Тршићки говор

Берислав М. Николић
Основне одлике данашњег тршићког говора:
Акценат
Овај говор има четвороакценатски систем млађих новоштокавских говора и добро чува
мелодичност сва четири акцента и неакцентоване дужине.
У данашњем тршићком говору нису очуване све Даничићеве неакцентоване дужине, мада
се боље чувају него у Мачви или Срему, а дужине су најподложније скраћивању у
последњем отвореном слогу. Али се јављају и неке дужине којих нема код Вука и
Даничића. Један од таквих случајева је дуљење пред сонантом у неким случајевима
(њѐго̄в, ка̀ ка̄в, Ра̑до̄в...), У радном придеву је наст. –о дуг и кад није настао контракцијом
(ви̏дио̄, поро̀ дио̄)
Нема дужина типа кру̏шка̄ма, па̏да̄ти, га̏ра̄в.
Преношење акцената на проклитику углавном се, бар код иманица, креће у оквиру
Вуковог и Даничићевог стандарда (на̏ мобу, пре̏ко љета; ко̀ т куће, иза̀ сна, у̀ кући)
У лок.синг. им. ср. рода не помера се акценат према крају, али се помера у множини
именица средњег рода т-основе (дугмѐта).
У одр. виду придева јављају се као и у Мачви, Поцерини, Колубари и Срему акценти:
по̀ зне̄, но̀ вӣ , љу̀та̄...
У 1. и 2. л. мн. през. јавља се само акценат пече̒мо-бере̒мо-чита̒мо, броји̒мо...

Гласови
Својим ни издалека доследним ијекавизмом данашњи тршићки говор разликује се од
Пиве и Дробњака. Представља слободну мешавину екавизама и ијекавизама при чему се
и једни и други облици јављају подједнако спонтано, а код старијих ијекавизми су чешћи
него код млађих. Данашњи тршићки изговор ијекавске ѕамене за дуго јат је последица
утицаја екавских говора.
У Тршићу је: ни̒сам, ста̀ рији, дат.-лок. јд. жѐни, мѐни, ген. о̏вӣ.
Префикс пре- (<прѣ-) у великом броју случајева се добро чува (прѐседник, прѐзирали,
прѐместио), као и изворни префикс при- (при̏јатељ), али и често место изворног при-
долази пре- (прѐзнају, прѐле̄пљен, преме̒тио), а двојако се употребљавају прилог пре̑
/при̏је и предлози пред, преко и према / прид, прико, прима. Овом особином се тршићки
говор слаже са ш-в. дијалектом.
У данашњем тршићком говору познате су и разне редукције (ле̏сте, ба̏цли, кре̒нли
Ло̀ знца), елизије (д’ и̏де̄мо) и контракције вокала (прѝ зно̄, до̀ шо̄, по̀ гино). Ако нису
захваћени редукцијом или појавама у хијату, вокали а, е, о и у имају нормалну књижевну
артикулацију.
Сугласника х нема (о̀ ћу, ла̒дна, до̒ђо),а ф радо замењују сугласником в (ва̀ милија, али и
фа̀ милија, ва̑рба).
Најновије јотовање захватило је само сонанте л и н и денталне сугласније д и т (ко̀ љено,
про̀ љеће, гње̒здо; ђѐво̄јка, ђе̏д, по̀ ћерај, шће̏о)
Финалне групе –ст, -шт, -жд и –зд добро се чувају.

Морфологија
Среће се код дела именица множинско проширење –ов/-ев (ви̒рови, сне̒гови, камено̀ ва̄,
зидо̀ вима...).
Именице типа Дра̒го овако се деклинирају: Дра̒го - Дра̒ге̄, Жи̒ћо-Жи̒ће̄-Жићи, придев:
Дра̒гӣн, Љу̒бӣн. А и у Тршићу постоје вишесложна мушка лична имена типа Вѝ ће̄нтија
Вок. јд. тросложних именица женских личних имена на –ица гласи: Ми̏лица.
У инструменталу једнине долазе наставци –у/-ју/-јом: ма̑сти/ма̑шћу/ма̑шћом.
У вези са заменицом сѐбе̄ треба истаћи: инстр. со̏бом/за̏ себом и у овом говору нема
енклитике си.
Говори се једа̀ ред̄, али и једа̀ нпӯт и је̏дно̄ћ.
Чува се инфинитивни наставак –и.
У 1.л. јд. през. гл. моћи гласи: мо̀ гу = мо̏жем = мо̏ре̄м.
Имперфекат (једино бија̒ше) и глаголски прилог прошли практично одсуствују из система
глаголских облика.
Енклитика потенцијала у свим лицима гласи би ( до̀ шо̄ би, до̀ шли би)
У 3.л.мн.през. неких глагола поред чешћег наставка –е, јавља се и –у; доследно је о̏ћӯ. Из
3.л.мн. аориста ш се шири и у остала лица мн.: о̀ дошмо.
Глагол дати у презенту: да̑м и да̒де̄м.
Футур формиран од инф. на –ћи и енклитике гласи: о̀ тӣћу, до̒ћу; о̀ тӣћеш; о̀ тӣће, д о̒ће