Ратни планови:

Шлифенов план:

- Основу аустро-њемачког војно-стратешког плана чинио је план фелдмаршала грофа

Шлифена, завршен још 1905. године. Тим планом предвиђен је рат на два фронта и
завршетак борбе за најкраће вријеме. Главна маса њемачке војске - 78 дивизија - имала
је кренути на почетку рата против Француске, а само 9 дивизија против Русије. По
Шлифеновом плану, западни фронт се дијелио на два неједнака дијела по своме
стратешком значају. Лијево крило сачињавало је свега 8 дивизија и оно је обухватало
цијелу јако утврђену француско-њемачку границу. Задатак те војске састојао се у томе
да задржава наступање деснога крила француске војске. Главни задатак повјерен је
десноме крилу њемачке војске на коме је требало да се сконцентрише 70 дивизија.
Десно крило имало је задатак да заузме Белгију, па да потом брзо напредује кроз
неутврђену сјеверну Француску дуж морске обале, окрене на југоисток, обиђе Париз и
притисне француске снаге уз лотариншка утврђења и швајцарску границу. Освајањем
белгијске и француске обале, Њемци би за све вријеме рата отсјекли Енглеску од
европског континента. Умирући, гроф Шлифен је на самртном одру понављао ове
ријечи: ''Само ми немојте ослабити десно крило''.

- Шлифенов насљедник, гроф Молтке-Млађи измјенио је однос дивизија тако што је

појачао руски фронт (руска војска је била много јача него 1905) и појачао је лијево
крило западнога фронта. По Шлифеновом плану, однос снага десног и лијевог крила
био је 7:1, а по плану који је измјенио Молтке-Млађи 3:1.

- Претпостављало се да ће Француска бити потучена за шест недеља и да ће Њемачка

потом пребацити сву тако ослобођену војску на исток, како би тамо, заједно с аустро-
угарском војском, потукла Русију.

Француско-руски стратешки план:

- Француски стратешки план, познат под именом ''план XVII'', заснивао се на двије
погрешне претпоставке: 1) да ће се њемачке армије сконцентрисати дуж утврђене
француско-њемачке границе, и 2) да ће Њемци бити у стању да убаце на западни фронт
свега 68 дивизија (имали су са резервама 83,5 дивизија). Французи и Енглези нису
учинили ништа конкретно у циљу онемогућавања њемачког продора у Белгију. Они су
се надали да из политичких разлога Њемачка неће одлучити да наруши неутралност
Белгије. Главне снаге француске војске биле су сконцентрисане у Лотарингији, према
линији њемачких утврђења.

- По раније израђеном руском стратешком плану, цијели огромни источни фронт био је
подијељен на два готово самостална оперативна дијела - сјеверозападни и југозападни.
Сјеверозападни фронт се протезао од Балтичког мора до доњег тока ријеке Буга. На том
фронту биле су сконцентрисане 2/5 цјелокупног броја дивизија прве линије. Стратешки
задатак сјеверозападног фронта састојао се у овоме: разбити њемачку војску, заузети
Источну Пруску, па се пребацити преко Висле и загосподарити њеним ушћем.
Југозападни фронт се протезао од Ивангорода до румунске границе, дуж аустро-руске
границе. На томе фронту требало је сконцентрисати 3/5 свих постојећих дивизија.
Стратешки задатак југозападног фронта састојао се у разбијању аустро-угарске војске,
у заузимању превоја на Карпатима и у пресјецању отступнице ка Кракову.

- Британци нису имали разрађене планове у истој мјери као остале силе, нити су
располагали са значајнијим копненим трупама. Оне су се састојале од британског
експедиционог корпуса, тј. шест добровољачких дивизија (регрутовање није било
заведено до 1916). Сматрали су да је потребно 21 дан за мобилизацију, након чега би
овим снагама ојачали француско лијево крило. Децембра 1914, британске снаге су
повећане па су тада формиране Прва и Друга армија. Први свјетски рат су завршили са
пет армија. Британци су се највише ослањали на ратну флоту. Циљ је био уништити
непријатељске снаге и извршити поморску блокаду.

Прва битка на Марни:

- Прва битка на Марни одиграла се између 5. и 12. септембра 1914. године и

представљала је велику прекретницу на почетку Првог свјетског рата. Прекинуто је
њемачко напредовање и реализација Шлифеновог плана, тј. да се са запада и потом
југоистока опколи Париз и француска војска уништи уз лотариншка утврђења и
швајцарску границу. Њемачка војска имала је знатних проблема са снабдјевањем првих
линија, капацитет и брзина коњског транспорта били су недовољни.

- Командант британског експедиционог корпуса Џон Френч кривио је француску снагу

за тешке губитке и некординисана повлачења, а у једном тренутку је хтио и да повуче
снаге са фронта да се одморе и реорганизују. Међутим француски главнокомандујући
Жофез Жофр је наговорио британског министра рата Херберта Киченера да
интервенише и напослијетку су и британци учествовали у нападу.

- Како су се њемачка прва и друга армија приближавале Паризу, почели су скретати

југоисточно, излажући своја десна крила савезницима. Жозеф Жофр је уочио њемачку
тактичку грешку и брзо је направио план да заустави француско и британско повлачење
и да нападне Њемце дуж цијеле линије фронта.

- Александар фон Клук је током окретања своје прве армије према западу отворио 50
километара широку рупу у њемачким линијама, између њемачке прве армије и њемачке
друге армије генерала Карла фон Билова (грешку су уочили извиђачки авиони). Због
тога су савезници послали трупе из британског експедиционог корпуса, да се прикључе
француској петој армији у пролажењу кроз насталу рупу у њемачким линијама. Напад
је отпочео 5. септембра. Ипак Њемци су били близу тога да постигну побједу и да
пробију линије француске шесте армије (шесту армију је спасио долазак 6.000
резервиста помоћу 600 таксија из Париза). Франше д'Епере је командовао француском
петом армијом и нападом на фон Билова је још више проширио рупу између њемачке
прве и друге армије и изгледало је као да ће оне бити потпуно опкољене и уништене.

- Генерал фон Молтке је претрпио нервни слом када је чуо о тој опасности. Његови
подређени су преузели команду и наредили повлачење до ријеке Ене да би се ту војска
регруписала. Ту су се укопали и припремили ровове, који ће трајати неколико година.
Хелмут фон Молтке је наводно тада извјестио Вилхелма II да су Њемци изгубили рат.
Њемачко повлачење означило је да пропада њемачка нада у брзу побједу на западу
Шлифеновим планом. У бици на Марни борило се 2 милиона војника, а 500.000 је
убијено или рањено.

Битка код Таненберга и код Мазурских језера, битка код Лавова (источни фронт
1914):

- У бици код Таненберга сукобиле су се руска прва (Рененкамф) и друга армија

(Самсонов) и њемачка осма армија (Макс Хофман), између 17. августа и 2. септембра
1914.

- Руска армија је користила радио да би преносила план напада, не користећи

шифровање. Руси су били у увјерењу да Њемци неће имати могућност да користе
преводиоце са руског, што се показало нетачним. Њемци су били тако потпуно упућени
у руске планове и будуће потезе.

- Руске армије су прешле у Источну Пруску са циљем да заузму Калињинград (тада

Кенигзберг). Битка се у почетку одвијала добро за Русе, који су одбили и њемачки
контранапад 20. августа. Међутим, док су пристизала појачања са запада, Макс Хофман
је прегруписа осму армију, оставивши мале снаге пред руском првом армијом која је
стизала за истока а направивши замку за руску другу армију која је напредовала са југа.

- Њемци су успјели да пресјеку издужене линије снабдјевања руске друге армије, што је
довело до масовних предаја и готово потпуног уништења друге армије. Ерих фон
Лудендорф, начелник штаба новог команданта фронта фон Хинденбурга, послао је
телеграм о побједи из оближњег села Таненберга и битка је названа по њему.

- Радије него да јави пораз цару, Самсонов је извршио самоубиство. Командант прве
армије Рененкамф био је принуђен да се повуче из Пруске, и тако су руске снаге
напустиле Њемачку.

- Битка на Мазурским језерима је њемачка офанзива на Источном фронту и трајала је

од 9. до 14. септембра. Главнина сукоба водила се између руске прве армије
(Рененкамф) и њемачке осме армије (Макса Хофмана, иако је Хинденбург био
командант фронта). Након пораза у бици код Таненберга Рененкамф је наредио да се
утврде линије од Кенигсберга (у њемачким рукама) до Мазурских језера. Хинденбург је
наредио нападе са југа, преко Мазурских језера, и након што су пробили руске линије
првој армији је пријетило опкољавање. Рененкамф је наредио повлачење према руској
граници. Руска десета армија је ударом у њемачки бок спријечила даљи њемачки
продор.

- Битка код Лавова или битка код Лемберга је прва велика битка између Русије и
Аустроугарске у Првом свјетском рату. Битка се одвијала од 26. августа до 11.
септембра 1914.

- Пошто су Руси били поражени у Источној Пруској, начелник генералштаба

аустроугарске војске Конрад фон Хецендорф је одлучио да започне са офанзивом у
Галицији, прије него што Руси буду имали још већу бројчану надмоћ. Руски командант
Николај Иванов је очекивао офанзиву близу Лавова. Због тога је покренуо двије руске
армије са југа и још двије армије, које би нападале са сјевера.

- На сјеверном фронту Руси су поражени у бици код Красника, али су зато на југу, од
26. до 30. августа, потпуно потукли аустро-угарску војску. Затим су покренули и двије
сјеверне армије и потпуно разбили цијели аустријски фронт у Галицији. Преузели су
контролу и над Лавовом. Аустроугарска војска је имала 300.000 жртава и 130.000
заробљених.

Улазак Турске у рат:

- Турска је 2. августа склопила уговор о савезу са Њемачком. Међутим, пошто је уговор

био тајан, Турска се, као и Бугарска и Грчка, јавно изјаснила за неутралност. Она је,
чак, преговарала с Русима о условима за приступање Антанти. Централне силе су
покушавале да образују нови блок балканских земаља, уперен против Русије и Србије.
У том циљу су организовали конференцију представника Турске, Бугарске, Грчке и
Румуније у Букурешту, али нису постигли жељени успјех. Турска се била обавезала да
ступи у рат, али је одуговлачила с уласком док се не разјасни став Бугарске.

- Њемачка је имала велике планове с Турском. Она је требало да веже знатне руске
снаге на Кавказу и енглеске у Египту. Сем тога сматрали су да ће ступање Турске у
''свети рат'' изазвати побуне Курда у Персији, па и муслимана у Египту, Пакистану,
Индији и на југу Русије. Аустро-Угарска је захтјевала да Турска спријечи довлачење из
Русије ратног материјала Дунавом у Србију, а надала се да ће Турска олакшати
увлачење Бугарске, а можда и Румуније и Грчке, у рат, на страни Централних сила.

- 10. октобра 1914. Њемачка се обавезала да Турској исплати 100 милиона златних
франака, што је ова поставила као услов за ступање у рат, а кад је тај новац стигао у
Цариград, турски и њемачки бродови (Гебен и Бреслау) су 29. октобра бомбардовали
Одесу и још нека мјеста на црноморској обали и Турска је ступила у рат.
- Турска и руска војска првотно су се сукобиле на Кавкаском фронту. Под вођством
војног министра Енвер-Паше Турци су крајем 1914. организовали напад и угрозили
Сарикамиш. Међутим, јануара 1915, у руском противнападу, за кратко вријеме
уништена је турска трећа армија.

Дарданелска операција:

- Највећи заговорник операције у Дарданелима био је министар морнарице Винстон

Черчил. Уколико би успјела, операција је обећавала много. Потпуно би изоловала
Турску и принудила је да тражи мир, био би пресјечен пут Њемачкој на исток, директна
веза с Русијом би омогућила да се наоружа руска војска, а украјинска пшеница би се
несметано извозила на запад. Неопредјељене балканске земље рачунало се стале би уз
Антанту.

- Уз обећање да ће јој бити препуштена Сирија, француска влада је пристала да њени

бродови судјелују у операцији и да команда припадне Енглезима. Руси нису били у
стању да одвоје снаге за ову операцију, а прибојавали су се да савезници почињу
освајања на Блиском истоку без Русије. Почетком марта 1915. министар спољних
послова Сазонов предао је савезницима меморандум у коме је прецизирао руске
захтјеве: поред мореуза и Цариграда, они су обухватали јужну Тракију, до линије Енос-
Мидија и знатно подручје малоазијске обале, укључујући и нека острва у Егејском
мору. Енглеска и Француска су се, истина невољно, али споразумиле са Русијом око
ових захтјева.

- Читава операција требало је да се заврши за мјесец дана. Планирано је било да

артиљерија с бродова поруши утврђења, чистачи мина да уклоне експлозивне препреке,
а копнене снаге из Египта (снаге АНЗАКА обучаване су у Египту), Француске и
Енглеске да изврше десант. Флотом је командовао енглески адмирал Карден, коме је
Гепрат био потчињен.

- У другој половини фебруара уништена су утврђења на улазу у Дарданеле и бродови

су упали у мореуз неколико километара. Снажан турски отпор, међутим, већ првих
дана их је увјерио да без копнене војске напад неће успјети. Енглези и Французи су
упутили свега по једну дивизију, а Грчко учешће је одбила Русија. С друге стране
Енвер-паша је био одлучан да брани Дарданеле, упркос мишљењу Порте да се треба
пребацити на азијску обалу. Савезничко одуговлачење омогућило је да се консолидује
одбрана. Створена је армија од шест дивизија, са 84.000 војника, којом је командовао
њемачки генерал Лиман фон Зандерс.

- Французи су предлагали директан напад на Цариград, али је прихваћен енглески

приједлог десанта на Галипоље. Савезници су у почетку располагали са око 80.000
војника. Трупе су искрцане 25. априла, али су успоставиле доста плитак мостобран.
Наступање је било тешко, подршка артиљерије слаба а Турци су пружали жесток отпор.
Ниједна страна није могла да превагне а жртве су биле велике.
- У Енглеској је дошло до кризе, влада је реконструисана па је и Черчил изгубио
министарску фотељу. Безуспјешне борбе су настављене све до почетка августа, а
ситуација за савезничке снаге постајала је безнадежна. Почетком августа извршено је
још једно искрцавање (око 30.000 војника), али је противнапад Мустафе Кемала
(будућег Ататурка) зауставио напредовање.

- Крајем године Французи и Енглези започели су да повлаче своје снаге. Рачуна се да је

избачено из строја око 210.000 савезничких војника, док су турски губици износили
250.000 војника. Исход операције допринио је да Бугарска уђе у рат на страни
Централних сила.

Лондонски уговор и ступање Италије у рат:

- Лондонски уговор, био је тајног карактера, потписан је 26. априла 1915. У преговоре
су били укључени Француска, Енглеска, Русија и Италија. Зарад територијалних
уступака Италија се обавезала да ступи у рат кроз мјесец дана. Садржај уговора у
потпуности је објелоданио Владимир Лењин након Октобарске револуције у Русији.

- Италија је добила Трентино, Трст, грофовије Горицу и Градишку, цијелу Истру до

Кварнера, истарска острва Црес, Лошињ и сва мања, затим Далмацију до рта Планке,
острва сјеверно и западно од овог дијела Далмације (Паг, Корнати, Угљан),
Корчуланску групу острва (Корчула, Хвар, Вис, Мљет), Валону, острво Сасено и
Додеканеска острва.

- У горњем Јадрану, у интересу Мађарске и Хрватске остављена је обала са Ријеком,

Новим и Карлобагом, и острвима Крком, Рабом и др. А у доњем Јадрану, интерес
Србије и Црне Горе требало је да задовољи обала од рта Планке до Дрима. Лука Драч
требало је да припадне независној Албанији, која би се образовала у средњој Албанији,
а остатак је требало да подијеле Црна Гора, Србија и Грчка. За црногорску обалу је
предвиђено да буде неутрализована у интересу безбједности Италије.

- 23. маја Италија је објавила рат А-У. Исте ноћи њене снаге прешле су границу. План
је био да правац офанзиве иде на сјевероисток, у циљу продора ка Љубљани и даље ка
Мађарској. До краја године борбе су вођене углавном на Сочи, али је циљ Италијана да
се утврде на лијевој обали остао без успјеха.

Улазак Бугарске у рат:

- У току 1915. Бугарска је наставила своју формалну неутралност, припремајући се за

рат. Фердинанд Кобург и Радославовљева влада су били безрезервни приврженици
Централних сила. Али, знајући да у земљи постоје јаке проантантине снаге, као и снаге
расположене против рата уопште, они су упорно крили своје праве намјере. Енглеска и
Француска, а нарочито Русија, свим силама су се трудиле да за Бугарску обезбједе
територијалне уступке на рачун њених сусједа да би је придобиле као савезника, или
бар задржале и даље неутралном. Најозбиљнији покушај да придобију Бугарску силе
Антанте су учиниле у мају 1915, у нади да ће улазак Италије у рат помоћи њихов корак.
Понудили су Бугарској источну Тракију, до линије Енос-Мидија, знатне територије у
Македонији, Кавалу са залеђем и Добруџу. Међутим, Бугари су настојали да унедоглед
одуговлаче и чекају прави тренутак да уђу у рат на страни Централних сила.

- Тренутак је наступио у току љета 1915. с погоршањем Антантине ситуације на

фронтовима. До почетка септембра Бугари су склопили уговор са Централним силама и
конвенцију с Турском (Бугарска добила десетак километара широк појас дуж десне
обале Марице). Уговором је прецизирано да ће Централне силе кроз 30 дана напасти
Србију, а Бугарска пет дана касније. Бугарска ће заједничкој групацији, која ће
дјеловати под јединственом командом (фелдмаршал Макензен), придружити своје
четири дивизије, а најмање једном дивизијом одмах окупирати Македонију. Поред
Македоније, Бугарска је требало да добије дио српске територије до Мораве, а према
Грчкој и Румунији да остане неутрална, уколико се ове не ангажују против Централних
сила. Бугарска је напала Србију 14. октобра 1915, без објаве рата.

Улазак Румуније у рат и њен слом:

- Пошто су руске трупе у Брусиловљевој офанзиви у току јуна и јула 1916. нанијеле
катастрофалан пораз аустроугарској војсци и заузеле безмало цијелу Буковину, краљ
Фердинанд и румунска влада сматрали су да треба ступити у рат на страну Антанте и
тако искористити повољну прилику. Она је 17. августа 1916. закључила уговор о савезу
са Француском, Италијом, Великом Британијом и Русијом, којим се обавезала да уђе у
рат против Централних сила, а њој је признато право на присаједињење Трансилваније,
Баната и дијела Буковине. Тако је Румунија 27. августа 1916. објавила рат А-У.

- Основна замисао румунског ратног плана била је да главне снаге (три армије) пређу у
офанзиву преко Трансилваније у правцу Будимпеште и Баната, а помоћне снаге (једна
армија) да се у почетку ограниче на дефанзиву према Бугарској, док не пристигну руске
снаге у Добруџу, а тада да се, у садејству са савезничким снагама на Солунском
фронту, предузме офанзива против Бугарске.

- Почетком септембра три румунске армије продрле су у Трансилванију. Међутим, тих

дана формирана је њемачка девета армија под заповједништвом генерала Фалкенхајна
(смјењен са дужности начелника штаба њемачке Врховне команде) и према Молдавији
је наступала аустроугарска прва армија. У међувремену, Бугари и Њемци су почели
операције у Добруџи, гдје је била формирана група армија под командом њемачког
генерала Макензена. Румуни су били присиљени да обуставе офанзиву у Трансилванији
и пребаце дио снага у Добруџу.

- Њемци и Аустријанци су октобра 1916. повели офанзиву, поразили румунске армије и

у новембру су ушли у Влашку. Макензенова Дунавска армија је форсирала Дунав код
Свиштова, продрла у Влашку и наставила офанзиву у правцу Букурешта. Покушај
Румуна, појачаних са двије руске дивизије, да пред Букурештом заустави непријатеља
није успио. Приморани су да се повлаче на исток. Руска врховна команда је образовала
Јужни фронт, којим је номинално руководио румунски краљ Фердинанд, а стварно
руски генерал Сахаров. Притиснуте надирањем Њемаца румунско-руске снаге повукле
су се на лијеву обалу Дунава. Фронт се стабилизовао и почела је рововска борба. Влада
и двор смјестили су се у Јашију.

- Румунска војска изгубила је велики дио територије и око 240.000 људи, али није била
уништена већ је и даље, заједно са руском војском, наставила да везује око 40
противничких дивизија. Велику помоћ пружила јој је руска војска која је на румунски
фронт довукла 48 дивизија. Катастрофа Румуније допринијела је оставци врховног
команданта француске војске Жофра и паду британске владе Асквита.

- Повлачење Русије из рата након октобарске револуције ставило је Румунију у

неповољну ситуацију и она ће отпочети преговоре са Централним силама. Вудров
Вилсон је одбијао да призна тајне уговоре закључене између Антанте и Румуније прије
уласка САД у рат, па тако В. Британија и Француска нису биле у стању да наговоре
румунску владу да настави са борбом. Првотно је потписан привремени мировни
уговор, марта 1918. Одредбе уговора предвидјеле су румунску евакуацију Добруџе
(припала Бугарској - дунавска делта остаје Румунији) и области дуж границе Карпата,
смањене оружаних снага, удаљавање француске војне мисије и право експлоатације
румунских привредних богатстава (монопол на експлоатацију нафтних поља - период
30 до 60 година, извоз меса, житарица и сточне хране искључиво у Њемачку, фиксне
царинске тарифе). На подстицај Централних сила Румуни су окупирали Бесарабију,
нешто раније и Молдавију, и тако на неки начин компензовали изгубљене територије.
Коначни сепаратни уговор о миру потписан је у Букурешту маја 1918. Румунија је до
краја рата остала неутрална.

Битка код Вердена:

- Верденска битка је била најдужа и једна од најзначајнијих и најкрвавијих битака

Првога свјетскога рата на Западном фронту. Одвијала се од 21. фебруара до 19.
децембра 1916. у околини Вердена између Француске и Њемачке војске. У бици је
погинуло око 250.000 војника, а око 500.000 је рањено.

- Њемачки начелник генералштаба Ерих фон Фалкенхајн је вјеровао да се Французи

могу побједити ако им се нанесу страшно велики губици, иако није вјеровао да је
продор могућ. Планирао је напад на позиције са којих се Французи нису могли повући
и због стратешких разлога и због националног поноса. На тај начин је намјеравао да
наметне битку исцрпљења, битку до уништења. За ту сврху је одабран Верден, који је
био стратешки веома важно место, јер је чувао пролаз према Паризу. У одабирању
мјеста напада Фалкенхајн је тражио мјесто које је било повољно за Њемце. Верден је
био изолован са три стране. Везе Вердена са француском позадином су биле доста
лоше. Њемачка жељезница је била удаљена само 20 километара, док су Французи
морали допремати снабдјевање једним путем. Фалкенхајн је очекивао да ће Французи
фанатички улазити у смртну замку. Фалкенхајн је писао кајзеру да не намјерава
класичну војну победу, него планира Верден као средство за уништење француске
армије.

- Верден је био јако лоше брањен, јер је артиљерија била уклоњена са локалних
тврђава, али добри обавјештајни подаци и лоше вријеме, које је одгодило њемачки
напад омогућили су Французима да допреме на брзину двије дивизије. Битка је почела
21. фебруара 1916. До 23. фебруара Њемци су напредовали 5 километара. Тек послије
тога је француска команда схватила озбиљност напада. За команданта Верденског
подручја постављен је Филип Петен а у битку је укључена француска друга армија.
Њемачки напад је успорен. Наиме, Њемци су током напредовања изгубили
артиљеријску заштиту. Пошто се бојно поље непрекидним бомбардовањем претворило
у гомиле муља било је јако тешко покретати артиљерију. Напредак је осим тога Немце
довео у домет француске артиљерије на западној обали Мезе. Борбе за околна насеља и
утврђења трајала су све до јесени 1916, а губици су били изузетно велики на обје
стране. Филип Петен је смијењен и замјењен Робером Нивелом, који је био више
оријентисан на нападе. Такође, почетак битке на Соми 1. јула 1916. присилио је Њемце
да повуку дио артиљерије на Сому. До јесени њемачка војска је била исцрпљена, Ерих
фон Фалкенхајн смијењен, а начелник генералштаба постао је Хинденбург заједно са
Лудендорфом. Коначна француска офанзива из децембра 1916. одбацила је Њемце на
почетне положаје. У Верденској бици Француска је имала веће губитке, али није то
било у размери 2:1 како су се Њемци надали.

Битка на Соми:

- Највећа битка Првог свјетског рата, битка на Соми, одиграла се између 1. јула 1916. и
18. новембра 1916. Британске и француске снаге су покушале да се пробију кроз
њемачке линије које су се протезале дуж 40км дугачког фронта који је ишао сјеверно и
јужно од ријеке Соме у сјеверној Француској. Један од циљева ове битке био је да
одвуче њемачке снаге из битке за Верден или попусти њихов притисак, али на крају су
губици ове битке премашили губитке битке за Верден.

- Савезничка стратегија за 1916. годину већином је дефинисана током конференције у

Шантилу 6. децембра 1915. када је одлучено да се изврше симултане офанзиве са руске
стране на истоку, Италијана на Алпама, и комбинованих англо-француских снага на
западном фронту.

- Даглас Хејг, који је крајем 1915, замијенио Џона Френча као главног команданта
Британских експедиционих снага, фаворизовао је британску офанзиву у Фландрији. То
подручје је било близу линија снабдјевања британских снага, а и Њемачке снаге би се
одбациле са обала Белгије, са које су њемачке подморнице биле пријетња Британији.
Ипак, британске снаге требало је да се прилагођавају француској политици и током
фебруара 1916. је одлучено да се поведе комбинована офанзива у којој би се британске
и француске снаге среле са супротних страна ријеке Соме у Пикардији. Када су Њемци
започели битку за Верден, циљ офанзиве на Соми се промијенио од задавања
одлучујућег ударца Њемачкој, на олакшавање притиска на француску армију.

- Првом дану битке претходило је седам дана припремне артиљеријске ватре у којој су
британске снаге испалиле преко 1,5 милиона граната. Десет тунела испуњених минама
је такође ископано испод њемачких линија фронта и утврђених тачака. У напад је
требало да крене тринаест британских дивизија сјеверно од ријеке Соме и шест
француских дивизија са јужне стране ријеке. Са друге стране налазила се њемачка
друга армија под командом генерала Фрица фон Белова.

- Већину британске армије чинили су добровољци из Територијалних снага и нова

армија лорда Херберта Киченера. Недостајало им је искуства а виши официрски кадар
је промовисан без да су имали стварну способност да руководе операцијама. Такође,
британска артиљерија није била способне да изврши припремне радње попут
француске артиљерије. Све то је резултовало да је 1. јул 1916. дан са највећим
губицима у историји британске армије. Из строја је избачено око 57 хиљада војника, од
којих је било 19 хиљада убијених. Једино су Французи на јужној страни ријеке имали
успјеха гдје је цијела Њемачка прва линија била у њиховим рукама.

- Послије таквог 1. јула, и Британци и Французи су наставили да нападају, али то су

биле углавном офанзиве малих размјера. Трошило се људство, освајао се терен, али
никада напредовање није било брже него што су Њемци били у стању да ископају нове
линије рововске одбране. У новембру 1916. савезничка кампања на Соми била је
заустављена, а до тог тренутка Британци су на том ратишту имали око 420 хиљада
мртвих и рањених, Французи око 200 хиљада, а Њемци око 500 хиљада.

Брусиловљева офанзива:

- Брусиловљева офанзива је била највећа руска побједа у Првом свјетском рату.

Започела је 4. јуна 1916. и трајала је до 20.септембра 1916. Одиграла се у данашњој
Украјини, у Галицији у близини градова Лавов, Луцк и Ковел.

- Главна сврха офанзиве је требало да буде слабљење притиска на француску и

британску армију у Француској и да се ако је могуће избаци А-У из рата. Генерал
Алексеј Брусилов је направио план и за њега добио подршку цара Николаја II, иако су
неки други у војном врху сматрали да је дефанзивна стратегија прикладнија.

- Брусилов је сакупио 4 армије са укупно 40 пјешадијских и 15 коњичких дивизија. А-У

војска је имала 39 пјешадијских и 10 коњичких дивизија у три реда одбрамбених
линија. Брусилов је припремио изненадни напад на 500 километара дугом фронту.
Руски генералштаб је захтјевао од Брусилова да скрати фронт напада, да би омогућио
већу концентрацију руских снага, али Брусилов је инсистирао на свом плану и тако је и
остало.
- Брусилов је увео иновацију, тзв. ударне шок снаге, које су напале слабе аустријске
тачке, па је главна армија могла искористити такав пробој слабих тачака. Поред тога
артиљеријска паљба је била кратка и прецизна, што се разликовало од дотадашњих
обичаја дугог артиљеријског напада, што је браниоцима обично омогућавало да довуку
резервне снаге. Већ 8. јуна 1916. руска војска је заузела Луцк, а Руси су на самом
почетку заробили око 200 хиљада аустроугарских војника. Шеф њемачког
генералштаба Ерих фон Фалкенхајн убједио је Хецендорфа да пребаци војску са
италијанског фронта, да би се супротставио Русима у Галицији. У прилог Централним
силама ишло је што је руски генерал Еверт касно кренуо у офанзиву са осталим
снагама. Ипак, Брусилов је наставио са офанзивом и средином септембра успио да дође
до Карпата. Ту је офанзива и заустављена. Послије тога руска војска је морала помагати
Румунији.

- Операција је успјела у својој основној сврси. Њемачка је морала зауставити напад код
Вердена и пребацити велике снаге на источни фронт. Операција је осим тога сломила
аустроугарску армију, која је изгубила око 1,5 милиона људи. Послије те офанзиве
аустроугарска војска до краја рата није била способна да изведе успјешан напад, него се
морала ослањати на њемачку војску. Рани успјех офанзиве охрабрио је и Румунију да
уђе у рат на страни савезника.

Улазак САД у рат:

- Од самог почетка рата влада Сједињених Америчких Држава благонаклоно се држала

према земљама Антанте, пружајући им обимну материјалну и финансијску помоћ.
Пошто је већи дио испорука вршен на кредит, амерички пословни кругови су
страховали од пораза Антанте и од тежњи њемачког империјализма за свјетском
владавином. Чим је почетком 1917. запријетила опасност од изласка Русије из рата, а с
тим у вези и од промјене односа снага зараћених земаља у корист Централних сила,
питање ступања САД у рат било је начелно ријешено. Чекао се само непосредан повод
за тај корак.

- Такав повод им је убрзо пружила сама њемачка влада када је обновила неограничени
подморнички рат и увела ограничења у погледу пловидбе америчких прекоокеанских
бродова (право пролаза само ако се држе одређених праваца, носе лако видљиве ознаке
и не служе за пренос ратне кријумчарене робе). Подморничка блокада наносила је
велику штету америчкој привреди и стварала антињемачко расположење. Оно се
нарочито повећало када је енглеска обавјештајна служба ухватила телеграм упућен
њемачком посланику у Мексику (Цимерманов телеграм), са налогом да покрене
Мексико у рат против САД, стављајући му у изглед враћање територија које су 1848.
анектиране (Тексас, Нови Мексико и Аризона).

- Њемачка врховна команда потцјењивала је америчку војну моћ и чврсто је била

увјерена да ће неограниченим подморничким ратом однијети коначну побједу прије
пристизања јачих америчких снага у Европу. Пошто је у току марта торпедовано
неколико америчких бродова, Конгрес се сагласио са Вилсоновом оцјеном да је то
отворен непријатељски акт. Рат Њемачкој је објављен 6. априла 1917.

- У вријеме ступања у рат копнена војска САД није представљала значајнију снагу ни
по броју (око 200 хиљада људи) ни по борбеној вриједности, али је ратна морнарица
била импозантна. Одмах по објави рата Њемачкој, америчка влада је предузела хитне
мјере ради реорганизације својих оружаних снага и стварања модерне армије. Закон о
општој војној обавези омогућавао је пораст копнене војске у 1917. години за 1.300.000
људи, а у следећој знатно више. Наравно, мобилизација, опремање, обучавање и
превожење тако бројне армије изискавало је доста времена. Први ће на европско тло,
јуна 1917, ступити Експедицијски корпус генерала Першинга. До краја 1917, стигле су
свега четири дивизије.

Фебруарска револуција у Русији и њен утицај на даљи ток рата:

- Крајем 1916. и почетком 1917. године политичка ситуација у Русији била је крајње
заоштрена. Масовни штрајкови који су захватили Петроград, Москву и друге градове,
претворили су се постепено у свеопшту политичку демонстрацију против рата и
царског апсолутизма.

- 3. марта (18. фебруара по јулијанском календару) започео је штрајк рудара у

Петрограду. Њима су се придружили радници других фабрика. На међународни дан
жена, 8. марта, изашле су и жене-раднице да демонстрирају. На позив Бољшевичке
партије у штрајку се нашло око 90 хиљада људи и влада је одлучила да примјени силу.
Међутим, неке војне јединице одбиле су наређење и прикључиле се демонстрантима.
Дванаестог марта на страни побуњеног народа нашло се око 65 хиљада војника.
Побуњени радници и војници ослободили су политичке затворенике и похапсили многе
министре царске владе, више чиновнике и генерале. Истога дана цар Николај II
распустио је Думу, али се она није повиновала његовој одлуци.

- Тринаестог марта Николај II наредио је генералу Иванову да крене на Петроград и

успостави ред. Али, када су прве трупе пристигле до Царског Села, војници су одбили
наређење и почели да се братиме са радницима. Николај II је сада био спреман на
уступке, али било је одвећ касно. Команданти фронтова Еверт, Брусилов, Сахаров,
начелник генералштаба Алексејев, па чак и велики кнез Николај Николајевич, сматрали
су да је абдикација цара неизбјежна. Петнаестог марта Николај II је абдицирао у корист
свога брата Михаила, али је и Михаило под притиском маса исти дан се одрекао
пријестола. Шеснаестог марта Николај II је ухапшен.

- Чим је свргнута царска власт, у Русији је дошло до двовлашћа: власт либералне

буржоазије у виду привременог комитета Думе, с једне, и револуционарна власт
народних маса у виду радничких совјета и војничких депутата, с друге стране. Прва је
била за компромис са монархијом, а друга за успостављање републиканског режима.
Како су већину имали представници споразумашких партија есера (социјал-
револуционари) и мењшевика, постигнут је споразум о образовању Привремене владе,
са кнезом Лавовом на челу. У ствари власт су добиле грађанске политичке партије. У
Привремену владу ушао је и Александар Керенски, који ће одиграти битну улогу у
наредном периоду.

- Формирана влада није испунила ниједан од захтјева фебруарске револуције (излазак

из рата, национализација велепосједа, осмочасовно радно вријеме итд.), већ је напротив
изјавила да ће наставити рат до коначне побједе. Признато је право на независнот
Финске, влада се сагласила са оснивањем чехословачке државе и са уједињењем свих
јужнословенских земаља. Владе Француске, Велике Британије и Италије признале су
Привремену владу и изгледало је да је фебруарска револуција додатно учврстила
редове Антанте.

- Међутим, због својеврсног двовлашћа које је владало у Русији, Привремена влада није
могла да испуни дата обећања у погледу настављања рата. Петроградски совјет је
тражио одрицање од сваког освајачког програма и почетак непосредних преговора о
миру. Бољшевици су развили огроман организациони и политички рад међу радницима.
сељацима и војницима на фронту, под паролом ''сва власт совјетима''. Шеснаестог
априла 1917. у Русију се вратио Лењин и разрадио план преласка од буржоаско-
демократске ка пролетерској револуцији.

Бољшевичка револуција и руско иступање из рата:

- Развој унутрашње кризе у Русији доминирао је над вањском политиком. Предсједник

Привремене владе кнез Лавов и министар рата Керенски слагали су се да се
Уставотворној скупштини остави брига око организације републике и регулисања
аграрног питања и били су одлучно против сепаратног мира. Међутим, догађаји од јуна
до октобра 1917. ослабили су привремену владу.

- Јула 1917. бољшевици су покушали војни удар у Петрограду, али он није успио.
Привремена влада је реорганизована, избачени су бољшевички елементи, а за
предсједника владе дошао је Александар Керенски. Није успио ни покушај крајње
деснице, предвођене генералом Лавом Корниловом, да изведе државни удар.

- У сукобу бољшевика и Привремене владе превагу су однијели бољшевици. Седмог

новембра (25 октобра), без већег отпора, заузет је Зимски дворац. Конгрес совјета
предао је власт Совјету народних комесара чији је предсједник био Лењин. Војска је
остала пасивна. Керенски је добио помоћ једино Козачког корпуса, који се такође на
крају повукао.

- У току новембра 1917. одржани су избори за Уставотворну скупштину, гдје су

социјални-револуционари (есери) освојили велику већину. Бољшевици нису спремни да
предају власт па је Совјет народних комесара одлучио се за насилно свргавање -
јануара 1918. скупштина је била распуштена. Заведена је ''диктатура пролетаријата'',
коју је помагало стварање Чеке (сверуска изванредна комисија за борбу против
контрареволуције, шпекулације и саботаже) и оснивање Црвене армије (јануар 1918).

- По преузимању власти бољшевици су обавјестили савезнике о својој намјери да

поведу преговоре о миру. Преговори су отпочели 22. децембра 1917, а сепаратни мир
потписан је 3. марта 1918. у Брест-Литовску (Бјелорусија). Један од главних
преговарача био је Макс Хофман, командант њемачког источног фронта. Њемци су у
почетку нудили релативно лаке услове, тражећи независност Пољске и Литваније.
Бољшевици су тражили споразум без икаквих територијалних измјена или плаћања.

- Фебруара 1918, незадовољан током преговора, Лењин је објавио повлачење Русије са

истих и једнострану објаву прекида непријатељстава. Међутим, Централне силе су
покренуле офанзиву и у року од двије недеље заузеле највећи дио Украјине,
Бјелорусије и балтичких земаља.

- 3. марта 1918. бољшевици су пристали на услове мира много горе од првотних.

Одрекли су се свих претензија и права на Финску, балтичке државе, Пољску,
Бјелорусију, Украјину и земље освојене у руско-турском рату 1877-1878.

- 27. августа бољшевици су потписали тајни споразум са Њемачком: 1) Њемачка се

обавезала да ће Русији вратити са Украјином дио Доњецког индустријског басена; 2)
Њемачка је добила одобрење да руководи експедицијом против савезничког корпуса
који се искрцао у Мурманску и 3) њемачке чете сарађиваће са бољшевицима да би
угушиле устанак генерала Алексејева.

Руски грађански рат:

- Генерал Михаил Алексејев, уз помоћ генерала Корнилова и Дењикина, основао је на

подручју Дона Добровољачку армију. Након што је Алексејев преминуо а Корнилов
убијен, заповједништво је преузео Дењикин. Почетком 1919, Дењикин је успио да на
сјеверном Кавказу савлада бољшевички отпор и да потчини себи војске донских и
кубанских козака. Преко црноморских лука добијао је велику количину оружја од
Антанте. Дењикин је предводио напад на Москву љета 1919, али је након почетних
успјеха доживјео пораз у јесен исте године. Послије тога његове снаге су биле у
сталном повлачењу док нису дотјеране до Крима марта 1920. године. Поднио је оставку
и предао команду Врангелу.

- Источни фронт је основан у прољеће 1918. године, од стране руских официра и

националиста, у сарадњи са Чехословачком легијом, која је била стационирана у
Сибиру. Тада је у Сибиру од стране Бјелогардејаца основана Привремена руска влада,
на челу са адмиралом Александром Колчаком. Упркос многим успјесима током 1919.
године, они су потиснути на руски далеки исток, гдје су наставили да се боре до
октобра 1922.
- Бјелогардејцима на сјеверном и сјеверозападном фронту је командовао генерал
Николај Јуденич. Карактеристично за овај фронт је то што се на страни Бијеле гарде
борило и доста балтичких Њемаца, као и интервенција Антанте у корист
Бјелогардејаца. Највећа војна операција на сјеверозападу Русије је била напад на
Петроград, гдје су Бјелогардејци стигли до предграђа, али их је Црвена армија
натјерала на повлачење.

- Влада социјалних-револуционара у Самари, успоставила је фронт на средњој Волги уз

помоћ Чеха, заузела Казањ и заплијенила резерву злата Руске државне банке.

- 16. јуна 1918. у Свердловску (Јекатеринбург) погубљена је царска породица Романова.

Битка код Јитланда:

- Битка код Јитланда или битка пред Скагераком, највећа је поморска битка у Првом
свјетском рату. Одиграла се 31. маја и 1. јуна 1916, у Сјеверном мору, близу територије
Данске. Британском флотом командовао је адмирал Џон Џелико и ескадром
контраадмирал Дејвид Бити, а њемачком вицеадмирал Рајнхард Шер и ескадра Франца
Ритера фон Хипера.

- Британци су имали надмоћ у тешким бродовима - однос је био 37:21, а у лаким

снагама 105:72. Захваљујући обавјештајним подацима британски Адмиралитет је сазнао
за њемачке припреме, тако да су испловили са читавом флотом. Слабија њемачка флота
успјела је да потопи шест тешких и осам лаких британских бродова (6.094 мртва), а да
изгуби два тешка и девет лаких бродова (2.551 мртав). Битка је показала много боље
гађање њемачке артиљерије и бољу конструкцију њихових бродова. Битка је завршена
неријешено, иако су је Њемци представљали као своју побједу. Њемачка флота након
Јитланда није успјевала да битније утиче на ток ратних операција.

Битка код Кобарида:

- Битка код Кобарида, или битка за Капорето, одиграла се између Италије и А-У од 24.
октобра до 9. новембра 1917. године. Кобариди се налазе близу данашње италијанско-
словенске границе, на ријеци Сочи.

- Код Кобарида су Њемци први пут помагали аустроугарску војску на италијанском

фронту. Опасност да ће Италијани пробити фронт на ријеци Сочи, приморала је
Хинденбурга и Лудендорфа да поведу заједничке операције са А-У. Када је генерал
Луиђи Кадорна сазнао да долазе њемачке јединице обуставио је дотадашње офанзивне
акције и спремио се за одбрану.

- Њемци су одабрали 25 километара фронта крај Кобарида, сјеверно од Горице, као

главну тачку напада. Седам њемачких и шест аустроугарских дивизија формирало је
ударну групу под вођством њемачког генерала Ота фон Белова. Напад је отпочео 24.
октобра. Већ прве вечери били су заузети италијански кључни положаји. За 24 сата
пробој је био завршен, а на италијанској страни владало је право расуло. Италијанска
друга армија била је уништена и непријатељ је освојио Удине. Масовно бјежање и
пацифистичке манифестације показивале су размјере моралнога расула. У току мјесец
дана Италијани су изгубили 293 хиљаде војника (већином заробљено), 73 хиљаде коња,
300 хиљада пушака, 3 хиљаде топова и 2,5 хиљаде аутомобила.

- Италијанима је стигло неколико дивизија помоћи од Француза и Енглеза, па се фронт

учврстио на ријеци Пјави. Пораз код Кобарида консолидовао је италијанске редове.
Формирана је влада на бази националног јединства.

Велика њемачка офанзива (март-јул 1918):

- Прољећна офанзива је серија њемачких напада током прољећа 1918. и представљала

је највеће напредовање на западном фронту од 1914. године. Њемачка је закључила да
јој је једина шанса да побједи савезнике прије него што војска САД дође на фронт у
великом броју и са великим средствима. Њемци су имали велику предност на западном
фронту, јер су послије руске предаје и споразума у Брест-Литовску имали 60 нових
дивизија са источног фронта. Прољећна офанзива састојала се од четири посебна
њемачка напада, а главнокомандујући био је Ерих Лудендорф.

- 21. марта 1918. отпочела је офанзива - напредовање њемачке војске било је значајно
првих дана, оно је послије спласнуло. Њемачка војска развила је јуришне јединице,
чији је циљ био да нападају непријатељске главне штабове, артиљеријске јединице и
складишта у непријатељској позадини. Осмишљен је и ''ватрени валцер'', шема
ефикасног и економичног артиљеријског напада. Паљба је увијек била кратка да би се
постигао фактор изненађења. Међутим, побједа је у неку руку била пирова - велики
губици, а заузета територија није била од велике важности. Њемачки напад је био
усмјерен на границу између француских и британских трупа. Како Даглас Хејг и Филип
Петен нису ускладили своје акције, за координатора савезничких активности именован
је Фердинанд Фош. Нешто касније Фош постаје и главнокомандујући савезничке
војске.

- Нова априлска офанзива донијела је мање-више исте резултате Њемачкој. Подједнаки

губици на обје стране и релативно безначајна територијална добит.

- Априла 1918. влада Лојда Џорџа новим законима о регрутацији прикупила је још 350
хиљада људи за службу. Отпочели су штрајкови у Француској. У Риму се састао
Конгрес угњетаваних националности А-У. Вођена је полемика Клемансоа и грофа
Чернина. Клемансо је објавио писмо цара Карла у којем он пристаје на праведне
француске захтјеве који се односе на Алзас и Лорену. А-У је наметнуто да потпише
''одбрамбени и нападачки савез'' са Њемачком на 12 година.

- Нови напад на француске положаје отпочео је 27. маја између Соасона и Ремса. Циљ
је био да се одвуку Фошове резерве од канала Ламанш и тиме омогући напредовање на
сјеверу. Њемачка војска је неочекивано напредовала до ријеке Марне, заузела прелазе и
освајање Париза је изгледало као реалистичан циљ. Након 15 дана Лудендорф је
прекинуо офанзиву - Њемци су напредовали 60км, заробили 50 хиљада војника и 600
топова.

- Лудендорф је 15. јула покренуо офанзиву у Шампањи. То је требало да буде

припремна акција прије напада на енглеску војску у Фландрији. Французи су уочили
припреме и спремили противудар. Њемачки фронт је попустио и Лудендорф је морао
да напусти положаје на Марни, заузете у офанзиви од 27. маја 1918. Иницијатива је
сада прешла на страну савезника.

Савезничка противофанзива 1918:

- Крајем јула 1918. било је у Француској искрцано 1.145.000 америчких војника. Од

тога је било 27 формираних и оперативних америчких дивизија. Сваког мјесеца
ефективе експедиционог корпуса повећавале су се за 250 хиљада људи.

- Јуна 1918. А-У је поражена на Пијави од италијанске војске. У врху А-У армије
постојала је нетрпељивост између Хецендорфа и Светозара Боројевића па је војска
подијељена на два дијела. Такође, морал, дисциплина и снабдјевање били су јако слаби.
Аустријски дезертери су одали Италијанима тачне циљеве аустријске офанзиве, тако да
су Италијани знали и вријеме и главне правце напада. Спремно дочекавши
непријатељске нападе Италијани су нанијели велике губитке аустроугарској војсци,
иако је ова успјела да пређе Пијаву и неколико дана држи положаје. Битка је означила
почетак распада аустроугарске војске, што је довршено четири мјесеца касније у бици
код Виторија Венета.

- 8. августа отпочела је савезничка офанзива на западном фронту, према плану што га је

раније начинио Фердинанд Фош. Офанзива је, након једномјесечних сукоба одбацила
њемачке чете на оне положаје које су оне заузимале прије своје прољетне офанзиве. 15.
септембра отпочео је и успјешан напад америчких дивизија, уз помоћ неколико
француских јединица. Истога дана отпочео је и пробој Солунског фронта.

Слом Централних сила и потписивање примирја:

- Слом Њемачке услиједио је након савезничке офанзиве од 8. августа 1918. године.

Крајем септембра 1918, Хинденбург и Лудендорф сматрају потребним да се затражи
примирје. Тај задатак припао је новоизабраном канцелару Максу Баденском. Доласком
Макса Баденског испуњена су и два битна захтјева либералне опозиције унутар
Њемачке: изборна реформа у Пруској и парламентарни режим. У току октобра вршене
су размјене нота са Вашингтоном, да би 27. октобра њемачка влада безусловно
прихватила Вилсонове захтјеве. Немири у унутрашњости створили су опасност од
револуције, па је 9. новембра 1918. абдицирао Вилхелм II.
- Примирје са Њемачком потписано је у Ретондесу, у ноћи између 10. и 11. новембра.
Њемачка је морала у 40 дана евакуисати још заузета подручја у Француској, Белгији и
Луксембургу, лијеву обалу Рајне и зону широку 10км на десној обали. Морали су
предати све своје подморнице, 26 великих ратних бродова, 5 хиљада топова и 25
хиљада митраљеза. Морали су одмах вратити ратне заробљенике. Њемачка се одрекла
Брестлитовског и Букурештанског мира и обећала да ће повући чете које је у источној
Европи држала изван својих граница.

- 24. октобра 1918. отпочела је италијанска офанзива против аустроугарских снага - до

30. октобра фронт је пробијен и пораз се претворио у расуло. Италијани су оклијевали
да склопе примирје, јер су напредовали на фронту. Дошли су до Трента, Удина, а
искрцали су се и у Трсту. Примирје је потписано 3. новембра 1918. у близини Падове, а
ступало је на снагу кроз 24 сата за вријеме којих су Италијани додатно напредовали. А-
У је по одредбама примирја морала да изврши демобилизацију војске, уступи половину
ратне опреме, врати све заробљенике, евакуише територије додијељене Лондонским
уговором Италији и дозволи савезничким трупама да пролазе њеном територијом.

- Након што се почетком октобра распала младотурска влада, Турска је напустила

коалицију и ослонивши се на Велику Британију настојала извући повољне мировне
услове. Примирје је склопљено у Мудросу, 28. октобра и захтјевало је: демобилизацију
турске војске, предају свих ратних бродова, предају турских гарнизона у Сирији,
Триполитанији и Месопотамији, савезничко запосједање Босфора и Дарданела као и
других стратешких тачака.

- Примирје са Бугарском потписано је 29. септембра 1918. Услови су били: непосредна

евакуација још запосједнутих српских и грчких подручја, демобилизација бугарске
војске, протјеривање свих њемачких агената у року од четири седмице.