УВОД

Корени” је роман Добрице Ћосића, изашао 1954. године. Спада у друштвено-

историјски роман који нам верно приказује догађаје у породици Катић, као и економске
и политичке прилике Србије с краја 19. века.
Роман је подељен на четири ненасловљене главе, а њима претходи и све време
следи хроничарско излагање слуге породице Катић, Николе. Приповедно излагање
романа је кратко па је зато избегнуто хронолошко навођење догађаја радње. Прича је
изграђена на принципу асоцијација које су прекинуле приповедно време
ретроспективним1 епизодама задирући све дубље у прошлост.
Ова породична историја приказана је да би се уствари приказао живот свих
породица Србије 19. века. Роман је започео хроничарским записом, односно прологом
Николе, слуге Аћима Катића.
О РОМАНУ
У фабули2 романа успешно преплићу две драме: породична драма сељачког
радикалског првака Аћима Катића и брачна драма његовог сина Ђорђа. Угледни
богати политичар има два сина Вукашина и Ђорђа.
Вукашин је школован у Паризу на Сорбони, живи у Београду, ожењен ћерком
фабриканта, стиди се сељачког порекла и приклонио се утицајној жениној фамилији.
Гради каријеру као владин чиновник и на супротној политичкој страни од свог оца. Оца
веома боли што се он приклонио његовом политичком непријатељу и отац никад не
долази у Београд и не познаје своје унуке Ивана и Милену.
Ђорђу као млађем намењено је да остане на селу и увећа имање које ће једног
дана и брат да неследи и он је помало љубоморан на брата. Ђорђе је љубоморан и на
своју супругу Симку, лепу и једру жену са којом након 15 година брака нема деце. За
неплодност брака је крив Ђорђе и писац се нарочито задржава на сликама интимних
брачних односа између Симке и Ђорђа. Он је утучен, напија се до бесвести, прети да ће
је отерати ако му не роди сина наследника, зазире од сваког мушкарца у дворишту, све
док неспретна Симка из тајног односа са слугом Томом Дачићем не затрудни и роди
сина наследника Катићевој лози. Тако Ђорђе посаје најтрагичнији лик. Снажно је
приказано психолошко мучење када жели да отера Симку и њен страх шта ће бити са
њом ако се врати у сиротињу.
Трагичан је лик и господара Аћима Катића. Он је појам богатства, сељачки
радикалски вођа, угледан, апсолутан господар у Прерову и околини и не преза ни од
злочина. Симка је узета из сиромашне куће само зато што је требала да својом расном
лепотом и виталношћу ојача лозу Катића. Крајња беда у очевој кући натерала је да се
уда за богатог немоћника и да живи у паклу од брака мучена материнском чежњом за
породом.
ЛИКОВИ
Аћим Катић, сељачки син, газда, домаћин и радикалски првак истиче се у
једном плану као вођа народа, домишљат и способан, са јасним политичким циљевима
изграђеним на традицији и јако традиционалном осећају. Са друге стране, он је скрхан
сазнањем да не може да се ухвати у коштац са проблемима које доноси ново време али
и са породичним проблемима, па преживљава низ пораза које га још више ослабљују.

1
Ретроспектива – гледање уназад.
2
Фабула – радња.
 Ђордје и Вукашин, су два лика које веже заједничко порекло али их много
више раздваја. Вукашин представља изданак новог времена новог доба и мисли.
Француски ђак се враћа у Србију која још није успела да се ослободи турског јарма и
наслеђа која посрће под теретом непросвећености и сиромаства. Он стреми ка
европском духу али се истовремено буди Вукашин задојен традиционалним, што
доводи до унутрашње борбе, мучења и преиспитивања. Ђорђе је својим пословним
успесима, трговином и богатством, осигурао место у друштву, али оно је попут његовог
положаја у породици на климавим ногама, јер он није у могућности да испуни основни
задатак – да обезбеди себи потомка и настави лозу Катића. Притиснут са једне стране
очевом наклоносцу према Вукашину а са друге стране сопственим недостатцима, што
га јос више унизава у сопственим очима, иако је моћник и газда у очима других. И
Вукашин и Ђорђе су изданици Аћима Катића али не удовољавају неговим жељама:
први се приклања очевим политичким противницима а други је жигосан јаловошћу.
Симка је лик окарактерисан лепотом, снагом и здрављем, што још више истиче
Ђорђеву јаловост. Она је у потпуности свесна свог порекла и свог положаја у кући
Катића у коју је ушла из сиромашне надничарске породице. Иако је то противно њеној
природи она се предаје Томи Дачићу да би очувала себе и породицу. Рођење Адама
поништава све што је било пре труло и лоше у породици – Симка се ослобађа мора и
несаница, Аћим му посвећује остатак живота а Ђорђе добија толико жељеног
наследника. Адам је симбол преласка из старог времена у ново.
КОРЕНИ
Сваки човек има порјекло које на неки начин одређује његову судбину или бар
добар део ње. Код нас, на Балкану, та улога порекла је истакнута као нигдје другде у
свету. Какво ти је презиме, одакле долазиш, ко су ти били преци, често може да буде
важније од онога шта си ти уствари. Човек без корена је нула без прошлости и
будућности. Неминовно се, дакле, поставља питање какви су то наши толико вазни
корени који нас као авети из прошлости прогоне на нашем путу будућности. Оно што
се може рећи да су ти корени генерацијама изницали из крвавог тла. Стални ратови,
буне и устанци, тлачења од стране турских освајача кроз историју, односила су наше
(српске) најбоље главе и најхрабрије душе.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Корени Добрице Ћосића су тематси слојевит роман, модеран и по тематици коју
обрађује и по уметничкој методологији којом је грађен. Тематски слојеви романа
целовито представљају српско село у његовом спором преображавању током 19. века.
У мноштву мотива и тема особито се истиче традиционално слободарство српског
сељаштва, изражено у отвореној борби против домаће деспотије и апсолутизма;
радикализам као идејно-политичко упориште борбеног сељаштва; одржавање култова
српске националне митологије конституисане још у давна времена и сублимисане3 кроз
етику народне епике; проблем прераног гашења породичних стабала; патријархална
деспотија као култ; европеизација српског интелектуалца; раслојавање српског села;
матерински нагон; психологија сувишног човека; проблем идентификације личности,
итд.
Деветнаести век у животу кнезевине србије омеђен је на почетку устаничком
осветом побуњеника над Османлијама, а на крају тиранијом сопствене државне власти
над незадовољним сељаштвом. Ћосић је показао како свака генерација, градећи

3
Сублимација: претварати се у нешто више, уздигнутије, узвишеније, а у пренесеном значењу
подразумева идеализовање некога / нечега, тј. давање узвишеног изгледа некоме / нечему.
сопствени живот, плаћа велике дугове ономе сто наслеђује од предака. Ћосић је
приказао три генерације из живота српског друштва: једну чине Карађорђеви устанци
који се као људи остварују у борби против Турака и стварању сопствених поседа. Друга
генерација се социјално раслојава и у том се раслојавању маркантније истичу богатији
поседници, са једне, и њихове слуге, са друге стране. Трећу генерацију чине они који
настоје да у освит 20. века, покрену српско друштво из мртвила и апатије као
последице политичке обесправљености. Прву генерацију представљају Лука Дошљак,
његова отресита супруга Ката, њен први муж Василије, родитељи необичног старца
Николе и родитељи Стеве Чађевића. У другој генерацији истичу се Аћим Катић, Стева
Чађевић, професор Андра, старац Никола... Представници треће генерације су Аћимови
синови Вукашин и Ђорђе, Ђорђева супрука Симка, њихов слуга Тома Дачић. Да би
уметнички реализово овако сложену друштвену, социјалну, етичку, психолошку
проблематику, Ћосић је замислио десетак људских карактера који целовито осликавају
српско друштво 19. века .