Što ti je kazala Sara, poslušaj!

UVOD

Kada sam radio knjigu, smišljeno odlučih izazvati na razmišljanje. Danas, ako ne
napišete nešto, što je u skladu sa učenjem, ili verovanjem većine, zatvarate vrata da doprete do onih
koje vidite kao ciljnu grupu. Razmišljajući, setio sam se događaja u vreme Hristovog rođenja.
Mudraci sa istoka došli su da traže novorođenog Cara u Izrailju. Bog je skretao pažnju na događaj
koji je celo Nebo ispratilo velikim oduševljenjem. Sveštenici i narod, hladno su dočekali pitanje:
„Gde je Car što se rodio?” Međutim, Božja milost nije mimoišla nikoga, čije se srce otvorilo za
veličanstvenu vest u to vreme. Pastiri i pojedini, nisu ostavljeni u mraku, bez znanja o dolasku
Spasitelja.
Danas, pored toliko knjiga, propovedi i razmišljanja, mora postojati jača istina koja dolazi sa
Neba i nenametljivo čeka da se prepozna. Ko zna, možda ova priča krije taj dragoceni biser.
Doduše, ona vapi za otvorenim srcima, ali ne namerava da se dodvorava bilo kome.
Ako ćemo otvoreno, istinu koju iznosim nisam izmislio iz glave, niti sam uzeo Pismo da,
raznim kombinacijama, proizvedem zaključke koje ćete čitati. Suštinu, koju naglašavam, dobio sam
inspiracijom, nadahnućem, iznenada u sve širem i većem obimu, usađivanu u moj um. Moje
molitve, krunisane su važnom svetlošću!
Prvi put, poslušavši svoju ženu Saru, starom patrijarhu na pamet nije padalo koliko će mu
ta odluka doneti veliku patnju. Drugi put, kada mu se Sara obratila zahtevom da otera Agaru i
njenog sina, Avram je, poučen prethodnim lošim iskustvom, smatrao neprihvatljivim predlog:
“Oteraj ovu robinju sa sinom njezinim…“ (1 Mojsijeva. 21,10;) Da Bog nije intervenisao, Avram ne
bi znao da Sarino insistiranje ne sme zanemariti: “Ali Bog reče Avramu: nemoj da ti je krivo radi
deteta i radi robinje svoje.
Što ti je god kazala Sara, poslušaj... “ (1 Mojsijeva. 21,12;)
Događaji iz Avramovog života, otkrivaju dvostranost završnih događaja. Oni nam govore o
unutrašnjim sukobima naroda koji će objaviti vest drugog anđela, sukoba oko pravilnog tumačenja
i razumevanja opravdanja verom. O borbi između legalizma kroz Zakon, i slobode koja proističe
od Duha. Govore o istini, koja je nenametljivo iskrila pred našim očima, čeznući da je zapazimo,
prosipajući blistave slapove svetlosti. ( OBRISATI )
………………………..

"A kad veli novi, prvi načini starim." 1

Apostol Petar tvrdi da postoji nešto u Pavlovom naučavanju, što nenaučeni izvrću na svoju
pogibao. Mnogi se usuđuju da tumače Pavlove poslanice, ne brinući da će izvrtanje njegovih reči
biti na njihovu pogibao.Galaćanima 1,11 “Ali vam dajem na znanje, braćo, da evanđelje, koje sam
ja propovijedao, nije po čovjeku. Galaćanima 1,12 Jer ga ne primih od čovjeka, niti naučih, nego
otkrivenjem Isusa Krista.“ Posle mnogo molitvi da razumem značaj zakona, njegove uloge u veri,
ili bez vere, posebne misli uputile su me na događaje sa Adamom i Evom u vrtu. Nametnula su se
pitanja o kojima nikada nisam razmišljao. Kao rezultat napora u vapajima i molitvi, sinula je jasnija
svetlost u mom umu.
Da li za Pavla Zakon važi, ili ne važi? To jest, da li je Zakon ukinut, ili nije? Govorimo o
moralnom Zakonu, napisanom na dve kamene ploče. Govorimo, takođe, o svim ostalim zakonima.
Gonjen Duhom, Pavle je došao u Jerusalim, spreman da svoj život položi za Hrista. Izveštaj kaže da
su ga braća veoma toplo i srdačno primila. Neznabožački apostol je goreo u srcu od radosti, što je
delo Božje, među neznabošcima, napredovalo na slavu Gospoda. Ljubeći službu na koju je pozvan,
pričao je braći šta je preko njega Bog učinio među paganima. Starešine u Jerusalimu su odali slavu
Bogu, zbog svega što su čuli. Dok su obožavali Gospoda, njihova srca su bila zabrinuta. Znali su
kakve optužbe kruže među Jevrejima o apostolovom učenju: Dela apostolska 21,20 „Vidiš, brate,
koliko je tisuća Židova, koji vjerovaše, i svi revnuju za zakon. Dela apostolska 21,21 A doznali su
za tebe, da ti Židove, koji su među neznabošcima, učiš odmetnuću od Mojsija učeći, da im ne treba
obrezivati djece svoje, niti držati običaje. Djela apostolska 21,22 Što ćemo dakle sada? Svakako će
se narod skupiti, jer će čuti da si došao. Djela apostolska 21,23 Učini dakle ovo, što ti reknemo: U
nas imaju četiri čovjeka, koji su se zavjetovali. Dela apostolska 21,24 Ove uzmi i očisti se s njima, i
potroši na njih, neka ošišaju glavu, i svi će doznati, da ono, što su čuli za tebe, ništa nije, nego da i
sam živiš po zakonu i da ga držiš.“
Da li je Pavle učio i Jevreje i neznabošce da se ne drže Mojsijevog zakona? Da li je Hristov
apostol govorio protiv obrezanja, ili nije? Nalazimo li u Pavlovim spisima kako govori da Jevreji ne
trebaju držati običaja starih? Ono, zbog čega su ga Jevreji optuživali, bila je gola istina. I mi je
nalazimo u učenju tog čoveka. Pavle je govorio da Mojsijev zakon više ne važi. Učio je da
obrezanje ne vredi, i ako se obrežeš, ništa ti neće pomoći, opet moraš držati sav Zakon. U Galatima
poslanici ističe: Galaćanima 5,4 „Prekinuli ste s Kristom vi koji se u Zakonu mislite opravdati; iz
milosti ste ispali. Galaćanima 5,5 Jer mi po Duhu iz vjere očekujemo pravednost, nadu svoju.“ Ovaj
čovek je propovedao ono, zbog čega su ga Jeverji optuživali. A onda vidimo čudan paradoks. Iako
su apostoli i starešine u Jerusalimu znali da Pavle uči pravu istinu, oni su ga savetovali da učini
suprotno Jevanđelju. Pozabavimo se ovom pitanjem.
Kada je Petar došao u Antiohiju, Pavle je ukorio brata zato, jer je Kifa pazio da zadovolji
hrisćane iz obrezanja. Pre nego su obrezana braća iz Judejstva došla, Petar je jeo i pio sa braćom iz
neobrezanja, ali, kada su došli, on se povukao i dvoličio. Pavle vidi da njegovi suradnici ne idu po
istini Radosne vesti i, otvoreno i hrabro, kori Hristovog apostola: Galaćanima 2,14 „A kad vidjeh,
da ne idu pravo prema istini evanđelja, rekoh Kefi pred svima: "Kad ti, koji si Židov, živiš
neznabožački, a ne židovski, zašto neznabošce siliš, da drže običaje židovske?“ Obratimo pažnju na
objašnjenje, koje Pavle daje Petru o načinu kako se opravdava: Galaćanima 2,16 „A jer znamo, da
se čovjek ne opravdava djelima zakona, nego samo vjerom u Isusa Krista, i mi vjerovasmo u Krista
Isusa, da se opravdamo vjerom u Krista, a ne djelima zakona, jer se djelima zakona neće opravdati
ni jedan čovjek.“ Jasno je da Pavle odbacuje pred Kifom Mojsijeve ceremonije. I ne samo to. On
tvrdi da se čovek neće opravdati delima zakona. On ovde ne misli samo na ceremonijalni zakon, već
jasno govori i o moralnom zakonu. Njega moralnost, koju opisuje zakon, ne vodi do pravednosti.
Vidimo da su apostoli i starešine u Jerusalimu, iako znaju istinu, bili u velikom problemu,
jer su hiljade hrišćana, obraćeni Židovi, revnovali za zakon. Preporuka da Pavle zadovoljava
pogrešne ideje o zakonu, bila je pogrešna, ako ne i bogohulna. Velika borba između istine i laži
zapravo se tek zahuktavala. Da bi udovoljio braći, uradio je ono za čega je korio Petra u Antiohiji,
nije išao pravo po Radosnoj vesti. Pavle, kakav je bio, ne gleda samo za sebe, već se istinski starao
za ono što je drugoga. Iz tih pobuda, poslušao je savet apostola i starešina. Ali, kako god bilo da
bilo, moramo reći da je Pavle pogrešio: Galaćanima 2,21 “Ne odbacujem milosti Božje! Doista, ako
opravdanje po zakonu dolazi, onda je Krist uzalud umro.” Ako pratimo kontekst iz događaja u
Antiohiji, sukob o kome Pavle govori mora biti na području vere, koja se suprotstavlja pokušajima
da se Bogu preporučimo delima Zakona. Pavle je kategoričan: Opravdanje dolazi samo verom.
Šta sve primedba obuhvata? Ako razumemo šta Pavle govori povodom ovog pitanja, tada
dobijamo prave odgovore. Pavle, poneki put, obuhvata pojam Zakona kao skup knjiga, pa ih
zajedno nazovimo zakonicima (Mojsijeve knjige). Kad kaže Zakon, u tom izrazu grupiše sve
Zakone, ma kojoj kategoriji pripadali. Kada ovo razumemo, lakše ćemo shvatiti šta uči. Govoreći o
svim zakonima iz svih Mojsijevih knjiga, koje nadalje nazivamo zakonicima, tu grupišemo Zakone
i zapovesti iz pet knjiga. Kada Pavle pominje Zakon, u svojim poslanicama, u njima zapaža dva,
da tako kažemo, nevažna Zakona, i jedan živi Zakon. Prvi Zakon poznajemo kao ceremonijalan i
Pavle ga smatra neobaveznim od Hrista. Zbog predrasuda Jevreja, primenjivao ih je u određenim
situacijama, nikada ih nije podupirao kao bitne. Drugi Zakon, za koji Pavle uči da je ukinut, jeste
ljubljeni Moralni Zakon, deset pisanih zapovesti. Zakon napisan slovima, Božjim prstom, na
kamenim pločama. Ovu tvrdnju treba objasniti, ona mnogim legalističkim adventistima probada
uši. Informacije iz deset Zapovesti, ukinute su žrtvom na krstu. Kako se Zakon, koji daje
informacije šta činiti, a šta ne, mogao ukinuti? Ovde se zbunjuju obrazovani umovi. A što ne bi i
mi?
Moralni Zakon, pisan slovima, ostvaruje dve stvari. Prvo: informiše šta bi trebali činiti.
Drugo: zarobljava za službu smrti: 2. Korinćanima 3,7 ... služba smrti koja je u kamenje urezana
slovima...“ Zakon vodi službi robovanja, koja završava duhovnom smrću. Pošto je nemoguće telom
izvršiti njegove zahteve, on potčinjava ropskom služenju. Stvara uvid, zbog grešnog tela, da želimo
da ga držimo. Stvara uvid kako ga ispunjavamo. Ustvari, oživljuje i budi silu greha, dok drži žrtvu u
ropstvu. Zakon daje silu grehu, okrepljujući njegovo dejstvo. Njegovu ulogu Pismo naziva službom
smrti! Ko preko umnog, intelektualnog, razumskog poimanja informacije, drži Zakon, opravdava se
delima (bilo da u tom trenutku koristi svoju, sotonsku, ili, čak, i Božju silu). Nosi nečistu haljinu.
Zato je Isus na krstu ukinuo moralni Zakon deset zapovesti u slovu propisa. Efežanima 2,15 „Zakon
zapovijedi s propisima obeskrijepi (obesnaži) da u sebi (Hristu), uspostavljajući mir, od dvojice
sazda jednoga novog čovjeka.“ Rimljanima 10,5 „Jer Mojsije piše za pravdu, koja je od zakona:
"Tko je čini, živjet će u njoj." Pisani Božji Zakon, kao puka informacija, ne važi, kao i
ceremonijalan Zakon. Isus ga ukida zbog formalističkih zloupotreba! Rimljanima 10,4 „Jer je Krist
svršetak zakona za opravdanje svakomu, koji vjeruje.“ Zakon nije put do pravde i svetog života.
Ostaje da se pozabavimo trećim Zakonom, koji nalazimo u deset Zapovesti, a nazivamo
živim Zakonom. Šta podrazumevamo pod živim Zakonom? Ovaj pojam ne nalazimo u Pismu. Ali
se podrazumeva. Živi Zakon je sam Hristos u nama, preko svojega Duha. Živi Zakon bitiše u nama
i kroz Sebe, ostvaruje Sebe. Čini da hoćemo i učinimo ono što je Bogu ugodno. On oživljava Slavu
Božju AGAPE, i to čini od Sebe. Ne osposobljava da živimo svetim životom, On rađa (nanovo
stvara) sveti zivot. Ova tvrdnja je ključna za razumevanje pitanja koje rešavamo.

1. Ceremonijalni zakoni su ukinuti.

2. Intelektualni (moralni) Zakon slova, takođe je ukinut.

3. Živi Zakon (Slava Božja) traje večno.

Kada jasnije sagledamo razlike, koje je Pavle zapažao u zakoniku, možemo razumeti
Pavlovo učenje o opravdanju verom (Večnom Jevanđelju). Zakon slova je ukinut. Obezvređen. Od
Hrista, ne može nas odvesti u pravdu. Oni, međutim, koji ne vide i ne priznaju večno važeći Duh
živog Zakona, pravednost koja ne čini greha, prave suštinsku grešku. Pismo uči da oni, koji žele
spasenje verom, nikako ne spajaju nevažni Zakon slova i Živi Zakon. Kažu da se Zakon slova mora
koristiti kao sredstvo osvedočenja grešnika. Tako zaklanjaju pogled grešnika sa Hrista. To je
najefikasniji način da se Duhu Svetom onemogući rad na srcu. Moralni Zakon slova, kada gledamo
u Hrista, nije vodič, ni pomagač grešniku. Tu prestaje njegova svrha za čoveka vere!
Ko ima Duha Svetoga, ima prisutnost Hrista u sebi. Prima Hristov um. On Sobom upravlja
našim razumom, sve dok Mu verom prepuštamo volju. Osvedočenje u greh, prima se Duhom. Nije
potreban Zakon slova, da bi spoznali grešnost. Slovo je sredstvo Duha, koji utiskuje Božju dobrotu,
a dobrota vodi na pokajanje. Kad Hristova ljubav ne bi Duhom milosti dirnula srce, Zakon ne bi
mogao učiniti nista. Ne možemo se osloniti na slovo, već na Duh, koji preko slova oživljava. Duh
osvedočava savest i onda ukazuje na slovo. Nikako to ne čini prvo slovo, pa onda Duh završava. Ne
prima se istina toliko umom, koliko srcem. Živi Zakon prevazilazi plod Zakonske pravde, izražene
slovima. Pisani Zakon ne može da dokuči Slavu Božjeg uma, osvedočenja u čoveku. Zakon slova,
kao informacija, omogućuje telesno mudrovanje, a Živi Zakon u Duhu zaobilazi razumevanje,
podstiče srce: 1. Korinćanima 2,14 „Tjelesni čovjek ne prima što je od Duha Božjega; jer mu je
ludost, i ne može da razumije, jer treba da se duhovno prosuđuje. 1. Korinćanima 2,15 A onaj
duhovni sve prosuđuje, i njega nitko ne prosuđuje.“ Tajna večnog Jevandjelja otkriva se u rečima:
Hristos u nama, nada slave! Koje slave? Pa, Božje Slave. Hristos u nama ostvaruje zahteve Zakona,
ne Zakon pokrenut od slova, već Zakon oživljen po Slavi Božjoj – Agape! To prevazilazi potrebu
za zapovešću, slovnim nalogom kao vodičem, učiteljem, ili staraocem. Jer nadilazi svaku spoznaju i
razumevanje, svako intelektualno znanje dobijeno od slova.
Ostvarenje Živog Zakona, punina Božje Večne Slave, Isus, živi u našim srcima, delujući
manje na razum, preko slovne zapovesti, a više na savest, aktivirajući osećanja srca. Bog, Svojim
Duhom, ne prilazi toliko čoveku vere preko razuma, ako je On rođen od Duha Svetoga. Duhovnom
čoveku Duh Božji pokreće i oživljava srce, dušu i savest, kroz snažno nadahnuće zdravih i
uravnoteženih osećanja. Duh rađa Božji plod :ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrotu, milost, vernost,
krotost i uzdržanje, koje upravlja srcem i ostvaruje odanost. Jer, Duhovni plod ne sazreva i raste
preko uma, razuma i intelekta, nego oživljavajući savest srca. Um, daleko manje aktivan, i pod
kotrolom savesti, pokorava se novom srcu. Kada Bog radi, On prožima Sobom po sili da sve pokori
Sebi, potčinjavajući volju srca silom ljubavi, milosti i dobrote. On čini (Duhom blagodati) da žarko
hoćemo i želimo da ostvarimo ono što je Njegov naum (daje potrebni podsticaj srcu) da učinimo
(što je stavio ljubavlju u srce), kako bi On sve kroz nas izvršio!
Kojom pravdom su živeli Adam i Eva u raju? Zakonskom pravdom, ili preobilnom Slavom
Božjom? U Edenskom vrtu postoji momenat, preko kojega sam sto puta prešao čitajući, ali ga
nikada nisam stvarno razumeo. Niti sam na njega obratio neku posebnu pažnju: Postanak 2,25 „A
bijahu oboje goli - čovjek i njegova žena - ali ne osjećahu stida.“ Molim vas, zastanimo ovde.
Kakvo je to stanje svesti, da neko u Raju bude go, a da se ne stidi? Njih nije bilo sramota. Kako je
to moguće? Oni nisu bili na nudistickoj plaži, već u samoj Božjoj prisutnosti. Hristos je, po svom
običaju, dolazio i Postanak 3,8 ... hodio po vrtu za dnevnog vjetrića, … „ ali ni Njemu nije smetalo
što su Adam i Eva goli! Prvi ljudi se nisu stideli ni anđela sa kojima su imali nesmetan kontakt. I ja
se ne uznemiravam kad sam nag pred svojom suprugom, ali ne šetam go po parku. Da li im je um
bio zatvoren za svest o grehu? O kakav je to vrt?! I kakvo je to Božje stvaranje?! Da bi prodrli u
istinu koju istražujemo, moramo proučiti još jednu činjenicu iz Edena: Postanak 2,16 „A dade
Gospod Bog čovjeku ovu zapovijed: "Sa svakoga drveta u vrtu smiješ jesti; Postanak 2,17 Samo s
drveta spoznanja dobra i zla ne jedi, jer čim bi jeo s njega, morao bi umrijeti." Naši roditelji u
Edenu nisu znali za sramotu. Čudno, zar ne? Ali, ne samo da nisu znali za stid, nisu spoznavali ni
dobro, ni zlo. Stanje u kome su živeli, prevazilazili sve što danas spoznajemo. O čemu to Bog
govori? Kakve informacije o bezgrešnom stanju ljudskog roda, pre pada u greh, On želi, preko
Edena, da otkrije? Šta tek ne znamo o Nebu! To duhovno, uzvišeno stanje Svete svesti, Bog želi da
objasni danas porukom glasne vike drugog anđela. Kakvo je to stanje?
Pored gornjeg pitanja, da postavim još jedno. Tvrde da je pisani Božji Zakon uvek postojao,
i da je večno utvrđen na nebesima. Znate ono, kada se otvorio Hram na Nebu i pokazao se kovčeg
Zaveta. (Otk.11,19;) Šta bi drugo moglo biti u kovčegu Zaveta, ako ne Božje ploče sa ispisanih
deset zapovesti? Molim vas, svaka istina i svetlost jeste za jedno vreme. Verujem da naše vreme
donosi jasniju istinu. Bavićemo se detaljima, koji će na bolji način objasniti ono, što smo do sada
verovali. Sada imamo dilemu. Ako je pisani Božji Zakon, kakvog poznajemo iz Mojsijevog
vremena, deset zapovesti, postojao pre Adama i Eve i oni su znali za njega, kako to da su se šepurili
goli po vrtu i nije ih bilo stid?! Šta Zakon kaže svetim ljudima u takvom slučaju? Jasno je da bi
ukorio savest, osećanjem sramote. Šta više, osudio bi ih kao prekršioce večnog merila moralnosti.
To bi bio prekršaj zapovesti. Pre nego što osudimo Adama i Evu, znajmo da bi sva krivica pala na
Boga, koji ih je ostavio gole. Međutim, vi ćete mi skrenuti pažnju da je Hristos načinio haljine
svetlosti, kojima je zaklonio njihovu golotinju. Na ovaj način, potvrdićete da je Stvoritelj morao
zadovoljiti zahteve Božjeg Zakona, zaklanjanjem golotinje prvih ljudi. Zar nije tako*? Većina danas
prosuđuje na ovakav način. Ipak, izlazim sa insistiranjem: pisani Zakon, ako je postojao u
nebeskom kovčegu, nikada po slovu nije korišćen od Boga! A i zbog greha, naknadno je dometnut.
On nije postojao kroz svu večnost. Ako je Isus morao zaštititi svetlom nagost Adamovu, da hodanje
Edenom nag ne bi bio greh, tada su oni znali šta je dobro, a šta zlo, stvoreni su grešni. Da li dobro
čujete? Možda čujete, ali malo ko od vas i razume. Šetanjem Edenom u svetlećim haljinama, da se
ne bi širio nemoral, pokazuje da su imali grešnu prirodu. Onda su, i pre nego što su okusili plodove
sa drveta poznanja dobra i zla, znali šta je zlo. Samo grešna priroda poznaje dobro i zlo. Sveto biće
nema tu spoznaju. Iako znamo da Pismo ne uči da su stvoreni grešni. Oni su bili goli, i nije ih bilo
sramota. Ujedno, iako su bili goli, nisu znali šta je to Dobro, a šta je to Zlo! Ova činjenica je dokaz
da Zakon, u obliku kako ga sada primenjujemo, nije funkcionisao u Raju!
Da je pisani Zakon bio poznat na Nebu od večnih vremena, Lucifer, možda, ne bi zgrešio.
Možda ne? Ili bi, kada bi počeo da se uznosi u svom savršenom srcu, brzo prepoznao da krši Božji
Sveti Zakon. Zakon bi ga obavestio o uplivu greha, ma koliko neznatan i prikriven bio. To je Zakon
i njegova „uloga“! Bilo pisanim putem, bilo svešću, savest bi bila opomenuta. Pošto greha na Nebu,
pre Luciferovog sagrešenja, nije bilo, nije postojao ni razlog da Zakon obaveštava svete stanovnike
Neba o grešenju. Spoznaja greha, stvara potrebu za Zakonom. On nije potreban tamo gde nema
grešnika. A pre pobune sotone, greha nije bilo. Pa čak i stanje pre pada, u kom su se nalazili Adam i
Eva, pokazuje da nisu znali za greh. Čak nisu raspoznavali stid i sramotu. Nisu bili svesni greha i
grešenja. Kako je onda bilo spoznaje Zakona? 1. Timoteju 1,9 „Znajući ovo, da pravedniku zakon
nije postavljen, nego bezakonicima i nepokornima, bezbožnicima i grješnicima, zločincima i
nečistima, ubojicama oca i majke, krvnicima ljudskim, 1. Timoteju 1,10 Bludnicima,
muželožnicima, Ijudokradicama, lažljivcima, krivokletnicima, i ako što drugo ima protivno zdravoj
nauci...“ Luciferovo stanje pre greha, bilo je isto kao i Adamovo i Evino u Raju. Nije znao šta je
zlo, a šta je dobro. Zašto možemo u to biti sto posto sigurni? Jer je to stanje Slave Božje, u kojoj
stvoreno biće od Boga večno prebiva. Tu nema mesta za svest o grehu, a on i ne može postojati u
takvoj svetoj sredini.
Telesni čovek, telesno rasuđuje. Duhovni, duhovno rasuđuje. Pisane zapovesti nisu
neophodne zbog pojave greha. I, ako baš hoćemo, nije prvi čovek bio obučen u haljine svetlosti, pa
ga zato nije bilo sramota. On je bio u svetom stanju svesti, um mu je bio ispunjen Slavom Večnog
Boga. Svetlost, koja je obavijala bezgrešnog Adama, bila je tu, jer je bio svet! A ne zato što se štitila
moralna čistota. Posedovao je hiljadustopostotni Um Hristov. On je stalno pred sobom imao
Gospodnji lik. Zato, iako je bio go, ne spoznavajući dobro i zlo, nije imao razloga da ga bude stid.
Ustvari, i više od toga, nisu gledali na golotinju grešnim očima. Nisu znali da su goli. Šta to znači
biti go u Raju? Adam i Eva, iako goli, smatrali su to stanje normalnim, nisu videli u tome greh. A
gde nema greha, nema ni primene Zakona. Kada su Adam i Eva pali u greh, sumnjajući u Božju
Reč, Postanak 3,7 „Tada se obadvoma otvoriše oči, i oni opaziše, da su bili goli.“ Golotinja ih pre
toga nije uznemiravala. Šta im se desilo? Izgubili su Slavu Božju u umu, napustio ih je Um Hristov,
i „progledavši“, spoznaše da su bili goli. Tada su saznali šta je dobro, a šta zlo. Stvarajući Svoja
stvorenja, Bog ih je zaštitio od greha, ne pružajući im spoznaju o dobru i zlu. Nije hteo ništa da im
kaže o grehu. Ovo je zadivljujući zaključak, zar ne? Kad se Zakon upotrebi za grešnike, on služi
samo za zaštitu i kontrolu jogunastog i nepokornog srca zloga čoveka. Štiti ga se od samog sebe. A
ne da bi ga se osvedočilo (probudilo) u greh. Druga sredstva predviđena su da osveste zloga o
grešnosti! Prema tome, na Nebu se nije koristio Zakon u obliku deset rečenica. I, kada se verom u
Hrista, vratimo u bezgrešno stanje, neće biti potreban. Greh se više neće pojaviti. Hristova
Prvosveštenička uloga i posrednička žrtva prolivene krvi, očistiće ga i obrisati zauvek.
Koristi li se na Nebu uslovljavajući Zakon? Bilo da ga vidimo uobličenog slovima, ili u
svesti, zapovednim oblikom? Ne koristi se! (Znam da će mnogi teško progutati ove reči). Čak, pre
pojave greha, nije ni postojao. Neki kažu: Zakon u bezgrešnom Nebu, oblikovan je ovako: Ljubi
Boga i bližnjega svojega, primenjivan drugačijom formom. Ne, Zakon nikad nije na Nebu korišćen,
niti se za njega znalo. Bogu nije potrebna bilo koja forma zapovesti, da bi održavao svoja stvorenja
svetima. On je Slavom prožimao i ostvarivao ponašanje. Pojavom greha, pojavila se potreba za
njim, u pisanom obliku, ali ni onda preko njega Bog nije ostvarivao pravednost. Čak ni u Božjem
srcu nema Zakona, koji nosi u sebi nekakva pravila i zahteve. On svetost Slave od Sebe postiže
samo kroz Agape! Jer, Bog je čista, sveta, večno bezuslovna ljubav. Agape koja ne traži svoje. Ona
služi na Nebu od večnosti, potsticajima Slave, svim svetovima! Svim stvorenjima! Zar ne poznajete
Božju večnu Slavu? Mojsije je o njoj pisao. Pavle je pisao o njoj. Njegovo sveto lice neprekidno,
kroz svu večnost, obasjava sva stvorenja, i ona su živela u svetosti i slavi Božje žive prisutnosti,
kroz Hristovog Duha: Galaćanima 5,22 A plod je Duha: ljubav, radost, mir, strpljivost, blagost,
dobrota, vjernost, Galaćanima 5,23 krotkost, umjerenost; protiv ovakvih nema zakona.“ A Bog
Slavom ne zavisi od Zakona! Hristos, kao Ljubav Božja, ispunjava Zakon, On ga drži u nama! Greh
ubija, a sagrešenju je plata smrt. Zakon je prisila, on zahteva i ne radi kroz ljubav Božje slave, zato
što je mrtav u svom zahtevu zbog slova i ne može oživeti. Zakon je obećanje, ali ga ne može
ispuniti. A Bog je Agape, Život, održava svete životom i silom Agape. Podstiće poslušnost slovu i
održava je prožimajući unutrašnje srce Ljubavlju. Bog rađa sveti plod, dok bitiše u srcu Svojom
slavom u licu stalne prisutnosti Isusa Hrista. Taj plod Duha Božjeg, prožima našu svest prevelikom
silom Božje Slave, rađajući u srcu i u duši bujanje, biló života: (agape) ljubavi, (agape) radosti,
(agape) mira, (agape) strpljivosti, (agape) blagosti, (agape) dobrote, (agape) vernosti, (agape)
krotosti i (agape) umerenosti; odjednom, sve zajedno. Ispunjava nas Svojom božanskom, Večnom
Slavom!
Zato se Pavle, naučen otkrivenjem Isusa Hrista, molio: Efežanima 3,14 „Zbog toga
pregibam koljena svoja pred Ocem Gospodina našega Isusa Krista, … Efežanima 3,16 Da vam
dadne po bogatstvu slave Svoje, da se silom utvrdite po Duhu njegovu u nutarnjem čovjeku,
Efežanima 3,17 Da Krist stanuje vjerom u srcima vašim, da budete u ljubavi ukorijenjeni i
utemeljeni; Efežanima 3,18 Da biste mogli razumjeti sa svima svetima, koja je širina i dužina, i
visina i dubina; Efežanima 3,19 I poznati ljubav Kristovu, koja nadilazi svaku spoznaju (um ili
razum) da se ispunite svom puninom Božjom.“ O kakvoj spoznaji Pavle ovde govori? Pa, o svakoj
mogućoj spoznaji umom, o znanju i razumevanju greha i pravde. O pravljenju razlike između dobra
i zla. Ljubav Hristova nadilazi svako razumevanje, kad nas ispuni puninom Božjom. Proći će vreme
dok se ova istina shvati i prihvati! Više nema mesta za Božji moralni Zakon slova, u bilo kom
smislu. Zato Pavle kaže da je Zakon do Hrista, ali ovaj mrtvi po slovu. Ljubav Hristova
beskonačno nadvisuje spoznaju, poništava i svaki zahtev Zakona i bilo koje zapovesti. Božja Slava,
postignuta Živim Božjim Duhom, prevazilazi razum, um, intelekt, u njihovoj snazi. Ona nadilazi
razum, znanje, spoznaju, kao i svaku telesnu logiku. Da li to isključuje um, razum? Naravno da ne.
Ali um i razum, inteligencija i telesna mudrost, podređeni su Duhu Božje blagodati. Stalno su pod
nadahnućem i podsticajima Hristovog uma Ljubavi, koja pravi onu najvažniju razliku.
Od Hrista je Zakon ukinut potpuno. Kako Zakon slova, tako i svaki oblik zapovedanja. To
jest korišćenja Zakona kao vaspitaća. Naređivanje nije princip Božjeg upravljanja u novorođenima
Hristom! Božja večna slava ne poznaje Zakon i zapovesti. Jer, ljubav Hristova nikada ne zahteva,
niti prisiljava, ona uvek daje, ona služi. Zakon deluje na um, na razum, on pokreće mrtvo telo. Dok
Hristos, Duhom života, ostvaruje samo agape Očevu slavu! Agape nema veze sa zapovedanjem.
I ne mešajte telesnu ljubav sa Agape. Takvo davanje postiže se preko prevelike Sile Duha Božjeg,
unutra, u čovekovom duhu i srcu, (dok spoznaja umom služi kao niži kanal) i to Hristom koji verom
stanuje u nama! Zato će pravednik od vere svoje živ biti. Da li čovek, obučen u Slavu Božju,
prožiman Hristom, čini greh? Nikada! Ponavljamo, nikada! Agape drži novi um, oživljen um, pod
kontrolom. Hristos živi Sobom u nama! Božja slava nadilazi svest čistotom i svetošću, iznad
Zakona, ma kako on bio oblikovan i prezentovan. U trenu raspršuje greh. Nepravda i bezakonje
iščezavaju, kao magla pred podnevnim suncem. Čovek više ne razmišlja na nivou - ovo smem, a
ovo ne smem. Greh nije u njegovom fokusu. Ovde se, na ovom mestu, mnogi sapliću. To je stanje u
kome su se nalazili Adam i Eva, pre pada u greh. Ali i Lucifer, pre nego je zaveden nepoznatim
elementom, nazvanim greh. Uzvišena svest Slave Božje, držala je njihov um u nesvesnosti o grehu,
nisu posedovali spoznaju greha. Zato su praroditelji bili goli, i nije ih bilo stid. Isus je hodao sa
njima, šetajući vrtom, puninom Slave Božje, Ljubavlju prožimao njihova srca. On je podsticao srce
vrućim žarom agape, nagoneći ih da ljube Boga i bližnje. Svetost uma bila je viša od onog što danas
shvatamo. Ovakav će život nadmašivati preobilno sve zahteve Božjeg pisanog, ili svesnog Zakona,
jer se sav Zakon u jednoj reči ispunjava: ljubav večna – agape! A Božja ljubav agape predstavlja,
ustvari, živi Zakon! A živi Zakon (agape) je sam Gospod Bog Nebeski, Njegov Duh! Hristos u
nama, nada Slave! A Hristova ljubav u nama (agape), uzvišenija je, veća i važnija od razumevanja,
intelektualne spoznaje uma o dobru i zlu.
Dobro, zašto je Isus umro? Da zadovolji Zakon? Greh je prekršaj Zakona. Kako nema
Zakona i ukinut je, ako je Isus morao da zadovolji njegove zahteve? Isus je umro da zadovolji
zahteve Zakona, jedino zbog svih greha koje smo učinili u telu, pošto smo se odvojili od Božjeg
života u nama. On je bio pokoren Zakonu, da bi čovečanstvo iskupio od proklestva Zakona, kojem
smo, od jedenja zabranjenog ploda, robovali. On je od Boga postavljen pod Zakon. Morao je
zadovoljiti njegove zahteve. Iz tog je razloga morao otkupiti prekršaje slova Zakona Svojom
telesnošću: Galaćanima 4,4 Ali kad dođe punina vremena, posla Bog Sina svojega, rođena od žene,
postavljena pod zakon, Galaćanima 4,5 da otkupi one, koji su bili pod zakonom, da primimo
posinjenje.“ Kao telesni Čovek (uzeo je ljudsku palu prirodu na sebe i prihvatio naše grehe), spasio
je čoveka od pravedne osude Zakona, njegovih zahteva. Zato je umro! A ne zato, da bi ovekovečio
slovo Zakona. Biće tesko razumeti ovaj predmet, sve dok ne shvatimo da Zakon nikad nije postojao
pre greha, niti je bio potreban. On je naknadno dodat. Isus Hristos nas je otkupio od proklestva
Zakona! Jer, dati Zakon je proklestvo. Zato je svako ko visi na drvetu, bio proglašen prokletim.
Misli se na Hristovu iskupiteljsku žrtvu. Ono što je Gospod na krstu prolivenom krvlju ostvario,
jeste: Potpuno vraćanje svakoga, ko veruje, u bezgrešno stanje, u kojem su se nalazili Adam i Eva!
Zbog nepoznavanja ove činjenice, Bog ne može da nas potpuno blagoslovi puninom agape, ljubavi
Hristove, koja je prebivala u Adamu i Evi, pre nego su posumnjali u Boga! Kada ovu istinu
razumemo, tada će Bog izliti Pozni Dažd na svoj narod. Slava Ti Gospode Isuse Hriste, na slobodi
koju imamo u Tebi! Amin.

………………………….

„Ljubav Hristova, koja je pretežnija od svake spoznaje!“ 2

Rimljanima 2,17 „Ti se zoveš Židov, oslanjaš se na zakon, hvališ se Bogom, Rimljanima 2,18
I poznaješ Njegovu volju. U zakonu poučen, znaš što je dobro i zlo;“ Interesantno da u početku
Biblije nalazimo Zakon, kako ga Pavle objašnjava, na jednom vrlo neobičnom mestu. Postanak 2,16
„A dade Gospod Bog čovjeku ovu zapovijed: "Sa svakoga drveta u vrtu smiješ jesti; Postanak 2,17
Samo s drveta spoznanja dobra i zla ne jedi, jer čim bi jeo s njega, morao bi umrijeti."
Posmatrajmo kako se Eva oseća, dok odlučuje da uzbere zabranjenu voćku. Postanak 3,6 „Sada
istom vidje žena, kako je plod drveta dobar za jelo i ugodan za pogled, i kako je plod drveta
poželjan, jer daje spoznanje. I ona uze od njegova ploda i jede; i mužu svojemu, koji je bio uz nju,
dade od njega, i on isto jede. Postanak 3,7 Tada se obadvoma otvoriše oči, i oni opaziše, da su bili
goli. Zato spletoše lišće smokvino i načiniše sebi od njega pregače.“ Rezultat delovanja zabranjenog
ploda stvara utisak, kao i Božji zakon. Jedenje s drveta poznanja dobra i zla, kao i sam Zakon slova,
odmah ubija svoju žrtvu. Plod drveta i Božji zakon, otvaraju oči i osposobljavaju da se progleda.
Pomoću oba zapažamo šta je dobro, a šta zlo. Stičemo spoznaju, ali gubimo Slavu Božju, ljubav
Hristovu, koja nadilazi „svaku spoznaju“ Efes. 3,19; o dobru i zlu.
I Božji zakon, i plod drveta u Raju, otvaraju oči. Tek kada Zakon osvedoči o grehu, greh se
rodi u srcu. Plod, koji je uzbrala Eva, otvorio je oči da vidi svoje stanje, da je gola. Zakon čini isto.
Isprva, dok se bavimo slovom Zakona, mi se osećamo kao Eva i Adam dok gledaju, a zatim i kušaju
zabranjeni plod. Rod je dobar za jelo i ugodan za pogled, i dobar radi poznanja istine. Daje
intelektualnu mudrost. Tako je i sa spoznajom Zakona. Dok istražujemo Zakon, vidimo da je
koristan i da ga je ugodno primenjivati. Kao što je Evi izgledalo da je plod sa drveta poželjan, te
daje spoznaju, tako i Zakon Božji, na prvi pogled izgleda poželjan, jer daje spoznaju koja nam
omogućava da budemo mudri, razumni i prosvetljeni. U oba slučaja, spoznajemo dobro i zlo.
Postajemo pametni, kao bogovi! Ali, rezultat prosvetljenog uma uvek je isti, kako kod ploda
zabranjenog drveta, tako i kod moralnog Zakona slova. I jedan i drugi, pletu oko čoveka haljine od
lišća samopravednosti. I u jednom (jedenju zabranjenog ploda), i drugom slučaju (oslanjanjem na
Zakon slova), prilazi Spasitelj i nudi pomoć.
 Šta, ustvari, govorimo? Adam i Eva, stvoreni, nisu imali spoznaju dobra i zla. Nisu znali za
Zakon. Kako sam došao do tog zakljucka? To mi je sinulo, kada sam zapazio da su bili goli, ali nisu
znali da su goli. Šta nam to otkriva? Stanje u kom su se nalazili, pre pada u greh, uzvišeno je stanje
svetosti, koje nema u sebi svest o dobru i zlu. Njima ne upravlja spoznanje istine. Na primer, takva
stvorenja mogu biti gola, a da to stanje ne vide kao sramotu, ili nemoral, pa čak ni kao greh.
Njihova svest je na daleko višem stupnju. Ustvari, to su sveta bića. Stvoreni na sliku Božju,
poseduju viši nivo svete svesti, koja se ne bavi dobrim i zlim, jer nemaju spoznaju u telesnoj
prirodi. Oni, zapravo, sve zapažaju jedinim Božjim pravim merilom, u Slavi Svetosti. Sve im se
oblikuje u svetu Slavu. Zlo, ni dobro, nije im poznato! Oni su živa replika Boga. Tako su stvoreni
na početku. Posle pada su poprimili prirodu onoga,koji ih je zaveo. I, dok su u palom stanju,
primorani su da se bave onim što je dobro, ili zlo. Dok im ne priđe Osloboditelj.
U Edenu, pre pada, ne živi se u sferi razumevanja šta je dobro, a šta zlo. Oni prevazilaze
stanje telesne prirode, ili grešne prirode tela. Imaju Božji um, Hristovu duhovnu prirodu, i žive
Duhom. Puni su Duha Božjeg u toj meri, da On živi u njima, potpuno ih kontrolišući. Tako su
stvoreni da budu apsolutno predani vodstvu Hristovog (agape ljubavi) uma. Oni su ispunjeni sjajem
slave Božje večne ljubavi. To znači biti načinjen po slici Božjoj. Oni su bili obučeni, i neprekidno
okruženi, Slavom Božje svetosti, koja prevazilazi telesni um. Zato nisu ni znali da su goli. Merilo
pravednosti, nije im bilo potrebno. Padom u greh, stvorena bića postaju svesna dobra i zla.
Gubitkom Duha Božjeg – uma Hristovog – Slave Božje, oni počinju da se bave grehom, i odupiru
mu se. To se očitovalo u trenutku kada su, navodno, progledali i shvatili da su goli, prekrivši svoja
tela Edenskim lišćem. Počeli su da se stide. Od tog trenutka, moralni Zakon slova (i spoznaja
istine), postaje njihov gospodar. Kriterijumi se drastično menjaju. Ono što pred Bogom nije zlo, na
Nebu, njima je i greh i razlog za sramotu. Od tada su počeli da se bave sa grehom, suprostavljajući
mu se. Obećanje Zakona, dobija na snazi. Tako vidimo kada je tačno moralni Zakon, intelektualne
spoznaje šta je dobro, a šta zlo, stupio na snagu prema palom čoveku. Čovek mu je postao rob,
njegov zavisnik. Telesnom i grešnom čoveku više nije bilo moguće da, sam po sebi, ostvaruje
prvobitno sveto stanje. On je upao u glib, iz kojeg sam, više nikada, ne bi mogao da se izvuče.
Pojavila se snažna potreba za Spasiteljem. Da nije došao Hristos, čovek bi egzistirao duhovno mrtav
i na kraju potpuno propao, baš kao što mu je to Bog rekao, pre pada u greh.
Na osnovu ove snažne činjenice Pisma, shvatamo da Bog nikada nije nameravao, preko
zapovednog oblika Zakona, ponuditi čoveku spasenje od grešnog stanja u koje je zapao. I nikada ga
nije Zakonom čuvao u svetom stanju, pre nego je pogrešio. Jer, Zakon slova, u zahtevnom smislu,
uvek će imati samo jedno dejstvo na ljudsku prirodu. Kao što je, na početku, čoveka odvelo u otpad
od Boga, spoznanje dobra i zla, tako isto, ako mi pokušavamo preko Zakona doći u sveto stanje
Božje pravednosti, samo iznova oživljavamo snagu grehu. Pomoću zapovesti, mi dajemo grehu silu
u našem životu. Plod od poznanja dobra i zla, bio je oduvek zabranjen svetom stvorenju. Da li jasno
zapažamo ovu činjenicu? Bog nikada nije imao nameru da Adamu otkrije svet dobra i zla! Nije hteo
da mu otkrije spoznaju sveta greha! Na osnovu ovog zaključka, vidimo da stanje u koje Bog želi
danas da dovede svoj narod, jeste potpuno drugačije, nego ono koje mi želimo da postignemo.
Današnja teologija oko pravednosti, pogrešna je od početka, i u svom korenu krije laž, koju je u
Evin um posejala lukava zmija. Možemo mi, preko Zakona, primati znanje i prepoznavati dobro od
zlog, ali nikada time nećemo postati kao Adam i Eva, pre pada u greh. Nikada naša svest, ili stanje
svetosti, neće biti takvo da ne znamo šta je dobro, a šta zlo.
Ovde dolazimo do prethodne tvrdnje, da pisani Zakon slova nije neophodan, da bi bili spašeni
po milosti. Kad govorimo o slovu Zakona, onda tu podrazumevamo i razumevanje šta je istina,
same intelektualne spoznaje, bez oslanjanja na pisan Zakon. Ukazujemo na samu svest o njemu.
Tvrdimo da deset zapovesti ne utiču na delo spasenja milošću. Ali, gledanje u Zakon slova, da bi
smo bili spašeni, je pogrešno. To znači, da apostoli nisu morali neznabošcima da propovedaju
Zakon u bilo kom smislu, da bi verom primili spasenje Božje milosti. Spašavali su se i oni koji su
znali Zakon, i oni koji uopšte ništa nisu čuli za njega. Efežanima 2,11 „Zato se spominjite, da vi,
koji ste nekad po tijelu bili neznabošci i nazivani neobrezani od onih, na kojima se je učinilo rukom
obrezanje na tijelu. Efežanima 2,12 Da ste bili u ono vrijeme bez Krista, isključeni od zajednice
Izraelove i bez dijela u zavjetima obećanja, nade nemajući i bez Boga na svijetu. Efežanima 2,13 A
sad u Kristu Isusu, vi koji ste nekad bili daleko, blizu postadoste krvlju Kristovom. Efežanima 2,14
Jer je On mir naš, koji oboje sastavi u jedno, i poruši zid, koji nas je rastavljao, Efežanima 2,15
Tijelom svojim poništi protivnost, i zakon zapovijedi u propisima, da iz obojega načini u sebi
jednoga novog čovjeka, čineći mir, Efežanima 2,16 I da pomiri s Bogom oboje u jednom tijelu
križem, ubivši neprijateljstvo na njemu, Efežanima 2,17 On je došao i propovijedao je mir vama,
koji ste bili daleko, i mir onima, koji su bili blizu; Efežanima 2,18 Jer po njemu imamo oba pristup
k Ocu u jednom Duhu.“ Znam to, jer sam shvatio da, kao što drvo od poznanja dobra i zla vodi
samo duhovnoj smrti i ropstu grehu, tako i Zakon Božji, objavljen na Sinaju, takođe zarobljava na
sužanjstvo, ili robovanje. Zakon ne spašava nikoga, kao što ni plod onog zlokobnog drveta, usred
vrta Božjeg, nikada nikoga neće spasiti, ili načiniti bogom. Zakon je samo bio čuvar do Hrista. Ovo
je jaka reč, koju malo ko od nas razume. Ili mislimo da razumemo. Zakon nas štiti na isti način,
kao što je Bog postavio drvo poznanja od dobra i zla, kako bi, ako čovek bude prevaren od sotone,
osvestio čoveka da vidi svoje bedno i izgubljeno stanje, čuvajuci ga za ponudu spasenja. Drvo od
poznanja dobra i zla, bilo je sredstvo zaštite stanovnika Edena od večne izgubljenosti. Ništa loše
nije bilo u vrtu. Bog je, sve što je stvorio, stvorio sa svrhom i za dobrobit svojih stvorenja.
Ali, ni jedno, ni drugo, od Hrista, pa nadalje, nisu više neophodna sredstva, da bismo bili
spašeni. I ovo je ono što mnogi ne shvataju. Posebno braća zakonici, u adventistickim redovima.
Čak šta više, tvrdim, da je lakše prići čoveku i spasiti ga preko Hrista, i samo Hrista, nego
osvedočenjem da je prekršioc Božjeg zakona. Ako čoveka dovedemo direktno Hristu, eskivirajući
zapovesti Zakona, grešnik pre shvata svoju potrebu i bespomoćnost, te lakše verom prihvata
Njegovo delo spasenja za sebe, nego kada mu, preko Zakona slova nudimo spasenje. Ako grešniku
ukažem na zahteve Zakona i ponudim mu Spasitelja, on se lako može (a to se dešava sa mnogim
obraćenicima) pouzdati u držanje Zakona slova, te svojim delima, preko Hrista, potražiti svoju
sigurnost. On gleda u Zakon, i, preko njegovih zapovesti, vidi šta je dobro, a šta zlo, te,
izbegavanjem greha, pomoću intelektualne moći, telesnom borbom, to jest, svojom inteligencijom,
prosvetljenom zapovestima, beži od zla, činjenjem onog što je dobro svojim naporima, i zauvek
zaglavljuje sebe u legalizam i opravdanje delima. On to pokušava da postigne pomoću poslušnosti
zapovednoj informaciji slova Zakona. Kada grešnika dovedemo direktno Spasitelju, učeći ga da se
pouzdava u Njegovu milost, verujući Isusu da će ga On izbaviti od greha, obraćenik ne gleda u dela
Zakona, niti pokušava da ih ostvaruje svojim trudom, već se samo, verom, uzda u spasonosnu
milost. Ljubav i milost u Hristu, lome njegovo kameno srce, Božje trpljenje i dobrota vode u
pokajanje. Milost Božja menja srce – što ga na kraju, stvarno spašava.
Recimo to ovako. Ako grešniku kažem: „Vidi, Zakon pokazuje da si učinio greh i da trebaš da
se pokajes.“ Hoće li ga informacija Zakona raznežiti i odvesti u žaljenje zbog greha? Neće, jer ne
može. Pokajanje će biti samo privid. Biće prevaren i onaj koji misli da se pokajao, kao i onaj koji ga
je pokušao dovesti pokajanju. Ali, ako grešniku ukažemo na sažaljivog, nežnog, punog dobrote
Isusa, čija duša suzama pati zbog njegovog greha, hoće li i najtvrđe srce ostati imuno prema takvoj
ljubavi? Kad kažemo grešniku da, odbijajući Boga, ranjava Njegovo nežno i žalostivo srce, šta će se
desiti? Pa, većina grešnika pokajaće se, zbog svesnosti boli koju zadaje Spasitelju, koji ga
bezuslovno ljubi! Upravo zato apostoli nisu ni prilazili neznabošcima preko Zakona. Oni su uzdizali
Hrista raspetog. Kasnije, kada su grešnici primili Duha, a borili se preko tela, Pavle je preko
zapovesti slova objašnjavao da su, od života Duhom, nastavljali da žive telom. To je tako jasno
istaknuto u Novom zavetu, da je tu činjenicu nemoguće oboriti. Apostoli nisu neznabošcima
prilazili preko slova Zakona, ali navodni obraćenici iz Judejstva to sigurno jesu, nanoseći mnogo
štete i problema delu, koje su oni obavljali. Apostoli su znali da Zakon slova ne postiže spasenje po
blagodati i da čoveka stalno gura u otpad od Boga, te su ljudima dolazili samo sa objavom Hrista, i
to Hrista raspetog!
Ali, kako ćemo znati da li nas u to spasenje vodi stvarno Božji Duh, ako ne znamo šta je greh
– to jest nemamo spoznaju dobra i zla? Mi ne želimo da budemo prevareni, zar ne? Zato mislimo da
je Zakon slova odrednica koja štiti da, zbog neznanja, ne ostanemo u nečemu u grehu, zar ne? Na
primer, ako me neko dovede samo Hristu kao Spasitelju, a ne kaže mi da ne svetkovanjem subote
činim greh prema Bogu, kako ću biti osvedočen da sam grešan, zbog prekršaja zapovesti? Ovo
izgleda kao razumno razmišljanje i zaključak. Ali, zaboravljate da će pravednik od vere živ biti! Šta
to znači? Ivan 14,26 A Utješitelj, Duh Sveti, kojega će Otac poslati u ime moje, on će vas naučiti
svemu i napomenut će vam sve, što vam rekoh.“ Ako ja imam poverenja, veru u Isusa, kao svog
Učitelja, uzdajući se u obećanje, koje kaže: Svi će od Boga biti naučeni... onda moramo znati da
nas Isus nikada neće, kao takve, ostaviti bez svetlosti o suboti, ili bilo kojoj drugoj istini, koju On
nađe za potrebu da je ugradi u naša srca. Samo što On neće ostvarivati poslušnost kroz Zakon, tako
što će nam citirati zapovest, već kroz ispunjenje i silnim nagonom podsticaja ljubavlju. Osvedočiće
ga o grehu udarajući um kroz savest. Bolno upozorenje savesti, rečiće mu da iskušenje pokušava da
ga uvede u zabranjeno područje. On, onome koji veruje, potstiče srce, uz osvedočenje uma, i
podsticajima za život pun ljubavi prema Bogu. Jer, ko ljubi Boga, držaće zapovesti Njegove, kaže
Isus. Ne po slovu, već po Duhu i Sili Agape Slave! Mnogi nemaju vere, pa preko Zakona pomažu
Bogu da ispuni Njegova obećanja. Oni se bore malo telom, malo duhom. Ali, onda se ne spašavamo
verom u Njegova obećanja, već delima. Danas nema vere i poverenja u Boga. To se posebno zapaža
kod legalističkih vernika, koji u Zakonu vide svoju sigurnost. A, ustvari, vernik samo treba da živi
verom i nikako više, da bi primio spasenje. Sve drugo Otac i Sin preuzeli su na Sebe, da učine za
nas! Jer, mi nismo deca Zakona, već deca obećanja! Verujete li Bogu, verujete li ovako? Ne možete
da MU verujete, jer, naučeni od Zakona šta je dobro, a šta zlo, stalno neuspešno pokušavate da
pravdu dostignete po razumu i spoznaji istine, a ne po Duhu! Nije Isus uzalud nagovestio da, kada
bude došao po drugi put, da možda neće naći vere na Zemlji među ljudima. Kakva je vaša vera
danas? Verujete li i razumete li šta spasenje Hristovo stvarno obuhvata? Znate li da je naše spasenje
potpuno i samo Božje delo? Ako to znate i verujete, onda se radosno prepustite Njemu i verujte Mu.
Pravednik će od vere živ biti! Ne budimo tako maloverni!
Zapazite da tu, gde je čovek pao, u Edenskom vrtu, na taj način mora i da se vrati Bogu. Prvi
ljudi posumnjali su u Boga i Njegovu reč. Bog im je obećao da će umreti, ako budu hteli da znaju
šta je dobro, a šta je zlo. Oni Mu, zbog zmije, nisu verovali. Nije Eva pogrešila kada je uzbrala
plod, nego kada je slušala ono što joj se govori, kad je u srcu posmunjala da joj je Bog rekao istinu.
Tada je ušla u greh i otpala od Boga. Nevera je greh. Sumnja u Božju Reč obećanja, greh je. Tako je
čovek pao. Na isti način, sada, čovek mora da se vrati Bogu. Mora samo da Mu veruje. Mora da
veruje da je u Isusu svako dato obećanje, da, i amin! Zar je On čovek, da laže? Ono što je rekao,
neće li učiniti? Pad je došao kroz sumnju, a vraćanje Bogu dolazi samo kroz veru. Nema tu
nikakvog Zakona. Veri u Božja obećanja, nije potreban Zakon! Da li to shvatamo? Vera u Božju
Reč obećanja, oslobađa obaveze prema Zakonu, jer Bog preuzima odgovornost za našu svetost.
Kako je ovo prosto shvatiti? A ja bez Božje pomoći dugo nisam mogao da razumem. Bog stavlja
svetost u nas, preko krštenja Svetim Duhom, u sili Slave Božje. To je Njegov posao, jer je tako
obećao. Spasenje je Božje delo, koje za nas ostvaruje Isus Hristos, Spasitelj čovečanstva. Naše je
samo da Bogu to poverujemo. Veruješ li Mu? Veruješ li Njegovim obećanjima?
Znači li to da su neki hrišćani, koji kliču od radosti, u nadahnuću duha, revni oduševljenjem i
veoma aktivni, odbacivši neke svete uredbe Božjeg zakona (zamenjujući nedelju za subotu), ustvari,
oni, koji imaju stvarnu istinu? Oni govore: milost... milost... samo veruj i samo veruj... i bićeš
spašen! Ovim ne tvrdim da to sada znači da neki od njih neće biti u Božjem carstvu. Ipak, ne bih
tvrdio da je tu, uvek, na delu samo pravi Božji Duh. Otidite danas kod svih verujućih hrišćana, i
pitajte ih da li znaju šta je dobro, a šta zlo? Ustvari, zatražite da potvrde razpoznaju li dobro od zla, i
znaćete koji ih duh vodi, ma koliko klicali od radosti, činili čudesa i ispoljavali neke rodove duha, i
ma koliko bili dobri hrišćani. Vidite, lažni duh isto podstiče gorljivost, radost, mir, ljubav i
oduševljenje. Pravi Božji Duh, vraća u Edensko stanje svete svesti. Razumete li razliku? I pravi
Duh daje radost, mir, ljubav... ali otklanja svest o dobru i zlu. On, kada je stvarno od Boga, uklanja
spoznaju dobra i zla iz vašeg srca, spoznanje zahteva Zakona na um nestaje, jer vam donosi Hristov,
veliki UM Božji, neprevaziđeni mir Hristov, koji nadilazilazi spoznaju uma. Božja agape preuzima
vlast nad merilima i kriterijima koji su potrebni telesnosti. To predstavlja prisutnost Svete Slave,
moći – svetosti - Boga Živoga! Ljubav Hristova! Bogatstvo i sila Slave Božje! Slovo je sredstvo,
koje dobija život od sile Duha, kako bi Duh Reči ne slovo ispoljilo savršenu pravednost u
novostvorenom srcu. Svetost Božja prevazilazi spoznaju dobra i zla, jer postajete sveti. Uzvišeno
sveti! A sveto stanje je daleko više od slova Zakona. A ni u čemu ne krši načela moralnog Zakona,
iako ih po slovu prevazilazi, po svakom pitanju. Na ovaj način, uvek nepogrešivo znamo da li nas
nadahnjuje i vodi pravi Duh Božji, ili lažni, koji pokušava da nas prevari. Zaista, na taj način nikada
nećemo pogrešiti u proceni, ko nas poučava i posvećuje. Ivan 3,5 „Isus odgovori: "Zaista, zaista
kažem ti: ako se tko ponovo (odozgo) ne rodi vodom i Duhom (Svetim), ne može ući u kraljevstvo
Božje. Ivan 3,6 ... što je rođeno od Duha, duh je. Ivan 3,7 … "Morate se ponovo roditi.“ Matej
18,3 ... "Ako ... ne budete kao djeca ...“ uvek ćete znati šta je dobro, a šta zlo.
Pravo spasenje, po Božjoj istinskoj milosti, vraća nas na uzvišeniji stepen duhovnosti i svesti,
stvarajući u nama, i za nas, stanje da ne znamo da smo goli, i oslobađa potrebe da jedemo plod sa
drveta poznanja dobra i zla. Od tada, više nemamo telesne poglede i shvatanja. Znamo samo za
Slavu Božju, uzvišenu Svetost Uma Hristovog. Sveto i proslavljeno Svetlo! Bog, pravim
spasenjem milošću, Duhom Svojim, od nas stvara prvobitnog čoveka, kojega je načinio u
Edenskom vrtu. Ovu istinu, danas ne uči ni jedna grupa hrišćana, zajednice, ili crkve! Ako verujemo
Božjim obećanjima u Hristu, i samo Mu verujemo, ovakvu Slavu Svetlosti Bog će uliti u naše srce i
učiniti nas višim od svake spoznaje Zakona. Božji cilj je da nas uzigne daleko potpunije i
svrsishodnije od puke intelektualne spoznaje Zakona. Njegov je večni plan da nas uvede u
atmosferu takve svetosti, u kojoj Zakon nikada neće biti potreban, onako, kako je otkriven u
moralnim zapovestima deset rečenica, napisanih na kamenim pločama. Pa čak ni bilo koji drugi
način zapovedanja. Jer, plod Duha jeste: „Ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, milost, dobrota,
vernost, krotost i uzdržanje. I na ovo nema Zakona. Pavle je u potpunosti u pravu, tvrdeći kako ne
treba imati Zakon, u bilo kom obliku da nas vodi ka svetosti. Poznanje dobra i zla, znači činjenje
dobra, kroz, ili iz zla. Poznanje dobra i zla nas vodi da se, grešenjem, borimo protiv greha. Na
žalost, Božji zakon nas, čak, navodi da činimo, ne samo dobro, već i zlo. A i to dobro, proisticaće iz
srži zla, sebičnosti. Svako takvo dobro, uvek će biti zaraženo zlom. Sveta, čista i neprolazna agape
ljubav, važnija od svakog znanja, je, ustvari: radost proslavljena, mir, koji prevazilazi svaki um,
dugotrpljenje i milost, koja traje do veka, nenadmašna dobrota, vernost, ili Hristova vera, krotost i
smernost našeg Spasitelja, kao i umerenost. To su plodovi uzvišene svetosti i slave Duha Hristova.
To znači prebivati srcem, umom i dušom, u Svetlosti Božje čiste prisutnosti. Ili, imati potpuno
poznanje Hristove ljubavi, koja prevazilazi svako znanje, spoznaju i razumevanje, neprekidno!
Takvo sveto stanje ne misli o zlu, pa čak ni o dobru! Ono se, ustvari, nikada ne bavi dobrim i zlim,
u kontekstu šta moram činiti, ili ne činiti, da bih se uskladio sa Zakonom! Kao što čovek, pre greha,
nema spoznaju greha, kako u dobru, tako i u zlu, isto obnovljenom grešniku, sada, nema potrebe ni
za kakvim zakonom, koji bi mu stalno ukazivao na ono što je dobro, ili zlo. Zakon ne može važiti za
pokajanog, opravdanog i svetog čoveka. Nad svetima, zaista, nema Božjeg zakona! Oni će živeti, ne
znajući za greh, ponovo će goli hodati nebeskim Hananom, ne sramoteći se! Ovo je daleko
uzvišenije stanje svete svesti, od svakog Zakona. To će biti stanje blještave svetlosti, sjaja božanske
prirode, koje sija moćnije od milijardu beskonačnih sunaca u svemiru. Slava i hvala Jedinom
pravom Bogu, Večnom! Amin!

………………………

„U Avramu iscrtana istorija Adventista sedmog dana!“ 3

Pavle je ukazao, u Galatima poslanici, da je zakonik ( Mojsijeve knjige ) ostavio

poruku u slikama koje predstavljaju Saru, Avramovu ženu, i Agaru, Avramovu sluskinju,
kao dva Zaveta. A njihova deca oslikavaju rodove, ili plodove, koje su postigli preko tih
Saveza. Pomoću ovih slika, možemo puno naučiti o pravoj svrsi Božjeg zakona danas.
Galaćanima 4,21 „Recite mi vi, koji želite biti pod Zakonom, zar ne čujete Zakona?
Galaćanima 4,22 Ta pisano je da je Abraham imao dva sina, jednog od ropkinje i jednoga od
slobodne. Galaćanima 4,23 Ali onaj od ropkinje rođen je po tijelu, a onaj od slobodne snagom
obećanja. Galaćanima 4,24 To je slika. Doista, te žene dva su Saveza: jedan s brda Sinaja, koji rađa
za ropstvo - to je Hagara. Galaćanima 4,25 Jer Hagara znači brdo Sinaj u Arabiji i odgovara
sadašnjem Jeruzalemu jer robuje zajedno sa svojom djecom. Galaćanima 4,26 Onaj pak, Jeruzalem
gore, slobodan je; on je majka naša.“
Pavle je, prosvetljenjem, razumeo nešto, što niko do tada nije znao. Njemu je
objašnjeno da Sara i Agara predstavljaju dva Saveza. Ta dva Saveza, pojaviće se na ljudskoj
pozornici, na kraju vremena. I upravo, slike iz života Avrama sa svoje dve žene, postale su
stvarne, prilikom objavljivanja Zakona Božjeg, deset zapovesti na Sinaju, i Hristovom smrću na
krstu Golgote i Njegovim vaskrsenjem. Prvi Savez je imao falinku, i bio je pogrešan. A drugi je
bio onaj večni, koji se ostvarivao u životu Adama i Eve, pre pada u greh. On se ostvarivao po
obećanju.
Sara je, posle dosta čekanja, posustala u svojoj veri, i dala je predlog Avramu da dete
obećanja dobiju sa Agarom, ropkinjom. Avramu se predlog dopao: „Postanak 16,1 „Saraja, žena
Abramova, nije mu rađala djece; a imala je sluškinju Egipćanku, po imenu Agaru. Postanak 16,2
Tada reče Saraja Abramu: "Gle, Gospod mi je uskratio djecu; uzmi dakle sluškinju moju za ženu; pa
možda po njoj dođem do djece." Abram prista na riječ Sarajinu. Postanak 16,3 I Saraja, žena
Abramova, uze Agaru Egipćanku, sluškinju svoju, iza deset godina, otkako se nastani Abram u
zemlji kanaanskoj, i dade je Abramu, mužu svojemu, za ženu. Postanak 16,4 I on uđe k Agari, i ona
zatrudnje. A kad ona opazi, da je trudna, prezre gospodaricu svoju."
Sara je bila slika Saveza koji će doći, posle Saveza sklopljenog na Sinajskoj gori, a koji
se otkrivao u Agari, ropkinji. Iako je prva Avramova žena oslikavala Večni Savez pre svih vremena,
kojim je Bog oduvek nameravao da blagosilja svoju decu. Sara je slobodna, to jest bila je
legalna supruga Avramu. A Agara joj je bila potčinjena i robovala je kod Avrama. Ona je služila
Saru. Ova slika nam govori nešto veoma važno, kada razmisljamo o službi preko pisanog
Zakona i službi po vodstvu i nadahnuću Božjeg Duha. Zavetni zakon deset zapovesti sa Sinaja,
služi Slavi agape Božjoj, živom Zakonu po Duhu. Agara je morala da se potčinjava Sari.
Moramo znati da na ovom mestu, u Pismu, ne čitamo samo istorijski događaj iz života
jednog velikog Božjeg čoveka. Ovde pronalazimo duhovnu pouku, ali i proročku poruku
spasenja za ovo naše vreme. I sada učimo razliku između duhovnih ljudi, i religioznih. Između
vernika, koji težiste svoje sigurnosti baziraju na poverenju u Božja obećanja, i onih koji
obećanja ostvaruju svojim naporima. Jer, kao što je Pavle, naučen od Duha Božjeg, učio, u
Galatima poslanici, u celoj ovoj priči posmatramo u Agari prvi Savez, koji je uspostavljen na
Sinajskoj gori, Savez postavljen na objavi deset zapovesti moralnog Božjeg zakona, objavljenog
na kamenim pločama, u deset rečenica. Ovaj Savez predstavlja Avramovu ropkinju, Agaru.
Šta u ovom slučaju vidimo? Moramo reći da nikada Bog nije imao nameru da daje pisani
Zakon deset Zapovesti na Sinaju, kao sredstvo opravdavanja i življenja pravednim životom, za
bilo kojega Božjeg čoveka. U slici Agare ,vidimo da je Bog predvideo kada će Božji narod
služiti Gospodu legalistički, svojim naporima, pokušavajući da se opravda delima Zakona.
Čitali su Zakon Božji onako kako je napisan, i onda su ulagali napor uma, da, preko snage tela,
izvrše zahteve zapovesti. Razumom, razumevanjem slova Zakona, su smatrali da samo shvatanje
onoga što zapovest traži od njih, prosvetljuje znanjem šta je dobro, a šta zlo, te trebamo da se
potrudimo i živimo tako, kako smo razumeli Zakon. Ti napori su im donosili plodove, koje su
smatrali dovoljnim, da budu ugodni Bogu. Verovali su da se, na taj način, opravdavaju.
U Adventizmu danas preovladavaju ovakvi stavovi i razumevanje opravdanja. Imamo i
one koji veruju, da malo mi, malo Božja snaga ( koju stalno trazimo od Njega ) pomažu da se
opravdavamo dobrim delima Zakona. I, na kraju, susrećemo one, koji tvrde da se ne
oslanjaju na svoju snagu, već samo na Božju silu i verom dobijaju pobedu. Tako Božjom
silom u svom životu, oni čine dela Zakona, trazeći putokaz, smernice u instrukcijama
zapovesti i time obezbeđuju pravednost pred Bogom.
Međutim, svi oni pripadaju slici koju nam pruža Sarina sluškinja, Agara.
Ne opravdava se pred Bogom delima Zakona. Čak i kada se krstite u Hrista, pa se
opravdate pred Gospodom verom (milošću ste spašeni), a kasnije počnete da primenjujete dela
Zakona, koristeći slovo Zakona kao vodič, čineći ono što čitate da Zakon traži od vas, vi niste
pod Božjim opravdanjem, već pod prokletstvom.
Kako to činimo mi, Adventisti? Ukažemo prijateljima na pisani Zakon (svesno ih
zarobimo potrebom za delima Zakona), pa ih tek onda, ako ih oni prihvate, krštavamo na
priznanju njihove vere u Isusa Hrista. Nema, čini se, veće hule na Boga od toga. Ljude
uvedemo u opravdanje delima Zakona, a mislimo da smo ih predali Hristu na osnovu njihove
vere. Vera ne traži dela kroz Zakon po telu. Dobra želja tela, potstaknuta Zakonom, donosi
lažna dela. Vera krštenja u Isusa Hrista, donosi plodove Božje pravde, zato, jer krštenik veruje
u obećanje Božje. I više ništa nije potrebno. Vera u obećanje, omogućava život po Božjoj
pravdi. Obećanje Božje, donosi Slavu Božju u verujućeg čoveka.
Tu zapovest ne igra nikakvu ulogu. Vera u Obećanoga, Raspetoga i Vaskrslog
Spasitelja, daruje pokajanje i oproštenje, i rađa plod Duha. Oba ste primili verom, kroz Hrista.
Spašeni ste milošću!
Kako god činili (ima mnogo intelektualne gimnastike koje se primenjuju), da se opravdamo
delima Zakona, tada padamo pod prokletstvo. Robujemo Zakonu. A Zakon oživljava greh,
iritirajući telo, koje je u neprijateljstvu prema svakoj stezi.
Kao što nije bila Božja volja da Avram uzima drugu ženu, pored Sare, da bi sa njom dobio
dete obećanja, tako ni Bog, preko Mojsija, u slikama Šatora od Sastanka, i kovčega zaveta u
Svetilištu, nije nigde kazao da će čovek delima Božjeg Zakona biti opravdan. Jevreji, od Mojsija,
pa do Hrista, i adventisti, usmerili su svu pažnju, u Sv. nad svetinjama - na dve kamene ploče.
Čitamo tih deset čarobnih rečenica obećanja i, upoznavajući ih, primamo spoznaju. Tom
spoznajom živimo i smatramo se pravednima pred Bogom. Ali, to nije opravdanje po veri, nego
opravdanje telom, po prosvetljenom razumevanju šta trebam činiti, a šta ne, da bih Gospodu
ugodio. To je samopravednost. Religija, koja se ostvaruje snagom volje tela, silom koju
posedujemo u sebi, uz pomoć nekog duha - nije religija vere. Bog nije dao deset zapovesti, da bi
smo preko njih došli do pravde. Zakon slova je objavljen, jer Jevrejski narod nije shvatio pouku,
koju je Bog imao za njega. On ih je učio da Mu veruju i oslanjaju se na Njegovu Ljubav i Dobrotu,
a oni su stalno sumnjali i prigovarali. Nisu imali poverenja da će Bog ispuniti Svoje obećanje.
Pisani Zakon je dat Jevrejima kao čuvar, do Hrista, iako to nikada nije bila Božja volja za njih.
Ali je u Avramovom primeru predviđeno, kada je uzeo Agaru ropkinju za ženu.
Nisu imali vere! Kao što ni Avraam nije istrajao u veri.
Bog je govorio da, ako Ga ne prime verom, umreće po pravu koje zahteva obećanje. Zakon
je ukazivao na greh u njihovim srcima, i pojačavao njegovu snagu u ljudima. Pisani Zakon je
trebao da ih navede da se odreknu svoje snage i napora da ugode Bogu, i da im stalno ukazuje na
njihovu bespomoćnost.
Kao što Avram nije smeo da uzme Agaru za ženu, kako bi pomogao Bogu da dobije
obećanog sina, tako ni Božji Zakon na Sinaju nije smeo da se koristi da bismo, preko dela
Zakona, došli do ploda pravde.
Kada je Bog rekao Mojsiju da načini Šator po slici koja mu je pokazana, sve onako da
načini, u toj celoj priči najviše pažnje privlače dve kamene ploče sa pisanim zapovestima,
Božjim Zakonom. Tako, do danas, propuštamo priliku da usmerimo pažnju na ono, što je u
Svetinji nad svetinjama bilo najsvetije. Svetije čak i od samog Zakona na dve ploče u kovčegu. Šta
je svetije od Zakona? Gospod, koji se javljao nad poklopcem milosti!
Šta to znači? Bog se nije javljao i razgovarao sa prvosveštenikom iz unutrašnjeg dela
kovčega, gde su bile stavljene dve ploče, već odozgo, iznad poklopca milosti.
Pogledajte ovaj detalj. Ploče su stavljene u kovčeg. Bog je slova na kamenju sakrio od
pogleda Božjeg naroda. Niko, čak ni sveštenici, nije mogao da čita deset zapovesti. Bog nije hteo
da mi čitamo Zakon i da, preko slova, rađamo plod. Čak i kada se 1844 - te godine otvorio Hram
na Nebu, nije pažnja usmerena na dve ploče, nego na kovčeg Saveza. Nešto drugo je Bog
govorio u Crkvi (Svetom svetilištu) na Nebu.
Znači da je Bog želeo da narod posmatra Njega, kao Svemilostivoga Boga, koji daleko
nadvisuje deset rečenica na kamenu. Ukazivao je na Novi Savez.
Iznad ploča Zakona bio je, shvatite šta pišemo, poklopac milosti! Dobri Gospod Bog
Svedrzitelj, javljao se iznad njega svom narodu. Kovčeg je preklopljen poklopcem, koji se nazivao
pokrivalom milosti. Božja milost, prema tome, nadvisuje Zakon. On je poklopio Božji pisani
Zakon. Ako je poklopac predstavljao Božju milost, onda je zlatni kovčeg, ceo kovčeg od zlata,
takođe bio predstava milosti, koji okružuje ploče! Ovu istinu teško tumačimo i zapažamo. Kovčeg
Saveza milosti je važniji od Božjeg zakona. Uzvišeniji! Zlatni kovčeg Saveza i poklopac milosti,
zaklanjali su kamene ploče Zakona. Šta je vrednije, zlato, ili kamenje?
Bog se iznad tog poklopca i kovčega, nad njima, javljao i razgovarao sa Mojsijem. Sa
prvosveštenicima. Milost je iznad zahteva i merila pravednosti slova Zakona. Zlatni kovčeg i
poklopac milosti, ustvari, govore proročanski o Novom Savezu, zasnovanom na milosti, u
Hristovoj krvi, na krstu Golgote! A sam Gospod Bog, uzvišeniji, jeste nad njima.
Gospod Bog, Otac nebeski, uzvišeniji je i od milosti, kojom je poklopio Svoj sveti Zakon.
Uzvišeniji je i od kovčega Saveza, kojim je zaklonio kamene uredbe. Njegov Duh Svete Slave i
Moći, bezgranične, neprolazne ljubavi, cilj je ka kom je želeo da Njegov narod, od Mojsija pa do
danas, usmerava pogled i napaja se Njegovim Svetim Duhom, Agape!
Nismo se nikad trebali baviti onim što zapisana zapovest zahteva. Tu nema života. Slovo
ubija duhovnost i udaljuje Duha Božjeg iz srca. Kao što je Avram pogrešio, kada je uzeo Agaru za
ženu, tako je i Božji narod pogrešio što je gledao u Zakon, umesto u Boga, koji se otkriva Svojoj
deci kao Milostivi Spasitelj. Oduvek je bio Božji plan da se čovek usmeri, svom svojom snagom
opažanja, na samoga Boga i Njegovu Svetu prirodu bezuslovne ljubavi Agape! U Božju Slavnu
Pravdu i Svetost, a ne u pisani Zakon.
Gde vlada Agape, nema znanja o zlu i dobru.
Zašto je Mojsiju sijalo lice, kada je sišao sa gore Sinaj, noseći dve kamene ploče? Da li zbog
gledanja u deset rečenica? Mogao je ceo život da gleda u njih, istražuje ih i savršeno razume
njihove zahteve i uredbe, ali njegovo lice nikad ne bi zablistalo slavom.
Mojsije je gledao u Onoga koji je prstom pisao Zakon, i zato mu je zasjalo lice! Možemo se
baviti Zakonom, do sudnjeg dana.
Veza između Avrama i Agare, predvidela je ovakav razvoj događaja na Sinaju. A šta
Avramovo dete, Ismailo, predstavlja u ovoj slici koju posmatramo? On je slika „pravednog“ života,
koji drži zapovesti svojim trudom, ili telom. On je slika ploda opravdanja delima. On predstavlja
sve one koji veruju da će, ako dobro razumeju Zakon i trude se da ga drže, ugoditi Bogu. Ismailo,
prvi Avramov sin, slika je ploda lažne pravde, postignute opravdanjem delima Zakona.
Šta to, konkretno, znači? Na primer, poverovao si u Boga. Prihvatio Njegov Zakon. Trudio si
se čitavog života da ga dršiš, i tako ne lažeš, ne kradeš i svetkujes subotu. Dobar si i moralan
čovek. Tu sliku vidimo u simbolu Ismaila. Ali, ništa nisi postigao verom, već telom, kroz upute
Zakona. Ono malo vere u tome, i nije bila prava vera.
Ista greška koju su načinili Jevreji, vidi se i u postupanju Božjeg naroda posletka, posle
1844.- te godine. Mi, Adventisti, takođe, nismo razumeli sve istine otkrivene u Božjem nebeskom
Hramu. Kao što Avram nije razumeo da, osim kroz Saru, nema ispunjenja obećanja. Adventisti su
sa velikim oduševljenjem zapazili Zakon i u njemu pronašli istinu o suboti. To nas je potpuno
fokusiralo na Zakon.
Deset zapovesti su skrenule pogled sa Isusa, i mi smo, umesto opravdanja verom, krenuli
stopama opravdanja Zakonom. Adventisti ni 1888.- me godine nisu razumeli odnos spasenja
milošću i Zakona. Jednostavno, ta prepreka postoji do danas u našim redovima.
Kada budemo dopustili da se naša, zakonska slava baci u prašinu, Bog će videti da smo
spremni za izlivanje Sile Duha. Umesto gledanja u Zakon, usmerimo svu snagu zapažanja u Boga,
kroz Isusa Hrista. Jer je Bog taj koji čini u vama da hoćete i učinite kako Mu je ugodno. Vera,
poverenje u to obećanje, donosi život nebeske Slave.
Umesto da gledamo u Crkvu na Nebu 1844.- te godine, kada se pokazao kovčeg Saveza,
tražeći deset zapovesti, usmerimo pogled na Novi Savez, zaklopac pomirenja, koji taj Savez
pokriva. Na krv novog Saveza, kojom Hristos škropljenjem vrši očisćenje greha. Gledajmo u
milost, kojom nas Bog miri sa Sobom, preko Svog večnog Sina, Gospoda Isusa Hrista, koja je
zadovoljila sve zahteve Zakona. Pažnja mora biti uzdignuta više svega što je u Sv. Svetilištu. Isus
je za Sebe govorio da je On veći od Crkve.
Kada počnemo razumevati da dela kroz Zakon ne vrede pred Bogom, i da tako nosimo
prljave haljine, tada nas đavo zbunjuje, navodeći da ne odbacujemo već postignuta dela našeg truda.
Stare haljine treba skinuti! Kako će ovo biti teško razumeti: „A Jošua bijaše obučen u prljave
haljine dok stajaše pred anđelom Jahvinim. Anđeo se obrati onima koji pred njim stajahu i reče im:
Skinite s njega te prljave haljine! I reče mu: Evo, skidam s tebe tvoju krivicu i odjevam te u
dragocenu haljinu! I nastavi: Stavite mu čist povez oko glave! Oni mu staviše čist povez oko glave
i odjenuše ga u dragocene haljine u nazočnosti anđelovoj.“ (Zah. 3,3-5;)
Kao što vidimo, prljave haljine su morale da se skinu, da bi se mogle obući nove, dragocene,
ili svete haljine. Šta ima pravda sa nepravdom? Ne može se na prljavu haljinu obući čista. Prvo
mora da se odbaci stara haljina, stara pravda, sve što je preko nje postignuto, da bi se dobila nova,
bolja i čista.
Ovo su neke od prljavih haljina: Držimo subotu, mnoga dobra dela, ne činimo preljubu, ne
krademo, ne lažemo, hranimo gladne, dajemo desetak i prinose. Idemo u crkvu. I još puno toga.
Dete Ismailo, drag je nepreporođenom srcu. Nije lako poverovati da treba sve početi od početka.
Bog mora iznova raditi u nama, od nule. Bez obzira na „dobar“ život kojim smo da sada živeli, tu
haljinu moramo svući, jer smo je sami sašili. Bog poziva da odbacimo navodnu dobrotu, koju smo
ispoljavali, priznamo da smo grešnici kao i svaki najveći grešnik, i da, preko slova Zakona, nismo
uspeli da dostignemo nikakvu pravdu, već da smo i dalje obučeni u prljavu haljinu. Ovo moramo
učiniti, ako želimo da nas Bog obuče u Njegovu pravednost, svečane nove haljine Hristove svetosti.
Tako se Avram vrlo uvredio i nije mu bilo drago kada je trebao, na nagovor Sare, da otera i
Agaru i sina mu Ismaila. Kao i Avram, moramo da se odreknemo prvog Saveza sa Bogom, koji smo
greškom uspostavili na osnovu dela Zakona i oslanjanja na Zakon. Na ovom mestu, teškom mestu,
uvek nam je potrebna Božja lična pomoć, da bismo ovu istinu razumeli i prihvatili. Tako je bilo i sa
Avramom: Postanak 21,10 „Ona reče Abrahamu: "Otjeraj tu sluškinju i sina njezina, jer sin te
sluškinje ne smije biti baštinik s mojim sinom Izakom." Postanak 21,11 A to Abrahamu bi vrlo
neugodno zbog sina njegova. Postanak 21,12 Tada reče Bog Abrahamu: "Neka ti ne bude žao za
dječaka i za sluškinju tvoju; poslušaj Saru u svemu što ti kaže, ...“
Novi Savez, u slici Sare, zahteva da oteramo od sebe, odbacimo, stari Savez i sva dela koja
smo postigli kroz njega. Ovo je težak zalogaj našoj samopravednosti, zar ne? Hoćemo novi savez,
primiti novo obećanje? Treba da skinemo i bacimo stare haljine, i dozovlimo Hristu da nas obuče u
Njegove svete haljine, Božje pravde! Baš tako je Otac nebeski uradio i sa ocem Avramom.
Kako je veličanstvena istina ,otkrivena u Hristovoj reči! Da bismo živeli životom vere, posle
svih pokušaja da ugodimo Bogu delima Zakona, moramo sve početi iz početka. A prvi naš Savez sa
Bogom i dela proistekla iz njih, obavezni smo oterati, odbaciti od sebe u potpunosti bez ustezanja;
moramo ih se odreći, kao što je to Bog zahtevao od Avrama da učini sa Agarom i njegovim sinom.
Takvo odricanje nikada ne ide lako. Bog trpi jedno vreme, dok potpuno ne shvatimo šta je
plod vere iz obećanja, i dopušta da živimo sa delima Zakona našeg truda. To je slika koju pruža
Ismailo i Isak koji su, dok Isak nije oslobođen dojenja ( mlečne hrane ), živeli kod Avrama.
Bog je obnovio obećanje svom sluzi, još dok je bio u otpadu od vere, zadovoljan delima
svog truda, to jest, kako je verovao, svojim naslednikom Ismailom. Ismailo je za njega bio dete
obećanja. Jedno dobro vreme u svom životu, Avram je duboko bio ubeđen da je Bog u Ismailu
ispunio dato obećanje o nasledniku, ili potomstvu obećanja. Očito je da Avram nije shvatio sve, kao
što ni adventistička Crkva nije odmah shvatila sve. Adventiste nije odmah obasjala sva svetlost i
spoznaja o istini opravdanja verom. Bog je to znao. I čekao je vreme koje je najpogodnije da se
umeša, i ukaže na Avramovu samouverenost u našim redovima, Ladikejsku gordost i naduvenost.
I, dok je Avram uživao u plodovima svoje sposobnosti, mudrosti, samopravednosti, Gospod
je došao da ga osvesti, i načini novi Savez sa čovekom, koji nije znao da je posustao u svojoj veri.
Postanak 17,1 Kad je Abramu bilo devedeset i devet godina, ukaza mu se Jahve pa mu reče: "Ja sam
El Šadaj - Bog Svesilni, Mojim hodi putem i neporočan budi. Postanak 17,2 A Savez svoj ja
sklapam s tobom i silno ću te razmnožiti. Postanak 17,3 Abram pade ničice dok mu Bog govoraše
dalje: Postanak 17,4"A ovo je Savez moj s tobom: postat ćeš ocem mnogim narodima; Postanak
17,5 i nećeš se više zvati Abram - već Abraham će ti ime biti, jer naroda mnogih ocem ja te
postavljam. Postanak 17,6 Silno ću te rodnim učiniti; narode ću iz tebe izvesti; i kraljevi će od tebe
izaći. Postanak 17,7 Savez svoj sklapam između sebe i tebe i tvoga potomstva poslije tebe - Savez
svoj za vjekove: ja ću biti Bogom tvojim i tvoga potomstva poslije tebe. Postanak 17,8 Tebi i tvome
potomstvu poslije tebe dajem zemlju u kojoj boraviš kao pridošlica - svu zemlju kanaansku - u
vjekovni posjed; a ja ću biti njihov Bog. Postanak 17,9 Još reče Bog Abrahamu: "A ti Savez čuvaj
moj - ti i tvoje potomstvo poslije tebe u sve vijeke.“
Kada se uspostavljao Novi Savez sa Avramom? Kada je oterao svoju sluskinju Agaru i
njenog sina, ili pre nego što ju je oterao? Pre rođenja deteta obećanja, ili posle? Naravno, pre.
Zašto? Zato što nam i taj događaj u svojoj slici omogućava da zapazimo važne pouke, ali i proročke
objave budućih dešavanja, i to u detalje. Događaje koji će se dogoditi u narodu, koji živi i deluje
pred sam Hristov dolazak po drugi put. Među adventistima.
Kada je Bog ponovio obećanje o detetu Isaku, njegov prvi sin Ismailo još uvek je živeo sa
njim. Obećanje o Novom Savezu došlo je u vreme kada je Avram pokazao da je oslabio i pokolebao
se u svojoj veri. Ne vidimo li Božji narod danas u istom takvom stanju*? Ali Gospod, po svojoj
milosti, hrabri ovog čoveka vere: Postanak 17,15 „Još reče Bog Abrahamu: "Tvojoj ženi Saraji nije
više ime Saraja: Sara će joj ime biti. Postanak 17,16 Nju ću ja blagosloviti i od nje ti dati sina;
blagoslov ću na nju izliti, te će se narodi od nje razviti; kraljevi će narodima od nje poteći.
Postanak 17,17 Abraham pade ničice pa se nasmija i reče u sebi: "Onome komu je stotinu godina,
zar se može roditi dijete? Zar će Sara u devedesetoj rod rađati! Postanak 17,18 Abraham reče Bogu:
"Neka tvojom milošću Jišmael poživi!“
Ali, šta kaže Gospod Avramu, kada se pokolebao zbunjen Ismailom, za koga je verovao da
je ispunjenje Božjeg prvog Saveza ( obećanja ): Postanak 17,18 „Zato reče Abraham Bogu: "O da bi
samo Išmael živio pred tobom!" Postanak 17,19 Ali Bog odgovori: "Ne, Sara, žena tvoja, rodit će ti
sina, ti mu nadjeni ime Izak! S njim ću sklopiti zavjet vječni, što će vrijediti i za potomke njegove.“
I poverova Avram Bogu i to mu se primi u pravdu! Avramu je ponovo oživelo poverenje u
Božje obećanje. Iako iznenađen onim što mu Bog govori, on još uvek ne shvata Božje naume.
Avram se osećao kao da hoda kroz maglu, kroz koju ne vidi do kraja put.
U novom Savezu, obnovljenom sa Avramom, Bog traži od svog sluge da obreže sebe i sve
muškinje koji su sa njim. Šta nam to govori o nama danas?
Bog Avramu objašnjava da se potvrda Novog Saveza sa njim ostvaruje u obrezanju. U
Novom Savezu mora da se obave dva čina. I to ćemo kasnije detaljnije razjasniti.
Znamo kako je Pavle objašnjavao šta je to biti obrezan: Rimljanima 2,28 „Jer nije onaj
Židov, koji je to samo izvana, i nije ono obrezanje, koje biva samo izvana, na tijelu; Rimljanima
2,29 Nego je ono Židov, koji je to iznutra, i obrezanje je obrezanje srca, Duhom, a ne slovom...“
Obrezanje koje je obavio Avram, takođe predstavlja sliku koju slobodno moramo da
povežemo sa obnavljanjem Božjeg Saveza sa Avramom. To su dve slike Saveza, koje govore o
kraju vremena, za Adventne dane. Prva slika obnove Saveza (novi sin), govori o novom krštenju
vodom. Ovo će malo njih shvatiti. A druga slika, koju nalazimo u Božjem zahtevu za obrezanjem,
ukazuje na krštenje Svetim Duhom. To je bio pravi smisao Saveza koji je Bog u Avramovoj starosti
načinio sa njim u 99. - toj godini.
Postanak 17,10 „A ovo je Savez moj s tobom i tvojim potomstvom poslije tebe koji ćeš
vršiti: svako muško među vama neka bude obrezano. Postanak 17,11 Obrezujte se, i to neka bude
znak Saveza između mene i vas.“ U tom novom Savezu Bog mu obećava da će ga razmnožiti. A, po
tom istom Savezu, omogućava mu i da se na taj način umnoži. O kako je ovo teško uvideti!
Obećanje Novog Saveza je da će Avramu dati mnogo poroda. A kroz obrezanje potvrđuje taj
Novi Zavet, kako bi mu se kroz Saru ( Savez ) rodilo potomstvo. Morao je da se obreže. Da primi
Duha Svetoga, silu pravednosti. A plod te pravednosti morao je biti obećani sin Izak.
Boli glava od potpunije svetlosti, jer je ne možemo lako uočiti i razumeti!
Ne znam kako je sa vama, ali mene obuzima Slava Božja, dok pišem i o tome razmišljam!
 Kada je Avram uzeo Agaru za ženu, Bog nije uspostavljao Savez sa njim. Niti je govorio o
obrezanju svih muških među njima. Ali, dok Avram još uvek nije oterao robinju i njenog sina, a
Isak je još predstavljao obećanje, Bog je izbacio u ovoj priči drugu sliku, koju vidimo u traženju
Novog Saveza i uvođenja obrezanja. Ispunjenje obećanja Saveza između nas i Boga danas, biće
obrezanje! Ovo nedvosmisleno znači da će Bog, u poslednje vreme, obnoviti Savez sa narodom
ostatka. Shvatićemo da, posle života gledanja i uzdanja u Zakon, mora da se obavi jedan nov čin
krštenja, (iz dva dela) i zatraži od Boga, posle vode, krštenje Svetim Duhom. To su slike koje
vidimo u obnavljanju Saveza sa Avramom i zahtevu za obrezanjem njegovog doma.
Još jednu sliku dobijamo iz Mojsijevog zakonika, kada razmišljamo o Sari i Agari. Kada je
Agara videla da je trudna, i da će dobiti dete sa Avramom, ponese se od svoje gospodarice Sare.
Čitajmo o tome: Postanak 16,4 „I on uđe k Agari, i ona zatrudnje. A kad ona opazi, da je trudna,
prezre gospodaricu svoju. Postanak 16,5 Tada reče Saraja Abramu: "Uvredu, što mi se nanosi, ti si
skrivio. Ja ti dadoh sluškinju svoju za ženu, a ona sad, kad vidje, da je trudna, prezire mene. Gospod
neka sudi meni i tebi!" Postanak 16,6 Abram odgovori Saraji: "Gle, sluškinja tvoja u ruci je tvojoj;
čini s njom, kako ti drago!" I Saraja stade s njom strogo postupati, te ona pobježe od nje.“ Ne beže
li odavno mnogi vernici od Novog Saveza? Nije li im teško suočiti se sa zahtevima, kojim Novi
Savez vere tretira legalizam?
Ali, Gospod nalaže Agari da se vrati i služi Sari: Postanak 16,9 „Anđeo Gospodnji reče joj:
"Vrati se natrag gospodarici svojoj i podvrgni se vlasti njezinoj!" Jasno je da Agara samo robuje
Sari. Dobro istražite ovo pitanje.
Kad se rodio Isak, sve dok je bio zavistan od dojenja, deca su i dalje rasla zajedno. Dela
Zakona i vere, po ovoj slici, jedno vreme će koegzistirati u krilu Božjeg naroda. To možemo
videti da se dešavalo u vreme apostolske Crkve i da su hrišćani iz obrezanja pravili velike
probleme neznabošcima, nagoneći ih da drže Božji zakon i obrezuju se, protiv čega su se apostoli
žestoko borili. Ista dešavanja vidimo i u našoj advetnoj istoriji.
Vera i dela, plodovi njihovih dela, koju predstavljaju Avramova deca Isak i Ismailo, važna
su pouka za naše dane. Do kada je Novi Savez (Sara), a i sam Bog, tolerisao prisustvo Agare i
Ismaila u Avramovim šatorima? Postojale su dve okolnosti, koje su dopuštale da kod Avrama žive
oba njegova deteta. Te okolnosti su povezane. Zapazimo da je došlo vreme da Isak prestane da se
doji mlekom. A kada je u tu čast napravljena proslava, Ismailo se rugao i podsmevao svom bratu
Isaku. Kad i naš narod shvati, najzad shvati, pravu istinu opravdanja verom, slaviće i radovaće se
pred Bogom zbog toga. Legalisti će ustati i s podsmehom progoniti Božju decu koja će ostaviti
mleko i preći na tvrdu hranu. O, kako je ovo precizno prikazano kroz događaje iz Avramovog
života!
Šta Pavle misli o tom ismevanju, kada tumači taj događaj u Galatima poslanici:
Galaćanima 4,29 „Ali kako je onda onaj, koji se rodio po tijelu, progonio onoga, koji se rodio po
Duhu, tako i sad. Galaćanima 4,30 Ali što kaže Pismo: "Istjeraj ropkinju i sina njezina; jer sin
ropkinje neće biti baštinik sa sinom slobodne!" Međutim, šta znači još uvek piti mleko? 1.
Korinćanima 3,1 „I ja, braćo, nijesam mogao govoriti vama kao duhovnima, nego kao tjelesnima,
kao maloj djeci u Kristu. 1. Korinćanima 3,2 Mlijeko sam vam davao da pijete, a ne jelo; jer još
nijeste mogli, a ni sad još ne možete, 1. Korinćanima 3,3 Jer ste još tjelesni, ... nijeste li tjelesni, i ne
živite li po čovjeku?“
Sve dok Božji narod bude bio telesan i živeo po čoveku, pokušavao da se opravda pred
Bogom malo verom, malo delima Zakona, ili verom kroz gledanje u Zakon, on jos uvek pije mleko.
Zakon nije put do Božje pravde!
Znači, Božja istina, pokazana u primeru Avrama i njegovih žena, ukazuje da će postojati
period u Božjoj Crkvi posletka, kada će se u našem verovanju prelamati istina i laž, i da će biti
ostavljeno vremena da naučimo istinu o Božjoj pravednosti. Nećemo odmah imati svu svetlost po
tom pitanju. A kad to vreme prođe, Bog će se umešati i adventistima doneti svetlost o Novom
Savezu, i jačom svetlošću objasniti nejasnoće. Oni koji novu, jaču svetlost, prihvate i počnu
primenjivati, naići će na podsmevanje i progonstvo. Adventizam će se razdvojiti na dve struje. Doći
će do snažnog rešetanja i podele. Tada će biti vreme da se Crkva očisti i iz nje proteraju telesni
Agarini podanici.
Neki će istinu primiti sa velikom radošću, a drugi će istrajati u legalizmu, te će ismevanjem i
progonstom ustati, protiveći se novoj sveltosti. Ali, kada progonstvo postane očigledno, i pritisak
bude bio ozbiljan, oterajmo od sebe Agaru i svu njenu decu. Ovo znači uspostaviti red i zaštititi
istinu, a ne progoniti neistomišljenike. Ovaj detalj ukazuje na prorečeno rešetanje u našim
redovima.
Uobičajeno je da, kada živimo legalistički, na bilo koji način, i uvidimo da nam to
nagoveštava neke rodove , koji izgledaju da su pravi pred Bogom, nailazimo na osudu i ukore
Božje Duhovne objave (dece vere i obećanja), u kojoj se prigovara što ne donosimo rodove po
Novom Savezu vere. Kao što je Sara postupala strogo sa Agarom, jer je videla da se ova uzvisila u
srcu nad njom, pokušavajući da joj da do znanja da je ona još uvek njena gospodarica, a ona obična
sluškinja, tako duhovni čovek opominje i ukorava telesnog, koji se hvali svojim telom i živi
pokušavajući da se opravda delima Zakona.
Duboke i snažne pouke, kriju se u slikama Avramovog života sa njegovim ženama, Sarom i
Agarom. Deca koju je imao Avram, Ismailo i Isak, jedno su vreme živela zajedno u Njegovom
domu. Zar ne vidimo ovakav razvoj događaja danas u Crkvi, koja uzvisuje Božji zakon i zna da
predstavlja Božji narod posletka. Avram je slika Adventističke Crkve, Sara je slika Novog Saveza,
ili nebeskog Jerusalima, a Agara, ropkinja, pogrešni Savez, zasnovan na slovu Zakona. Ismailo je
bio plod telesnog opravdanja, dobrog života kroz telo, a Izak dete obećanja, uračunate pravde
Avramu zbog njegove vere. Plod pravde, vere u obećanje!
Kada Božji narod, konačno, shvati (odbije se od dojenja) da moralni Zakon i dela tela nisu
način kojim se Bogu može ugoditi, te načine sa Njim Novi Savez na veri, mogu tražiti od Boga da
im pošalje obećanoga Duha Svetoga. I to, pre nego budu primorani da oteraju od sebe i Agaru i
Ismaila, Gospod Bog će izliti Duha Svetoga, u sili ranog, kao i poznog Dažda, punog Slave
Božje, kako bi ,obasjao preko Svoje dece, celu Zemlju poznanjem savršene Agape Slave (Božje
ljubavi)! Tim činom, Gospod će pozvati ceo Adventni narod da prepozna istinu i prihvati je, ali će
je oni oholo i drsko odbaciti i ustati protiv ove svetlosti. Ovo će se sve dešavati unutar
adventističke Crkve, i od objavljivanja ovog spisa, ove jače svetlosti, počeće prorečeno rešetanje.
Slava i Hvala neka je Dragom Bogu Ocu za ovu veliku i veličanstvenu svetlost lica Božjeg
Sina, obasjanog Slavom!

………………………………

„Avram, simbol Izrailja iz Egipta, predslika Duhovnog ostatka!“ 4

Važna slika nalazi se otkrivena u istorijskim opisima Biblije iz života Izrailjaca, prilikom
izlaska iz Egipta. Da pokažemo da je njihova istorija preslikana kroz Avrama, i u završnim
prizorima poslednje Crkve. Želimo pokazati kako je Bog unapred predvideo i najavio dešavanja u
narodu ostatka, Adventista Sedmoga Dana. Ne želimo reći da drugi hrišćani nemaju svoju ulogu u
svim ovim događajima, sa njima se nećemo baviti, zato ih i ne pominjemo kao neki, za sada
relevantni, činilac. Ali, time ne želimo da ih omalovažimo.
Božji narod posletka je pošao putem pustinje, 1844. - te godine. Izlazak iz lažnog sistema
verovanja predstavlja napuštanje Egipta. Možemo reći da je prelazak crvenog mora suhim,
određena slika koja ukazuje na važnu činjenicu u stavovima Adventista Sedmog Dana. Taj izlazak
predviđen je unapred, kroz slike iz života, prvo velikog Božjeg čoveka Avrama, a zatim i samog
Izrailjevog naroda kada je, na čelu sa Mojsijem, bio izveden iz Egipta.
Gde je bio Avram, pre nego je došao u Hanan? U Haranu. Izrailj je takođe robovao u Egiptu.
Pogledajmo na koji način Bog poziva Avrama da napusti Haran, i na koji način to čini i sa
Izrailjcima u Egiptu: Postanak 12,1 Jednoga dana reče Gospod Abramu: "Idi iz zemlje svoje i od
roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju, koju ću ti pokazati! Postanak 12,4 I pođe Abram, kako
mu je bio zapovjedio Gospod, i s njim pođe Lot. Sedamdeset i pet godina bilo je Abraamu, kad iseli
iz Harana.“
Šta vidimo? Bog je pozvao Avrama obećanjem. Napuštanje svoje postojbine zahtevalo je,
prema tome, veru. Izlazak Izrailja iz Egipta ni malo se, u suštini, ne razlikuje, jer je bio još u
Avramu dat kao obećanje: Izlazak 3,16 Idi i skupi starješine sinova Izraelovih i reci im: Gospod,
Bog otaca vaših, Bog Abrahamov, Izakov i Jakovljev, javi se meni i reče: Dobro ja pripazih na vas i
na to, što vam se zbivalo u Egiptu. Izlazak 3,17 Odlučio sam izvesti vas iz nevolje u Egiptu u
zemlju Kanaanaca, Hiteja, Amoreja, Perizeja, Hiveja i Jebuseja, u zemlju, u kojoj teče mlijeko i
med.“
Bog obećava da će ih odvesti u Hanan, kako je to još po Avramu obećao da će učiniti u
njegovom potomstvu. Kakva velika podudarnost u Avramu sa njegovom decom iz Egipta! Njihov
otac ne ulazi samo sa svojom porodicom iz Harama, sa njim dolazi i Lot. Ni sami Izrailjci ne izlaze
iz Egipta, sa njima izlaze i osvedočena (Egipćani) svetina. I, kao što su Lotovi pastiri pravili
problema Avramu, tako je i svetina pravila problema deci Izrailja u pustinji.
Izlazak je bio baziran na obećanju Božjem. Kao što je Izrailj imao svoj izlazak iz Egipta,
tako je i Avram napustio, na Božji poziv, svoju postojbinu i došao u Hanan. Na isti način i adventni
pokret iz 1844. - te godine je imao svoj izlazak iz duhovnog sistema pogrešnog učenja, po
obećanju. Slike iz Avramovog života, i Izrailja za vreme Mojsija, pokazuju da će se to desiti i sa
narodom koji će Jagnje Božje voditi pred kraj sveta. Tako je i bilo 1844.- te godine. To je
predviđalo adventni izlazak iz Vavilona.
Samo, Izrailj je sa Mojsijem došao do Crvenoga mora. Gde je Avramovo more? Naravno
da Avram, kao otac Izrailju, mora da je u slikama istorije svog života najavio Izrailjev izlazak iz
Egipta, njegov prolaz kroz more, što, videćemo, predstavlja Zavet sa Bogom. Gde je Avram dobio
prvi Zavet? Da li se sećate? „Postanak 15,1 Poslije tih događaja dođe riječ Gospodnja Abramu u
jednom viđenju ovako: "Ne boj se, Abrame, ja sam štit tvoj; plaća tvoja bit će vrlo velika." Postanak
15,2 Abram odgovori: "Ah, Gospode, Bože, što mi možeš dati, kad moram da živim bez djece, i
Damaščanin Eliezer bit će posjednik imetka mojega?" Postanak 15,3 I Abram nastavi: "Eto, nijesi
mi dao potomstva, i tako će moj sluga rođen u mojoj kući biti baštinik moj." Postanak 15,4 Ali gle,
odmah riječ Gospodnja dođe mu ovako: "Neće taj biti baštinik tvoj, nego onaj koji će izaći od tebe,
bit će baštinik tvoj." Postanak 15,5 Pa ga izvede i reče mu: "Pogledaj na nebo i prebroji zvijezde,
ako ih možeš prebrojiti!" I onda nastavi: "Toliko će biti potomstva tvojega." Postanak 15,6 Abram
povjerova Gospodu, i on mu to uračuna u pravednost.“ … Postanak 15,18 Tada sklopi Gospod
zavjet s Abramom i reče: "Tvojemu potomstvu dat ću zemlju ovu od rijeke egipatske sve do velike
rijeke, rijeke Eufrata. Postanak 15,19 Zemlju Keneja, Kenizeja, Kadmoneja, Postanak 15,20 Hiteja,
Perizeja, Refaima, Postanak 15,21 Amoreja, Kanaanaca, Girgašeja i Jebuseja."˚
Ovo je bio prvi Savez po obećanju sa Avramom, a koji je Avram kasnije prekršio. Ovaj
Zavet je slika Zaveta koji je Bog, takođe, imao sa Izrailjem na moru i koji su oni, isto, prekršili.
Tako i oko 1860-tih. godina, ispunjenje je ovih dveju proročkih slika, uspostavljanjem
organizovane Institucije Crkve. Formiranje institucije organizovane Crkve, mora biti osnovano na
Zavetu. Drugačije ne bi mogla da predstavlja Hristovo telo. Slike Avramovog prvog Zaveta i
Izrailjevog prvog Zaveta prolaskom kroz more suhim, dvojne su slike o formiranju ( nastanku )
Crkvene organizacije „Adventista Sedmoga Dana“. Hristova Crkva ne može postojati bez
institucionalnog Zaveta. To je bio adventni prelazak mora suhim. Od tada, krštavanje novih
vrenika vodom u Crkvi, smatralo se punovrednim Zavetom.
Proročke istine o Božjem narodu ostatka, pratiće nas u slikama iz života i delovanja
Avrama, kao i Izrailja, koji je, izlaskom iz Egipta, putovao sve dok nije, po drugi put, došao do
reke Jordana.
Pioniri adventnog pokreta, bili su ljudi vere. Kao i Mojsije, tako su i oni pokazivali veru u
Boga i vodili Božji narod preko mora suhim. Zavet s Avramom i prelazak crvenog mora, oslikava
način na koji, kao narod, tumačimo i primenjujemo krštenje u našim redovima. Od formiranja
zvanične Crkve ASD, svaki pridošlica je bio zvanično kršten kroz Zavet vodom. Dugo vremena,
pa i danas, u velikoj meri, vodstvo tumači krštenje na jedan način, koji nije potpuno u skladu sa
učenjem Pisma. Takav stav predviđen je u slici Zaveta Avrama i krštenja Izrailja u crvenom moru. I
prema tome, do određenog vremena, biće tolerisan od Boga.
Ustvari, da budemo precizni, sam Bog trpi takve stavove, predvidevši da će se tako isto
ponašati Njegov narod pred drugi Hristov dolazak.
Kod nas se krštenje smatra, po Isusovom nalogu, ne samo vodenim rođenjem, već da se
vernik krstava i Duhom Svetim. Tvrdi se da čovek, kada uđe u vodu, pod formulom koju izgovara
krstilac: u ime Oca i Sina i Duha Svetoga, da on, ne samo da prima rođenje kroz vodu, već nanovo
se rađa i krštenjem Duhom Svetim. Za njih takav proces obuhvata obe radnje odjednom, rođenja
vodom i Duhom.
Međutim, videćemo to kasnije, Bog nikada takvo krštavanje nije smatrao potpunim, i
predvideo je trenutak kada će Božji narod posletka, primajući veću svetlost, revidirati svoj stav o
krštenju. Ipak, Bog je podržavao ovakav stav Crkve i dodeljivao meru Duha svom narodu na putu
kroz njenu pustinju. Pustinja predstavlja žeđ, a Božje vodstvo naroda, na čelu sa Mojsijem, od
izvora do izvora, otkako su krenuli od mora, slika je slabijeg i povremenog delovanja Duha
Svetoga na Božji narod. Bog je svojim Duhom bio uz Izrailj: Izlazak 15,22 „Mojsije podiže sinove
Izraelove od Crvenoga mora, i otidoše dalje u pustinju Šur, i putovali su tri dana u pustinji, a ne
nađoše vode. Izlazak 15,23 Kada dođoše u Maru, ne mogoše piti vode u Mari, jer je bila gorka. Zato
se prozva Mara. Izlazak 15,24 … Izlazak 17,1 „Nato sva zajednica sinova Izraelovih na zapovijed
Gospodnju pođe dalje iz pustinje Sina od postaje do postaje. Napokon se utaboriše u Refidimu, jer
ondje nije bilo pitke vode za narod, Izlazak 17,2 Posvadi se narod s Mojsijem i povika: "Daj nam
vode da pijemo!" A Mojsije im reče: "Što se vi svađate sa mnom: Zašto kušate Gospoda?" Izlazak
17,3 Ali narod, koji je ondje hlepio za vodom, mrmljao je i dalje proti Mojsiju i govorio: "Zašto nas
izvede iz Egipta? Zar da nas, djecu našu i stoku našu pomoriš žeđu?" Narod je mrmljao proti
Mojsiju i govorio: "A što ćemo piti?" …“ Ovakva situacija ponavljala se tokom četrdesetogodišnjeg
putovanja pustinjom do ponovnog, to jest drugoga dolaska Izrailja pred Jordan: Brojevi 21,5 „Ljudi
su mrmljali proti Bogu i Mojsiju: "Zašto nas izvedoste iz Egipta? Zar da izginemo u pustinji? Jer
nema ovdje ni kruha ni vode. A to jadno jelo već nam se gadi." Upravo se ova slika iz lutanja
Izrailja pustinjom, često bez vode za piće, od početka, pa do kraja, kroz celu istoriju ASD Crkve,
jasno zapaža i u putešesvestiju naroda ostatka njenom duhovnom pustinjom, od oko 1860-tih.
godina, pa i posle 1888.-me godine, do, evo, naših dana.
Znamo da je Bog tako vodio Izrailja da su dolazili do izvora voda, pošto su prethodo često
žedni putovali pustinjom. Čak je Mojsije udarao u stenu iz koje bi potekla sveža voda žednom
narodu. Sve to oslikava adventni pokret u njegovoj stvarnosti, do današnjeg dana. Hristov Duh
izgleda kao da je daleko udaljen od Božje Crkve. Ipak, On je verno pomagao i vodio ovaj narod, s
vremena na vreme, preko svih pustinjiskih suša i zeđi, kroz koje je on do danas morao da prođe.
More koje su prešli, i za koje tvrdimo da predstavlja sistem krštenja u adventizmu, i sam
Pavle tumači kao krštenje. „1. Korinćanima 10,2 „I svi su se ... krstili ... u moru;“
Ne vidi se samo u krštenju morem i lutanju kroz pustinju, od izvora do izvora,
podudarnost koja se, kroz istoriju adventizma, zapaža u predslikama koje ukazuju na naš narod.
Svi znamo da su, oko 1844. - tih, pa do oko 1860-tih. godina, adventisti, kao narod ostatka,
razumeli i otkrili istinu o pravom merilu pravednosti u večnom Božjem zakonu. Tada su razumeli i
istinu o četvrtoj zapovesti kao danu od odmora, suboti.
Božji kovčeg u nebeskom Hramu, obasjao je Božji narod velikom svetlošću: Otkrivenje
11,19 „I otvori se hram Božji u nebu, i vidje se kovčeg zavjeta njegova u hramu njegovu, i nastade
sijevanje munja, i glasovi, i gromovi, i potres zemlje, i tuča velika.“ Tako je i Izralj dobio Zakon na
Sinajskoj gori. Slikom davanja Zakona Izrailju na Sinaju, Bog je predvideo ovakav razvoj događaja
u Crkvi posletka: Izlazak 31,18 „Kad je on bio završio svoj razgovor s Mojsijem na gori Sinaju,
predade mu obadvije ploče zakona, ploče kamene prstom Božjim napisane.“ Naloživši da se kasnije
te dve ploče kamene stave u kovčeg Zaveta, kada se izgradi Šator od Sastanka: Izlazak 25,10
„Napravite kovčeg od drveta akacije, dva i po lakta dug, lakat i po širok, lakat i po visok. Izlazak
25,11 Pozlati ga iznutra i izvana čistim zlatom i odozgor mu napravi vijenac zlatan unaokolo.
Izlazak 25,12 Salij mu uz to četiri zlatna koluta i pričvrsti ih na četiri noge, dva koluta na jednoj
strani i dva koluta na drugoj strani. Izlazak 25,13 Napravi motke od drveta akacije i pozlati ih.
Izlazak 25,14 Utakni motke u kolute na stranama kovčega, da se o njima može nositi kovčeg.
Izlazak 25,15 Motke neka ostanu u kolutima kovčega i neka se nikada ne izvlače. Izlazak 25,16 U
kovčeg stavi zakon, što ću ti ga dati.“
Ova istina navela je Crkvu da krštenje vodom uslovljava držanjem Božjeg zakona i, prema
tome, poštovanje i svetkovanje pravoga dana odmora, subote. Ovakav stav i praksa, načinili su od
naše Zajednice mesto legalizma i veliku većinu vernika navela da se opravdavaju delima Zakona.
Bog je pokušao da pomogne svom narodu 1888.- me godine. Ali, nedostatak vere u Božje vodstvo,
ugusilo je pozive dolazećeg Božjeg Duha. Možemo videti da, ako vodstvo u Mineapolisu nije
shvatilo i prihvatilo novu svetlost, koliko je tada sijala, da bi, još teže, prihvatili jaču svetlost koja je
dolazila odmah posle nje. Neverstvo, sumnja i ismevanje, sprečilo je Crkvu da pređe u prvom
pokušaju u Hanan preko Jordana.
Za mnoge je nejasno da je 1888.- me godine, pojava vesti o opravdanju verom preko Jonsa i
Wagonera, bila izvidnica, proba vere, zrelosti Božjeg naroda da dođe do izlivanja Poznog
Dažda. Bog je tu izvidnicu poslao GK u Mineapolis, ali većina se pokazala neverna. Delimična sila
Svetoga Duha počivala je na svedocima istine iz Hanana, ali je niko, osim Božjeg vesnika, nije
prepoznao. Sila Slave Božje, u Duhu Božjem, iskušala je Crkvu i pokazala da je u slepilu, ne
samo sveštenstvo, već i ceo narod. I, kao što je Mojsije shvatao suštinu, podržavajući one koji su
iskazivali poverenje u Božje obećanje, na isti je način Božji prorok ustao u odbranu vesti koju su
objavljivala tadašnja dva propovednika. Bog je znao da će se istorija Izrailja, vođena od Mojsija,
ponoviti u svemu, u narodu ostatka.
Nova i jača objava ( svetlost ), uvešće Duhovni Izrailj u pravi Hanan!
Kao što su Izrailjci vraćeni u pustinju sa obala Jordana, tako je i Gospod, zbog neverstva,
odlučio da adventni narod mora mnogo godina da provede u duhovnoj suši. Sve dok deca
opravdanja delima, obožavatelji slova Zakona, ne izumru u pustinji svojih praznih duša, bez Duha
Božjeg. Crkva je morala da luta godinama suhim predelima. Slika Izrailja nam to jasno potvrđuje.
Ono što nam pomaže kako bismo sve jače i bolje upotpunjavali ovu sliku i uspešno
uspostavljali paralelu između Izrailja u pustinji i adventnog naroda posle 1844. - te godine, a i
kasnije, jeste Prvi Savez koji je Bog načinio sa Svojim narodom. A prethodno ju je Bog otkrio kroz
lutanje Avrama.
Molim vas, zapazite ovu podudarnost.
Pavle kaže da je prelazak kroz more suhim bio čin krštenja vodom. Prema tome, šta je to,
nego vrsta Saveza. Potvrda za obećanja. Bog je odmah, prilikom Avramovog napuštanja Harana,
načinio, na osnovu obećanja sa Avramom, Zavet. Bio je to prvi Zavet. Ali savez bez rodova, to jest
sile Božje. I ne samo sile ,već i bez krštenja Svetim Duhom. On je bio zasnovan na obećanju koje
će se ostvariti u budućnosti. Kao što je Izrailj koji je prošao more suhim, u pustinji, slika koja
pokazuje da Božji narod nije bio kršten u sili Duha, tako i Avramov prvi Zavet sa Bogom, bez sile
Duha Svetoga, daje sliku Božjeg naroda ostatka prilikom formiranja zvanične Crkve oko 1860-
tih, godina, pa sve do naših dana.
Adventista nije primio na sebe izlivanje Duha u sili poznoga Dažda, posle 1860. - te
godine, a ni do danas. On je najavljen samo kao obećanje u budućnosti, to jest danas za ovo naše
vreme. Nije doživeo svoju pedesetnicu, iako je, kao što smo gore rekli, Duh Božji pratio taj narod i
vodio ga preko pustinje. Na isti način vidimo da je Bog svojim Duhom posle prvog Zaveta, vodio i
Avrama njegovim lutanjem po zemlji koja je obećana njegovim potomcima.
Ako krenemo korak napred, videćemo da Avram uzima za ženu Agaru ropkinju, koja
predstavlja „lažni Savez“ koji je Božji narod postigao na Sinjskoj gori, preko pisanog Božjeg
zakona. U oba slučaja, ne vidimo na delu veru, koja se oslanja na Božje obećanje, već dela truda i
napora da se izvrši Božja volja, kroz dela Zakona.
Crkva ostatka, na isti način, već vrlo rano posle 1860.- tih godina, umesto života verom, živi
životom uzdanja u Božji zakon, te duboko veruje i tumači da se čovek spašava, ne samo verom,
nego i delima. Spoznaja o Božjem večnom Zakonu i suboti, u početku Božjeg dela, ne donosi
rodove pravde i ljubavi, već od adventista čini robove služenja svojim delima. Mineapoliska
konferecija 1888. - me godine, to nam najbolje pokazuje.
 U slikama Avrama, koji uzima Agaru ropkinju za ženu, i Izrailja na Sinajskoj gori, mi
prepoznajemo sopstvenu istoriju i iste greške. Čak štavise, mi ponavljamo u detalje ova
dešavanja. Avram i Izrailjski narod u pustinji su tip, a mi prototip svega što se već desilo. Mi
ponavaljamo vrlo precizno istoriju - tip slika - prošlih događaja.
Tu se slike upoređenja ne zaustavljaju. Vraćanje u pustinju (kako Mojsija sa Izrailjem, posle
prvog dolaska do granice Hanana, reke Jordan, tako i Adventne Crkve, posle 1888.-me godine),
prikazuje nam se i u samom životu velikog Božjeg čoveka Avrama. On, kada je uzeo Agaru za
ženu, doživljava velike muke, koje im je zajedno zadavala njihova sluškinja Agara. Njen beg od
Sare i nevoljno služenje Sari, pre Ismaila i posle njegovog rođenja, govore nam o Avramovoj
pustinji. On zbog Agare nije postigao obećanje.
Ako dobro poznajemo događaje iz Avramovog života, videćemo da je on dugo godina
trpeo nesklad u svom braku, i pod moranjem nosio terete svoje lične greške. Bog se javlja ponovo
tom čoveku kada je imao 99 godina. Od 86.-te godine, kada mu je Agara rodila sina, pa do 99.- te
godine, Bog se nije javljao Avramu. Zar vam to ne crta pred očima Avramovu pustinju? Avramova
pustinja, zbog nevere u Božja obećanja, pokazuje nam da je Bog unapred predvideo i objavio
kako će Izrailjski narod, od Mojsija, pa sve do drugog dolaska pred reku Jordan, proći kroz svoju
istoriju. I ne samo to, Bog je odlučio da u slikama Avramovog života, i kasnije u istoriji Izrailjskog
naroda, otkrije šta će se dešavati u redovima ASD naroda, koji će pred sam drugi Hristov dolazak
živeti na Zemlji.
Kasniji događaji iz Avramovog života i dešavanja u pustinji za vreme Mojsija, nastavljaju
da nam pokazuju, sa neverovatnom tačnošću, adventnu prošlost, sadašnjost i budućnost.
Primetimo da se to dešava dok Avram još uvek veruje da će njegov naslednik biti Ismailo,
dete njegovih napora. Avram živi od svoje 86.- te godine sa Sarom, ali sa njim je tu i Agara, sa
sinom Ismailom. Njegove nade, položene su u to dete. Od prvobitnog čoveka vere, on se pretvorio u
čoveka koji se uzda u delo koje je postigao svojim naporom. U suštini, radi se o čistom neverovanju
u Božje obećanje da će mu dati sina kojega će roditi njegova legalna žena Sara. Čak štaviše, nije ni
shvatio u potpunosti Božje reči. Trinaest godina Avram je ubeđen da je postigao obećanje.
Ali, kada je Avram imao 99 godina, Bog mu se javlja da bi načinio sa njim Novi Zavet. Iako
se Avram uzdao u svoje delo, sina svojih napora, kao naslednika, Bog stupa na scenu: Postanak
17,1 „Kad Abramu bi devedeset i devet godina, javi se Gospod Abramu i reče mu: "Ja sam Bog
Svemoćni; hodi preda mnom i budi savršen! Postanak 17,2 I sklopit ću zavjet između sebe i tebe, i
dat ću ti veoma mnogobrojno potomstvo." Postanak 17,3 Tada Abram pade ničice na svoje lice, i
Bog je s njim govorio ovako: Postanak 17,4 "Evo, ja sklapam zavjet s tobom, i ti ćeš postati otac
mnogim narodima. Postanak 17,5 Zato od sada tvoje ime neće biti Abram, nego ćeš se zvati
Abraham; jer te postavljam ocem veoma mnogobrojnim narodima. Postanak 17,6 Umnožit ću
veoma potomstvo tvoje i načinit ću od tebe narode, i kraljevi će izaći od tebe. Postanak 17,7
Sklapam zavjet vječan između sebe i tebe i potomstva tvojega, kroz sve naraštaje, i bit ću Bog tebi i
potomcima tvojima. Postanak 17,8 Tebi i potomstvu tvojemu dat ću zemlju, u kojoj sad prebivaš
kao tuđinac, svu zemlju kanaansku, u vječni posjed; a ja ću biti Bog njihov." Postanak 17,9 I reče
Bog dalje Abrahamu: "Tako držite zavjet moj, ti i potomstvo tvoje kroz sve naraštaje!“
Ovo nije bio običan Zavet, kao bračni savez dva životna saputnika, muža i žene. Ne, ovde
se radi o novom Zavetu. On je slika koja pokazuje da će u određeno vreme Bog načiniti novi Savez
sa narodom Božje Crkve posletka. Zapazimo da Bog uspostavlja sa Avramom Novi Zavet, iako on
još uvek ima dve žene, a od ropkinje ima i sina kojeg smatra svojim naslednikom obećanja.
Legalizam vlada njegovim srcem. Naravno, ovo je slika za naše vreme. Ta slika obuhvatala je i
događaje u krilu naroda Božjeg telesnog Izrailja, za vreme Mojsija, a koji se ponovo, posle
četrdeset godina lutanja pustinjom, po drugi put približavao granicama Hanana.
Kao što Avram još uvek nije od Sare dobio obećanog sina, tako i Izrailj još uvek nije
postigao obećanje Hanana. Danas Crkva još uvek ne shvata potpuno način postizanja obećanja
pravde u životu ostatka.
Izrailj je na Sinaju dobio Zakonske uredbe deset zapovesti, ali nije živeo po njima, iako se
trudio. Avram je napravio sa Agarom dete, misleći da je postigao obećanje, ali Bog mu to nije
priznao. Njegov trud bio je uzaludan.
Svaki trud da kroz Zakon dobijemo pravdu, bezvredan je pred Bogom. Narod uporno gleda
u slova napisanog Zakona i pokušava da ga sprovede svojom, ili Božjom snagom u životu.
Došlo je vreme da Izrailj pređe preko Jordana. Izvršene su određene pripreme: Jošua 3,9
„Tada reče Jošua sinovima Izraelovim: "Pristupite ovamo i čujte riječ Gospoda, Boga svojega!"
Jošua 3,10 Dalje reče Jošua: "Po tom ćete spoznati, da je živi Bog u sredini vašoj i da će odagnati
ispred vas Kanaance, Hiteje, Hiveje, Perizeje, Girgašeje, Amoreje i Jebuseje: Jošua 3,11 Evo,
kovčeg zavjeta Gospoda sve zemlje poći će pred vama preko Jordana!“
Sveštenici koji su nosili kovčeg, nije trebalo odmah bez zaustavljanja da pređu preko
Jordana: Jošua 3,14 „Tako se podiže narod iz Šatora svojih, da prijeđe preko Jordana, i svećenici
ponesoše kovčeg zavjetni pred narodom. Jošua 3,15 I kad nosioci kovčega dođoše na Jordan i
svećenici, koji su nosili kovčeg, staviše noge na kraju vode, a Jordan je bio istupio preko svih svojih
obala, za cijelo vrijeme žetve, Jošua 3,16 Tada se ustavi voda. Voda, što je pritjecala odozgor, diže
se gore kao nasip, u velikoj udaljenosti od grada Adama, koji leži kod Sartana. A voda, što je tekla k
moru pustinje, Slanome moru, oteče sasvim. Tako je prelazio narod tamo, prema Jerihu. Jošua 3,17
A svećenici, koji su nosili kovčeg zavjetni, stajali su na suhu usred Jordana tvrdo, dokle sav narod
ne prijeđe preko Jordana.“
Vidimo da, kada je narod prešao preko reke Jordan po suvom koritu, svestenici s kovčegom
prelaze u Hanan: Jošua 4,10 „Svećenici, koji su nosili kovčeg, bili su ostali stojeći usred Jordana,
dok se nije svršilo sve, što je bio Gospod zapovjedio Jošui da kaže narodu i što je bio Mojsije
naložio Jošui. A narod je brzo prešao. Jošua 4,11 Kad je sav narod bio prešao, prijeđe i kovčeg
Gospodnji i svećenici, pred svim narodom.“
„Jošua 4,15 „Tada zapovjedi Gospod Jošui: Jošua 4,16 "Zapovjedi svećenicima, koji nose
kovčeg zakona, neka izađu iz Jordana!" Jošua 4,17 I zapovjedi Jošua svećenicima: "Izađite iz
Jordana! Jošua 4,18 Tako izađoše svećenici, koji su nosili kovčeg zavjeta Gospodnjega, iz sredine
Jordana. Jedva dotakoše stope svećenika suhu zemlju, vrati se tada voda Jordana opet na mjesto
svoje i prijeđe kao prije posvuda preko obala. Jošua 4,19 Narod izađe iz Jordana deseti dan prvoga
mjeseca i utabori se u Gilgali na istočnoj međi Jeriha.“
Zapazimo da se za prelazak preko Jordana za Božji narod kaže da su izašli iz Jordana. Znate
li da, kad se Isus krstio u Jordanu, koristi isti izraz: Marko 1,10 „Jedva je bio izašao iz vode, vidje,
kako se otvori nebo, i Duh kao golub siđe na njega.“ …..... Matej 3,16 „Kad se je bio Isus pokrstio,
izađe odmah iz vode. Tada mu se otvoriše nebesa. On vidje Duha Božjega gdje silazi kao golub i
dolazi na njega.“
Prelazak Izrailja pod Jošuinim vodstvom preko Jordana, ima duboko značenje, to jest, daje
nam jasnu sliku koja objašnjava naše dužnosti, kao Naroda posletka, u skoroj budućnosti, ako ne
već i danas. Drugi Zavet, koji je Bog uspostavio sa Avramom u njegovoj 99.- toj godini, takođe
nam govori o našim dužnostima. On, kao prvi korak, najavljuje, u Avramovoj slici, da će Bog
uskoro sa Crkvom načiniti novi Zavet!
Da li prelazak preko Jordana ima išta sa Zavetom? Šta vi mislite o tome?
Ako porinemo dublje u slike, koje nam u Pismu Bog daje u Avramovim događajima i
Izrailjevom prelasku preko Jordana, videćemo da se upravo radi o istovetnim slikama, koje
ukazuju na uspostavljanje novog Zaveta sa Bogom, a time postizanja Zaveta večnog karaktera i
konačnog!
Hajde da ovu tvrdnju i argumentujemo.
Prelazak Jordana suhim predstavlja krštenje vodom. Kao što je prelazak morem suhim bilo
krštenje, tako je prelazak preko Jordana slika krštenja Božjeg naroda pred Hristov drugi dolazak:
Jošua 4,23 „Jer Gospod, Bog vaš, osuši vodu Jordana zbog vas, dok prijeđoste, kao što je učinio
Gospod, Bog vaš, od Crvenoga mora, koje osuši zbog nas, dok prijeđosmo;“ Prelazak kroz vodu,
ili vodenim koritom, uvek je slika krštenja. Videli smo da i sam apostol Pavle tako govori. I ovo
nije jedini argument u korist moje tvrdnje. Jordan je, simbolično, reka krštenja. A i Isus se krstio u
Jordanu, i, kao Izrailjski narod što je izašao iz vode reke Jordana, prilikom uspostavljanja Večnog
Zaveta, tako je i Isus, u naše ime čineći Zavet sa Bogom, posle krštenja uronjavanjem u vodi
Jordana, izašao na obalu. Slike su podudarne i nedvosmislene.
Da se radi i o uspostvaljanju novog Zaveta Boga sa Svojim narodom, kao slici za naše
vreme, vidimo po tome što, dok su Izrailjci prolazili kroz korito reke Jordan suhim, nasred korita
reke sa sveštenicima je stajao i kovčeg Zaveta. E, ovo je činjenica koju niko više ne može da
pobije.
Slika, koju pruža kovčeg nasred Jordana, dok je narod prelazio preko reke, pokazuje da je
tu Bog ukazivao na vreme kada će sa Božjim narodom, pred sam ulazak u obećani nebeski Hanan,
načiniti novi Zavet. Prelazak suhim, bilo je krštenje zasnovano na svetosti i značaju kovčega
Zaveta. Zavetni kovčeg nam govori da je ovo krštenje u Jordanu imalo posebnu vrednost i smisao.
O tome ćemo kasnije još govoriti.
Pored svih ovih činjenica, u slikama, imamo još jedan ključan dokaz da se na Jordanu radilo
o uspostvljanju novog Zaveta sa Božjim narodom, koji nam šalje poruku o njegovom ostvarenju u
budućnosti Hristove Crkve posletka. Avram je dobio ponudu od Boga za Zavetom u njegovoj
devedest i devetoj godini. Na šta se Zavet odnosio? Na rodove, to jest na potomstvo. Rečeno je
da će biti otac mnogim narodima. To jest, Bog je obnavljao obećanje o sinu, kojega će roditi Sara. I
taj Zavet morao je da se potvrdi obrezanjem svih muških.
Šta je bio znak Zaveta kod Izrailjaca koji su prelazili Jordan? Obnavljenje obećanja da će
im Bog dati Hanasku zemlju i sve njene narode u večno nasletstvo, kao što je obećao Avramu:
Jošua 3,10 „Dalje reče Jošua: "Po tom ćete spoznati, da je živi Bog u sredini vašoj i da će odagnati
ispred vas Kanaance, Hiteje, Hiveje, Perizeje, Girgašeje, Amoreje i Jebuseje:“
Posebno je zanimljivo naglasiti sa čime je Bog želeo da Avram potvrdi Zavet između njega i
Svoga sluge: „Postanak 17,10 „A ovo je zavjet moj između mene i vas i potomstva tvojega, što ćete
ga držati: sve muško kod vas ima se obrezivati... Tako ima biti zavjet moj vječno utisnut u meso
vaše. Postanak 17,14 A neobrezan muški, koji ne bude obrezan na mesu svoje prednje kožice, neka
se istrijebi iz naroda svojega; on je prelomio zavjet sa mnom.“
Šta obreznaje, ustvari, u duhovnoj slici, znači? Pavle je rekao da je obrezanje simbolika
obrezanja srca Duhom Svetim. Ustvari, krštenje Duhom Svetim predstavlja pravo obrezanje.
Šta, onda, ova slika o Zavetu obrezanja sa Avramom, znači?
Kada Bog učini sa nama Novi, Večni Zavet, tada dolazi do krštavanja Duhom Svetim. I ne
hodimo više po telu, nego nama upravlja i vodi nas Duh Božji. Prema tome, u Božjem Zavetu sa
Avramom vidimo dve stvari. Prvo, krštenje vodom, odmah zatim, a ne istovremeno kad i vodom,
dolazi i krštenje Duhom. Gospod je prvo ozvaničio Svoj Zavet sa Avramom, ali je od njega kasnije
tražio da on obreže sebe i sve u svom domu, kako bi Zavet bio potvrđen. To znači da se prvo
krštavamo po Božjem Zavetu, na zaslugama prolivene krvi Isusa Hrista u vodi, ali posle toga smo
dužni da pristupimo krštenju Svetim Duhom. Prema tome, oba ova čina predstavljaju Zavet.
Jedno bez drugoga nikada nisu mogla biti priznata kao punovredni Zavet sa Bogom. Zavet se
sastoji iz dva čina.
Upravo na ovom mestu, kao narod, još uvek nemamo jasnu svetlost. Verujem da će i ta istina
doći na svoje mesto, i osvedočiti mnoge.
Da li se ova slika ponavlja u slučaju, Izrailja koji je prošao suhim kroz korito reke Jordana?
Ako je ovo što govorimo gore tačno, slika koju dobijamo posmatranjem Zaveta koji je Bog
ustanovio sa Avramom, onda se ista slika mora videti i u slučaju Izrailja, kada je ušao u Hanan.
U to vreme, kada je dvanaest plemena Izrailjevih na čelu sa Jošuom Nunovim ušlo u
Hanan, kroz Jordan, suhim, Bog je Izrailju, kao nekada Avramu, naložio obrezanje: Jošua 5,2
„Tada zapovjedi Gospod Jošui: "Napravi kamene noževe i obreži po drugi put sinove Izraelove!"
Jošua 5,3 I napravi sebi Jošua kamene noževe i obreza sinove Izraelove kod humka Aralota.“
Kao što je Avram lično svojim rukama morao da obreže sve muško u kući, tako je Jošui
Nunovu naloženo da svojim rukama obreže sve muške u Izrailju.
Neverovatno, vidimo istu sliku – proročanstvo – za naše vreme, u narodu Jahvinom, kada je
došao u Hanan, kao i kod oca nam Avrama. Ovo, već, ne može biti slučajnost, zar ne? Proučavajući
ključne momente iz istorije Božjeg čoveka vere, Avrama, i Izraela u Hananu, vidimo da nema
manipulacije sa tumačenjem. Pogledajte i detalj iz oba ova slučaja: Postanak 17,23 „Tada
Abraham uze Išmaela, sina svojega, i sve koji se rodiše u kući njegovoj, i sve, kojegod je bio kupio
za novac, sve, što je bilo muško u kući Abrahamovoj, i obreza još isti dan meso njihove prednje
kožice, kako mu je bio zapovjedio Bog. Postanak 17,24 A bilo je Abrahamu devedeset i devet
godina, kad bi obrezan na mesu svoje prednje kožice. Postanak 17,25 A Išmaelu, sinu njegovu, bilo
je trinaest godina, kad bi obrezan na mesu svoje prednje kožice. Postanak 17,26 U jedan isti dan bili
su obrezani Abraham i sin njegov Išmael. Postanak 17,27 I svi muški kuće njegove, rođeni u kući i
od tuđinaca za novac kupljeni, bili su obrezani s njim.“
Jasno je da Avram nije bio obrezan kada je sa Agarom ušao u (nelegalnu) vezu. On je sina
svojih napora dobio neobrezan. Ustvari, niko iz njegovog doma, od svih muškaraca, pa čak ni
njegov sin Ismailo, nije bio, pre postavljanja Novog Zaveta sa Avramom, obrezan. Važna slika koja
mnogo može reći o našoj istoriji, sadašnjosti i bliskoj budućnosti. A da li su Izrailjci (deca koja su
ostala iza onih koji su pomrli u pustinji), kada su sa Jošuom prešli Jordan, pre toga bili obrezivani?
Da vidimo šta o tome govori Pismo: Jošua 5,4 „A evo zašto ih je Jošua obrezao: sve ljudstvo što je
izišlo iz Egipta, sve što mogaše nositi oružje, pomrlo je na putu kroz pustinju. Jošua 5,5 Svi oni
bijahu obrezani, ali nije bio obrezan nitko koji se rodio na putu kroz pustinju, poslije izlaska iz
Egipta,“
Zapazimo: Niko, ko se rodio na putu iz Egipta, pa do ulaska preko Jordana u Hanan, nije bio
obrezivan. Oni koji su izašli iz Egipta, bili su njihovi očevi i bili su obrezani. Ali njihovo
potomstvo nije bilo obrezivano. Zašto? Još od Avrama, svaki Izrailjac, posle osam dana života,
morao se obrezati. Zašto nisu obrezivali svoju decu, otkad su izašli iz Egipta, kao ni kroz svih 40
godina lutanja pustinjom? Od mnogih drugih razloga, nama je važan samo jedan. To je slika koju je
Bog ostavio u istoriji strarog Izrailja, za duhovni Izrailj danas. To je znak po kome će ova vest biti
prepoznata kao važna svetlost danas. A kako da je Laodikeja vidi kad je slepa?
Šta hoćemo da kažemo? Vođe, Adventisti Sedmoga Dana, pioniri našeg dela, kada su
propovedali trostruku andjeosku vest 1844.- te godine i posle, svi su imali krštenje ( obrezanje
srca ) Duhom Svetim. Elena Vajt i još par njenih bliskih saradnika, bili su ljudi ispunjeni Svetim
Duhom. To su bili duhovni ljudi. Ali, oni koji su dolazili i prihvatali Večno Jevandelje na njihovo
propovedanje, posle 1844.- te godine, kroz celu istoriju adventnog pokreta, sve do danas, nisu
krštavani Svetim Duhom, čak ni u meri koju su posedovali pioniri. To su vernici koji sumnjaju i
koji ne veruju da će Bog, po obećanju, uvesti u Hanan, očevi neverstva, oni umiru u adventnoj
pustinji, i nikada neće ući u Nebeski Hanan.
Krštenje Duhom obaviće se tek prilikom prihvatanja Novog, večnog Zaveta i to konačnog,
koji će Bog ponovo uspostaviti sa narodom ostatka, sa decom vere, a ne sa očevima dela Zakona.
Upravo tu sliku daje Pismo u događajima sa Izrailjskom decom, kada ih je Jošua obrezao, posle
prelaska Jordana suhim.
Sve ove slike koje smo razmatrali, tvrdeći da je Bog predvideo vreme kada će obaviti Novi,
a posle i Večni Zavet sa svojim narodom, pokazuju koliko, kao narod, moramo ponovo učiti i
menjati stare poglede i stavove.
Obrezanje dece umrlih očeva u pustinji (vernika legalista), govori da će nova generacija
adventista koja danas odluči da se više ne oslanja na dela Zakona, a pisani Zakon shvati pravilno,
primiti Božju posebnu naklonost blagodati. Dobiće podršku Božje sile, da bi Bog u njima, preko
njih i sa njima, ostvarivao pobedonosne ratove protiv sila tame. Jedna, ili više poruka, poslaće se,
koje će pomoći da bolje prepoznamo put pred nama.
Hristos u nama, tajni je odgovor na sva pitanja. Agape Slave Božje mora kontrolisati,
upravljati u nama, a ne Božji Zakon slova.
Ovim događajima prorečeno je, na slikovit način, vreme kada će Božji narod načiniti jedan
poseban i nov Zavet sa Bogom. Primeri iz Avramovog života, i dece Izrailjeve, prilikom ulaska u
Hanan, preko Jordana, govore nam šta bismo trebali promeniti u našim stavovima, kao i učenjima.
Ovaj Zavet uključivaće, obavezno, novo krštenje vodom, a posebno i odvojeno vreme krštenja
Duhom, kojom prilikom će se spustiti Pozni Dažd. To su dva odvojena i posebna obreda.
Oni će biti punovredni jedino kroz čin vere u obećanja, bez postavljanja zahteva da moramo
vršiti dela Zakona, pre nego se krstimo verom u Isusa Hrista. Primanje krštenja vodom i Duhom,
mora se obaviti bez uslovljavanja kroz držanje subote, ili bilo koje druge zapovesti. Zakon je
obećanje. Oživljava greh i daje mu silu da ropski vlada svojim zapovestima u telu, i tu se
završava sva uloga zapovesti Zakona. I, kao takav, dolaskom vere i Duha obećanja, ukida se!
Znamo da vas boli ova izjava.
„Jer mi po Duhu iz vere ocekujemo pravednost....“ Gal. 5,5; To je prava naša nada!
Pravednost, koju ostvaruje Duh Božji!
Slike iz Avramovog života, to nam jasno pokazuju. Avram je, još dok nije oterao Agaru i
Ismaila, od Boga pozvan na novi Zavet. Bog nam pokazuje na koji način će On, pred kraj vremena,
postupati sa Svojom Crkvom u završno doba. Krštenje i vodom i Duhom mora biti puki čin vere i
ničega više. Jer, u celom tom novom procesu, nikakve dodatke i ispomoći delu, izvršavanjem
Zakona i našeg truda, Bog neće više tolerisati. Mora doći do korenitih preokreta razmišljanja.
Velika istina objavljena je kroz Hristov primer krštenja vodom, a posle vode i Duhom, kao i
načinom rada sa novim krštenicima, u apostolskim danima. Hristos nije, prilikom krštavanja
vodom, odmah primio Duha Svetoga. On je morao, kada je zaronjen u vodu, izaći iz nje, potpuno
je izašao, bio je potpuno kršten u vodi potapanjem. A kada je izašao iz reke Jordana, posle krštenja
vodom, na obali, molio se svom Ocu da primi Duha Svetoga. Tada Sveti Duh u obličju goluba,
silazi na Njega. Na obali, a ne u vodi! Vodom je bio zasebno kršten od krštenja Svetim Duhom. Duh
se uvek daje posle obreda potapanja vodom. Ovo je kod nas lako dokazano.
Ista istina nalazi se i u primeru apostolske Crkve. Apostoli su prvo ljude krštavali vodom,
pa bi, zatim, u molitvi tražili da Bog krštene vodom ispuni Duhom Svetim. Polaganjem ruku vere,
Bog je zaista uslišavao apostole i novi vernici primali bi silu Duha Svetoga. Djela apostolska 8,12
„Ali kad je Filip naviješćivao radosnu vijest o kraljevstvu Božjemu i o imenu Isusa Krista, primiše
muževi i žene vjeru i dadoše se krstiti... Djela apostolska 8,14 A kad čuše apostoli, koji su bili u
Jerusalemu, da je Samarija primila riječ Božju, poslaše k njima Petra i Ivana. Djela apostolska 8,15
Ovi siđoše i pomoliše se za njih, da prime Duha Svetoga. Djela apostolska 8,16 Jer još ni na
jednoga od njih nije bio došao. Oni su bili samo kršteni u ime Gospodina Isusa. Djela apostolska
8,17 Tada položiše ruke na njih, i oni primiše Duha Svetoga.“
Na ovaj način vidimo da krštenje ide samo kroz veru. Nikakva dela, dobar život, ili držanje
bilo koje zapovesti Zakona, nije uslov za prihvatanje Radosne vesti obećanja. Istu tu sliku daju nam
događaji sa Jordana. Kada je Izrailj prelazio preko reke Jordan, nasred korita bio je postavljen
kovčeg Zaveta. Šta mislite, kakva se slika i poruka za naše vreme krila u tom prizoru?
Zar je moguće da nam se kroz taj prizor želi reći isto, što nam govore slike iz Avramovog
života? Kao što je Bog sa Avramom uspostavio novi i obećavajući, večni Zavet i pre nego je
oterao Agaru i sina Ismiala, na isti način kovčeg Zaveta, usred suhog korita reke Jordan, upućuje
nam podudarnu poruku.
Toliko teškog moramo reći Božjem narodu, da nam je i samima veliki teret na srcu. Kovčeg
Zaveta jednog dana biće uklonjen od adventnog naroda i iz Crkve na Nebu! Hoćete li sada prestati
čitati ovaj spis?
Šta je predstavljao kovčeg Zaveta? Razmišljajmo malo o tome.
Pogledajmo kako je građen kovčeg Zaveta: Izlazak 25,10 Napravite kovčeg od drveta
akacije, dva i po lakta dug, lakat i po širok, lakat i po visok. Izlazak 25,11 Pozlati ga iznutra i izvana
čistim zlatom i odozgor mu napravi vijenac zlatan unaokolo. Izlazak 25,12 Salij mu uz to četiri
zlatna koluta i pričvrsti ih na četiri noge, dva koluta na jednoj strani i dva koluta na drugoj strani.
Izlazak 25,13 Napravi motke od drveta akacije i pozlati ih. Izlazak 25,14 Utakni motke u kolute na
stranama kovčega, da se o njima može nositi kovčeg. Izlazak 25,15 Motke neka ostanu u kolutima
kovčega i neka se nikada ne izvlače. Izlazak 25,16 U kovčeg stavi zakon, što ću ti ga dati. Izlazak
25,17 Napravi onda pomirilište od čistoga zlata, dva i po lakta dugo i lakat i po široko. Izlazak
25,18 Napravi uz to dva kerubina zlatna. Izradi ih kovanim radom tako, da čine jedan komad s
obadva kraja pomirilišta.“
Divno, zar ne? Od kojeg materijala je načinjen kovčeg? Ovo su važni detalji koje malo ko
uzima u obzir kada razmatra pitanje Zakona. Vidimo da je bio od drveta, ali je okovan iznutra i
spolja zlatom. Bio je od zlata, ali unutrašnjost mu je bila od drveta. Na kakvim pločama je ispisano
deset zapovesti? Na kamenim. Dobro, recite nam, šta je vrednije, kamen, ili okovano zlato?
Naravno da je zlato, makar u svojoj unutrašnjosti imalo i koju dasku, vrednije od kamena.
Ne zaboravite da su sve ovo slike, koje kriju dragocene pouke.
Zakon je napisan na kamenim pločama, i bio je stavljen u zlatni kovčeg. Zašto? Zar on ne bi
trebao uvek da bude pred nama, da ga možemo čitati i proučavati, kako bismo znali da razlikujemo
dobro od zla? Moramo pohvatati redosled, kako bi razumeli šta je Bog na ovakav način poručio.
Bog je stavio Zakon slova u kovčeg. Kovčeg okovan zlatom. Uvek je čovek svoje vrednosti, bisere,
novac i zlato, čuvao u kovčezima, koji su bili manje vrednosti od onog što se stavljalo u njega. Ali,
ovde vidimo da Bog manje vredan materijal stavlja u kovčeg veće vrednosti. Ako je bilo manje
vrednosti, kad pronalazimo Hrista u njemu. Ali, to je druga tema.
Zašto On tako čini?
O, nismo završili sa kompletnim pregledom kovčega. Zlatom okovan kovčeg, nije potpun
bez poklopca. Od čega je načinjen poklopac? Da li ste o tome razmišljali? Dok smo se bavili
temama o kojima pišemo, iznenada nam je na um palo da je poklopac kovčega Zaveta načinjen bez
ikakvog drugog dotatka, osim čistoga zlata. Brzo smo potegli za Biblijom da proverimo ovaj snažni
utisak. I, na naše divljenje, ovako je pisalo u zakoniku Mojsijevom: Izlazak 25,17 „Napravi onda
pomirilište od čistoga zlata, dva i po lakta dugo i lakat i po široko.“ Poklopac kovčega Zaveta
morao je biti načinjen samo od čistoga zlata.
Ploče Zakona bile su od kamena. Kovčeg je oblikovan od drveta, ali okovan čistim zlatom
iznutra i spolja. Ali, poklopac je napravljen samo od zlata. Ne mislite da je kovčeg od drveta bio
manje vrednosti od kamenih ploča Zakona. Jer, i kovčeg je imao jednu posebnost, koju nismo
odmah na početku istakli. On je bio po vrhovima sav okolo obavijen zlatnim vencem.
Šta je ovde onda bilo najvrednije?

 Poklopac milosti, pomirilište, imalo je u sebi samo čistoga zlata?

 Kovčeg Zaveta, iako od drveta, imao je oko sebe zlatni venac, i bio je sav okovan zlatom?
 Ploče pisanog Zakona bile su od planinskog kamena?

Međutim, bilo je nečega još vrednijeg od sveg kamenja, drveta u zlatu i samog čistog zlata.
Bog se lično javljao svom narodu, iznad poklopca milosti, ili pomirilišta.
Ove slikovite stvarnosti daju precizne odgovore zašto je kovčeg Zaveta stajao nasred
korita suhe reke Jordana, kada su Izrailjci prelazili u Hanan.
Yeshowa je sedeo na svom prestolu, dok su sveštenici stajali usred reke Jordan, držeći
kovčeg Zaveta. Ovaj Zavet na Jordanu, prevazilazio je vrednošću (Bog je lično bio prisutan) prvi
Zavet. Bio je to Večni Zavet sa Izrailjem.
Bog je na višem nivou od milosti. Milost i mirenje Božje su osobine. A On je viši i
nezavisan od njih. On je Bog! Prema tome, kada Gospod ostvaruje Svoj Zavet sa nama, On ga
postiže samim Sobom. Zavet se čini sa Bogom, ne sa Njegovom milošću i dobrotom, ili ljubavlju, a
još manje preko zahteva Zakona u nekom kovčegu. On Sobom obezbeđuje garancije održanja
Večnog Zaveta. Ovo je važno da razumemo.
Zato je Bog viši od pomirilišta, ili poklopca milosti. On je viši i od kovčega Zaveta. Zavet
činimo sa Bogom lično. On sedi na Prestolu Neba. (On se javlja iznad pomirilišta) On nas miri sa
Sobom, po svojoj večnoj milosti.
A šta ćemo onda sa pločama koje su se nalazile u kovčegu Zaveta? Ceo kovčeg je prošao, to
nije teško razumeti, kroz proces krštenja u koritu reke Jordan. Kao što je Isus morao umreti, a kroz
krštenje u vodi svaki vernik sa njim, tako je i Zakon i Kovčeg bio potopljen u vodi, kao simbol na
smrt Hristovu. Smrću Hristovom, umro je i Zakon na pločama. Umiranjem, vernik u Hristu,
prilikom krštenja vodom, umirao je i obavezama Zakona i bilo kakvoj formalnoj zapovesti. Zakon
je bio uništen u slovu, a vernik je umirao slovnim zapovestima i uredbama. Zato je kovčeg Zaveta
bio postavljen u sredinu korita reke Jordana. Ta simbolika nam je otkrila činjenicu da Zakon umire
zajedno sa grešnikom, pri krštenju vodom, verom u smrt Hristovu. Halleluja!
Ali, Kovčeg je posle krštenja naroda u Jordanu, iznešen na obalu Hanana? Pa, i to označava
važnu sliku za naše vreme, ali i istinu koju je Pavle jasno opisao: „Ili zar ne znate, braćo –
poznavaocima Zakona govorim – da Zakon gospodari čovekom samo za vreme njegova zivota....
Tako, braćo moja, i vi po telu Hristovom umreste Zakonu (Hristos je u telu umro) da pripadate
drugomu, Onome koji je od mrtvih uskrsnuo (Duhu Hristovom), da plod donesemo Bogu.... Jer kad
smo bili u tijelu, strasti grešne, Zakonom izazvane (što ih je Zakon razdraživao), delovale su u
udima našim, da se donosi plod smrti. A sad se oslobodismo od Zakona, koji nas je držao, da (od
sada) služimo u novome Duhu, a ne u starini slova.“ (Rim. 7, 1-6;) Kad je kovčeg izašao na obalu,
prikazao je istinu da slovo, koje je sahranjeno u vodi, i telo razapeto na krstu, rađa Duh slova Agape
i duhovno telo, vaskrslog Hrista. Duh vaskrslog Isusa preuzima novog čoveka. Kad umremo s Njim,
oslobođeni smo od Zakona slova. Ovoj istini, na početku smo posvetili dovoljno vremena.
Tako je Zakon umro sa grešnim vernikom, koji se krstio vodom, a oživeo je Hristov Duh u
novom čoveku. Došlo je do novorođenja: „Jer Zakon Duha, koji daje život u Kristu Isusu, oslobodio
me je od Zakona greha i smrti. Jer što je bilo Zakonu nemoguće, jer je bio oslabljen zbog tela, posla
Bog Sina svojega.... Da se pravda Zakona ispuni u nama, koji ne živimo po telu, nego po Duhu
(vaskrsli Hristos u nama).“ (Rim. 8, 2 – 4;) Upravo ovu istinu, događaj na Jordanu, je u potpunosti
predvideo.
Kada je ovaj Kovčeg stajao nasred reke Jordana, Bog je ostvarivao sa Svojim narodom novi
Zavet na Sebi i Svojim obećanjima. Kao što je to učinio i sa Avramom. U trenutku, čitali smo to
pažljivo, zar ne, kada je Avramu potvrđivao Svoj novi Zavet, obećanje je bilo potomstvo po tom
novom Zavetu: Postanak 17,15 „Još reče Bog Abrahamu: "Saraju, ženu svoju, ne zovi više Saraja,
nego neka joj bude ime Sara! Postanak 17,16 Jer ja ću je blagosloviti i dat ću ti sina od nje;
blagoslovit ću je; izaći će od nje narodi, i kraljevi narodima proizaći će od nje." Postanak 17,17
Tada Abraham pade ničice na svoje lice i nasmija se; jer pomisli u sebi: "Zar da se jednome
stogodišnjaku rodi sin, ili da rodi Sara, koja ima devedeset godina?" Postanak 17,18 Zato reče
Abraham Bogu: "O da bi samo Išmael živio pred tobom!" Postanak 17,19 Ali Bog odgovori: "Ne,
Sara, žena tvoja, rodit će ti sina, ti mu nadjeni ime Izak! S njim ću sklopiti zavjet vječni, što će
vrijediti i za potomke njegove.“ Tu sliku dobijali smo u Sari koja je tek trebala da dobije sina, iako
još uvek nije bilo nikakve mogućnosti da se to desi.
Kao što je Avram morao načinjeni Zavet potvrditi Zavetom krštenja, isti zahtev Bog danas
upućuje adventističkom narodu posletka.
Prelazak Avramovog potomstva Izrailja reke Jordana suhim, ustvari, predstavljalo je
ostvarenje Božjeg obećanja Avramu u njegovom sinu Izaku, kao Večnog Zaveta. Svi, koji su od
vere Avramove, potpadaju pod Večni Zavet, obećan Avramu u njegovom sinu Izaku! Tako da je
ulazak, preko reke Jordan, u Hanan, ukazivao na potvrđivanje Večnog Zaveta, obećanog prethodno
Avramu. Kao što je Avram morao odbaciti i oterati Agaru ropkinju i sina Ismaila, tako isto umiranje
Zakonu, kroz Hrista, ukazuje danas na koji način i mi jedino možemo postići pobedonosnu
pravednost.
Neverovatna i zapanjujuća podudarnost, proročanstvo, nalazimo u ovim slikama za naš
narod!
Izrailjci nisu bili jači od Hananejaca. Ali, Bog je slikom obećanja da će On ratovati za njih,
ustvari, govorio o konačnoj pobedi Njegovog naroda, koju će On ostvariti za njih. Potpuno
zauzimanje Hahana, slika je konačne pobede nad grehom i odlazak sa Isusom u samo Nebo. Kao što
je to Bog obećao caru Jasafatu: „Nije vaš rat. Ja ću se biti za vas.“
Kad je Izrailj prolazio pored kovčega Zaveta, on je primao od Boga Zavet obećaja o svim
Njegovim blagoslovima i pobedi kojom se On obavezuje da je ostvari za njih, kroz Večni Zavet i
Pozni Dažd, Duha Sveti. Ne Zakonom i zapovestima, naređenjima i kaznama, prisiljavanjam i
komandovanjem, već Duhom Hristovim u novorođenim ljudima.
Božje obećanje sveobuhvatne pobede, ustvari je Večni Božji Zavet, sa Svojim narodom.
Da li smo spremni da Bog ostvari sa nama Novi, Večni Zavet koji je unapred otkrio u
slikama Avramovog života i dece naroda Izrailjskog na prelasku Jordana?
Slava Dragom Bogu i Njegovom Sinu, za ovu veliku otkrivenu istinu i sve blagoslove koje
nam je, daleko ranije, već pripremio u njima, kroz svog Duha. Amin!
 ……………………………….

„Nego, zna Bog da ćete postati kao bogovi!“ 5

Postanak 2,16 A dade Gospod Bog čovjeku ovu zapovijed: "Sa svakoga drveta u vrtu smiješ
jesti; Postanak 2,17 Samo s drveta spoznanja dobra i zla ne jedi, jer čim bi jeo s njega, morao bi
umrijeti." Covek je bio iskusan i iako mu je receno da ne jede taj plod, on ga je uzbrao i pojeo:
Postanak 3,6 Sada istom vidje žena, kako je plod drveta dobar za jelo i ugodan za pogled, i kako je
plod drveta poželjan, jer daje spoznanje. I ona uze od njegova ploda i jede; i mužu svojemu, koji je
bio uz nju, dade od njega, i on isto jede.“
Jesu li ljudi prekšrili Božju zapovest?
Znači li to da je, ipak, Zakon zapovesti postojao i pre pada u greh? Hoćemo li reći da je
zapovest bila potrebna i svetom čoveku? Ali, da li mi stvarno razumemo u pravoj boji ovaj
predmet? Kakva se suština krije u gornjoj „zapovesti“?
Pismo tvrdi da pisani Zakon Božji, kakvog je dao Izrailjcima na Sinaju, nije postojao na
Nebu. Ovo je ozbiljna tvrdnja. Kada uđemo u prostoriju gde se zabranjuje pušenje, za mene ta
zapovest ne važi. Ako nisam pušač, kako mogu neku zabranu o nepušenju, posmatrati kao
zapovest? Ujedno, ako mi ne pada na um da budem neposlušan Božjoj ljubavi, i imam savršeno
poverenje u Njega, kako može nalog da ne jedem sa drveta od spoznanja dobra i zla, za mene biti
neka zapovest? Zabrana? Ili neki Zakon i pravilo?
Nepušača zapovedanje i ne dotiče.
Znate li šta je suština Zakona? Dve stvari oživljuju Zakon. Ako ovo razumemo, znaćemo i
kako se dobija pobeda. Kada shvatimo na koji način kršenjem date „zapovesti“ u Raju padamo, po
istom principu ćemo se podići. Pad otkriva kako se može podići.
Šta je suština ove „zapovesti“ u Edenu? Ona je upozorenje. Shvatate li? „Zapovest“ koja je
data Adamu, ne traži i ne zahteva poslušnost. Zašto? Čini se na prvi pogled da ova "zapovest"
insistira na poslušnosti. Ali ne, nije tako! Odgovor je jednostavan. Zapovest u Edenu ne insistira na
poslusnosti, pošto Adam nije bio u grehu. Prvi čovek nije pre toga ni znao šta je dobro, a šta zlo. Pa
kako od njega zahtevati poslušnost? To je nelogično, zar ne?
Vratimo se nepušačima. Ako neko ne puši u prostoriji gde se zabranjuje pušenje, ko bi se
usudio da od nepušača traži da poštuje tu zabranu? Zar je on već ne poštuje, samim tim što nije
pušač? Ne možeš zapovedati nepušaču da ne puši.
A posebno mu ne možeš zapovedati ako on ni ne zna da je pušenje zlo, ili dobro!
Možeš ga samo bodriti da ne puši. To bodrenje se može izraziti i rečima u zapovednom
obliku: „Nemoj sa ovog drveta ubrati cigarete i propušiti. Jer kada propušiš, u taj dan ćeš umreti!“
Zapovest se pretvara u preporuku. Sada vidimo da Bog nije prvom paru na Zemlji zapovedao, već
ljubavlju upozoravao, upućivao. Ili, bolje rečeno, blago savetovao! Sa suzama poučavao. Bilo bi
smešno da je Bog pokušavao bezgrešnom Adamu da zapoveda, ili naređuje. Kako da zabranjujemo
nekome nešto što on neće, niti želi da učini?
Duh ove navodne zapovesti, ustvari je upozorenje ljubavi. Zaštitna mera. To nije zapovest
kakvu dobija grešnik, jer je prestupnik pravila i zakona. Ali, za svetog čoveka, podsticaj i savet
ljubavi, itekako, jeste. Ma koliko čovek bio pravedan i svet, Bog bdije nad njim ljubavlju,
savetujući i upozoravajući! Bog izbegava da Adama detaljno upozna sa suštinom o grehu. Da mu je
objasnio suštinu greha, otrovao bi mu um grehom.
Adam i Eva morali su da veruju Bogu na Reč, jer oni nisu znali šta je greh, ni šta je navodno
dobro u njemu, kao ni pravo zlo. A još manje su znali šta je to smrt, to jest, pojam smrti im je bio
nejasan. Gde se tu može postaviti Zakon?
Kao što izgovorena preporuka ljubavi ne sadrži suštinu za prekršaj, jer greh počinje
razmišljanjem o „dobru“, što nas dovodi do nepoverenja, a ne aktom, ili činom. Držanjem
zapovesti, ne postižemo pravednost. Razmišljanje svetog bića o „dobru“ je greh, a nerazmišljanje
o dobru i zlu je pravda. U Božjoj ljubavi, suština nije u samom Zakonu, koji zapoveda: ne jedi. Već
u poverenju u Božju Reč. A nevera proizvodi neposlušnost. Vera u Božju Reč ostvaruje poslušnost,
jer se poslušnost neće postići našim pokušajima da ostvarimo Božju zapovest. Poslušnost je rod
poverenja u obećanje.
A obećanje je da će neko drugi za nas ispuniti pravednost i svetost.
Tako ne vidimo u Raju Zakon slova i zapovesti, već se suočavamo, učeći, sa suštinom
greha, a to je nepoverenje u Boga. Eva nije smela ni intelektualno da jede zabranjeni plod. Ona je
pogrešila što se bavila podmetanjima sotone. To ju je uvelo u sumnju. Pre nego što je posumnjala,
već se sladila rečima zmije. Sumnja u Boga, bila je rezultat mozganja.
Znači, čovek je pao zbog sumnje, odbacio je poverenje u Božju Reč, posumnjao u Njegovu
ljubav i postao grešnik. Tad je Zakon oživeo. Sada, kada je Adam pao, kada je učinio što je učinio,
zapovest oživljava i možemo da kažemo da je prekšilac večnog Zakona. Ali, večni Zakon je ljubav
Agape, a ne zakon slova.
Koji prime novi život kroz Hrista, Hristos živi u njima i nije im potreban Zakon. Kao što
nije bio poreban pre pada u greh. Oni žive svetim životom, kroz veru nagonjenu ljubavlju u
obećanu, večnu Slavu Božju, agape.
Pavle tvrdi da nema Zakona tamo, gde nema greha. Jeste li ikada razumeli do kraja njegov
stav? Nema zapovednog naloga, ni po slovima, ni po razumevanju.
Ovo mnogi teško shvataju!
Znači, zapovest data Adamu i Evi da ne jedu sa drveta poznanja od dobra i zla, nije bila
Zakonska zapovest, sve dok su oni bili poslušni i verovali Mu.
Shvatili smo kako je čovek pao u greh i postao grešnik, pa odgovorimo kako primamo
obećanje bezgrešnog zivota. Kako se postaje pravednik, a kako se postiže svetost života? Ako nije
bila potrebna zapovest Zakona da nas sačuva od greha, isto, da bismo postali pravedni, ne možemo
se Bogu vratiti delima Zakona. Dela Zakona nisu potrebna da bi postigli povratak u Božje okrilje.
Pa, šta Zakon hoće? Galaćanima 3,19 „Što će dakle zakon? Zbog prestupaka bio je
postavljen, doli dođe potomak, kojemu je bilo dano obećanje … „ Galaćanima 3,22 Ali je Pismo sve
zatvorilo pod grijeh, da se obećanje dadne po vjeri u Isusa Krista onima, koji vjeruju. Galaćanima
3,23 A prije nego je došla vjera, bili smo pod zakonom čuvani i zatvoreni za vjeru, koja se je imala
objaviti. Galaćanima 3,24 Tako je zakon bio čuvar naš do Krista, da se vjerom opravdamo.
Galaćanima 3,25 A kad je došla vjera, nijesmo više pod čuvarom.“ Znači, kada dođemo Spasitelju,
kome je dano obećanje i prihvatimo Ga, mi se ponovo vraćamo na veru i poverenje u Božju ljubav i
Njegova obećanja, a (čuvar) Zakon, gubi značaj. On se, praktično, ukida, kao što vidimo da je i pre
pada u greh bio potpuno nepotreban. Jer se na snagu ponovo vratila samo vera i poverenje. U tom
smislu Pavle uči da je Zakon (čuvar) samo do Hrista. Kada imamo poverenja u Njega, nismo više
„pod čuvarom“. Galaćanima 3,18 „Jer, ako je baština od zakona, onda nije od obećanja; a
Abrahamu se je Bog milostivo iskazao obećanjem.“ Obećanje se odnosi na Sveti Duh. Carstvo
Božje u sili! Koji Zakon je bio čuvar? Živi Zakon, Agape? Ne, on je večan i ne može se ukinuti.
Zakon tela i zakon slova je čuvar, on je taj koji se ukida, po Pavlu.
Avram je odličan prikaz ove istine. Savršeno spoznajemo istinu kada usporedimo Avrama,
kome Sara rađa sina, i Izrailjski narod, koji zauzima Hanan.
Prvo rešimo pitanja oko greha i Zakona, pre nego je Lucifer pogrešio.
Greh nije postojao dok nije sagrešio. Pre toga niko, osim Boga, naravno, nije znao za njega i
nije ga mogao predvideti. Kako je nastao greh, zaista je tajna. Odakle se pojavio, niko nezna. Nebo
je pre toga bilo sveto. Ni jedno stvorenje nije znalo za greh. Niko im nije govorio o njemu. Bio je
potpuna nepoznatica.
Zapazite da tražimo najbolje odgovore.
Ako je Božji zakon postojao na Nebu, pre greha, onda je Bog pomogao grehu da se pojavi.
Rimljanima 3,20 „ … jer, po zakonu dolazi poznanje (svest) grijeha.“ Zapažate li smisao Pavlovih
reči? Neka dodatno objasni svoju tvrdnju: Rimljanima 7,7 „Što ćemo dakle reći? ... Nego ja grijeha
nijesam poznao (osvedočenje) osim po zakonu; jer nijesam znao za požudu, da zakon nije govorio:
"Ne želi!"“ (Da li su bezbožnici znali za greh, bez Zakona na pločama? Pa, jesu, kaže Pavle.
Njihova savest ih je korila.) Već smo rekli da puko slovo ne može probuditi svest o zlu
nepreporođeno srce. To čini Bog kroz ljubav (milost) Isusa Hrista. Samo živi Zakon budi iz
duhovne smrti. Ako su na Nebu živele samo svete i bezgrešne osobe, koje nisu imale nikakvo
iskustvo sa grehom, poznavanje Zakona dovelo bi do spoznaje o grehu, a time omogućilo njegovo
pojavljivanje. Ako je Bog imao od večnih vremena dekalog Zakona, deset Zapovesti, i to su znali
svi na Nebu, tada je On omogućio saznjanje o grehu i dao mu je životnu silu da kuša, ili savlada
večna nebeska stvorenja.
Zamislimo scenu. Grupa radosnih anđela gleda u velike, od blještavog mermera, ploče
Zakona. Iznenada, jednom od njih nestaje osmeh sa lica. Svi primećuju tu promenu i on se oseća
pozvanim da objasni: „Vidite li da piše: Ne čini preljube?“ „Da!“ kažu svi u glas. „Dobro“,
nastavlja on, „Šta to znači ne čini preljube?“ U blizini se baš našao Isus. „Ej!“ mahnuše Isusu.
„Gospode, šta je preljuba?“
Isus nije žurio da odmah odgovori. Malo se počešao po glavi, mucajući rekao: „To je, znate,
to kad, ovaj, sad ću da vam objasnim. Ne treba vi sad da znate šta je preljuba. Jednog dana
saznaćete.“ Onda je pojurio pred njima, pozivajući ih da uživaju na Nebu.
Znamo da je ovo uprošćen primer. Ali, kako bi Isus objasnio anđelima, koji se nikada nisu
susreli sa grehom, šta je preljuba. Šta to znači ne ubij? Ili neka druga zapovest? Da bi neko bio svet,
bezgrešan, zaštićen od poznanja greha, ne sme znati za Zakon. Zakon otkriva postojanje greha. On
ga rađa, proizvodi, daje mu život i silu. Da je Isus objasnio anđelima šta je preljuba, On bi morao
grehu dati opravdanje. Jasno je da bezgrešni svet ne zna za greh, a da se znalo, imali bismo velikih
problema.
Lucifer bi tada pao Božjom krivicom. Ustvari, onda je greh došao pomoću Božjeg zakona na
Nebo. Rimljanima 7,9 „A ja sam živio nekad bez zakona; a kad dođe zapovijed, grijeh oživje.“
Vidite li? Dok god nema Zakona i njegovih zapovesti, greh ne može da oživi i ispolji svoju silu. Jer
sila grehu je u Zakonu. Bilo u telesnom, bilo u duhovnom čoveku! Plod od poznanja dobra i zla
nam to najbolje svedoči!
Ako na Nebu ipak nije bilo Zakona, tada greh nije imao opravdanje za svoje postojanje. Jer
gde je svetost, tu zapovest nije potrebna. A vladanje nad anđelima Zakonom na Nebu, opravdalo bi
postojanje i pojavu greha među njima.
Znači, na Nebu nije bilo Zakona i zapovesti objavljenih usmeno, ili slovima. Bog je
upravljao Ljubavlju, živom Ljubavlju u srcima anđela. Hristov Duh morao je prebivati i u srcu
svetih anđela, kako bi ostali bezgrešni.
Pa, kako je greh, onda, nastao?
Vidite, Lucifer je pao i ne znajući da ga je zarobio greh, on je nesvesno prevaren od greha.
Jer, ni on nije, kao Adam, znao šta je dobro, a šta zlo. Ne može se greh opravdati i objasniti. Zaista,
ne može.
Kada je sotoni predočeno u kakvom problemu se nalazi, on je samostalno nastavio putem
pobune. Tada se saznalo za greh. Nesvesno razmišljajući o svojoj veličini, greh je zavladao. Na taj
način je pojeo plod od drveta poznanja dobra i zla. Tako, da je Bog omogućavao spoznaju Zakona,
pre pojave greha, On bi bio odgovoran za njegovu pojavu. Greh bi dobio razlog za postojanje. Uvek
bismo mogli da ga opravdamo, i za sve zlo bi Bog samo bio kriv!
Postavlja se pitanje da li novorođeni vernik krši načela iz pisanog Zakona, iz Zakona koji je
ukinut? Bože sacuvaj! Verom u obećanje, Božja Ljubav se nastanjuje u našim srcima. Duhom
Svetim, Hristos se proslavlja kroz nas. Hristos, Slava Božja, čini Zakon Velikim i Slavnim u našim
srcima. Hristovom žrtvom, krvlju, posredovanjem, greh će biti uništen. Hristovom ulogom bivamo
vraćeni u stanje pre pojave greha. Greh će išćeznuti. Biće uništen zauvek! Više se neće pojaviti!
Ovo je prava radosna vest, zar ne?
Agape Božja (večni Božji Zakon), uzvišenija od Zakona, ostvaruje život bez greha,
prezadovoljavajući neiskazanom puninom svaku pojedinu pisanu zapovest, preobilno!
Agape nije zapovest i naredba, već Ljubav koja silno nagoni. Ona je podsticaj, ohrabrenje,
dobronamernost, radost, mir, dobrota, milost, poverenje, olakšanje, odmor, spokojstvo, sigurnost,
hrabrost, snaga, svetlost i život, Ljubav koja vlada srcem. Zakon zapovesti se briše i nestaje, a
LJUBAV vlada i živi u srcu. Ta Agape Božja je Um Hristov u nama.
Agape ispunjava sve zahteva koje je Bog izrazio pisanim Zakonom. Pavle je Agape
prikazao jasnim objašnjenjem: 1. Korinćanima 13,4 „Ljubav je velikodušna, dobrostiva je ljubav ne
zavidi, ljubav se ne hvasta, ne nadima se; 1. Korinćanima 13,5 nije nepristojna, ne traži svoje, nije
razdražljiva, ne pamti zlo; 1. Korinćanima 13,6 ne raduje se nepravdi, a raduje se istini; 1.
Korinćanima 13,7 sve pokriva, sve vjeruje, svemu se nada, sve podnosi. 1. Korinćanima 13,8
Ljubav nikad ne prestaje.“
Ono pokazuje da Ljubav Agape ne krši ni jedno slovo ispisano Božjim prstom na kamenim
pločama. Agape je pravi Duh zapovesti. Kaže se da je ljubav velikodušna, drugim rečima spora na
gnev. Ako imaš Agape, dugo podnosiš, velikodušan si. Plemenit. Ispunjen stvarnom dobrotom.
Zamislimo kakav je dobrostivi čovek? Da li plemenit, dobar čovek čini zlo? Vara, krade, kurva se,
otima i želi tuđe? Da li velikodušan čovek zaboravlja svoje roditelje? Kakav je stvarno Agape
dobrostivi čovek prema Bogu? Hoće li biti cicija? Srebroljubac?
Agape ne zavidi. Hoću li pakostiti drugima, kad su bolji od mene? Agape ne zavidi! Hoće li
me Agape navesti da budem ponosan, hvalisav? Nikada! Ovde Agape već prevazilazi zahteve
pisanog Zakona. Uviđamo li da Agape nadvisuje slovo? Božji cilj je dalekosežno višlji za nas, nego
što to Zakon može objasniti. Agape ne čini ništa pokvareno. Nije nevaljala. Ne može biti
neposlušna! Agape ima pravo da joj se ljubav vrati ljubavlju, dobro dobrim, ali ona ne traži svoje!
Zaboravlja na sebe. Ona misli na tuđe, na Božje i bližnje. Gde nam Zakon govori o ljutnji? Agape
se ne ljuti. Ne razdražuje. Znači, blaga je i nežna. Podnosi i trpi.
Agape ne pamti zlo. Prašta i zaboravlja! Gde ovu osobinu vidimo u Zakonu? Nigde! Vidimo
je samo u Osobi. Isus je Agape! Agape se ne raduje napravdi. Znači štiti slabije. Pravda se za
bespomoćne. Agape nije srećna, ako je neko nesrećan. Gde nam o tome govori Zakon? Samo u
Isusu! Agape se raduje istini. Srećna je sa srećnima. Zadovoljna kad je sve pošteno, pravo i
potpuno. Agape sve snosi. Podnosi nepravdu, zlo, bol, patnju. Agape sve veruje. Veruje u Božja
obećanja. Ima poverenja u ljude. Svemu se nada. Agape je puna pozitivne nade. Sve trpi. Nepravdu
i zlo i nepoštenje i sve, sve podnosi.
Agape nikada ne prestaje. Ona stalno, iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu,
iz veka u vek, iz večnosti u večnost, nikada neće prestati da bude Agape!
Hoće li osoba koja primi dar Agape u srce, voleti Boga, koji takvu Ljubav razbuktava u
njenom srcu? Ako Ljubav Božja bukti žarom podsticaja u tvom srcu Hristom, priznaćeš li Subotu i
svetkovati je? Agape nije neposlušna, ona je verna i odana Bogu. Ljubav Božja, koja živi u tebi,
podstičući tvoje srce i dušu, čini tu razliku!
Sve se ostvaruje kroz Agape, a ne slovo Zakona. I ne zbog toga što znamo šta Zakon traži.
Agape je pretežnija (važnija-bitnija) od spoznaje, znanja, razuma i upravljanja umom preko
obavesti Zakona.
Zahvaljujući Hristovoj žrtvi na Gogloti, nije pobeđen samo sotona, već i sila koja mu je
davala snagu, neobjašnjivi greh. A, kako se Hristom greh zauvek uništava, tako više nikada neće
biti bilo kakvog Zakona, ni na Nebu, ni na obnovljenoj Zemlji. Halleluja, Bogu Slava! Amin!
Slava Divnome i Svetom Bogu, ispunjenom Ljubavlju večnom. Amin!

……………………………………

Budite savršeni, kao što je vaš Otac savršen! 6

Kako se postižu obećanja Božja? Verom, naravno. On obećava, a mi Mu verujemo na reč.

Vera se oslanja na Božju večnu Ljubav i istinu. Na taj se način računamo pred Bogom kao
pravednici. Vera se uračunava u pravdu. To znači da stičemo pravo da na nama Bog ispuni Svoja
obećanja.
Pavle je to direktnim otkrivenjem od Gospoda razumeo i zato je znao da je Zakon ukinut
Hristovom smrću. Njegov um je bio obasjan svetlošću koja ga je vodila ka jednostavnom zaključku
istine spasenja bez Zakona. Tako se, prema ovoj istini, sveto stvorenje rukovodilo prema večnom
životu, samo na osnovu poverenja u Boga, podsticano i pokretano snagom Agape, Hristove ljubavi.
Ako je tako bilo pre pada u greh, tako mora biti i kad se pomirimo sa Bogom.
Zakon nije bio uslov za večni život bezgrešnim stanovnicima Neba, već puka vera u Boga. Isto
tako, Zakon ne može biti, ne sme biti, i neće nikada biti uslov za povratak u Nebo. Spašavamo se
samo verom, bez dela Zakona. Ne moram držati Zakon ni u čemu, dok ne primim silu spasenja, a i
kad primim silu, Hristos ljubavlju Agape nagoni snažno u spontanu, nepromišljenu odanost ka
Bogu. Dok Bog, po bogastvu Svoje slave, silom Duha Svetoga, ne ojača našeg unutrašnjeg čoveka,
niko ne može biti poslušan. A ako i ispoljavam poslušnost bez Agape, Hristove ljubavi u meni, ništa
mi ne vredi i nisam spašen. Da se razumemo, držanje Zakona Svetim Duhom, ne spašava. Sveti
Duh mora izliti silu Agape u srce, Sveti Duh mora ojačati telo, oživeti ga, da može primiti Agape,
Hrista, Božju ljubav. I ne samo Agape, već ceo plod Duha.
Ovakvo shvatanje, moju veru, Bog uračunava u pravdu. Postao sam pravednik. Stičem
pravo da primim Duha Svetoga i ispunim se plodom Duha.
Posle saznjanja da sam opravdan verom pred Bogom, i da sam pravednik, sada mi je trebalo
vremena da shvatim kako postati hrišćanin koji će živeti svetim, ili bezgrešnim životom. Ne znam
kako je sa vama, ali ja sam se umorio od grešenja. Neki kažu da mi nikada nećemo na ovoj zemlji
postići stanje kada nećemo grešiti. Da li su oni u pravu?
Avram je isto dugo godina učio tu lekciju. Kada je boravio u zemlji koju je Bog obećao
njegovom potomstvu, Bog mu se obratio, i dao jedno obećanje: Postanak 15,5 „Pa ga izvede i reče
mu: "Pogledaj na nebo i prebroji zvijezde, ako ih možeš prebrojiti!" I onda nastavi: "Toliko će biti
potomstva tvojega." Postanak 15,6 Abram povjerova Gospodu, i on mu to uračuna u pravednost.“
Ovo obećanje baziralo se na obećanom sinu: Postanak 15,4 „Ali gle, ... riječ Gospodnja
dođe mu ovako: "Neće taj (sluga Avramov) biti baštinik tvoj, nego onaj koji će izaći od tebe, bit će
baštinik tvoj."
Pošto je Avram poverovao u to obećanje, njegova vera uračunavala mu je Božju pravdu.
Iako se ovaj čovek smatrao od Boga pravednim, posle određenog vremena, možda par
godina, njegova vera u Božje obećanje skoro se istopila. Sara se pojavila sa genijalnom idejom,
koja se dopala Avramu. I oni su dobili sina, za koga je Avram duboko verovao da će biti njegov
naslednik.
Potresne i uzbudljive, fenomenale slike, iscrtane su u Avramovom primeru, koje otkrivaju
da je pobedonosni život moguć. Ne samo moguć, nego ga sam Bog obećava onome, koji veruje!
To Avramova istorija jasno i snažno potvrđuje. Nije istina da će čovek, dok god bude bio
zemaljske prirode, grešiti. Oni koji imaju veru u Božja obećanja, ispisana u Avramovom primeru,
okusiće potpunu silu pobede, pre nego što dobiju preobraženo telo.
Bog je to lično obećao, kada je Avramu rekao da će mu Sara roditi sina!
Mnogi ovo ne razumeju. Zato su se pojavile nebiblijske teorije, koje naučavaju da će
čovek, dokle god bude bio u telu, živeti nesavršenim „pobedonosnim“ životom. U pitanju je
potpuno nepoznavanje nauke Pisma. Kada Bog kaže Avramu: „Sara će ti roditi sina“, onda On,
ustvari, obećava savršeni pobedonosni život. Izak je dete obećanja. Svi koji veruju, primiće plod
obećanja, pobedonosni život!
Uviđate li to?
Avramov život, posle rođenja Izaka, to najbolje dokazuje. Taj čovek bio je spreman (posle
ispunjenja Božjih obećanja) da svog sina prinese na žrtvu za Boga. Eto šta Božja obećanja ostvaruju
za svakoga ko veruje: Postanak 22,1 „Poslije ovih događaja stavi Bog Abrahama na kušnju i reče
mu: "Abrahame!" On odgovori: "Evo me!" Postanak 22,2 On reče: "Uzmi Izaka, sina tvojega,
jedinca svojega, kojega ljubiš, pa idi u pokrajinu Moriju i ondje ga prinesi sa žrtvu paljenicu na
jednom od brda, za kojega ću ti reći!" Postanak 22,3 Abraham drugoga jutra rano osamari magarca
svojega, uze sa sobom dvojicu od svojih sluga i sina svojega Izaka, nacijepa drva za žrtvu paljenicu,
diže se tada i pođe prema mjestu, za kojega mu je Bog rekao. Postanak 22,4 Treći dan podiže
Abraham oči svoje i ugleda mjesto u daljini. Postanak 22,5 Tada reče Abraham slugama svojim:
"Ostanite ovdje s magarcem a ja i dječak poći ćemo tamo, da se poklonimo, pa ćemo se opet vratiti
k vama." Postanak 22,6 Nato uze Abraham drva za žrtvu paljenicu i naprti ih Izaku, sinu svojemu.
On sam uze oganj i nož sa sobom, i tako pođoše obojica zajedno. Postanak 22,7 Tada reče Izak ocu
svojemu Abrahamu: "Oče!" On odgovori: Evo me, sine!" I zapita: "Evo oganj i drva, ali gdje je
janje za žetvu paljenicu?" Postanak 22,8 Abraham odgovori: "Bog će već pribaviti janje za žrtvu
paljenicu, sine!"“ Tako su išli zajedno dalje.
Postanak 22,9 „Kad dođoše na mjesto, što mu ga je bio Bog pokazao, načini Abraham ondje
žrtvenik i naslaga drva na njega. Sveza sina svojega Izaka i metnu ga na žrtvenik, na drva odozgor.
Postanak 22,10 Nato Abraham pruži ruku svoju i prihvati za nož, da zakolje sina svojega. Postanak
22,11 Ali anđeo Gospodnji povika mu s neba: "Abrahame, Abrahame" On odgovori: "Evo me!"
Postanak 22,12 Anđeo reče: "Ne stavljaj ruku na dječaka i ne učini mu ništa, jer sad znam, da se
Boga bojiš i da mi nijesi uskratio jedinoga sina svojega." Postanak 22,13 Kad Abraham pogleda oko
sebe, vidje odzada ovna, što se bio rogovima svojim zapleo u trnju. Abraham ode tamo, dovede
ovna i prinese ga mjesto sina svojega kao žrtvu paljenicu. Postanak 22,14 Abraham prozva to
mjesto "Jahve-Jire", (znači, Gospod-Pribavljač) tako da se i danas još kaže: "Na brdu Gospoda bit
će pribavljeno" Postanak 22,15 Tada anđeo Gospodnji povika Abrahamu po drugi put s neba,
Postanak 22,16 I reče: "Kunem se sobom, glasi riječ Gospodnja: Zato, što si to činio i nijesi mi
uskratio jedinoga sina svojega. Postanak 22,17 Blagoslovit ću te obilno i potomstvo ću tvoje
umnožiti kao zvijezde na nebu i kao pijesak na obali morskoj, i potomstvo će tvoje osvojiti vrata
neprijatelja svojih. Postanak 22,18 I bit će blagoslovljeni u potomstvu tvojem svi narodi na zemlji
zato, jer si poslušao glas moj."“
Niko nije uvideo šta znači kada Avramu Bog obećava da će mu dati sina, iako ga, po
prirodnoj stvarnosti, on nikada ne bi mogao imati. Ako nešto ne možeš ostvariti, nemaš
elementarne uslove da to postigneš, a Bog ti kaže da će On učiniti, kako je, onda, nemoguće postići
ono što je nemoguće? Ovo je pravo pitanje sa istovremenim odgovorom na njega! Mi kažemo da
nećemo moći; Sara se smejala i rekla da neće moći. Avram se smejao u srcu, i tražio od Boga da
Ismailo bude živ pred Njim do veka; ja sam govorio da nije moguće i dugo godina tako verovao.
Ali, Bog kaže: Ja ću učiniti! Ljudima nije moguće, ali Bogu je sve moguće! Veruj u to,
čoveče, i sve će ti biti moguće. Jer, sve je moguće onome koji veruje Bogu.
Rimljanima 4,17 „On je svima narodima otac pred Bogom po riječi Pisma: "Postavio sam te
ocem mnogim narodima: "Ili njega, koji oživljuje mrtve i zove ono, što nije, kao ono, što jest, on je
vjerovao. Rimljanima 4,18 On je protiv nade vjerovao u nadu, da će biti otac mnogim narodima,
kao što mu je bilo rečeno: "Tako će biti potomstvo tvoje." Rimljanima 4,19 On nije oslabio u vjeri,
makar je razabirao, da mu je bilo tijelo već obamrlo - bilo mu je blizu sto godina - i da je bilo
obamrlo i krilo Sarino. Rimljanima 4,20 U obećanje Božje ne posumnja nevjerovanjem, nego ojača
u vjeri i dade slavu Bogu, Rimljanima 4,21 I bio je tvrdo osvjedočen, da Bog može i učiniti, što je
obećao.“
Ako tako veruješ, i podaš Bogu slavu, On će to primiti u pravdu. Rimljanima 4,22 „Zato se i
uračuna njemu u pravdu.“
O čemu, onda, pričamo?
Govorimo da Pismo, u Avramovom primeru, daje garanciju, kroz Božje obećanje, da se
rod svetosti, ne samo pravedenosti, vidi u slici sina Izaka. Pravednik postaješ kada poveruješ u
Božje obećanje, a svet si, kada Bog ispuni Svoje obećanje.
Bog obećava sina Avramu, kada ga nije, po svim prirodnim okolnostima, mogao dobiti.
Bog danas obećava pobedonosan život, kada po telesnoj, grešnoj prirodi, niko ne može da ga
postigne.
Pogledajte Izrailjce, kada su prvi put došli do granica obećane zemlje. Mislite da oni nisu
govorili istinu da ne mogu osvojiti tu zemlju? Verujte, nisu lagali. Ti ljudi su bili promoćurni.
Njihov zaključak je bio istinit. Oni su bili suviše slabi, kako brojčano, tako i po fizičkoj građi, da
uzmu Hanan iz ruku tih moćnih careva. Tamo su, zaista, živeli ljudi divovi.
Ako neko misli da su njihovi izveštaji bili preterano kukavički i nerealni, jako se prevario i
ništa nije razumeo iz te priče.
 Ustvari, što njima sudimo, kada, evo, ima nekih kod nas, koji tvrde da ne možemo živeti
savršeno svetim životom. Oni kažu, a i Crkva stoji na toj tvrdnji, da nikada nećemo biti savršeni
vernici u ovom telu. Još uvek žive oni, koji prosipaju zao glas o zemlji obećanja.
A obećanje Avramu, upravo je bilo obećanje da će Bog njegovom semenu dati tu zemlju u
nasledstvo: Postanak 17,4 „Evo, ja sklapam zavjet s tobom, i ti ćeš postati otac mnogim narodima.
Postanak 17,5 Zato od sada tvoje ime neće biti Abram, nego ćeš se zvati Abraham; jer te postavljam
ocem veoma mnogobrojnim narodima. Postanak 17,6 Umnožit ću veoma potomstvo tvoje i načinit
ću od tebe narode, i kraljevi će izaći od tebe. Postanak 17,7 Sklapam zavjet vječan između sebe i
tebe i potomstva tvojega, kroz sve naraštaje, i bit ću Bog tebi i potomcima tvojima. Postanak 17,8
Tebi i potomstvu tvojemu dat ću zemlju, u kojoj sad prebivaš kao tuđinac, svu zemlju kanaansku, u
vječni posjed; a ja ću biti Bog njihov." Nasleđivanje zemlje, simbol je savršenog života svetosti
svakog vernika, koji veruje u obećanje. Razumete li ovu isitnu? Reći danas da nikada nećemo biti
savršeni, sveti, pobednici, znači tvrditi da ne možemo ući u obećano Nebo! Ovo mnogi ne uviđaju,
pa i neki doktori teologije.
Kažemo vam, Bog je obećao. Možemo biti savršeni!
Odvesti nekoga u Nebeski Hanan bez savršenstva, nemoguća je misija, jer, pre nego što
odeš na Nebo, moraš biti savršen. Greh, kao što znamo, ne može ući u Nebo.
Imamo dokaz da čovek može svet da ode na Nebo i pre nego doživi preobraženje. Imamo
takve dokaze u Enohu, koji je stalno živeo po Božjoj volji na Zemlji, da nije okusio smrti. Koliko
dana je živeo bez greha? Jedan dan, ili dva, pre nego što ga je uzeo Gospod? Dvadeset, pedest
godina? 300 godina je živeo savršeno pred Bogom. Ilija je, takođe, dobar primer ove istine. Ali, ovo
nisu naši najjači argumenti. Imamo jedan savršen dokaz, koji najmanje očekujete da čujete.
Sećate li se Gore Preobraženja?
Matej 17,2 „Tada se preobrazi pred njima, i Lice se njegovo zasja kao sunce, a haljine se
njegove zasvijetliše kao svjetlo.“
Šta je Isus, kroz primer svog preobraženja, ostavio kao obećanje? U kakvom telu je Isus
doživeo preobraženje? U nebeskom? Da li je On na gori imao, tada, nebesko telo, kakvo je imao
posle vaskrsenja? Posedovao je telo, isto kao što je tvoje i moje danas. Pa se opet preobrazio u
svetlost Božje slave!
Da li se On to preobrazio svojom božanskom prirodom u Sebi samom? Ne! On ju je
privremeno odložio. Ono što je zasijalo kroz Isusa, bila je Slava Božje ljubavi! Carstvo Božje u
sili!
Šta to znači?
Da li je ovo bilo savršenstvo božanstva, ili savršenstvo božanstva preko ljudskosti? Isus je,
iz ljudskog tela , bljesnuo slavom božanstva. Tako je bilo! Ali, onda to znači da i mi možemo, u
ovom sadašnjem telu, biti prožeti božanskom slavom. Ako Hristos živi u nama, On može Svojim
božanstvom ispoljavati savršeno Slavu Božju, kroz ljudsku prirodu. Njegov primer na Gori, to
jasnije, nego ikada, govori.
A, šta je to, nego savršenstvo?! Isus je stajao na gori preobraženja, u punini Carstva
nebeskoga: Matej 16,28 „Zaista, kažem vam: "Od onih, što stoje ovdje, neće neki okusiti smrti, dok
ne vide Sina čovječjega, gdje dolazi (stoji) u kraljevstvu svojemu.“ Posle samo šest dana, On se,
pred nekima od svojih učenika, preobrazio, bitišući u carstvu nebeskom, otkrivajući savršenstvo
njegove slave!
Obećanje, koje je dao šest dana pre tog događaja, jasno ukazuje da je slava preobraženja, u
kojoj su Ga posmatrali Njegova tri učenika, savršeno prebivanje u carstvu Božjem u ljudskoj
prirodi, u ljudskom telu. Telu, kakvo je moje i tvoje sada!
Tako je On pokazao na Sebi šta znači prebivati savršeno u carstvu nebeskome! To je bilo isto
ono carstvo koje je On, zajedno sa Jovanom Krstiteljem, objavljivao po Izrailju: Matej 3,2 „Obratite
se; jer je blizu ( ili dođe ) kraljevstvo nebesko."
Obećana Hananska zemlja i carstvo nebesko, jedno su isto obećanje. Kako je Isus na gori,
Slavom Božjom, preobražen, otkrivajući svu puninu Slave nebeskog carstva, tako isto Duh Hristov
u nama, (Pozni Dažd sile Duha Svetoga) sposoban je da savršeno obuče svakoga čoveka u istu tu
slavu.
Savršenstvo je ostvarljivo verom u Hrista!
Upravo ostvarenje ovakvog obećanja, Bog je dao Svom narodu posletka.
U obećanju Avramu da će dobiti sina i da će njegovo potomstvo dobiti u nasledstvo obećanu
Zemlju – vidimo Slavu u kojoj se probrazio naš Gospod Isus Hristos, na gori preobraženja.
Samo, koliko je onih koji će ovakvu slavnu istinu danas razumeti?
Kako ovo veličanstveno Božje obećanje da doživimo kao svoje iskustvo?
Primeri iz slikovitih događaja Avramovog života, snažno omogućavaju da precizno
odgovorimo na ovo pitanje. Kako se Avramova vera pokolebala, a on pokušao da svojim naporima
ostvari Božje obećanje o detetu nasledniku, kroz nelegalnu vezu sa Agarom ropkinjom, Bog je
intervenisao novim obećanjem i novim Zavetom. Sećate se tog događaja iz sedamnaeste glave
Mojsijeve knjige postanka*?
Bog mu ponavlja obećanje o sinu, kojega će mu roditi Sara.
Budimo pažljivi u ovom mometnu. Da bi Avram potvrdio Zavet, morao je obrezati sebe,
Ismaila i sve muškinje koji su boravili pod njegovim šatorima, da bi novi Zavet bio punovažan.
Postanak 17,10 „A ovo je zavjet moj između mene i vas i potomstva tvojega, što ćete ga držati: sve
muško kod vas ima se obrezivati. Postanak 17,11 A obrezivat ćete se na mesu svoje prednje kožice,
i to neka bude znak zavjeta između mene i vas! Postanak 17,12 Osam dana iza rođenja neka se
obreže kod vas svaki dječak, kroz sve naraštaje, i sluga rođen u kući i rob za novac kupljen od
kojega god tuđinca, koji nije iz potomstva tvojega. Postanak 17,13 Ima biti obrezan i rođeni u kući
tvojoj sluga i kupljeni od tebe za novac rob. Tako ima biti zavjet moj vječno utisnut u meso vaše.
Postanak 17,14 A neobrezan muški, koji ne bude obrezan na mesu svoje prednje kožice, neka se
istrijebi iz naroda svojega; on je prelomio zavjet s menom."
Dobro, već smo govorili šta je to pravo obrezanje. Obrezanje na mesu prednje kožice, bilo
je samo slika, ili simbol, koji je ukazivao na pravo apostolsko obrezanje. Pavle je jasno odgovorio
na ovo pitanje. Rekao je da pravo obrezanje nije obrezanje na telu, već kada se krstimo Duhom
Svetim.
Ako je Božji Zavet sa Avramom i njegovim potomstvom bilo, ustvari, obrezanje, tada
možemo razumeti da se Zavet Božji, danas, mora ostvariti preko krštenja Duhom Svetim. To bi
bilo naše obrezanje. U Avramovom slučaju se obrezivalo telo, a u našem se krštava Duhom Svetim.
Vidimo da je Avram morao da obreže, kako sebe, tako i svoje ukućane, da bi Zavet bio
važeći. Bog je Avramu obećanje Zaveta dao u devedeset i devetoj godini njegovog zivota. Posle
obrezanja, kada je Avram imao sto godina, Sara je rodila sina.
Kad pažljivo razmotrimo kada je Gospod ispunio obećanje Avramu, vidimo da je to
učinio odmah posle obrezanja, koje je izvršeno u celom Avramovom domu. Kada se Avram
obrezao, neposredno što se oporavio od bolova, pohodio ga je Gospod sa Svojim anđelima. Bog, u
istoj devedeset i devetoj godini, ponavlja obećanje dato Avramu i ženi mu Sari: Postanak 18,9
„Tada ga upitaše: "Gdje je Sara, žena tvoja?" On odgovori: "Unutra u šatoru." Postanak 18,10
Potom reče Gospod: "Do godine u ovo doba opet ću se vratiti k tebi; tada će Sara, žena tvoja, imati
sina." A Sara je slušala na ulazu u šator, što je bio za njim. Postanak 18,11 A Abraham i Sara bili su
stari i vremešni, i u Sare bilo je već prestalo, što biva u žena. Postanak 18,12 Zato se Sara sama u
sebi nasmija; jer pomisli: "Kad sam već uvenula, zar da još pomišljam na ljubav? I moj je gospodar
isto tako star." Postanak 18,13 A Gospod reče Abrahamu: "Što se smije Sara i misli: 'Zar ću zbilja
još roditi, kad sam ostarjela?' Postanak 18,14 Je li Gospodu išta nemoguće? Do godine u ovo doba
opet ću doći k tebi, i tada će Sara imati sina."
Avram je imao 99 godina, kada je ponovljeno obećanje, a 100 godina, kada se rodio Izak:
Postanak 21,1 „Gospod pohodi Saru, kao što je bio obećao, i učini Gospod na njoj, kao što je bio
unaprijed rekao. Postanak 21,2 Sara zatrudnje i rodi Abrahamu u starosti njegovoj sina u vrijeme,
što ga je Bog unaprijed odredio. Postanak 21,3 Abraham nadjenu ime novorođenom sinu svojemu,
kojega mu rodi Sara, Izak. Postanak 21,4 Abraham obreza sina svojega Izaka, kad mu je bilo osam
dana, kao što mu je bio zapovjedio Bog. Postanak 21,5 Abrahamu je bilo sto godina, kad mu se
rodio sin Izak“
 Zavet je bio slika krštenja vodom. A obrezanje je predstavljalo primanje Duha Svetoga.
Krštenje vodom je zaseban čin, po Pismu, od krštenja Duhom Svetim. Jedno je krstiti se vodom, a
sasvim je nešto drugo, kada se krštavamo Duhom. Uronjavanjem u vodu, mi potrđujemo da
verujemo u Božje obećanje oslobođenja od greha i pobedonosnog života. A primanjem Duha
Svetoga, to se obećanje ispunjava.
Izrečeni Zavet obećanja Avramu, slika je krštenja vodom, jer se moralo verovati obećanju
da će biti otac mnogim narodima. Obrezanje je oslikavalo primanje Duha, koji obećanja
ostvaruje u nama. Tako je Izak, ustvari, slika ploda, koji rađa Sveti Duh: Ljubav, radost, mir,
strpljenje, dobrota, milost, vernost, krotost i uzdržanje.
Zavet govori o krštenju vodom, obrezanje o primanju Duha Svetoga, a Izak je bio plod
(dete) koji je Bog obećao da će ostvariti u svima onima koji su Mu verovali. To je obećani sveti i
savršeni život Božje Slave.
Da bismo do kraja nepobitno dešifrovali poruke koje nam je Bog dao preko slika iz
Avramovog života, trebamo potražiti pomoć u dešavanjima sa Izrailjem, kada je drugi put došao
do reke Jordana.
Izrailj prelazi reku suhim, što nam pokazuje, kao što smo već ranije dokazali, da se ova
slika mora primeniti na obred krštenja vodom. Oni su morali umreti starom životu, da bi primili
novi. Čim je Jošua ušao, posle prelaska reke Jordan, u Hanan, Bog je zapovedio da obreže, do tada
neobrezanu , Božju decu. Ista je slika, koju vidimo u Avramovom životu. Kada su se Izrailjci
obrezali, tada su počeli uspešno osvajanje obećane Zemlje.
Prelazak Jordana suhim, slika je krštenja vodom i ostvarivanja Božjeg Zaveta sa Njegovim
narodom. Obrezanje nam govori da se, posle vode, mora krstiti Duhom Svetim. Govorimo o
obrezanju srca Duhom. A , šta je plod njihovog obrezanja? Pa, pobedonosna dela osvajanja
Hanana. Kao što je Izak plod obećanja datog Avaramu, tako je i osvajanje Hanana bio plod Svetog
Duha.
Glavno obećanje, koje je Pavle prepoznao kao najvažnije u događajima Avramovog
života, bio je blagoslov koji je Bog izrekao u Zavetu. Galaćanima 3,14 „Da bi na neznabošce došao
blagoslov Abrahamov u Isusu Kristu, tako da obećanje Duha (krštenje Svetim Duhom) primimo po
vjeri.“
Ako je tako bilo u Avramovom slučaju, onda je i u istoriji Izrailja Duh Sveti morao biti
glavni Njihov blagoslov.
A, ako je tako bilo i kod Izrailja i kod Avrama, onda je temelj Božjih obećanja, u istoriji
ovih događaja, blagoslov obećanja o krštenju u velikoj sili Duhom Svetim za Božji narod
posletka! Potpuna sila Poznoga Dažda! Iako se to obećanje prvo ispunilo u životu Hristovih
apostola, u sili Ranog Dažda.
Možemo reći da je blagoslov bio u Avramovom obrezanju, a plod obrezanja je bio njegov
sin. Ali, ne sin Izak, nego potomstvo, Isus.
Znači da je obećani blagoslov Avramu ukazivao na dve stvari. Prvo, obuhvatao je, kroz
izrečeni blagoslov, obećano seme, Isusa Hrista, pa onda, u obrezanju, i obećanog Svetoga Duha.
Ali, obrezanje je omogućilo Avramu da dobije obećanog sina. Jer će se u Njegovom potomstvu
(semenu), Isusu Hristu, ispuniti ta obećanja. Na ovaj, način pokazano nam je kakvo će delo Bog
obaviti kroz Gospoda Isusa, u ovo zadnje vreme. Hristos je taj koji omogućava primanje Duha
Svetoga, a Duh Sveti donosi plod Potomstva Avramova – silu Duha Hristovog u nama. Hristos nada
Slave!
To je pravi obećani blagoslov, dat Avramu, ostvaren i potvrđen na starom Izrailju, a
namenjen, u velikoj sili, poslednjoj generaciji Božjeg naroda, u istinskom posletku vremena.
Pismo dokazuje da će, pred stvarni Hristov dolazak, Bog u posebnoj meri izliti veliki
blagoslov na Njegov narod, koji se u obećanja uzda verom. Možemo primiti blagoslove Božje kroz
Hrista, verujući Bogu na data obećanja.
Ako živimo savršenim, pobedonosnim životom, po Avramovom obećanju vere, ne moramo
mučiti telo. Šta se pod telom podrazumeva? Volja, telesna volja. Sposobnost odlučivanja i biranja.
Sveti Duh se ne dobija delima Zakona. Kad kažemo dela, tada vidimo našu slabu telesnu volju koja
se napinje doseći merilo, koje nam otkriva Zakon. Volja mora biti nova volja, oživljena volja od
Duha: Galaćanima 3,2 „Ovo jedno hoću od vas da doznam: Jeste li primili Duha po djelima zakona
ili slušanjem propovijedanja vjere?“ … Galaćanima 3,5 Koji vam dakle daje Duha i čini čudesa
među vama, čini li to djelima zakona ili slušanjem propovijedi vjere? Galaćanima 3,6 Kao što
Abraham vjerova Bogu, i uračuna mu se u pravdu.“
Dovoljno je da verujemo, i ništa više. Treba da verujemo u Božja obećanja: Galaćanima 3,7
„Poznajte dakle, da su oni sinovi Abrahamovi, koji su od vjere. Galaćanima 3,8 A jer je Pismo
predvidjelo, da Bog po vjeri opravdava neznabošce, naprijed navijesti Abrahamu: "U tebi će biti
blagoslovljeni svi narodi." Galaćanima 3,9 Tako oni, koji su od vjere blagoslovljeni su vjernim
Abrahamom.“
Hebrejima 6,14 „Govoreći: "Zaista, obilno ću te blagosloviti i silno ću te umnožiti."
Hebrejima 6,15 I tako strpljivo čekajući dobi obećanje. Hebrejima 6,16 Jer se ljudi većim kunu, i
svakoj njihovoj prepirci svršetak je zakletva za potvrđenje. Hebrejima 6,17 Zato i Bog, kad je htio
baštinicima obećanja pokazati nepokolebljivost svoje odluke, posluži se zakletvom, Hebrejima 6,18
Da bi u dvjema nepokolebljivim stvarima, u kojima Bogu nije moguće prevariti, imali jaku utjehu
mi, koji smo pribjegli, da se uhvatimo za nadu, koja nam je dana.“
A Duh, kad oživi volju silnim podsticajima Agape, Hristove ljubavi, onda se volja
dragovoljno potčinjava i prepušta vodstvu Duha.
Slava Ti, Dragi Gospode i Bože, Veliki i Slavni, u Isusu Hristu, Divnome. Amin!

……………………………….

Iz Ljubavi u Ljubav od Agape! 7

Merilo Božje pravednosti ne može biti, niti će ikada biti, potpuno objašnjeno preko Zakona.
Merilo Božje svetosti za svako ljudsko biće, bilo da veruje, ili ne, jeste visoko uzdignuta Agape.
Staro slovno merilo, opis dat u deset rečenica, nikada ne može u potpunosti i sasvim da iskaže
beskonačnost pravog duhovnog merila. Ono što Agape jeste, to se nikada rečima ne može
iskazati. Iako u Pismu nailazimo na takve pokušaje. Zasto? Zato što je Agape mnogo više
unutrašnje iskustvo srca, nego znanje uma.
Zašto danas ova istina postaje aktuelna?
Visoko merilo Božje Agape, jasno je duhovnim ljudima. Merilo slova Zakona, ograničeno
je pojmovima reči, i doseže do određene granice ljudskog poimanja, zavisno od sposobnosti uma
pojedinca i intelektualnog kapaciteta. Agape, kroz Hrista , beskonačno i neprekidno buja, razvija se
u neslućene i nedokučive dubine, visine, širine i daljine Hristove Ljubavi. Slovo je statično.
Duhovni čovek, koji pokušava slovom dosegnuti merilo Božje nedokučive pravednosti, može
samo da stagnira, kopni i na kraju umire duhovno, a greh se budi, oživljava i jača. Tako se, kao
Adam i Eva, hrani plodom sa drveta spoznanja dobra i zla. Duhovan čovek može zamišljati da
će preko Zakona doći do znanja i postati kao Bog, ali Adam pokazuje da se on izjednačio u prirodi
sa sotonom.
Duhovni čovek, svakodnevno prima nove spoznaje Ljubavi. Tako će biti kroz svu
večnost. To slovo Zakona nikad ne može učiniti, niti dosegnuti.
Hristos u nama se spoznaje u primanju veće i jače, potpunije slave, kada se Hristos sa
Agape, verom nastani u srcima.
Zato je Pavle i govorio: 1. Korinćanima 13,1 „Ako jezike ljudske i anđeoske govorim, a
ljubavi nemam, onda sam kao mjed, koja ječi, ili cimbal, koji zveči. 1. Korinćanima 13,2 I ako
imam dar proročanstva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru, da i gore premještam, a
ljubavi nemam, ništa sam. 1. Korinćanima 13,3 I kad bih razdao sve imanje svoje, i ako predam
tijelo svoje, da se spali, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.“
Mnogo puta, ne razumevajući kako se dostiže Ljubav kao iskustvo, pribegavamo raznim
manevrima. Često pokušavamo, uzvišeno, iznad svakog razuma i znanja, merilo savršene
pravednosti postići svojom snagom, ili tako što, prosvetljeni znanjem, želimo držati zapovesti
izražene slovima. Moramo reći da je to slepa ulica. Ako želimo dostići savršenu Božju pravdu,
tada bismo morali u srcu imati Božju Agape, kao što je opisanu u Pismu: 1. Korinćanima 13,4
„Ljubav dugo trpi, dobrostiva je; ljubav ne zavidi, ne ponosi se, ne nadima se. 1. Korinćanima 13,5
Ne čini što ne valja, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, 1. Korinćanima 13,6 Ne raduje
se nepravdi, a raduje se istini, 1. Korinćanima 13,7 Sve pokriva, sve vjeruje, svemu se nada, sve
trpi. 1. Korinćanima 13,8 Ljubav nikad ne prestaje, …“
Biti obučen u Božju Slavu, znači imati Hristovu ljubav (Agape) duboko u sebi kao motiv i
pokretač. Ljubav koja vlada u nama, čineći da hoćemo i učinimo kako je Bogu ugodno,
osposobljava nas da od srca sprovodimo, radosno, pravednost. Posedovanje ove ljubavi, čini nas
savršenima.
Agape je stanovala, od pre večnosti, u Njegovom veličanstvenom srcu, i tu je svako
stvorenje moglo da nađe svoj izvor i puninu. Bila je podsticaj i snaga, kroz Njegovog Duha,
svetom životu. Gledajući Božje lice kroz Gospoda Isusa Hrista (Slavu Gospodnju), i
posedovanjem Božjeg Svetoga Duha, sva bezgrešno stvorena bića su, otkrivenim licem, posmatrala
Božju Slavu, preobilnu Agape, upijajući je neprekidno u svoje duše: 2. Korinćanima 3,18 „A mi
svi, koji otkrivenim licem gledamo slavu Gospodnju (Agape), preobražavamo se u istu sliku iz
slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha.“
Hm? Iz slave u slavu? Ovde nam se govori o stalnom napretku i rastu, iz Ljubavi u Ljubav.
Gledanje u Zakon, ili slušanjem zapovesti, te njegovim razumevanjem, nikada se ne može
preobraziti iz slave u slavu.
Shvatate? Ne gledamo u pisani Zakon, pa onda Božji Duh preobražava u sliku Agape. Ne!
Kada okrenemo pogled ka Božjem licu, ispunjenom velikom Ljubavlju, obilje Slave preobražava
u istu tu sliku (Agape)! I to iz slave u slavu (iz ljubavi u ljubav), po silnom delovanju Hristovog
Duha, koji Agape uliva, natapajući naša srca.
Tako Bog hoće da živi u nama!
Pisani Zakon na kamenim pločama, slaba je predslika, ili senka nebeskih stvarnosti:
Hebrejima 8,5 „Koji služe prilici i sjeni nebeskih stvari, kao što bi rečeno Mojsiju, kad je htio
šator da načini: "Gledaj", reče, "načini sve po slici, koja ti je pokazana na gori!"
Pismo govori i o promeni Zakona. Kako je to, uopšte, moguće? Zar se pravednost može
promeniti? Senka dobija stvarnost! Zakon postaje Agape! Opisana slovima pravednost, od Hrista se
vratila početnoj svrsi. Hebrejima 7,12 „Jer kad se promijeni svećeništvo, potrebno je, da se i
zakon promijeni.“
Uspostavljanjem Novog Zaveta, promenom sveštenstva, Isus je Večni Prvosveštenik, po
zakonu večnog života, i kako večno zauzima mesto prolaznome, tako i Zakon slova, prolazna
slika, ili senka nebeske stvarnosti, menja se Zakonom Agape. Večni, živi Bog u punini Svoje
Slave , Agape u senci je prikazan kao Zakon, u prilici kamenih ploča.
Ljubav o kojoj govorimo, oduvek je bila stvarnost, a pisane Uredbe senka, kako je i bilo pre
pojave greha. Isus, u Nebeskom Svetilištu, menja slovo Zakona u Duh, Agape, Božju Ljubav,
kojom, od večnosti, Bog Otac živi u srcima stvorenja, kroz Duh Hristov!
Hoće li nas ova promena odvesti kršenju slovnih zapovesti?
Da li će promena sa slova, na silu Večne Ljubavi, dovesti do greha? Hoće li to urušiti Božji
poredak? I kvarimo li zahteve pisanog slova Zakona, sa Agape Ljubavlju? Što reče Pavle: Bože
sačuvaj!
Ljubavlju sa Neba, ostvarujemo Zakon Božji u potpunosti i to svako slovo. Čak i mnogo
više od toga, što smo već objasnili.
Pavle je to ovako prikazao: Rimljanima 5,5 „A ... jer se ljubav Božja izli u srca naša
Duhom Svetim, koji je dat nama.“
Ako nam je dat Duh Sveti, onda On izliva u naša srca Božju ljubav. Agape se dobija
preko Hristovog Duha. Postizanje Božjeg merila pravednosti, omogućava Duh Sveti. To jest
Hristos u nama! Agape je sam Hristos!
Ako je ovo tačno, onda se ljubav Božja ne postiže našim trudom, tumačenjem Zakona,
već se Agape uliva u srca preko Svetog Duha.
 A kako Duh Sveti dolazi u nas?
Prvo, po obećanju Božjem, naravno. Drugo, po veri u obećanje o blagoslovu o Duhu
Svetome. Treće, naravno, po propovedanju vere (Hrista raspetog).

1. Bog je Avramu dao obećanje o Svetom Duhu.

2. Verujući u obećanje, primamo Avramov blagoslov, krštenjem Duhom Svetim.

3. Kada čitamo Božju Reč, kocentrišući se na obećanja (Hrista raspetog). Hristos se Duhom
nastanjuje u našim srcima.

Hajde da ovo objasnimo. Bog je preko Avrama dao obećanje o Duhu Svetom. Obećanje se
može postići verom u Isusa Hrista: Galaćanima 3,14 Da bi na neznabošce došao blagoslov
Abrahamov u Isusu Kristu, tako da obećanje Duha primimo po vjeri.“
Blagoslov koji je Bog obećao Avramu, njegovom Potomku, ustvari se pretvara u obećanje o
krštavanju Duhom Svetim. Verom u Isusa Hrista.
Svako, ko se krsti prvo vodom, po veri u Hrista, ima pravo da zatraži da mu Bog pošalje
Duha Svetoga i krsti ga s Njim.

 Tako nam Duh dolazi po obećanju Avramovom potomku.

 Verom u Isusa Hrista, On nam ostvaruje takvo obećanje.
 I, na kraju, mi možemo da se stalno iznova punimo Duhom Galaćanima 3,2 „ ... slušanjem
propovijedanja vjere ...“

Ovo su načini kako se prima Duh Sveti!

A Sveti Duh izliva u naša srca ljubav Božju.
Duh Sveti izliva u srca Božju ljubav! Božja Agape dolazi posredstvom Svetoga Duha. Ne
možemo živeti sveti život, pre nego Duh ne ulije ljubav. Ustvari, možemo. Da, da, možemo. Ali,
onda nam to ništa ne vredi. Ne vredi kada ja živim dobrim životom, a nemam Agape, Božju Ljubav
koja podstiče: 1. Korinćanima 13,1 „Ako jezike ljudske i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda
sam kao mjed, koja ječi, ili cimbal, koji zveči. 1. Korinćanima 13,2 I ako imam dar proročanstva i
znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru, da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa
sam. 1. Korinćanima 13,3 I kad bih razdao sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje, da se spali, a
ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.“
Sva dela, učinjena bez Božje Agape u nama, su bezvredna i nekorisna pred Bogom. Ništa,
što bez nje činimo, ne koristi!
To znači da moramo raditi na velikom krštenju Svetim Duhom, kako se to dešavalo za
vreme delovanja Hristovih apostola.
Krštenje u Isusa vodom, mora se obaviti bez i jednog pokušaja držanja Zakona. Znači,
niko ne sme da me obaveštava šta je merilo Božje pravde, Zakonom slova, i onda zahteva da, pre
nego se krstim, to isto ostvarujem životom, a da prethodno nisam primio Duha, koji je izlio u mene
Božju Agape. Zahtevi pisanog merila pravde nikako, ni po čemu, ne smeju da se ističu pred
ijednim čovekom, koji želi da prihvati Isusa i krsti se u Njegovo ime.
Jer, sve dobro što učinimo, pre nego primimo Duha Svetoga u punini Božje Agape, ništa
pred Bogom ne vredi. On na to gleda kao na prljave i pocepane haljine naše pravde. Takva dela
smatra beskorisnim!
Činjenica, iz delovanja Duha i rada apostola, pokazuje da ti sveti ljudi nikada nisu Zakon
slova stavljali kao uslov pred ljude, da bi se krstili. Oni su se oslanjali na osvedočenje savesti
obraćenika, preko Duha Svetoga. Posebno je bilo interesantno posmatrati kako je Duh činio u
ime Hristovo čudesa među ljudima, i oni su se obraćali, shvatajući istinitost Radosne poruke o
spasenju Hristom: Djela apostolska 8,5 „Tada Filip siđe u grad Samariju, i propovijedao im je
Krista. Djela apostolska 8,6 Narod je pazio jednodušno na ono, što je govorio Filip, slušajući i
gledajući znake, što ih je činio, Djela apostolska 8,7 Jer su nečisti dusi izlazili s velikom vikom iz
mnogih opsjednutih i mnogi su uzeti i hromi ozdravili. Djela apostolska 8,8 I bila je velika radost u
gradu onome.“ … Djela apostolska 8,12 Ali kad je Filip naviješćivao radosnu vijest o kraljevstvu
Božjemu i o imenu Isusa Krista, primiše muževi i žene vjeru i dadoše se krstiti.“
Ovo je jedan od onih divnih primera, koji precizno pokazuju na koji način je Bog
sarađivao sa vesnicima istine i kroz njihovo propovedanje o Hristu, znacima i čudesima,
osvedočavao ljude da prihvate Dobru vest o carstvu.
Zakon slova nije bio sistem kojim su osvedočavali ljude o potrebi za Hristom. Hristos
raspeti, znaci i čudesa, ostvarivali su osvedočenje, umesto isticanja zahteva Zakona.
Jedini uslov za krštenje je vera u Isusove zasluge i prihvatanje Hrista za svog ličnog
Spasitelja.
Na primer, ljudima otkrijemo merila pravde zapisana u deset rečenica na kamenim pločama,
i onda očekujemo od njih da, kad se krste, odmah i žive po tim pravilima. Učimo ljude da ne smeju
biti grešnici kojima je umiranje grehu nasušna potreba.
Uslovljavanjem merilima pravde, razbijeno je jedino načelo spasenja, vera.
Pavle kaže da se delima Zakona niko ne može opravdati pred Bogom, a oni guraju ljudima u
naručje pisani Zakon, da bi mogli biti kršteni!
Zar stvarno ti ljudi ne mogu biti osvešćeni da krštenje verom u Hrista ne dozvoljava da išta,
od Zakona i zapovesti, stoji između vere i nas pred Bogom. Zašto je to tako teško razumeti? Kako
ne razumemo Pavla? Ako dođem Isusu kroz ispunjavanje Božje zapovesti, pre nego se krstim,
Zavet sa Bogom nema nikakve vrednosti. Može Bog to tolerirati, jedno vreme, zbog zablude Crkve,
ali tako neće biti zauvek.
Došlo je vreme da se to promeni.
Šta znači krštenje vodom, verom u Isusa? Kada ulazimo u vodu, treba da umremo sebi,
krivici, grehu i telu. Tada više ne živimo. Pazite šta kaže Pavle: Rimljanima 6,3 Ili zar ne znate, da
smo svi mi, koji smo kršteni u Kristu Isusu, u smrt njegovu kršteni? Rimljanima 6,4 S njim smo
dakle pokopani krštenjem u smrt, ...“
Kako ću, dragi teolozi, da umrem u Hristovoj smrti krštenjem vodom, ako držim bilo koju
uredbu Zakona pre toga? Kada umiremo? Pre vode, ili u vodi? Umiranje se postiže u vodi! A ne pre
toga. Rimljanima 6,7 „Jer koji umrije, oslobodi se od grijeha.“
Pre nego umrem, ne mogu biti čist od greha, niti oslobođen njegove sile. Pa, kako, onda,
neko može od mene da traži, ili očekuje da vršim bilo koju zapovest, ako ja još uvek nisam umro u
vodi?
Galaćanima 2,16 „A jer znamo, da se čovjek ne opravdava djelima zakona, nego samo
vjerom u Isusa Krista, i mi vjerovasmo u Krista Isusa, da se opravdamo vjerom u Krista, a ne
djelima zakona, jer se djelima zakona neće opravdati ni jedan čovjek.“ … Galaćanima 2,19 Jer ja
sam po zakonu umro zakonu, da živim Bogu; s Kristom sam pribijen na križ.“
Šta ovde Pavle govori?
On, po Zakonu, umro je Zakonu. Pre nego umremo Zakonu, po zahtevima Zakona, ne
smemo zadovoljavati Zakon. Koji Zakon? Pa, Zakon slova, ispisan na kamenim pločama!
Umiranje u vodi, krštenje, ustvari je umiranje zahtevima Božjeg Zakona, kako je to predvideo
zakonik (Mojsijeve knjige). Veći Zakon vlada nad kamenim zakonom. To je Zakon vere. Jer je plata
za greh smrt. Posledice jedenja plodova sa drveta poznanja dobra i zla, traže smrt grešnika, zbog
Adamovog prekršaja.
Ako moramo umreti pravednom zahtevu Zakona, krštenjem u vodi, što je slika mog
razapinjanja sa Hristom i polaganja u grob, kako neko može pre toga, uopšte, da pomisli da
trebamo ostvarivati Zakon, i tada umremo u vodi krštenja? Dok sam god telesan, nisam primio
puninu sile Duha Svetoga Agape, ostvarivanje Zakona pred Bogom ne vredi. Tako se
opravdavamo delima Zakona, a ne verom.
Upravo je to razlog, što krštenje u vodi ostvarujemo samo verom, bez ikakvih dela
Zakona.
 E, sada su „mudraci“ pronašli „rešenje“ kako da čovek drži Zakon, a da se, navodno,
opravda verom. Kako su to postigli? Krštenik se upozna sa zahtevima pisanog Zakona. Nije šija,
nego vrat. I onda, kada prihvati šta zakon traži od njega, može verom da se krsti u vodi. I, čim se
krsti u vodi (dok se krštenje obavlja samo vodom), od vernika se očekuje da drži Zakon slova.
Hajde, čik, neka posle krštenja u vodi ne svetkuje Subotu! Neka ga Crkva uhvati da je krši.
Odmah će biti isključen iz njenog članstva.
Smatraju, kad je čovek došao Hristu verom, posle izlaska iz vode, mora da drži Zakon.
Navodno, krštenje samo vodom mu je dalo i silu Svetoga Duha, za pravedna dela Zakona. Koristeći
formulu pri krštenju vodom: u ime Oca i Sina i Duha Svetoga, oni tumače kao krštenje i vodom i
Duhom, veruju da Duh Sveti u sili silazi u vernika, te očekuju ispravan život po delima Zakona.
Pavle osporava takav način ulaženja u pravdu: Galaćanima 3,1 „O bezumni … , tko li vas
opčara? A pred očima vam je Isus Krist bio ocrtan kao Raspeti. Galaćanima 3,2 Ovo bih samo htio
doznati od vas: jeste li primili Duha po djelima Zakona, ili po vjeri u Poruku? … Galaćanima 3,5
Onaj dakle koji vam daje Duha i čini među vama silna djela, čini li to zbog djela Zakona ili zbog
vjere u Poruku?“
Samo krštenje vodom ne dovodi i do krštenja Svetim Duhom u sili Slave Božje. Ako malo
više razmišljamo o gornjim Pavlovim rečima, upućenim Galaćanima, videćemo da on jasno kaže
da život Agape mora započeti samo Silom Duha Svetoga u nama. Jer, Duh Sveti se ne prima kroz,
ili po delima Zakona. Ne smeš činiti što Zakon nalaže, posle krštenja vodom i Duhom. Jer se delima
Zakona niko ne može opravdati. Ne ide se ka pravdi Zakonom. Moramo duhovno življenje započeti
samo Duhom, ali i da ga živimo nadalje po Duhu: „Započeli ste u Duhu, pa da sada u tijelu
dovršite?“ Opominjao je Pavle.
Kad čovek primi Duha, Duh mora i nadalje da ga vodi, a ne informacija Zakona. Ako se
vratimo životu po telu, umu, odvajamo se od Duha Hristova i ponovo razvaljujemo ono što Bog u
nama izgrađuje. A životu po telu vraćamo se kad gledamo u Zakon.
Postoji velika razlika između delovanja Duha Svetoga na novoobraćenika pre krštenja, kad
vodi Hristu i daje mu snage da se krsti verom u vodi očišćenja od greha, od punine sile Duha u
Ranom, ili Poznom daždu, koji novo srce ispunjava Agapeom.
Sveti Duh deluje na savest i kada ne verujemo u Boga. On se posebno očituje kada se pre
obraćenja govori o Hristu, kad vidimo znake i čudesa u Hristovo ime. On radi na kršteniku prilikom
uronjavanja u vodu. Duh Sveti ostaje sa nama i pomaže nam i posle krštenja vodom. On je tu, ceo
naš život. Pavle uči: „Hoću reći: Po Duhu živite, pa nećete ugađati požudi tela!... Ako li vas Duh
vodi, niste više pod Zakonom.“ Gal. 5, 16. 18;
Silazak Duha u punini Slave Božje, Agape, ostvaruje pravdu Ljubavi. Kada On dođe, On
rađa svoj plod, čineći u nama da hoćemo i učinimo kako je Bogu ugodno. A Njegov plod koji On
razvija u nama jeste: Galaćanima 5,22 „A plod je Duha: ljubav, radost, mir, strpljivost, blagost,
dobrota, vjernost, Galaćanima 5,23 Krotkost, umjerenost; protiv ovakvih nema zakona.“
Ako protiv ovakvih, u kojima Duh rađa svoj Plod Pravde, nema Zakona, onda nam to
pokazuje da ne smemo više da živimo rukovodeći se zahtevima pisanog Zakona, već samo po
Duhu Svetom: Galaćanima 5,25 „Ako u Duhu živimo, i hodajmo u Duhu!“
Nema nikakvog upravljanja po zahtevima Zakona! Ni pre krštenja vodom, a ni posle
krštenja Svetim Duhom. Kako započnemo u Duhu da hodamo, tako i nastavimo u Duhu da živimo.
Ako bilo ko novokršteniku postavlja zahteve Zakona kao merilo krštenja vodom, ne zna šta
čini. Jer, sva pravda mora biti samo iz vere, a vera u obećanje o Duhu Svetome donosi plod Pravde,
ostvaruje Božju pravednost, za kojom žudimo. Ako je nekome omogućeno da uđe u krštenje verom,
pod vodstvom Svetoga Duha, ne sme se zahtevati držanje bilo koje zapovesti iz slova Zakona, posle
krštenja. Moramo, i posle krštenja vodom, nastaviti da živimo po Duhu, a ne po delima Zakona. Sve
mora Duh Božji da ostvari za nas. Sve, po veri u zasluge Isusa Hrista! To znači primiti carstvo
Božje u sili i prebivati u njemu.
Ako na bilo koji drugi način uđemo u hrišćanstvo, osim preko celovitog i kompletnog dela
Duha Božjeg, opravdali smo se delima Zakona. Galaćanima 3,5 „Onaj dakle koji vam daje Duha ...
čini li to zbog djela Zakona ili zbog vjere u Poruku?“ Rimljanima 8,4 „Da se pravda zakona ispuni
u nama, koji ne živimo po tijelu, nego po Duhu.“ Rimljanima 8,14 „Jer koji se god vladaju po Duhu
Božjemu, oni su sinovi Božji.“
Svako, ko pravdu Zakona pokušava da živi telom, trudom, zato što je tako obavešten od
svog propovednika, ili Zakona sa Sinaja, ne može biti kršten Duhom u punini. Jer, Duh hoće da On
upravlja u celosti, da živimo samo po Duhu. Rimljanima 8,9 „A vi nijeste u tijelu, nego u Duhu, ako
doista Duh Božji stanuje u vama. A, ako tko nema Duha Kristova, on nije njegov.“
Posle krštenja vodom, bez činjenja dela Zakona (ne treba ni da mislimo o njemu), priđimo
Bogu takvi kakvi smo, i molimo Ga da izlije obilje Duha Svetoga. Kada Duh siđe i ispuni nas
Sobom, On Agape ljubav Božju izliva u srce. Tada možemo da živimo po Duhu, a ne po telu. Iako
će se telo boriti protiv Duha, Duh će pomagati milošću da se odupremo telu. Zato, koji se vladaju
vođeni Duhom Božjim, oni su sinovi Božji.
Kada Duh Božji prebiva u nama i vodi nas, On silno, jače i više, iz slave u slavu, izliva
Božju Agape ljubav u nas. I ne samo Agape, već i radost, mir, strpljenje, dobrotu, milost, vernost i
veru, krotost i poniznost, kao i svako uzdržanje. Taj posao On obavlja za nas u celosti. Jer nismo
više pod kontrlom tela, nego Duha Svetoga. Zakon Duhovnom čoveku više nije potreban.
A i kad bi neprekidno konsultovali Zakon, to nam ne bi ni za jotu pomoglo da postignemo
ono, što samo Duh Hristov može ostvarivati u nama, Božju Agape, punu Slave.
Da li to znači da ne trebamo čitati Bibliju? Da li slovo ubija a Duh oživljava? O ne! Nismo
to učili. Kako će Duh osvedočiti srce, ako nam ne pokaže savršeni sklad sa Božjom Rečju? Isus
nam je rekao: Reči Moje kad se jave urazumljuju proste. Reči koje vam JA rekoh, Duh su i Život
su! Telo, ustvari, ne pomaže ništa, Duh je onaj koji oživljava. Kad Duh vodi Božji decu, On reč
oživljava i daje joj puninu sile. Božja Reč i Duh Sveti moraju biti u savršenom skladu.
Duh kada dođe u sili, On osposobljava da Mu se, iz trenutka u trenutak predaje, kako bi
ostvarivao u nama i kroz nas plod! Mi ćemo sa strahom i drhtanjem graditi naše spasenje koje smo
u Njemu postigli, bojeći se da ne odvojimo naša srca od kontrole Božjeg Duha i Njegove prisutnosti
u nama.
Nije li trenutak da reformišemo svoje stavove, odbacimo dela našeg tela, i potražimo, kao
nikada pre, silu Duha Svetoga u Njegovoj neograničenoj punini, koji se daje bez mere.
Verujemo da je to vreme upravo pred nama. Verujemo da će mnogi, koji čeznu za Božjim
delom ljubavi u njihovim životima, vrlo pažljivo i sa poniznom molitvom proučiti ovde napisane
misli, kako bi primili lično osvedočenje za svoje prave potrebe. Želimo da, kao Crkva, napravimo
snažan korak u pravcu primanja Duha i života po Njemu.
Slava i Hvala neka je Ocu i Sinu, po Duhu Svetome u nama, u vek vekova. Amin!

……………………………

Isteraj robinju i sina njezina! 8

Ako vrh Zajednice uspešno prebrodi krizu ljuljanja temelja, koju će Svedok proizvesti, pastva
će mnogo lakše proći kroz duhovni zemljotres Laodikejskog rešetanja!
Vodstvo Crkve navodi narod, da se oseća bogato. Oni su glavni krivci mlakosti. Pošto veruju
da se nalaze pod sigurnim okriljem Hristove milosti, na isti način zavode ovce Hristovog stada da u
horu ponavljaju za pastirima: Otkrivenje 3,17 „ ... Bogat sam i obogatio sam se i ništa ne
trebam; ...“ Osecaj lažnog bogatstva, utkan je duboko u ego Laodikeje.
Arogancija proizilazi iz razumevanja učenja Pisma, ubeđenosti da prebivaju u naručju
Božje neizmerne blagodati. Da, govore: "Jednog dana, moraćemo već naučeno učiti na drugi način,
primićemo jasniju svetlost."Dok je očekuju na način kako su oni zamislili, osluškuju da je čuju,
preko onih, za koje veruju da će je Bog poslati.
Pastiri stada u duhovnoj aroganciji mešaju zabludele zamisli sa pravim okriljem sigurnosti,
u kojem prebiva Narod posletka danas. Ne shvataju da, kao narod, zahvaljujemo postojanju
Proviđenja, Božjeg dugog trpljenja, kroz Avaramovo obećanje. Mi smo proročki narod poslednjeg
vremena. Tu smo i egzistiramo, jer je Bog tako predvideo. Nije naša doktrina ono što nas drži u
Božjoj milosti! Ono što danas učimo, nije bez mane i potpuna istina. Došlo je vreme za jasniju
svetlost.
Pismo tvrdi da anđeo Laodikeje ubeđuje sebe, kako ništa više ne treba. A Isus, s dubokom
ljubavlju, otkriva: Otkrivenje 3,17 „ ... a ne znaš, da si bijedan i nevoljan, i siromah i slijep, i gol.“
A ne znaš! Vodstvo Naroda posletka ne zna!
Preko stotinu godina navode da mislimo Otkrivenje 3,17 „ ... Bogat sam i obogatio sam se i
ništa ne trebam ...“ U nesreći i bedi, slepi i goli, vode Laodikeju putem koji se može završiti samo
u jarku propasti. Jer, ako slepac slepca vodi, oba će u jamu upasti.
Isusova poruka dirljivo, iskreno i otvoreno, govori o stanju sedmog anđela. Nešto sa njim
ozbiljno nije u redu. Od samog osnivanja Naroda posletka, on je bedan, nevoljan i siromašan. A uz
to slep, te kočoperno hoda naokolo razgolićen.
Narod i vodstvo su bedni, nevoljni, siromašni, slepi i goli. Posebno vodstvo. Mnogi gledaju
u njih kao učitelje, sigurni da nas neće obmanuti. Stvorio se utisak da nam više ništa ne treba.
U ovom očajnom duhovnom stanju, prebivao je otac vere Avram, trinaest godina. A
Izrailjski narod 40 godina, lutajući pustinjom.
Posle dužeg čekanja da Bog ispuni obećanje o sinu, koje je dao, Avram je, na nagovor svoje
supruge Sare, uzeo za ženu ropkinju Agaru i sa njom dobio svog prvog sina, dete Ismaila.
Posle toga, vrlo samouvereno, počinuo je u delu ostvarenja sna o nasledniku kome će
pripasti svo njegovo bogatstvo. Avram se osećao bogat, obogaćen, i više mu ništa nije trebalo. Ako
zaista shvatamo priču Avramovog života, znamo da je tom čoveku najvažniji cilj bio u
nasledniku. Kada je dobio Ismaila sa Agarom, više mu ništa nije bilo potrebno. Avram je proročka
slika vođa Naroda posletka.
Pre mnogo vekova, Bog je vest o Laodikeji ispropovedao i objasnio u Avramovom životu.
I tako, dok je Avram hodao pašnjacima prostranog Hanana, obilazeći prelepa mesta sa sinom
Ismailom, lažno duhovno ispunjen, Bog je odlučio da se umeša i pokvari mu uživanje.
U određenom vremenskom trenutku, Isus mora i anđelu Laodikeje da ukaže na problem.
Avramovo ubeđenje i zadovoljstvo, ista je bolest koja muči i Laodikejca. Ukor ljubavi, dolazi da bi
iscelio.
Šta Bog radi sa Avramom? Čudno je Njegovo postupanje sa ovim čovekom. Na isti način
kako se nežno postavio u rešavanju Avramove gordosti, Gospod prilazi i anđelu Laodikeje. Iste
blagoslove koju je doneo Avramu, Isus želi sada da ostvari i sa anđelom. Zaista, nema nikakve
razlike, videćete to!
Postanak 17,1 „Kad Abramu bi devedeset i devet godina, javi se Gospod Abramu i reče mu:
"Ja sam Bog Svemoćni; hodi preda mnom i budi savršen! Postanak 17,2 I sklopit ću zavjet između
sebe i tebe, i dat ću ti veoma mnogobrojno potomstvo." Postanak 17,3 Tada Abram pade ničice na
svoje lice, i Bog je s njim govorio ovako: Postanak 17,4 "Evo, ja sklapam zavjet s tobom, i ti ćeš
postati otac mnogim narodima. Postanak 17,5 Zato od sada tvoje ime neće biti Abram, nego ćeš se
zvati Abraham; jer te postavljam ocem veoma mnogobrojnim narodima. Postanak 17,6 Umnožit ću
veoma potomstvo tvoje i načinit ću od tebe narode, i kraljevi će izaći od tebe. Postanak 17,7
Sklapam zavjet vječan između sebe i tebe i potomstva tvojega, kroz sve naraštaje, i bit ću Bog tebi i
potomcima tvojima. Postanak 17,8 Tebi i potomstvu tvojemu dat ću zemlju, u kojoj sad prebivaš
kao tuđinac, svu zemlju kanaansku, u vječni posjed; a ja ću biti Bog njihov." Postanak 17,9 I reče
Bog dalje Abrahamu: "Tako držite zavjet moj, ti i potomstvo tvoje kroz sve naraštaje!“
Šta, ustvari, Bog radi?
Uspostvalja sa Avramom drugi, ili novi Zavet. Zašto novi? Bog je prvi Zavet načinio
prilikom davanja prvog obećanja o nasledniku. Sećate li se? Postanak 15,18 „Tada sklopi Gospod
zavjet s Abramom i reče: "Tvojemu potomstvu dat ću zemlju ovu od rijeke egipatske sve do velike
rijeke, rijeke Eufrata. Postanak 15,19 Zemlju Keneja, Kenizeja, Kadmoneja, Postanak 15,20 Hiteja,
Perizeja, Refaima, Postanak 15,21 Amoreja, Kanaanaca, Girgašeja i Jebuseja." Ovo je bio prvi
Zavet učinjen sa Avramom. Avram, poverovavši Bogu, uračuna mu se u pravdu.
Drugi, ili novi Zavet, načinio je u njegovoj devedest i devetoj godini života. Patrijarh je
trinaest godina imao pored sebe Ismaila.
 Dok je Gospod ostvarivao novi Zavet, dotakao se Avramovog bogastva, njegovog ubeđenja
da je ostvario svoje nade, dobivši sa Agarom sina, ubeđen da ništa ne treba. Postanak 17,15 „Još
reče Bog Abrahamu: "Saraju, ženu svoju, ne zovi više Saraja, nego neka joj bude ime Sara!
Postanak 17,16 Jer ja ću je blagosloviti i dat ću ti sina od nje; blagoslovit ću je; izaći će od nje
narodi, i kraljevi narodima proizaći će od nje."
Ovo kao da je Avrama zbunilo: „Alo! Pa ja već imam naslednika (bogatstvo).“ Pomislio je.
Postanak 17,17 „Tada Abraham pade ničice na svoje lice i nasmija se; jer pomisli u sebi: "Zar da se
jednome stogodišnjaku rodi sin, ili da rodi Sara, koja ima devedeset godina?" Postanak 17,18 Zato
reče Abraham Bogu: "O da bi samo Išmael živio pred tobom!"
Dve stvari vidimo u patrijarhu Laodikeje starog zaveta. Zapažamo njegov odbrambeni
refleks. Ubeđenje da mu ništa nije potrebno. Prvo on svesno, namerno, neće da veruje. Nije on
nevernik koji ne može da veruje, već neće. Avram zna da Bog, što obeća, može ispuniti. On se
prepušta sumnji, da bi odbranio ubeđenje o bogatstvu, u sinu obećanja.
Zašto pada na lice? Avram ovim kaže Bogu: „Ne diraj moju sigurnost u bogatstvo,
naslednika Ismaila!“ „Eh, zar će mi se sada, kada imam sto godina, roditi sin. A Sara mi ima
devedest godina.“ Pa Postanak 17,18 …zato reče Abraham Bogu: "O da bi samo Išmael živio pred
tobom!" Avraam nije video potrebu da mu Bog daje novog sina.
Isti problem imamo sa Laodikejom. Anđeo, kome se obraća Verni Svedok, nalazi se danas u
poziciji kroz koju je prolazio Avram. Takođe, ne vidi potrebu drugom Zakonu! Promeni Zakona!
Prilikom sklapanja prvog Zaveta sa Avramom, Bog nije decidno kazao da će Sara biti ta
preko koje će dobiti naslednika. To je trebalo da se podrazumeva. Interesantno, zar ne? Sasvim je
normalno da je Avram, kada je legao sa Agarom da dobije naslednika, bio ubeđen, da će se od
njegovog semena roditi obećano. Postanak 15,4 „Ali gle, odmah riječ Gospodnja dođe mu ovako: "
… onaj koji će izaći od tebe, bit će baštinik tvoj." Onaj, koji će izaći od njega. Lako je Avram
mogao poverovati da može naslednika imati i preko druge žene, kada njegova nije mogla da rodi.
Božja nedorečenost da to dete mora biti samo od Sare, zbunila ga je.
Zato je živeo u ubeđenju da je legalno postigao obećanje sa Agarom.
Bog budi Avrama iz mlakosti: Postanak 17,19 „Ali Bog odgovori: "Ne, Sara, žena tvoja,
rodit će ti sina, ti mu nadjeni ime Izak! S njim ću sklopiti zavjet vječni, što će vrijediti i za potomke
njegove.“
Anđeo Laodikeje adventne vođe, danas, prolazi kroz Avramovo iskustvo. I, kao što je ono
bolelo Avrama, tako će boleti i anđela Naroda posletka.
Problem kod ukorenog anđela, isti je kao Avramov.
Bog je oko 1844.- te godine otkrio Laodikejskom anđelu postojanje Božjeg Zakona. I rekao
Laodikejcu da drži zapovesti. Hoćeš večni život? Drži Zakon! Bog obećava,- od tebe će - znači, iz
bedara Avramovih - izaći naslednik. On će lično napraviti sina nasledika.
Vodstvo Crkve je razumelo da mora držati zahteve večnog merila pravde. Da se pravda
dostiže uz pomoć Zakona.
Tako se Avram nadao da će iz njega izaći naslednik, bez obzira sa kojom ga ženom dobio.
Laodikejski anđeo, takođe, od 1844.- te god. razume da, usklađujući dela preko Zakona umom,
postižemo pravdu. Apsolutno ista greška patrijarha i anđela. Traže pravdu kroz Zakon, kroz
spoznaju, ili razumevanje zahteva zapovesti.
I Avram i vodstvo Posletka, ulažu napore da bi postigli pravdu kroz merilo Zakona. Da li je
Avram, razumevši da će Bog ostvariti obećanje, uspeo da od bedara dobije naslenika? Naravno da
jeste! Ne sumnjajte u to. Onoliko koliko mu je Bog razjasnio, na koji način će dobiti naslednika,
Avramu se činilo da nije pogrešio.
Koliko je Crkveno vodstvo razumelo učenje Pisma od 1844.- te godine, tako se i ponaša do
današnjeg dana. Verujemo da, kako tumačimo opravdanje verom, činimo Zakon Božji velikim i
slavnim. Osećamo se sigurno, bogato, obogaćeni, i ništa Laodikeji nije potrebno. Na žalost,
vodstvo veruje da se spašava samo verom. A vera gleda da, kroz merilo Zakona, postigne pravedna
dela. Avram je upao u istu klopku. To bi bila pravda kroz Zakon, dok pravda mora biti produkt
Duha.
 Laodikejski anđeo tvrdi: ako verujemo u Isusa, spašeni smo. Gledamo u Isusa i Zakon
istovremeno. Gledanjem u Isusa, poprimamo Hristov karakter, dok Zakon štiti od zabluda. Zato
pravdu kontrolišemo zapovestima. Vernik u Isusu ne vidi Agape, već se zarobljava Zakonom
slova. Ovo je najopasniji vid samoopravdanja: malo verom u Isusa, ali da nas Zakon čuva!
Opominju: vera bez dela je mrtva! Zadovoljni su ostvarenim delima. Bogati smo, obogatili smo se, i
ništa ne potrebujemo. Cenjena braća, stalno vraćaju na stari, dobri Zakon.
Kao što se Avram Agarinim sinom Ismailom osećao bezbednim, i ništa mu više nije bilo
potrebno, tako se i naši anđeli vesele pred Bogom u svom bogastvu. Bog želi ponoviti Avramovu
istoriju otrežnjenja u redovima naših glavešina. Cela adventna istorija prošarana je mnoštvom
nagađanja kako se postiže ispravno opravdanje verom. A ni jedno nije ispravno, jer su uz svako
zakačili Zakon.
„Alo“ ukorava sa suzama Verni Svedok, „Vaša dela su preda Mnom bljutava, mlaka i, ako
tako ostane, izbljuvaću vas iz usta svojih.“
Znači li to da prvi Zavet naših vođa sa Bogom, oko 1860-1888.- ih godina, zbog pogrešnog
razumevanja vesti opravdanja verom, mora da se ponovi? Stari da se ukine, a novi da se uspostavi?
Da! Bog danas dolazi sa pozivom kojim uvodi u Novi, večni Zavet. Isus, kao Verni Svedok, tvrdi
da dosadašnje učenje o opravdavanju verom, nije ispavno. Takvo opravdanje verom donosi samo
mlaka dela. Bljutava. Krivce za to ne nalazi u običnom narodu, već u vođama.
Dopustićemo Pismu da ovu tvrdnju dokaže.
Bog nije primio od Avrama trud kroz Agaru, jer nije ni pomislio sa sluškinjom da dobije
sina. Gospod je podrazumevao Saru. Avramovo delo sa Agarom, za Gospoda bilo mlako delo,
bljutavo i neprihvatljivo, za povraćanje. Bog je znao da Avram ne razume u potpunosti Njegovo
obećanje, ali nije obezvredio veru, koju mu je uzeo u pravdu. Zato je obnovio zavet sa njim, jer je
Avram u prvom Zavetu poverovao Bogu i to mu se uračunalo u pravdu. Avram je bio pravednik, po
veri.
Na isti način, Božji narod od 1860 - 1888 - mih godina, prima obećanje o sili poznog Dažda
i ulaska u Nebeski Hanan. Svi naši pioniri, vodstvo u to vreme, verom primaju obećanje. Njihova
vera uračunava im pravdu. Adventiste Bog računa u pravednički narod.
Avram oslikava svojom istorijom vodstvo Naroda posletka. To su bili ljudi vere. Ali, kao što
Avram nije razumeo u potpunosti Božje obećanje, tako ni anđeo Laodikeje nije u celosti shvatao šta
je Bog hteo da kaže. Kao što je Bog vodio sve vreme kroz Hanan Avrama, još od njegovog izlaska
iz Harana, tako i Isus sve do danas, još pre 1844.- te godine, upravlja koracima našeg naroda.
Međutim, ne gubimo iz vida telesnog Avrama i duhovnog Avrama.
Jedno vodstvo zajednice u Laodikeji, na prvom mestu su telesni propovednici, oni koji se
pravdaju iformacijom Zakona. A drugo vodstvo, primajući ukor Vernog Svedoka i prepoznajući
Njegovu poruku, prebražava se u vodsvo vere, za ispunjene Duhom.
Već smo govorili da slike iz Avramovog života ukazuju na sadašnje stvarnosti.
Vidimo da prvi Zavet koji je Gospod načinio sa Avramom, oslikava krštenja prvo vodom.
Vodstvo, posle 1844.- te godine, prima spozaju o Zakonu i njegovim pravednim zahtevima. Posle
takvog saznjanja, oni su oformili organizaciju. Ne razumevajući, kao ni Avram, u potpunosti
poruku, koju je Bog imao za njih posle 1844.- te godine, oni su pisani Zakon protumačili kao
dodatno sredstvo vere. Zakon se nikako nije smeo odvajati od vere. Sve je u toku istorije naše
Crkve išlo u pravcu da, gledanjem u slovo Zakona, kontrolisani Zakonom, ispoljimo pravednost.
Kasnije, kažimo posle 1888.- me godine, od Mineapoliske konferencije, probio se stav da se
spašavamo samo verom, ali da će dela vere biti uvek merena Zakonom. Pravda ne dolazi samo
preko života Duhom, već i kroz kontrolu Zakona.
Kako god da okrenemo Crkvu i vodstvo danas, oni i dalje uporno traže dela iz vere,
gledanjem u Zakon, kao suvođu. Čućete grandiozna predavanja umnih teologa, veličanje spasenja
verom je fascinantno, ali na kraju se sve svodi na to, da se moramo rukovoditi Zakonom. Da bismo
imali pravdu, nedovoljan je samo Duh. Moramo ovo, moramo ono, ne čini ovako, radi onako.
Stalno se pažnja naroda usmereva na Zakon.
Kao i Avram kada je dobio od Boga prvi Zavet, na isti način i vođe veruju Bogu, i to im se
uračunava u pravdu. Ali, ponavljaju Avramovo iskustvo, i žele pravdu da dostignu verom i
Zakonom po telu. Osnova je intelektualna religija, um, spoznanje i razumevanje Zakona.
Pre nego nekoga prime u članstvo Crkve, propovednici su naučeni da prijatelje upozore da,
iako se krštavaju samo na osnovu svoje vere u Isusa, posle tog čina potapanja vodom, moraju i dalje
da se ka pravdi rukovode, pazeći na Zakon. Verom živimo, ali gledanjem u Zakon, kao našeg
učitelja i čuvara.
Ali, Isusu se povraća od naših dela.
Zašto?
Bog nikada nije tražio, niti učio Svoj narod, da se opravdava verom, kroz dela Zakona,
gledanjem u moralni Zakon. Opravdanje se postiže verom, i samo verom, verujući obećanjima, kroz
Zavet! A Gospod preuzima na Sebe njegovo ostvarenje. Da Zakon može dati silu i život, obećanje
bi bilo preko Zakona. A, kako je nemoćan oživeti obećanje, Bog ostvaruje preko Svog Duha. Iako je
i sam Duh obećanje.
Zakonsko upravljanje se ukida i obezvređuje. Nema pravde kroz bilo koje delo Zakona
telesne pobede. To je Avram morao na gorak način da nauči, pa ćemo se i mi najesti tih neukusnih
plodova, dok to ne shvatimo.
Plod Duha ne poznaje Zakon: Galaćanima 5,22 „A plod je Duha: ljubav, radost, mir,
strpljivost, blagost, dobrota, vjernost, Galaćanima 5,23 Krotkost, umjerenost; protiv ovakvih nema
zakona.“ Kada Duh rađa plod, nema greha, pa nema ni Zakona.
Zakon nije potreban, da bi se plod rađao u čoveku! Kroz Zakon se traže dela, a kroz Duh se
traži plod, koji ostvaruje spontana dela. Duh je potreban, a ne slovo, ili svest o Zakonu. Oni koji
imaju plod Duha u sebi, za njih Zakon, kakvog mi poznajemo još od Sinaja, nema više nikakve
vrednosti. On takve ni ne dotiče. Ne može da ih osudi, a i ne vredi za njih više. Ne važi za one koji
poseduju u srcu plod Duha. Pravda se ne može ostvariti delima Zakona, gledanjem u Zakon slova,
već samo životom u Duhu, gledanjem u Isusa.
Nije isto kad telesni čovek gleda u Isusa i kad duhovni upoznaje Isusa!
Čak štavise, i pre nego čovek vere primi plod Duha, njegova vera ga opravdava pred
Bogom, a ne Zakon. Kada dolazimo Bogu samo kroz veru, Zakon je od tog trenutka ukinut, kao
vođa i učitelj. Mi smo pravedni pred Bogom. Vera nam se uračunava u pravdu. Nema više nikakve
osude onima koji su pod zaštitom Hristove pravednosti verom. Zbog čega je to moguće? Zato što su
postali deca obećanja, kroz veru.
Hristos za njih ostvaruje Božje obećanje primanja Duha Svetoga i Njegovog ploda. Plodom
Duha drži se Zakon, a ne telom, slovom, umnim napinjanjem, znanjem o Zakonu i svim drugim
zaobilaznim metodama.
Znači, da bi se neko krstio vodom, ne sme ga se vezivati za pisani Zakon i njegove zahteve.
Ne sme se insistirati da on drži bilo koju zapovest, pre krstenja vodom. A ni posle krstenja. On mora
da živi verom, dok ne primi obećanje Duha. A kad primi Duha, mora dopuštati Duhu da ga vodi do
kraja života.
Hoćemo li, kada primimo Duha, gledati na Zakon izražen slovima, i truditi se da, uz pomoć
Duha, ostvarujemo njegove zahteve? Da li telo sme pomagati Duhu? Nikako! Duh, svojim plodom,
prevazilazi uzvišeno ono što traži Zakon. Zakon, onima koji prime Duha i dozvoljaju da ih On vodi
i upravlja njima, više nikada nije potreban. Duh Sobom rađa plodove u nama i ostvaruje Agape
Slavu Božju u nama. On deluje ljubavlju, radošću, mirom, strpljenjem, dobrotom, blagošću,
milošću, saosećanjem, vernošću, smernošću i uzdržanjem, Svetlošću Božje Pravde u Večnoj Slavi! I
to iz slave u slavu! Tu nema više kršenja načela Zakona, kako su otkrivena u slovu. Greh, nepravda
i bezakonje, ne opstaju pred pravdom Duha Agape. Čak štaviše, plod Duha nadmašuje pravdu
Zakona u tako velikoj meri, da mi to ne umemo sada dovoljno snažno da opišemo. To mora da se
doživi kao iskustvo, da bi se spoznalo i razumelo.
Slava Duha u Njegovom plodu, uzvišeno, nenadmašno, prevazilazi život koji se može živeti
preko dela Zakona slova. I to je Pravda koja nadilazi našu pravdu, preko spoznaje Zakona. Zato se
Zakon ukida od Hrista. Od onog trenutka, kada se Hristos primi verom, i Duh uđe u nas u sili
Božjeg carstva, nema više nikakvog zapovedanja, zapovesti, Zakona i naredbi. Naš život postaje
spontan, život Božji u nama. Kako je Bog savršen, tako smo i mi, kako je On svet, tako smo i mi.
Posedujemo Um Hristov! A tada se ne čini nikakav greh. Agape atomskom snagom oživljava srce, i
ono gori snagom da ljubi Boga, svim što telo može istrpeti da se kroz njega ispolji, a voli bližnje,
kao samoga sebe!
Kao što Avram nije razumeo da mu je Bog obećao da će On lično božanskom silom ostvariti
začeće u mrtvoj materici njegove žene, bez njegove pomoći u njegovoj savršenoj bespomoćnosti,
tako isto Večni Tvorac traži da danas, u svoj našoj bespomoćnosti mrtvog tela, i van bilo koje naše
pravde i dobrote, kao i napora da nešto činimo dobro, On rodi plod u nama Svete Agape Slave! On
će načiniti novog čoveka od nas! Amin!
Ne kroz spoznaju Zakona koji nam otkriva šta je dobro činiti, a šta zlo napraviti, već kroz
Svoga Duha u nama. Ne našom silom, ni našom krepošću u trudu, već samo On Svojim Duhom
Svetim.
Da pokaže na nama preveliko obilje Svoje blagodati. Da spasenje bude od blagodati, a ne od
dela.
Međutim, naše vodstvo uporno forsira pisani Zakon, kao važan element merila kada imamo
pravdu Božju, a kada ne. Oni hoće da Zakonom spasu svet. Delima Zakona se opravdavaju,
gledajući netremice u slovo Zakona, a uče da se spašavamo samo verom. Na taj način, iznova
mešaju veru i dela, samo sad to čine mnogo suptilnije. Pravda Božja, ne pravda Zakona, ne dolazi iz
dela. Sva dela, koja mi možemo učiniti svojim trudom, pa makar nam i sam Duh Sveti dao snagu da
to činimo, i On nas jačao, da gledajući Zakon, ostvarujemo neka dela, jesu pred Vernim Svedokom
mlaka, bljutava dela. Bezvredna dela.
Plod Duha, ostvaruje božansku duhovnu prirodu, novog čoveka, a Zakon traži dela. Dok će
nam se po delima suditi, jer plod Duha ostvaruje pravedan život, koji donosi savršeno delo, delo od
ljubavi i novorođenog srca, punog nesebičnosti, što se bez života po vodstvu Duha nikada, baš
nikada, ma koliko poznavali i razumeli Zakon, ne može postići.
Avram je to pokušao ostvariti naporom tela. Njegovo delo bilo je ostvareno kroz
mudrovanje i rezonovanje uma, tako se rodio Ismailo. To je bio plod njegovih dela. Gospod nije bio
zadovoljan Avramovim postignućem. On je želeo da dete bude Njegov lični natprirodni plod
Duha.
Avram je morao da nauči lekciju. On je bio prvi Laodikejac koji je živeo na ovoj planeti.
Strpljivi Bog ponavlja adventističkom vodstvu istu pouku datu Avramu: Postanak 17,19 „Ali Bog
odgovori: "Ne, Sara, žena tvoja, rodit će ti sina ( čija je materica mrtva), ti mu nadjeni ime Izak! S
njim ću sklopiti zavjet vječni, što će vrijediti i za potomke njegove.“
Moraš , Avrame, primiti od Mene novo obećanje (zavet) da bih ti JA dao sina od Sare, jer si
pogrešno razumeo prvi, prekršivši ga. Načinjena je greška, jer si uzeo egipćanku robinju (slovo
Zakona) da preko nje ostvariš obećanje. Zaharije. 4,6 „Evo riječi Jahvine Zerubabelu: "Ne silom,
niti snagom, već Duhom mojim!" - riječ je Jahve nad Vojskama.“
Otkrivenje 3,18 „Svjetujem te, da kupiš u mene zlata žeženoga u ognju, da se obogatiš, i
bijele haljine, da se obučeš, i da se ne pokaže sramota golotinje tvoje, i masti, da pomažeš oči svoje,
da vidiš.“ Bog želi da načini sa nama adventistima Novi, večni Zavet (obećanje)! On će ga učiniti,
hteli, ili ne hteli. Bilo vodstvo spremno da ga prihvati i prizna, ili ne bilo! Narod posletka je i narod
proročanstva! Narod obećanja, kroz veru!
Ukor koji je Bog dao Avramu, napominjući mu da će mu Sara roditi sina, reflektuje se u
rečima saveta Vernog Svedoka anđelu Laodikeje adventistima. Kao da Isus govori: „To što ste
postigli vašom pravdom, vi i Avram, preda Mnom ne vredi ništa. Takva dela bezbredna su i povraća
Mi se od njih.“ Hm, zašto bi se u Zakonskim delima Bogu stvarala mučnina, ako mi činimo bar
neka dobra dela kroz pisani Zakon? Pa, zato što u njemu nema Uzvišene, Svete Božje ljubavi.
Hristos nije prisutan ljubavlju u njima!
Savetujem te da kupiš od Mene, govori Isus.
Zamislite Avrama, kada mu je Bog rekao da Ismailo nije dete koje mu je obećano, a zbog
koga se osećao sigurno i uveren da je kroz njega ostvareno obećanje. U Ismailu, Avram se osećao
bogat, obogaćen, i da mu više ništa ne treba. Ali, Gospod kaže: Ne! Nije to taj sin! Ti Avrame samo
misliš da si bogat, obogaćen i kako ti više ništa ne treba: Otkrivenje 3,17 „ ... a ne znaš, da si
bijedan i nevoljan, i siromah i slijep, i gol.“ Ismailo nije sin preko koga ću Ja blagosloviti narode.
Istu dijagnozu Verni Svedok pripisuje i Laodikejskom anđelu, to jest adventistima:
Otkrivenje 3,18 „Svjetujem te, da kupiš u mene zlata žeženoga u ognju, da se obogatiš, i bijele
haljine, da se obučeš, i da se ne pokaže sramota golotinje tvoje, i masti, da pomažeš oči svoje, da
vidiš.“ Avram je morao da odbaci sina svog truda, da bi primio sa Bogom novi, večni Zavet. Morao
je da se odrekne legalizma. Morao je da proda svoju sigurnost bogastva, koju je nalazio u Ismailu.
Na isti način, vodstvo naše Crkve mora da se odrekne svoje sigurnosti kroz Zakon. Moraju da kupe
Božju pravdu (Slavu). Moraju prodati (Zakon deset zapovesti sa Sinaja). Moraju, takođe, i te kako,
da se odreknu svega onoga, što je naše vodstvo i narod postiglo svojim delima do sada, preko
spoznaje Zakona; moraće da se odreknu tih dela kao bezvrednih, da bi primili od Isusa obećanje
Duha Poznoga Dažda, Zlata žeženog u ognju, prave bele haljine Svete Božje Agape Pravde, kao i
masti prosvetljenja, da bi progledali. Da bi postali apostoli i proroci. Onaj koji vidi, on je videoc, ili
prorok. A danas se za njih kaže da su Božji vesnici.
Mi se osećamo bogati, zbog Zakona deset zapovesti! Po njemu smo napravili naše dete
Ismaila i po njemu smo ubeđeni da postigosmo obećanje iz Zaveta. Posedujući njegova pisano
opisna merila šta je dobro, i šta je zlo, osećamo se bogati i obogaćeni. Zbog toga nam više ništa,
ama baš ništa ne treba. Zbog Zakona sa Sinaja, oseća se naš adventizam bogatim, najbogatijima od
svih vera i crkava na svetu. A šta će nam nešto drugo, kada imamo spoznaju Zakona, ne treba nam
više ništa.
Dok Isus sve vreme oseća mučninu zbog naših dela.
Isus ,Verni Svedok, želi danas i sada da načini Novi Zavet sa svojim potpastirima u Narodu
posletka. Danas Bog jasnijom svetlošću poziva propovednike i službenike adventističke Crkve sa
najvišeg nivoa, da razumeju ovu istinu i prihvate je, prvo za sebe, pa onda i za sav Božji narod.
Bog prilazi sa ponudom Novog, Večnog Zaveta, bez Zakona. Bez Agare i Agarinog sina
Ismaila. On hoće da preko ove vesti u vrlo bliskoj budućnosti izlije obilje Poznoga Dažda, kao
ispunjenja Svog obećanja, datog još za vreme Avrama. Zlato žeženo u ognju, bele haljine, i mast
očina, nisu ništa drugo do obilje obećanog Poznog Dažda, obećanog našim pionirima prilikom
formiranja ostatka, posle 1844.- te godine. Pozni Dažd, u nesrazmerno velikoj sili i slavi s Neba,
predstavlja pravo, istinsko obećanje dato preko Avramovog potomstva, Isusa Hrista: Galaćanima
3,14 Da bi na neznabošce došao blagoslov Abrahamov u Isusu Kristu, tako da obećanje Duha
primimo po vjeri.“
Da bi primili konačni Avramov blagoslov u Isusu Hristu, Duha Svetoga u punini SLAVE
BOŽJE, moramo se odreći Zakona i svih do sada učinjenih dela po telu. Moramo prestati sa bilo
kojim naporom tela, uma, koji bi nas doveo u sklad sa Božjom voljom, rukovodeći se Zakonom.
Moramo da načinimo ponovni zavet krštenja u vodi, kako vodstvo, a kasnije i narod, da bi se
obećanje moglo ostvariti, kako nam je rečeno od početka. A onda da priđemo posle vode,
nezavisno, ka krštenju Duhom.
Ovo mnogi ne razumeju.
Bog je morao sa Avramom da napravi novi Zavet, jer je prvi Avram svojim delima, po telu i
mudrovanju mozgom, prekršio. Avram je morao da se pokaje i primi ukor ljubavi, da bi se obećanje
ispunilo. On je slika naših vođa. Jer, kao što su sveštenici prvi morali da pođu u suvo korito
Jordana, a posle njih narod, tako isto i vodstvo adventista mora da se prvo reformise i u novom
krštenju vodom, pa onda, posle vode, Duhom napravi novi Zavet sa Bogom. Isto i mi, narod,
moramo da se pokajemo i primimo Božji ukor zbog našeg stalnog, neprekidnog i upornog
oslanjanja na Zakon i ostvarenja njegovih dela. Moramo da odbacimo Zakon kao vođu i učitelja:
Otkrivenje 3,19 „Ja koje god ljubim, one korim i kaznim; budi revan dakle i pokaji se!“
Moramo obaviti kolektivno kreštenje vodom, bez ikakvog uslovljavanja Zakonom,
pozivanjem na njegova merila pravde. Zakon slova i Njegova merila spoznavanja šta je dobro, a šta
zlo, koja nalazimo u kovčegu Zaveta, moraće se odbaciti zauvek iz naše teologije i učenja. Kao što
je prorokovano Duhom po Jeremiji: Jeremija. 3,16 „A kad se u one dane namnožite i narodite u
zemlji – reč je Jahvina – više se neće govoriti: „Kovčeg Jahvina Saveza“ i nitko neće na nj misliti,
nitko ga se neće sećati ni za njim čeznuti niti ga ponovo graditi.“
Moramo bez Zakona, napisanog na kamenim pločama, doći Bogu, i prihvatiti poziv da
načinimo Novi, večni Zavet, na obećanju Sile Duha Poznog Dažda, samo verujući.
Što se pre, kao vodstvo i kao narod, pokajemo, prihvatajući Isusov ukor ljubavi, to će pre
Bog poslati Duha Svetoga u Sili Poznoga Dažda na vodstvo, kao i na narod.
Otkrivenje 3,20 „Evo, stojim na vratima i kucam: ako tko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću
k njemu i večerat ću s njim, i on s menom.“ Hristos Svojim Duhom u nama, želi da nas načini
Božjim sinovima i kćerima.
Kada ovu lekciju ukora i saveta shvatimo i primimo kao pravu Hristovu poruku anđelu
Laodikeje, kao svetlost za naše vreme, danas - Bog će, videći pokajanje, ponizni preokret u
stavovima naših teologa, kao i naroda, ohrabriti Crkvu da načine novi Zavet krštenjem u vodi samo
verom u obećanje da će nam dati Obilje Svete Sile Poznoga Dažda, zlata žeženoga u ognju, bele
haljine i masti očine. Krstiće nas Svetim Duhom.
Isus omogućava da se Prava Ljubav (Agape) ostvari preko Duha u srcima Njegove dece:
Hebrejima 10,15 A to nam svjedoči i Duh Sveti. Pošto je doista rekao: Hebrejima 10,16 "Ovo je
Savez kojim ću se svezati s njima nakon ovih dana", Gospodin govori: "Zakone ću svoje staviti u
njihova srca i upisati ih u dušu njihovu. Hebrejima 10,17 I grijeha se njihovih i bezakonja njihovih
neću više spominjati.“
Umirući na krstu, Isus je učinio Zakon velikim i slavnim. Ali, ne na intelektualnoj osnovi i
spoznaji šta je dobro, a šta zlo, i stalnim gledanjem u njega, trudeći se da ga ostvarimo.
On ga je uzvisio u samom Bogu, u Njegovoj ličnosti, tamo gde je uvek bio večno prisutan.
U samoj Božjoj, nedokučivoj i beskonačnoj prirodi. U Njegovom srcu. Kao pravilni izražaj Večne,
neprolazne Lubavi, neprolazne Agape!
Zakon, iako jeste veran prepis Božjeg večnog karaktera, on je samo slaba senka Božje
Pravedenosti u Slavi Njegovog Veličanstva, punini Večne i beskonačne Ljubavi!
Ko čuje verni glas, i otvori vrata svog srca, da razume ovaj predmet i prihvati ga, ući će u
Večni Zavet sa Gospodom Isusom Hristom. Jer, sin koga je Sara trebala da dobije od Boga Avramu,
bio je sin sa kojim je Bog odlučio da načini večni Zavet: Postanak 17,19 „Ali Bog odgovori: "Ne,
Sara, žena tvoja, rodit će ti sina, ti mu nadjeni ime Izak! S njim ću sklopiti zavjet vječni, što će
vrijediti i za potomke njegove.“
Od Izaka počinje Zavet, koji vredi za svu večnost. Ne od Ismaila, nego samo od Izaka. Svi
koji danas načine novi Zavet sa Bogom, ustvari, ulaze u Obećanje Večnog Zaveta u Isusu Hristu.
Ostvaruju, na taj način, ulazak u Obećanu Zemlju, Hristovo nebesko carstvo, Njegovu Slavu!
A Izak nije proistekao iz Zakona, već samo iz vere obećanja, bez ikakvog truda i napora.
Bog je ostvario Svoje obećanje! Bog je Njegov pravi Otac. A Ismailo je proistekao iz napora,
mudrovanja Avrama i njegove žene. On je slika svih dobrih, lepih, vrednih dela naučenih i
sprovedenih u našim životima do sada, iz Zakona slova.
Međutim, Isus savetuje: Galaćanima 4,30 „Ali, što kaže Pismo: "Isteraj ropkinju i sina
njezina; jer sin ropkinje neće biti baštinik sa sinom slobodne!"
Po ovom pitanju, doći će do rešetanja u našem narodu.
Avramu nije bilo lako da se povinuje ovom savetu: Postanak 21,9 „A kad vidje Sara, kako se
sin Egipćanke Agare, kojega je bila rodila Abrahamu, podsmijeva, Postanak 21,10 Ona reče
Abrahamu: "Otjeraj tu sluškinju i sina njezina, jer sin te sluškinje ne smije biti baštinik s mojim
sinom Izakom." Postanak 21,11 A to Abrahamu bi vrlo neugodno zbog sina njegova. Postanak 21,12
Tada reče Bog Abrahamu: "Neka ti ne bude žao za dječaka i za sluškinju tvoju; poslušaj Saru u
svemu što ti kaže, jer samo oni, što proizađu od Izaka, imaju vrijediti kao potomci tvoji.“
Sara je predložila da se Agara i Ismail oteraju. Ali, Avramu nije bio ugodan taj predlog. Bilo
mu je žao dečaka, pa to je bio njegov sin, a i žao mu je bilo i Agare. Da se Bog nije umešao, Avram
se nikada ne bi odrekao sina niti bi poslušao svoju zenu. Zar mu već nije jednom dala, predlog koji
se kasnije pokazao kao pogrešan? Ovog puta, sažaljevajući Ismaila, nije nameravao da izvrši Sarin
predlog.
Tako je i sa našim vođama. Oni će se teško rastati od svojih dostignuća, zaluga koje su
ostvarili životom, rukovođeni Zakonom. A da priznaju da Zakon više ne važi u ovoj formi, kako su
ga do sada pretstavljali, i odbace ga na tom nivou kao bezvrednog, e, to tek nikada neće hteti
učiniti!
Kao i Avramu, adventističkim vođama biće žao dela, koja su ostvarili do sada u
adventističkom životu. Tek će biti teško da se otarase osećanja najvećeg bogastva: Zakona sa
Sinaja! Dve ploče, pisane prstom Božjim na kamenim pločama! Oni neće, svojom silom, biti u
stanju poslušati Pismo o predlogu da oteraju Deset Zapovesti kao svog vođu, osim ako se u celu
priču, koju sve vreme pričamo, lično ne umeša Onaj, koji je pomogao Avaramu da shvati, kako će
samo oni Postanak 21,12 „… što proizađu od Izaka, imaju vrijediti kao potomci tvoji.“
Ovaj materijal biće krupan i gorak zalogaj adventnom vodstvu, ali i našem narodu. Njegova
poruka zaboleće i razdražiti mnoge velike i male glave u našim redovima. Hoće li uspeti da se
odupru svom samopravednom egu i ponize se u pokajanju pred Bogom? To je pitanje na koje će
vreme vrlo brzo dati odgovor.
Rešetanje, veliko rešetanje, prodrmaće danas, odistinski i stvarno, kao snažni zemljotres, i
zatresti i ljuljajući proći kroz našu Crkvu, odvajajući kukolj od pšenice svojom teškom i vrlo
neugodnom porukom. Na isti način, kao što je Isusova poruka da, jedenjem Njegovog tela i
pijenjem Njegove krvi, jedino možemo imati večni život, napravila, u pravom trenutku,
razdvajanje između onih koji su stvarno bili posvećeni Hristu i onih koji su tu bili iz određenih
interesa, tako će danas, svetlošću iz Pisma, rešetanje podeliti Narod posletka.
Ostatak će se spasiti!

…………………………….

Radosna vest o Svetilištu na Nebu! 9

Živimo u periodu kada Bog kategorično zahteva da odbacimo oslanjanje na Zakon. Otac
ne želi da radi sa Svojim narodom preko uma, tela, naših napora i naših intelektualnih razlikovanja
dobra i zla.
Gospodnja namera je da On, preko Duha Svetoga, izgrađuje Svoj Večni karakter u nama.
Pravda, o kojoj smo dugo vremena diskutovali i pokušavali da je ostvarimo kroz Zakon sa Sinaja,
morala je da se daruje Njegovom blagodaću, Duhovnim plodom. U našim srcima, kroz nas, sa
nama, Duh jedino može držati Zakon. Plod Duha mnogo više ide preko srca, a mnogo manje od
uma. Plod Duha nadvisuje držanje, ili izvršenje zahteva Zakona. Nadilazi pisanu zapovest i umno
poimanje koje daje slovo.
Pre nego što se Zakon stvarno može držati, plod Duha mora biti zapečaćen u karakteru. Duh
oživljava karakter i jača ga, unutrašnji čovek mora biti utvrđen, ojačan, a plod Duha prisutan da bi
Zakon bio upisan u srcu. Držanje Zakona Duhom, daleko potpunije, probilnije, nadmašuje Zakon.
Može čovek držati Zakon bez ljubavi, ali mu to ništa ne vredi. Zato Pavle uči da, pre ploda Duha,
čovek mora, po bogastvu Slave Božje, da se silom, Duhom Božjim, utvrdi, u unutrašnjem biću.
Mora Sveti Duh da ga očeliči, ojača i osnaži: „… da budete u ljubavi ukorenjeni i utemeljeni. Da
biste mogli razumeti, sa svima svetima, što je širina i dužina i dubina i visina, i poznati pretežniju
(važniju) od razuma (itelektualnog znanja) ljubav Hristovu…“ (Efežanima. 3,16-19;) Kad se ovo
dogodi tada držanje Zakona ima smisla i prihvaćeno je kao izvršavanje Zakona, to jest srž duha
Zakona – Agape!
Kada se Svetim Duhom „ispunimo svakom puninom Božjom (plod Duha).“
(Efescima.3,19;) mi ne samo da držimo Zakon kako ga slovo naglašava, već to činimo svim srcem,
dušom, snagom i mislima, ljubeći Boga više nego što to razum ikada može postići.
Sve dok se to ne ostvari kroz Novi Zavet sa Bogom u nama, po plodu Duha, dolaženje k
Bogu držanjem Zakona po razumu, umu i intelektualno, oslanjajući se na prazno, suvo i nemoćno
slovo iz Zakona, potpuno je pogrešno i opasno.
Danas je sazreo trenutak da se stari nadzori preispitaju, pogrešni odbace, a duhovna istina
primeni svom snagom vere oslanjanja na Avramovo obećanje da će Bog delo koje je započeo, do
kraja uspešno obaviti.
Moramo se pokajati zato što smo sve vreme, toliko desetina godina, grešili Gospodu,
pokušavajuci da pravdu postignemo kroz Zakon, po informacijama slova Zakona. Moramo se
poniziti, priznati svoj greh i uvideti svoje pogreške. Zato nije bilo plodova pravde u našim srcima,
Duh i Dažd nije dolazio na nas, pa su suša i pustoš, vreli plamenovi, uništavali naša polja. Nema
žita, i goveda su bez paše. Suša nasih srca predviđena je, prorečena, pre dolaska Ranog i Poznog
Dažda, kao što je pokazano u Joilu proroku: Joel 1,13 „Opašite se, naričite, svećenici! Ridajte, sluge
žrtvenika! Dođite, probdijte noć u odjeći pokorničkoj, vi, sluge Boga mojega, jer je nestalo u kući
Boga vašega žrtvenih prinosa i naljeva. Joel 1,14 Naredite sveti post! Sazovite svečanost! Skupite
starješine, sve stanovnike zemaljske u kući Gospoda, Boga svojega, i vapijte Gospodu: Joel 1,15
Jaoh dana, jer je blizu dan Gospodnji dolazi, i kao uništenje od Svemoćnoga. Joel 1,16 Nije li oteta
hrana ispred očiju naših, kući Boga našega radost i veselje? Joel 1,17 Usjevno zrno leži trulo pod
grudama. Prazne stoje žitnice. Raspadaju se spreme, jer posahnu žito. Joel 1,18 I kako uzdiše stoka!
Raspršena su stada goveda, jer nemaju paše; i sitno blago gine. Joel 1,19 K tebi, Gospode, vičem,
jer žega spali pasišta u pustinji. Plamen popali sva drveta u polju. Joel 1,20 I zvijer poljska viče
dašćući za tobom, jer su usahnuli potoci, žega je spalila pasišta u pustinji.“
Ovo je slika naših dana, ono je sazrelo u svoj žezi i pustoši, i ono se jasno zapaža u celom
našem narodu. A, da bi se narod izbavio, mora pokajanjem učiniti novi Zavet sa Bogom u vodi
krstenja, samo verom u Isusa Hrista, bez ikakvog uslovljavanja kroz bilo koju zapovest iz Zakona.
Cela crkva, svi adventisti, počevši od vođa, starešina i propovednika, moraju ponoviti obred
krštenja vodom. Ali, sada samo u ime Hristovo.
Kao što je Bog iznova načinio Zavet sa Avramom, jer je on prvi Zavet prekršio
uspostavljajući nelegalni brak sa Agarom, pokušavajuci da svojim delima zadobije sina obećanja,
tako i danas, vodstvo našeg naroda mora priznati da je i ono, na isti način kao i Avram, pogrešilo i
sve činilo da se kroz Zakon oblikuje pravdom pred Bogom.
Ova greška mora se ispraviti pokajanjem, i prihvatiti jedini pravi put koji je Bog odredio
Crkvi posletka, verom u obećanje oživljavanja plodom Duha. Moramo se hitno pokajati, bez i malo
kolebanja: Otkrivenje 3,19 Ja koje god ljubim, one korim i kaznim; budi revan, dakle, i pokaj se!“
Legalizmom se ne postiže blagodat, već se ulazi u proklestvo. Galaćanima 3,10 Doista, koji
su god od djela Zakona, pod prokletstvom su.“ Zato je za nas narod, pokajanje pred izlivanje
Svetoga Duha, proreceno u Joilovom prorocanstvu: Joel 2,12 "Al` i sada - riječ je Jahvina - vratite
se k meni svim srcem svojim posteć`, plačuć` i kukajuć`. Joel 2,13 Razderite srca, a ne halje svoje!
Vratite se Jahvi, Bogu svome, jer on je nježnost sama i milosrđe, spor na ljutnju, a bogat dobrotom,
on se nad zlom ražali. Joel 2,14 Tko zna neće li se opet ražaliti, neće li blagoslov ostaviti za sobom!
Prinose i ljevanice Jahvi, Bogu našemu! Joel 2,15 Trubite u trubu na Sionu! Sveti post naredite,
oglasite zbor svečani, Joel 2,16 narod saberite, posvetite zbor. Saberite starce, sakupite djecu, čak i
nejač na prsima. Neka ženik iziđe iz svadbene sobe a nevjesta iz odaje. Joel 2,17 Između trijema i
žrtvenika neka tuže svećenici, sluge Jahvine. Neka mole: "Smiluj se, Jahve, svojem narodu! Ne
prepusti baštine svoje sramoti, poruzi naroda. Zašto da se kaže među narodima: Gdje im je Bog?“
O ovom pokajanju je Hristos govorio Avramu, kada mu je ponovo preko Sare obećao sina
Izaka. Avram se morao pokajati što je verovao u svoja dela, što se oslanjao na svoj trud, na sina
Ismaila. Avram se morao poniziti i prihvatiti blagoslov po obećanom sinu od Boga, Izaku. To je bila
slika njegovog pokajanja. To je govorilo i o novom krštenju vodom. Avramovo pokajanje ukazuje,
da, kada Bog pohodi svoj narod većom i jasnijom Svetlošću o spasenju, da će tada i Božji narod
morati da obnovi prvi prekršeni zavet načinjen sa Njim u vodi krštenja. Tako se jasno vidi, da ceo
adventizam mora izvršiti potpuno novi Zavet krštenja u vodi, kako bi mogao primiti obećanje za
krštenje Duha Svetoga, u ranom i poznom Dazdu!
Kada se Avram ponizio i pokajao, mogao je pristupiti činu obrezanja, što je slika krštavanja
Duhom Svetim: Rimljanima 2,29 Nego je ono Židov, koji je to iznutra, i obrezanje je obrezanje
srca, Duhom, a ne slovom. ...“ … Filipljanima 3,3 Jer mi smo obrezani, koji Duhom Bogu služimo i
hvalimo se u Kristu Isusu, a ne uzdamo se u tijelo,“
Posle ovog čina pokajanja – obnavljanja Zaveta sa Bogom na ispravan način – Joilo govori o
izlivanju Svetoga Duha u sili na svako telo. Joel 3,1 "Poslije ovoga izlit ću Duha svoga na svako
tijelo, i proricat će vaši sinovi i kćeri, vaši će starci sanjati sne, a vaši mladići gledati viđenja. Joel
3,2 Čak ću i na sluge i sluškinje izliti Duha svojeg u dane one.“
Ova slika iz Joila objašnjena je precizno i u Avramovom iskustvu. On je bio simbol našeg
vremena. Kog vremena? Od osnivanja adventizma, pa do danas. A posebno današnjeg. Današnjeg,
od kada je sinula nova i jača svetlost u Pismu našem narodu! Danas hodamo tim vremenom! Istu
sliku iz Avramovog života, gde se može veoma precizno zapaziti budućnost adventizma,
pronalazimo i u istoriji Izrailja, kad je napustio Egipat i ušao preko Jordana u obećanu Hanansku
zemlju.
Ako Božji narod želi da primi Pozni Dažd, mora se odreći pisanog Zakona sa Sinaja i
pokajati što ga je koristio kao vođu i učitelja. Ova gorka pilula mora se popiti, inače nikada
nećemo primiti Silu sa Visine. Moramo se pokajati.
Možda bismo morali rešiti još jednu enigmu, koja bi ovu, više nego značajnu poruku,
učinila kompletnom i sasvim jasnom. Osnovno pitanje, koje će mučiti adventističkog čitaoca ovog
štiva, jeste: Da li je kovčeg Zaveta, u kom su bile ploče Zakona, deset rečenica, postojao kroz
večnost na Nebu?
Ovo je ključno pitanje. Odgovor na njega, jako je bitan.
Da je Bog objavio Zakon stvorenim bićima pre pojave greha, On bi time omogućio grehu da
se objasni, a i da se iznenada pojavi. Bog bi bio krivac za greh. Ovo je nepobitna činjenica. Zakon,
izražen slovima, morao je biti nepoznat svetima na Nebu, pre greha. Bog nije morao objašnjavati
anđelima Agape na intelektualnom nivou. Oni nisu smeli da znaju šta je dobro, a šta zlo. To je bilo
za Nebo zabranjena teritorija Božjim stvorenjima. Anđelima je milostivo sakriveno sve što se tiče
greha, i dobro i zlo, jer je greh spoznaja i dobroga i zloga.
Da li je Bogu poznato zlo greha? Da li je On znao šta je to dobro, a šta zlo? Da li ih je
mogao definisati rečima i napisati slovima? Naravno. Zakon, u Božjem beskonačno premudrom
umu i razumu bez mere, bio je razvrstan u deset propisa. Takođe, Bog je znao ono o čemu ovde sve
vreme govorimo, da takav Zakon ne bi doneo ništa dobro Nebu. Milostivo je sakrio od svih
stvorenja Svoje saznanje i spoznaju dobra i zla. Samo On, kao Božansko besmrtno biće, mogao se
nositi sa tom spoznajom bez opasnosti po Njegovo carstvo i podanike koje je neizmerno ljubio.
Sve dok se greh nije pojavio, Bog nije morao preduzimati (iako je unapred znao šta će se
dogoditi) nikakve korake u pravcu njegovog elimisanja. Plan spasenja Otac i Sin načinili su još pre
nego je i ijedno svorenje postojalo. I, sve dok carstvo nije bilo u opasnosti, Otac i Sin nisu imali
razloga da aktiviraju plan spasenja.
Međutim, čim je greh započeo svoje razorno delo, Bog je izgradio na Nebu Svetilište,
drugim rečima Pomirilište. Da li ste ikada razmišljali o tome? Originalna Skinija na nebesima,
načinjena Hristovom upravom, oduševila je anđele. Ne znamo u koje tačno vreme je sagrađena od
Gospoda na Nebu (trebala bi da je podignuta posle pada Adama i Eve), samo znamo da postoji tamo
i imamo izveštaj da je, po tom velikom originalu, Mojsiju dat nacrt da načini sličnu (senku tih
nebeskih stvarnosti) Skiniju na Zemlji. (Jevrejima. 8,1.2;) Jevrejima poslanica precizno ukazuje da
je na Nebu načinjeno Svetilište, slavni original. To Svetilište na Nebu sagradio je lično sam Gospod
Isus!
Na ovaj način, Hristos je savšreno mogao vernim anđelima objašnjavati plan spasenja za
Nebo, ali i za Zemlju. Tada je načinjen žrtvenik, umivaonica, prvo odeljenje Skinije, Svetinja.
Zatim drugo odeljenje, Svetinja nad Svetinjama. Naziv kompletne Skinije bilo je: Svetilište. U
Svetom delu Svetilišta, stavljen je kovčeg i u njega su, (pazite, ovo se dešava na Nebu), stavljene
dve ploče na kojima je ispisano deset rečenica.
Ovo nikako nije moglo da se učini pre pojave greha. Svetilište na Nebu, postavljanje Hrista,
Sina Božjeg za Nebeskog Prvosveštenika, prvo je izvršeno na Nebu. O toj službi, moralo je biti
obavešteno celo čovečanstvo. Avramova istorija, i Izrailjeva kod Sinaja, pokazuju da je njihov put
bio još na Nebu isplaniran. S time možemo oduševljeno zaključiti da je i Adventizam još na Nebu
predviđen, kroz Avrama i Izrailj opisan. Adventni pokret iz 1844. - te godine, najznačajniji je
predmet Božje pažnje i staranja, na kraju zemaljske istorije.
Tako kad su adventisti 1844.- te godine doživeli veliko razočaranje, očekujući Hrista na
oblacima kako dolazi na Zemlju, Isus je ušao na Nebu u Svetinju nad Svetinjama i stao pred Starca
u Nebeskoj Skiniji, originalnom Svetilištu. Otkrivenje, govoreći proročko istorijski, o tom trenutku
kaže: „I otvori se Crkva Božja (Sv.Svetilište) na Nebu, i pokaza se čivot (kovčeg) zaveta Njegova u
Crkvi Njegovoj…“ (Otk.11,19;) Pronicljivim adventistima odmah je za oko zapalo da Nebeska
Crkva mora da u kovčegu ukazuje na ploče od deset zapovesti, a time i na njihov značaj za njihovo
vreme. Tu se susreću sa svetlošću o Suboti. Zakon postaje njihov omiljeni predmet. Njihova
pažnja, od tada, bazirana je na Zakonu.
Avram, dobivši obećanje o sinu, bio je polaskan mogućnošću da obećanje ostvari sa
privlačnom egipćankom. I, kao što adventisti svu pažnju poklanjaju Zakonu, tako i Avram uživa u
svom nasledniku Ismailu. I, da se Bog nije umešao, oni nikada ne bi shvatili da su nešto pogrešno
razumeli.
„Što ti je kazala Sara, poslušaj.“
„Ali, šta govori Pismo? Isteraj robinju i sina njezina; jer sin robinje neće naslediti sa sinom
slobodne.“ (Gal. 4,30;)
Kad su pioniri adventizma ugledali kovčeg Zaveta u Svetinji nad svetinjama na Nebu 1844.-
1867 -me godine, oni su svu svoju pažnju zadržali na pisanim rečima Zakona. Gledali su u kovčeg,
u Zakon, u kamen! Shvatili su svoje nove obaveze i razumeli šta Zakon zahteva. Pomislili su da će,
ako se rukovode i upravljaju preko njega, ispuniti Božji plan i uspešno objaviti Radosnu vest.
Hristos može konačno doći i uzeti ih na Nebo!
Nisu do kraja razumeli Božju uzvišeniju nameru otkrivanjem kovčega zaveta u Nebeskom
Svetilištu. Iako je delimično ispunjen Božji plan, On se proslavio u adventnom pokretu, Zakon je
otkrio obaveznost Subote, naš Otac morao je sačekati, da bi adventistima objavio potpuniju istinu.
Kao što Zakon (kovčeg zaveta) nije postojao pre pojave greha, Božji sveti Tron nije bio u
nebeskom Svetilištu, tako i, kad se uništi greh, i sve posledice naplate sotoni, a greh isčezne,
kovčeg i Svetilište izgubiće svoju svrhu i značaj, te će biti uklonjeni sa Neba. Kad se izvršio plan
spasenja , Jovan nije više video Crkvu (Svetilište) u zlatnom Jerusalimu, kad je silazio od Boga sa
Neba: „I Crkvu ne videh u njemu (Sv. Svetilište): jer je njemu crkva Gospod Bog Svedržitelj i
Jagnje.“ (Otk.21,22;) A gde nema Svetilišta (Crkve) još manje će biti kovčega zaveta.
Anđeli i spaseni svih vekova, ponovo će kroz večnost uživati ispunjeni Božjom bogatom
Slavom, u punini Duha Svetoga, potpuno prožeti u srcu i umu Agapeom, večnom neprolaznom
Ljubavlju! Nikakvo poznavanje dobra i zla, Zakon, neće zamračivati pogled pun ljubavi i vere u
Spasitelja, koji će celo Nebo prožimati Očevom neprolaznom Ljubavlju. Agape će upravljati
mislima, voljom, srcem, i nikom neće padati na pamet šta je prvo bilo. Halleluja!
Prvi Hram, koji je izgradio car Solomun bio je srušen i uništen. Drugi je izgrađen, ali je bio
ništavan spram prvog. Međutim, prorok je prorekao da će slava drugog Hrama biti veća od prvog.
Isto tako, prvi Hram koji je izgradio Isus u samome Nebu, posle Luciferovog i čovekovog pada u
greh, biće uklonjen. Znam da će me Adventisti zbog ove izjave žigosati skarletnim slovom, za
primer drugima, ali ova izjava je tačna konstatacija. Prvi Nebeski Hram (Crkva), kada ispuni svoju
svrhu biće zauvek uklonjen iz zlatnog Jerusalima-Neba. Drugi Hram (prava Crkva Neba i Zemlje)
biće sam Bog Otac i Jagnje (Otkr 21:22). Kao što je Solomunov Hram bio veličanstveni objekat
starog sveta, slava drugog Hrama zasenila je Solomunov kada je Isus svojom prisutnošću hodao
njegovim predvorjem. Isto tako će na Nebu prvi Nebeski Hram, Očevim i Jagnjetovim živim
prisustvom biti uklonjen, a Oni će u beskonačnosti zameniti slavu Hrama izgrađenog na Nebu, Oktr
11:19 i Oktr 21:22. Kada se plan spasenja ispuni, i greh i grešnici budu zauvek uništeni, Nebesko
Svetilište neće više biti potrebno, kao Pomirilište za grešnike. Kovčeg koji je otkriven 1844. -te
godine, neće više postojati.
Ako bi Otac i Sin, puni Agape ljubavi, bili ta slava koja će nadmašiti sve Hramove i službe
i vladati celim svemirom, šta vidimo u tome? Vidimo slavu proslavljenog zakona napisanog na dve
kamene ploče. Slave koja prolazi kao što je ustvrdio apostol Pavle. Zar Zakon deset zapovesti nije
mogao biti dat na samo jednoj ploči? Jeste, svakako, ali nije bio tako dat. Da li je to slučajnost?
Naravno da nije, jer tako se ne može razmišljati. Bog ništa ne čini ako nema neke važne svrhe u
tome. Otac i Sin ostaće najuzvišeniji na kraju, kao što su i pre svakog početka bili iznad svega. Otac
i Sin će u punini Agape ljubavi, kojom su služili pre pojave greha i koji će nastaviti carovati na isti
način i posle greha, ostati u centru pažnje na novoj Zemlji i novom Nebu. Verujem da ova misao
ima svoju važnost i značaj za nas.
Zapazimo kako nam Bog u prenosnom smislu ukazuje da je na Nebu naknadno izgrađen
Hram u kome se kasnije vršilo pomirenje. U Svetom Pismu imamo veoma jasna otkrića o tome.
David je, na primer, sve pripremio za izgradnju Solomunovog Hrama i predao svome sinu. U ovom
slučaju David je bio slika Oca, a Solomun slika Isusa, Božijeg Sina. Davidov sin Solomun, uradio
je sve kako mu je zapovedio otac. Na ovaj način shvatamo da je i Bog svom Sinu dao nacrte i
upustva za izgradnju Nebeskog Hrama. Poslanica Jevrejima daje jasne naznake da je Hram na Nebu
bio delo Isusa Hrista, (Jevrejima. 8,2;)
Kad se 1844. - te godine otvorila crkva na Nebu, otkrivanje kovčega zaveta trebalo je da
uputi pogled pionira iznad poklopca milosti i time na Božju Agape, ljubav koja je blještela
slavom od Prestola, visoko iznad kovčega. Agape je izvršenje Zakona. Bog Otac i Sin Božji su
pravi Zakon, a Njegova Agape pravda i svetost. Zašto je ovo istina? Zato što, kad je Hristos ušao u
drugo odelenje Sv. Svetilišta 1844. - te godine, zaslugama Svoje krvi, zadovoljio je zahteve
Zakona. Pravda više ne dolazi preko Zakona.
Ovo pioniri adventnog dela nisu odmah uspeli razumeti, što je u Avramovom primeru bilo i
precizno najavljeno. I, kao što je Bog prišao Avramu u vreme koje je ON odredio, pozvavši ga da
učini sa njim novi Zavet, na isti način, mi verujemo danas, Bog želi da adventni narod prihvati
ponudu novog, Večnog Zaveta, koji zbog pogrešnog razumevanja nismo prvi put ostvarili sa Njim!
Oni, koji ne prihvate ovu vest, odbace poziv na Večni Zavet, biće izopćeni iz Božjeg naroda
ostatka: Postanak 17,14 „A neobrezan muški, koji ne bude obrezan na mesu svoje prednje kožice,
neka se istrijebi iz naroda svojega; on je prelomio zavjet s menom." Adventista , koji se ne pokaje
i ne obnovi svoj prekršeni Zavet sa Bogom, nikada neće ni primiti Duha Božjeg u sili Ranog, a ni
Poznog Dažda! On je sam sebe istrebio iz naroda Božjega.
Prema tome, sa potpunim ubeđenjem osvedočenja, vidimo da Pismo danas, baš danas,
svojim rečima daje važnost poruci: Hebrejima 4,1 Bojmo se, dakle, da kako, dok je još ostavljeno
obećanje, da se ulazi u pokoj njegov, ne zakasni tko od vas! Hebrejima 4,2 Jer je i nama objavljeno
kao i onima; ali onima ne pomože čuvena riječ, jer je oni, koji je čuše, ne združiše s vjerom.
Hebrejima 4,3 Jer mi, koji vjerovasmo, ulazimo u pokoj, kao što reče: "Tako se zakleh u gnjevu
svojemu, da neće ući u pokoj moj, ako su djela i bila gotova od postanja svijeta. Hebrejima 4,4 Jer
negdje reče za sedmi dan ovako: "I počinu Bog u sedmi dan od sviju djela svojih." Hebrejima 4,5 I
na tom mjestu opet: "Neće ući u pokoj moj." Hebrejima 4,6 Budući dakle ostaje, da neki ulaze u
njega, dok oni, kojima je najprije javljeno, ne uđoše zbog nevjerovanja; Hebrejima 4,7 Opet
određuje jedan dan "danas govoreći ... kao što je prije rečeno: "Danas, ako glas njegov čujete, neka
ne otvrdnu srca vaša!"
Kao što poziva i Verni Svedok: Otkrivenje 3,20 Evo stojim na vratima i kucam: ako tko čuje
glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večerat ću s njim, i on s menom.“
Čim Crkva bude reagovala po ovoj svetlosti, pozivajući Božji narod na pokajanje i
preispitivanje svojih stavova, pozivajući na obnavljanje Zaveta sa Bogom kroz vodeno krstenje
verom u Isusa Hrista, bez ikakvog uslovljavanja delima iz zapovesti pisanog Zakona, Bog će izliti
krštenjem Duhom obilje Svojih obećanih blagoslova. Duh Sveti pašće na narod Posletka!
Obećani blagoslov Avramu, Duh Sveti, u sili Ranog i Poznog Dažda, stoji na pragu naših
srca! Danas pred nama nalaze vrata koja, ako se otvore, i ko ih god otvori, omogućiće izlivanje
obilja Svetoga Duha, po bogastvu Slave Božije.
Pravda Božja biće plod koji će u nama roditi Duh Sveti! Time se neće ugroziti, niti
obezvrediti, informacija slova u Zakonu, već će se vrednost Njegova uzdići i proslaviti neizmerno
više i potpunije, više svega što mislimo. Agape ljubav, Agape radost, Agape mir, Agape strpljenje,
Agape dobrota, Agape blagost, Agape milost, Agape vernost, Agape poverenje, Agape smernost,
Agape poniznost, Agape krotost, Agape uzdržanje, Agape umerenost, ili Agape Božja ljubav,
vladaće u našim srcima, u sili i bogastvu Slave Božje!
Ovu slavu Zakon slova nije mogao predstaviti ni u svojoj najslavnijoj senci! Jer je imao
slavu, koja je jednog dana morala prestati: 2. Korinćanima 3,7 „Ako li je služba smrti ( deset
zapovesti ) koja je u kamenje urezana slovima, bila u slavi, tako da sinovi Izraelovi ne mogoše
pogledati na lice Mojsijevo od slave lica njegova, koja prestaje: 2. Korinćanima 3,8 Kamo li neće
mnogo većma služba Duha biti u slavi? 2. Korinćanima 3,9 Jer ako je služba osude slava, mnogo
većma izobiluje služba pravde u slavi. … 2. Korinćanima 3,11 Jer ako je slavno, što prestaje,
mnogo je većma slavno ono, što ostaje.“
Danas, ako glas Njegov čujete, i ne otvorite vrata, zbog vezanosti za slavu kojoj je
određeno da prestane, odbijajuci Slavu koja večno ostaje, nećete ući u Večni Odmor nebeskog
Hanana!
Bićete izbljuvani iz usta Onoga, koji nam je verno i istinito svedočio o našem pravom
stanju: Otkrivenje 3,16 „Ali jer si mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvat ću te iz usta svojih.“
Rešetanje će prohujati našim redovima, ali znajte da Hristos neće hladno posmatrati svoj
narod u ovo vreme. Njegova ljubav gori prema Narodu posletka neugasivim plamenom čežnje.
Trpljenje Njegovog srca doći će do izražaja jače, nego ikada pre: 2. Petrova 3,9 „Ne kasni
Gospodin s obećanjem svojim, kao što neki misle, nego vas strpljivo trpi, jer neće da se tko izgubi,
nego svi da se pokaju.“ 2. Petrova 3,15 I dugotrpnost Gospodina našega držite za spasenje, kao što
vam je i ljubljeni naš brat Pavao po danoj mu mudrosti pisao;“
Gospod će još jedno kratko vreme strpljivo čekati, jer ne želi da iko pogine.
Bezakonje bezakonika u svetu, dostiglo je svoj vrhunac, i, iako Bog želi da spasi svet i što
više ljudi, Njegovo strpljenje mora doći kraju. Božji narod dobiće još jedno vreme trpljenja, ali
ono će biti veoma kratko. I, ako ne primimo Duha Svetoga, nećemo biti spremni za vreme kraja
koje se nadvilo kao zlokobni crni oblak nad našim glavama, spuštajući se u svojoj sili ka zemlji,
zaklanjajući svaki zračak svetlosti poslate sa Neba.
Bog zna da imamo malo vremena!
Braćo i sestre, danas kada slušamo Njegov glas, otvorimo naša srca i pokajmo se!
Neka bi Dobri naš Otac Bog dopreo do mnogih iskrenih i otvorenih srca, sa svom Svojom
Slavom Poznoga, obećanoga Dažda, s Njegovog prestola, u VASKRSLOM Sinu Isusu Hristu,
rušeći predrasude i egoizam zatvorenih i zbunjenih umova u našem narodu! Slava Mu! Amin.

……………………………….

H A L L E L U J A !!! AMIN!

Kurtović Marko