Fakultet: Filozofski fakultet u Nišu

Departman: Filozofija

Seminarski rad iz istorije estetike

Delanje drugog prstena na treći

Platon “Ijon”

Mentor: Student:
Dušan Milenković Lukić Vladimir
“Niko ne mora da se plaši da će nas razmatranje znakova odvući od realnosti; naprotiv, dovešće nas
do suštine stvari.”1

Uvod

Pre no što počnem razmatranje o priloženom problemu, želeo bih postaviti određenu
strukturu i pregled mog rada. Ovaj rad će se sastojiti u problematizovanju Platonove alegorije
magneta u dijalogu “Ijon” putem teorije znakova – semiologijom2. Što se tiče same alegorije,
fokusirao bih se na deo interpretiranja i prihvatanja određenih umetničkih dela od strane ljudi na
koje umetničko delo dela. Ovaj rad bih podelio na 6 celine:
1.Obrazloženje Platonove metafore magneta
2.Jakobsonov sistem lingvističkih funkcija.
3.Estetski kodovi
4.Umetnost i poređenje sa Platonom
5.Dalji primeri- teorija znakova Čarls Morisa
6.Zaključak rada
Dakle, pređimo na samu alegoriju.

Platonova metafora magneta

Platonov Sokrat postavlja alegoriju kao odgovor na Ijonovu umešnost govora o Homeru.
Naime, Ijon tvrdi da niko od njega samog ne može bolje govoriti o Homeru, dok on sam ne može
govoriti o nijednom drugom pesniku. Sokrat tvrdi da to zapravo nije umeće iz čistog razloga zato što
se ne postupa znanjem. Dakle, to nije veština, već božansko nadahnuće, božanska snaga. Nakon
toga sledi poređenje Boga sa Heraklovim kamenom koji Euripid naziva magnetom. Taj kamen ne
samo što privlači gvozdene prstenjove, već im daje snagu da čine ono što i sam taj kamen čini.
Zamislimo sada lanac tih prstenova koji vise jedan povezan drugim. Najjače će delati onaj prsten
koji je najbliži kamenu – pesnik koji samo tuači kroz svoja dela to božansko nadahnuće iako ne zna
ni sam ništa o tome. Elem, ta veza između drugog i trećeg 3 će biti tema mog izlaganja jer ukoliko je
po Platonu veza između Boga i pesnika neracionalna, zasnovana na nadahnuću i božanskom
delanju koji pesnik sam ne razume, taj deo nije podložan istraživanju.

Jakobsonove lingvističke funkcije

Započeću od Romana Jakobsona i njegovih lingvističkih funkcija kako bih postavio temelj za
dalju analizu. Dakle, njegova podela lingvističkih funkcija vazi za sve oblike opštenja. Što se tiče
semioloških sistema, svi sadrže “znak” u centar svog istraživanja čija je funkcija da saopštava ideje
putem poruka. Kako bi opštenje postojalo, potrebno je imati predmet, referent4, već napomenute

1 Citat Gotfrida Lajbnica- Čarls Moris- Osnove teorije o znacima str.5 – Beogradski izdavačko grafički zavod-
1975
2 Koristiću se ovim terminom tokom svog seminarskog (srodni termini su semjotika, semiotika)
3 Trećeg i četvrtog ukoliko uključimo i muze kao deo tog lanca
4 Stvar o kojoj se govori
znakove5, sredstvo prenošenja, pošiljaoca i primaoca. Jakobson izvodi šest funkcija 6:
1.Referencijalna funkcija
2.Emotivna funkcija
3.Konativna funkcija
4.Poetska ili estetska funkcija
5.Fatička funkcija
6.Metalingvistička funkcija
Trenutno nas interesuje samo emotivna funkcija jer je ona najbitnija u trenutnom
predmetu. Kako emotivna funkcija utiče na primaoca poruke, pošaljioca poruke7 i na samu poruku?
Poetika se, po Jakobsonu, prevashodno bavi pitanjem “Šta čini jednu verbalnu poruku
umetničkim delom?”8. Iz toga se može zaključiti koliko je izučavanje same estetske funkcije bitna u
književnosti i samoj umetnosti. Možemo takođe reći i da estetska funkcija nije jedina funkcija
verbalne umetnosti već samo njena dominantna, određujuća funkcija. “U svim drugim verbalnim
delatnostima ona, nasuprot ovome, deluje kao sporedna, uzgredna i konstituentna.”9 navodi
Jakobsen.

Estetska funkcija

Ovu funkciju je Jakobson definisao kao odnos poruke sa samom sobom, jer u umetnostima,
referent jeste poruka koja prestaje da bude sredstvo opštenja da bi postala njegov cilj. Umetnosti i
književnosti stvaraju poruke-predmete, koji, kao predmeti, i s one strane neposrednih znakova im
služe kao podloga, postaju nosioci sopstvenog značenja i podležu jednoj posebnoj semiologiji:
stilizacija, hipostaziranje označioca, simbolizacija itd.
Estetska funkcija, kao i svih šest jeste konkurentna, nalazi se pomešana u različitim
razmerama u jednoj istoj poruci. Prve dve koje smo naveli - referencijalna 10 i emotivna11 funkcija
jesu najdominantnije i one su međusobno povezane kao pojmovi "razumeti" i "osetiti".
Razumevanje se odnosi na objekat, dok se emocija odnosi na subjekat. Emociju bi takođe mogli da
definišemo kao nemogućnost razumevanja pojmova kao što su ljubav, lepota12, bol, iznenađenje,
strah itd., inhibiraju inteligenciju koja ne shvata šta joj se dešava. Umetnik tako ne može objasniti
svoju umetnost i ovo bi išlo u prilog Platonovoj anarhičnoj reafirmaciji ideje pesnika kao
nadahnutog stvaraoca. Naime, Platon se držao teze svog učitelja da je veštinama potrebno znanje
da bi one bile veštine13; uzimajući u obzir da umetnost se ne rukovodi znanjem o umetnosti, kao što
ni rapsodnička "veština", niti retorička "veština" nemaju znanja o sopstvenim predmetima.
Jedan od prigovora jeste da logički znakovi ne mogu da prenesu psihičko iskustvo, a upravo
to je osnova svih umetnosti. Njihova funkcija nije u tome da učine razumljivijim percipirane osete,
pojmove, već da učine da ih mi osetimo kada se nalazimo pred određenim oblicima podražavanja
stvarnosti. Po rečima Pjer Giroa, ta oštra suprotnost između objektivnog i subjektivnog iskustva,
između inteligencije i afektivnosti, između znanja i osećanja, između nauke i umetnosti, osnovna je
odlika naše naučne kulture, dok je narodna misao sklona da meša ta dva plana.14
Stare nauke kao što su medicina ili alhemija u onoj meri su umetnosti u kojoj je njihov
5 Pjer Giro u svom obrazlaganju Jakobsonovih funkcija koristi “Kod” za znak. Semiologija str.12, Presses
Universitaires de France, 1971
6 Roman Jakobskon- Lingvistika i Poetika str.290 – Nolit, Beograd, 1966
7 U ovom slučaju- Pesnika
8 Roman Jakobskon- Lingvistika i Poetika str.284
9 Roman Jakobskon- Lingvistika i Poetika str.293
10 Objektivna, saznajna
11 Subjektivna, izražajna
12 Jedan dijalog posvećen ovome jeste "Hipija veći"
13 Platon, Protagora str.31, https://www.scribd.com/doc/28070779/Platon-Protagora
14 Pjer Giro - Semiologija str.22
predmet slabo razumljiv. Nauka postepeno osvaja oblast umetnosti, dok se umetnost ima sve veću
tendenciju ka nesvesnom, i tako ona, proterana sa terena na kojem je nekada ona bila, i koji
pripada sada nauci, zauzima još uvek netaknute oblasti.

Estetski kodovi

Već sam u prethodnom odeljku istakao osnovne razlike između objektivnih, tj. saznajnih
kodova i afektivnih, odnosno, estetskih kodova. Termin "estetski" je tu zato što je ovaj način
izražavanja svojstven umetnosti. U svom čistom obliku, estetski znak je ikonički i analoški, nasuprot
homološkom obliku objektivnih, logičkih znakova.
Umetnosti su načini figuracije stvarnosti, dok su estetski označioci čulni predmeti.
Hipostaziranje estetskog označioca jeste osnovno svojstvo Jakobsonove estetske funkcije jer sama
poruka nema čisto prenosnu funkciju, već kao što je napomenuto, ona sama po sebi ima vrednost;
ona je sama predmet, odnosno, kako je Pjer Giro naziva, poruka-predmet.15
Dakle, Nauka jeste red koji namećemo prirodi; umetnost jeste emocija koju priroda budi u
nama, zato su estetski znakovi slike stvarnosti. Šiler16 takođe navodi da estetsko i naučno mogu da
koegzistiraju zajedno kao kod Grka u antičkom periodu. Naime, oni su spojili mladost fantazije sa
muževnošću razuma; oba se treba negovati, ne dozvoliti da jedan deo zakržlja dok se gaji drugi. No,
vratimo se na trenutni predmet.
Moram napomenuti takođe da su estetski znakovi mnogo manje konvencionalnog karaktera
zbog svoje ikoničke prirode, elem, manje su kodirani i socijalizovani od logičkih znakova. Međutim,
reći da oni nisu konvencionalni jeste suviše rigidno, oni to svkako jesu, neki u većoj meri od drugih;
konvencija kod njih doduše nema karakter nužnosti, opštosti i prinude kao kod objektivnih znakova.
Postoje pokušaji odvajanja umetnosti od izučavanja semiologije, Valeri je dao definiciju koja
nastoji baš u tome. Naime, estetski znak se oslobađa svake konvencije i smisao jeste vezan za
predstavu. Baš to svojstvo mu daje stvaralačku moć; poezija je pravljenje znakova, a poeta jeste
otkrivač znakova, znakova koji se tek stvaraju, spontanih znakova koji se tek formulišu. Zbog čega bi
ovo trebalo da isključi estetske znakove iz sfere semiologije? Semiologija se bavi čisto
konvencionalnim i socijalizovanim znakovima, međutim, ne možemo reći da su znakovi
nekonvencionalni kao što je malopre napomenuto, već da su neki više, a neki manje
konvencionalni.

Umetnost i poređenje sa Platonom

Umetnosti su predstave o prirodi i društvu, stvarne ili imaginarne, vidljive ili nevidljive,
objektivne i subjektivne. Kvalitet jedne umetnosti jeste pitanje na koje je teško naći odgovor, koja
su pravila za stvaranje jednog estetskog dela? Opet bih napomenuo jednu od Šilerovih teza, naime,
Zadatak umetnika jeste da materijal uzima iz sadasnjosti, a formu iz jednog plemenitijeg doba.
Umetnik je sin svog doba! Takođe se cuva od svog vremena tako sto prezire njegov sud, naime, on
treba da zivi u svom dobu, ali ne da bude i njegova stvar, da radi za svoje savremenike ono sta je
potrebno, a ne sta oni hvale. Cilj umetnosti jeste da savlada prirodu kao sto prividu da savlada
stvarnost.17
Mitovi su takođe oblici književnosti, mɪθɒs na grčkom znači “priča”, a oni kao i narodne
umetnosti, legende itd, su od najvećeg interesa samoj semiologiji zbog njihovog izražavanja
anarhičnih, prostih i univerzalnih mogućnosti ili situacija. Svi su izgledi da se u njima otkriju jasne i

15 Pjer Giro - Semiologija str.13

16 Friedrich Schiller- On the aesthetic education of man, Yale university press, 1954
17 Friedrich Schiller- On the aesthetic education of man
konherentne strukture. Semiolozi se nisu prevarili kada su krenuli sa istraživanjem struktura bajki,
vesterna, policijskih romana, stripova itd.18 Paralelno sa formalizmom se razvija proučavanje samih
književnih tema i njihovog simboličkog značenja kao strukturiranih znakova. Obe discipline
pozajmljuju svoje metode i svoje kodove od lingvistike, sledeći u tome primer druge humanističke
nauke. Platon bi se, na prvi pogled, protivio, nalažući striktnu cenzuru unutar svog idealnog društva
jer pesnici “kvare” društvo. Međutim, nisam siguran koliko bi se protivio samom istraživanju
struktura, jer i sam u svom kapitalnom delu “Država” nalaže da pesnici trebaju da se bave
pevanjem, ali ukoliko on odgovara određenom uređenju. Možemo videti iz ovog odlomka:
„Zato što mislim da bismo morali reći kako pesnici
i sastavljači mitova najvećim delom govore rđavo ο
ljudima. Oni govore da ima mnogo nepravičnih, ali srećnih
i da su mnogi pravični ljudi jadni, da je korisno nepravdu
činiti potajno; ili da je pravičnost dobra samo za
druge a za sebe šteta, a mi ćemo im naložiti da pevaju i
pričaju upravo ono što je tome suprotno.”19

Umetnosti koriste medija i odgovarajuće kodove, ali, poolazeći od prvog značenja, oni
stvaraju označene koji i sami postaju označioci. Ista je stvar i sa književnostima koje su umetnosti
jezika i stvaraju lingvističke označujuće predmete. Ovo se intuitivno može povezati sa početnom
tačkom ovog seminarskog, Platonovom alegorijom. Kamen dela na prsten koji dela na drugi prsten i
tako in infinitum. Međutim, svaki sledeći prsten deluje slabije sledeći no prethodni na njega. Tako i
Ijon nije Homer, kao što slušaoci Ijonovog rapsoda nisu Ijon.. Dakle, uzećemo jedan primer iz
današnjeg vremena. X kompanija pravi stripove. Pisci20 priča nude skriptu dijaloga i priču crtačima21
koji završavaju strip. Stripovi idu u prodaju i kupuju ih ljubitelji istih22. Oni koji su čitali strip
prepričavaju priču svom poznaniku23 koji ima neko znanje o njemu, nakon čega on spominje tu
priču unutar nekog društvenog skupa24 sa ne toliko znanja o stripovima. A jeste prvi prsten koji dela
na B, čiji finalni produkt dela na C, koji dela na D, koji dela na E.
Magnetno svojstvo A jeste veće no magnetno svojstvo B. B ima veći pristup informacijama
zbog rada sa A, tako da magnetno svojstvo B jeste veće od magnetnog svojstva C, koje je veće od D,
koje je veće od E. Međutim, da li možemo magnetno svojstvo nazvati znanjem o predmetu? Platon
bi rekao da umetnost ne uključuje nikakvo znanje o umetnosti. Međutim, da li je to tako? Osnovni
razlog zbog kojeg sam uzeo stripove kao primer jeste to što jedna priča može imati više pisca,
crtača.. Mi ne pratimo pisca kao što radi Ijon, već samu priču koja je postala sama poruka. Dakle,
pisac A ima najviše znanja o predmetu, tj. poruci koju šalje dalje. Dakle, zaključuje se da znanje
jeste potrebno u stvaralačkoj veštini kakva je umetnost.

Dalji primeri – teorija znakova Čarls Morisa

Nakon izvedenog zaključka u prethodnom odeljku, ovaj ću iskoristiti radi daljeg istraživanja
povezanosti između pesnika i primalaca njegove poruke, odnosno, dela. Čarls Moris se u svom
pragmatističko-biheviorističkom zasnivanju semiologije vraća na izvornu Persovu pragmatističku
koncepciju teorije znakova, koju prihvata i dalje razvija u okviru razvoja logičkog empirizma i

18 Semiološki pristup začet kod ruskih formalista

19 Platon -Država str.61, Dereta, 2005
20 Označićemo ih sa A
21 Označićemo ih sa B
22 Označićemo ih sa C
23 Označićemo ga sa D
24 Označićemo ih sa E
neopozitivističke25 teorije jezika.26
Njegova semiologija ima antropološki karakter, čime nas i uvodi u svoje delo “Najvažnija
živa bića koja se koriste znacima su ljudi”; i u ovom odeljku ću se koristiti njegovim terminima.
Takođe, semiologija je i nauka među naukama i instrument svake nauke, kraljica i sluškinja; njen
značaj leži u ujedinjavanju svih nauka, jer se sve koriste znacima baš kao i retorika, estetika.. Ljudi
se koriste znacima, ljudi pomoću njih stvaraju. Umetnost, kako je malopre izvedeno jeste
stvaralačka veština, dakle, estetsko delo takođe ulazi u proces semjoze, procesu u kome nešto igra
ulogu znaka. Ovaj proces obuhvata tri, ponekad četiri činioca; ono što služi kao znak, na šta se znak
odnosi i njegovo dejstvo na nekog interpretatora usled koga je stvar o kojoj se govori znak za tog
interpretatora. Ove tri komponente se u semjozi mogu nazvati:
1.nosilac znaka (sign vehicle)
2.designatum
3.interpretant
4.interpretator- koji se može uključiti kao četvrti činilac.
Svaki znak mora imati designatum, iako možemo naslutiti da svaki znak ne mora ukazivati
na postojeći objekat. Estetski znakovi mogu delati uglavnom u sferi nesvesnog i nepostojećeg usled
čega vode do manje konvencionalne prirode, kao što sam malopre naveo. Kada znak referira na
postojeći objekat, onda mu dajemo termin denotatuma. Dakle, svaki znak ima svoj designatum, ali
ne i denotatum. Ovo se može iskoristiti kao kritika teze o nemogućnosti semiologije da istražuje
sferu estetskih znakova. Naime, designatum ne mora biti stvar, već vrsta ili klasa objekta, a klasa
može biti mnoštvo, jedan ili nijedan. Ovo se takođe može iskoristiti kao estetska istina; primera
radi, delo može sadržati neko ostrvo ili kontinent koji je postojao ili nikada nije postojao, kao kada
Platon koristi Atlantidu27 koja unutar tog dela postoji, a ne referira na realan objekat, u ovom
slučaju, kontinent. Dakle, još jedan prigovor koji bi mogao da se uputi Platonovoj tezi o neznanju
umetnika jeste pojam estetske istine. Razumljivo, Platon je mislilac koji teži ka objektivnoj istini, i
njegov stav prema umetnosti je razumljiv sa njegove pozicije, a teza je veoma ubedljiva; kao jedan
od prigovora jeste ovaj koji sada dajem izveden iz savremene semiologije.

Završni stavovi rada

Tragajući za relacijom između drugog i trećeg prstena u Platonovoj metafori magnetnih

prstenova, odgovor sam potražio u semiologiji i naišao na odgovor koji leži u samom znaku.
Istraživanje me je takođe povuklo u pokušaj teze protiv Platonove tvrdnje da znanje nije uključeno
u umetnost. No, sama pitanja koja je Platon pokrenuo unutar dijaloga “Ijon” jesu vanvremenska i
zaslužuju da sa na njih iznova traži odgovor, iznova traži rešenje.

25Neo-Pozitivizam je pokret u 20. američke sociologije koja uključuje tri glavne teme kvantifikativne, biheviorističke i
pozitivistićke teorije saznanja. Glavni osnivači Neo-Pozitivizma su bili Gidings i Lundberg.

26 Predgovor “Osnovne teorije o znacima”

27 U dijalozima “Timaj” i “Kritija”
Korišćena literatura

Primarna:
Platon- Ijon- Kultura, Beograd 1970

Sekundarna:
Roman Jakobson- Lingvistika i Poetika, Nolit Beograd, 1966
Pjer Giro- Semiologija- Presses Universitaires de France, 1971
Čarls Moris- Osnove teorije o znacima- Beogradski izdavačko
grafički zavod, 1975.
Platon- Država- Dereta, 2005
Friedrich Schiller- On the aesthetic education of man, Yale
university press, 1954