Република Српска

Источно Ново Сарајево

ЈУ Средња школа „28.јуни“

Матурски рад из предмета Мотори и моторна возила

Конструкција моторних возила

Професор Ученик
Драган Чанчар Немања Фалаџић

Мај 2019. године

 Садржај

1. Увод .................................................................................................................................................... 3
2. Главни дијелови мотора ................................................................................................................... 4
3. Принцип рада електронике на моторном возилу .......................................................................... 4
3.1. Генератор измјеничне струје .................................................................................................... 4
3.2. Aкумулатор ................................................................................................................................. 6
4. Систем управљања возилом ............................................................................................................ 6
4.1. Подјела система управњања..................................................................................................... 7
5. Пренос снаге ...................................................................................................................................... 8
6. Мотор ................................................................................................................................................. 9
7. Каросерија ....................................................................................................................................... 10
7.1. Сједиште и наслон за главу ..................................................................................................... 11
7.2. Сигурносни појас ...................................................................................................................... 11
7.3. Дијелови спољашности возила ............................................................................................... 12
7.4. Дијелови унутрашњости возила ............................................................................................. 12
8. Амортизери ...................................................................................................................................... 13
9. Закључак .......................................................................................................................................... 14
10. Литература ..................................................................................................................................... 15

2
 1. Увод

Моторна возила представљају возило које топлотну енергију претвара у користан рад
преносећи је преко осовина на точкове како ви се могло кретати путем. Под појмом
„возило“ подразумијева се веома сложена машина или машински систем, способан да
се креће самостално или уз помоћ неке друге машине. Конструција возила може бити
различита, у зависности од низа утицајних параметара. Али свима њима, бар онима која
се крећу по копну, заједничко је то да су покретана од стране мотора, односно да имају
свој извор енергије, а да нису зависна од спољних енергетских извора. Настанак
моторих возила везан је за механизацију људске и анималне енергије неопходне за
савладавање отпора при кретању превоза људи и терета. Размишљања да се сагради
возило које би се покретало снагом мотора, јавља се већ онда када је изумљена парна
машина (1765 године), из овога видимо још које се године пошло радити на стварању
возила с мотором.

3
 2. Главни дијелови мотора

Главни дијелови мотора са унутрашњим сагоријевањем, који непосредно и посредно

учествују у формирању радног простора дијеле се на:

 Покретне
 Непокретне

У покретне дијелове спадају:

1) Клипна група, гдје спадају клипни прстенови, осигурач, осовница

2) Клипњача, са великом пјесницом и клизним лежајевима
3) Кољенасто вратило (радилица) са контратеговима, замајцем са зупчастим
вијенцем и зупчаником, за погон разводног механизма

У непокретне дијелове мотора спадају:

1) Поклопац цилиндарске главе

2) Цилиндарска глава са шарафима за њено прићвршћивање на блок мотора
3) Блок мотора
4) Поклопац блока мотора
5) Доња полутка гнијезда главног кољенастог вратила
6) Корито мотора

3. Принцип рада електронике на моторном возилу

Прије него што се мотор аутомобила оспособи да сам ради, мора припремити смјесу
горива и зрака, односно, ако је дизелски, постићи довољну температуру у коморама за
издув. За то је потребан одређени минимални број окрета, а то је је бензинском мотору
40-80 у минути када и уређај за паљење већ ради у правом ритму. За покретање
дизелских мотора потребно је бар два пута више окрета. Електрични покретач је с
мотором повезан зупчастим преносом.

3.1. Генератор измјеничне струје

Или алтернатор има индуктивне намотаје, односно намотаје у којима се ствара

електрична енергија, на мирујућем прстену, статору. Усред статора се окреће роторски
намотај, окружен канџастим половима. Ротор је електромагнет са једним узбудним

4
намотајем, који се окреће, и чији крајеви су прикључени на одвојене клизне прстенове.
Четкице ка клизним прстенима доводе електричну струју роторском намотају. При томе
се ствара магнетно поље са сјеверним и јужним полом. Ако се сада магнетно поље
помиче (у овом случају окреће) поред индуктивног намотаја, у намотају се створи
електрични напон. Што је више магнета који у одређеном времену пролазе поред овог
намотаја већи је остварен напон. Ако је ротор више пута подјељен, учинак је једнак, као
да се окреће више магнета. Међу осталим, предност алтернатора је и у томе што нема
колектора на којем одузимање великих струја код динама узрокује проблеме са
паљењем. Узбудна је струја коју код алетернатора доводе четкице на клизне прстенове
ротора тако да мала паљења не узрокују потешкоће. Напон електричног генератора
мора увијек бити једнако велики, због чега је на њега прикључен регулациони прекидач
који ограничава наон и ублажава предавање.
Кад тога не би било, акумулатор би се превише напунио или покварио потрошаче.
Регулатор штити генератор од преоптерећења и такозваним прекидачем повратне
струје спречава пражњење акумулатора преко генератора, када се он окреће полако. За
сигурну вожњу је врло важно да уређаји за освјетљавање буду правилно израђени и
уграђени. Да би аутомобил могао освјетљавати цесту на већој или мањој удаљености,
има дуги и кратки свјетлосни сноп. Возач смије укључити дуга свјетла само када њима
неће забљештавати друге возаче у саобраћају, који му долазе у сусрет или возе у истом
смјеру. Кад укључи дуга свјетла, цијелом површином рефлектора исијава свјетлосни
сноп на цесту, а кад укључи оборена свјетла, онда су свјетлосне зраке усмјерене косо
према доље. То се постиже заслоном у сијалици, који усмјерава зраке на горњи дио
рефлектора, а од тамо се одбијају према доле и излазе кроз расипно стакло фара. Дуго
и оборено свјетло су најчешће у склопу једног фара, једне функцијске јединице и то тако
да је у фару двонитна (билукс) сијалица.

5
 3.2. Aкумулатор

Слика 1. Акумулатор
Акумулатор је врста батерије, електрохемијског уређаја, која је способна да врши
двоструко претварање (конверзију) енергије. Могуће је претварати електричну енергију
у хемијску, што се сматра пуњењем акумулатора, јер се тада врши увећање
потенцијалне енергије акумулатора. Међутим, могуће је вршити и претварање хемијске
енергије у електричну, као и код сваке батерије, прикључењем електричног потрошача
на крајеве акумулатора (полове) када акумулатор производи електричну енергију и
предаје је електричном колу. Акумулатор се састоји од једне или више ћелија које имају
двије електроде (катоду и аноду) које су уроњене у електролит. Једна ћелија оловног
акумулатора даје напон од приближно 2 V.

4. Систем управљања возилом

Систем за управљање возилом је кључни елемент у интеракцији између возача и

возила. Главни захтјев који се очекује од поменутог система је да скретање буде
прецизно. Такође систем мора да омогући возачу да преко управљача осјети стање
коловозне површине и да управљачке точкове након скретања врати у позицију
праволинијског кретања. Систем за управљање возилом са основним елементима
приказан је на слици 2.

Слика 2. Систем за управљање возилом

6
 1. upravljač
2. stub upravljača
3. osovina upravljača
4. upravljački prenosnik
5. rashlađivač ulja
6. rezervoar ulja
7. сervo pumpa
8. spona

4.1. Подјела система управњања

а) Класификација по карактеру управљања:

1. управљање точковима,
2. управљање осовинама,
3. комбиновано управљање,
4. бочно заношење, гусенична возила.

б) Према положају возачког мјеста:

1. управљање са лијеве стране возила,
2. управљање са десне стране возила.

ц) Класификација према карактеру функционисања:

1. механички механизми,
2. серво-механички механизам.

Мотор и његови подсистеми су задужени за покретање, кочнице за заустављање,

мјењач за преношење снаге, компјутер за контролу свих процеса, али подједнако битан
систем, односно склоп у једном аутомобилу јесте и систем управљања. Битна ставка
читавог система јесте управљање возилом, наравно, путем окретања волана. Он на први
поглед дјелује једноставно, међутим, досадашњи тестови у оквиру секције ТЕЦХ су
показали да данас више нема ниједног једноставног система у колима. Истина је да је
базичан концепт управљања врло једноставан, али како би уједно био и ефикасан,
морало се ипак мало закомпликовати. У кабини се налази волан који се окреће на једну
или другу страну. Волан је повезан са системом зупчаника који ротационе покрете
претварају у линеарне, који даље покрет преносе ка точковима, који се окрећу у задатом
правцу. Главни систем који је задужен за спровођење ове операције је летва волана,
која у себи и садржи поменути сет зупчаника. Волан је летвом повезан са омањим
зупчаником, који заправо чини други крај исте. Тај зупчаник с краја помјера
хоризонтално постављену зупчасту шипку, односно летву, која на себи има зупце који
одговарају зупцима са поменутог зупчаника. Дакле, у систему практично постоје двије
летве – усправна (ка волану) и хоризонтална (ка точковима). Када се волан помјера
удесно, заротира се кружни зупчаник, који радом својих зубаца помјера хоризонталну
летву. Она је даље у спрези са предњим точковима, који се помоћу спона помјерају у

7
задатом правцу. Ово нема никаквог утицаја на слободно ротирање точкова – они су
"закачени" за аутомобил помоћу осовина и слободно ротирају око истих помоћу лагера.
Споне, које су битне за процес помјерања точкова лијево-десно, су у вези са цијелим
тим склопом који "носи" точак, па је тако његово ротирање потпуно ефикасно у односу
на окретање волана и помјерање система летве.

Слика 3. Систем управљања

5. Пренос снаге

Трансмисија (систем за пренос снаге) обухвата све дјелове и склопове на возилу који
преносе снагу од мотора до погонских кретача возила. Трансмисија има задатак не само
да пренесе снагу од мотора до погонских кретача возила него и да изврши промјену
облика погонских карактеристика мотора, односно промјену параметара његове снаге.
Трансмисија, његови склопови и механизми, концепцијски и конструкцијски, изводе се
на различите начине. Концепцију, односно врсту трансмисије најчешће одређују врста
уграђеног мотора, а такође и намјена и категорија возила, односно услови његове
експлоатације.

Слика 4. Пренос снаге (трансмисија)

8
Подјела трансмисије може да се врши по различитим критеријумима, а најчешће према
начину преношења снаге. Постоје четири основне врсте:

 Механичке
 Хидрауличке
 Електричне
 Комбиноване

При томе треба имати у виду да ни хидраулички, ни електрични не егзистирају без

механичких компонената. Подјела преносника снаге се, прије свега, врши у зависности
од врсте мјењачког преносника који је и основни склоп преносника снаге.

6. Мотор

Први мотори су настали као човјекова експлоатација природних процеса. Рецимо,

човечанство је користило снагу воде и вјетра у млиновима. Први мотор који је заиста
био независан од природе била је парна машина. Ова врста мотора се заснива на
производњи паре која покреће клип у цилиндру. Транслаторно кретање се затим
обично трансформише у ротационо кретање инерционог точка. У 19. веку настали су
мотори у којима гориво сагорјева у контролисаним експлозијама које се периодично
изазивају варницама. Оваква врста мотора (са унутрашњим сагоревањем) покреће
аутомобиле и авионе, а кроз историју је више пута унапређивана и усавршавана. Прву
теорију мотора је засновао Сади Карно 1824. Карл Бенц је крајем 19. века развио
аутомобилски мотор полазећи од Отовог четворотактног мотора, што је постао
вишедеценијски стандардни дизајн. Због растуће потребе за снажним војним авионима
и ракетама за време Другог светског рата, инжењери су развили млазне и ракетне
моторе. Мотор је погонска машина која неки вид енергије континуирано претвара у
механички рад. Ако претварање енергије није континуирано, машина се назива
актуатор. У данашње вријеме се под називом мотор обично подразумјева мотор са
унутрашњим сагоревањем (СУС) који се користи у аутомобилима.

Слика 5. Мотор аутомобила

9
 Сви мотори, без обзира на врсту, раде на принципу закона термодинамике и стога
врше рад који је мањи од енергије утрошене на покретање мотора. Однос између
уложене енергије и рада који мотор изврши назива се коефицијент корисног дејства.
Овај коефицијент је у пракси увијек мањи од теоријски израчунатог коефицијента за
одређени тип мотора, јер се један дио енергије изгуби унутар мотора на загрјевање.

7. Каросерија

Код путничких аутомобила, једну од најважнијих мјера пасивне безбједности,

односно заштите возача и путника, представља сигурносна конструкција каросерије.
Каросерија се састоји из три основна дијела: дијела за смештај погонског агрегата,
дијела за смештај путника и дијела за смештај пртљага. На каросерији предњи и задњи
дио треба да буду деформабилни да би својом деформацијом при сударима пригушили
целокупну кинетичку енергију и тако заштитили средњи дио у коме су смјештени
путници. Дио за смјештај путника представља круту кутију која је знатно отпорнија од
друга два дијела аутомобила. Код каросерија возила највећи проблем је још увијек
заштита путника приликом бочних судара. У новије вријеме врше се додатна ојачања
врата уградњом специјалних стубова и носача, као и постављање бочних ваздучних
јастука. Приликом пројектовања возила треба водити рачуна о томе да предњи браник
возила буде у висини бочног прага како би се на тај начин смањила могућност његовог
продирања у простор за путнике.

Слика 6. Каросерија
Каросерије у којима се превозе путници или терет разликују се међусобно према
конструкцији, димензијама, намјени и врсти материјала. Каросерија треба да пружи што
мањи отпор при кретању кроз ваздушну средину, нарочито путничних возила морају
бити аеродинамичније, јер ће им отпор облика бити мањи, затим морају и споља бити
фино обрађене да отпор трења честица ваздуха о каросерију буде што мањи. Треба да
има и што мању тежину и да при кретању возила изазива што мању буку, да буде
компактна и са што мање саставних дијелова. Код првих возила употребљавале су се
каросерије са дрвеним костуром, али је дрво нарочито због труљења, веома брзо
изашло из употребе као основни материјал. Прве дрвене конструкције замјениле су

10
каросерије код којих се комбиновало дрво и челик. Класична цјелочелична каросерија
путничког возила се ради одвојено од оквира возила, а склоп је: шкољка, предњи и
задњи блатобрани, врата, поклопац мотора и поклопац пртљажног простора. У
посљедње вријеме све више се као материјал за израду каросерија уводе легуре
алуминијума и пластичне масе. Осим мање тежине, предност им је и већа отпорност на
корозију.

7.1. Сједиште и наслон за главу

Сједишта у возилима морају бити конструисана тако да обезбједе удобност и да

спријече кретање возача и путника по њиховој ширини и висини у току вожње. При
чеоним сударима возила тијело и глава возача и путника бивају одбачени према
напред, а затим уназад. Замах главе уназад, у повратном ходу, може код возача и
путника изазвати опасне повреде врата и вратних пршљенова. Када на задњу страну
возила налети друго возило долази до обрнутог процеса. Сједиште возача задржава
тијело, глава бива одбачена према назад, при чему долази до повреде вратних
пршљенова и врата. Управо у таквим ситуацијама долази до изражаја наслон за главу
који може спречити замах главе уназад и апсорбовати кинетичку енергију главе.

7.2. Сигурносни појас

Сигурносни појасеви најважнији су међу елементима пасивне безбједности. Да би се

људско тијело задржало у сједишту при судару, конструисани су сигурносни појасеви
који имају задатак да људском тијелу не допусте да се својевољно одвоји од сједишта,
односно, да спријече релативно кретање тијела у односу на возило, као и избацивање
тијела из возила. Први појас у свијету је конструисан 1907. године, али тек после Другог
светског рата почео је више да се користи у авионима. Међутим, 10. јула 1962. године
Швеђанин Нилс Бохлин је патентирао први сигурносни појас на три тачке намјењен за
путничке аутомобиле. Бохлинов појас се од данашњег, коме су додати "пиротехнички
затезачи" како би брже приљубио тијело путника уз сједиште, много не разликује. Били
су то појасеви причвршћени на двије тачке. Анализе 28.000 саобраћајних удеса, у
времену кад је почела већа пропагнада коришћења појасева, показале су да је у више
од половине случајева појас одиграо своју улогу, спасао је живот човеку, или умањио
повреде.

Слика 6. Сигурносни појас

11
 7.3. Дијелови спољашности возила

За безбедност људи при удару у спољашњи дио возила, важно је правилно

обликовање каросерије возила са аспекта налетања на пешака (облик и висина могуће
ударне тачке), деформационо понашање каросерије и контактних површина, облик,
димензије и положај браника. Такође и са аспекта удара возила при паркирању у чврсту
препреку, конструкцијом, димензијама браника и његовом еластичношћу постиже се да
не дође до великог оштећења возила.

Слика 7. Апсорбовање енергије деформацијом браника

Захваљујући константном унапрјеђивању стандарда безбједности, посљедице
судара два аутомобила су умногоме ублажене. И пјешаци су „профитирали“ јер су неки
произвођачи инсталирали хаубе које „искачу“ када сензори региструју евентуални
контакт, тако да не долази до ударца у блок мотора.

7.4. Дијелови унутрашњости возила

Да би се обезбедила безбедност путника у возилу при саобраћајним незгодама као и

при наглим кочењима или маневрима, прописане су обавезе које се морају поштовати
при пројектовању возила. Такође да би се обезбедила апсорпција евентуалних удара,
при конструкцији возила, за облоге у унутрашњости, бирају се мање тврди материјали.
И функционисање појединих команди је уређено по прописима и стандардима.

Слика 8. Унутрашњост возила

12
 8. Амортизери

Амортизер је направа за ублажавање енергије удара или пригушење осцилација. Има

широку примјену, посебно код моторних возила и ваздухоплова. Почели су да се
користе почетком 20. вијека да би се омогућила удобнија вожња, али је ускоро
откривено да је корист од њихове употребе знатно већа. Они продужују вијек возила и
компоненти због смањених удараца, повећавају практичну брзину возила, и дају бољу
стабилност. По начину рада могу бити једнострани и двострани. Једнострани дјелују
само при једном смјеру силе (као код приближавања ходних дијелова оквиру), а
двострани при оба смјера.

Слика 9. Амортизери
Врсте амортизера:
Опружни
Ублажавање (амортизација) удара се врши на принципу сабијања опруге. Проблеми
су кратак вијек трајања и тврдоћа.
Гумени
Амортизација се врши деформацијом гумених блокова или трака. Користе се за
пригушивање осцилација машина, посебно код система монтирања на подлогу.
Механички
Ради на принципу трења. Чест је механички а двостраног дејства, који се састоји од
металних плоча приљубљених помоћу посебне опруге с вијком за подешавање.
Хидраулични
Принцип рада је у потискивању уља или друге подесне течности из простора ниског
у простор високог притиска у цилиндру. Ово кретање узрокује унутрашње трење
течности и због вискозности уља не може се извести тренутно, па се постиже пригушење
удара. Најчешћи типови су крилни, полужни и телескопски амортизер.

13
 9. Закључак

Обични путнички аутомобил је састављен од више од 13.000 појединачних дијелова

од тога их је 1500 у гибању међусобно усклађено до тачности од стотине милиметра и
мање. Аутомобил је израђен од готово 60 различитих ствари, од челика и сламнатог
картона до никла и најлона. Најлакше је објаснити како аутомобил ради ако се подијели
на седам функционалних склопова. Економичан вијек трајања просјечног аутомобила
износи око осам година, односно 130.000 пређених километара. Добром његом може
се вијек трајања продужити.
Под појмом „возило“ подразумијева се веома сложена машина или машински
систем, способан да се креће самостално („моторно возило“) или уз помоћ неке друге
машине („прикључно возило“). Конструкција возила може бити различита, у зависности
од низа утицајних параметара. Али свима њима, бар онима која се крећу по копну (не
на шинама), заједничко је то да су покретана од стране мотора, односно да имају свој
извор енергије, а да нису зависна од спољних енергетских извора. Електрични покретач
је с мотором повезан зупчаничким пријеносом. Настанак моторних возила везан је за
механизацију људске и анималне енергије неопходне за савладавање отпора при
кретању и превозу људи и терета. Размишљања да се сагради возило које би се
покретало снагом мотора, јавља се већ онда када је изумљена парна машина (1765.
Год.), из овога видимо још које се године пошло радити на стварању возила с мотором.

14
10. Литература

1. Ђорђевић М., Друмска моторна возила, Научна књига, Крагујевац, 2011.

2. Проф. Др. Иван Филиповић: „Путничка возила“ Сарајево, 2002.
3. Дипл. Инг. Стојковић Игор: „Електронски сустави у аутомобилима“ Београд,
2008.
4. Божидар Николић, Слободан Милидраг “Моторна возила-теорија
поуздансотиу функцији одржавања моторних возила” Подгорица 2003.
5. др Владимир Папић, др Радомир Мијаиловић, др Владимир Момчиловић,
“Транспортна средства и одржавање”
6. Интернет

15
Датум предаје: _________________

Комисија:
Предсједник: ____________________________
Испитивач: ____________________________
Члан: ____________________________

Коментар:

Датум одбране: __________________ Оцјена: __________(___)

16