3. 6.

БОСАНСКИ ПАШАЛУК

Босански пашалук имао је значајно место у историји српског

народа. У његов састав укључиле су османске власти знатне делове
српске средњовековне државе, а међу њима и Рашку, политичко и
културно средиште Србије у доба Немањића. На простору који је он
обухватао живело је бројно српско становништво и постојало је
неколико епископија Српске патријаршије. Настајање овог пашалука,
који је био погранична област према Хабзбуршкој монархији и
Млетачкој Републици, трајало је од пада земаља Босанског
краљевства под турску власт 1463. до 1580. године, када је он
званично створен од неколико санџака (Босански, Херцеговачки,
Зворнички, Клишки, Лички и Пакрачки). Он је био важна војно-
организациона и крајишка област, што је утицало на то да се многе
појаве на његовом простору испољавају у другачијем виду него у
другим областима Османског царства.

Стварање пашалука и његове границе

Освајањем земаља под влашћу босанског краља и стварањем
Босанског санџака 1463. године започело је успостављање османске
власти на простору каснијег Босанског пашалука. Приликом стварања
укључена је у њега територија Босанског краљeвства и део Рашке, а
значајније је проширен oсвајањима у XVI веку. Препреку за брже
ширење османске власти представљале су Јајачка и Сребреничка
бановина са седиштем у тврђавама Јајцу и Сребренику. Њих је током
свог похода на Босну 1464. године створио угарски краљ Матија
Корвин (1458–1490) и укључио их у угарски одбрамбени систем. Због
тога су османска освајања усмерена према данашњој Херцеговини, где
је 1470. створен Херцеговачки санџак, чије је територијално
обликовање завршено освајањем Новог и Рисна 1482. године. У
оквиру припрема за разбијање угарског одбрамбеног система у Босни
створен је 1480. године Зворнички санџак. Поред незнатне територије
с леве стране Дрине укључено је у његов састав неколико нахија
Смедеревског санџака у средњем Подрињу, као и област – нахија
Брвеник с манастирoм Студеницом. У тим границама Зворнички
санџак остао је до 1512. године, када је освојен Сребреник и створени
услови за његово ширење према реци Сави. После пада Шапца под
турску власт 1521. године прикључена му је Мачва. Премда су и
раније успели да заузму нешто земљишта угарске Јајачке бановине,
Турци су пуну контролу над њеном територијом успоставили тек
после Мохачке битке, када су 1527. године заузели Јајце и Бањалуку.
То им је омогућило да до 1592. године помере своју границу на Уну и
значајно прошире Босански санџак. Запоседањем угарских и неких
млетачких поседа у Далмацији створене су претпоставке за оснивање
Клишког санџака (1537). Од њега су после поновног насељавања
потпуно пусте Лике и Крбаве одвојени крајеви западно од реке Крке и
од њих створен око 1580. године Крчки или Лички санџак са
седиштем у Книну. Сви ови санџаци обједињени су 1580. године у
једну целину под именом Босански пашалук (беглербеглук или ејалет)
на чијем челу је стајао босански паша, који је истовремено био и
старешина Босанског санџака. У новостворени пашалук такође је
укључен Пакрачки санџак, који је основан око 1560. у западном делу
турске Славоније. Тако је босански паша постао одговоран за заштиту
хабзбуршко-османске границе од реке Драве до Јадранског мора, али
и за границу према скромним млетачким поседима на делу јадранске
обале. Његова настојања да прошири територију Пашалука довела су
до заузимања Бихаћа (1592), али и до тешког пораза код Сиска
следеће године, чиме је завршeно турско освајање на том сектору
границе.
Границе Босанског пашалука претрпеле су значајније промене у
Бечком рату (1683–1699), када је хабзбуршка војска освојила
Славонију и Лику, а млетачка знатан део Далмације и мањи део
Херцеговачког санџака (Херцег Нови и Рисан с њиховим залеђем).
Тиме су престали да постоје Пакрачки и Лички санџак, док је Клишки
изгубио већи део својих територија. Граница Пашалука према
Млетачкој Републици добила је коначни облик 1718., а према
Хабзбуршкој монархији 1791. године.

Војно уређење
После Дугог рата (1593–1606), када је успостављена равнотежа
снага између Османског царства и Хабзбуршке монархије, постао је
Босански пашалук искључиво одбрамбена област. То је довело до
промене његовог војног уређења, па се оно донекле разликовало од
уређења осталих османских области. Најуочљивија разлика била је
изградња система пограничних капетанија, чије су старешине биле
одговорне за одбрану своје области. Њих је на крају Бечког рата било
12, али је њихов број током XVIII века повећан на 30, јер су неке
створене у унутрашњости земље. Тако је, на пример, старо утврђење
Оногошт обновљено 1703. године и у њему створена Никшићка
капетанија, која је првенствено имала задатак да успостави пуну
контролу над племенима у источном делу Херцеговине, а посебно над
Никшићима. Ово племе је до тада, захваљујући влашком статусу
тамошњег становништва, уживало извесну аутономију под својим
племенским војводама и кнезовима.
Сви војници у капетанијама примали су плату из државне
благајне, а капетани су своје приходе често увећавали тако што су
узимали у закуп убирање харача, филурије или прихода с царских
хасова. Поред тога стварали су и читлуке на простору своје
капетаније, а њихов пример следили су и њима подређени војници.
Старешинство над капетанијама и плаћене војничке службе у њима
наслеђивани су унутар породица, што је довело до стварања једне
врло утицајне друштвене групе, која је имала видно место у
превирањима и бунама у Босанском пашалуку, а посебно у отпору
војним реформама XIX веку (буна капетана Хусеина Градашчевића).
Све док капетаније нису укинуте 1835. године, њихове старешине су
практично држале сву власт на свом подручју, што су босанске паше
толерисале.
Јаничарска организација такође је имала велики утицај на
друштвене прилике у Босанском пашалуку, где се јаничари већ у XVII
веку почињу да баве трговином и занатством и настоје да стекну
земљишне поседе – читлуке. У њихове редове постепено се укључио
велики број муслимана у градовима и селима, понајвише у крајевима
у којима нису постојале капетаније. Уписујући се у дивље јаничарске
дефтере и купујући јаничарску одору постајали су баше и
покушавали да приграбе повластице које су припадале правим
јаничарима. Њихов циљ, пре свега, био је да се ослободе свих пореза
на своје читлуке. Државне власти издале су већи број наредби с
намером да то спрече. Пошто оне нису спровођене, није било могуће
да се заустави повећање броја јаничара и да се предупреде све лоше
последице до којих је толерисање њиховог безакоња довело.
У Босанском пашалуку, изузимајући Зворнички санџак, нису
биле укинуте влашке повластице, јер је становништво с влашким
статусом најлакше могло да опстане у небезбедним пограничним
крајевима. Због тога је знатан број тамошњих Срба имао влашки
статус, што значи да су од својих сељачких баштина давали одређену
суму новаца као филурију, која је замењивала харач и дажбине од
земљорадње. Били су ослобођени и ванредних намета. Од њих се
очекивало да сами бране своја насеља и врше војну службу у
помоћним војним одредима, због чега су имали сопствене војне
старешине и неку врсту самоуправе на челу с кнезовима. Њихова
војна обавеза временом је постала формална, а не стварна.

Сеобе и промене верске структуре становништва

Све области које је османска војска освојила до краја XV века
биле су доста добро насељене, јер је њихово запоседање кратко
трајало и није било пропраћено већим разарањима и робљењем
становништва. То није био случај с крајевима који су дошли под
турску власт током XVI века. У њима је опстало врло мало ранијег
становништва, а као једина боље насељена област било је Змијање с
двадесетак српских насеља, чији су становници, чини се, раније
вршили војну службу за угарског краља. Због тога су државне власти
настојале да ове пограничне крајеве боље населе, подстичући сеобе
Срба с влашким статусом и муслиманског становништва из
унутрашњости. У изворима се могу пратити само неке од ових сеоба.
Оне су видљиве у повременим пореским пописима, али на њих, када
је реч о српском народу, такође указују и подаци о обнови,
оживљавању и изградњи православних манастира у тим областима.
Унутрашње миграције нису престале све до Бечког рата (1683–
1699), који је изазвао нова, велика померања становништва. Током
рата преселио се велики број Срба из Босанског пашалука у неке
области које су запоселе Хабзбуршка монархија (Банија, Славонија,
Кордун) или Млетачка Република (Далмација и залеђе Херцег Новог и
Рисна). И бројни римокатолици преселили су се тада у Славонију, а у
мањој мери у Банију. У исто време доселио се у Босну део муслимана
из области које је запосела хабзбуршка или млетачка војска.
С освајањем првих територија, које су касније ушле у састав
Босанског пашалука, подстакле су османске државне власти у њима
исламизацију хришћана (православих, римокатолика и малобројних
богумила), која је била посебно обимна у плоднијим, земљорадничким
подручјима, затим око утврђених градова и дуж важнијих путних
праваца. Највише хришћана, првенствено оних са рајинским статусом,
променило је веру до последњих деценија XVI века. Међу Србима с
влашким статусом исламизација није била распрострањена.
Муслиманско становништво у Босанском пашалуку такође се
увећавало досељавањем из других османских области, а први
досељеници дошли су у време успоставе турске власти. Већином су то
били припадници посада утврђених градова, спахије, представници
судске власти и занатлије. Досељавање је настављено и касније, због
чега порески пописи показују да је број муслиманских домаћинстава
брже растао, него што се смањивао број хришћанских. Исламизацијом
и досељавањем измењена је верска структура становништва у
Босанском пашалуку, али се обим тих промена не може поуздано
сагледати све до аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине. Тада
је по попису из 1879. године утврђено да је на простору ранијег
Босанског пашалука (без крајева од којих је тада створен
Новопазарски санџак) живело 42,88% православних, 38,72%
муслимана, 18,08% римокатолика и 0,32% припадника других вера.

Градска насеља
Босански пашалук спадао је међу најсиромашније области
Османског царства у Европи, јер је у њему било врло мало обрадивих
површина, погодних за земљорадњу. Нису постојали ни потребни
услови за развој других врста привређивања. Упркос томе, на његовом
простору настала су већ у XVI веку бројна насеља оријенталног типа,
која су, по важећим законским нормама, сврставана у градска.
Муслиманско становништво у њима уживало је пореске повластице,
којима је била обухваћена и градска околина. То је подстицало пораст
становништва у њима, па је, на пример, у Босанском санџаку на
прелазу из XVI у XVII век више од 15% пописаних муслиманских
домаћинстава уживало градске повластице. Овај податак не значи да
је на његовом простору стварно дошло до значајне урбанизације и
развоја градске привреде. Усељавање муслиманског становништва из
села у градове настављено је и касније, премда је живот у градовима
био скопчан и с неким озбиљним проблемима. Највише недаћа
доносиле су честе епидемије куге, које су више погађале густо
насељене градске средине, него разбацана сеоска насеља. Највећи број
житеља градова живео је од плаћених војничких и других служби или
од прихода са села (од тимара или читлука), а само мањи део од ситне
трговине и заната, чији су развој ограничавала строга еснафска
правила. Градови су били подељени на махале, а у неким од њих
постојале су махале хришћана. Највише Срба трговаца и занатлија
живело је у Сарајеву и Бањалуци.

Промене у аграрним односима - читлучење

Претварање рајинских баштина у приватне поседе (читлуке)
спахија, јаничара, државних службеника и богатијих грађана изазвало
је крупне промене у аграрним односима у Босанском санџаку и било
је узрок честих унутрашњих криза и сукоба. Читлучење је у мањем
обиму почело већ у XVI веку, па су државне власти, желећи да га
спрече и сачувају своје приходе, прописале законом из 1565. године
да није законито прогоњење раје и тражиле су од починитеља „нека не
пале и не руше њихове куће и нека без икаквог основа не одузимају
земље које раја поседује“. Међутим, држава није могла да спречи
даље читлучење, јер су у претварању рајинских баштина у читлуке
учестовали припадници војске и државни службеници, укључујући и
кадије, које су уз сагласност тимарника издавале новим поседницима
потврду о стеченом власништву на земљу (тапију). Кадије су, такође,
биле међу онима који су стицали читлуке. Најједноставнији начин да
се изврши промена својинских односа подразумевао је да рајинске
баштине буду упражњене и да су њихови ранији корисници престали
да их користе због смрти, пресељења или неких других разлога. У том
случају тимарници су имали право да их уступе другим корисницима
уз плаћање одговарајуће таксе за пренос власништва. Закон није
забрањивао да ти други корисници буду синови или браћа тимарника,
али су и они морали да се формално обавежу да ће сносити све
законске обавезе њему. На тај начин спахије су стварале на тимару,
који није био њихова својина, приватне поседе своје породице који су
постајали њихово трајно власништво.
На исти начин су и други моћни појединци (војни заповедници,
јаничари и државни службеници) долазили до већег броја рајинских
баштина, које су могли сами да обрађују или, што је чешће био случај,
да их дају у закуп заинтересованим сељацима без земље, чији је број
током читлучења стално растао. Услови под којима је земља давана у
закуп зависили су од међусобног договора поседника читлука и
закупаца. Најчешће је то подразумевало да ће закупац давати део
урода житарица (1/4, 1/3 или ½) и радити одређени број дана у години
на другим поседима власника земље. Спахије на чијим су се тимарима
налазили ови читлуци могли су, у најбољем случају, да добију
законом прописану десетину урода жита са читлука, док је остатак
жита од закупа остајао његовом поседнику.
Пошто је поседовање читлука било уносно, јер је њиховим
власницима доносило добит без рада, стално је растао број
заинтересованих за њихово стицање. Због тога су поједини моћници
вршили притисак на рајетине да напусте своје баштине или да
пристану да оне буду само формално уписане као нечији читлук. У
том случају могли су да их и даље обрађују, али с већим обавезама.
Нешто теже је текло преузимање баштина становништва с
филурџијским обавезама, пошто су оне већином биле део султановог
или санџакбеговог хаса. То је најлакше полазило за руком
заповедницима капетанија, јер се већина таквих баштина налазила на
просторима на којима је створена мрежа капетанија. Тако су капетан и
војници новостворене капетаније у Оногошту отели 1712. године
баштине многим припадницима племена Никшића и поделили их
између себе као читлуке, а државне власти су ову узурпацију
потврдиле. На тај начин су многи капетани постали поседници
великих површина земље, коју су давали у закуп сељацима или, што
није био редак случај, својим потчињеним војницима. Пошто је
процес читлучења био у великој мери завршен до краја XVIII века,
државне власти су у XIX веку озакониле незаконито и насилно
извршену промену поседовних односа. Тиме није решено аграрно
питање, већ су само још више заоштрене унутрашње супротности,
што је, на крају, довело у питање и опстанак Босанског пашалука у
Османском царству.
СЕОБЕ СРБА
Османска освајања у југоисточној и средњој Европи
проузроковала су промене демографских, верских и етничких прилика
у запоседнутим областима. Пре свега, довела су до смањења броја
становника у њима, јер је током ратова део становништва страдао, део
одведен у ропство или избегао у области под влашћу хришћанских
владара. Посебно тешко страдале су јужне и средишње области
Угарске, јер су биле ратно поприште и више пута робљене у трећој и
четвртој деценији XVI века. Освајање и успостављање османске
власти у српским областима довело је до значајних миграционих
кретања, која су имала за последицу ширење српског етничког
простора и погоршавање стања насељености средишњих српских
области. Сеобе Срба можемо да разликујемо према правцима у којима
су ишле и времену у коме су се дешавале: сеобе на просторе угарске
државе у време освајања српских средњовековних земаља и у
првим деценијама османске власти у њима (од краја XIV до
почетка XVI века), сеобе унутар Османског царства (XVI–XVIII век)
и сеобе у Хабзбуршку монархију и Млетачку Републику (XVI–
XVIII век).

Сеобе у Угарску
Прве веће сеобе почеле су после Маричке и Косовске битке, а
настављене су у XV веку јачањем османског притиска и померањем
тежишта српске државе ка северу. Најважнији узрок ових сеоба био је
турски страх, који је изазивао турски начин ратовања. Када се
прочитају бројни извештаји и белешке турских хроничара о огромном
плену и броју заробљеника које је османска војска задобила у
ратовима на нашим просторима, постају разумљиви узроци страха од
Турака. Главни правац исељавања Срба који су у овом периоду
напуштали несигурне области изложене турским најездама била је
Краљевина Угарска. У Срему и Банату, нарочито у њиховим јужним
деловима, настала су бројна српска насеља још пре коначног пада
Деспотовине. Због тога не изненађује што се у званичном извештају,
који је 1437. потписао један високи угарски државни службеник, каже
да Срби настањују „већи део споменутих крајева Срема“. После пада
Смедерева сеобе су постале обимније, али нису увек оствариване
вољом пресељеника. И Османлије и Угари су крајем XV и почетком
XVI века водили неку врсту рата за становништво. Пошто су
Османлије приликом својих упада заробиле доста становника и
опустошиле бројна насеља у јужној Угарској, војска краља Матије
Корвина (1458–1490), која је 1480. и 1481. године провалила у крајеве
под турском влашћу, добила је задатак да приликом свог повратка
пресели у опустошене угарске крајеве што више хришћана с турске
територије. Она је тада повела са собом и населила око Темишвара и
реке Мориш десетине хиљада српских сељака из Поморавља. Сигурно
је да се многи од њих нису преселили својом вољом. Због повећања
броја Срба у Угарској, а у намери да их ту задржи, угарски краљ је
подстакао државне сталеже да на земаљском сабору усвоје прописе по
којима су православни досељеници били ослобођени обавезе да
плаћају црквену десетину римокатоличким бискупима. Срби у Срему
нису дуго остали мирни у својим насељима – османска војска је
приликом запоседања Београда 1521. године продрла у сремске
равнице и многе од њих заробила, а потом заједно са становницима
Београда принудно населила у околини Цариграда и на Галипољу, где
су се одржали као верска и етничка заједница све до почетка XX века.
Они Срби који су се населили дубље у унутрашњости угарске
територије поново су дошли под османску власт у петој и шестој
деценији XVI века, када су Османлије запоселе знатан део Угарске и
укључиле га у своју државу. Само је мањи број припадника племства
и плаћених војника прешао тада у тврђаве у хабзбуршком делу
Угарске.

Сеобе унутар Османског царства

После запоседања Београда и Шапца 1521. године започеле су
османске државне власти организовано насељавање западних делова
Србије, јер је у њима, због пустошења у претходним угарско-
османским ратовима опстало мало ранијих становника. Тада је у
Јадру, Рађевини и Мачви обновљено или основано око 150 насеља,
која су укључена у Зворнички санџак. Обновљена су и нека запустела
села у широј околини Београда. Досељеници су дошли из јужних
српских области и приликом насељавања добили су влашки статус, јер
су њихова насеља била у пограничним крајевима. Ова миграциона
струја населила је и стотињак села у босанском Подрињу и Семберији,
где је раније становништво већином нестало пре учвршћивања
османске власти у тим областима.
После 1526. године, када су победиле угарску војску на
Мохачком пољу, Османлије су предузеле још два велика похода у
средњу Европу (1529, 1532) и том приликом опустошиле велики број
угарских насеља, а део њиховог становништва одвеле у робље. Због
тога je после коначног запоседња већег дела Угарске у рату 1541–
1545. и 1551–1562. године било неопходно да се опустошени крајеви
поново населе, јер није било другог начина да се привредно оживе.
Тада је дошло до новог таласа српских сеоба из санџака јужно од Саве
и Дунава у новостворене санџаке у Срему, Славонији, Бачкој и
Банату. Сеобе су биле изузетно обимне, па је у османским пореским
пописима из друге половине XVI века забележено постојање више
стотина српских насеља у Угарској, а највише у Сремском,
Сегединском, Темишварском и Чанадском санџаку. У некима од њих
затекао се мањи део српског становништва већ приликом њиховог
запоседања, али се већи део доселио у првим деценијама османске
власти.
Обимне сеобе из јужних српских области у панонске равнице
смањиле су се у осмој деценији XVI века, али су обновљене у нешто
мањем обиму по завршетку Дугог рата (1593–1606). Током овог рата
је због пљачке и насиља османске војске, а посебно кримских Татара,
тешко страдало хришћанско становништво у Срему, Барањи, Бачкој и
Банату. Према сведочењу једног турског хроничара и учесника у овом
рату, због насиља Татара „расула се раја шест санџака“. Због тога су
османске власти по завршетку рата настојале да поново населе
опустошене крајеве становништвом из јужних области. У томе су
само делимично успеле, јер се и становништво у санџацима јужно од
Саве и Дунава већ проредило. Тада се, између осталог, преселило у
Угарску и неколико хиљада Срба из Клишког и Херцеговачког
санџака, а са њима и монаси манастира Драговића.
Насељавање у панонске равнице представљало је по свом обиму
најважније сеобе Срба током XVI и XVII века, али нису биле без
значаја ни сеобе у западне крајеве Османског царства уз границу с
Хабзбуршком монархијом. У овим сеобама претежно је учествовало
становништво, које је до 1530. године имало влашки статус у
Смедеревском, Зворничком и Крушевачком санџаку. Оно се на
подстицај државних власти, а предвођено својим кнезовима, селило
током XVI века у пусте пограничне крајеве Пожешког, Пакрачког,
Босанског, Клишког и Крчког или Личког санџака, где је створило
бројна српска насеља и поново добило влашки статус. Највише
насеља створила је ова миграциона струја у Лици и Крбави и
западним деловима такозване Турске Славоније. Због бројности
досељеника и њихових насеља називани су северозападни делови
Пожешког и Пакрачког санџака Мала Влашка.
 Узроци обимних српских сеоба у областима под османском
влашћу у XVI и XVII веку били су бројни, а најважнији међу њима
биле су велике разлике у пореском оптерећењу становништва јужно и
северно од Саве и Дунава. Мањим пореским обавезама у северним
областима настојале су османске државне власти да задрже проређено
мађарско становништво у свом делу Угарске, али и да привуку нове
досељенике. Временом се схватило да није у интересу државе, како је
речено у једној султановој заповеди пописивачима Темишварског
санџака, „да се један крај у унутрашњости државе опусти да би се
други населио“. Међутим, ништа није предузимано да се блажим
порезима заустави исељавање. Други, важан чинилац који је утицао на
расељавање становништва, посебно у Крушевачком и Смедеревском
санџаку, била су насиља државних званичника и војске за време
одласка и приликом повратка с угарског ратишта. Порески пописи
показују да се број хришћанских кућа у неким нахијама уз
Цариградски друм током XVI века смањио за четири петине. Трећи
чинилац било је претварање хришћанских баштина у поседе (читлуке)
турских званичника, јаничара и богатијих становника градских
насеља. То је посебно погађало српске сељаке у областима у којима је
било мало плодних и обрадивих површина, због чега су се они селили
у северније и слабије насељене санџаке, где је било довољно
земљишта за земљорадњу и сточарство. Због повољнијих услова
привређивања ту су некако могли да поднесу и тешке пореске
обавезе.
Померања српског становништва унутар граница Османског
царства нису престала ни у XVIII веку, премда је његова територија
осетно смањена у ратовима 1683–1699. и 1716–1718, јер је у њима
изгубљена Угарска. Тада се становништво углавном селило из јужних
српских области у Смедеревски санџак, а најважнији узрок тих сеоба
било је читлучење. Оно је у јужним областима раније почело и имало
теже форме него у севернијим крајевима. Ова миграциона струја је у
другој половини XVIII века допринела да Смедеревски санџак
постане релативно добро насељена област. Због тога је и било могуће
да се у њему почетком XIX века постави питање односа српске раје
према османским властима и да он постане окосница за стварање
модерне српске државе.
Сеобе Срба у Хабзбуршку монархију и Млетачку републику
Сеобе из Османског царства у Хабзбуршку монархију започеле
су 1530. године, када се неколико стотина српских породица из
крајева око Гламоча, Срба, Лапца и реке Унац доселило у договору с
представницима хабзбуршких војних власти на полупусти посед
аустријског надвојводе у Жумберку у Крањској. Њима се убрзо
придружила још једна група досељеника из истих крајева. Њиховим
насељавањем у пограничним крајевима Крањске желео је аустријски
надвојвода да обезбеди одбрану дела аустријске територије од
турских провала, због чега је досељеницима доделио земљишне
поседе, ослободио их пореских обавеза и признао им статус
слободних сељака. Једина обавеза коју су имали била је војна служба
– да без новчане накнаде бране крајеве у које су насељени. Временом
је неколико стотина жумберачких ускока, како су ови досељеници
називани у документима из тог доба, узето у плаћену војничку службу
и распоређено у пограничним тврђавама Хрватске и Славоније, чија је
одбрана била у надлежности Хабзбурговаца.
Масовније сеобе Срба у Хабзбуршку монархију започеле су за
време Дугог рата (1593–1606), јер су хабзбуршке државне власти тада
решиле да српским становништвом с турских крајишта у Славонији
(Мала Влашка) и Лици и Крбави населе пусте крајеве око својих
тврђава у Војној крајини у Славонији и Хрватској. Досељеницима су
обећале положај слободних сељака – војника, што је било повољније
од њиховог влашког статуса у Османском царству. Ова обећања, али и
упади хабзбуршке војске у пограничне крајеве тзв. Турске Славоније
и Лике, подстакли су снажна миграциона кретања, која су имала за
последицу стварање више десетина српских насеља у Војној крајини.

Велика сеоба
Бечки рат, који су Хабзбуршка монархија, Пољска, Венеција и
Русија водиле од 1683. до 1699. с Османским царством, покренуо је
нове сеобе у крајеве које су током рата запосела аустријска и млетачка
војска. Најмасовнија сеоба, која се у нашој традицији назива Велика
сеоба Срба, догодила се 1690. године, када се аустријска војска, после
привременог продора до Скопља, повлачила преко Београда у угарске
равнице. Она није била организована, нити договорена с аустријским
властима, већ је изавана страховитом суровошћу турске војске,
првенствено Арбанаса и Татара, који су пљачкали и палили српска
села и убијали или одводили у ропство све на које су наишли. Иза
себе су остављали пусту земљу, што је са закашњењем навело
централне власти у Цариграду да покушају да обуздавају своју војску.
У страху за голи живот пребегло је тада око 40.000 Срба у Угарску,
чији је већи део запосела хабзбуршка војска. Како је рат још увек
трајао и његов исход није био известан, већина избеглих Срба
населила се дубље у унутрашњости Угарске – у северној Бачкој,
Барањи, Поморишју и дуж реке Дунав до Будима. Током рата
преселио се велики број Срба из Босне у Банију, Кордун и Славонију.
Тада су и млетачке државне власти, обећањем повластица или
принудом, преселиле велики број Срба из Херцеговине и Босне у
Далмацију и Боку Которску, где је Млетачка Република запосела део
дотадашње османске територије. Премда још увек није сасвим
поуздано утврђено колико је Срба током Бечког рата било принуђено
да се исели из својих ранијих насеља и пресели у друге области, може
се са сигурнишћу тврдити да се тај број кретао између 60.000 и 80.000
душа. У тим сеобама је највећи значај имала Велика сеоба 1690.
године, јер је током ње решено питање правног положаја Срба у
Хабзбуршкој монархији.
У време Велике сеобе, а на позив патријарха Арсенија III
Црнојевића, окупилио се у Београду неколико десетина припадника
црквене јерархије и војничких старешина. Пошто су схватили да ће се
рат највероватније завршити великим територијалним губитцима
Османског царства у корист Хабзбурговаца, одлучили су да затраже
од цара Леополда I (1657–1705) да уреди правни положај Срба и
њихове цркве у Хабзбуршкој монархији. Он је удовољио њиховом
захтеву и издао неколико диплома, које се обично називају српским
привилегијама. Њима су српском народу гарантована права: да
задрже своју веру, обреде и стари календар, да имају сопствену
црквену организацију, да могу на својим саборима бирати свог
духовног старешину – архиепископа с правом да он поставља
епископе, да могу слободно градити цркве и манастире и да
српска црква и свештенство буду ослобођени свих пореских
обавеза. Оне нису важиле само за учеснике Велике сеобе и оне Србе
који су живели на простору Угарске за време османске власти, већ и
за оне који су се доселили у Хабзбуршку монархију пре почетка
Бечког рата. Срби који су живели или се доселили на територије које
је освојила Млетачка Република нису добили од млетачких власти
сличне гаранције, због чега су се касније суочавали са више тешкоћа у
очувању своје етничке и верске посебности.
 Аустро-турски ратови увек су изазивали демографске промене и
подстицали већа миграциона кретања на ратом захваћеним
просторима. Тако је и за време рата 1737–1739. године, који се
завршио хабзбуршким поразом и успостављањем границе на Дунаву и
Сави, дошло до сеобе неколико хиљада Срба из Рашке, околине Ниша
и Прокупља, Шумадије и Мачве. Ова сеоба се у историографској
традицији назива Друга сеоба Срба, јер је међу избеглима био и
српски патријарх Арсеније IV Јовановић, који је од хабзбуршких
државних власти испословао сагласност да већина пресељеника буде
насељена на пустим земљиштима у сремској Посавини и да добије
статус крајишника у Војној крајини, која је тада створена у једном
делу Срема. Ова сеоба би вероватно била већег обима, да неколицина
српских народних кнезова није у лето 1738. године отишла у османски
логор у Нишу, где је затражила и добила писане гаранције да турска
војска неће робити српско становништво и уништавати њихова
насеља. Добијене гаранције нису потпуно поштоване, али су доста
допринеле да се избегне обимније исељавање Срба. Пресељења
појединих породица или мањих група у Хабзбуршку монархију било
је све до краја XVIII века, али то није имало већи значај и битније
утицало на промене демографских прилика у српским крајевима под
османском влашћу.
*
Османски пописи становништва и његових пореских обавеза,
који су уредно вођени само у XVI веку пре почетка дубоке кризе
тимарског система, представљају изузетно важан извор за проучавање
историје Срба у Османском царству. Проучавање и објављивање ових
пописа, које је у већем обиму почело у неколико последњих деценија,
омогућило је историчарима да добију потпунију и поузданију слику о
привредним, друштвеним и демографским приликама на нашим
просторима. Тако, на пример, пописи Крушевачког санџака, чији су
резултати представљени на приложеном графикону, показују
драстично опадање броја хришћанских, српских кућа на његовом
простору у првим деценијама XVI века. Ова појава била је последица
бежања становништва због превеликих пореза, епидемија куге и
неродних година, када сељаци нису могли да произведу довољно
житарица за прехрану својих породица и за измирење својих
натуралних обавеза (ушура) тимарницима.
Графикон: Број хришћанских домаћинстава у Крушевачком санџаку у
XVI веку

ИЗВОР: У Општем листу манастира Пећке патријаршије, који садржи

доста података за историју српског народа и његове цркве, један
монах описао је страдање оног дела српског народа који није за
време Бечког рата избегао у Угарску:
„Од народа који је остао у земљи у време рата, мало ко се
спасао, већ су сви мушкарци исечени, а жене и деца поробљени од
Татара, предвођених Махмуд-бегом Пећким. Огорчен због страдања
свога дома и имања он је с Татарима пљачкао, убијао и палио у
Тетовској нахији, Призрену, Ђаковици, Пећи, Плаву, Бијелом Пољу,
Вучитрну, Косову и Морави све до Новог Пазара. Све су ове земље
опустеле, цркве Божје су у њима попаљене, манастири опљачкани и
потпуно разорени, мушкарци побијени, жене и деца поробљени. Била
је страшнија похара и разарање, него у време царева Мурата и
Бајазита и зверообразног Селима. Била је то највећа жалост и
страдање српскога народа и нико се није могао спасити, осим ако се
није сакрио у дубоку пустош или отишао у немачку земљу. Такво је
разарање било тада и није се обновила српска земља до данас.“
Приређено према оригиналу документа и изводима објављеним
у: М. С. Милојевић, Обшти лист патријаршије пећске, Гласник СУД,
XXXV, Београд 1872, 76.
3.8. СРБИ ПОД ВЛАШЋУ МЛЕТАЧКЕ РЕПУБЛИКЕ

Млетачка Република је по својој територији и броју становника

била мала држава, али је због своје привредне моћи и јаке ратне флоте
спадала до почетка XVII века у водеће европске силе. Била је по свом
уређењу република на челу с изборним дуждом, који је имао велика
овлашћења. Његову власт ограничавали су Велико веће и Сенат, преко
којих је обезбеђивано да у владању државом учествује богата
млетачка аристократија. Строго се пазило да успостављена равнотежа
власти између дужда и аристократије не буде нарушена.
Аристократија је преко Сената, који је одлучивао о свим важним
питањима спољне и унутрашње политике, првенствено настојала да
заштити своје интересе и повластице, због чега су у Млетачкој
републици изостале реформе којима би било застављено њено
привредно опадање.
Привредни успон омогућио је Венецији у XV веку да знатно
прошири своје поседе у залеђу, овлада с више богатих градова и
пространим површинама пољопривредног земљишта, које је великим
делом дошло у посед њене аристократије. Ови поседи омогућили су
да град буде добро снабдевен храном, али и сировинама за градске
занатлије, који су, између осталог, израђивали луксузне производе за
европска тржишта. Њено територијално ширење није ишло само
према залеђу града, већ је успела куповином или освајањем да дође у
посед низа острва и утврђених градова на обалама Јадранског,
Егејског, Јонског и Средоземног мора, чији је првенствени задатак био
да штите поморске трговачке путеве и олакшају снабдевање њених
трговачких и ратних бродова. Друге важности ови поседи нису имали,
јер су приходи од њих били знатно мањи од трошкова њихове
одбране. Представљали су посебно велик терет од краја XVI века,
када је млетачка трговина почела да опада, пошто је, после великих
географских открића, померено тежиште поморске трговине из
Средоземља на европске обале Атланског океана.
У ратовима против Османског царства, које је водила заједно с
Хабзбуршком монархијом, Млетачка република проширила је крајем
XVII и почетком XVIII века своје поседе у Далмацији и Боки
Которској. На освојеним територијама живело је доста Срба, а њихов
број је током рата још повећан, пошто су млетачки заповедници
подстицали њихово пресељавање с турских поседа. Доласком под
млетачку власт измењен је њихов друштвени положај – они су
постали слободни сељаци и власници земље коју су обрађивали.
Дозвољено им је да задрже православну веру, али нису добили
могућност да створе своју посебну црквену област – епископију. То
право добили су тек после 1797. године, када је Млетачка Република
у Наполеоновим ратовима престала да постоји.

СРБИ У МЛЕТАЧКОЈ ДАЛМАЦИЈИ

Име Далмација није у прошлости увек означавало исту
територију и неку јасно омеђену целину, али од краја XVII века
почело je да се везује искључиво за млетачку провинцију Далмацију.
Њене границе уређене су на основу одредби мира у Сремским
Карловцима 1699. и у Пожаревцу 1718. године. Унутар њих
разликовала је млетачка управа старе и нове поседе, освојене у
ратовима 1684–1699. и 1714–1718. Ова подела била је важна због
постојања великих разлика у управном уређењу, аграрним односима и
обавезама становништва на старим и новостеченим поседима.
Стари млетачки поседи у Далмацији били су скромног обима, а
чинило их је неколико острва и утврђених градова на далматинској
обали (Задар, Сплит, Шибеник, Трогир, Новиград) с малим бројем
села у околини. Ови градови одолели су нападима Османлија
почетком XVI века, али су они запосели територије у њиховом залеђу.
У далматинским градићима под млетачком влашћу живело је
углавном римокатоличко становништво, различите етничке
припадности. У Задру и Шибенику живео је мањи број православних
становника, па су у тим градовима постојале њихове парохије. Оне су
биле у саставу такозване Филаделфијске митрополије са седиштем у
Венецији, коју је у договору с млетачким властима основала
Цариградска патријаршија да би се могао уредити верски живот
православног становништва на поседима Млетачке републике,
првенствено у Средоземљу. На територији под османском влашћу у
залеђу млетачких градова у Далмацији живело је доста Срба, који су
имали повлашћени влашки статус и плаћали филурију. Ту су деловала
и три православна манастира (Крупа, Крка, Драговић), који су, исто
као сва српска насеља у Клишком и Крчком санџаку, били у саставу
Дабробосанске епархије и под јурисдикцијом српског патријарха.
Заједно са Србима живели су на у залеђу млетачких поседа и бројни
римокатолици. И једне и друге називале су млетачке власти
Морлацима.
 Млетачка република није све до краја XVII века улагала веће
напоре да прошири своје поседе на јадранској обали, јер су били
превелики терет за државну благајну. Због тога по завршетку
Кандијског рата (1645–1669) није показала већу упорност да задржи
Равне котаре у залеђу Задра, које је у рату запосела и населила
ускоцима с турске територије. Тада су се неке српске породице, које
су током рата живеле у Равним котарима, преселиле у Задар и
Шибеник. У Задар се преселила и породица познатог ускочког
старешине Стојана Јанковића, који је био први Србин коме су
млетачке власти доделиле племство.

Стварање млетачке Крајине на новим поседима

У ратовима с Османским царством (1684–1699) проширила је
Млетачка Република своје поседе у Далмацији до обронака Велебита,
што је озваничено мировним уговором у Сремским Карловцима. Рат с
Турцима започет је у пролеће 1684. године, а ратни напори Венеције
били су првенствено усмерени на запоседање Пелопонеског
полуострва (Мореје). Због тога су га Млечани називали Морејским
ратом. Ратне операције у Далмацији вођене су с незнатним бројем
редовних војника, јер су млетачке власти препустиле ратовање
неплаћеним четама ускока из турских пограничних крајева. Они су
већ крајем 1683. године дигли устанак, решени да се трајно ослободе
турске власти и постану млетачки поданици. Под вођством Илије
Јанковића, брата Стојана Јанковића, прогнали су турске посаде из
мањих утврђења, па је Венецији по уласку у рат остало само да заузме
турске тврђаве у Сињу и Книну. Њиховим заузимањем остварени су
најважнији ратни циљеви Венеције у Далмацији – да онемогући
Хабзбуршку монархију, која није крила своје планове за освајање
територије Босанског пашалука, да дође у непосредно залеђе
млетачких поседа.
Када су запоседнуте некадашње турске области у Далмацији,
заповедник млетачке војске одлучио је да их боље насели, јер су оне,
како је обавестио више власти, „нашим недавним победама
претворене у пространу пустош“. Њих је поново населио „привлачећи
с оне стране границе целе породице, обећавајући благу управу и
бесплатну расподелу земље за насељавање, али и упућивањем
ускочких чета“. Главну улогу у подстицању сеоба имале су нередовне
чете котарских ускока. Ускоци под заповедништвом Стојана
Јанковића прво су почели да упадају у Лику, која је тада још увек била
под турском влашћу. Палећи тамошња насеља, успели су до краја
1685. године да приволе или принуде око 2.000 српских породица на
сеобу у Далмацију. После запоседања Книна (1688), преко кога је
водио пут у дубину Босне, успостављене су везе са старешинама
неких српских насеља у Босанској крајини и започети преговори о
њиховом пресељењу. Када је постигнут договор о томе, млетачке
власти су пресељеницима дале писане гаранције у којима је било
наведено која ће пуста села добити за насељавање. Тада је из Босанске
крајне прешло у Далмацију око 5.000 Срба и населило се у широј
околини Книна.
Сеобама за време Морејског рата практично је завршено
насељавање млетачке Далмације и обликован је етнички распоред
становништва у њој. Српско православно становништво већином је
живело на новим поседима, док је највећи број римокатолика живео
на старим поседима. У Далмацији је 1758. године било 37.761 Срба,
који су имали 52 парохијалне цркве и 3 манастира. Већина их је
живела у задарском и книнском округу (90,47 %), док их је у другим
крајевима (Шибеник, Имотски, Хвар, Трогир, Клис и Сињ) било само
9,53%. Захваљујући томе што нису били распршени на територији
целе Далмације, као и томе што су углавном живели у етнички чистим
или већинским српским насељима, успели су да очувају етнички и
верски идентитет у крајње неповољним условима.
Своје нове поседе уредиле су млетачке власти другачије него
што су били уређени њихови стари поседи, где су аграрни односи и
организација управе остали исти као у средњем веку. На старим
поседима су власници највећег дела обрадивих површина били
племићи или црквене установе, а сељаци су од њих узимали у закуп
земљу, најчешће уз давање четвртине урода. Градско племство је
задржало и одлучујућу улогу у управи приморских градских насеља.
Пошто је Млетачка република решила да своје нове поседе уреди по
узору на хабзбуршку Војну крајину, она је сву земљу на њима
прогласила за државну својину, а потом је она премерена и подељена
у „вечни и наследни посед“ тамошњем становништу. Сваки сељачки
посед је уцртан на катастарску мапу, а његова величина одређена је на
основу броја чељади у кући. Ови поседи постали су наследни по
мушкој линији, али је држава задржала право да их одузме онима који
добијену земљу не буду обрађивали дуже од три године.
Становништво је обавезано да под заповедништвом својих старешина
учествује у одбрани млетачко-турске границе и да од урода житарица
даје држави на име пореза десетину (decima).
 При организовању управе на новим поседима, који су постали
Крајина, настојале су државне власти да она буде што јефтинија,
односно да има што мање плаћених чиновника. Старешина свих
млетачких поседа у Далмацији и Боки Которској био је такозвани
генерални провидур у Задру, који је старао о управним пословима и
заповедао млетачком војском у овим областима. Због уштеде
државног новца значајна улога у управи мањих округа, на које су били
подељени нови поседи, припала је народним старешинима, који су
уживали и повластице приликом расподеле земље. Најнижа управна
област било је село, коме је на челу стајао неки од сељана са звањем
капетана. Више села чинило је сердарију, која је била управна и војна
област на челу са сердаром. Они су потицали из породица које су се
истакле у рату, па су на основу тих заслуга за државу њихова места
била наследна. После погибиле Стојана Јанковића, један од
најугледнијих српских народних старешина био је крајем XVII и
почетком XVIII века Јован Синобад, старешина крајине у Книнском
округу. Он је због својих заслуга такође добио млетачко племство, а
његови потомци били су крајишке старешине све до краја млетачке
власти у Далмацији.

Питање црквене организације православног становништва

Због великог броја православних становника на њиховим
поседима у Далмацији и Боки Которској суочиле су се млетачке
државне власти с проблемом како да уреде њихова верска права, а да
не повреде интересе Римокатоличке цркве. Решавање овог проблема
постало је још сложеније када је почетком XVIII века престала да
постоји Филаделфијска митрополија, јер је цариградски патријарх
сменио њеног старешину и одбио да постави новог митрополита. Због
тога отворило се питање стварања нове црквене области – епископије
за Србе у Далмацији и Боки Которској, али се томе противила
Римокатоличка црква.
Млетачка република није могла из државних разлога, а највише
из страха од побуне, да врши притисак на православно становништво
на својим поседима да промени веру. Због тога су и даље несметано
деловали православни манастири, а постојала је и мрежа
православних парохија. Међутим, кандидати за свештенике морали су
да одлазе на територију Османског царства или Хабзбуршке
монархије да их тамо запопи неки православни владика, али после
преузимања парохије њих није имао ко да контролише. Српски
патријарх је два пута прихватао молбе Срба из Далмације и Боке
Которске да им постави епископа (Стефан Љубибратић, 1719–1722;
Симеон Кончаревић, 1751–1753), али је млетачки Сенат, који је био
под јаким утицајем Римокатоличке цркве, одбио да их формално
потврди и наредио је да буду прогнани са млетачке територије. Због
тога су православни верници на тим просторима добили сопствену
црквену организацију тек после пропасти Млетачке републике.

ПРОШИРИВАЊЕ МЛЕТАЧКИХ ПОСЕДА У БОКИ

КОТОРСКОЈ
Млетачка Република је до Морејског рата (1684–1699)
поседовала у Боки Которској само град Котор са десетак села и
варошицу Пераст. Мањи део тамошњег становништва био је
православне, а већи део римокатоличке вере. Током овог рата
запосела је млетачка војска Херцег Нови и Рисан и њихово залеђе са
циљем да успостави контролу над целим бококоторским заливом, али
и створи полазиште за освајања у Херцеговини. У сукоб с Турцима
увукла је и знатан број херцеговачких Срба, који су, често под
притиском хајдучких чета са старих поседа, прихватили млетачко
подаништво или се преселили у насеља под млетачком влашћу.
Међутим, Хабзбуршка монархија није приликом мировних преговора
у Сремским Карловцима подржала захтев Млетачке Републике да
добије запосенути део Херцеговине. Њој је због тога признато право
да задржи само Нови и Рисан с околином. Током рата и у време
млетачко-турског разграничења населило се у област Рисна и Новог
доста Срба из Херцеговачког санџака. Приликом премера и расподеле
земљишта 1704. године млетачке власти су ту пописале око 1.500
породица, којима су истом приликом додељени наследни земљишни
поседи. Приликом расподеле земље највеће поседе добили су кнезови
и народне војничке старешине, јер су их млетачке власти на тај начин
наградиле за заслуге у рату и за организовање сеобе становништва са
турских територија у крајеве око Рисна и Херцег Новог. Овим сеобама
промењена је и верска структура становништва на млетачким
поседима у Боки Которској, где је после Морејског рата православно
становништво постало већинско.
3. 7. ЦРНА ГОРА ОД КРАЈА XV ДО КРАЈА XVIII ВЕКА

Последњи остаци Зете, области под влашћу Ђурђа Црнојевића,

дошли су под непосредну турску власт 1496. године и у каснијим
пореским пописима називани су вилајет Црна Гора. Пошто није успео
покушај да се у њој створе тимари, цела ова област постала је
султанов хас, а становништву је додељен влашки статус, који је
подразумевао одређену самоуправу на челу с кнезовима. То је био
темељ на коме је касније грађена идеја о посебном положају ове
области у Османском царству. Унутрашње јединство Црне Горе
нарушавала је племенска подела и анархија, а одржавала га је
Цетињска митрополија, чије су се границе у великој мери поклапале
са границама вилајета Црна Гора. Цетињске владике биле су само
духовне старешине у својој области, али су их турске и млетачке
власти уважавале као представнике подређеног им становништва.
Њихово првенство нису доводиле у питање ни племенске старешине,
што је омогућило владикама да од краја XVIII века имају кључну
улогу у изградњу државних установа и постепеном осамостаљивању
Црне Горе.

Организација османске управе, становништво и пореске обавезе

Када су 1496. године успоставиле своју непосредну власт у
области Ђурђа Црнојевића, коју је чинио само део раније Зете,
османске власти су је укључиле у Скадарски санџак. Краће време
(1514–1528) била је засебни санџак, а потом је углавном била у
саставу Скадарског санџака као посебна област – вилајет Црна Гора
(тур. Kara Dağ). Приликом њеног пописа поделили су је турски
пописивачи на нахије, чија се мрежа и имена устаљују у XVII веку.
Тада је постојало само пет нахија (Катунска, Ријечка, Љешанска,
Пјешивачка и Црмничка), које су чиниле такозвану Стару Црну Гору.
Због мало обрадивог земљишта, становници Црне Горе су више
бавали сточарством, него земљорадњом. Ова околност утицала је и на
одређивање њихових пореских обавеза према османској држави.
Њима је прво наметнут рајински статус, али је та одлука измењена, јер
увидело, како је забележено у попису 1523. године, да је ова област
„непроходна и кршевита земља, па раја није у могућности да даје
ушур, харач, спенџе и друге дажбине“. Због тога је решено да Црна
Гора буде царски хас, да се њеним становницима додели влашки
статус и да они убудуће плаћају само филурију – од сваке куће по 55
аспри, што је било сразмерно вредности једног млетачког златног
дуката. Поред тога били су обавезни да по потреби врше војну службу
у помоћним четама и да сваке године дају по једног работара по кући
да ради 15 дана на чишћењу солана у Грбљу. Радна обавеза трајала је
до краја XVII века, јер је тада млетачка војска разорила грбаљске
солане.
Пошто су пореске обавезе становништва утврђене у аспрама,
вредност државних прихода од краја XVI века нагло је почела да
опада, јер се смањивала вредност аспри. Због тога су османске власти
почеле да траже од становништва на простору Црне Горе да плаћа
харач по харачарској глави, а његова висина, прерачуната у млетачке
цекине, била иста као и висина филурије у XVI веку. Прикупљање
пореза било је препуштено кнезовима, који су због тога били
ослобођени пореских обавеза. Као представници становништва пред
османским властима, они су временом постали народне старешине
(главари). Кнезови су прикупљени новац предавали скадарским
санџакбеговима, јер су они обично узимали од државне благајне у
закуп све приходе царског хаса у Црној Гори. Због тога су били
изузетно заинтересовани да порез буде на време плаћен. Кашњење с
плаћањем, као и одбијање да се порез плати, било је у XVII и XVIII
веку основни узрок за повремене упаде турске војске и њене похаре
Црне Горе.

Племена и четовање
Турска управна подела Црне Горе на нахије није имала никакав
значај у управном погледу, јер је у Црној Гори била много важнија
подела насеља и становништва на племена. Она је била израженија у
крајевима у којима је сточарство било најважнији или једини начин
привређивања. Племена су представљала мање просторне целине, које
су обухватале више насеља и, у основи, била су исто што и кнежије у
другим српским областима. Због важности сточарства у привредном
животу становништва, али и ограничених површина за испашу стоке,
територија једног племена морала је да буде омеђена и разграничена
од територије других племена, јер су његови припадници могли само
у границама своје племенске територије да користе заједничке
пашњаке и шуме. Заштита ове заједничке својине била је обавеза свих
племеника, јер је од могућности њеног коришћења у великој мери
зависио опстанак њихових породица. Због спорова око међа
племенске територије избијали су сукоби у којима је често било
жртава, што је само продубљивало међусобно непријатељство међу
племенима и доводило до крвне освете. Жртва освете могао је да буде
било који припадник племена, пошто је владало принцип колективне
одговорности. Племе се делило на братства, која је обично чинило
једно село, чији су становници могли, али нису морали да буду у
крвном сродству.
Разједињеност Црне Горе на племена, која је у XIX веку
предстаљала велику препреку за изградњу државне власти, пратила је
још једна негативна појава – четовање припадника племена на
територији других племена и отимање њихове стоке. Ако је при томе
било људских жртава, што се обично догађало, долазило је касније до
крвне освете, која је могла да угрози опстанак појединих племена и
братстава. Четовало се и на просторима ван граница Црне Горе,
најчешће у Херцеговини и на територији Дубровачке републике.

Цетињска митрополија
Цетињска епископија, чије је седиште било у манастиру на
Цетињу, називана је митрополијом, због тога што су њене старешине
по устаљеној традицији добијале почасно звање митрополита. Њеним
границама била је у целини обухваћена Црна Гора, али су духовно
старешинство цетињских епископа или владика признавали и
православни поданици Млетачке Републике у насељима у околини
Котора. Због племенске разједињености биле су владике једине особе
чији је ауторитет био неспоран на целом простору Црне Горе, па су их
и турске и млетачке власти признавале за представнике тамошњег
становништва. То је био темељ на којем је у XIX веку грађена њихова
световна власт, али да би она била могућа, требало је организовати
судство и неку врсту органа реда. Пре тога владике нису имале
могућности да било кога принуде на послушност, нити да казне због
непослушности.
Владике Цетињске митрополије постављали су српски
патријарси све до укидања самосталности Патријаршије. При томе је
поштован предлог који је долазио од народних старешина из Црне
Горе, јер је воља локалне средине била гаранција да ће владика
успешно обављати своју дужност. Пре избора Данила I (1700–1735)
није се водило рачуна из кога су племена владике, а од тада почела се
укорењивати пракса наслеђивања владичанске столице у породици
Петровић - Његош. Томе је допринела околност што су владике из ове
породице још за живота постављале себи помоћника и наследника.
Помоћник и наследник Данила I (1700–1735) био је његов синовац
Сава Петровић, који је био владика више од шездесет година (1720–
1781). Он је себи за помоћника изабрао Василија Петровића (1750–
1766), али је после његове смрти одредио за свог наследника Арсенија
Племенца, који је био из Црмничке нахије. Када је умро владика
Арсеније (1784), поново је на владичанску столицу дошшао
припадник племена Његоша – Петар I Петровић (1784–1830). Њега је
за владику посветио карловачки митрополит, јер цетињске владике
нису после укидања Пећке патријаршије признавале јурисдикцију
цариградског патријарха.

Између Венеције и Русије

Ратови Млетачке републике и Османског царства имали су
утицај и на збивања у Црној Гори, јер млетачке власти нису бирале
средства да у сукоб с Турцима увуку хришћанско становништво у
пограничним областима. На тај начин су слабили турски притисак на
своје поседе, јер су погранични санџакбегови морали да више пажње
посвећују својим одметнутим поданицима, који су током рата и по
његовом завршетку трпели одмазду за своје приклањање Венецији.
Нека црногорска племена су већ током Кандијског рата (1645–1669)
показала своју спремност да се приклоне Млетачкој републици, али је
то још више дошло до изражаја у Морејском рату (1684–1699). У овом
рату по први пут донела су црногорска племена на свом збору 1688.
године одлуку да се ослободе „испод турске руке“ и постану
„подложници преведрог господина принципа“. Због тога су тражили
да млетачка војска ради њихове заштите буде смештена на Цетиње и
да им млетачке власти поставе гувернадура, који ће им заповедати у
рату с Турцима. Оба њихова захтева су испуњена. Међутим,
скадарски санџакбег истерао је 1692. године млетачку војску из Црне
Горе и принудио црногорска племена на покорност. Повлачећи се с
Цетиња млетачки војници су поставили мине у тамошњи манастир,
који је тада разорен до темеља. Премда је сврставање на страну
Млетачке републике донело доста невоља црногорским племенима,
оно је имало и трајнију последицу – допринело је развоју идеје о
ослобођењу од Османлија.
У руско-турском рату 1710–1711. дошло је на позив руских
емисара до устанка црногорских и херцеговачких племена, а
последица устанка биле су две страшне похаре Црне Горе (1712. и
1714.) и бекство дела становништва на територију Млетачке
републике. Владика Данило I такође је избегао из Цетиња и запутио се
у Русију, где је добио новчану помоћ. Вратио с уверењем да ослањање
на Русију може помоћи ослобођењу од Турака, али су га околности
принудиле да и даље сарађује са Венецијом. Наиме, крајем 1714.
Османско царство објавило је рат Млетачкој републици, који је трајао
до 1718. године. На млетачкој страни ратовала су и нека црногорска
племена из Катунске нахије, којима су за заповедника поставиле
млетачке власти гувернадура. Схвативши да је постављање
гувернадура било срачунато на потискивање његовог утицаја међу
племенима, владика Данило је био принуђен да се и сам приклони
Млечанима. Због тога су му они признали право да задржи духовну
јурисдикцију на деловима територије Цетињске митрополије, који су
Пожаревачким миром припали Млетачкој републици (Грбаљ, Маине,
Поборе и Брајиће).
По окончању рата 1714–1718. настојала је Млетачка република
да одржи добре односе с Османским царством, да обузда четовања
црногорских племена на својој територији и утиче преко својих
поузданика међу црногорским главарима да се уредно плаћа харач
турској благајни. У том правцу деловао је и митрополит Сава, али је
његов утицај од половине XVIII слабио, а растао утицај његовог
помоћника митрополита Василија. Он се залагао за то да се престане с
плаћањем харача и тражио руску помоћ и заштиту. С тим циљем три
пута је путовао у Русију, али није успео да руске власти прихвате неке
његове неоствариве предлоге. Постигао је да Русија настави да пружа
новчану помоћ цетињским владикама и да се развије проруско
расположење у Црној Гори. При крају XVIII века постојала је у Црној
Гори краће време и једна прохабзбуршки оријентисана група
племенских старешина, чији је вођа био гувернадур. Ова околност,
сасвим сигурно, није допринела јачању утицаја гувернадура, посебно
када је нестала Млетачка Република, а њене територије припале
Хабзбуршкој монархији.

Почеци осамостаљивања и стварања државе

У деветој деценији XVIII века започели су тешки сукоби
црногорских и брдских племена с Махмуд пашом Бушатлијом, који је
тада тежио осамостаљивању Скадарског санџака. Његов циљ био је,
такође, да успостави пуну контролу над племенима Црне Горе, која су
после похаре 1785. године поново одбијала послушност и плаћање
дажбина. Пошто је поразио султанове трупе, које су покушале да га
принуде на покорност централној власти, Махмуд паша се припремао
да покори Црну Гору и Брда. До сукоба је дошло на Мартинићима (11.
јула 1796), а у бици су црногорска племена остварила прву велику
победу у XVIII веку. Нови напад уследио је убрзо, али су трупе
Махмуд паше доживеле у бици на Крусима нови пораз, а он сам је
изгубио живот. Највише заслуга за ове победе, које су означиле
почетак осамостаљивања Црне Горе, имао је владика Петар I. Он је
пред сукоб са скадарским пашом успео да изгради јединство
црногорских племена и тако их припреми за рат. Користећи се
повољним приликама после победа на Мартинићима и Крусима,
владика је успео да на збору племенских главара 1798. године буде
донет кривични закон (Законик обшчи црногорски и брдски) и одлука
о стварању суда (Правитељство суда црногорског и брдског). Овај
суд била је прве установа државне управе у Црној Гори.
СТАНОВНИШТВО ЦРНЕ ГОРЕ
Број домаћинстава и становника у старој Црној Гори у Новом
веку велика је непознаница, јер на њеном простору, ако се изузме XVI
век, није било пописа становништва. Постоје само мање или више
поуздане процене за каснији период, али је сигурно да је демографски
развој и на њеном простору био сличан као и у другим нашим
крајевима – бележио је благи раст до краја XVI века, а стагнацију или
опадање у XVII и првој половини XVIII века. Значајнији пораст био је
немогућ због ограничених могућности производње хране и
повремених периода глади, честих епидемија болести, ратова и
робљења. Било је и исељавања становништва, које је у потрази за
повољнијим условима за живот одлазило у мањем обиму на
територију Млетачке Републике, а већим обимом у друге турске
области. Сеобе у Срем, на пример, помињу се су у изворима већ
половином XVI века. Било је и принудних пресељавања. Према неким
вестима, босански паша је приликом похаре Црне Горе 1714. године
на силу одвео и населио у источним деловима Босанског санџака око
3.000 душа. Митрополит Василије Петровић покушао је да организује
сеобе у Русију, али у томе није имао већег успеха.
Графикон: Број домаћинстава у Црној Гори 1523–1570. године

3000
2900
2800
2700
2600
2500
2400
2300
1523 1529 - 1536 1570
ДОМАЋИНСТАВА 2545 2605 2951

Према подацима из монографије: Б. Ђурђев, Турска власт у Црној

Гори у XVI и XVII веку, Сарајево 1953, 69.
СРБИ У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ

На простору Хабзбуршке монархије, а највише на територијама

са којих су потиснути Турци током Бечког рата (1683–1699), живео је
велики број Срба, који су се ту доселили за време турске власти или
дошли сеобама током овог рата. Њихов правни и друштвени положај
зависио је од тога где су живели: на територији Војне крајине, која је
била подређена непосредно владару, били су слободни сељаци –
војници (крајишници); на просторима који су спадали у такозвани
Провинцијал, где су управу вршили угарски земаљски сталежи, могли
су да буду само зависни сељаци – кметови на феудалним поседима
(властелинствима) или, што је ређе био случај, слободни грађани,
уколико су живели у насељима која су имала статус слободних
градова. Верска права Срба у Хабзбуршкој монархији, укључујући и
право да имају сопствену црквену организацију, нису била уређена
угарским земаљским законима. Она су њима била додељена
дипломама – привилегијама цара Леоплода I (1657–1705), које су
његови наследници потврђивали, али су имали право да их измене или
пониште. Ова околност битно је утицала и на држање Срба у
сукобима Хабзбурговаца с угарским племством – они су се увек
сврставали на страну владара. Нису имали много избора, јер угарски
сталежи нису пристајали на то да својим законима потврде права
српског становништва на простору Краљевине Угарске.

Настанак и ширење Хабзбуршке монархије

Хабзбуршка монархија састојала се од више земаља и мањих
области, које су биле различито уређене и имале своје земаљске
сталеже, саборе и законе. Њих је обједињавао само заједнички владар,
који је имао различите титуле, права и овлашћења у свакој од земаља
под својом влашћу. Стварање Хабзбуршке монархије започето је 1526.
године, када је Фердинанд I Хабзбуршки, надвојвода аустријских
наследних земаља, постао чешки и угарски краљ. Тиме је почело
тешње повезивање његових земаља на простору Немачког царства с
Краљевином Угарском, која није била саставни део царства. После
његовог избора за цара (1558) постало је правило да немачку царску
круну добијају припадници аустријске лозе Хабзбурга, што је њима у
великој мери олакшавало вођење ратова с Турцима, чије су
потискивање из средње Европе доживљавали и представљали као
историјску мисију своје владарске куће. У њено остваривање улагали
су већи део прихода, које су имали од својих наследних земаља,
чешког краљевства и других поседа. За време ратова често су тражили
и добијали новчану и војну помоћ немачких сталежа и кнезова.
Допринос угарских сталежа ратним напорима Хабзбуршке монархије
био је ограничен и скромних размера, јер је већи део Угарске дошао
половином XVI века под непосредну турску власт. Поред тога,
угарски сталежи упорно су чували своје сталешке повластице, па
њихов земаљски сабор није пристајао да се повећавају новчана
издвајања за ратне потребе, јер се то могло остварити само
опорезивањем сељака, због чега би нужно били смањени приходи
угарских феудалаца.
Прелом у развоју Хабзбуршке монархије био је Бечки рат, јер су
у њему потисните Османлије с највећег дела територије
средњовековне угарске државе, што је озваничено миром у Сремским
Карловцима. Управу у ослобођеним угарским областима преузеле су
владареве централне канцеларије у Бечу (Ратни савет и Дворска
комора), али је угарским племићима признато право да обнове у њима
своје некадашње феудалне поседе (властелинства) под условом да
ваљаним исправама докажу да су им они припадали пре турских
освајања. Како таквих случајева није било много, владар је могао да
пуноправно расположе с преосталим земљиштима. Њихов мањи део
тада је искоришћен да се прошири Војна крајина дуж нове
хабзбуршко-турске границе, а већи део је издељен на феудалне
поседе, којима је једно време управљала Дворска комора у Бечу. Она
се старала о државним финансијама и настојала је да искоришћавањем
или продајом новостворених властелинства намири део државних
дугова. Са стварањем феудалних поседа постепено је у новосвојеним
областима проширена управна власт угарских земљских сталежа и
мрежа мањих територијално-управних целина (жупанија). Области
под угарском управом називане су Провинцијал, чиме су наглашаванe
разликe у организацији власти и правном поретку у њима и на
териториоји Војне крајине, која је била под управом централних
власти у Бечу. Угарски државни закони важили су само у
Провинцијалу, док су у Војној крајини важили само прописи које је
издао владар. Подела надлежности између владара и угарских сталежа
у новосвојеним областима била је од велике важности за правни и
друштвени положај Срба у њима.
Војна крајина и крајишници
С угарском краљевском круном преузео је Фердинданд I обавезу
да брани од Турака земље у саставу Краљевине Угарске, што је био
тешко остварив задатак. Угарски феудални поседници држали су се
средњовековног обичаја да помажу краљу у рату тако што су на његов
позив доводили на ратиште одређени број војника, који су се
разилазили својим кућама по завршетку војног похода. Таква војска
није била употребљива за сталну одбрану границе с Османским
царством, јер су мање турске јединице непрекидно проваљивале преко
границе и пљачкале становништво. Њихове провале могла је да
заустави само војска, која би била стално распоређена у пограничним
крајевима, али за њено издржавање није било средстава.
Турске провале представљале су опасност и за аустријске земљe,
па је Фердинанд I уз њихову новчану помоћ успео да обезбеди и плаћа
војничке посаде у најважнијим утврђењима у опустошеним
пограничним деловима Хрватске и Славоније, које су биле саставни
део угарског краљевства. Међутим, овај систем одбране није
зауставио турске провале, јер су мање турске чете заобилазиле тврђаве
и пустошиле унутрашњост земље. Због тога су његови наследници
морали да уреде одбрану границе на новим основама – да по узору на
Османлије населе око пограничних тврђава становништво које ће
имати војну обавезу и за своју службу уживати одређене повластице.
Овај нови начин крајишке одбране створио је претпоставке за
обимније усељавање Срба у пограничне крајеве Хрватске и Славоније,
али и за издвајање Војне крајине у посебну одбрамбену и управну
област, непосредно подређену владару.
Први Срби доселили су се на територију Хабзбуршке монархије
крајем треће деценије XVI века и насељени су у Жумберку, приватном
поседу Фердинанда I у Крањској, која је била у саставу његових
аустријских земаља. Они су се доселили у договору са хабзбуршким
војним властима с турског крајишта око Гламоча, Унца, Срба и
Цетине. Пре сеобе уживали су влашка права и тражили су од владара
да после насељавања у Хабзбуршкој монархији не буду претворени у
зависне сељаке - кметове, већ да добију земљишта за своје
издржавање и само врше војну службу. Поштујући њихове захтеве,
Фердинад I издао је дипломе, којима им је гарантовао статус
слободних сељака – војника. Због њихове војне службе ослободио
их је свих других обавеза и пореза. Тиме је створена нека врста
модела који је касније примењен у Хрватској и Славонији.1
Када је у Бечу закључено да се насељавањем Срба око тврђава уз
аустро-турску границу може битно ојачати одбрана од Турака, решено
је да се подстакне њихово пресељавање с турских крајишта у
пограничне крајеве Хрватске и Славоније. Насељавани су на
земљиштима која су у претходним деценијама запустела због турских
провала и исељавања ранијег становништва. Најобимније сеобе Срба
догодиле су се за време Дугог рата (1593–1606), а настављене су до
краја XVII века. Њиховим насељавањем створене су две крајине
(границе, пограничне области) – Вараждински и Карловачки
генералат. Оне су постале посебна управна целина унутар
Хабзбуршке монархије, што је и формално озакоњено дипломом цара
Фердинанда II (1619–1637) од 15. новембра 1627. године. Овим
документом владар је потврдио крајишницима право својине на
њихове земљишне поседе – баштине и, уједно, решио да ће се они
убудуће налазити под његовом непосредном влашћу. Управа и
судство у овим областима уређени су тако што је тамошњем
становништву признато право на доста широку самоуправу. У
Вараждинском генералату је то уређено Српским статутима
(Statuta Valachorum) 1630. године, а у Карловачком генералату
прећутним прихватањем српских народних установа – кнежинске
самоуправе и изборних народних судова.
У последњим годинама Бечког рата, када је постало извесно да ће
он завршити проширивањем територије Хабзбуршке монархије на
рачун Османског царства, почеле су хабзбуршке војне власти да раде на
проширивању и организовању Војне крајине уз будућу аустро-турску
границу. Када је после мира у Сремским Карловцима повучена граница,
већ су уз њу биле створене нове одбрамбене и управне области –
крајине: Банска између Купе и Уне, Посавска у ранијој турској
Славонији, Подунавска у Срему и јужној Бачкој, Потиска на бачкој
страни Тисе и Поморишка на реци Моришу између њеног ушћа у Тису
и Арада. Све оне биле су подређене Ратном савету у Бечу, односно
владару. Тада је статус крајишника добило српско становништво које је
живело на простору на коме су створене наведене крајине, али и Срби

1
Име Славонија некада је означавало простор између река Саве и Драве, омеђен са запада реком
Сутлом, а са истока источним обронцима славонских планина. Касније је Славонијом називан
само онај њен део који је од половине XVI до краја XVII века био под османском влашћу
(Пакрачки и Пожешки санџак).
који су се ту касније доселили са феудалних поседа у провинцијалним
областима.
Организација Војне крајине делимично је измењена за време
владавине царице Марије Терезије (1740–1780), јер су, као уступак
угарским сталежима, укинуте Потиска и Поморишка крајина, што је
изазвало сеобе дела тамошњих крајишника у Русију и у Банат.
Проширивање и преуређивање крајишке војне организације крајем XVII
и током XVIII века имало је једну важну последицу – највећи део Срба
у Хабзбуршкој монархији није био претворен у зависне сељаке. Они су
као крајишници били власници својих земљишних поседа и нису
плаћали порезе на земљу коју су поседовали и обрађивали, али су до
последњих деценија XIX века били дужни да држе страже на граници и
учествују у ратовима Хабзбуршке монархије у Европи. Због тога су
добили униформе по узору на регуларну војску и уједначено
наоружање. Тада су отворена и врата за напредовање њихових
способнијих официра у војној служби, па је већ у другој половини XVIII
века неколико Срба добило највише војне чинове.

Зависни сељаци и слободни грађани

Српско становништво у Хабзбуршкој монархији, уколико није
живело на простору Војне крајине, већином је имало статус зависних
сељака – били су кметови на феудалним поседима (властелинства),
плаћали дажбине држави и својим феудалним господарима.
Властелинства су могла да буду у поседу државе (Дворске коморе),
црквених установа или племића. Племство је у Угарској било доста
бројно, али је само мали број припадника овог сталежа имао
властелинства. И стотињак српских породица добило је у XVIII веку
племство, а само неколико њих успело је да добије или купи феудалне
поседе.
Положај и обавезе зависних сељака у појединим земљама у
саставу Хабзбуршке монархије били су различито уређени, а велике
разлике могле су да постоје унутар исте земље. На простору угарског
краљевства најповољнији положај имали су сељаци у појединим
областима, које су ослобођене од Турака у аустро-турским ратовима
крајем XVII и почетком XVIII века. То се, пре свега, односи на
становништво на поседима Дворске коморе у Бачкој, Срему, Банату и
Славонији, где је живело и највише Срба. Они су плаћали порез
држави и давали десетину Дворској комори, којој су плаћали и
извесну суму новца на име земљарине и откупа од работе. Њихов
положај почео је да се погоршава када је Дворска комора продала неке
своје поседе приватним лицима или уступила црквеним установама.
Нови поседници настојали су да повећају своје приходе од
властелинстава, намећући сељацима разне нове дажбине и обавезе.
Због тога је већ цар Карло VI закључио да држава мора уредити
односе на властелинствима, јасно прописати обавезе сељака и
обезбедити им већу заштиту. Његове реформе започеле су 1736.
године и биле су ограничене само на Славонију и Срем, јер ове
области тада још нису биле под управом угарских сталежа. Марија
Терезија је с много више енергије наставила с аграрним реформама
које је започео њен отац и старала се да оне буду доследно
спроведене, упркос великом отпору поседника властелинстава. Она је
прво довршила реформу аграрних односа у Славонији и Срему (1756),
потом је својом дипломом прописала урбар за остале делове Угарске
(1767) и на крају је донела Банатски урбар (1780). Овај последњи
урбар донет је када је Дворска комора решила да прода приватним
лицима оне делове Баната, који нису ушли у састав Војне крајине.
Основни циљ терзијанских реформи био је да се сељачким
домаћинствима обезбеди довољно обрадивих земљишта, ливада и
пашњака, како би могли да повећају своју производњу и плаћају веће
порезе држави. Она је ради тога прописала величину сељачких
баштина, а спровођење расподеле земље сељацима поверено је
посебним државним комисијама. Оне су тај посао обавиле у договору
с представницима сељачких општина, јер је сељацима остављена
могућност да одбију да приме сву земљу која им је одмерена. Разлог
за одбијање био је једноставан – од површине сељачких баштина
зависиле су све њихове пореске обавезе. Основна и најтежа обавеза
сељака од тада била је работа на властелиновом земљишту, а број
работних дана зависио је од броја јутара (1 јутро = 5755 м² или 0,57
ха) оранице у поседу сељака. За свако јутро земљишта које је
поседовало морало је сељачко домаћинство да ради два дана годишње
на властелиновој земљи. Поред тога сељаци су плаћали властелину
врло мали износ новца на име земљарине и давали су десетину од
житарица. Зависно од тога о којој области је била реч, десетина је
припадала држави, црквеним установама или феудалцу. После
одвајања земљишта за сељачка домаћинства, властела су преосталу
земљу могла да користе за сопствену производњу уз помоћ работе
својих поданика.
 Највећи број Срба са статусом грађана живео је у слободним
градовима у Бачкој (Нови Сад, Сомбор и Суботица) и Банату
(Темишвар) и војним комунитетима (градским општинама) у Војној
крајини (Земун, Сремски Карловци, Сремска Митровица, Бела Црква
и Панчево). Они су били лично слободни, имали су градску
самоуправу и плаћали порезе у градску касу, сразмерно својој
имовини и приходима. Већином су се бавили трговином и занатима,
али и обрађивали земљу у границама градског атара.

Српске привилегије
Српским привилегијама називају се дипломе које је Србима у
Хабзбуршкој монархији издао цар Леополд I за време Бечког рата, а
најважније међу њима биле су привилегије од 21. августа 1690. и 4.
марта 1695. године. Првом привилегијом признато је Србима право да
слободно исповедају православну веру, да њихово свештенство и
црквене установе буду ослобођени свих пореских обавеза и да сами
могу саборно да бирају свог црквеног старешину (архиепископа).
Архиепископу су гарантована сва права која су му припадала по
православним црквеним прописима (канонима), укључујући и право
да поставља епископе. Другом привилегијом владар је потврдио
старешине седам епископија, које је патријарх Арсеније III Црнојевић
обновио или створио на простору угарског краљевства. Наведене
привилегије биле су правни темељ који је омогућио Србима да
изграде своју народно-црквену аутономију у Хабзбршкој монархији и
да сачувају свој етнички и верски идентитет.
По завршетку Бечког рата владар је био изложен снажном
притиску римокатоличких црквених кругова и угарских земаљских
сталежа да поништи или ограничи повластице које је током рата издао
Србима. Опасност од поништавања српских привилегија престала је
1703. године, када је у Угарској избио устанак Ференца Ракоција
(1703–1711) и његових присталица, који су називани куруци
(крсташи). Устанак је био уперен против Хабзбурговаца, чијом
влашћу је угарско племство било незадовољно, јер нису остварена
његова очекивања да ће после изгона Турака добити феудалне поседе
у ослобођеним крајевима. Вођство устанка вршило је притисак на
Србе да се сврстају на њихову страну, али су ту могућност искључили
бројни злочини куруца над српским становништвом. Упркос томе,
власти у Бечу су страховале да постоји могућност да се српско
становништво прикључи куруцима, па су настојале да то осујете
низом мера, којима је, у крајњем исходу, учвршћен правни положај
Срба у Хабзбуршкој монархији. Пре свега патријарху је додељено
властелинство Даљ, а нови владар, који је наследио Леополда I,
потврдио је 1706. године српске привилегије. Како је патријарх
Арсеније III Црнојевић тада умро, владар је дозволио одржавање
српског сабора ради избора новог црквеног старешине. У исто време
настао је обичај да владари додељују најистакнутијим
представницима православне црквене јерархије високо звање
владаревих тајних саветника, а истакнутим српским војним
старешинама угарско или немачко племство. И наредни владари су по
ступању на престо потврђивали српске привилегије, а последња
потврда извршена је 1743. године у време у владавине Марије
Терезије (1740–1780).

Карловачка митрополија
На сабору у манастиру Крушедолу, који је одржан 1708. године,
изабран је Исаија Ђаковић за новог старешину српске црквене
организације у Хабзбуршкој монархији. После дугих расправа решено
је да његова титула буде митрополит – архиепископ, по чему се
разликовао од титуларних митрополита. Он је постао старешина
црквено-управне области, која је по свом седишту у Сремским
Карловцима названа Карловачка митролија. Митрополиту-
архиепископу биле су подређене све православне епископије и
њихове старешине у Хабзбуршкој монархији. На сабору је такође
решено да нова црквена организација остане у духовној вези с Пећком
патријаршијом, јер је то био једини начин да се очува духовно
јединство српског народа.
Са сазивањем сабора у Крушедолу почела је да се укорењује и
установа српских Народно-црквених сабора, који нису сазивани само
ради избора митрополита-архиепископа, већ понекад само ради
расправе о важним проблемима с којима су се суочавали Срби у
Хабзбуршкој монархији. Сабор је обично чинило по 25 посланика из
Војне крајине, Провинцијала и из редова свештенства. Саборска
заседања била су прилика да се разматрају жалбе и притужбе
становништва из појединих области и на основу њих су састављане
општенародне тужбе и молбе владару, чиме су сабори постали и
својеврсно представничко тело Срба у Хабзбуршкој монархији. Један
од најважнијих сабора одржан је у Темишвару 1790. године ради
постављања захтева да Срби добију територијалну аутономију унутар
Угарске.
Значајане промене у организацији и уређењу Карловачке
митрополије извршене су за време владавине Марије Терезије, која је
била мишљења да се недоречене и нејасно формулисане српске
привилегије морају прецизније протумачити и претворити у трајни
закон, који неће морати да буде потврђиван приликом смена на
престолу. После дугих припрема она је издала 1779. године такозвану
Деклараторију, којом су дефинитивно уређени правни положај и
унутрашња организација Карловачке митрополије. Приликом њеног
доношења царица се руководила начелом да се новим прописима не
смеју ограничавати стечена права. Деклараторијом су озакоњене и
црквене реформе које су уз сагласност високе православне јерархије
спроведене у Карловачкој митрополији. Тим реформама, између
осталог, повећана је величина парохија (морале су да имају најмање
100 кућа), укинуто је неколико мањих манастира и прописани су
приходи свештенства, епископа и митрополита. Уведена је и државна
контрола трошења новца који је Карловачка митрополија добијала
сваке године из државне благајне по разним правним основама. Ова
средства нису била мала – од времена патријарха Арсенија III до
доношења Деклараторије повећана су са 3.000 на 14.000 форинти,
односно на око 3.000 златних дуката годишње.
*
Реформе Марије Терезије имале су, између осталог, велики
утицај на мењање свакодневног живота становништва. Једна од
таквих реформи, коју је довршио њен син цар Јозеф II (1780–1790),
имала је за циљ да се смањи број заповедних, црквених празника код
православног и римокатоличког становништва и повећа број радних
дана у години, првенствено у пролеће и лето, када је на селу било
највише пољопривредних радова. За укидање римокатоличких
празника обезбеђена је сагласност римског папе, док су православни
заповедни празници укинути на захтев владара одлукама
Архијерејског синода Карловачке митрополије. Укидање празника
ишло је постепено да не би изазвало превелики отпор становништва.
После редукције празника, којом је број нерадних дана смањен за
половину, објављен је о трошку државе велики број црквених
календара и подељен становништву. Добили су их власници
земљишних поседа, како би знали када могу звати сељаке на работу, а
кога дана их морају поштедити радних обавеза. Овај календар је у
XIX веку преузет у Кнежевини Србији и у Црној Гори.

Графикон: Број нерадних дана код Срба у Хабзбуршкој монархији у

XVIII веку

180
160
140
120
100
80
60
40
20
0
ДО 1769 1774 ОД
1769. 1786
ЗАПОВЕДНИ
113 75 42 32
ПРАЗНИЦИ
НЕДЕЉЕ 52 52 52 52