Абстрактни експресионизам, оружје хладног рата

1 страна

Да би се разумело зашто је неки уметнички покрет успешан у оквиру одређених историјских

околности морају се познавати oсобине патроната (покровитељства). Покровитељство уметника је
до времена ренесансе увек служило званичној власти, и имало конкретно одређено место и
намену у друштву. Са индустријуском ревеолуцијом, и појавом музеја и галерија то место је
постало мање одређено, а производи уметника нормална појава на тржишту.

Авангардисти су одбили да прихвате своју улогу призвођача културних добара. Тако су се, посебно
у САД, многи уметници одрекли од својих економских интереса као и одбили да преузму
одговорност за начине на које су њихова дела коришћена.

Музеји су почели да прикупљају и излажу саверемена уметничка дела, па су тако донекле

заменили улогу патроната. Амерички музеји, за разлику од Европских, су се развили као приватне
институције. Они су финансирани од стране богатих донатора, који често контролишу банке и
корпорације и обликују спољну политику што у крањој линији одређујe и политику (курс?) муѕеја.

2. страна

За успех абстрактног експресионизма у Америци после 2 св рата је била је битна улога водећег
музеја савремене уметности – MOMA ( Музеј модерне уметнсти – то му је име :D), као и
идеолошких потреба официра током периода раширеног антикомунизма и све јачег „хладног
рата“.

- Ово сад за овог Козлофа и његовог у вези са „реториком америчког хладног рата“ и каве то
везе има са абстрактним еџпресионизмом. Ако ти то треба, мораћемо мало конкретније
да га преведемо.

Везе имеђз експ. И политике хладног рата нису случајне, ни невидљиве. Оне су свесно створене од
стране моћника који су контролисали muzejsku politiku како би придобили европске
интелектуалце.

Политичка веза имеђу а. Експре. и хладног рата се може јасно видети у интернационалним
програмима МОМА-е. Његов утицај у обликовању модерне америчке уметности не може се
пренагласити. Релевантно је и то да је МОМА институција у којој доминира утицај Рокфелера (опа
бајо)

Па сад каже за нашега Мому такорећи Момчила

- Основан 1929 од стране госпође Џона Рокфелера

- 39 Нелсон Рокфелер посто прецедник Момчета (отишо да једе говна нешто за брата
Рузвелта 40те али доминиро у моми 40тих и 50тих – врнуо се 46 да биде прецедник
- 60-70тих Дејвид Рокфелер прецедава
- Сви државни секретари после 2 св рата истренирани у разним фондацијама и агенцијама
господе Рокфелера
- Дакле, развој Америчке политке хладног рата је дирктно обликован од стране истих
- Учешће моме у америчкој спољној политици постаје очигледно током 2 св рата
 - Јуна 41 Central Press артикл ословљава мому као „последњег и најчуднијег регрута ујка
Сема у одбрамбеној линији

3. страна

- Сад овај Џон Хеј Витни, негова функција је јако тешка да се преведе а да се не мучим сад
безе везе ако треба, јави ми. Он је тврдио да муѕеј може да буде средство националне
одбране тако што ће да инспирше, едукује итд, људе да бране своју слободу. У вези са тим
67 његова хуманитарна фондација откривена као ЦИА “цевовод“ предпостљављам да су
паре у питању
- Mома био ратни „предузмач“, 38 уговора извршили за Бибилиотеку конгреса, одсек за
ратне имформације, у вредности од 1.5 милиона долара
- После рата многи радници из државног апарата прелазе да раде у мому – одсек са спољне
(ту мисли ван Америке) активности.
- Један од њих Портер Меккреј (водио интернационални програм моме 50их) – посебно
моћан и ефективан човек у историји културног империјализма. Студирао на Јејлу,
архитектуру. Сад иде шта је све радио у моми, није битно. 52 интернационални програм
моме ѕа наредних 5 година донесен (вредан 625к долара, финансиран опет од Рокфелера),
Портер био директор овог програма.
- Роберт Лајнс у својој књизи Good Old Modern etc. тврди да је интернационални програм
моме чисто политички „ да се да до знања, посебно у Европи, да Америка није онаквоa
културнa забит каквом су је руси представљали током периода званог „хладни рат““

4. страна

- Момин интернационални програм, под вођством Меккреја, приказивао изложбе

савремене Ам уметности (пре свега Абст. Екс), у Лондону, Паризу, Сао Паолу и Токију.
- Америчка влада није хтела да званичмо себе представља на иѕложбама које су у ствари и
биле финансиране од влада разних држава (неко срање око слободе говора и слободе
уметничког изражавања) па је наш јуноша Момо преузео ту улогу. Нпр, Стејт Департмент
није стио да преузме одгоборност за Америчко предстаљање на Венецијанским
Бијеналима (или тако нешто), па је Момо купио павиљон за САД у Венецији и излагао од
54 до 62 (једини случај да је неки приватник излагао на фестивалу)
- Ција такође активна у „културној офанзиви“ хладног рата, Томас Браден изводио те актив.
- Он исто има везе са Момчилом, био главни секретар тамо 48-49 пре него што је отишо з
Цију. 67 издао чланак „драго ми је сто је ција „неморална““ у Сатурдеј Евнинг Пост. Ту каже
како због раширног антикомунизма у Конгресу није било могуће извести званично
проковитељство многих културних пројеката. (није ми баш јасно зашто) Дакле, драго му је
што ција није слушала и радила шта је хтела у вези са културном пропагандом.
- Ција финасирала Париску турнеју Бостонског симфонијског оркестра 52. Баден казе да би
избегли јаке сигурносне мере које је поставио Конгрес, што би захтевало да сваки музичар
буде појединачно проверен како би добили средства за турнеју. Каже да су то било добро
потрошене паре јер је Бостонски орестар освојио више признања за САД него што би
стотине говора Двајта Ајзенхауера могло.
- Цијин циљ у овим културним подухватима није био само шпијунирање и успостављање
контакта са водећим страним интелектуалцима, већ је много важније било да се утиче на
 страну интелектуалну заједницу и да се представи јака пропаганда слика Америке као
слободне државе насупрот „режимираног“ комунистичког блока.

Сад опет понавља све исто у овом ледећем пасусу, као неки мањи закључак. Идемо даље

У свету уметности, абстрактни експресионизам је представљао идеално средство за пропагандне

активности, јер је био одлична антитеза „традиционалном и уском“ социјалистичком реализму.
Авангардан и оргиналан, он је могао да покаже Америку као културно савремену у такмичењу са
Паризом. То је било могуће јер је Полок (то би требало да је Џексон Полок), као и други амерички
авангардисти, иза себе имао ранија интересовања за политићки анганжман. 1943 основана
Федерација модерних сликара и скулптора, у којој је било неколико абстрактних експ. Циљ је био
да се контрира политички мотивисаном Конгресу зметника.

Означене као уметничкп „одрастање“ Америке, абсктрактно експерсионистичке слике су

извожене у иностранство од самог почетка. Радови Виљема де Кунинга су били укључени у
Америчку презентаију на Венецијанским Бијеналима још од 48е. Од 50е укључени су и Аршли
Горки и Полок. На Бијеналима у Сао Паолу од 51е било је у просеку по 3 експресиониста.
Учествовали и у изложбама у Венецуалиу, Јапану, Индији итд. Од 1956 Момина изложба по имену
„ Модерна уметнос у САД“, која је садржала радове 12 експ. пичила је по европској турнеји од 8
градова између осталог и Беч и Београд.

Што се тиче пропаганде, Ција и Момчило су имали сличне идеја па су у ту сцрху и царађивали.
Меккреј је током 50тих као шеф интернационалог програма моме фактички delovao u ime vlade,
док су Браден и Ција штитили интересте Покфелера и дригих богаташа. Меккреј је био један од
најважнијих агената Рокфелера у проширивању ниховог извоза америчке културе у области које су
за њих биле од виталног значаја – Латинска Америка током рата.

Наставак овог истог. - Европа одмах после рата, читав свет током 50тх и напослетку Азија 60тих.
62-3е Меккреј провео годину дана на путу у Аѕији и Африци у заједникој акцији Стејт Д и Моме.
Октобра 63е када је Азија постала пд лруцијанлог значајка за Америку Меккреј напустио мому и
постао директор „Треће фондације Џона Д Рокфелера“, новооснованог програма културне
размене баш са том истом Азијом.

Америчка влада није могла да испуни потребе културног империјализма током рата, бар не
отворено. То се може видети у скадалима на ум изложбама USIA-e (Имформативна агенција
Сједињених држава) 56е, и у решењз које је Момчило понудио. Па иду сад ти „скандали“. Маја
56е изложба слика назвама „Спорт у уметности“, огранизована од Илустрованог Спорта (Sports
Ilustrated) за USIA-у, је требало да буде приказана у вези са Олимпијским играма у Мелбурну. То је
изазвало протесте У Даласу, где је изложба прво прикатана пре одласка прко мора. Зато што су
неки од уметника били раније чланови комунистичких група.

Јуна 56е озбиљнији случај цензуре допао шака новинарима. USIA нагло отказала велику изложбу
назцану „ 100 америчких уметника“. Ову изложбу припремила, за USIA-у, некаква непрофитна
организација „Америчка федерација уметности“ из Њујирка. Они су међутим одбили да прихвате
захтев USIА-е да се из изложбе искључе 10 уметника који су сматрани за „социјално штетне“ и
„неприхватљиве“. Федерација одбила да учествује у изложби ако би и једна слика била забрањна
од стране Владе, а на основу закона из 54е који је давао слободу уметности.

На цензуру су се жалио и „Америчи комитет за културну слободу“. Теодор Стрејберт, директор

USIA, признао у једном сведочанству, да је USIA nije dozovljavala prikaзивање „политички
сумњивих слика“ у изложбама у иностранству. USIA је била ограничена у својим делвањима због
говора који су против ње износили десничари у Конгресу.

Решење понудили Рокфелери 56е. То је сад опет она прича о интернационалном програму Моме
који је заменио државне институције.

Наставља се се то исто у овом одломку из Тајмса.

- Момчилова изложба „Нова америчка слика“, сатављељена првенствено од

експресионсито, на турнеји у осам европских земаља 58-9е.

Алфред Х Бар Јунијор, директор Моме од оснивања од 44е, казе за улогу пропаганде хладног рата
у абстрктно-експресионистикој уметности. Па парафразирам – Они одлучно одбијају
конвенционалне вредности друштва које их окружује, али се не ангажују политички иако су
њихове слике хваљене и осуђиване као симболичка демонстрација слободе у сведу у коме се на
слободу гледа као на полтики став.

Са овај следећи пасус је о томе које је све уметнике Бар подржавао, терамо даље.

Бар се показао као „културни ратник хладног рата“ и изказао политико оправдање извоза а експ.
уметности током х рата, у чланку за Њујорк Тајмс који је написао 52е под именом „Да ли је
модерна уметност комунистичка“. То је осудио „социјанли реализам“ нацистичке немачке и
совјета. Такође тврдио да тоталитаризам и реализам иду заједно, до је абстрактна ументсост
нешто чега се „Хитлери и Стаљини“ света плаше и забрањују.

Посебно је био покушај да се делује на интелектуалце и уметнике иза „гвоздене завесе“. Кад је
Стањин одапео, а конкретно 56е када је Гомулкина пољска Влада постала више либерална
извесни Тадеуш Кантор, уметник из Кракова, одлепио за радовима Полока и других
абстрактиониста(?) кад их је видо у Паризи, па започео удаљавање од социјалистичког реализма у
Пољској. То је виђено као победа „наше стране“ (америчке). Овај и други сучајеви рефлектовали
су успех политичких циљева нашег драгог Моме.

Због тако великог успеха Моме у подршци хладном рату, Нелсон Рокфелер је 60тих основао
Council of the Americas (што би отприлике било Одбор, или савет Америка, мислећи ту на Јужну и
Северну Америку). Његов задатак је био да делује на подручју Латинске америке и да опет
културном пропагандом врати углед САД у њеним очима након што је он пропао током Кубанске
кризе и инцидената као што је вио „Залив свиња“.
Сад ова два задња пасуса су неки закључак, практично се све понавља опет. Мрзи ме да преводим
јер је компликовано, ако ти треба јави ми па ћу да опалим мало по њему. Али, ево ти последњих
пар реченица, где је исказана суштина целог текста, у директном преводу.

„Богати и моћни покровитељи уметности, људи као Рокфелер и Витни, који контролишу музеје и
помажу контролу спољне политике, такође препознају и вредност културе у политичкој арени.
Уметник ствара слободно. Међутим његов рад промовишу и користе други како би испунили своје
циљеве. Рокфелер (на Нелсона мисли) је, преко Бара и других у музеју који је његова мајка
основала а породица контролисала, свесно користио абстрактни експресионизам - „ симбол
политичке слободе“, у политичке сврхе.“