Половином 50-их година СПЦ је ушла у раздобље када су односи са државом

почели у извесној мери да се побољшавају. Промене су биле постепене, а нерешено

питање цркве у Македонији је остајало као константно иритирајућа тачка.
До побољшања односа је добрим делом дошло захваљујући патријарху Викентију
који је често користио прилику да нагласи како се односи уапређују. Свештеници су
имали право на социјално осигурање, а омогућени су им и контакти са црквама у
иностранству. Између осталог музеј СЦП је свечано отворен 1954 г. Преговори о
овим питањима вођени су између Савезне комисије за верске послове чији је
председник био Добривоје Радосављевић са једне стране, и представника Синода
СПЦ. Међутим, како су се односи између државе и цркве на највишем нивоу
побољшавали, ситуација „на терену“ је и даље остајала тешка. Према извештају
епархијских архијереја за Сабор СПЦ 1954. године бројни изгреди су били
извршени против цркве и њених органа. Тако је извршен један физики напад на
епископе Василија и Нектарија, а један свештеник у Моштаници је био обријан,
ошишан, истучен боксерима и натеран да десет километара пешачи. Оваквих и
сличних изгреда је било много и они ће се наставити и у наредним годинама.
Наставило се и са хапшењем и суђењем црквеним лицима, мада у доста мањем
обиму него у првим годинама после рата.
У односима цркве били су битни и случајеви епископа Варнаве Настића и
митрополита црногорског Арсенија. Варнава Настић је био први епископ коме је
било суђено после 1945. г. Он је припадао струји која је била против сваке сарадње
између цркве и државе. Након изласка из затвора почетком 50-их година ступио је у
везу са епископима у дијаспори, који су желели да из Југославије доведу још једног
епископа како бу оформили један Синод од 4 епископа који би могао да доноси
одлуке без сагласности Светог архијерјеског синода СПЦ. Тај епископ из
Југославије је требао да буде баш Варнава Настић. Америчка тајна служба је чак
наводно припремала акцију којом би Варнава био тајно прбачен у САД. Због овога
он је смештен у неку врсту кућног притвора у манастиру Гомионица код Бања Луке.
У наредним годинама у неколико наврата је тражио да се врати на своју епископску
катедру, али како није одговарао превише ни цркви, а свакако ни држави то му није
дозвољено, већ је пребачен прво у Крушедол а потом у манастир Беочин где је и
умро под неким мало суњивим околностима 1964. г.
Митрополит Арсеније је такође представљао проблем који је избио између Цркве и
државе. Он је био оптужен да је водио „отворену непријатељску политику према
нашој земљи“. Аресени је заиста то и радио, надајући се да ће Ватикан изаћи као
победник из сукоба са Југославијом који је тада буктао, а изгледа да су он и његови
сарадници имали неке имформације да треба да се изврши атентант на Тита.
Добривоје Радосављевић је тражио од Синода да га ставе под контролу, на шта се
патријарх Викентије бранио да Синод не може да натера митрополита да извршава
њихове одлуке у својој епархији. Митрополит је ухапшен 6 јула 1954. под оптужбом
да је радио на „насилном обарању власти радног народа у ФНРЈ, и ширењу
писменог састава непријатељске садржине, као и да је у приватном разговору
назвао Тита диктаторм, а све то у намери да га изложи порузи као представника
највиших органа ФНРЈ.“ Осуђен је на 11 година затвора, што је потом умањено на 5
година и 6 месеци. Две године касније условно је пуштен на слободу, а након истека
казне 1960 године није мз било дозвоњено да се врати на свој положај у Црној Гори.
Црква је била уздрмана висином казне јер је до суђења дошло баш у тренутку када
је изгледало да се односи са државом побољшавају. Додуше, државни органи у
Црној Гори су према њему вероватно били много строжији него што би то било у
Београду. О ситуацији у Црној Гори Добривоје Радосављевић је у једном разговору
рекао: „Политика која се тамо спроводи, грубо речено, састоји се у томе да
се уопште не дозволи верски живот, и ко то поштује добије помоћ.“
Патријарх Викентије је изненада умро 5. јула 1958. године, и сада је требало
изабрати новог патријарха, и ту се показало колико је држава уствари имала утицаја
на унутрашња питања цркве. На састанку између представника Синода и СКВП 8.
августа исте године епископ Хризостом је у име Синода саопштио њихову одлуку
да су вољни да се патријарх изабере споразумно са државом, али да Синод не може
да да имена кандидата пошто на избор има право више од 15 кандидата, већ да
државни органи кажу шта имају против ког кандидата. На ово је Добривоје
Радосављевић одговорио следећим: „Држава захтева да један од тројице
кандидата буде епископ жички Герман, а друга двојица кога год хоће епископат.“
Једна струја у цркви је покушла да заустави ово, па је избор патријарха одлаган у
неколико наврата, али је ипак врло брзо септембра 1958. Герман ипак изабран, од
укопно 54 гласа добио је 37. Након што је изабран, Герман је истакао да је програм
његовог будућег рада „ширење и јачање хришћанске вере и даље продубљавање
добрих односа и сарадње између СПЦ и државе.“ Нови патријарх је убрзо по
избору почео да се појављује у службеним приликама. Тито га је већ 1959
одликовао орденом Југословенске заставе и реда због његовог истицања на
подубљивању односа између државе и цркве.
Ситуација приликом избора епископа била је врло слична. Без дозволе државе
ниједан епископ није мога да буде рукоположен.
Удружење свештеника је заправо представљало средство притиска на епископат,
али и институционални вид заштите свештеника који су пристали на сарадњу.
Један од вођа удружења - Милан Смиљанић је био министар пољопривреде у време
када је Српској православној цркви, другим традиционалним црквама и верским
заједницама, али и народу, одузета непокретна имовина.
Односи између цркве и Удружења свештеника нису били добри. СПЦ је одбила да
призна удружење 1953. г, а држава није хтела да их натера да то учине па су тензије
расле. Тек је патријарх Герман показао вољу за сарадњу са СУПС. Главно питање
којим се удружење бавило било је питање промене Устава СПЦ. У нацрту општих
примедби 1960. стајало је између осталог и ово: „Носећи обележја тесне
повезаности цркве са ондашњом државом, данашњи црквени Устав носи
карактеристике тадашњег нездравог државног живота, мисли и тенденције
тадашњег владајућег друштва.“ У складу са тим су захтевали да:
- свештена лица буду бирана а не постављана како би процес био
демократскији
- да се ипитивање криваца и кажњавање епикопа одузму од Св. Архијерјског
Синода и дају Великом црквеном суду
- да се створи врховно црквено законодавно и самоуправно тело под именом
Црквено-народни сабор.
Ништа од овога СПЦ није усвојила. У удружењима свештеника средином 60-их
година било је негде око 77% свештеника, па их је држава смтрала са погодну
форму за вршење позтивног политичког утицаја на свештенике од стране
партијских органа у земљи. Односи између СПЦ и удружења остали су комлексни и
стална активност удружења представљала је једну врсту унутрашње опозиције
СПЦ-и. Патријаршија је остала хладна према њима. Све до 1965.г. у штампи
званичне цркве није ни помињано удружње, када је споменуто у календару СПЦ.
Црква се 50-их година налазила у тешком финансијском положају, 1955 године, њен
дефицит је износио преко 20 милиона динара и постојала је могућност да дође до
затврарања факултета и богословија ако се не добије државна помоћ. Исте године,
држава је донела закон по коме су верске заједнице биле ослобођене једног дела
пореза на доходак. Осим тога, следеће 1956 године, црква је добила дотације од
државе у износу од 35 милиона динара, што је решило њено финансијско стање те
године. То дефинитивно није био крај финансијских проблема СПЦ, у наредним
годинама, црква ће делом и због национализације једног дела своје имовине стално
бити у дефициту, и патријарх Герман је био приморан да сваке године тражи
средства од државе како би она опстала.
1958. Законом о национализацији било је обухваћено 1200 зграда у власништву
цркве. Патријарх Герман тржио да се од национализације изузме 260 објеката
цитирајући тежак положај цркве као разлог. Предлог не само што је био одбијен
него је наредне године донесен нови закон по коме је од укупно 3242 објекта који су
тада били у власништву цркве, њој одузето две трећине. 1961. године, априла
месеца верске заједнице добиле су даље пореске олакшице по којима је постојала
могућност да буду ослобођени од пореза на доходак прихода у виду донација које
су верске заједнице остваривале из иностранства.
СПЦ је од средине 50-их година почела да поклања све више пажње верским
скуповима и манифестацијама на којима се окупљао све већи број верника.
Локални органи власти су прибегавали разним методама при покушајима да
онемогуће верске прославе. Тако су например, учитељи тукли децу која су долазила
у цркву, или им је прећено лошим оценама. Због великог броја цркава које су
настрадале у рату, недостајло је локација за одржавање верских обреда, па је стога
црква тражила од државе да се дозволи њихово одржавање код записа, црквишта и
сл. у местима где нема цркава. Овај захтев је одбијен по основу великог броја
записа и у интересу реда и безбедности.
Ипак држава је издвојила одређена новчана средства за рестаурацију једног броја
порушених цркви и манастира. Обновљени су манастир Жича, кога су Немци
готово потпуно разорили за верме другог светског рата, Студеница, Лазарица и
многи други, већином заслугом патријарха Германа. Од 1956 до 1960 саграђено је
29 нових цркава. У периоду од 1949 до 1953 су сви важнији храмови СПЦ у
тадашњој Југославији проглашени култуно историјским споменицима.
Посебно питање је био наставак изградње Храма Светог Саве. Од почетка 60-их
година СПЦ је често захтевала да се простор на коме су се налазили темељи храма
врати у њено власништво, и да јој се дозволи да настави са градњом. Државни
органи су међутим сматрали да једну оваку цркву уопште нема потрбе са обзиром
на постојање велике и репрезентативне цркве св. Марка, а како се храм налази на
веома интересантном месту, боље би било да се ту сагради неки објекат који би
имао културни и национални значај као што је нека библиотека, галерија фресака
или сл. Патријарх Греман је током наредне две деценије послао укупно 88 захтева
за враћање храма цркви, тек 1984 то је учињено и црква је добила дозволу да
настави са градњом.
Црква је имала и проблем са недостатком свештеничког кадра. 1960 године црква је
имала дупло мање свештеника него 1940 године. Овоме је доприносила и тешка
ситуација на факултету и богословијама. Православни богословски факултет је
1953 године издвојен од Београдског Универзитета и наставио је да ради
самостално. Одмах су искрсли многи проблеми за његове студенте, одлагање војног
рока, промање дечијег додатка, здравствена заштита и слично. Ово је
проузроковало да се један део студената испише са факултета. Осим тога, факултет
је имао и других проблема, као што је узурпирана зграда коју је црква припремила
за факултет за коју нису добијали никакву надокнаду, док је за нову зграду у коју је
смештен плаћана велика сума новца.
У сличној ситуацији су се нашле и Богословија у Призрену и Богословија св. Саве у
Раковици.
Патријарх Викентије је 1954. године одбио да пукополаже свршене богослове из
Македоније. Дошло је до преговора између Синода СПЦ и СКВП који су требали
да реше ово питање, и који су донекле уродили плодом. Свети архијерејски сабор је
1955. године донео начелну одлуку да се изађе у сусрет свим захтевима који нису у
супротности са канонима у Уставом СПЦ. Након тога је дошло до постепене
нормализације, тако да је патријарх Викентије у пролеће 1958. године у својству
администратора упражњених епархија посетио Македонију и сусрео се са
представницима свештенства и државних власти, и покренут је поступак за избор
нових архијереја у тамошњим епархијама. Међутим, ово питање је остало
нерешено услед изненадне патријархове смрти 5. јула исте године.
Ствари су се онда додатно закомпликовале од 4. до 6. октобра у Охриду је одржан
„Македноско црквено-народни сабор“ без сагласности СПЦ. На овом сабору
донете су далекосежне одлуке. Проглашена је обнова Охридске архиепископија као
самоуправне црквене области са три епархије: Скопском, Преспанско-битољском и
Злетовско-струмичком. Усвојен је закључак о задржавању канонског јединства са
Српском православном црквом под старешинством српског патријарха као
заједничког поглавара. У исто време, припремљен је "Устав Македонске
православне цркве", а за поглавара новопроглашене Охридско-македонске
архиепископије изабран је викарни епископ топлички Доситеј Стојковић, који је
присуствовао овом сабору без сагласности Светог архијерејског синода СПЦ.
Држава је подржала овакву политику Македонске православне цркве што је добро
илустровао Добривоје Радосављевић у свом говору на једном скупу Удружења
свештеника рекавши следеће. „Македонски народ је први пут остварио сада своју
националну слободу. Било је разних тежњи и угњетавања, а сада је македонски
народ господар у својој кући. Потребно је јединство цркве, али по братској
равноправној основи. То се решава већ 13 година. Држава мора да се интересује,
јер се тим питањем и други итересују и желели би да се у њега умешају. Нама пак
није свеједно да ли ће се Македонци правилним решењем овог проблема осећати
равноправни, да ли ће их решење овог проблема везивати за Југосавију или не.“
Након тога, уследили су жестоки политички притисци на новоизабраног српског
патријарха Германа од кога је захтевано да све ове одлуке накнадно озваничи. То је
заиста и постигнуто. на Светом архијерејском сабору СПЦ јуна 1959. године у
Београду, донета је одлука о начелном прихватању обласне црквене аутономије у
Македонији, уз услов да се "Устав МПЦ" исправи и усагласи са општим канонским
одредбама и уставом СПЦ. Обављен је и канонски избор владике Доситеја за
охридско-скопског архиепископа. То је давало наду у коначну нормализацију
односа. Међутим, убрзо се показало да је борба за црквену аутономију била само
међукорак ка првобитној тежњи ка потпуној самосталности.
Током наредних година "Македонска православна црква" је редовно прекорачивала
границе аутономних права, срљајући све више у правцу раскола. Такав развој
догађаја подстицан је од стране тадашњег комунистичког режима, који је у борби
против Српске православне цркве користио сва средства. Након стицања
"повољних" политичких околности, "Македонска православна црква" је крајем
1966. године званично покренула питање о добијању потпуне црквене
самосталности. Међутим, Свети архијерејски сабор СПЦ је на свом заседању у
пролеће 1967. године одбио такве захтеве, упркос жестоким притисцима који су
вршени од стране режима.
Снажно подржавана од стране режима, "Македонска православна црква" је сазвала
нови, трећи по реду "Македонски црквено-народни сабор" који је одржан 19. јула
1967. године у Охриду. Том приликом, донета је одлука о проглашењу
аутокефалности "Македонске православне цркве" и затражено је признање не само
од Српске православне цркве, већ и од осталих помесних цркава. На ванредном
заседању Светог архијерејског сабора СПЦ које је одржано 14. септембра исте
године у Београду, одбачен је захтев за аутокефалношћу "МПЦ" и осуђено је
изазивање раскола. У наредним годинма СПЦ је покушала да нађе решење за
питање раскола али до њега није дошло, и раскол и данас траје.
Tражење аутокефалности од стране МПЦ наишло је на негативно реаговање и у
Грчкој. Грчка влада је посебном изјавом од 21. јула 1967. осудила овај чин. Влада је
истицала да се ради о политичком питању: „Познати су напори које улажу
југословенски управљачи да би исфабриковали и натурили једну до пре неколико
година непознату и непостојећу нацију. Ради се о тобожњој македонској нацији,
коју покушавају да снабдеју језиком и историјом посуђеном од Византије. Да би се
комплетирао овај фалсификат била је потребна само аутокефална македонска
црква. Церемонијал од 18. јула испуњава ову празнину са благословом јуroсловенске
државе, али не и српске аутокефалне патријаршије и других nравославних
цркава.“