Sadržaj

Uvod………………………………………………………………………………………………3
1. Regulativa u oblasti upravljanja opasnim otpadom ……………………………………………4
1.1 Bazelska konvencija……………………………………………………………………….4
- Obuka za upravljanje i smanjenje opasnog otpada……………………………………4
- Definicije opasnog otpada prema Bazelskoj konvenciji……………..………………..4
- Elementi sistema obeležavanja i kontrole……………………………………………..4
- Definicija opasnog otpada – EPA……………………………………………………..5
- Definicija opasnog otpada – UNEP………………….………………………………..5
1.2 Stokholmska konvencija…………………………………….…………………………….5
1.3 Roterdamska konvencija……………………………………..……………………………6
1.4 Zakonska regulativa u oblasti upravljanja opasnim otpadom u Srbiji.……...…………….7
2. Generatori opasnog otpada………………………………………………………………….….7
2.1. Sakupljanje i skladištenje opasnog otpada…………………………..……………….8
2.2. Transport opasnog otpada………………………………………..…….……………10
3. Tretman opasnog otpada…………………………………………………..…….…………….10
3.1. Metode za tretman opasnog otpada………………………………………………….12
3.2. Odlaganje opasnog otpada………………………………………….….……………16
3.3. Izbor lokacije za deponiju opasnog otpada………………………………….………16
3.4. Označavanje opasnog otpada……………………………………………….….……16
3.5. Uzorkovanje opasnog otpada…………………………………………….………….17
4. Osobine opasnog otpada…………………………………………………...………………….18
4.1. Zapaljivost………………………………………………………….………………..19
4.2. Reaktivnost………………………………………………………………………….19
4.3. Toksičnost……………………………………………………….…………………..19
4.4. Dekontaminacija…………………………………………………………………….19
4.5. Remedijacija ……………………………………………………………………….20
5. Tretman medicinskog otpada – metode………………………………………………………21
6. Monitoring i postupci praćenja opasnog otpada…………………..………………………….23
Zaključak……………………………………………………………………………..…………..24
Literatura……………………………………………………………………………..…………..25
 Uvod
Opasan otpad je svaki otpad koji će nekom od osobina (zapaljivost, toksičnost,
eksplozivnost, nasražljivost, infektivnost, …) ugroziti čoveka, biljni i životinjski svet. Sve je više
takvog otpada i sve je šira njihova primena. Skoro da nema oblasti života koja ne koristi takve
proizvode ne razmišljajući o njihovoj štetnosti. Opasan otpad najčešće nastaje u industriji, ali i u
domaćinstvima, jer se opasne materije nalaze u mnogim proizvodima koji nas okružuju.
Opasan otpad iz domaćinstva su najčešće hemikalije u tečnom stanju . Tu spadaju:
- Pesticidi
- Neonske, štedljive sijalice i ostali proizvodi koji sadrže živu
- Ulja i masti
- Lekovi
- Baterije i akumulatori
- Odbačeni električni uređaji
- Drveni proizvodi natapani hemikalijama
Što se tiče industrijskog opasnog otpada tu spadaju :
- Radioaktivni otpad
- Medicinski otpad
- Infektivni medicinski otpad
- Farmaceutski otpad
Takav otpad sadrži materije koje mogu biti toksične, kancerogene, mutagene, infektivne,
zapaljive, a koje kroz zemljište i vode ulaze u biološki lanac i mogu uzrokovati oboljevanje ljudi
i štetno delovati na ostali živi svet. Zakon o otpadu je po pitanju opasnog otpada vrlo jasan, ali
velike količine takvog otpada još uvek nepotrebno završavaju na komunalnim odlagalištima i u
okolini, gde im nije mesto.

Zašto reciklirati? Zato što reciklažom štedimo sirovinske resurse. Kada upotrebljene
materijale recikliramo tako dobijamo nove proizvode i smanjujemo potrebu za korišćenjem
novih resursa. Reciklažom = štedimo energiju, jer je daleko veća potrošnja energije pri
pravljenju novih sirovina nego kod recikliranja. Reciklaža doprinosi zaštiti životne sredine, jer su
svi procesi u kojima se dobijaju rude i sirovine, potencijalno štetni po životnu sredinu. Reciklaža
doprinosi smanjenju deponija i degradacije tla, zato što se broj ljudi svakodnevno povećava, i
srazmerno broju ljudi se povećava i količina otpada.

2
 1. Regulativa u oblasti upravljanja opasnim otpadom
1.1 Bazelska konvencija

Bazelska konvencija usvojena je 22.3.1989 godine u Bazelu, sa osnovnim ciljem da se

smanji ili što više moguće ograniči prekogranično kretanje opasnog otpada. U obimnom tekstu
konvencije, kroz mnoštvo pravila i obaveza istaknuta su 4 osnovna cilja:

1. Smanjenje prekograničnog transporta opasnog otpada na minimum

2. Ekološko upavljanje sa neizbežnim prekograničnim transportom opasnog otpada
3. Deponovanje opasnog otpada na mestu nastajanja
4. Smanjenje nastajanja opasnog otpada

Svesni činjenice da nema značajnijeg rešenja u vezi opasnog otpada, bez značajnog
smanjenja proizvodnje opasnog otpada, Ministri zemalja potpisnica Bazelske konvencije sastali
su se u decembru 1999. godine i usvojili plan akcija za narednu deceniju koji uključuje:

 Promovisanje i korišćenje čistijih tehnologija i metoda

 Dalje smanjenje transporta opasnog otpada
 Prevencija i praćenje ilegalnog transporta opasnog otpada
 Poboljšanje institucionalnih i tehničkih kapaciteta
 Razvoj regionalnih centara za obuku i transfer tehnologija

Obuka za upravljanje i smanjenje opasnog otpada

Sastavni deo Bazelske konvencije je izgradnja kapaciteta za upravljanje i odlaganje

opasnog otpada. Kroz program obuke i transfera tehnologija, zemlje usvajaju veštine i alate
neophodne za rešavanje problema sopstvenog opasnog otpada.

Definicija opasnog otpada prema Bazelskoj konvenciji

Opasnim otpadom smatra se 45 kategorija otpada, plus kategorije otpada koje poseduju
jednu ili više opasnih karakteristika:
 Zapaljivost
 Oksidirajuća svojstva
 Otrovnost
 Infektivnost
 Korozivnost
 Ekotoksičnost

Elementi sistema obaveštavanja i kontrole

 Obaveza obaveštavanja
 Prethodno pismeno prihvaćena procedura
 Obaveze ponovnog uvoza
 Zabrane i restrikcije

3
  Definicija i kontrola ilegalnog transporta
 Ugovor između izvozika i preduzeća koje će sanirati opasni otpad
 Garancije osiguranja i finansiranja
 Međunarodni transportni propisi
 Ekološko upravljanje opasnim otpadom

Definicija opasnog otpada – EPA (Agencija za zaštitu životne sredine – Environmental

Protection Agency)

EPA je osnovana 2. decembra 1970. godine u Vašingtonu kao odgovor Vlade SAD na
rastuću zabrinutost u vezi sa zagađenjem životne sredine. Zamisao je bila da se oformi jedno telo
koje će koordinirati nacionalnim istraživanjima, monitoringom, postavljanjem standarda i
unapređenju aktivnosti u cilju zaštite životne sredine. EPA svoju misiju opisuje kao zaštitu
zdravlja ljudi, ali i prirodnog okruženja - vazduha, vide i zemljišta, od kojih život i zavisi: od
regulisanja emisije automobilskih gasova do zabrane upotrebe DDT-ja, od čišćenja toksičnog
otpada do zaštite ozonskog omotača.

Prema EPA opasnim otpadom se smatra svaka materija koja ima neku od sledećih osobina:

1) Zapaljivost
2) Korozivnost
3) Toksičnost
4) Reaktivnost
Kao i ambalaža i drugi materijali koji su bili u dodiru sa opasnim otpadom.

Definicija opasnog otpada – UNEP

Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) je agencija UN koja koordinira

aktivnosti Ujedinjenih nacija za životnu sredinu, zemljama u razvoju pomaže u sprovođenju
ekoloških politika i prakse. Osnovana je kao rezultat Konferencije Ujedinjenih nacija o
čovekovoj sredini u junu 1972.godine. Njene aktivnosti pokrivaju širok spektar pitanja u vezi
atmosfere, morskih i kopnenih ekosistema, upravljanje životnom sredinom i zelene ekonomije.
Ona je odigrala značajnu ulogu u razvoju međunarodnih konvencija životne sredine i
promovisanje ekologije.

Prema UNEP-u (United Nations Environment Protection) otpadi, svi osim radioaktivnih
koji na bazi hemijske toksičnosti ili aktivnosti, eksplozivnosti, korozivnosti ili drugih
karakteristika prouzrokuju opasnost ili štetnost po zdravlje i/ili životnu sredinu.

1.2 Stokholmska konvencija

Stokholmska konvencija je dokument formiran na bazi dobrovoljnog pristupanja

različitih zemalja potpisnica. Ovim dokumentom teži se da se postupak proizvodnje i korišćenja
dugotrajnih organskih zagađivača u industrijskoj ili drugim vidovima proizvodnje, jedno vreme
ograniče, a potom potpuno zabrane i iskorene. Konvencija je usvojena 2001. godine, a stupila na
snagu 2004. godine.

4
 Tada je bilo 50 zemalja potpisnica, a sada je taj broj povećan na 152 zemlje potpisnice,
odnosno 147 zemalja koje su ratifikovale konvenciju. U okviru Stokholmske konvencije
izdvojeno je 12 supstanci koje se smatraju dugotrajnim organskim zagađivačima, s tim što ta
lista nije konačna, već je podložna promenama i daljim proširenjima:
1. Aldrin – spada u grupu pesticida koji se koriste za istrebljivanje termita, skakavaca i drugih
insekata koji se smatraju štetočinama;
2. Hlordan –upotrebljivan za kontrolu termita i kao insekticid širokog spektra dejstva;
3. DDT – jedan od najpoznatijih dugotrajnih organskih zagađivača, široko upotrebljivan u toku II
svetskog rata za zaštitu vojnika i civila od malarije, tifusa i drugih bolesti koje izazivaju insekti.
4. Dieldrin – korišćen za kontrolu termita, insekata koji prenose bolesti ili žive u
poljoprivrednom zemljištu.
5. Dioksin – ova hemikalija se nenamerno proizvodi usled nepotpunog sagorevanja, kao i tokom
proizvodnje nekih vrsta pesticida i drugih hemikalija, prilikom nekih tipova reciklaže metala ili
beljenja papira. Takođe, dioksin je prisutan i u izduvnim gasovima automobila, dimu cigareta,
drveta i uglja;
6. Endrin – spada u grupu insekticida koji se sprejišu na lišće letine, kao što su pamuk ili žito, a
takođe i za uništavanje miševa i drugih glodara;
7. Furani – spada u grupu nenamerno proizvedenih dugotrajnih organskih zagađivača i uglavnom
potiče iz procesa iz kojih se izdvaja dioksin;
8. Heptahlor – primarno se primenjivao za uništavanje insekata ili termita, a kasnije i za
uništavanje insekata koji napadaju pamuk, skakavaca i malaričnih komaraca;
9. Heksahlor benzen (HCB) – služi za uništavanje gljivica koje napadaju letinu. 10. Mireks –
ovaj insekticid se koristio u borbi protiv mrava i termita, ali i kao protiv požarna supstanca koja
se dodavala u mnoge plastične, gumene ili električne proizvode;
11. Polihlorovani bifenil – su supstance koje su zastupljene u transformatorima i drugoj
električnoj opremi, u industriji boja kao plastifikatori, kao komponente pesticida, kao dodaci
materijalima za izgradnju silosa, skladišta namirnica i stočne hrane, kao komponente materijala
za ambalažu namirnica
12. Toksafen – spada u grupu insekticida koji se primenjuje na pamuku, žitu, voću ili povrću,
kao i za kontrolu parazita kod stoke.

Zemlje potpisnice su dužne da se pridržavaju mera za smanjivanje ili eliminisanje ovih

zagadjivača na svojoj teritoriji. Takodje su dužne da podnose izveštaje u prihvatanju i
implementiranju Konvencije u njihova zakonodavstva.

1.3. Roterdamska konvencija

Cilj Roterdamske konvencije je promovisanje podeljene odgovornosti i saradnje između

strana ugovornica na polju međunarodne trgovine određenim opasnim hemikalijama da bi se
zaštitilo ljudsko zdravlje i životna sredina od potencijalne štete. Takodje i da bi se doprinelo
korišćenju tih hemikalija na način koji je prihvatljiv za životnu sredinu. Funkcionisanje
konvencije zasniva se na obavezi članice izvoznice da traži formalni pristanak članice uvoznice
pre nego se izvezu hemikalije. Zemlje članice u obavezi su da obaveste ostale zemlje potpisnice
o nacionalnim zabranama vezanim za pojedine hemikalije; o poteškoćama izazvanim
korišćenjem pesticida na njihovim teritorijama, itd.

5
 1.4. Zakonska regulativa o opasnom otpadu u Republici Srbiji

Republika Srbija se danas nalazi u procesu uspostavljanja adekvatkog održivog sistema

upravljanja opasnog i neopasnog otpada. Upravljanje otpadom u RS regulisano je velikim
brojem zakona i podzakonskih akata. Još uvek se koriste neki propisi usvojeni od strane SRJ, i
primenjuju se kao republički propisi, dok se ne usvoje novi, u skladu sa Ustavom.
- Zakon o zaštiti životne sredine (Sl. glasnik 135/04, 36/09),
- Zakon o upravljanju otpadom (Sl. glasnik RS, br. 36/09)
- Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu (Sl. glasnik RS, br. 135/04)
- Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu (Sl. glasnik RS, br. 135/04, 36/09)
- Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine (Sl.
glasnik RS, br. 135/04)
- Zakon o hemikalijama (Sl. glasnik RS, br. 36/09)
- Zakon o prevozu opasnih materija (Sl. list SRJ, br. 24/94, 28/96, 21/99, 44/99,
68/02; Sl. glasnik RS, br. 36/09)
- Zakon o biocidnim proizvodima (Sl. glasnik RS, br. 36/09)
- Zakon o potvrđivanju Bazelske konvencije o prekograničnom kretanju opasnih
otpada i njihovom odlaganju (Sl. list SRJ, Međunarodni ugovori br. 2/99)
Na osnovu svih ovih zakona, donete su mnoge uredbe i pravilnici koji bliže odredjuju
pravila u postupanju sa opasnim otpadom.

2. Generatori opasnog otpada

Generatorima opasnog otpada smatraju se svi pojedinci ili organizacije (preduzeća,
industrijska postrojenja, domaćinstva) koji proizvode određene količine opasnog otpada, te time
podležu odredbama propisanim u zakonskim dokumentima, kojima se reguliše upravljanje
opasnim otpadom. Ujedno, oni predstavljaju i prvi element u okviru sistema upravljanja opasnim
otpadom, koji podrazumeva potpunu odgovornost generatora za opasan otpad u bilo kom
segmentu tog sistema, do njegovog finalnog odlaganja. Na osnovu količine opasnog otpada koju
su u stanju da proizvedu, generatori su klasifikovani na sledeći način:
1. veliki generatori koji proizvode najmanje 1000 kg opasnog otpada mesečno ili više od 1
kg akutno opasnog otpada mesečno - Farmaceutska industrija, Industrija za preradu ruda,
Metalna industrija, Termoelektrane
2. mali generatori koji proizvode manje od 1000 kg, a više od 100 kg opasnog otpada
mesečno, ili manje od 1 kg akutno opasnog otpada mesečno - laboratorije, štamparije,
komercijalni sector
3. mali generatori koji proizvode manje od 100 kg opasnog otpada mesečno ili manje od 1
kg akutno opasnog otpada mesečno – zubarske ordinacije, fotografske radnje

Generatori opasnog otpada su mnogobrojni, te upravo iz tog razloga u ovoj fazi

upravljanja otpadom, mora se izvršiti njihovo prepoznavanje, lociranje i praćenje, uz
registrovanje podataka o generisanim količinama u određenim vremenskim periodima.
Opasan otpad može poticati iz različitih industrijskih grana, poljoprivrede, komercijalnog
sektora ili domaćinstava, odnosno, mogu ga generisati proizvođači mnogobrojnih proizvoda za
svakodnevnu upotrebu, specijalizovani proizvođači, bolnice, univerziteti, državne ustanove,
komercijalni sektor i pojedinci, odnosno domaćinstva.

6
 Kao najznačajniji generator opasnog otpada javlja se industrija, u okviru koje se posebno
izdvajaju sledeće industrijske grane:

 petrohemijska industrija: teški metali, fenoli, kiseline, baze i organska jedinjenja;

 metalna industrija: teški metali, fluoridi, cijanidi, kiseline,
 alkalije, rastvarači, fenoli;
 industrija kože: teški metali, sulfidi.

Pored navedenih, i mnoge druge industrijske grane i proizvodni procesi generišu opasan
otpad, s tim što generisane količine značajno variraju. U tom smislu misli se na industriju boja i
lakova, proizvodnju guma, baterija, organskih hemikalija, pesticida, eksploziva, plastike,
farmaceutsku industriju, tekstilnu industriju i tako dalje. Pored industrijskog opasnog otpada,
treba se osvrnuti i na druge vrste, kao što su opasan otpad iz domaćinstava, komercijalnog
sektora, medicinski opasni otpad i slično.
Opasni otpad iz domaćinstava podrazumeva širok spektar proizvoda koji su namenjeni
korišćenju u domaćinstvima za zadovoljavanje svakodnevnih potreba, a njihovi ostaci, zbog
određenih karakteristika. Tu se podrazumevaju proizvodi, kao što su farbe, razređivači, sredstva
za ličnu higijenu, za čišćenje, za automobile, ulja, baterije, pesticidi itd.
Opasan otpad iz komercijalnog sektora često se označava kao opasan otpad koji potiče od
malih generatora, koji su najčešće izuzeti iz sistema praćenja i obaveznog prijavljivanja
generisanih količina opasnog otpada, što u velikoj meri onemogućava uvid u njihovo
funkcionisanje, vrste i tačne količine generisanog opasnog otpada. Najčešći opasni otpad koji
potiče iz komercijalnog sektora podrazumeva: mastilo iz štamparija, rastvarače iz radnji za
hemijsko čišćenje, sredstva za čišćenje i ulja iz automehaničarskih radnji.
Medicinski opasni otpad smatra se specijalnom vrstom opasnog otpada, koja svojim
karakteristikama (infektivnost, zapaljivost, radioaktivnost) može izuzetno ugroziti zdravlje ljudi i
kvalitet životne sredine u slučajevima kada se neregularno sa njim postupa. Najznačajnije
količine medicinskog otpada generišu bolnice koje u velikom broju slučajeva nastali otpad
smatraju infektivnim, te u skladu sa tim šalju ga na dalju obradu. Potom slede i druge institucije
istih ili srodnih delatnosti, kao što su domovi zdravlja, zubarske ordinacije, veterinarske stanice,
istraživačke laboratorije, zavodi za donaciju krvi, pogrebni zavodi i drugi.

2.1. Sakupljanje i skladištenje opasnog otpada

Generatori opasnog otpada, nakon nastanka određenih količina otpada, dužni su da ga

privremeno skladište, klasifikuju i pripreme za transport i tretman u namenski uređenim
postrojenjima. Objekti za privremeno skladištenje moraju svojim kapacitetom zadovoljiti
postojeće potrebe, tako da se prilikom projektovanja proračuni obavljaju za dvostruko veće
količine opasnog otpada, od onog koji se inače generiše između dva ciklusa obrade, odnosno
transporta. Privremeno uskladišten opasan otpad, nakon klasifikacije i obeležavanja, prebacuje se
na posebno uređen prostor, koji predstavlja skladište.
U slučaju kada generator u krugu svoje fabrike ima prostor za skladištenje, onda je u
pitanju skladištenje otpada tipa on-site, međutim, kada se transportuje na neku drugu lokaciju u
pitanju je skladištenje otpada tipa off-site i neophodna je prateća dokumentacija koja omogućava
adekvatnu kontrolu njegovog kretanja u okviru sistema upravljanja opasnim otpadom „cradle-to-
grave”.

7
 Dužina čuvanja otpada zavisi od njegove količine i kontinuiteta nastajanju, tako da se
kreće od nekoliko dana, kada su u pitanju veće količine do nekoliko meseci ili godina, kada su u
pitanju mali generatori. Veliki generatori imaju pravo da akumuliraju, odnosno privremeno
skladište, opasan otpad u trajanju od 90 dana, bez traženja posebne. dozvole, uz poštovanje
propisanih odredbi koje regulišu sledeća pitanja:
o način pakovanja (burad, tankovi ili rezervoari odgovarajućeg materijala);
o postojanje plana u slučaju opasnosti kojim se propisuju procedure u slučaju
izlivanja ili ispuštanja opasnog otpada;
o obučeno osoblje za rad sa opasnim otpadom.

Mali generatori takođe imaju dozvolu za privremeno skladištenje opasnog otpada koje
maksimalno može trajati do 180 dana, ali ne smeju da pređu propisanu količinu od 6000 kg
akumuliranog otpada, jer se u suprotnom tretiraju kao prostor ili objekat za skladištenje i
potpadaju pod druge propise.
Faza skladištenja predstavlja ujedno rizičnu i nezaobilaznu kariku u sistemu upravljanja
opasnim otpada ka tretmanu ili odlaganju otpada, kao finalnom koraku ovog sistema. Kao
objekti za skladištenje koriste se jame, jezera, lagune, tankovi i podzemne i nadzemne prostorije,
koje su projektovane tako da je otpad lako dostupan, te je moguća kontinuirana dostava
postrojenjima za tretman ili deponijama.
S obzirom da postoji velika sličnost objekata za skladištenje i deponovanje opasnog
otpada, pre svega u smislu njihove osnovne funkcije, takva situacija se sreće i prilikom
ispunjavanja osnovnih zahteva za njihovo projektovanja i izgradnju. Ova pitanja detaljno su
regulisana od strane nadležnih organa, jer su mnogobrojna iskustva iz prošlosti pokazala da
neadekvatno lociranje i funkcionisanje ovih objekata može značajno ugroziti životnu sredinu.
Kako je dosadašnja praksa pokazala, najveći broj kontaminiranih lokacija nastala upravo
neadekvatnim akumuliranjem i skladištenjem opasnog otpada na mestima koja nisu bila
pripremljena i opremljena za pomenutu funkciju, što dodatno doprinosi ozbiljnosti pomenutog
problema.
Industijski sektor Ne-industijski sektor

Kožare Automobilski servisi

Bojenje tekstila Radnje sa bojama

Proizvodnja boja Fotografske radnje

Prerada metala i elektropoliranje Hemijsko cišćenje

Livnice Medicinski otpaci

Prerada akumulatora – reciklaža

Hemijska industija – laboratorije

Štamparije

Tabela 1. Lista „proizvođača“ opasnog otpada

8
2.2. Transport opasnog otpada

Transport opasnog otpada predstavlja jedan od najkompleksnijih i najrizičnijih segmenata

celokupnog sistema upravljanja opasnim otpadom, jer podrazumeva njegovo prenošenje od
mesta nastanka do mesta skladištenja, tretmana ili odlaganja. Transportovanje stotina ili hiljada
tona opasnog otpada, s obzirom na veliki rizik koji nosi sa sobom, izuzetno je politički i
socijalno nepopularno, a uz to stvara izuzetno visoke ekonomske troškove.
Međutim, s druge strane, predstavlja neizbežnu opciju za sve generatore koji nemaju
sopstvena postrojenja za obradu opasnog otpada. Način transporta zavisi od izbora transportera
koji pravi generator, potom od količine generisanog opasnog otpada, udaljenosti, ekonomskih
troškova i rizika od pojave mogućih akcidenata (koji u velikoj meri zavisi upravo od vida
transporta koji će se koristiti). Upravo iz tog razloga zakonska regulativa koja se odnosi na ovaj
segment upravljanja opasnim otpadom je rigorozna, te određuje odgovornost svih učesnika i
propisuje veliki broj odredbi koje moraju biti ispunjene.
Mogući vidovi transporta su: železnica, drumski saobraćaj, vodeni saobraćaj i avio
prevoz, s tom razlikom, što se vodeni i avio prevoz skoro nikada ne koriste ili u mnogo manjem
obimu, a drumski prevoz prednjači u odnosu na železnicu.
Prema Zakonu o upravljanju otpadom (Sl. glasnik RS, br. 36/09), kretanje otpada prati
poseban Dokument o kretanju otpada, osim otpada iz domaćinstva. Proizvođač, odnosno vlasnik
otpada mora da klasifikuje otpad pre otpočinjanja kretanja otpada.
Proizvođač otpada mora čuvati kopije dokumenata o otpremi otpada sve dok ne dobije
primerak popunjenog Dokumenta o kretanju otpada od primaoca kojim se potvrđuje da je otpad
prihvaćen. Kretanje opasnog otpada prati poseban Dokument o kretanju opasnog otpada koji
popunjava proizvođač, odnosno vlasnik i svako ko preuzima opasan otpad. Ministar propisuje
obrazac Dokumenta o kretanju opasnog otpada, kao i uputstvo za njegovo popunjavanje.

3. Tretman opasnog otpada

Iako opasan otpad predstavlja samo mali procenat ukupno generisanih količina otpada,
svojim osobinama može značajno ugroziti kako ljudsko zdravlje, tako i životnu sredinu u celini,
što je u stručnim krugovima dovelo do zauzimanja različitih stavova po pitanju
oceneraspoloživih opcija za njegovu dalju obradu ili finalno odlaganje. Ovaj stav je proizašao iz
shvatanja problema konačnog odlaganja opasnog otpada i njegovih posledica, koji osim
prostorne komponente ima i veoma izraženu komponentu degradacije životne sredine i
ugrožavanja ljudskog zdravlja, kako u toku funkcionisanja deponije, tako i nakon njenog
zatvaranja. Tako se vremenom počela razvijati jedna nova industrija različitih tipova tretmana
opasnog otpada, puna inovacija i eksperimenata, koja je dovele do razvijanja efektivnih i
ekonomičnih procesa za ponovno korišćenje, preradu ili uništavanje otpada, koja je u pojedinim
delovima sveta brzo preuzela primat u odnosu na opciju finalnog odlaganja na deponijama.
Tu se pre svega misli na industrijski razvijene evropske zemlje, gde su prisutna oba
pristupa, s tim što je i dalje više zastupljeno podzemno i nadzemno odlaganje opasnog otpad.
Upravo iz tog razloga, uspostavljena je hijerarhija opcija, koja se kreće od najpoželjnije opcije
smanjenja otpada na izvoru, preko procesa modifikacije, do najnepoželjnije opcije konačnog
odlaganja na deponijama. Na osnovu predstavljene šeme, vidi se da je tretman kao opcija u
okviru upravljanja opasnim otpadom ocenjena nešto bolje od finalnog odlaganja, ali i da ima
daleko boljih opcija kojima treba težiti u budućnosti.

9
 Slika 1. – Grafički prikaz hijerarhije upravljanja otpadom

U bilo kom procesu upravljanja, na vrhu hijerarhije jeste smanjenje nečega, u ovom
slučaju otpada. Njega možemo smatrati “teretom” I finansijski da ga iskažemo kroz troškove.
Dobro upravljanje može značajno da smanji troškove.
Nakon neizbežne produkcije opasnog otpada, veoma je važno da se njegova količina
smanji što je više moguće ili barem njegova opasnost. Najbolji način za smanjenje količine
opasnog otpada jeste reciklaža, odnosno tehnologija ponovne upotrebe. Na taj način smanjili bi
se troškovi obrade opasnog otpada ali I troškovi sirovina. U trećem koraku se pristupa različitim
vrstama tretmana opasnog otpada sa ciljem da se:
- smanji količina opasnog otpada koji će se deponovati
- smanji opasnost otpada različitim fizičko-hemijskim reakcijama
Deponovanje preostalog otpada predstavlja poslednji korak. Iako je najnepovoljniji,
trenutno je najzastupljeniji zbog svoje jednostavnosti I niskih troškova.

Stanje sistema upravljanja opasnim otpadom na teritoriji Republike Srbije, međutim,

ukazuje na potpuno odsustvo bilo kog vida tretmana opasnog otpada i lokacije koja je
opremljena za njegovo finalno odlaganje. Potpuno je jasno da je pomenuta situacija potpuno
neprihvatljiva i da zahteva hitne promene, te je Vlada 2008. godine, usvojila Zaključak o
izgradnji postrojenja za fizičko-termički tretman. Mora se spomenuti da postoje određene težnje
od strane Ministarstva životne sredine da se iskoriste kapaciteti postojećih postrojenja, u kojima
bi bilo moguće obavljati termički tretman opasnog otpada (cementare i livnice). Takođe, u
poslednje vreme započelo se sa postupcima solidifikacije i bioremedijacije opasnog otpada.
Potpuno identična situacija karakteristična je i za segment finalnog odlaganja, usled
nepostojanja adekvatne deponije za odlaganje opasnog otpada. Neophodno je istaći i to da
pojedina preduzeća, pored privremenih skladišta, poseduju i sopstvene deponije na kojima
odlažu opasni otpadi (npr. deponije fosfogipsa, flotacijska jalovišta, deponije pepela
termoelektrana), a koje su uglavnom označene kao neadekvatne i bez sprovođenja mera zaštite
životne sredine. Republička komisija je u okviru projekta Ministarstva životne sredine – Opasan
otpad u Republici Srbiji (2007) sprovela popis postojećih industrijskih deponija opasnog otpada
IPPC postrojenja u Srbiji, čime se ujedno dobio i kompletan uvid u njihovu prostornu
distribuciju, kao i količine opasnog otpada koje su na takav način odložene.

10
 3.1. Metode za tretman opasnog otpada

Pod tretmanom opasnog otpada podrazumevaju se različite metode, tehnike ili procesi
koji menjaju fizičke, hemijske ili biološke karakteristike ili sastav opasnog otpada, čime se
dovodi do njegove neutralizacije ili postaje manje opasan, te je pogodniji za ponovnu upotrebu,
transport, skladištenje ili konačno odlaganje. Tretmani su grupisani u sledeće kategorije:

 fizički tretmani
 hemijski tretmani
 termički tretmani
 biološki tretmani

Fizički tretman opasnog otpada

Fizičkim tretmanom opasnog otpada odstranjuju se opasni konstituenti primenom

različitih tipova separacionih tehnika: jonska izmena, adsorpcija, reversna osmoza, kristalizacija,
taloženje, destilacija, filtracija, evaporacija i druge. Odstranjeni opasni konstituenti obično
zahtevaju dodatnu obradu drugim vrstama tretmana radi uklanjanja ili umanjenja potencijalno
opasnih karakteristika. Iako postoji više od 20 različitih tipova fizičkog tretmana opasnog otpada,
samo nekoliko procesa je potpuno razvijeno i ima praktičnu primenu, a razlozi su različiti, pre
svega veliki ekonomski trošak, njihov slabog potencijal za buduću primenu ili komplikovana
primena.

Adsorpcija na aktivnom uglju

Ovim procesom se pare i hemikalije iz rastvora opasnog otpada vezuju za čvrstu

supstancu pomoću molekulskih sila. Veoma su primenljivi i postojani, te se koriste duže od
dvadeset godina.

Destilacija

Destilacijom se postiže odvajanje lakše isparljive materije od slabo isparljive, tako što se
podvrgavaju procesima uparavanja i kondenzacije. Prilikom zagrevanja tečnosti, formira se sloj
gasa, u kome postoji veća koncentracija komponenti koje imaju viši napon pare, a manja onih sa
nižim naponom. Prilikom hlađenja gasne faze, dolazi do delimičnog odvajanja konstituenata.

Reversna osmoza

Kod ovog procesa, rastvarač se odvaja od rastvora korišćenjem pritiska, koji je viši od
osmotskog, te usmerava kretanje rastvarača kroz delimično propusnu membranu. Kada se ovaj
proces primeni na vode iz procesa dobijanja metala, onda je rastvor metal, a rastvarač voda.
Proces je pogodan za obradu i organskih i neorganskih vrsta opasnog otpada.

11
Solidifikacija / stabilizacija

Solidifikacija i stabilizacija su procesi koji se sve intenzivnije koriste za tretiranje

opasnog otpada, posebno kako su odredbe o finalnom odlaganju postale strožije i restriktivnije.
Ovi procesi omogućavaju lakše rukovanje otpadom ili poboljšavanje njihovih fizičkih osobina,
smanjuju ugroženost okolnog tla potencijalnim oslobađanjem polutanata, ograničavaju
rastvorljivost ili smanjuju toksičnost opasnih konstituenata.
Solidifikacija je proces obrade opasnog otpada dodavanjem drugih materijala, što izaziva
njihovo vezivanje i formiranje monolitnog materijala sa dobro integrisanom strukturom, ali ne
mora izazvati hemijsku vezu između toksičnog konstituenta i aditiva.
Stabilizacijom se otpad transformiše u mnogo hemijski stabilniju formu, umanjujući
rastvorljivost ili toksičnost opasnih sastojaka. Kako je osnova ovih procesa vezivanje opasnih
komponenata sa nekim vezivnim materijama, izuzetno je bitno izdvojiti te materijale i prepoznati
njihove glavne karakteristike. Najčešće se koriste cement i kreč, koji se mešaju sa pepelom ili
muljem i vodom, nakon čega dolazi do njihovog očvršćavanja.

Hemijski tretman opasnog otpada

Hemijski tretman podrazumeva metode koje se koriste radi kompletne transformacije ili
prevođenja opasnog otpada u netoksične gasove, ili pak češće, radi modifikovanja hemijskih
karakteristika otpada, na primer, putem redukcije rastvorljivosti ili neutralizacije kiselosti ili
alkalnosti.

Neutralizacija je proces koji se koristi za neutralizaciju kiselih i baznih karakteristika

tečnog otpada, radi redukcije njegovih korozivnih osobina. Prilikom tretmana kiselog i alkalnog
otpada, odnosno otpada koji poseduje karakteristiku korozivnosti, najčešće se koristi
neutralizacija, kojom se teži postizanje neutralnijeg nivoa pH vrednosti.

Taloženje - hemijskom reakcijom se iz rastvora uklanjaju opasni neorganski zagađivači.

Talog se potom odstranjuje, korišćenjem separacionih tehnika sedimentacije ili filtracije, koje se
mogu dodatno podspešiti dodavanjem koagulanata. Ova reakcija rezultira dobijanjem taloga,
odnosno mulja, koji sadrži najveći deo opasnih, zagađujućih materija iz rastvora i po svojoj
zapremini bi trebao da bude daleko manji od početne zapremine obrađenog rastvora. Zbog
sadržaja vode u mulju, pre nego što se pristupi njegovom odlaganju, neophodno je vodu
odstraniti, a ostatak se karakteriše kao opasan otpad na osnovu industrijskog procesa iz koga je
otpad potekao. Takva vrsta otpada zahteva dalju obradu pre finalnog odlaganja na deponiji.

Oksidacija / Redukcija - promena valence elemenata, dodavanjem ili oduzimanjem

elektrona. Reakcije se primenjuju kod manje toksičnih elemenata podložnih i drugim metodama
tretmana. Oksidacija povećava valencu jona usled odstranjivanja elektrona, dok redukcija kao
proces smanjuje valencu jona zbog dodavanja elektrona. Proces redukcije neophodan je za
pripremu šestovalentnog hroma za proces taloženja u obliku hidroksida. Takođe, značajna
upotreba hemijske redukcije ogleda se u obradi ex-situ, otpada bogatog hromom, jer organizmi
imaju visok nivo tolerancije prema šestovalentnom hromu.

12
Biološki tretman opasnog otpada

Biološki tretman tečnog opasnog otpada, odnosno, otpadnih voda podrazumeva

korišćenje različitih vrsta živih mikroorganizama, bakterija, gljivica, algi i protozoa, koji u
aerobnim ili anaerobnim uslovima mogu ukloniti, transformisati ili preobratiti organska u
neorganska jedinjenja. Međutim, za moderne ljudske aktivnosti postalo je karakteristično sve
učestalije korišćenje sintetičkih, odnosno, veštačkih materijala, koju su otporni na
biodegradaciju, jer miktroorganizmi nisu u stanju da razviju enzime koji ih mogu kompletno
mineralizovati. Iz tog razloga, EPA je izradila listu najprisutnijih i najčešće korišćenih veštačkih
jedinjenja, koja se smatraju primarnim zagađivačima, gde su posebno izdvojeni pesticidi,
halogenovana jedinjenja, polihlorovani bifenili i policiklični aromatični ugljovodonici, ujedno ih
klasifikujući kao opasan otpad. Za uspešnu biodegradaciju opasnih materija neophodno je
ispuniti određene uslove:

 Postojanje mikrobioloških enzima sposobnih da utiču na promenu njihovih molekula;

 Dostupnost organizama koji poseduju ovakve enzime;
 Adekvatni uslovi u okruženju koji pogoduju razvoju mikroorganizama.

Osim korišćenja odgovarajućih mikroorganizama, za sam proces biodegradacije veoma je

bitna interakcija sa faktorima životne sredine: rastvorenim kiseonikom, oksido-redukcionionim
potencijalima, vlagom, temperaturom, pH, raspoloživim drugim jedinjenjima, salinitetom,
koncentracijom organizama i jedinjenja i slično. Za uspešnu biodegradaciju, odnosno
ispunjavanje sva tri prethodno izdvojena uslova, neophodno je izvršiti kombinovanje više
metaboličkih procesa različitih mikroorganizama.
Prilikom tretmana opasnog otpada najčešće se koriste konvencionalni procesi biološkog
tretmana, pre svega proces sa aktiviranim muljem, uz povećano vreme zadržavanja u ćelijama sa
4-15 dana na period 3-6 meseci. Jedinice ili objekti koji se koriste za proces biološkog tretmana
otpadnih industrijskih voda sa karakteristikama opasnog otpada, po svojoj strukturi i
funkcionisanju, u velikoj meri slični su onima koji se koriste prilikom tretmana mulja dobijenog
iz procesa prečišćavanja otpadnih voda. Tu spadaju proces sa aktivnim muljem, biofilteri, lagune
za aeraciju, jezera za oksidaciju i slično.

Termički tretman opasnog otpada

Problem obrade i uništavanja opasnog otpada, bilo da je u tečnom, čvrstom ili gasovitom
agregatnom stanju, efikasno se rešava primenom termičkog tretmana otpada. Na visokim
temperaturama, uz dodavanje oksidirajućih agenasa, lako se uništavaju organske komponente
otpada, ostavljajući: netoksične gasove koji se oslobađaju u atmosferu; neorganski talog,
najčešće u obliku pepela ili mulja koji se kasnije deponuje; i slanu vodu koja se nakon toga
obrađuje na različite načine. Od izuzetne je važnosti da se pomenuti proces sprovede u
potpunosti, jer u suprotnom, dolazi do emitovanja posebnih produkata nepotpunog sagorevanja
koji mogu biti izuzetno štetni, pa je neophodno sprovođenje adekvante kontrole i praćenja
odvijanja termičkih procesa.

13
 U grupu produkata nepotpunog sagorevanja spadaju ugljenmonoksid, ugljovodonici,
aldehidi, ketoni, organske kiseline i policiklični aromatični ugoljovodonici. Ovaj tretman
upotrebljava se za uništavanje širokog spektra organskih materija, kao što su različite vrste
pesticida, stara municija, nervni gas, polimerni talog i drugi otpadi petrohemijske industrije,
zagađena zemljišta ili otpadne vode.
Svrha i prednosti spaljivanja opasnog otpada ogleda se u sledećem:
• smanjenje količine otpada koja treba da se odlaže;
• uništavanje organskih komponenti;
• zamena za fosilna goriva (smanjenje emisije CO2, zaštita prirodnih resursa,...)
• kompletna dezinfekcija (veoma bitno kod infektivnog otpada).

U američkoj praksi i zakonodavstvu, koji se odnose na tretiranje i uništavanje opasnog

otpada, javlja se posebna definicija insineratora koja podrazumeva svaki zatvoreni uređaj koji
kontrolisanom količinom toplote, odnosno, procesom spaljivanja prevodi opasne materije u
neopasne gasove i druge čvrste produkte koji se kasnije dalje obrađuju ili odlažu.
Tipovi insineratora su:
• sagorevač Auger;
• katalitički insinerator;
• cementna peć;
• ciklonski insinerator;
• spaljivanje u fluidizovanom sloju;
• infracrveni
• veliki industrijski kotlovi
• tečno injektiranje
• višekomorni
• rastopljene soli
• sa povećanim sadržajem kiseonika
• recirkulacioni u fluidizovanom sloju
• rotaciona peć
• dvostepeni.

Od navedenih tipova insineratora, u praksi se najčešće koriste insineratori sa tečnim

injektiranjem i insineratori sa rotacionim pećima, s tim što se prvi koriste u 90% slučajeva.

Proces pirolize

Proces pirolize je definisan kao dekompozicija ili promena hemijske strukture

delovanjem toplote, ali bez prisustva kiseonika. U okviru tretmana izdvajaju se dva osnovna
koraka: prvi podrazumeva zagrevanje otpada do tačke separacije isparljivih i neisparljivih
komponenti, a potom se u narednom koraku isparljivi gasovi ponovo sagorevaju do tačke
potpunog uništenja svih opasnih konstituenata.
Zbog dobre kontrole temperature u toku oba dela procesa pirolize, ovaj vid tretmana
smatra se posebno pogodnim za uništavanje opasnog otpada, posebno kada je u pitanju:
• otpad u kontejnerima;
• muljevi i tečnosti koje imaju sledeće karakteristike:
1. sadrže visok procenat pepela;
2. isparljiva neorganska jedinjenja (NaCl, FeCl2, Zn, Pb);

14
 1.2. Odlaganje opasnog otpada

Odlaganje svake vrste otpada predstavlja poslednji u nizu koraka upravljanja. Ako se
kojim slučajem preostala količina ne može ponovno iskoristiti ili tretirati, neophodno je njegovo
propisno odlaganje. Imamo dva tipa odlaganja:
- Privremeno odlaganja u predviđena skladišta
- Permanentno odlaganje na deponije opasnog otpada.
Trenutno stanje neuređenih deponija opasnog otpada u Srbiji je tako da zahteva hitnu
izradu programa sanacije kako bi se ublažio rizik od zagađenja zemljišta i vode, pa samim tim i
zdravlja. Treba napomenuti i da u Srbiji ne postoji trajno odlagalište opasnog otpada.

3.3. Izbor lokacije za deponiju opasnog otpada

Da bi izabrali najbolju lokaciju za deponiju opasnog otpada, potrebno je da lokacija

zadovoljava tri glavne tačke:
1) Vreme transfera treba da bude što kraće
2) Da postoje zaštitne mere u slučaju curenja, prosipanja ili požara
3) Tačno definisati tip i količinu otpada koji će se tu skladištiti

3.4. Označavanje opasnog otpada

Mala opasnost

Srednja opasnost

Visoka opasnost

Slika 3. Znaci i klase za obeležavanje opasnih materija

15
Klasa 1 – Eksplozivne supstance
Klasa 2 – Gasovi
Klasa 3 – Zapaljive tečnosti
Klasa 4.1. – Zapaljive čvrste materije, samoreaktivne supstance
Klasa 4.2. – Supstance sklone spontanom sagorevanju
Klasa 4.3. – Materije koje u dodiru sa vodom emituju zapaljive gasove
Klasa 5.1. – Oksidišuće materije
Klasa 5.2. – Organski peroksidi
Klasa 6.1. – Toksične supstance
Klasa 6.2. – Infektivne supstance
Klasa 7 – Radioaktivne supstance
Klasa 8 – Korozivne supstance
Klasa 9 – Ostale opasne supstance i proizvodi

Opasni otpad se nalazi u hermetički zatvorenim sudovima, kako bi lakše i bezbednije

mogao da se trasnportuje. S obzirom na štetna dejstva, jednom zatvoren sud, ne bi trebalo više da
se otvara. Zato se u svakom trenutku treba znati šta se nalazi u sudu.

3.5. Uzorkovanje opasnog otpada

Uzorkovanje opasnog otpada zahteva veliku koncentraciju zbog velikog broja

nepoznanica po pitanju otpada. Zato je najvažnije dobro se zaštiti zaštitnom opremom sa
najvećim stepenom zaštite kao i poštovanje procedura. Uzorkovanje se razlikuje u odnosu na:
 Agregatno stanje otpada
 Vrstu suda u kojem se opasna materija nalazi
 U odnosu na mesto na kojem se izvodi rukovanje
Oprema kojom se vrši uzorkovanje može se podeliti na više načina od kojih je jedna od
osnovnih podela na automatizovanu i manuelnu. Automatizovana oprema obuhvata sve oblike
opreme koje pojedine operacije ili skupove mogu samostalno da odrade. Prvenstveno, to su
mašine i roboti kojima upravljaju radnici i koji se nalaze na bezbednoj udaljenosti od zone
kontaminacije, čime se smanjuje rizik od štetnih posledica. Sva ostala oprema koja se koristi za
uzorkovanje spada u grupu manuelne opreme.

Slika 4. Oprema za uzorkovanje

16
 4. Osobine opasnog otpada
Može se reći da opasni otpad predstavlja svaki otpad, koji trenutno ili nakon određenog
vremena predstavlja rizik po ljude i životnu sredinu u celini. Osnovne odlike definisanja
opasnog otpada:
 Sadrži jedno ili više supstancu od poznatih 39 kancerogenih, mutagenih ili teratogenih
jedinjenja u nedozvoljenim količinama
 Lako zapaljiva (benzin, lakovi, boje, rastvarači... )
 Dovoljno reaktivna ili nestabilna da može da eksplodira ili ispušta toksična
 isparenja
 Sklona koroziji

Agencija EPA (Environmental Protection Agency) opasan otpad tretira kao sav otpad koji se:
 Nalazi na EPA katalogu za opasan otpad
 Sadrži barem jednu od glavnih karakteristika koje definišu opasan otpad

Slika 5. EPA formular za odlaganje opasnog otpada

17
4.1. Zapaljivost

Ovde spadaju sve izrazito jake i kisele alkalne hemikalije koje su sposobne da vrše
koroziju, odnosno da nagrizaju metal. Otpad se smatra korozivnim ako:
 Sve tečnosti sa pH vrednosti manjom od 2, odnosno većom ili jednakom 12.5
 Sve tečnosti koje imaju sposobnost nagrizanja čelika veću od 6.35mm god.

4.2. Reaktivnost
Otpad je reaktivan ako je:
 Nestabilan u normalnim uslovima
 Burno reaguje sa vodom
 Potencijalno eksplozivan u kontaktu sa vodom
 U kontaktu sa vodom generiše opasne gasove koji mogu ugroziti zdravlje
 Sklon eksploziji u kontaktu sa toplotom
 Spada u grupu zabranjenih eksploziva ili ekspozivnih sredstava klase A ili klase B

4.3. Toksičnost

Toksičnost se u EPA karakteriše pomoću TCLP (Toxicity Characteristic Leachate

Procedure) laboratoriskog testa. Ovim testom se meri koliko toksičnih jedinjenja iz otpada može
dospeti u površinske i podzemne vode ukoliko se otpad nepravilno tretira.

4.4. Dekontaminacija

Dekontaminacija predstavlja proces uklanjanja ili neutralizovanja hemijskog, biološkog

ili bilo kog drugog otpada (materijala) koji se smatraju opasnim sa osobe ili opreme. Preventivne
mere dekontaminacije se sprovode nakon bilo kakvih aktivnosti sa opasnim materijama. Mere
dekontaminacije obuhvataju korišćenje tečnosti i pomoćnih alata kako bi se što temeljnije
odstarnio zagađujući materijal sa zaštitnog odela i sprečio njegov dalji transfer. Postoje različiti
nivoi kontaminacije i oni zavise prvenstveno od:
 Vrste i izvora kontaminacije
 Nivoa kontaminacije
 Nivoa opasnosti od izloženosti opasnoj materiji
 Aktivnosti koja treba da bude izvedena.

Slika 6. Proces dekontaminacije

18
 4.5. Remedijacija

Nakon razmotrenih tipova obrade opasnog otpada, koji su manje ili više zastupljeni u
praksi, neophodno je sa posebnom pažnjom pristupiti analizi procesa remedijacije koja se takođe
smatra posebnim segmentom tretmana, ali ne konkretnog otpada, već kontaminiranih medijuma
životne sredine, zagađenih različitim vrstama opasnih materija koje najčešće potiču od njihovog
neadekvatnog odlaganja.
Pod procesom remedijacije podrazumevaju se raznovrsne aktivnosti, čija primena dovodi
do prečišćavanja i eliminacije različitih vrsta polutanata iz zemljišta, podzemnih i površinskih
voda. Osnovna potreba za razvojem i primenom ovih tehnologija proizlazi iz činjenice da se u
prethodnim decenijama nije mnogo pažnje polagalo na adekvatno i kontrolisano kretanje,
odnosno, odlaganje opasnog otpada, što je rezultiralo izuzetno velikim brojem postojećih divljih
odlagališta i značajno kontaminiranih lokacija, koje su se u velikom broju slučajeva negativno
odrazile i na zdravlje ljudi u okruženju. Proces remedijacije postojećih lokacija zagađenih
opasnim otpadom, sastoji se od obaveznih koraka:
Karakterizacijom određene lokacije, podrazumeva se kvalitativna i kvantitativna analiza i
deskripcija uslova koji vladaju na ili ispod površine zemlje. Na osnovu čega se upoznaje
celokupna građa i karakteristike postojeće sredine, pa samim tim bira i najbolja tehnologija
remedijacije. U slučaju da dođe do pogrešne karakterizacije kontaminirane lokacije, remedijacija
će biti neefikasna.
Sprovođenje procene rizika radi određivanja potencijalne ugroženosti ljudskog zdravlja i
životne sredine toksičnim zagađivačima koji se mogu kretati i dopreti do njih, bilo trenutno ili u
budućnosti. Rizik po ljudsko zdravlje se procenjuje saaspekta mogućeg razvoja kancerogenih
bolesti u toku ljudskog života usled izloženosti zagađivačima, dok se rizik po životnu sredinu
sagledava kroz ugroženost ostalog živog sveta na lokaciji ili u okruženju. Sprovođenje procene
rizika po ljudsko zdravlje predstavlja kompleksan sistem koji se sastoji od četiri koraka:
 identifikacija opasnosti
 procena izloženosti
 procena toksičnosti
 karakterizacija rizika
Drugi deo analize podrazumeva procene rizika po životnu sredinu, koja se smatra
podjednako bitnom kao i procena rizika po ljudsko zdravlje, a i koncepcijski su izuzetno slične.
Prodiranje opasnih hemikalija u ekosistem može izazvati direktno ugrožavanje živih organizama
ili njihovih reproduktivnih karakteristika, čime se narušava normalno funkcionisanje ekosistema
i njegovih komponenti. Procena rizika po životnu sredinu se, takođe, sastoji od četiri koraka:
 karakterizacija ekološke osnove i identifikacija potencijalno ugroženih vrsta
 Ekološka analiza toksičnosti
 Evaluacija potencijalnih izloženosti opasnim hemikalijama
 Prepoznavanje rizika

19
 5. Tretman medicinskog opasnog otpada
Široko prihvaćen tretman za veći deo opasnog medicinskog otpada je insineracija,
visokotemperaturni oksidacioni proces, koji rezultuje smanjenjem zapremine uz mogućnost
energetske valorizacije otpada. Prilikom izbora vrste i kapaciteta insineratora moraju se uzeti u
obzir količine i vrste otpada koji se generiše, procenjene buduće količine generisanja, dnevna
produkcija otpada koji se može spaljivati, kao i svi fizički parametri koji određuju da li je otpad
pogodan za spaljivanje (nisko-kalorična vrednost i sadržaj vlage). Rad insineratora mora da prati
kontinualna kontrola emisionih gasova, a rezidualni pepeo koji nastaje kao rezultat spaljivanja
mora se odlagati na deponijama koje su namenjene za potencijalno opasne materije (zbog
potencijalne opasnosti od zagađivanja podzemnih voda pepeo se više ne koristi u
građevinarstvu).
Celokupan proces upravljanja medicinskim otpadom treba da bude ekonomski
opravdan i ekološki prihvatljiv, uz sagledavanje i poštovanje lokalnih uslova. Uprkos velikoj
početnoj investiciji i potrebnom vremenu za izgradnju postrojenja od 2-3 godine, prednosti
postupka insineracije uključuju:
 Najmanja ukupna cena u odnosu na druge opcije, kao što su izvoz (cena izvoza
otpada u EU je bar dvostruko veća od cene tretmana u postrojenju) i skladištenje
otpada
 Savremena postrojenja pružaju mogućnost energetske valorizacije otpada,
profitabilna su i finansijski nezavisna
 Postrojenje je moguće graditi modularno u više faza u skladu sa potrebama i
finansijskim kapacitetima
 Velika zainteresovanost međunarodnih finansijskih institucija za finansiranje
izgradnje postrojenja

Prilikom izbora lokacije za postrojenja za insineraciju neophodno je uzeti u obzir

pristupačnost zdravstvenih institucija u gravitirajućem području (rastojanje, vreme transporta,
stanje putne mreže...), procenjene količine otpada koje se generišu u identifikovanom regionu,
preliminarne procene/analize uticaja na životnu sredinu i zdravlje, mišljenje javnosti, kao i
moguće promene u kapacitetu ili funkciji zdravstvenih ustanova.
Opcioni tretmani koji postoje za medicinski otpad su hemijska dezinfekcija (preporučuje
se za tretman infektivnih fizioloških tečnosti), termički tretman (preporučuje se za sterilizaciju
visoko infektivnog otpada, kao što su mikrobiološke kulture i oštri predmeti), mikrotalasno
zračenje (tretman infektivnog otpada), inkapsulacija (oštri predmeti, lekovi), inertizacija (lekovi,
rezidualni pepeo nakon insineracije). jedna od mogućih opcija je tretman u postojećim
komunalnim i industrijskim postrojenjima (cementna industrija, industrija čelika i dr.).
Visoko-temperaturna insineracija hemijskog i farmaceutskog otpada u rotacionim
cementnim pećima je uobičajena praksa u mnogim razvijenim zemljama i ne zahteva veća
dodatna ulaganja. Praktično sav medicinski otpad, izuzev radioaktivnog otpada, boca pod
pritiskom i otpada sa visokim sadržajem teških metala, može se efikasno spaljivati u cementnim
pećima, kao alternativa do izgradnje posebno dizajniranog postrojenja za tretman medicinskog
otpada. Istovremeno se mora naglasiti da su osnovni nedostaci ovakvog postupka visoki
operativni troškovi zbog velikog utroška energije, kao i visoki troškovi održavanja. Neophodna
je i ugradnja sistema za prečišćavanje gasova i tretman pepela (inertizacija/stabilizacija).

20
 Generalni pregled metoda tretmana i odlaganja opasnih kategorija medicinskog otpada, u
skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije, dat je u Prilogu 3.

Prilog 3 Pregled metoda obrade i odlaganja pogodnih za različite kategorije opasnog

medicinskog otpada
Tehnologija/ Infektivni Anatomski Oštri Farmaceutski Citotoksični Hemijski Radioaktivni
metod otpad otpad predmeti otpad otpad otpad otpad
Rotirajuće
cementne niskoinfektivni
Da Da Da Da Da Da
peći za otpad
sušenje
Pirolitički Male niskoinfektivni
Da Da Da Ne Male količine
insineratori količine otpad
Jednokomorni niskoinfektivni
Da Da Da Ne Ne Ne
insineratori otpad
Hemijska
Da Ne Da Ne Ne Ne Ne
dezinfekcija
Vlažan
termalni Da Ne Da Ne Ne Ne Ne
tretman
Mikrotalasno
Da Ne Da Ne Ne Ne Ne
zračenje
Male
Inkapsulacija Ne Ne Da Da Male količine Ne
količine
Sigurno
sahranjivanje Male
Da Da Da Ne Male količine Ne
u bolničkim količina
premisima
Sanitarne Male
Da Ne Ne Ne Ne Ne
deponije količine
Ispuštanje u Male
Ne Ne Ne Ne Ne Ne
kanalizaciju količine
Inertizacija Ne Ne Ne Da Da Ne Ne
Vraćanje Vraćanje
lekova sa lekova sa Vraćanje
Ostale isteklim isteklim neupotrebljenih
/ / / Raspadanje sk
metode rokom rokom hemikalija
trajanja trajanja snabdevaču
snabdevaču snabdevaču

21
 6. Monitoring i postupci praćenja opasnog otpada
Kada se u jednom trenutku popune svi kapaciteti deponije opasnog otpada, završava se
aktivna faza u životnom ciklusu deponije i sledi zatvaranje deponije opasnog otpada, pri čemu je
osnovni cilj sprečavanje širenja bilo kakvih negativnih uticaja i ugrožavanje životne sredine.
Čak i kada se preduzmu sve propisane mere za adekvatno zatvaranje deponije opasnog
otpada, propisana je zakonska obaveza monitoringa zatvorenih deponija u trajanju od 30-50
godina, u smislu praćenja kvaliteta podzemnih voda i vazduha, provere funkcionisanja sistema za
prikupljanje procednih voda, održavanja vegetacije i završnog sloja deponije i slično. Ovo nam
ukazuje na činjenicu da nakon dobro izvedene faze zatvaranja deponije opasnog otpada i dalje je
neophodno minimalno, ali konstantno proveravanje njenog stanja.
Po značaju, posebno mesto zauzima monitoring podzemnih voda, preko dobro
organizovane mreže bunara za monitoring, radi utvrđivanja bilo kakve ugroženosti voda ispod te
deponije. Međutim, iako se ovaj proces smatra preventivnom merom, u trenutku kada se
zagađujuće materije detektuju u podzemnim vodama, zagađenje je već prisutno i neophodne su
mere remedijacije.
Takođe, može se zahtevati i monitoring kvaliteta vazduha, radi praćenja emisije gasova
na samoj deponiji, kako bi se izbeglo zagađenje vazduha i ozbiljno ugrožavanje živih
organizama u okruženju

22
 Zaključak
Sistem upravljanja opasnim otpadom predstavlja organizovani pristup kontinuranog
usmeravanja i kontrole istog od trenutka njegovog nastanka, prikupljanja, skladištenja, tretmana
do finalnog odlaganja. Ovo je jako kompleksan proces, zbog izraženog rizika od njegovog
oslobađanja i prodiranja u okruženje, čime su direktno ugroženi svi živi organizmi i kvalitet
životne sredine. Smernice za održivo upravljanje, regulišu odgovornosti svih subjekata
pomenutog sistema i propisuju se za svaku fazu pojedinačno.

Generisanje opasnog otpada predstavlja problematičnu fazu zbog jako složene

organizacije sistema za praćenje opšteg trenda kretanja generisanog otpada, kao i uspostavljanja
delotvornih mehanizama za kontrolu samih generatora. Nakon generisanja opasnog otpada,
dolazi do njegovog privremenog skladištenja, koje podrazumeva čuvanje opasnog otpada na
njegovom putu ka postrojenjim za tretman i finalno odlaganje. Usled akumulacije većih količina
opasnog otpada na jednom mestu, ova faza predstavlja veliki izazov u organizacionom smislu
radi sprečavanja mogućih akcidenata. Neophodna je konstantnu kontrolu, ne samo od
neposredno odgovornih učesnika, već i od nadležnih organa jedne države.

Dalje funkcionisanje sistema upravljanja opasnim otpada najčešće podrazumeva njegov

transport do postrojenja za njegov tretman, čime se značajano uvećava rizik od pojave akcidenata
i ugrožavanja stanovništva i životne sredine na širim područjima, duž maršruta koje se koriste.
Da bi se delimično ili potpuno neutralizovale osobine opasnog otpada, razvijeni su različiti
vidovi tretmana, nakon čega može uslediti i odlaganje na deponijama koje su specijalno
opremljene za tu funkciju.

Republika Srbija je započela sa ozbiljnim promenama u oblasti zaštite životne sredine.

Kako je dosadašnja praksa upravljanja opasnim otpadom ocenjana kao izuzetno loša i potpuno
neodrživa u budućem približavanju Srbije evropskim tokovima, postalo je jasno da su neophodne
promene. Započeta je izgradnja novog zakonodavnog sistema koji u potpunosti mora biti
prilagođena standardima Evropske Unije, institucionalnog okvira koji treba da omogući
sprovođenje svih propisanih odredbi i planske osnove kojom se moraju potaviti kratkoročni i
dugoročni ciljevi u uspostavljanju sistema upravljanja opasnim otpadom.

Predstavljen je regionalni pristup za upravljanje opasnim otpadom u Srbiji, koji će na

početku svog razvoja raspolagati sa po jednim postrojenjem za tretman i odlaganje na
nacionalnom nivou i više centralnih regionalnih skladišta u okruzima sa najvećom produkcijom
opasnog otpada. Time će se direktno uticati na smanjenje neadekvatnog skladištenja i odlaganja
opasnog otpada, koje je najčešće zastupljeno u fabričkom krugu samih generatora.

23
 Literatura

3. Ilić M. (1998). Strategija upravljanja opasnim otpadom prema evropskom zakonodavstvu,

Otpadne vode, otpad i opasan otpad – zbornik radova, Udruženje za tehnologiju vode i
sanitarno inženjerstvo, Budva.
4. Ilić M. i dr. (2002). Strateški okvir za politiku upravljanja otpadom, Regionalni centar za
životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu, Beograd.
5. Jakšić B., Ilić M. (2000). Upravljanje opasnim otpadom, Urbanistički zavod Republike
Srpske, Banjaluka.
6. Jovanović D. V. (2004). Transport opasnih materija, Saobraćajni fakultet, Univerziteta u
Beogradu, Beograd.
7. Markićević M., Milanović M. (2003). Upravljanje opasnim otpadom u Republici Srbiji,
Zbornik radova, Sveska LI, Geografski fakultet Univerziteta u Beograd, Beograd.
8. Mihajlov A., Petković G. (1998). Upravljanje opasnim otpadom – okviri, Otpadne vode,
otpad i opasan otpad – zbornik radova, Udruženje za tehnologiju vode i sanitarno
inženjerstvo, Beograd.
9. Panić Milena (2010.) – Upravljanje opasnim otpadom, Beograd
10. Stevanović G. (2009.): Opasan otpad u domaćinstvima, Galeb.
11. www.eeotpad.com
12. http://www.eko.vojvodina.gov.rs/
13. www.greentech.rs
14. www.ereciklaza.com
15. www.singipedia.com

24