Hajduk Stanko Aleksić, ponos i dika Crne Bare, bio je čovek u kome su se preplitala razna osećanja.

S jedna strane je bio

nežan i pažljiv čovek, pun ljubavi prema svojoj dragoj Jelici, a s druge strane surovi osvetnik, pun mržnje prema neprijateljima i
žedan krvi turske. Težak život pod turskim zulumom, licemerje i izdaja prijatelja učinili su Stanka takvim kakav jeste. Bio je on
nekada nežan kao jagnje, dobar, vaspitan i vredan mladić, umeren u svemu. Umeo je svima da oprosti, a Lazara je smatrao
bratom rođenim. Verovao mu je svim bićem i uvek mu sve najbolje mislio i želeo. No, kada Marinko, stari đavo, posejao
seme ljubomore i kada je digao ruku brat na brata, optuživši ga uz to i za krađu, u Stanku je nastala velika promena. Nežnog
mladića zamenio je strašan div koji vatru bljuje, a iz očiju mu munja seva. Gnevan prema Lazaru, prema selu, a i prema Kruški i
Marinku, zakleo se na osvetu. U njemu se nagomilao ogroman bes, toliko velik da umalo nije ubio svog nosioca. Koliki je to bio
gnev najbolje opisuje Zavrzanova rečenica: ''Koliki je on junak kad puškom kolje!?''. A nije puška bilo jedino oružje koje je Janko
protiv Turaka koristio.. Ubijao ih je puškom, jataganom, sekirom, golim rukama, a ponekad i cepanicom. Prema njima je osećao
samo prezir i gađenje. Smatrao je da je od njih potekla njegova nevolja, da nisu vredni života i sve bi ih rado zaklao zubima da je
u kom slučaju to i mogao. Ni prema svom starom prijatelju Lazaru nije imao nimalo milosti. Toliko ga je mrzeo da bi ga najradije
očerupao, osakatio i nabio na kolac. Bio je nemilosrdan i osvetoljubiv i čovek koji je zaboravio šta znači reč oproštaj. Jedina
svetlost u mraku Stankove duše i jedino dobro u srcu punom mržnje je njegova ljubav prema Jelici. Koliko god mrzeo i prezirao
Lazara, Krušku, Marinka i Turke, toliko je voleo svoju Jelicu. Voleo je više od svega, svim svojim bićem, bezgranično i zauvek.
Ona je bila njegovo sunce, njegov mesec, njegova zvezda i njegov cvet. Ljubav koju je osećao bila je jača od svega, pa otuda i
nada da će posle svadbe sa Jelicom, Stankov duh konačno smiriti i predati ljubavi, da će iz njega gnev i mržnja potpuno nestati.
Ali težak život srpskog naroda pod turskim zulumom i san za slobodom nisu mu dali mira. Otadžbina ga je zvala. U njegov duh se
uselilo rodoljublje i želja za odbranom otadžbine.Otišao je u rat ne da bi ubijao iz mržnje i osvete nego da bi odbranio svoju ženu i
decu, ali i žene i decu palih junaka. Nije se bojao da umre za svoje ideale. Opet su se u njemu ispreplitala suprotna osećanja,
sreća i tuga. Bio je srećan, jer je znao da će umreti časno u borbi za odbranu svojih najmilijih, a tužan jer nije uspeo da zaustavi
Turke, što je ostavio nezaštićene ženu i decu i nije dovoljno dugo živeo da bi voleo Jelicu koliko ona i zaslužuje.Iako je Stanko
bio gnevan i obuzet osvetom, ove grehe umanjuju njegova ljubav prema Jelici i prema Srbiji, pa je zbog toga ostao upamćen kao
junak i zbog toga je vredan pomena

Knjizevna vrsta: Roman Knjizevni rod: Epika

Tema: Borba hajduka stanka za opstanak, ljubav i sa samim sobom. Zivot srba u doba turske vlasti.

Mesto i vreme radnje: Srem, XIX vek Glavni likovi: Hajduk Stanko, Lazar, Jelica

Podeljen na 3 dela: Odmetnik, Osvetnik, Besmrtnik

Da odgovorimo na često postavljano pitanje odmah na početku: Da, glavni junak romana Janka Veselinovića je zaista
postojao. Reč je o istoimenom junaku, koji je zaista rodom iz Crne Bare. I on jeste bio hajduk, ali izgleda nije bio ni blizu
onakvom liku kako ga je opisao čuveni srpski pisac. Naime o Stanku Aleksiću postoje mahom oprečna mišljenja, a sve zbog
toga što je pisac samo iskoristio lik ovog hajduka kako bi stvorio književni lik.Pravi hajduk Stanko je, kažu bio vrlo rđav čovek,
koji je često pljačkao čak i svoje sunrodnike. Smatra se da je upravo zbog svojih zločina bio gonjen od tadašnje vlasti, te ga je
patrola vožda Karađorđa sačekala u zasedi u Popovića sokaku Crne Bare, gde je i ubijen.Šta je laž, a šta istina, verovatno
nikada nećemo saznati. Zato je najbolje ostati pri mišljenju da je istorijska ličnost hajduk Stanka Aleksića bila samo osnov za
izgradnju književnog junaka. I ne upuštati se u dalju diskusiju: da li je bio dobar ili loš čovek, da li je pisac u pravu ili ne i slična
pitanja, koja nas mogu samo odvesti na drugu stranu. Imao je najboljeg prijatelja, Lazara kome je verovao kao bratu rođenom i
želeo mu sve najbolje. Međutim, sticajem loših okolnosti, dolazi do sukoba među njima, nevini Stanko biva optužen za nešto
što nije uradio i u njemu se događa preobražaj. Glavni junak romana je sada pun mržnje, besa i želje za osvetom.