OVO JE MOJA ZEMLJA

… Bio sam mitraljezac u mitraljeskoj četi 176. francuskog pešadijskog puka koji je, najpre,
bio u ekspediciji na Dardanelima, a zatim se, posle iskrcavanja u Solunu, našao u dolini
Vardara, nastojeći da uhvati vezu sa srpskim trupama. Ja, Ogist Alber, tada nisam ništa
znao o srpskoj vojsci. Kao i drugi francuski vojnici ispunjavao sam vojničku dužnost. Nešto
kasnije, međutim, bio sam svedok mnogih uzbudljivih događaja…
… Krajem 1915. godine nekoliko francuskih bataljona, po povratku sa Dardanela iskrcani su
u solunsku luku. Odatle smo krenuli na sever, dolinom Vardara, sa željom da uspostavimo
vezu sa srpskim grupama. Imali smo nekoliko žestokih okršaja sa Bugarima. Išli smo sve do
Gradskog. Uspeli smo da Bugare potisnemo do granice, ali nismo uspeli da uspostavimo
kontakt sa srpskom vojskom. U međuvremenu Bugari su osvojili Skoplje i krenuli dalje.
Francuski bataljoni morali su da se povlače ispred znatno jačeg neprijatelja…
… Mitraljeska četa kojoj sam pripadao, a čiji je komandir bio kapetan Rube, svaki čas je
menjala položaj. Bugarski vojnici su bili na nekoliko stotina metara od nas. Stalno su nas
potiskivali. Pretila je opasnost da nas zarobe. Svi naši pokušaji da uhvatimo vezu sa
srpskim trupama bili su bezuspešni. Noću smo slali patrole da uhvate vezu. Neke su se
vratile, druge su pale Bugarima u ruke. Bilo je krajnje besmisleno da ginemo pod takvim
uslovima…
… Zanoćili smo u jednom voćnjaku. Pred zoru, s leđa – vatra. Pokošeni, padoše neki naši
vojnici. Ostadosmo, najednom, sami kapetan Rube i ja! A samo koji trenutak ranije
promenio sam redenik u mitraljezu. Bugarska patrola, lepo se vidi, ide prema nama i gađa.
Okrenem mitraljesku cev i počnem da kosim. Ali, pade kapetan Rube. Šta sada da činim?
Vidim da je kapetan još živ, zaključujem da je ranjen, ali vidim i Bugare – bliže se i hoće da
nas zarobe. Glavu ne mogu da okrenem, svoje drugove da vidim, ne ostaje mi ništa drugo
nego da sa zadovoljstvom smaknem Bugare. Ostao sam nepomičan nekoliko trenutaka, a
onda sam ih pokosio rafalom. Stavio sam kapetana Rubea na leđa i poneo ga. Tek tada
sam čuo tešku pucnjavu. Moja četa je konačno prihvatila borbu sa Bugarima. Kapetana
Rubea sam odneo do poljske bolnice i odmah se vratio svom mitraljezu…
… Srpskih vojnika nije bilo, ali je to bila srpska zemlja i mi smo se žestoko tukli za nju, ali i
za svoj život, jer su Bugari navaljivali očevidno sa željom da nas opkole. Naše jedinice su
se grupisale. U jednom trenutku video sam našeg generala koji je komandovao brigadom.
Moj mitraljez je ponovo u dejstvu. Bugari kidišu kao sumanuti. Zasipaju nas bombama. Sav
prostor ispred i iza nas pretvorio se u požar. Iako sam bio u mnogim bitkama, činilo mi se
da je ova, na srpskoj zemlji, bez srpskih vojnika, u sukobu sa agresivnim Bugarima
najstrašnija. Moj pomoćnik, Žan Dival, sjajan momak, samo je dodavao municiju i gledao
kako kosim Bugare… Tog jutra smo ih zaustavili. Neočekivano pala je magla i mi smo se
povukli. Poveli smo i nekoliko zarobljenih Bugara. Govorili smo im uz put da ćemo ih predati
srpskim vojnicima…
… To je bila samo jedna od žestokih bitaka. Kasnije, prilikom proboja, bilo ih je dosta. I u
njima sam bio mitraljezac. U onom dugo očekivanom jurišu, u proboju Solunskog fronta,
nagledao sam se čudesnih stvari. Gledao sam kako srpski vojnik kleči na svojoj zemlji i ljubi
je. Oči mu ispunjene suzama i ja čujem njegov glas i razumem njegov jezik: „Zemljo
moja…” Uskačući u rov gledao sam kako istovremeno srpski i nemački vojnik jedan drugog
probadaju bajonetom i padaju! Malo podalje srpski vojnici zarobili grupu bugarskih – jedni
hoće da ih pobiju, drugi ne daju. Usprotivio se jedan visoki brkajlija. Viče: „Zarobljene ne
treba ubijati, vodite ih u komandu! Bugarima klecaju kolena, prestrašeni su, izgubili su
svako dostojanstvo…
… Ono što sam video na Veterniku, međutim, pamtiću do kraja života. Čujem kako klokoću
neprijateljski mitraljezi i pokušavam da ih izbrojim: osam ih je. Izmešali se francuski i srpski
vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane odeće, gotovo u
dronjcima, iskrvavljeni, osvajaju metar po metar. Najednom sve zamuče, ni puška da opali,
čuju se samo jauci, stenjanje, pozivi u pomoć, krici. To se vodi borba prsa u prsa, oružje
više ne pomaže. Sada sudbinu ovog dela fronta rešava nož i srce junačko. Moj mitraljez
ćuti, ne mogu da gađam, pobiću srpske vojnike koji su se izmešali sa bugarskim i nose se,
nose… Odozgo, sa vrhova, stropoštavaju se dole, uhvaćeni u koštac, kolju se zubima…
… Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili su se u koštac gore, na vrhu, pobacali su
oružje i sada kidišu jedan na drugog. Gledam užas: čas je Bugarin odozgo, hoće da udavi
srpskog vojnika, čas je Srbin gore, pokušavajući isto – da zadavi Bugarina. A snažni
obojica, jaki, škrguću zubima, kao da ne malaksavaju. Zbunjen sam, hteo bih da okončam
ovaj dvoboj, ali nemam snage i prosto ne znam šta da učinim. Sad je srpski vojnik
superiorniji, jači je, udara Bugarinovom glavom o kameno tle i viče: „Ovo je moja zemlja,
ovo je moja zemlja, upamti…“. Najzad malaksao, Bugarin ne može više ništa da upamti,
čuje se njegov ropac i tu ispod Veternika je njegov kraj, tu je završeno njegovo vojevanje…
… A srpski vojnik strese prašinu sa odeće i viknu mi: „Hajde Francuz napred”, pa i ne
osvrćući se pohita ponovo gore, ka vrhu, da se rve sa neprijateljem i da od njega otima
svoju otadžbinu. Ne znam mu ime, ali lik pamtim. Ne znam zašto, ali meni se činilo, kad je
Veternik osvojen i kad se na njemu zavijorila srpska zastava, meni se činilo da onaj vojnik,
koji se rvao sa Bugarinom razbijajući mu glavu o krvavo, kamenito tle, da tu zastavu baš on
nosi…
… Ali da se vratim početku priče i kapetanu Rubeu. On je, pošto je previjen, ukrcan u brod-
bolnicu i otplovio je za Bordo, gde je dugo lečen. Lekari su mu amputirali levu ruku. Ubrzo
posle rata, kapetan Rube se oženio u Jugoslaviji i nastanio u Skoplju. Upravljao je fabrikom
ulja koja je pripadala njegovom tastu. Ne znam kakva je bila njegova dalja sudbina…
Ogist Alber ima 91 godinu. Živi u Parizu. Oficir je Legije časti. Nosilac je Ratnog krsta sa
zlatnom palmom, dve Zlatne Obilićeve medalje za hrabrost. Često je posećivao Jugoslaviju
i susretao se sa svojim ratnim drugovima.