са неупоредиво малом
војском чекао Турке код Острошког кланца. До битке је дошло септембра 1768. и Шћепан
је пружио само получасовни отпор, па се дао у бекство, и то међу првима. Потом се неко
време крио, обавештен да Црногорци хоће да га предају Турцима. После борбе Турци су,
као и увек, извршили страшне одмазде, где су посебно страдали Црмница и Бјелопавлићи.
Румелијски бег је после боја, тактички наредио да Млечани отворе границу са Ц.Гором.

Исте године избио је рат између Русије и Турске, а у Ц.Гору је ради припрема
војске упућен пуковник Јездимировић. Главна мисија је поверена генерал-мајору Јурју
Владимировићу Долгоруком, који се свећом количином барута и олова искрцао код Спича.
На његов захтев је на Цетињу сазван велики збор за 17. август 1769. У то време патријарх
Василије Бркић је био у лошим односима са Шћепаном, па га је било лако наговорити да
објави да је он варалица, што је потврдио Долгоруки. На збору је прочитан проглас царице
Катарине, а Црногорци су њој положили заклетву на верност. Владика Сава није био на
овом збору, изговарајући се да је болестан.

Долгоруки је против Турака позвао да устану и брђанска племена, као и нека

албанска католичка племена. Такође је и Бркић позивао босанске и албанске хришћане на
рат. Муниција је припремана у Цетињу. Црногорци су Долгоруком понудили 6 предлога:
1) да се Црногорцима остави њихова слобода; 2) да се не терају ни на какав рад, па ни
државни; 3) да им се по кућама не смештају војници; 4) да се не лишавају оружја, не бију и
не вешају; 5) да уживају досадашње слободе, уколико се преселе на друго место; 6) да се
по нахијама не постављају никакви судови, него да се изабере неколико чланова и да буду
на Цетињу. Долгоруки се уопште није ни освртао на ове предлоге.

Долгоруки је морао да реши важније питање, питање Шћепана Малог, који се убрзо
појавио и дошао пред њега. Црногорци су на његову појаву, међутим, почели да му кличу,
што је наљутило Долгоруког, да је стрпао Шћепана у притвор. Међутим, кад је увидео
колики углед Шћепан ужива, Долгоруку га је пустио и дао му мундир руског официра, а
овај је обећао да ће бити веран Русији. Видећи да Црногорци одржавају везе и са Турцима
и са Млечанима, Долгоруки се уплашио за своју безбедност, па је руска мисија напустила
Ц.Гору октобра 1769. године, водећи са собом угроженог Василија Бркића. Муницију су
оставили у Ц.Гори, иако Ц.Гора у овом, за Русију победоносном рату, неће ни узети
учешћа.

Шћепан је у то време почео и да одржава везе с Дубровчанима, који су веровали да

он добро стоји код Руса, па су му после више премишљања, слали оно шта им је тражио.
Наиме, Шћепан је од њих тражио новац и вредности из оставштине српских
средњевековних владара и велможа, као и 20 топова,саветујући им да буду добри с Русима.
 Шћепан Мали је завршио неславно. Наиме, један Грк је за рачун скадарског паше
успео да се увуче у његову службу, а потом и да га у погодном тренутку закоље. Шћепан је
за своје владавине успео да заведе известан ред, а био је први црногорски владар који је уз
себе имао своју личну гарду. Покушао је и да уведе први стални суд. Међутим, после
његове смрти све је то нестало и опет је настала племенска анархија, док ће криза
потресати Ц.Гору све до краја XVIII века.

Од Шћепана Малог до битке на Крусима

После смрти Шћепана Малог долази до борбе за првенство, понајвише између
владике Саве и гувернадура Јована Радоњића. У лето 1767. године за владику је од стране
Василија Бркића рукоположен Арсеније Пламенац, Савин сестрић, коме је и Шћепан
пружио подршку. Стога је владика Сава са главарским збором 1770. потврдио
гувернадурску титулу Јовану Радоњићу.

Црној Гори је стално претила опасност од околних турских паша, а поготово од

скадарског Мехмед-паше Бушатлије. Иначе, Бушатлије су се налазиле на челу скадарског
санџака од 1763. до 1831, а у њиховој породици је негована традиција да су потомци
потурченог сина Ивана Црнојевића. Мехмед-паша је намеравао да скрши отпор брдских
племена, а посебно Куча. Почетком априла 1774. паша се обрео у Подгорици, спремајући
поход на Куче, које је најпре позвао да му се покоре и плате харач, али су они то одбили. У
то време је владала велика глад у Кучима и другим брдским племенима. Мехмед-паша је
изгледа имао намеру да разори само део Куча, тј. Дрекаловиће. Турска војска је упала на
подручје Куча и Дрекаловићи су их сачекали ушанчени у Ублима, док су се жене, деца и
старци склонили у тешко приступачне пределе. Пружајући отпор, Дрекаловићима је
понестајало хране и муниције. Покушали су да им помогну суседи Ровчани, са војводом
Мином Радуловим (Булатовићем), али им Љеворечани нису дозволили да пређу преко
њихове територије на путу до Куча. Ипак, ровачки војвода је са два друга и неколико
Братоножића успео да стиге до Куча који су се налазили у збегу по пећинама и да их
преведе преко Братоножића у Ровце. Разјарени Мехмед-паша је наредио да се
Братоножићи казне због овога. Они су веома страдали, опљачкана им је сва стока и
продата у Подгорици, а од тог новца је паша подигао мост преко Мораче код Подгорице
(Везиров мост). Ипак су Ровчани и Дрекаловићи успели да одбију турску војску.

Према предању, Кучи-Дрекаловићи су после похаре 7 година провели по Ц.Гори,

Приморју, Хецеговини, Бијелом Пољу, а највише у Ровцима. Пошто нису имали од чега да
живе, бавили су се четовањем и нападали су Турке где год су стигли. Црногорци су
настојали да се реши питање избеглица из Куча па су писали руском представнику, кнезу
Алексеју Орлову, који је избеглим Кучима доделио 1 000 цекина. Напокон су Турци
дозволили Кучима да се врате на попаљена огњишта , како би спречили њихова четовања.
 Иако Црногорци нису узели учешћа у Руско-турско рату (1768-1774), они нису
прекидали везе с Русијом. Почетком августа 1755. (требало би овде можда да стоји 1775,
прим. Ф.Б.) гувернадур Јован Радоњић се обратио царици Катарини, што је био први пут
да се једна световна личност у име народа Ц.Горе обрати руском двору. Гувернадуру
Радоњићу се све више почео супротстављати Петар Петровић, који је ушао у политички
живот и пре избора за владику. Архимандрит Петар је у договору са владиком Савом, без
знања других главара и гувернадура, крајем јула 1775. са неколико својих људи, из Будве
отпутовао преко Беча за Русију. Ово је спремано у великој тајности, тако да ни млетачки
обавештајци нису стигли да делују. Због Петровог одласка у Русију, избио је сукоб између
гувернадура и владике Саве, а у науци се износи и мишљење да ова делегација није ни
стигла до Русије, а камоли постигла каквог успеха.

Стога је 1777. одлучено да се пошаље нова делегација у Русију, коју су чинили

гувернадур Јован Радоњић, архимандрит Петар Петровић и сердар Иван Петровић.
Међутим, ни ова делегација није била успешна. Делегати су 6 месеци били у руској
престоници, али нису могли да приступе царици и државном канцелару Потемкину, па су
напустили Петроград.

Због овога је одлучено да се главари за помоћ обрате сад Аустрији. Преговори са

њом су почели крајем 1777, када је пропалу црногорску делегацију из Русије, у Бечу
примио канцелар гроф Венцел Клуниц. У Бечу су се тада налазили и Божа Каменаровић и
Никола Дебеља Марковић, Бокељи и млетачки држављанин, који су покушали да
организују трговину Бокељима и Црногорцима, а све за рачун бечког двора. Делегати
приспели из Русије нису имали никакве везе с овима. Међутим, бечки двор је поклонио
пуну пажњу овим пустоловима, па је Марковић званично примљен у Државној
канцеларији. Он је потом добио задатак да се врати у Ц.Гору и прибави Црногорце за војну
службу, и то у Сењ или Ријеку. Марковићев предлог је прихваћен и једна делегација је
пристала да оде у Беч. Међутим, 1778. је букнуо рат између Аустрије и Пруске, за баварско
наслеђе, па су из Беча правили планове за Црногорце. Марковић и Каменаровић су
аустријској влади поднели разрађен план о врбовању Црногораца за аусријску војну
службу. У почетку су имали успеха, па је почетком априла 1779. пред Будвом стајало 6
усидрених бродова за превоз Црногораца. Међутим, на Општем црногор.збору одлучено је
да ниједан Црногорац не сме ступити у аустријску војску, а ко то прекрши биће му
запаљена кућа. Тако је ово пропало.

Делегација која је из Русије стигла у Беч изјавила је да Црногорци немају више

никакве обавезе према Русији, као и то да не зна ништа о деловању Николе Марковића у
Ц.Гори. Делегати су царици Марији Терезији предали представку на италијанском језику,
која се састојала од уводног дела и 14 тачака. У уводном делу се од царице тражи да
Црногорце узме под своју заштиту, уједно исказујући и велику огорченост на Русију.
Делегати су се обевазали и да ће убудуће сви непријатељи Аустрије бити и црногорски
непријатељи. Делегати су изјавили да у случају рата, сви мобилисани црногорски одреди
буду састављени у потпуности од Црногораца. Потом су предложили да Аустрија о свом
трошку издржава један одред од 150 војникакоји би у Ц.Гори одржавали ред. Било је
изнето и да уколико Аустрија заузме Босну и Србију и крене према Албанији, да би Зета с
Подгорицом, Спужом и Жабљаком, као и са Скадарским језером одушћа Бојане, ушла у
састав Ц.Горе. Даље је предложено да црногорски митроплит буде под јурисдикцијом
пећког патријарха у Србији! Међутим, канцелар је предложио царици Марији Терезији да
не ступа у преговоре с црногорском делегацијом, пре свега што су се Русија и Турска
измириле, па треба избегавати све што изазива њихово подозрење.

С појавом друге црногорске делегације на бечком двору (Марковић и

Каменаровић), Беч је увидео да у Ц.Гори не постоји јединство и да има више струја. Док су
те делегације ишле у Беч и враћале се назад, Турци су 1779. смиривали побуне Куча и
Пипера, који су се супротстављали требињском паши. Покушавајући да на једини начин
сакрију свој неуспех у Бечу, делегати су с гувернадуром Радоњићем изјавили на збору
црногорском народу да ће из Аустрије доћи једна висока личност.

Тада долази до захлађења односа између владике Саве и гувернадура Радоњића, али
и владике Саве и многих главара. Он је писао руском амбасадору у Бечу и аустријском
посланику на Порти, да Радоњић и главари обмањују бечки двор. Тако је Сава још више
продубио унутрашњу кризу у Ц.Гори. Владика Сава је умро 7. марта 1781. и најпре се
поставило питање његовог наследника, од којих су кандидати били владика Арсеније
Пламенац и архимандрит Петар Петровић. Ипак, против воље већине, дужност владике ће
наредне три године обављати Арсеније, који се није истакао ни на црквеном ни на
државном пољу.

Гувернадур Радоњић је крајем маја 1781. стигао у Беч, носећи молбу аустријском
двору од црногорског збора, одраног 15.априла 1781. Међутим, прави збор није ни одржан,
већ само ужи скуп главара. Делегација је у Бечу изјавила да у Ц.Гори нема никаквог реда,
тражећи од Аустрије да прими под заштиту црногорски народ. Аустријски двор је напокон
одлучио да пошаље делегацију у Ц.Гору, која ће испитати тамошње прилике. Цар Јосиф је
16. октобра одредио да делегацију води пуковник Паулић, који је добио упутство садржано
у 26 питања. Ова мисија је кренула у Ц.Гору почетком новембра 1781, а у Ријеци су јој се
придружили црногорски делегати с гувернадуром. Они су се заједно искрцали у Бигову у
ноћи 28. децембра, одакле су продужили у манастир Стањевићи. Млечани су о доласку ове
мисије обавестили и скадарског пашу.

Крајем априла 1782. аустријска мисија је завршила рад, заједно с картографским

снимањима терена. Мисија је у мају стигла у Беч, а Паулић је 10.августа цару поднео три
извештаја о свом боравку у Ц.Гори. Цар Јосиф се није усагласио са својим канцеларом да
им Црногорци, ,,храбри људи“, могу бити од користи. Тако је овај покушај пропао и
Ц.Гора је остала усамљена.
 Међутим, Радоњић није одустајао од својих намера. Опет је слао молбу аустријском
двору, али је она одбијена. Исте, 1783. године, неки главари су покренули питање
рукоположења архимандрита Петра за новог владику, јер је Арсеније стар и болестан и не
напушта Црмницу. Тако су они 29.јуна 1783. послали писмо карловачком митрополиту
Мојсију Путнику, замоливши га да рукоположи Петра. Тако је Петар свечано рукоположен
за владику у Карловцима, 14.октобра 1784. године. Пре тога је владика Арсеније умро 15.
маја.

Из Карловаца је владика Петар I пошао у Беч у намери да успостави везе са

Русијом. Из Беча се новембра 1784. обратио руском канцелару Потемкину, да би почетком
новембра 1785. стигао у Петроград. Ватрени присталица Русије се убрзо разочарао, када је
морао да напусти руску престоницу по наређењу руске полиције. Разочарани владика је из
Минска у децембру 1785. упутио оштар протест руском министру спољ.послова.

Нови скадарски паша постао је Махмуд, јер је његов отац Мехмед-паша Бушатлија
умро 1779. године. Он је припремао обрачун с Црногорцима за 1785. годину, настојећи да
међусобно завади Црногорце са Брђанима и Херцеговцима. Међутим, паши су само
пришли Никшићи. У пролеће 1785. паша је прикупљао војску из целе Албаније, Ђаковице,
Дукађина, Пећи, а у Скадру су припремани магацини хране и муниције. Махмуд-паша је
од Млечана затражио да затворе границу према Ц.Гори, а потом је почетком јуна 1785.
окончао припреме за напад.

Паша је очекивао помоћ из Требиња и Оногошта, али се Турци из ових места нису
одазвали позиву. Тако је паша с великом војском (неки подаци кажу 18 000 људи) стигао у
Подгорицу, а Црногорци су 12. јуна кренули ка Подгорици и запосели кланце. Борбе су
отпочеле увече,18.јуна нападом Црногораца на један одред у близини Подгорице.
Сједињене турске снаге кренуле су из Ријеке Црнојевића према Цетињу, где су стигле
истог дана – 23.јуна, док су Црногорци пружили веома слаб отпор (каже се да их је само 30
погинуло). Од Црногораца су се сви разбежали, док је остало само око 300 Катуњана да
воде герилске борбе. Паша се само 6 дана задржао у Цетињу и пошто је добио изјаве
покорности већине главара, одабрао је 80 талаца и упутио их у Жабљак. Паша је спалио
око 100 кућа и цетињски манастир, а онда је у ноћи 28/29.јуна кренуо преко Брајића према
Паштровићима, које је сурово казнио, тако да су они најгоре прошли. Потом је паша преко
Бара дошао у Скадар 2. јула 1785. Пошто су нека племена као Ровчани, били активни
против Турака, Махмуд-паша је јуна 1786. стигао у Никшић и позвао Ровчане да дођу код
њега, да би са њима и Пиперима ударио на Гацко. Ровчани су упутили 57 одабраних људи,
који су по доласку у Никшић одмах нападнути. Спасила су се само 4-ица!

Наредне, 1787. године завладала је страховита глад у Ц.Гори, а Турска је на наговор

Енглеске објавила рат Русији, 26.јула. Такође, Аустрија је почетком 1788.објавила рат
Турској. Русија и Аустрија су упутиле своје делегације да придобију Ц.Гору за рат. Прво је
стигао руски делегат мајор Сава Мирковић, фебруара 1788. и настанио се у манастиру
Стањевићи. Аустријска мисија је стигла у марту, на челу са мајором Вукасовићем, који је
дошао у Стањевиће. Аустријска делегација је у првим извештајима Бечу, оптуживала
владику Петра да их је преварио и да одржава присне везе са руском делегацијом. Мајор
Вукасовић је на све начине покушавао да добије од Црногораца заклетву на верност.

Долазак аустријске делегације је још више продубио неслогу међу племенима, па су

се оформиле три струје: руска, аустријска ( на челу гувернадур Радоњић) и турска. Ни
Херцеговци ни Брђани нису били расположени за борбу па су одбијали сарадњу са
Вукасовићем. Најупорнији за несарадњу били су Кучи. Најзад, Вукасовић је с владиком
Петром организовао нападе на турске градове. Ријечани и Црмничани су напали Жабљак
на Скадарском језеру, а Аустријанци су с Катуњанима и Љештанима ударили на Спуж.
Напади су почели 17.јуна 1788, али без резултата. У нападу на Спуж учествовали су и
Пипери које је Махмуд-паша попалио, али се морао повући услед напада Бјелопавлића и
Загарчана. Због пропалих планова, Вукасовић је у септембру тајно умакао из Ц.Горе. Рат
Аустрије и Русије с Турском завршен је уговорим о миру, у Свиштову (1791) и Јашију
(1792). Од свега, Ц.Гора је само Свиштовским миром добила амнестију.

На претходне подстицаје гувернадура Радоњића и мајора Вукасовића, у борбу

против Турака покренули су се Морачани, Ровчани, Дробњаци, Пивљани и други, али су
по бежању Вукасовића остављени без залиха, на милост и немилост Турцима. Стога је
морачки игуман Никодим Дуловић августа 1789. писао и жалио се Радоњићу.

У периоду 1790-1796. у манастиру Морачи је одржано више народних скупштина

брдских и херцеговачких племена, а то је било време разједињености племена, крвних
освета, пљачки и убистава. Нека племена су се толико осилила да су престали да плаћају
било какве дажбине Турцима ( Ровца, Морачани). Турци су одлучили да присиле Морачу
на покорност, па су напали, 30.јуна 1795. на Горњу Морачу и попалили неколико села.
Друга турска војска напала је из Колашина. Међутим, обе турске војске су биле приморане
на повлачење. Махмуд-паша је 1796. кренуо у коначан обрачун, а владика Петар је
молбама покушао да га заустави. Паша је најпре пошао да казни Бјелопавлиће и Пипера, а
владика је почео да предузима мере сложне одбране.

У Цетињу је 1. јула 1796. одржана скупштина црногорских главара, где је одлучено

да се за добробит свих поведе борба против паше, уколико он нападне на Ц.Гору или Брда.
У Мартинићима се, где је дошло до одсудне битке, окупило око 3 000 Црногораца и
Брђана, док су пашине снаге бројале 6 пута јачу снагу. Црногорци су били подељени у 4
одреда којима су командовали владика Петар и гув.Радоњић, са другим главарима и
војводама. Битка је почела 11.јула 1796. и турска војска је одбијена и приморана на
повлачење. После ове битке долази до снажног процеса сједињавања Пипера и
Бјелопавлића са Ц.Гором.
 Паша је опет почео с војним припремама (однос снага по неким изворима, 10 568:
40 460 војника, у корист Турака). До битке је дошло на Крусима, 22.септембра 1796, где су
Црногорци разбили турску војску, а Махмуд-паша је погинуо. Нешто пре тога, Морачани,
Ровчани, Требјешани и Васојевићи, поразили су Турке на Лопатама код Лијеве Ријеке, која
је требала да пружи помоћ Махмуд-паши. Победе у Мартинићима и на Крусима су највеће
победе Црногораца над Турцима у XVIII веку. Оне су убрзале процес сједињења Брда са
Ц.Гором. Манастир Морача је постао истурена тачка Цетиња, а његове старешине
истакнуте личности: игуман Никодим Дуловић и архимандрит Аксентије Шундић.